Podgorica -- Ambasador Srbije u Podgorici Zoran Lutovac rekao je da očekuje da će studenti iz Crne Gore i naredne školske godine u Srbiji biti tretirani kao domaći studenti.
"Mnogi su na ovakav moj stav davali primedbu da je to udar na budžet Srbije, ali smatram da to nije nikakav izdatak, nego da je to jedna vrsta investicije u bolje odnose Srbije i Crne Gore", kazao je Lutovac.
On je rekao da bi trebalo potpisati sporazum koji bi regulisao i te odnose, ali i mnoge druge u oblasti naučne i prosvetne saradnje, kao i da očekuje da će takva inicijativa biti uskoro pokrenuta iz Podgorice ili iz Beograda.
Lutovac je kazao i da je Srbija zainteresovana da zgradu nekadašnjeg srpskog poslanstva na Cetinju koristi u kulturne svrhe.
"Zgradu srpskog poslanstva na Cetinju ne mora niko da nam daje jer ona je u svim papirima u vlasništvu Srbije. Srbija je zainteresovana da tu zgradu koristi u neke kulturne svrhe. Da li će to biti kulturni centar, da li će biti neka vrsta mesta odakle će se slati poruke kulturne prirode ili gde će se organizovati prijemi, ili na neki drugi nacin, ali sigurno je da će ta zgrada biti u funkciji", rekao je Lutovac.
On je najavio i da će početkom jula Ambasada Srbije početi da obavlja konzularne poslove i dodao da će ambasada biti smeštena u centru Podgorice. Lutovac je još smešten u hotelu "Podgorica".
петак, 30. мај 2008.
Kina i Tajvan na putu pomirenja
Predsednik Hu Đintao primio je u Pekingu predsednika vladajuće tajvanske partije Vu Pohsijunga, što je prvi susret na tom nivou od 1949. godine
Istorijski susret: Hu Đintao i Vu Pohsijung (Foto AFP) Prema izveštajima agencija
Peking – Šefovi dve partije na vlasti u Kini i na Tajvanu sastali su se juče u Pekingu u prvom susretu na tako visokom nivou otkako se ostrvo otcepilo od matice posle građanskog rata 1949. godine.
Kineski predsednik i generalni sekretar Komunističke partije Hu Đintao primio je u Velikom narodnom holu predsednika Kuomintanga Vu Pohsijunga. Ceremoniju je direktno prenosila državna televizija. „Na osnovu dosadašnjih kontakata dve strane i u novim okolnostima, nadam se da možemo da unapredimo odnose preko moreuza, razmenimo mišljenja, pogledamo u budućnost i krenemo napred ka razvoju miroljubivih odnosa”, izjavio je kineski presednik.
Gost sa Tajvana je sa svoje strane rekao da Kinezi i Tajvanci treba da se osiguraju da nikada više ne uzmu oružje jedni protiv drugih i da, kada već ne mogu da garantuju da neće biti prirodnih nepogoda kao što je bio nedavni zemljotres, garantuju da neće biti rata.
Vu je juče, prilikom posete gradu Nanđingu, rekao da Tajvan pripada kineskoj naciji i da su Tajvan i Kina „blisko povezani krvnom vezom”, prenose agencije.
Nove okolnosti koje pominje predsednik Hu odnose se na izbor nove vlade u Tajpeju, koja je došla na vlast zahvaljujući obećanjima da će popraviti odnose sa maticom.
Na parlamentarnim izborima u januaru i predsedničkim u martu tajvanska secesionistička Demokratska progresivna partija je izgubila, što je dovelo do promene tajvanske politike. Novi predsednik Ma Jingđeu, koji je inaugurisan prošle sedmice, brzo je ponudio obnovu dijaloga sa Kinom, za razliku od svog prethodnika koji je svojom secesionističkom retorikom izazivao bes komunističkih vođa.
Tajvanski zvaničnik predvodi 16-članu delegaciju svoje stranke, koja će u poseti matici ostati ukupno šest dana.
Kuomintang i Komunistička partija Kine su godinama bili ljuti neprijatelji, ali je tajvanska partija poslednjih godina nudila platformu pomirenja. Kuomintang je inače ista ona Kineska nacionalistička stranka koja je bila na vlasti u Kini dok je komunisti nisu preuzeli u građanskom ratu 1949.
Naglo otopljavanje u odnosima preko 190 km širokog Tajvanskog moreuza, jednog od potencijalnih svetskih žarišta, dovešće do obnove zvaničnog dijaloga koga nije bilo od 1995. Direktni pregovori Pekinga i Tajpeja nastaviće se u junu posle više od deset godina prekida, nedavno je saopštila vlada u Tajvanu, ali nije navela datum.
Cilj će biti uspostavljanje bližih trgovinskih odnosa i pre sveta turističkih veza.
Prilikom jučerašnjeg susreta presednik Hu je zahvalio na pomoći koju je Tajvan pružio Kini posle zemljotresa. On je ovaj sastanak opisao kao „veliki događaj u odnosima dve strane”.
Posle rukovanja pred kamerama, dvojica zvaničnika su se povukla na razgovore iza zatvorenih vrata. Glavne teme biće uspostavljanje vikend čarter letova između Tajvana i kontinenta, uspostavljanje avionskog prevoza robe i dozvola Kinezima da putuju na Tajvan.
Direktnih avionskih letova trenutno nema, što znači da biznismeni koji sa Tajvana putuju na kopno moraju da presedaju u Hongkongu ili Makau.
Tajvan ima 22,8 miliona stanovnika po podacima iz 2006. godine. Funkcioniše kao de fakto nezavisna država, mada nikada nije formalno proglasio nezavisnost od Kine.
Kina i dalje smatra da je Tajvan deo matice i pretila je da će silom odgovoriti na eventualno proglašenje nezavisnosti ostrva.
J. K.
Istorijski susret: Hu Đintao i Vu Pohsijung (Foto AFP) Prema izveštajima agencija
Peking – Šefovi dve partije na vlasti u Kini i na Tajvanu sastali su se juče u Pekingu u prvom susretu na tako visokom nivou otkako se ostrvo otcepilo od matice posle građanskog rata 1949. godine.
Kineski predsednik i generalni sekretar Komunističke partije Hu Đintao primio je u Velikom narodnom holu predsednika Kuomintanga Vu Pohsijunga. Ceremoniju je direktno prenosila državna televizija. „Na osnovu dosadašnjih kontakata dve strane i u novim okolnostima, nadam se da možemo da unapredimo odnose preko moreuza, razmenimo mišljenja, pogledamo u budućnost i krenemo napred ka razvoju miroljubivih odnosa”, izjavio je kineski presednik.
Gost sa Tajvana je sa svoje strane rekao da Kinezi i Tajvanci treba da se osiguraju da nikada više ne uzmu oružje jedni protiv drugih i da, kada već ne mogu da garantuju da neće biti prirodnih nepogoda kao što je bio nedavni zemljotres, garantuju da neće biti rata.
Vu je juče, prilikom posete gradu Nanđingu, rekao da Tajvan pripada kineskoj naciji i da su Tajvan i Kina „blisko povezani krvnom vezom”, prenose agencije.
Nove okolnosti koje pominje predsednik Hu odnose se na izbor nove vlade u Tajpeju, koja je došla na vlast zahvaljujući obećanjima da će popraviti odnose sa maticom.
Na parlamentarnim izborima u januaru i predsedničkim u martu tajvanska secesionistička Demokratska progresivna partija je izgubila, što je dovelo do promene tajvanske politike. Novi predsednik Ma Jingđeu, koji je inaugurisan prošle sedmice, brzo je ponudio obnovu dijaloga sa Kinom, za razliku od svog prethodnika koji je svojom secesionističkom retorikom izazivao bes komunističkih vođa.
Tajvanski zvaničnik predvodi 16-članu delegaciju svoje stranke, koja će u poseti matici ostati ukupno šest dana.
Kuomintang i Komunistička partija Kine su godinama bili ljuti neprijatelji, ali je tajvanska partija poslednjih godina nudila platformu pomirenja. Kuomintang je inače ista ona Kineska nacionalistička stranka koja je bila na vlasti u Kini dok je komunisti nisu preuzeli u građanskom ratu 1949.
Naglo otopljavanje u odnosima preko 190 km širokog Tajvanskog moreuza, jednog od potencijalnih svetskih žarišta, dovešće do obnove zvaničnog dijaloga koga nije bilo od 1995. Direktni pregovori Pekinga i Tajpeja nastaviće se u junu posle više od deset godina prekida, nedavno je saopštila vlada u Tajvanu, ali nije navela datum.
Cilj će biti uspostavljanje bližih trgovinskih odnosa i pre sveta turističkih veza.
Prilikom jučerašnjeg susreta presednik Hu je zahvalio na pomoći koju je Tajvan pružio Kini posle zemljotresa. On je ovaj sastanak opisao kao „veliki događaj u odnosima dve strane”.
Posle rukovanja pred kamerama, dvojica zvaničnika su se povukla na razgovore iza zatvorenih vrata. Glavne teme biće uspostavljanje vikend čarter letova između Tajvana i kontinenta, uspostavljanje avionskog prevoza robe i dozvola Kinezima da putuju na Tajvan.
Direktnih avionskih letova trenutno nema, što znači da biznismeni koji sa Tajvana putuju na kopno moraju da presedaju u Hongkongu ili Makau.
Tajvan ima 22,8 miliona stanovnika po podacima iz 2006. godine. Funkcioniše kao de fakto nezavisna država, mada nikada nije formalno proglasio nezavisnost od Kine.
Kina i dalje smatra da je Tajvan deo matice i pretila je da će silom odgovoriti na eventualno proglašenje nezavisnosti ostrva.
J. K.
Nije daleko od krvi na ulicama Srbije
Postizborna kombinatorika - Matematika i politika
Mnogo se mastila posle parlamentarnih izbora prosula tokom polemike „ko je stariji” – matematika ili politika. Odgovori na to pitanje koji dolaze od političara, odnosno stranaka i koalicija učesnica proteklih izbora, više su nego nerazumljivi i zbunjujući.
Jedni te isti ljudi, naime, u jednom slučaju daju prednost matematici, da bi je tamo gde im ne odgovaraju njeni rezultati jednostavno ignorisali. Jednom su dva i dva četiru, ali ako zatreba iza znaka jednakosti može da stoji pet, ili bilo koji drugi prost broj. Najjednostavnije rečeno, radi se o političkim manipulacijama kojima se dokazuje ono što je nemoguće: oduzimanje matematici naučne egzaktnosti.
Postavljanjem jednačine sa više nepoznatih, koalicija „Za evropsku Srbiju” je, na primer, počev od prve postizborne večeri, zadala matematički zadatak koji nijedan matematičar na svetu nije u stanju da reši. Nisu ni oni, naravno, u stanju da ga reše, ali im postavljanje nemogućeg dobro dodje da iz dana ubeđuju, bolje rečeno izluđuju javnost svojom „ubedljivom pobedom”. Tvrdili su, najpre, da su sa 102 mandata apsolutni pobednici i da im ta brojka obezbedjuje formiranje vlade. Malo su se tada, izgleda, zabrojali zaboravljajući u euforičnom slavlju, uz viski i šampanjac, da je za to potrebno još nešto više od dvadesetak poslaničkih mandata. Kada su sutradan, i narednih dana, počeli trezvenije da rešavaju matematičke postavke, počeli su da u okviru svoje koalicije ubrajaju i mandate Socijalističke partije Srbije. Pravili su, u stvari, „račun bez krčmara” jer nikako, bilo kako da računaju, bez socijalista nisu mogli da napibirče 126 mandata. Počelo je, stoga, sabiranje i oduzimanje „baba i žaba”, što je još više zakomplikovalo nerešive matematičke zadatke.
Matematičke operacije sabiranja i oduzimanja stalno su se vrtele oko brojke 102. Na toj cifri se još uvek uporno insistira, jer neizvesnost oko opredeljenja socijalista opasno preti da se takozvana „izborna pobeda” pretvori u totalni poraz. Na tome se posebno insistira sada kada je Dačić ozvaničio partnerstvo sa narodnjacima i radikalima na nivou grada Beograda. To je među „proevropljanima” odjeknulo kao grom iz vedrog neba. Na taj potpuno legalan čin koalicije ove tri grupacije opet se pozivaju na matematiku, ne priznajući joj ponovo nikakvu egzaktnost. I ovog puta pokušavaju da dokažu nemoguće, to jest da je 52 veće od 58. Po njima, voljom naroda vlast u Beogradu pripada zbiru broja odbornika Demokratske stranke, G-17 plus i LDP Čede Jovanovića, pri čemu zatvaraju oči pred činjenicima da socijalisti, radikali i narodnjaci imaju šest odbornika više. Njihova je stvar, međutim, što „na slepo” sabiraju i oduzimaju, ali je nedopustivo što u horu prete kako neće dopustiti da vlast u glavnom gradu preuzmu navodni gubitnic
Preti Dinkić, preti Djilas, preti Čeda Jovanović, preti Jelena Trivan… Dinkić je počeo da zbraja stolice na kojima sede socijalisti, Djilas kaže da Vučić ne može biti gradonačelnik, „već onaj ko je dobio najviše glasova”, tvrdeći time opet da je 52 veće od 58; Čedica priprema demonstracije pod parolom „Ne damo Beograd”; portparolka Jelena tvrdi da još nije sve gotovo – gotovo će biti kad ona kaže „gotovo”. U negiranju odborničke premoći stranaka koje će za koji dan preuzeti vlast u Beogradu, pozivaju se čak i na rezultate drugog kruga većinskih izbora u Vojvodini, „dokazujući” da je i to jedan od pokazatelja da upravljanje Beogradom treba prepustiti manjinskoj listi odbornika. Po toj logici, ne treba se iznenaditi ako i u rezultatima nedavno održanih izbora u Gruziji potraže dokaze o ispravnosti svojih matematičkih zavrzlama.
Koliko su neozbiljne, neodgovorne, čudne i smešne izjave koje stižu iz tabora „proevropljana”, potvdjuje i najnovija poruka da im socijalisti više nisu potrebni jer će, u svakom slučaju, i bez njih formirati vladu, pošto je narod tako odlučio donoseći im „ubedljivu pobedu”. Da to, međutim, ni u jednoj matematičkoj varijanti ne može biti izborna pobeda, potvrdjuje upravo matematička egzaktnost. Jer, osnovnom računskom radnjom, sabiranjem, „proevropske snage” mogu, u najboljem slučaju, da raspolažu sa 122 mandata (pod uslovom da ih podrži i Sulejman Ugljanin). Znaju oni to vrlo dobro, zbog čega sada prizivaju u pomoć činjenicu da je lista „Za evropsku uniju”, sastavljena od pet stranaka (DS, G-17 plus, SDP, SPO i LSV) dobila najveći broj glasova – 102. Ispuštaju, međutim, iz vida jednu drugu činjenicu: kada ta 102 mandata međusobno podele po unapred odredjenom kriterijumu, ispada da će po broju poslaničkih mesta u parlamentu, vodeća opet biti Srpska radikalna stranka sa 78 poslanika, što je 12 više u odnosu na stranku Borisa Tadića. O nekakvoj pobedi, dakle, i većini za sastavljanje vlade ne može biti ni govora.
A kada je o rezultatu glasanja reč, gledano kroz brojčano opredeljenje gradjana za pojedine stranke i koalicije, i tu je matematika neumoljiva. Za koalicionu listu „Za evropsku Srbiju”, glasalo je, prema zvaničnom izveštaju Republičke izborne komisije, 1.590.200 birača, odnosno oko 1.937.000 ako im se dodaju glasovi LDP i svih manjinskih stranaka. Istovremeno je za takozvane „neevropske stranke” glasalo nešto preko 2.000.000 gradjana, odnosno 77.394 više nego za „Evropljane”. Što više Tadić, Dinkić, Jovanović i njihovi sledbenici budu poricali ove matematičke egzaktnosti, utoliko će im „rasti” ugled u zemlji, a verovatno i van nje. Jer, od matematičke realnosti, koja potvrdjuje i realnost volje biračkog tela nemoguće je bilo šta skrivati i prekrajati.
R. NIŠKI
Mnogo se mastila posle parlamentarnih izbora prosula tokom polemike „ko je stariji” – matematika ili politika. Odgovori na to pitanje koji dolaze od političara, odnosno stranaka i koalicija učesnica proteklih izbora, više su nego nerazumljivi i zbunjujući.
Jedni te isti ljudi, naime, u jednom slučaju daju prednost matematici, da bi je tamo gde im ne odgovaraju njeni rezultati jednostavno ignorisali. Jednom su dva i dva četiru, ali ako zatreba iza znaka jednakosti može da stoji pet, ili bilo koji drugi prost broj. Najjednostavnije rečeno, radi se o političkim manipulacijama kojima se dokazuje ono što je nemoguće: oduzimanje matematici naučne egzaktnosti.
Postavljanjem jednačine sa više nepoznatih, koalicija „Za evropsku Srbiju” je, na primer, počev od prve postizborne večeri, zadala matematički zadatak koji nijedan matematičar na svetu nije u stanju da reši. Nisu ni oni, naravno, u stanju da ga reše, ali im postavljanje nemogućeg dobro dodje da iz dana ubeđuju, bolje rečeno izluđuju javnost svojom „ubedljivom pobedom”. Tvrdili su, najpre, da su sa 102 mandata apsolutni pobednici i da im ta brojka obezbedjuje formiranje vlade. Malo su se tada, izgleda, zabrojali zaboravljajući u euforičnom slavlju, uz viski i šampanjac, da je za to potrebno još nešto više od dvadesetak poslaničkih mandata. Kada su sutradan, i narednih dana, počeli trezvenije da rešavaju matematičke postavke, počeli su da u okviru svoje koalicije ubrajaju i mandate Socijalističke partije Srbije. Pravili su, u stvari, „račun bez krčmara” jer nikako, bilo kako da računaju, bez socijalista nisu mogli da napibirče 126 mandata. Počelo je, stoga, sabiranje i oduzimanje „baba i žaba”, što je još više zakomplikovalo nerešive matematičke zadatke.
Matematičke operacije sabiranja i oduzimanja stalno su se vrtele oko brojke 102. Na toj cifri se još uvek uporno insistira, jer neizvesnost oko opredeljenja socijalista opasno preti da se takozvana „izborna pobeda” pretvori u totalni poraz. Na tome se posebno insistira sada kada je Dačić ozvaničio partnerstvo sa narodnjacima i radikalima na nivou grada Beograda. To je među „proevropljanima” odjeknulo kao grom iz vedrog neba. Na taj potpuno legalan čin koalicije ove tri grupacije opet se pozivaju na matematiku, ne priznajući joj ponovo nikakvu egzaktnost. I ovog puta pokušavaju da dokažu nemoguće, to jest da je 52 veće od 58. Po njima, voljom naroda vlast u Beogradu pripada zbiru broja odbornika Demokratske stranke, G-17 plus i LDP Čede Jovanovića, pri čemu zatvaraju oči pred činjenicima da socijalisti, radikali i narodnjaci imaju šest odbornika više. Njihova je stvar, međutim, što „na slepo” sabiraju i oduzimaju, ali je nedopustivo što u horu prete kako neće dopustiti da vlast u glavnom gradu preuzmu navodni gubitnic
Preti Dinkić, preti Djilas, preti Čeda Jovanović, preti Jelena Trivan… Dinkić je počeo da zbraja stolice na kojima sede socijalisti, Djilas kaže da Vučić ne može biti gradonačelnik, „već onaj ko je dobio najviše glasova”, tvrdeći time opet da je 52 veće od 58; Čedica priprema demonstracije pod parolom „Ne damo Beograd”; portparolka Jelena tvrdi da još nije sve gotovo – gotovo će biti kad ona kaže „gotovo”. U negiranju odborničke premoći stranaka koje će za koji dan preuzeti vlast u Beogradu, pozivaju se čak i na rezultate drugog kruga većinskih izbora u Vojvodini, „dokazujući” da je i to jedan od pokazatelja da upravljanje Beogradom treba prepustiti manjinskoj listi odbornika. Po toj logici, ne treba se iznenaditi ako i u rezultatima nedavno održanih izbora u Gruziji potraže dokaze o ispravnosti svojih matematičkih zavrzlama.
Koliko su neozbiljne, neodgovorne, čudne i smešne izjave koje stižu iz tabora „proevropljana”, potvdjuje i najnovija poruka da im socijalisti više nisu potrebni jer će, u svakom slučaju, i bez njih formirati vladu, pošto je narod tako odlučio donoseći im „ubedljivu pobedu”. Da to, međutim, ni u jednoj matematičkoj varijanti ne može biti izborna pobeda, potvrdjuje upravo matematička egzaktnost. Jer, osnovnom računskom radnjom, sabiranjem, „proevropske snage” mogu, u najboljem slučaju, da raspolažu sa 122 mandata (pod uslovom da ih podrži i Sulejman Ugljanin). Znaju oni to vrlo dobro, zbog čega sada prizivaju u pomoć činjenicu da je lista „Za evropsku uniju”, sastavljena od pet stranaka (DS, G-17 plus, SDP, SPO i LSV) dobila najveći broj glasova – 102. Ispuštaju, međutim, iz vida jednu drugu činjenicu: kada ta 102 mandata međusobno podele po unapred odredjenom kriterijumu, ispada da će po broju poslaničkih mesta u parlamentu, vodeća opet biti Srpska radikalna stranka sa 78 poslanika, što je 12 više u odnosu na stranku Borisa Tadića. O nekakvoj pobedi, dakle, i većini za sastavljanje vlade ne može biti ni govora.
A kada je o rezultatu glasanja reč, gledano kroz brojčano opredeljenje gradjana za pojedine stranke i koalicije, i tu je matematika neumoljiva. Za koalicionu listu „Za evropsku Srbiju”, glasalo je, prema zvaničnom izveštaju Republičke izborne komisije, 1.590.200 birača, odnosno oko 1.937.000 ako im se dodaju glasovi LDP i svih manjinskih stranaka. Istovremeno je za takozvane „neevropske stranke” glasalo nešto preko 2.000.000 gradjana, odnosno 77.394 više nego za „Evropljane”. Što više Tadić, Dinkić, Jovanović i njihovi sledbenici budu poricali ove matematičke egzaktnosti, utoliko će im „rasti” ugled u zemlji, a verovatno i van nje. Jer, od matematičke realnosti, koja potvrdjuje i realnost volje biračkog tela nemoguće je bilo šta skrivati i prekrajati.
R. NIŠKI
Ako laze koza, ne laze rog!
Funkcioner EU Jelko Kacin rekao da EP priznaje Kosovo i poručio da Srbija ne sme da koči Kosovo na njegovom putu ka Uniji?!
Izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu Jelko Kacin izjavio je juče da je sastanak predstavnika EP i kosovske skupštine u Briselu označio priznavanje nezavisnosti Kosova?! Kacin kaže da Srbija mora da izvuče pouku „iz ovog istorijskog sastanka”, na kome je prvi put bila istaknuta zastava nezavisnog Kosova, jer ona „nema pravo da koči Kosovo na njegovom putu ka Evropskoj uniji”!
Prethodno je predsedavajuća EP Doris Pak rekla da parlament EU ima puno pravo da istakne zastavu „nezavisnog Kosova”, odgovarajući tako na protest ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića, ali i brojnih delegacija zemalja EU.
- Mi smo dvotrećinskom većinom prihvatili Ahtisarijev plan i zato imamo pravo da istaknemo zastavu ove nove države - rekla je Pakova. Zamoljen da potvrdi da li je isticanjem zastave Kosova EP faktički priznao nezavisnost, Jelko Kacin je odgovorio: „Da. Tako je”.
- Sastanak s predstavnicima kosovske skupštine bio je korak ka punoj integraciji Kosova i njegovom međunarodnom priznanju. I za Kosovo ima mesta u EU, a ja sam protiv toga da bilo koja država, uključujući Srbiju, ima pravo da koči Kosovo na tom putu. Mislim da će srpska država morati da izvuče dosta pouka iz ovih činjenica. Jer ovo nije bio lažni sastanak, već pravi, istorijski susret - rekao je Kacin.
Ministar Vuk Jeremić uputio je oštar protest Evropskom parlamentu jer je delegacija Kosova nastupila pod zastavom „nezavisnog Kosova”.
- To je apsolutno neprihvatljivo jer Kosovo i Metohija nije nikakva nezavisna država. Uputili smo oštar protest, a bili smo i u stalnom kontaktu sa članovima EP iz Grčke, Španije, Kipra, Slovačke i Rumunije, koji su takođe uložili proteste - rekao je Jeremić.
S druge strane, visoki funkcioneri EU rekli su agenciji Beta da „EU ne može i nije kao institucija priznala nezavisno Kosovo”.
- Ništa se nije promenilo u stavu EU i nema priznavanja Kosova od strane Unije, zato što je to isključiva nadležnost pojedinih zemalja članica. Ako bi neka grupa u Evropskom parlamentu ponovo istakla zastavu Kosova, ništa se ne menja - EU ne priznaje Kosovo - tvrde izvori Bete.
Izvestilac za Srbiju u Evropskom parlamentu Jelko Kacin izjavio je juče da je sastanak predstavnika EP i kosovske skupštine u Briselu označio priznavanje nezavisnosti Kosova?! Kacin kaže da Srbija mora da izvuče pouku „iz ovog istorijskog sastanka”, na kome je prvi put bila istaknuta zastava nezavisnog Kosova, jer ona „nema pravo da koči Kosovo na njegovom putu ka Evropskoj uniji”!
Prethodno je predsedavajuća EP Doris Pak rekla da parlament EU ima puno pravo da istakne zastavu „nezavisnog Kosova”, odgovarajući tako na protest ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića, ali i brojnih delegacija zemalja EU.
- Mi smo dvotrećinskom većinom prihvatili Ahtisarijev plan i zato imamo pravo da istaknemo zastavu ove nove države - rekla je Pakova. Zamoljen da potvrdi da li je isticanjem zastave Kosova EP faktički priznao nezavisnost, Jelko Kacin je odgovorio: „Da. Tako je”.
- Sastanak s predstavnicima kosovske skupštine bio je korak ka punoj integraciji Kosova i njegovom međunarodnom priznanju. I za Kosovo ima mesta u EU, a ja sam protiv toga da bilo koja država, uključujući Srbiju, ima pravo da koči Kosovo na tom putu. Mislim da će srpska država morati da izvuče dosta pouka iz ovih činjenica. Jer ovo nije bio lažni sastanak, već pravi, istorijski susret - rekao je Kacin.
Ministar Vuk Jeremić uputio je oštar protest Evropskom parlamentu jer je delegacija Kosova nastupila pod zastavom „nezavisnog Kosova”.
- To je apsolutno neprihvatljivo jer Kosovo i Metohija nije nikakva nezavisna država. Uputili smo oštar protest, a bili smo i u stalnom kontaktu sa članovima EP iz Grčke, Španije, Kipra, Slovačke i Rumunije, koji su takođe uložili proteste - rekao je Jeremić.
S druge strane, visoki funkcioneri EU rekli su agenciji Beta da „EU ne može i nije kao institucija priznala nezavisno Kosovo”.
- Ništa se nije promenilo u stavu EU i nema priznavanja Kosova od strane Unije, zato što je to isključiva nadležnost pojedinih zemalja članica. Ako bi neka grupa u Evropskom parlamentu ponovo istakla zastavu Kosova, ništa se ne menja - EU ne priznaje Kosovo - tvrde izvori Bete.
EU koje se Srbija seca
http://www.bhserbia.org/antimason/plakat45.jpg
посебно обратите пажњу на овај део:
http://img528.imageshack.us/img528/900/plakat45ae3.jpg
ЕВРОПСКА СРБИЈА!?!?!?!?!?
http://www.bhserbia.org/antimason/plakat86.jpg
Ово су плакати немачке окупационе команде из 1942-1944.
посебно обратите пажњу на овај део:
http://img528.imageshack.us/img528/900/plakat45ae3.jpg
ЕВРОПСКА СРБИЈА!?!?!?!?!?
http://www.bhserbia.org/antimason/plakat86.jpg
Ово су плакати немачке окупационе команде из 1942-1944.
четвртак, 29. мај 2008.
Dragan Sutanovac
Milovan Brkić
Mile Ješanov
Crnogorci decenijama nemilice haraju Srbijom: ubijaju, otimaju, siluju, pljačkaju, rasprodaju, izdaju...Stevan Nikčević, aktuelni direktor ''Jugoimporta SDPR„ i njegova banda nisu usamljen primer zločinačkog delovanja Crnogoraca koji nađu utočište u Srbiji. Ipak vredi rasvetliti, za početak, i učinak ove bande koja je Srbiji nanela nenadoknadivu štetu.
Gospodin Nikčević je radni vek počeo u Resoru službe državne bezbednosti Srbije. Podmukao, zao, nezaježljiv. Kao takav brzo je napredovao u službi. Dogurao je do zamenika Centra bezbednosti RDB-a.
Nakon što je DOS preuzeo vlast, Nikčević izlazi iz jazbine. Drsko i bestidno nudi se Srpskom pokretu obnove da rasturi Državnu bezbednost Srbije, koju je nekoliko meseci ranije napustio. Danica Drašković ga u oktobru 2000. imenuje za koministra prelazne vlade kojom rukovodi Milomir Minić. Sa tog mesta, za samo tri meseca, Nikčević instalira svoju bandu Crnogoraca, koja će Srbiji stezati omču oko vrata.
I onda počinju da se ređaju afere, kojima se Stevan Nikčević pere. Podmeće dokument o praćenju novinara Slavka Ćuruvije, koji je ubijen 11. aprila 1999. godine, na Veliki petak, ispred svog stana dok je bombardovan Beograd.
Danica Drašković naseda na ovu provokaciju. Srpska javnost, žedna pravih informacija o likvidaciji Ćuruvije, prihvata dokument SDB-a o praćenju Ćuruvije na dan ubista, sve do smaknuća. Kasnije će se ispostaviti da je Nikčevićev udeo u Ćuruvijinoj likvidaciji bio nemerljiv. Bio je jedan od rukovodilaca eskadrona smrti. Nije samo Ćuruvija stradao od Nikčevićeve ruke.
Ali već je bilo kasno. Već u februaru Nikčević zaboravlja da se upoznao sa Danom Drašković i postaje član Demokratske stranke. Tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković imenuje ga za svog pomoćnika. Raspolažući ogromnim količinama novca, informacijama i dosijeima, Nikčević vrbuje drugog Živkovićevog pomoćnika, pripravnika Dragana Šutanovca i njegov krvavi pir u Srbiji može da se nastavi.
Svi napori da se ubica Slavka Ćuruvije izvede pred sud ostaju uzaludni. Banda Stevana Nikčevića sve uspešno sabotira. Ipak niko nije očekivao da Stevan Nikčević postane direktor najvažnije ustanove za bezbednost zemlje i sigurnost njene vojske.
Nakon streljanja premijera Đinđića, Boris Tadić postaje ministar odbrane. Taj dan ostaće upisan crnim slovima u istoriji vojske. Za svoje savetnike Boris Tadić dovodi kumove, prijatelje, ljude bez staža, iskustva, morala...
Krvavi pir Crnogoraca (i Boris Tadić je Crnogorac) počinje da se sprovodi na bestijalan način. Njegov kum Dragan Šutanovac, nekadašnji izbacivač iz diskoteka, promoviše Nikčevića kao ''čoveka od poverenja''. U ”Jugoimportu SDPR„ Nikčević kao direktor dovodi tridesetak Crnogoraca iz srpske Službe državne bezbednosti i postavlja ih na najvažnija mesta.
Svu dokumentaciju ove savezne ustanove od nacionalnog interesa, koja raspolaže namenskom industrijom vojske, Stevan Nikčević predaje tadašnjem američkom ambasadoru u Beogradu Vilijemu Montgomeriju. Nove vlasti u Srbiji potom iz Vašingtona dobijaju nove pretnje, ucene zbog vojno-tehničke saradnje sa Irakom, koji SAD nameravaju da razbiju i unište, zbog interesa američkog potpredsednika Dika Čejnija i njegovih naftnih kompanija. A ta saradnja namenske industrije sa Irakom omogućila je da se srpska armija i njeni pripadnici održe u životu.
Tadašnji ministar odbrane Boris Tadić, koristeći se statusom svoga oca Ljubomira u Društvu srpsko -jevrejskog prijateljstva odlazi u Izrael, sklapa neizvršive ugovore o vojno - tehničkoj saradnji, prekidajući već čvrste i započete ugovore o vojno - tehničkoj saradnji sa vojno najjačim silama sveta. Ministar Tadić obećava potpuno uništenje naše armije, njeno razbijanje i uništenje vojne industrije, posebno namenske. Traži da ga Izraelci podrže u američkom kongresu i promovišu kao demokratskog vođu u Srbiji. Za taj status on bi rasprodao Srbiju na kilo.
U trenutku preuzimanja direktorskog mesta, Stevan Nikčević na računu ”Jugoimporta SDPR-a„ zatiče 200 hiljada dolara. I novac i imovina ove ustanove biće meta Nikčevićeve bande iz Crne Gore. Na platnom spsiku ”Jugoimporta SDPR-a„ je i Tadićev kum Dragan Šutanovac. Iako ništa ne radi, Nikčević ga plaća kao specijalnog savetnika. Svakog meseca po 100 hiljada dinara ni za šta.
Nakon što je oborena vlada Zorana Živkovića, menja se i sastav Upravnog odbora ”Jugoimpoprta SDPR-a„. Osim ljudi koje delegira Vlada Crne Gore, u njemu su i ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić i ministar odbrane Prvoslav Davinić. Od očekivanih Koštuničinih poteza da uhapsi Nikčevića nema ništa. Njegov ministar Dragan Jočić je državljanin Crne Gore. I ko će kome, ako ne svoj svome. Jočić o mućkama ćuti kao zaliven. I on prima lepu paricu.
Stevan Nikčević počinje da uništava namensku industriju. Smišljeno, hladno, cinično i surovo, na crnogorski način. Obilazi ambasadore, predlaže im da se Srbija smrvi, da su Srbi ološ koji je neporavljiv.
Njegova osionost toliko se smučila i strancima da su zahtevali da hitno bude smenjen i izveden pred sud. A Stevan Nikčević se toliko trudio da se dodvori stranim službama i domaćim mafijašima da je organizovao i krađu tašne Jovice Stanišića, kada je ovaj iz Okružnog zatvora sproveden u Hag. Naime, banda Čede Jovanovića, nekadašnjeg saradnika tajne policije, izdejstvovala je da Jovica Stanišić, dok je boravio u zatvoru za vreme ''Sablje'', bude optužen pred Haškim tribunalom. Na dan kada je sprovođen u Hag, Stanišić je sa sobom poneo tašnu punu dokumenata. Tadašnji potpredsednik srpske vlade Čedomir Jovanović plašio se da u toj tašni nema i dokumenata o njegovom ''kretanju u službi''. Stevan Nikčević je dobio zadatak da od vezanog Stanišića ukrade tašnu. I bi tako. Danas je Stanišić na slobodi, što gospodina Nikčevića strašno brine. Njegov dosije je na pravom mestu.
Smena Stevana Nikčevića je bila već gotova stvar. Njegovo pogubno razbojničko i lopovsko delovanje bilo je raskrinkano. Ali...
Dvadesetog septembra 2004. godine Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, traži od predsednika Republike da mu bude savetnik za bezbednost. Kum nije dugme, Boris bi to rado prihvatio. Ipak on odlučuje da se konsultuje sa svojim makroima iz Sjedinjenih Američkih Država. Nakon tih konsultacija, on izričito odbija da kuma Šutanovca imenuje za savetnika, jer to nije dobro zbog javnosti, jer mu je bio kum na venčanju sa drugom ženom.
Dvadeset drugog septembra 2004. godine, kada je smena Nikčevića trebalo da se obavi, Dragan Šutanovac dolazi ponovo u kabinet Borisa Tadića tražeći od njega da utiče da Stevan Nikčević ostane na mestu direktora ”Jugoimporta SDPR-a„. Sutradan predsednik Republike poziva ministra odbrane Prvoslava Davinića, predsednika Upravnog odbora ove ustanove, insistirajući da se Stevan Nikčević ne smenjuje. Ministar Davinić, koji je obećao svojim pretpostavljenima da će smeniti i uhapsiti Nikčevića menja odluku i Nikčević ostaje da i dalje divlja i uništava imovinu republike Srbije. Šta će čovek, tuđa je.
Treba napomenuti da rođeni brat Stevana Nikčevića i Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, imaju zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja. I eto prilike da savetnik u saveznoj državnoj ustanovi g. Dragan Šutanovac ustupa poslove oko trgovine oružjem samom sebi!
Prvoslav Davinić je oboren sa mesta ministra odbrane koordiniranom akcijom bande Stevana Nikčevića i Dragana Šutanovca. Nikčević je preko svojih ljudi, bivših bezbednjaka i kolega iz crnogorske tajne policije organizovao Davinićevo praćenje i razgovore sa američkim ambasadorom Majklom Poltom.
U akciju pljačkanja ”Jugomiporta SDPR-a„ uključen je i srpski ministar policije Dragan Jočić. General njegove policije Snežana Šulajić sa svojim sugrađaninom Miletom Dragićem iz Zrenjanina sklapa poslove za potrebe opremanja srpske policije uz provizije koje se mere milionima evra. Jočić ćuti, jer hoće da pomogne svojim sunarodnicima iz Crne Gore da Srbiju što više izmuzu.
Mile Ješanov
Crnogorci decenijama nemilice haraju Srbijom: ubijaju, otimaju, siluju, pljačkaju, rasprodaju, izdaju...Stevan Nikčević, aktuelni direktor ''Jugoimporta SDPR„ i njegova banda nisu usamljen primer zločinačkog delovanja Crnogoraca koji nađu utočište u Srbiji. Ipak vredi rasvetliti, za početak, i učinak ove bande koja je Srbiji nanela nenadoknadivu štetu.
Gospodin Nikčević je radni vek počeo u Resoru službe državne bezbednosti Srbije. Podmukao, zao, nezaježljiv. Kao takav brzo je napredovao u službi. Dogurao je do zamenika Centra bezbednosti RDB-a.
Nakon što je DOS preuzeo vlast, Nikčević izlazi iz jazbine. Drsko i bestidno nudi se Srpskom pokretu obnove da rasturi Državnu bezbednost Srbije, koju je nekoliko meseci ranije napustio. Danica Drašković ga u oktobru 2000. imenuje za koministra prelazne vlade kojom rukovodi Milomir Minić. Sa tog mesta, za samo tri meseca, Nikčević instalira svoju bandu Crnogoraca, koja će Srbiji stezati omču oko vrata.
I onda počinju da se ređaju afere, kojima se Stevan Nikčević pere. Podmeće dokument o praćenju novinara Slavka Ćuruvije, koji je ubijen 11. aprila 1999. godine, na Veliki petak, ispred svog stana dok je bombardovan Beograd.
Danica Drašković naseda na ovu provokaciju. Srpska javnost, žedna pravih informacija o likvidaciji Ćuruvije, prihvata dokument SDB-a o praćenju Ćuruvije na dan ubista, sve do smaknuća. Kasnije će se ispostaviti da je Nikčevićev udeo u Ćuruvijinoj likvidaciji bio nemerljiv. Bio je jedan od rukovodilaca eskadrona smrti. Nije samo Ćuruvija stradao od Nikčevićeve ruke.
Ali već je bilo kasno. Već u februaru Nikčević zaboravlja da se upoznao sa Danom Drašković i postaje član Demokratske stranke. Tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova Zoran Živković imenuje ga za svog pomoćnika. Raspolažući ogromnim količinama novca, informacijama i dosijeima, Nikčević vrbuje drugog Živkovićevog pomoćnika, pripravnika Dragana Šutanovca i njegov krvavi pir u Srbiji može da se nastavi.
Svi napori da se ubica Slavka Ćuruvije izvede pred sud ostaju uzaludni. Banda Stevana Nikčevića sve uspešno sabotira. Ipak niko nije očekivao da Stevan Nikčević postane direktor najvažnije ustanove za bezbednost zemlje i sigurnost njene vojske.
Nakon streljanja premijera Đinđića, Boris Tadić postaje ministar odbrane. Taj dan ostaće upisan crnim slovima u istoriji vojske. Za svoje savetnike Boris Tadić dovodi kumove, prijatelje, ljude bez staža, iskustva, morala...
Krvavi pir Crnogoraca (i Boris Tadić je Crnogorac) počinje da se sprovodi na bestijalan način. Njegov kum Dragan Šutanovac, nekadašnji izbacivač iz diskoteka, promoviše Nikčevića kao ''čoveka od poverenja''. U ”Jugoimportu SDPR„ Nikčević kao direktor dovodi tridesetak Crnogoraca iz srpske Službe državne bezbednosti i postavlja ih na najvažnija mesta.
Svu dokumentaciju ove savezne ustanove od nacionalnog interesa, koja raspolaže namenskom industrijom vojske, Stevan Nikčević predaje tadašnjem američkom ambasadoru u Beogradu Vilijemu Montgomeriju. Nove vlasti u Srbiji potom iz Vašingtona dobijaju nove pretnje, ucene zbog vojno-tehničke saradnje sa Irakom, koji SAD nameravaju da razbiju i unište, zbog interesa američkog potpredsednika Dika Čejnija i njegovih naftnih kompanija. A ta saradnja namenske industrije sa Irakom omogućila je da se srpska armija i njeni pripadnici održe u životu.
Tadašnji ministar odbrane Boris Tadić, koristeći se statusom svoga oca Ljubomira u Društvu srpsko -jevrejskog prijateljstva odlazi u Izrael, sklapa neizvršive ugovore o vojno - tehničkoj saradnji, prekidajući već čvrste i započete ugovore o vojno - tehničkoj saradnji sa vojno najjačim silama sveta. Ministar Tadić obećava potpuno uništenje naše armije, njeno razbijanje i uništenje vojne industrije, posebno namenske. Traži da ga Izraelci podrže u američkom kongresu i promovišu kao demokratskog vođu u Srbiji. Za taj status on bi rasprodao Srbiju na kilo.
U trenutku preuzimanja direktorskog mesta, Stevan Nikčević na računu ”Jugoimporta SDPR-a„ zatiče 200 hiljada dolara. I novac i imovina ove ustanove biće meta Nikčevićeve bande iz Crne Gore. Na platnom spsiku ”Jugoimporta SDPR-a„ je i Tadićev kum Dragan Šutanovac. Iako ništa ne radi, Nikčević ga plaća kao specijalnog savetnika. Svakog meseca po 100 hiljada dinara ni za šta.
Nakon što je oborena vlada Zorana Živkovića, menja se i sastav Upravnog odbora ”Jugoimpoprta SDPR-a„. Osim ljudi koje delegira Vlada Crne Gore, u njemu su i ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan Jočić i ministar odbrane Prvoslav Davinić. Od očekivanih Koštuničinih poteza da uhapsi Nikčevića nema ništa. Njegov ministar Dragan Jočić je državljanin Crne Gore. I ko će kome, ako ne svoj svome. Jočić o mućkama ćuti kao zaliven. I on prima lepu paricu.
Stevan Nikčević počinje da uništava namensku industriju. Smišljeno, hladno, cinično i surovo, na crnogorski način. Obilazi ambasadore, predlaže im da se Srbija smrvi, da su Srbi ološ koji je neporavljiv.
Njegova osionost toliko se smučila i strancima da su zahtevali da hitno bude smenjen i izveden pred sud. A Stevan Nikčević se toliko trudio da se dodvori stranim službama i domaćim mafijašima da je organizovao i krađu tašne Jovice Stanišića, kada je ovaj iz Okružnog zatvora sproveden u Hag. Naime, banda Čede Jovanovića, nekadašnjeg saradnika tajne policije, izdejstvovala je da Jovica Stanišić, dok je boravio u zatvoru za vreme ''Sablje'', bude optužen pred Haškim tribunalom. Na dan kada je sprovođen u Hag, Stanišić je sa sobom poneo tašnu punu dokumenata. Tadašnji potpredsednik srpske vlade Čedomir Jovanović plašio se da u toj tašni nema i dokumenata o njegovom ''kretanju u službi''. Stevan Nikčević je dobio zadatak da od vezanog Stanišića ukrade tašnu. I bi tako. Danas je Stanišić na slobodi, što gospodina Nikčevića strašno brine. Njegov dosije je na pravom mestu.
Smena Stevana Nikčevića je bila već gotova stvar. Njegovo pogubno razbojničko i lopovsko delovanje bilo je raskrinkano. Ali...
Dvadesetog septembra 2004. godine Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, traži od predsednika Republike da mu bude savetnik za bezbednost. Kum nije dugme, Boris bi to rado prihvatio. Ipak on odlučuje da se konsultuje sa svojim makroima iz Sjedinjenih Američkih Država. Nakon tih konsultacija, on izričito odbija da kuma Šutanovca imenuje za savetnika, jer to nije dobro zbog javnosti, jer mu je bio kum na venčanju sa drugom ženom.
Dvadeset drugog septembra 2004. godine, kada je smena Nikčevića trebalo da se obavi, Dragan Šutanovac dolazi ponovo u kabinet Borisa Tadića tražeći od njega da utiče da Stevan Nikčević ostane na mestu direktora ”Jugoimporta SDPR-a„. Sutradan predsednik Republike poziva ministra odbrane Prvoslava Davinića, predsednika Upravnog odbora ove ustanove, insistirajući da se Stevan Nikčević ne smenjuje. Ministar Davinić, koji je obećao svojim pretpostavljenima da će smeniti i uhapsiti Nikčevića menja odluku i Nikčević ostaje da i dalje divlja i uništava imovinu republike Srbije. Šta će čovek, tuđa je.
Treba napomenuti da rođeni brat Stevana Nikčevića i Dragan Šutanovac, kum Borisa Tadića, imaju zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja. I eto prilike da savetnik u saveznoj državnoj ustanovi g. Dragan Šutanovac ustupa poslove oko trgovine oružjem samom sebi!
Prvoslav Davinić je oboren sa mesta ministra odbrane koordiniranom akcijom bande Stevana Nikčevića i Dragana Šutanovca. Nikčević je preko svojih ljudi, bivših bezbednjaka i kolega iz crnogorske tajne policije organizovao Davinićevo praćenje i razgovore sa američkim ambasadorom Majklom Poltom.
U akciju pljačkanja ”Jugomiporta SDPR-a„ uključen je i srpski ministar policije Dragan Jočić. General njegove policije Snežana Šulajić sa svojim sugrađaninom Miletom Dragićem iz Zrenjanina sklapa poslove za potrebe opremanja srpske policije uz provizije koje se mere milionima evra. Jočić ćuti, jer hoće da pomogne svojim sunarodnicima iz Crne Gore da Srbiju što više izmuzu.
Beograd u zamci
EVROPSKA unija ulaže napore da se Srbija saglasi sa otpočinjanjem tehničkog dijaloga o funkcionisanju civilnih misija na Kosovu i Metohiji - saznaju „Novosti”.
Kako se tumači u delu vlasti u Beogradu, bliskom premijeru Koštunici, namera Brisela je da kroz te razgovore, na manja ili veća „vrata”, pribavi saglasnost Srbije za početak rada misije Euleks u pokrajini.
Mogući scenario za „smekšavanje” pozicije Beograda bio bi da se srpskoj javnosti ovaj tehnički dijalog predstavi kao nastavak pregovora o budućnosti Kosova i Metohije, posle čega bi, ubrzo, na „sto” bilo „bačeno” i pitanje Euleksa.
Prema viđenju Vatroslava Vekarića, člana Spoljnopolitičkog saveta u Ministarstvu spoljnih poslova, ako EU želi da bude na Kosovu i Metohiji, mogla bi da legalizuje svoje prisustvo tako što bi Euleks postao deo Unmika.
- U toj situaciji, Unmik bi se prearanžirao tako da evropski funkcioneri dobijaju glavnu reč. Koji bi stepen subjektiviteta Euleks zadržao, biće pitanje nijansi koje bi morale da se dogovore. To verovatno rešava generalni sekretar UN Ban Ki Mun sa evropskim političarima - navodi Vekarić.
Da li bi ovakav aranžman bio prihvatljiv i za Srbiju, u kojoj vlastiuporno ponavljaju da rad misije EU ne bi bio sporan, samo pod uslovom da dobije odobrenje Saveta bezbednosti UN?
- Mislim da bi Beograd mogao da prihvati ovakav izlaz iz problematične situacije, ako bi se odbacila dilema da li se ostaje u okvirima Rezolucije 1244. Zato je jako važno da se postigne opšta saglasnost u vezi sa integrisanjem Euleksa u Unmik, pa da takva odluka može da dođe i pred SB, jer Rusija ima načina da celu stvar stopira - kaže Vekarić.
Da je Evropska unija promenila taktiku, i da se okrenula lukavosti, i traženju kakvog-takvog dogovora sa Srbijom, nagoveštava i bečki dnevnik „Prese”.
Podsećajući na spekulacije da bi Euleks mogao postati deo Unmika, a Piter Fejt, novi šef administracije UN na Kosovu, ovaj list ukazuje i na promenu u retorici: sada se govori da će Unmik biti „restrukturisan”, dok se do skoro pričalo da će ga „zameniti” Euleks.
UNMIK OSTAJE I POSLE 15. JUNA
UNMIK će ostati na Kosovu i Metohiji i posle 15. juna, i do sada nismo dobili nikakva upustva kakva će biti uloga Unmika posle tog datuma - izjavio je portparol Unmika Rasel Giki. On je kazao da se Unmik i dalje upravlja prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN.
Kako se tumači u delu vlasti u Beogradu, bliskom premijeru Koštunici, namera Brisela je da kroz te razgovore, na manja ili veća „vrata”, pribavi saglasnost Srbije za početak rada misije Euleks u pokrajini.
Mogući scenario za „smekšavanje” pozicije Beograda bio bi da se srpskoj javnosti ovaj tehnički dijalog predstavi kao nastavak pregovora o budućnosti Kosova i Metohije, posle čega bi, ubrzo, na „sto” bilo „bačeno” i pitanje Euleksa.
Prema viđenju Vatroslava Vekarića, člana Spoljnopolitičkog saveta u Ministarstvu spoljnih poslova, ako EU želi da bude na Kosovu i Metohiji, mogla bi da legalizuje svoje prisustvo tako što bi Euleks postao deo Unmika.
- U toj situaciji, Unmik bi se prearanžirao tako da evropski funkcioneri dobijaju glavnu reč. Koji bi stepen subjektiviteta Euleks zadržao, biće pitanje nijansi koje bi morale da se dogovore. To verovatno rešava generalni sekretar UN Ban Ki Mun sa evropskim političarima - navodi Vekarić.
Da li bi ovakav aranžman bio prihvatljiv i za Srbiju, u kojoj vlastiuporno ponavljaju da rad misije EU ne bi bio sporan, samo pod uslovom da dobije odobrenje Saveta bezbednosti UN?
- Mislim da bi Beograd mogao da prihvati ovakav izlaz iz problematične situacije, ako bi se odbacila dilema da li se ostaje u okvirima Rezolucije 1244. Zato je jako važno da se postigne opšta saglasnost u vezi sa integrisanjem Euleksa u Unmik, pa da takva odluka može da dođe i pred SB, jer Rusija ima načina da celu stvar stopira - kaže Vekarić.
Da je Evropska unija promenila taktiku, i da se okrenula lukavosti, i traženju kakvog-takvog dogovora sa Srbijom, nagoveštava i bečki dnevnik „Prese”.
Podsećajući na spekulacije da bi Euleks mogao postati deo Unmika, a Piter Fejt, novi šef administracije UN na Kosovu, ovaj list ukazuje i na promenu u retorici: sada se govori da će Unmik biti „restrukturisan”, dok se do skoro pričalo da će ga „zameniti” Euleks.
UNMIK OSTAJE I POSLE 15. JUNA
UNMIK će ostati na Kosovu i Metohiji i posle 15. juna, i do sada nismo dobili nikakva upustva kakva će biti uloga Unmika posle tog datuma - izjavio je portparol Unmika Rasel Giki. On je kazao da se Unmik i dalje upravlja prema Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN.
уторак, 27. мај 2008.
Sta zna svinja sta je dinja
Nema postupka protiv mladića koji su lepili plakate - poternice sa likovima funkcionera DSS
BEOGRAD - Protiv petorice mladića koji su u petak, u dva sata posle ponoći, lepili plakate na kojima su portreti funkcionera Demokratske stranke Srbije i njihovi brojevi telefona, neće biti podignuta krivična prijava.
Kako su naveli u MUP, reč je o Dušanu Dimitrijeviću (22) iz Mladenovca, Dejanu Petroviću (30) iz Beograda, Pavlu Šćepanoviću (25) iz Bara, Milutinu Šćepanoviću (24) iz Sutomora i Milanu Ćirkoviću (30) iz Beograda. I pored toga što je policija identifikovala mladiće, koji su rekli da su članovi Demokratske stranke i da su ovaj “posao” obavili za tu stranku, dežurni tužilac Trećeg opštinskog suda Ana Borović “izjasnila se da nema elemenata krivičnog dela i naložila dostavljanje izveštaja”.
DS je juče demantovao da je na bilo koji način učestvovao u pravljenju i lepljenju plakata kojima se zvaničnici DSS optužuju da su dogovorom o saradnji na gradskom nivou sa socijalistima i radikalima “prodali Beograd”.
- DS oštro demantuje da je učestvovao u takvoj akciji, da je bilo koga angažovao i da je ikada, pa i tog puta, vodio bilo kakvu prljavu kampanju protiv neke druge stranke ili pojedinca na političkoj sceni - izjavila je portparolka DS Jelena Trivan. Prema njenim rečima, svako nastojanje da se DS pripiše vođenje nekorektne političke kampanje jeste zapravo pokušaj da se izbegne odgovornost za prljavu kampanju koju su drugi vodili protiv nje i njenog lidera Borisa Tadića. Ipak, i dalje ostaje nejasno kako su ovi mladići nabavili plakate kojima su oblepili pola Beograda.
BEOGRAD - Protiv petorice mladića koji su u petak, u dva sata posle ponoći, lepili plakate na kojima su portreti funkcionera Demokratske stranke Srbije i njihovi brojevi telefona, neće biti podignuta krivična prijava.
Kako su naveli u MUP, reč je o Dušanu Dimitrijeviću (22) iz Mladenovca, Dejanu Petroviću (30) iz Beograda, Pavlu Šćepanoviću (25) iz Bara, Milutinu Šćepanoviću (24) iz Sutomora i Milanu Ćirkoviću (30) iz Beograda. I pored toga što je policija identifikovala mladiće, koji su rekli da su članovi Demokratske stranke i da su ovaj “posao” obavili za tu stranku, dežurni tužilac Trećeg opštinskog suda Ana Borović “izjasnila se da nema elemenata krivičnog dela i naložila dostavljanje izveštaja”.
DS je juče demantovao da je na bilo koji način učestvovao u pravljenju i lepljenju plakata kojima se zvaničnici DSS optužuju da su dogovorom o saradnji na gradskom nivou sa socijalistima i radikalima “prodali Beograd”.
- DS oštro demantuje da je učestvovao u takvoj akciji, da je bilo koga angažovao i da je ikada, pa i tog puta, vodio bilo kakvu prljavu kampanju protiv neke druge stranke ili pojedinca na političkoj sceni - izjavila je portparolka DS Jelena Trivan. Prema njenim rečima, svako nastojanje da se DS pripiše vođenje nekorektne političke kampanje jeste zapravo pokušaj da se izbegne odgovornost za prljavu kampanju koju su drugi vodili protiv nje i njenog lidera Borisa Tadića. Ipak, i dalje ostaje nejasno kako su ovi mladići nabavili plakate kojima su oblepili pola Beograda.
Dinkićeve lazi ipak prolaze kod kretena
Čekajući preporod „Zastave“ u proteklih šest godina umrlo 1.300 radnika. Oko petsto zaposlenih koji su proglašeni viškom ponovo angažovano po ugovoru. Novac za otpremnine nije ni juče stigao
KRAGUJEVAC - Ako ne stigne danas, novac za otpremnine stići će sutra rano ujutro. Isplata otpremnina tada odmah može da počne - objašnjava Zoran Mihajlović, predsednik sindikata kragujevačke fabrike, još jedno odlaganje isplata. Protokolom koji je na Đurđevdan sindikat „Zastave“ potpisao s ministrom Mlađanom Dinkićem bilo je predviđeno da se do 20. maja isplati prvi deo otpremnina za 324 radnika iz svih „Zastavinih“ preduzeća. Drugi deo otpremnina od po 200 evra biće isplaćen mesec dana po potpisivanju ugovora s „Fijatom“.
Sindikat „Zastava automobila“ zatražio je da se odmah krene i sa upošljavanjem oko stotinu radnika proizvodnih zanimanja, kako bi se premostio manjak stručne radne snage u fabrici.
- Fabrici su potrebni varioci, bravari i lakireri koji će raditi na novoj opremi i mašinama. Tražimo da se primi jedan broj mladih ljudi i insistiramo da to budu deca naših radnika - kaže Mihajlović.
- Mi pozdravljamo tu inicijativu, ali pod uslovom da ne teraju te mlade ljude da se upišu u nečiju stranku. Plašimo se da će i ovog puta biti primenjen kriterijum političke podobnosti. Pitamo javno zašto je Dinkić ukidanjem ZO otpustio više hiljada kvalifikovanih radnika „Zastave“. Oko petsto radnika koji su uzeli otpremnine svakodnevno je angažovano na poslovima u „Zastavi“. Njih se fabrika odrekla, Dinkić im je dao novac, a sad rade po ugovoru. Pitam se zašto su ti radnici uopšte proglašavani viškom? Verovatno da bi oni iz režije zadržali svoje fotelje i privilegije, a usput i da bi učestvovali u nečijim političkim manipulacijama. Čekajući preporod „Zastave“ u ovih šest godina umrlo je oko 1.300 radnika. Pitanje je koliko će još da ih umre čekajući da se završe nečije kampanje - kaže Radiša Pavlović, predsednik Radničkog otpora.
Generalni direktor „Zastava vozila“ Zoran Radojević izjavio je da delegacija „Fijata“, koju čini 26 eksperata tehničke struke, intenzivno radi na formiranju dokumentacije o mogućnostima i kapacitetima „Zastave“ . Rok za završetak kompletne papirologije je 30. jun, nakon čega bi trebalo da se potpiše memorandum o saradnji i razumevanju, a zatim bi trebalo da usledi potpisivanje ugovora.
Radojević kaže je za sutra zakazan sastanak delegacije „Fijatovih“ kooperanata i srpske autokomponenistike. Iz Italije dolazi pedesetak predstavnika 30 „Fijatovih“ kooperantskih firmi, a savetovanje i stručni sastanak biće održani u hotelu „Kragujevac“. Kako nezvanično saznajemo, prošlog vikenda u Kragujevcu je, bez medijske buke, boravila i delegacija kooperanata iz Hrvatske. Hrvati su svoje interesovanje već ranije iskazali kroz „Zastavin“ posao s „desetkom“. Za eventualni posao u proizvodnji novog „Fijatovog“ modela raspituje se i kooperacija iz BiH.
KRAGUJEVAC - Ako ne stigne danas, novac za otpremnine stići će sutra rano ujutro. Isplata otpremnina tada odmah može da počne - objašnjava Zoran Mihajlović, predsednik sindikata kragujevačke fabrike, još jedno odlaganje isplata. Protokolom koji je na Đurđevdan sindikat „Zastave“ potpisao s ministrom Mlađanom Dinkićem bilo je predviđeno da se do 20. maja isplati prvi deo otpremnina za 324 radnika iz svih „Zastavinih“ preduzeća. Drugi deo otpremnina od po 200 evra biće isplaćen mesec dana po potpisivanju ugovora s „Fijatom“.
Sindikat „Zastava automobila“ zatražio je da se odmah krene i sa upošljavanjem oko stotinu radnika proizvodnih zanimanja, kako bi se premostio manjak stručne radne snage u fabrici.
- Fabrici su potrebni varioci, bravari i lakireri koji će raditi na novoj opremi i mašinama. Tražimo da se primi jedan broj mladih ljudi i insistiramo da to budu deca naših radnika - kaže Mihajlović.
- Mi pozdravljamo tu inicijativu, ali pod uslovom da ne teraju te mlade ljude da se upišu u nečiju stranku. Plašimo se da će i ovog puta biti primenjen kriterijum političke podobnosti. Pitamo javno zašto je Dinkić ukidanjem ZO otpustio više hiljada kvalifikovanih radnika „Zastave“. Oko petsto radnika koji su uzeli otpremnine svakodnevno je angažovano na poslovima u „Zastavi“. Njih se fabrika odrekla, Dinkić im je dao novac, a sad rade po ugovoru. Pitam se zašto su ti radnici uopšte proglašavani viškom? Verovatno da bi oni iz režije zadržali svoje fotelje i privilegije, a usput i da bi učestvovali u nečijim političkim manipulacijama. Čekajući preporod „Zastave“ u ovih šest godina umrlo je oko 1.300 radnika. Pitanje je koliko će još da ih umre čekajući da se završe nečije kampanje - kaže Radiša Pavlović, predsednik Radničkog otpora.
Generalni direktor „Zastava vozila“ Zoran Radojević izjavio je da delegacija „Fijata“, koju čini 26 eksperata tehničke struke, intenzivno radi na formiranju dokumentacije o mogućnostima i kapacitetima „Zastave“ . Rok za završetak kompletne papirologije je 30. jun, nakon čega bi trebalo da se potpiše memorandum o saradnji i razumevanju, a zatim bi trebalo da usledi potpisivanje ugovora.
Radojević kaže je za sutra zakazan sastanak delegacije „Fijatovih“ kooperanata i srpske autokomponenistike. Iz Italije dolazi pedesetak predstavnika 30 „Fijatovih“ kooperantskih firmi, a savetovanje i stručni sastanak biće održani u hotelu „Kragujevac“. Kako nezvanično saznajemo, prošlog vikenda u Kragujevcu je, bez medijske buke, boravila i delegacija kooperanata iz Hrvatske. Hrvati su svoje interesovanje već ranije iskazali kroz „Zastavin“ posao s „desetkom“. Za eventualni posao u proizvodnji novog „Fijatovog“ modela raspituje se i kooperacija iz BiH.
Bajka o Vuku i Crvenperici
Bajka o Osoljenom Vuku i Crvenperici
Jednocinka sa pevanjem i pucanjem i srećnim krajem za Vuka tj. Baku a ostalima po srebrnjak za ucesce i trud. Naravoucenije ne postoji ili ga dopisite sami. Ako znate.
Bio jednom jedan Vuk i živeo u lepoj kuci sa 27 soba i 27 vrata usred sume. Kuca je bila toliko velika i bilo je toliko mnogo stanara da je kucu morao da cuva dobrocudni div NATO a placa dobri Ujka Semi. Vuku je bilo dosta zivota samo u jednoj kuci i hteo je u penziju pa je resio da nadje negde mesto da sebi i Ujka Semiju napravi letnjikovac. Dugo je tražio takvo lepo, bogato i mirno mesto u sumi i konacno ga pronasao na samom rubu sume, na dalekom i brdovitom Balkanu. Mesto se zvalo Kosovo i Metohija i bilo je prelepo da se na njemu sazida letnjikovac. Međutim, problem je bio sto vlasnici - neki Sorabi, nikako nisu hteli ni da prodaju zemlju ni da izdaju zemlju za letnjikovac. Oni su tamo vekovima podizali crkve, manastire, gajili svoju bastu i svoje mlade, stvorili svoj letnjikovac i stvorili sebe. Mislio, mislio Vuk šta da radi pa se setio. Nasao je lokalne patuljke - Strumfove i nagovorio ih da zajedno izbace iz letnjikovca Sorabe. Obecao im je da će sve biti njihovo, da će Sorabi nestati, da će sazidati ne samo novi lenjikovac nego i bastu i sve ostalo sto im treba samo da isteraju Sorabe. Strumfovi mislili šta da rade - cena za letnjikovac je bila velika ali Ujka je prihvatio da zmuri na njihovo sirenje carobnog belog praska po kuci a i sire pa prihvatise. Ionako su mrzeli Sorabe već sto godina i pokusavali sami da ih isteraju. Receno-učinjeno. Vuk je odmah zvao sefa Soraba Zlobicu i rekao mu da odmah mora da ustupi zemlju za letnjikovac inače će Strumfovi da naprave lom a pomoći će im i NATO. Zlobica nije hteo ni da cuje iako je Ujka Semi potegao sve moguće veze i lično poslao svoju dobru vilu Madlen ali - ništa. Vuk i Ujka su se dobro naljutili i odvezali NATO pa je on 78 dana i noći bacao prskalice i petrade ne bili uplasio i oterao Sorabe. Strumfovi su pomagali koliko su mogli i na kraju Sorabi dadose ( jedva ) pravo na koriscenje zemlje ali bez zidanja letnjikovca i baste (ne)mocnom divu Bam Dum mUNu. Vuk je i dalje bio ljut jer nikako nije mogao da podigne letnjikovac (sto je obecao Strumfovima) pa je resio da prvo podigne bastu i naseli je ujkinim Zelenim Kapicama koje će cuvati bastu i polako krisom (uglavnom nocu) podizati letnjikovac. Godine su prolazile, basta je rasla, Strumfovi bili sve ljuci a letnjikovca nigde... Srećom u basti je dobro rastao korov iz koga se pravio carobni beli prasak pa su svi bili mirni, ali toliko su carobnog belog praska davali da je to bilo cudo. Resio Vuk da preduzme nešto. U dogovoru sa Ujkom smislio je kako da Sorabe nasamari i konacno podigne letnjikovac. Napravio je Super Specijalni Plan. U tom planu Sorabima se obecava nova soba u kuci Vuka sa svim blagodetima sobe, nova kola, nov namestaj, novi ljudi, nove žene, nova deca, puno para, posao za sve i svakog, slobodno druzenje sa svima u kuci, ljubav i postovanje Vuka i Ujka Samija, ma sve zivo samo da se Sorabi potpisu na plan i eto svetle buducnosti. Sve bi to bilo u redu al' kod Soraba nema nikog da to potpise. Tražili Vuk i Ujka, tražili i nikako da nadju. Šta sve nije radio Vuk, placao novine, placao televizije, doveo Nocne Vile Obmane, rusio Vlade, pravio Vlade, molio kumio, tuzakao, slao NATU da pripreti - ništa. Na onog Kosticu napujdao je sve moguće Nocne Vile Obmane, poturao mu i pare i jare, pretio silnim mracnim Had(g)om i - ništa. Konacno, presvukao se u dobru Baku i onda je sve krenulo. Prvo mu je bio u poseti princ Oliver radi ugovaranja potpisa sa Ocem koji je još na sluzbenom putu i njegovog ustolicenja kao Velikog sefa Soraba. U toj guzvi oko ustolicenja Oca na sluzbenom putu (tad se vratio na kratko) za Velikog sefa Soraba Strumfovi proglasise lenjikovac za svoj(Otac na sluzbenom putu tad nije bio tu). Onda je dosao i va(o)jni kum Suta radi dogovora sa NATOM, pa opet princ Oliver (sada već veoma drag Baki tj. Vuku) a onda je Otac na sluzbenom putu malo tuzakao Kosticu i one koji nisu po Super Specijalnom Planu pozuteli i svi Sorabi se podelise. Jedni za Baku i Ujku a drugi za use i u svoje klj(r)use. Da bi se razresila dilema organizovano je takmicenje u obozavanju Bake (Vuka) i Ujke - Ko bude vise obozavao iste njegovo je pravo da potpise. Ovi sto nisu hteli da prodaju letnjikovac nisu hteli ni da obozavaju Baku i Ujku (jeste dobra kuca al' ulaz mnogo nizak - mora se cetvoronoske a i nema letnjikovca ni baste - samo soba) a ovi sto su Baki i Ujki obecali i tražili potpis kupili su toliko carobnog praska od Strumfova da su sve Sorabe toliko omadjijali da nisu vise znali ni gde im je kuca a kamoli letnjikovac i basta. Prasak su redovno pustali kroz televizore u ogromnim dozama pracen slikom Oca, Olivera, Camca, Mladjionicara, Sute, Tajfuna pa opet Oca i tako u nedogled. A onda se pojavio u zutom odelu Crvenperica. Isukao je svoje ogromno pero i hrabro stao ispred Bake.
Bako a sto su ti tako velike oci?
Pa da te bolje vidim dok potpisujes - nešto si mi mnogo mali i nejak za toliko pero. Neka, neka, ojacaces a i ja volim tako mlade i neiskusne. Bas su dobar zalogaj, ovaj komad.
Bako a sto ti je tako velik nos?
Pa da te bolje namirisem i spremim ti sto lepsu sobu u kuci kad potpises. Mi u kuci svi isto mirisemo i svi imamo ovolike noseve jer su nam potrebni da osetimo gde ima para, ko šta prodaje i gde ima carobnog belog praska. Bez njega nema zabave u kuci. A da vidis tek zurke u letnjikovcu sto ćemo da pravimo kad Strumfovi donesu njihov cist carobni prasak.Ima Baka i pogacu na 'lebac da napravi pa da vidis.
Bako a sto su ti tako velike usi?
Pa da te čujem kad dolazis da ti spremim sto za potpisivanje. Mi svi ovde u kuci imamo ovolike usi a i ti ćeš da ih imaš čim potpises. Porasce ti vrlo brzo a pomoćice ti i Strumfovi i ostale komsije. Bićeš lep i zgodan kao niko u kuci sa tolikim usima.
Bako a sto su ti tako velika usta?
Pa da te lakse pojedem, ovaj upoznam sa prednostima i lepotom zivota u kuci. Ima da uzivas i budes postovan i cenjen gde god odes (bez viza), i imaces još vece pero i još veci ponos.
Bako a šta će ti toliki dzepovi?
Pa to valjda znaš i bez potpisa - jel' sam vas lepo naucila šta i kako treba sa parama sto sam dala. Baka mora da prima penziju da hrani NATU i da podigne letnjikovac i bastu. Kad potpises ima da naplacujes ulazak u sobu Sorabima i ima da se obogatis nevidjeno. I tebi će trebati mnogo, mnogo dzepova veruj mi. Ima da vladas sto godina kad potpises .
Bako a šta će ti taj stap?
Pa to nije stap - to se tebi čini. To je moje pero samo je malo vece od tvojeg jer je i baka malo veca i starija. To pero mi je poklono Ujka Sami a NATO mi donosi mastilo. Malo je crveno mastilo al' je dobro za potpisivanje - lepo se vidi.
Ajde sad, dosta price, vidis da je Dobri Oli već nervozan - potpisuj !
Dobro Bako sve ti verujem i volim te najviše na svetu, rece Crvenperica i taman kad se spremio da udari prvo slovo pojavi se niotkuda sav usplahiren Otac na sluzbenom putu. Šta je, hocete bez mene da potpisujete? - rece. Pa pero je moje bre! Može samo ako se i ja slikam i da mi vratite moje pero. Svi se slozise i sav srećan Crvenperica potpisa - konacno. Svi se slikase, Otac ode na sluzbeni put u Kampanjiju, Baka skide spavacicu i ponovo postade Vuk, Strumfovi zajedno sa Ujka Samijem proslavise početak radova na izgradnji letnjikovca a Sorabi krenuse da slave ulazak u Kucu sa 27 soba i 27 vrata i to cetvoronoske (bez letnjikovca i baste). Mnogo, mnogo godina kasnije kad su se otreznili od slavlja, tražili su natrag letnjikovac i bastu ali - kasno. A Crvenperica je živeo dugo i srećno - kod tetke na kaucu sa 5.000.000 srebrnjaka u duseku. Ostalih 6.000.000 srebrnjaka podelili su u uZESu na ravne casti.
Tarantula
Jednocinka sa pevanjem i pucanjem i srećnim krajem za Vuka tj. Baku a ostalima po srebrnjak za ucesce i trud. Naravoucenije ne postoji ili ga dopisite sami. Ako znate.
Bio jednom jedan Vuk i živeo u lepoj kuci sa 27 soba i 27 vrata usred sume. Kuca je bila toliko velika i bilo je toliko mnogo stanara da je kucu morao da cuva dobrocudni div NATO a placa dobri Ujka Semi. Vuku je bilo dosta zivota samo u jednoj kuci i hteo je u penziju pa je resio da nadje negde mesto da sebi i Ujka Semiju napravi letnjikovac. Dugo je tražio takvo lepo, bogato i mirno mesto u sumi i konacno ga pronasao na samom rubu sume, na dalekom i brdovitom Balkanu. Mesto se zvalo Kosovo i Metohija i bilo je prelepo da se na njemu sazida letnjikovac. Međutim, problem je bio sto vlasnici - neki Sorabi, nikako nisu hteli ni da prodaju zemlju ni da izdaju zemlju za letnjikovac. Oni su tamo vekovima podizali crkve, manastire, gajili svoju bastu i svoje mlade, stvorili svoj letnjikovac i stvorili sebe. Mislio, mislio Vuk šta da radi pa se setio. Nasao je lokalne patuljke - Strumfove i nagovorio ih da zajedno izbace iz letnjikovca Sorabe. Obecao im je da će sve biti njihovo, da će Sorabi nestati, da će sazidati ne samo novi lenjikovac nego i bastu i sve ostalo sto im treba samo da isteraju Sorabe. Strumfovi mislili šta da rade - cena za letnjikovac je bila velika ali Ujka je prihvatio da zmuri na njihovo sirenje carobnog belog praska po kuci a i sire pa prihvatise. Ionako su mrzeli Sorabe već sto godina i pokusavali sami da ih isteraju. Receno-učinjeno. Vuk je odmah zvao sefa Soraba Zlobicu i rekao mu da odmah mora da ustupi zemlju za letnjikovac inače će Strumfovi da naprave lom a pomoći će im i NATO. Zlobica nije hteo ni da cuje iako je Ujka Semi potegao sve moguće veze i lično poslao svoju dobru vilu Madlen ali - ništa. Vuk i Ujka su se dobro naljutili i odvezali NATO pa je on 78 dana i noći bacao prskalice i petrade ne bili uplasio i oterao Sorabe. Strumfovi su pomagali koliko su mogli i na kraju Sorabi dadose ( jedva ) pravo na koriscenje zemlje ali bez zidanja letnjikovca i baste (ne)mocnom divu Bam Dum mUNu. Vuk je i dalje bio ljut jer nikako nije mogao da podigne letnjikovac (sto je obecao Strumfovima) pa je resio da prvo podigne bastu i naseli je ujkinim Zelenim Kapicama koje će cuvati bastu i polako krisom (uglavnom nocu) podizati letnjikovac. Godine su prolazile, basta je rasla, Strumfovi bili sve ljuci a letnjikovca nigde... Srećom u basti je dobro rastao korov iz koga se pravio carobni beli prasak pa su svi bili mirni, ali toliko su carobnog belog praska davali da je to bilo cudo. Resio Vuk da preduzme nešto. U dogovoru sa Ujkom smislio je kako da Sorabe nasamari i konacno podigne letnjikovac. Napravio je Super Specijalni Plan. U tom planu Sorabima se obecava nova soba u kuci Vuka sa svim blagodetima sobe, nova kola, nov namestaj, novi ljudi, nove žene, nova deca, puno para, posao za sve i svakog, slobodno druzenje sa svima u kuci, ljubav i postovanje Vuka i Ujka Samija, ma sve zivo samo da se Sorabi potpisu na plan i eto svetle buducnosti. Sve bi to bilo u redu al' kod Soraba nema nikog da to potpise. Tražili Vuk i Ujka, tražili i nikako da nadju. Šta sve nije radio Vuk, placao novine, placao televizije, doveo Nocne Vile Obmane, rusio Vlade, pravio Vlade, molio kumio, tuzakao, slao NATU da pripreti - ništa. Na onog Kosticu napujdao je sve moguće Nocne Vile Obmane, poturao mu i pare i jare, pretio silnim mracnim Had(g)om i - ništa. Konacno, presvukao se u dobru Baku i onda je sve krenulo. Prvo mu je bio u poseti princ Oliver radi ugovaranja potpisa sa Ocem koji je još na sluzbenom putu i njegovog ustolicenja kao Velikog sefa Soraba. U toj guzvi oko ustolicenja Oca na sluzbenom putu (tad se vratio na kratko) za Velikog sefa Soraba Strumfovi proglasise lenjikovac za svoj(Otac na sluzbenom putu tad nije bio tu). Onda je dosao i va(o)jni kum Suta radi dogovora sa NATOM, pa opet princ Oliver (sada već veoma drag Baki tj. Vuku) a onda je Otac na sluzbenom putu malo tuzakao Kosticu i one koji nisu po Super Specijalnom Planu pozuteli i svi Sorabi se podelise. Jedni za Baku i Ujku a drugi za use i u svoje klj(r)use. Da bi se razresila dilema organizovano je takmicenje u obozavanju Bake (Vuka) i Ujke - Ko bude vise obozavao iste njegovo je pravo da potpise. Ovi sto nisu hteli da prodaju letnjikovac nisu hteli ni da obozavaju Baku i Ujku (jeste dobra kuca al' ulaz mnogo nizak - mora se cetvoronoske a i nema letnjikovca ni baste - samo soba) a ovi sto su Baki i Ujki obecali i tražili potpis kupili su toliko carobnog praska od Strumfova da su sve Sorabe toliko omadjijali da nisu vise znali ni gde im je kuca a kamoli letnjikovac i basta. Prasak su redovno pustali kroz televizore u ogromnim dozama pracen slikom Oca, Olivera, Camca, Mladjionicara, Sute, Tajfuna pa opet Oca i tako u nedogled. A onda se pojavio u zutom odelu Crvenperica. Isukao je svoje ogromno pero i hrabro stao ispred Bake.
Bako a sto su ti tako velike oci?
Pa da te bolje vidim dok potpisujes - nešto si mi mnogo mali i nejak za toliko pero. Neka, neka, ojacaces a i ja volim tako mlade i neiskusne. Bas su dobar zalogaj, ovaj komad.
Bako a sto ti je tako velik nos?
Pa da te bolje namirisem i spremim ti sto lepsu sobu u kuci kad potpises. Mi u kuci svi isto mirisemo i svi imamo ovolike noseve jer su nam potrebni da osetimo gde ima para, ko šta prodaje i gde ima carobnog belog praska. Bez njega nema zabave u kuci. A da vidis tek zurke u letnjikovcu sto ćemo da pravimo kad Strumfovi donesu njihov cist carobni prasak.Ima Baka i pogacu na 'lebac da napravi pa da vidis.
Bako a sto su ti tako velike usi?
Pa da te čujem kad dolazis da ti spremim sto za potpisivanje. Mi svi ovde u kuci imamo ovolike usi a i ti ćeš da ih imaš čim potpises. Porasce ti vrlo brzo a pomoćice ti i Strumfovi i ostale komsije. Bićeš lep i zgodan kao niko u kuci sa tolikim usima.
Bako a sto su ti tako velika usta?
Pa da te lakse pojedem, ovaj upoznam sa prednostima i lepotom zivota u kuci. Ima da uzivas i budes postovan i cenjen gde god odes (bez viza), i imaces još vece pero i još veci ponos.
Bako a šta će ti toliki dzepovi?
Pa to valjda znaš i bez potpisa - jel' sam vas lepo naucila šta i kako treba sa parama sto sam dala. Baka mora da prima penziju da hrani NATU i da podigne letnjikovac i bastu. Kad potpises ima da naplacujes ulazak u sobu Sorabima i ima da se obogatis nevidjeno. I tebi će trebati mnogo, mnogo dzepova veruj mi. Ima da vladas sto godina kad potpises .
Bako a šta će ti taj stap?
Pa to nije stap - to se tebi čini. To je moje pero samo je malo vece od tvojeg jer je i baka malo veca i starija. To pero mi je poklono Ujka Sami a NATO mi donosi mastilo. Malo je crveno mastilo al' je dobro za potpisivanje - lepo se vidi.
Ajde sad, dosta price, vidis da je Dobri Oli već nervozan - potpisuj !
Dobro Bako sve ti verujem i volim te najviše na svetu, rece Crvenperica i taman kad se spremio da udari prvo slovo pojavi se niotkuda sav usplahiren Otac na sluzbenom putu. Šta je, hocete bez mene da potpisujete? - rece. Pa pero je moje bre! Može samo ako se i ja slikam i da mi vratite moje pero. Svi se slozise i sav srećan Crvenperica potpisa - konacno. Svi se slikase, Otac ode na sluzbeni put u Kampanjiju, Baka skide spavacicu i ponovo postade Vuk, Strumfovi zajedno sa Ujka Samijem proslavise početak radova na izgradnji letnjikovca a Sorabi krenuse da slave ulazak u Kucu sa 27 soba i 27 vrata i to cetvoronoske (bez letnjikovca i baste). Mnogo, mnogo godina kasnije kad su se otreznili od slavlja, tražili su natrag letnjikovac i bastu ali - kasno. A Crvenperica je živeo dugo i srećno - kod tetke na kaucu sa 5.000.000 srebrnjaka u duseku. Ostalih 6.000.000 srebrnjaka podelili su u uZESu na ravne casti.
Tarantula
Svi pomalo socijalisti
„Нико нема овлашћење ове државе и овога народа да потписује било какве споразуме са ЕУ док се претходно не разреши да ли ЕУ сматра Србију целовитом државом”
Не, драги читаоци, ове одлучне речи нису изговорили Војислав Коштуница или Слободан Самарџић у јеку предизборне полемике са Борисом Тадићем око (не)потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Ово су речи Ивице Дачића од уторка 29. априла ове године, изречене поводом најаве да ће тог дана Борис Тадић у Бриселу потписати ССП. Једва пола сата пре почетка бриселске представе, РТС је пренео Дачићеву изјаву Танјугу да „СПС сматра да уколико данас буде потписан ССП, то може бити само споразум појединца или одређене политичке групације, наводећи да ће нови сазив парламента и нова Влада Србије покренути нове разговоре са ЕУ, разрешити питање да ли ЕУ Србију сматра целовитом државом и поништити све делове овог споразума који то доводе у питање” (подвукао Ђ. В.).
Истом приликом, Дачић је подсетио да је велики број европских држава већ једнострано признао независност Косова и Метохије и упозорио да би, по његовом мишљењу, „Србија требало да уђе у ЕУ, али не по цену да се придруживањем ЕУ заправо плати цена и фактички прихвати, директно или индиректно, независност Косова и Метохије”.
Није прошло ни месец дана, а чини нам се као да је од ове Дачићеве изјаве прохујала читава вечност. Још мало па их се можда неће сећати ни сам Дачић. Невероватна је моћ пропаганде и медијског глајхшалтовања. И застрашујући манипулативни потенцијал којим се у данашњем свету за тили час од црног може направити бело – и обрнуто. На пример, од Срба агресори, а од косовских Албанаца невине жртве. Од Слободана Самарџића и Александра Симића примитивна националистичка чудовишта, а од Палме Марковића репрезентативни Европејац радикално демократске провенијенције. Од до јуче озлоглашеног СПС-а „модерна социјалдемократска странка”, а од Ивице Дачића нешто попут кандидата за Жарка Кораћа.
И не ради се ту само о једној оштрој изјави. Треба само бацити поглед на скупштинске иступе и полемике Ивице Дачића, закључно са говором од 18. фебруара, дан након проглашења косовске независности, да би се видело колико су комични „благонаклони” предлози великог дела српске политичке јавности и НВО сцене о томе да се некако, зарад вишег еврореформског циља, Дачићу и СПС-у изда политичка опросница. Па социјалисти, не сасвим без разлога, верују да им је историја дала за право, да су и Коштуница и Тадић на крају дошли у њихово двориште, и да су, заправо, они ти који би другима требало да дају амнестију због држања током деведесетих година.
Уопште не мислим да због онога што је горе речено следи да Дачић односно СПС сада „мора” правити владу са народњацима и радикалима и да би окретање на другу страну аутоматски значило „изневеравање воље бирача”. Свака одлука СПС-а биће мање-више легитимна и скопчана са одређеним политичким ризицима за које ће Дачић и другови морати да преузму одговорност. Али ако већ говоримо у категоријама „воље бирача”, „демократског избора” и „интереса СПС” онда немојмо да се лажемо и (само)обмањујемо. Наравно да СПС и по досадашњој политици и по расположењу бирачког тела и по порукама из кампање логично и „природно” гравитира коалицији са ДСС–НС и радикалима и да га само тешка, односно велика политичка нужда може, евентуално, гурнути на другу страну. (На којој им се, поштено говорећи, највероватније спрема судбина Банета Ивковића.)
Разуме се да данашњи СПС није онај из Милошевићевог времена и да његово руководство мора да „гледа у будућност”. Али то исто ништа мање важи, рецимо, и за демократску странку и Бориса Тадића који такође, већ неколико година, опрезно излазе из сенке Зорана Ђинђића и континуирано се ослобађају његових најповерљивијих кадрова.
Није овде реч о објективној валоризацији или нивелацији историјског значаја ове двојице трагичних лидера. Ради се само о подсећању да ће ствари гледане из угла ес-пе-есовског гласача и функционера по свој прилици изгледати нешто другачије него што се чине из визуре просечног конзумента „Блица” или ТВ Б92. И откуда неком идеја да Дачић данас треба више да се стиди и дистанцира од Милошевићевог наслеђа, него Тадић од Ђинђићевог? Тачно је, додуше, да у то верује отприлике пола Србије, али тачно је и да међу њима засигурно нема ниједног садашњег нити будућег гласача СПС-а и Ивице Дачића. Као што међу онима који ових дана наглашено брину о будућности СПС-а и левице у Србији све гурајући их у савез са Млађаном Динкићем и Вуком Драшковићем нема вероватно ни једног јединог левичара.
Ђорђе Вукадиновић
Не, драги читаоци, ове одлучне речи нису изговорили Војислав Коштуница или Слободан Самарџић у јеку предизборне полемике са Борисом Тадићем око (не)потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Ово су речи Ивице Дачића од уторка 29. априла ове године, изречене поводом најаве да ће тог дана Борис Тадић у Бриселу потписати ССП. Једва пола сата пре почетка бриселске представе, РТС је пренео Дачићеву изјаву Танјугу да „СПС сматра да уколико данас буде потписан ССП, то може бити само споразум појединца или одређене политичке групације, наводећи да ће нови сазив парламента и нова Влада Србије покренути нове разговоре са ЕУ, разрешити питање да ли ЕУ Србију сматра целовитом државом и поништити све делове овог споразума који то доводе у питање” (подвукао Ђ. В.).
Истом приликом, Дачић је подсетио да је велики број европских држава већ једнострано признао независност Косова и Метохије и упозорио да би, по његовом мишљењу, „Србија требало да уђе у ЕУ, али не по цену да се придруживањем ЕУ заправо плати цена и фактички прихвати, директно или индиректно, независност Косова и Метохије”.
Није прошло ни месец дана, а чини нам се као да је од ове Дачићеве изјаве прохујала читава вечност. Још мало па их се можда неће сећати ни сам Дачић. Невероватна је моћ пропаганде и медијског глајхшалтовања. И застрашујући манипулативни потенцијал којим се у данашњем свету за тили час од црног може направити бело – и обрнуто. На пример, од Срба агресори, а од косовских Албанаца невине жртве. Од Слободана Самарџића и Александра Симића примитивна националистичка чудовишта, а од Палме Марковића репрезентативни Европејац радикално демократске провенијенције. Од до јуче озлоглашеног СПС-а „модерна социјалдемократска странка”, а од Ивице Дачића нешто попут кандидата за Жарка Кораћа.
И не ради се ту само о једној оштрој изјави. Треба само бацити поглед на скупштинске иступе и полемике Ивице Дачића, закључно са говором од 18. фебруара, дан након проглашења косовске независности, да би се видело колико су комични „благонаклони” предлози великог дела српске политичке јавности и НВО сцене о томе да се некако, зарад вишег еврореформског циља, Дачићу и СПС-у изда политичка опросница. Па социјалисти, не сасвим без разлога, верују да им је историја дала за право, да су и Коштуница и Тадић на крају дошли у њихово двориште, и да су, заправо, они ти који би другима требало да дају амнестију због држања током деведесетих година.
Уопште не мислим да због онога што је горе речено следи да Дачић односно СПС сада „мора” правити владу са народњацима и радикалима и да би окретање на другу страну аутоматски значило „изневеравање воље бирача”. Свака одлука СПС-а биће мање-више легитимна и скопчана са одређеним политичким ризицима за које ће Дачић и другови морати да преузму одговорност. Али ако већ говоримо у категоријама „воље бирача”, „демократског избора” и „интереса СПС” онда немојмо да се лажемо и (само)обмањујемо. Наравно да СПС и по досадашњој политици и по расположењу бирачког тела и по порукама из кампање логично и „природно” гравитира коалицији са ДСС–НС и радикалима и да га само тешка, односно велика политичка нужда може, евентуално, гурнути на другу страну. (На којој им се, поштено говорећи, највероватније спрема судбина Банета Ивковића.)
Разуме се да данашњи СПС није онај из Милошевићевог времена и да његово руководство мора да „гледа у будућност”. Али то исто ништа мање важи, рецимо, и за демократску странку и Бориса Тадића који такође, већ неколико година, опрезно излазе из сенке Зорана Ђинђића и континуирано се ослобађају његових најповерљивијих кадрова.
Није овде реч о објективној валоризацији или нивелацији историјског значаја ове двојице трагичних лидера. Ради се само о подсећању да ће ствари гледане из угла ес-пе-есовског гласача и функционера по свој прилици изгледати нешто другачије него што се чине из визуре просечног конзумента „Блица” или ТВ Б92. И откуда неком идеја да Дачић данас треба више да се стиди и дистанцира од Милошевићевог наслеђа, него Тадић од Ђинђићевог? Тачно је, додуше, да у то верује отприлике пола Србије, али тачно је и да међу њима засигурно нема ниједног садашњег нити будућег гласача СПС-а и Ивице Дачића. Као што међу онима који ових дана наглашено брину о будућности СПС-а и левице у Србији све гурајући их у савез са Млађаном Динкићем и Вуком Драшковићем нема вероватно ни једног јединог левичара.
Ђорђе Вукадиновић
600 aviona za ruske kompanije
SOČI , 25. maja (Tanjug-Ekos) - Ruske aviokompanije su spremne da kupe od domaćih proizvođača, u periodu do sredine naredne decenije, 600 novih aviona, saopštio je sinoć u Sočiju federalni ministar transporta Igor Levitin. 
On je precizirao da porudžbina navedenog broja aviona, a na osnovu realizacije programa „Razvoj transportnog sistema Rusije u razdoblju 2010 - 2015.”, ne obuhvata i manje letilice koje mogu da prevoze najviše 50 putnika.
Levitin se založio za ukidanje carina na uvoz manjih aviona, kao i eliminisanje carinskih dažbina prilikom importa rezervnih delova za avione i trenažere koji su neophodni u obuci pilota.
Rusija bi trebalo, prema rečima Levitina, od postojećih 350 aerodroma 170 da ostavi u državnom vlasništvu, a preostale da privatizuje.
„Za ubrzanje tog procesa neophodno je da se u Rusiji osnuje, što pre, federalna kompanija za upravljanje aerodromima”, rekao je Levitin.
On je naglasio da bi, prema srednjeročnom programu razvoju, do polovine iduće decnije u Rusiji trebalo obnoviti i izgraditi više od sto aerodroma.
„Naš cilj je da celu (domaću) aerodromsku mrežu dovedemo na komforniji i dostupniji (za korisnike usluga) nivo”, zaključio je Levitin.
On je precizirao da porudžbina navedenog broja aviona, a na osnovu realizacije programa „Razvoj transportnog sistema Rusije u razdoblju 2010 - 2015.”, ne obuhvata i manje letilice koje mogu da prevoze najviše 50 putnika.
Levitin se založio za ukidanje carina na uvoz manjih aviona, kao i eliminisanje carinskih dažbina prilikom importa rezervnih delova za avione i trenažere koji su neophodni u obuci pilota.
Rusija bi trebalo, prema rečima Levitina, od postojećih 350 aerodroma 170 da ostavi u državnom vlasništvu, a preostale da privatizuje.
„Za ubrzanje tog procesa neophodno je da se u Rusiji osnuje, što pre, federalna kompanija za upravljanje aerodromima”, rekao je Levitin.
On je naglasio da bi, prema srednjeročnom programu razvoju, do polovine iduće decnije u Rusiji trebalo obnoviti i izgraditi više od sto aerodroma.
„Naš cilj je da celu (domaću) aerodromsku mrežu dovedemo na komforniji i dostupniji (za korisnike usluga) nivo”, zaključio je Levitin.
Rusija - sta kaze statistika
Irkut, kretanje cene akcija od 25. februara 2004. do danas:
http://img516.imageshack.us/img516/7349/irktmp1.png
Finansijski izvestaji:
http://www.ir.irkut.com/financial/
Prihodi u 2000: 244 miliona dolara
Prihodi u 2006: 832 miliona dolara
Kazansky Helicopter Plant, od 03. januara 2001. do danas:
http://img383.imageshack.us/img383/2853/khelfp5.png
Aeroflot, od 03. januara 2001. do danas:
http://img440.imageshack.us/img440/6840/afltyl2.png
RTS Index, od 03. januara 2001. do danas:
http://img232.imageshack.us/img232/4042/rtsivp1.png
http://www.rts.ru/en/index/rtsi/
http://www.rts.ru/?ti d=459
http://www.rts.ru/en/index/rts2/
http://img516.imageshack.us/img516/7349/irktmp1.png
Finansijski izvestaji:
http://www.ir.irkut.com/financial/
Prihodi u 2000: 244 miliona dolara
Prihodi u 2006: 832 miliona dolara
Kazansky Helicopter Plant, od 03. januara 2001. do danas:
http://img383.imageshack.us/img383/2853/khelfp5.png
Aeroflot, od 03. januara 2001. do danas:
http://img440.imageshack.us/img440/6840/afltyl2.png
RTS Index, od 03. januara 2001. do danas:
http://img232.imageshack.us/img232/4042/rtsivp1.png
http://www.rts.ru/en/index/rtsi/
http://www.rts.ru/?ti d=459
http://www.rts.ru/en/index/rts2/
Muka od blica, b92, vlade..
Muka mi je vise od ovakvih medija, ovo je postalo jednom recju STRASNO!
Tolika pristrastnost, toliko bombardovanje laznim vestima da DS ima u stvari većinu i da su oni toboz pobedili, pa onda Koštunica se povlaci iz politike, pa Dacic prelomio da ide sa DS, pa onda vlada u beogradu se LAžNO pravi da bi Dacic vise dobio sutra od DS-a.
Na kraju kad se formira vlada koja sada ima većinu, DSS-NS-SRS-SPS kazace da SPS namerno to radi i da će cekati 4 godine da bi oslabili tu koaliciju i da bi usli u vladu sa DS.
Nekada mi je tv bastilja bila najgora, danas je to upraznjeno mesto zauzeo prvo BLIC pa onda B92.
Jedan normalan komentar tamo ne prolazi, i to se radi namerno da bi se stekao utisak da su mladi, vecina, skroro svi iskljucivo za tadica i njegove.
Toliko trovanje da će se sve srusiti, da će sve stati, da ćemo umreti od gladi, da će nas opet bombardovati, izolovati i ostale gluposti ako pobedi nacionalna politika i vlada prosto vredjaju inteligenciju normalnog coveka u Srbiji.
Pocinjem da mislim da su SRS i DSS daleko postenije i normalnije stranke jer se ne bave prljavstinama ko razni Djilasi i kompanija oko DS-a.
I o kakvoj to EU prica Tadic?
Imali su 8 godina da učine makar jedan pomak.
Niko nije mrdnuo, samo su krali, otimali, muvali.
Kad su dosli izbori odjednom smo sve potpisali, svuda smo primljeni a realno opet ama bas ništa nije uradjeno osim potpisivanje jednog papira koji ne vredi dok ne prođe u zemljama EU.
A uslove znamo, Mladici, Karadzici, standardi, zakoni, i na kraju da priznamo Kosovo.
To samo slep ne vidi.
Sada tadic predlaze Pajtica za premijera, zar zaboravi da je ovaj zreo za zatvor jer je mahao falsifikovanim pasosima nede arneric i avio kartama ubedjujuci nas da je dosla iz Bodruma?
Kome trebaju lazovi i gde mogu takvi ljudi da nas uvedu osim u korupciju i prodaju i duse svoje.
Ko laže taj i krade, oni su javno priznali kad su uhvaceni bili da su lagali.
I sada dobijaju unapredjenje, sramota!
alan ford
Tolika pristrastnost, toliko bombardovanje laznim vestima da DS ima u stvari većinu i da su oni toboz pobedili, pa onda Koštunica se povlaci iz politike, pa Dacic prelomio da ide sa DS, pa onda vlada u beogradu se LAžNO pravi da bi Dacic vise dobio sutra od DS-a.
Na kraju kad se formira vlada koja sada ima većinu, DSS-NS-SRS-SPS kazace da SPS namerno to radi i da će cekati 4 godine da bi oslabili tu koaliciju i da bi usli u vladu sa DS.
Nekada mi je tv bastilja bila najgora, danas je to upraznjeno mesto zauzeo prvo BLIC pa onda B92.
Jedan normalan komentar tamo ne prolazi, i to se radi namerno da bi se stekao utisak da su mladi, vecina, skroro svi iskljucivo za tadica i njegove.
Toliko trovanje da će se sve srusiti, da će sve stati, da ćemo umreti od gladi, da će nas opet bombardovati, izolovati i ostale gluposti ako pobedi nacionalna politika i vlada prosto vredjaju inteligenciju normalnog coveka u Srbiji.
Pocinjem da mislim da su SRS i DSS daleko postenije i normalnije stranke jer se ne bave prljavstinama ko razni Djilasi i kompanija oko DS-a.
I o kakvoj to EU prica Tadic?
Imali su 8 godina da učine makar jedan pomak.
Niko nije mrdnuo, samo su krali, otimali, muvali.
Kad su dosli izbori odjednom smo sve potpisali, svuda smo primljeni a realno opet ama bas ništa nije uradjeno osim potpisivanje jednog papira koji ne vredi dok ne prođe u zemljama EU.
A uslove znamo, Mladici, Karadzici, standardi, zakoni, i na kraju da priznamo Kosovo.
To samo slep ne vidi.
Sada tadic predlaze Pajtica za premijera, zar zaboravi da je ovaj zreo za zatvor jer je mahao falsifikovanim pasosima nede arneric i avio kartama ubedjujuci nas da je dosla iz Bodruma?
Kome trebaju lazovi i gde mogu takvi ljudi da nas uvedu osim u korupciju i prodaju i duse svoje.
Ko laže taj i krade, oni su javno priznali kad su uhvaceni bili da su lagali.
I sada dobijaju unapredjenje, sramota!
alan ford
понедељак, 26. мај 2008.
Primitivizam se širi Srbijom kao korov
Srbija je ogrezla u primitivizam. Prostakluk, agresivnost, sejanje mržnje i neodgovornost prema javnoj reči, slika su naše žalosne i opasne javne scene. Mnogi političari i pojedini mediji koji podstiču takve osobine u želji da se dodvore publici učinili su da Srbijom caruje primitivnost i, što je najtragičnije, da se predstavlja kao obeležje nečeg tipično srpskog - kaže za „Blic nedelje” prof. dr Jelena Đorđević, sociolog sa Fakulteta političkih nauka.
I zaista, prosečan građanin se sa svih strana bombarduje sadržajima koji, najblaže rečeno, podležu niskim strastima - bilo da je to slika skupštinske govornice koja već decenijama služi za najprljavije vređanje, politički dueli koji su često ispod granice vaspitanja ili neka tipično estradna tvorevina, gde se golotinja veliča kao svetinja... U takvom prizemnom okruženju, reči poput stida ili sramote potpuno su izašle iz upotrebe, zajedno s poslednjim obrisima kulturnog ponašanja u javnosti.
Dr Stjepan Gredelj, sociolog, smatra da talas primitivizma Srbiju zapljuskuje gotovo dve decenije. Kako kaže, najveći, ali ne i jedini „emiteri” primitivnih sadržaja su političari.
- U najvećoj meri primitivizam se može vezati za politiku, odnosno preciznije rečeno za srpsku režiju politike. S druge strane, bujaju zabave za široke narodne mase, podstiče se „muzika” poput turbo folka i veličaju rialiti programi... Idoli mladih danas su kvazi zvezde i zvezdice koje se takmiče koja će više da se razgoliti, ali i koja će više verbalno da razgoliti svoju koleginicu ili kolegu - kaže dr Gredelj.
Da je politika poprište primitivizma smatra i Borka Pavićević, osnivač Centar za kulturnu dekontaminaciju.
- Svi poslanici bi trebalo da razmisle kolika je razlika između rečenice kojom počinju - „Poštovane dame i gospodo...”, i svega onoga što potom jedni drugima izgovore. Toliki primitivizam odlazi u etar i stiže u svaki dom u Srbiji i ne možete me ubediti da oni to ne znaju - kaže Borka Pavićević.
Zapanjujuće je i to što se u Srbiji primitivizam nalazi u čudnoj sprezi sa veličanjem narodnog, potvrdila je i profesorka Đorđević. Kako kaže, na taj način primitivizam se postulira kao poželjan oblik ponašanja i odlika nacionalnog duha Srbije.
- Primitivizam počinje da caruje. Niko ga snažnije i bolje ne podstiče i ne razvija nego politika i mediji s osnovnom idejom da se udvaraju potrošačima, odnosno glasačima. I oni, nažalost, zbog opšte kulturne i moralne situacije u kojoj dugo živimo, primitivizam smatraju normalnim stanjem stvari. Tako, jednim potezom primitivizam dobija potvrdu i odozgo i odozdo. Ima li čvršće i bolje armatrure. Nažalost, najmlađe generacije su time i najugroženije - kaže profesorka Đorđević.
I upravo u tome leži najveći problem. Došli smo do momenta kada najniže predstave primitivizma postaju model ponašanja za našu decu. Opšta otimačina oko privilegija, pre svega, a potom i novca učinila je da dođe i do raspada važnih institucija poput školstva i univerziteta, koji su nekada služili kao korektivni obrazac. Danas su ove institucije na neki način žarišta primitivizma. A kada se ta dva stuba kulture kontaminiraju, nije ni čudo što novinar dobije nogom po beležnici, suparnik u razgovoru bude izvređan na najgori način, a pojedini pevači pričaju vulgarne viceve ...
Na pitanje ko bi zapravo trebao da sankcioniše takvo ponašanje, a to očigledno ne čini, dr Gredelj kaže:
- Osim Ministarstva prosvete koje bi moralo da se bavi kulturnim kvalitetom društva, odgovorna institucija je i Crkva koja bi trebalo da čuva moral. Nažalost, najblaže rečeno, nijedna od ove dve institucije se ne bavi svojim poslom. U prosveti nam „vršljaju” ljudi koji žele da izbace Darvina i engleski jezik iz planova... Kada su nam takve vitalne obrazovne institucije, nije ni čudo što su teška „kajla” oko debelog vrata i plitak mozak postali prototip.
Slično misli i profesorka Đorđević, koja još naglašava da su sve institucije koje bi mogle i trebalo da se bore protiv primitivizma i same njime duboko zagađene.
Posledice ovakvog ponašanja i tolerisanja nekulture su nesagledive, smatra socijalni psiholog dr Dragan Popadić. Običan građanin prihvata primitivizam kao normalnu pojavu i unosi ga u sopstveni život. Šteta je ogromna jer primitivnost sada već postoji između nadređenog i podređenog, među komšijama, u porodicama, prosvetnim ustanovama...
- Ko na to ne pristaje nema na šta drugo da se pozove, jer je primitivizam postao uobičajen i normalan, a da bi opstao u takvom društvu, jednostavno moraš da se prilagodiš. Još je gore što svaki argument u primitivnom razgovoru gubi na važnosti. U takvim sistemima jedina argumentacija je psovka ili svađa, a pravi i potkrepljeni argumenti uopšte i ne postoje. Zato, svako ko želi da pobedi u raspravi služiće se primitivnom komunikacijom, jer će drugačije njegov stav biti krajnje beznačajan - objašnjava dr
http://blic.co.yu
I zaista, prosečan građanin se sa svih strana bombarduje sadržajima koji, najblaže rečeno, podležu niskim strastima - bilo da je to slika skupštinske govornice koja već decenijama služi za najprljavije vređanje, politički dueli koji su često ispod granice vaspitanja ili neka tipično estradna tvorevina, gde se golotinja veliča kao svetinja... U takvom prizemnom okruženju, reči poput stida ili sramote potpuno su izašle iz upotrebe, zajedno s poslednjim obrisima kulturnog ponašanja u javnosti.
Dr Stjepan Gredelj, sociolog, smatra da talas primitivizma Srbiju zapljuskuje gotovo dve decenije. Kako kaže, najveći, ali ne i jedini „emiteri” primitivnih sadržaja su političari.
- U najvećoj meri primitivizam se može vezati za politiku, odnosno preciznije rečeno za srpsku režiju politike. S druge strane, bujaju zabave za široke narodne mase, podstiče se „muzika” poput turbo folka i veličaju rialiti programi... Idoli mladih danas su kvazi zvezde i zvezdice koje se takmiče koja će više da se razgoliti, ali i koja će više verbalno da razgoliti svoju koleginicu ili kolegu - kaže dr Gredelj.
Da je politika poprište primitivizma smatra i Borka Pavićević, osnivač Centar za kulturnu dekontaminaciju.
- Svi poslanici bi trebalo da razmisle kolika je razlika između rečenice kojom počinju - „Poštovane dame i gospodo...”, i svega onoga što potom jedni drugima izgovore. Toliki primitivizam odlazi u etar i stiže u svaki dom u Srbiji i ne možete me ubediti da oni to ne znaju - kaže Borka Pavićević.
Zapanjujuće je i to što se u Srbiji primitivizam nalazi u čudnoj sprezi sa veličanjem narodnog, potvrdila je i profesorka Đorđević. Kako kaže, na taj način primitivizam se postulira kao poželjan oblik ponašanja i odlika nacionalnog duha Srbije.
- Primitivizam počinje da caruje. Niko ga snažnije i bolje ne podstiče i ne razvija nego politika i mediji s osnovnom idejom da se udvaraju potrošačima, odnosno glasačima. I oni, nažalost, zbog opšte kulturne i moralne situacije u kojoj dugo živimo, primitivizam smatraju normalnim stanjem stvari. Tako, jednim potezom primitivizam dobija potvrdu i odozgo i odozdo. Ima li čvršće i bolje armatrure. Nažalost, najmlađe generacije su time i najugroženije - kaže profesorka Đorđević.
I upravo u tome leži najveći problem. Došli smo do momenta kada najniže predstave primitivizma postaju model ponašanja za našu decu. Opšta otimačina oko privilegija, pre svega, a potom i novca učinila je da dođe i do raspada važnih institucija poput školstva i univerziteta, koji su nekada služili kao korektivni obrazac. Danas su ove institucije na neki način žarišta primitivizma. A kada se ta dva stuba kulture kontaminiraju, nije ni čudo što novinar dobije nogom po beležnici, suparnik u razgovoru bude izvređan na najgori način, a pojedini pevači pričaju vulgarne viceve ...
Na pitanje ko bi zapravo trebao da sankcioniše takvo ponašanje, a to očigledno ne čini, dr Gredelj kaže:
- Osim Ministarstva prosvete koje bi moralo da se bavi kulturnim kvalitetom društva, odgovorna institucija je i Crkva koja bi trebalo da čuva moral. Nažalost, najblaže rečeno, nijedna od ove dve institucije se ne bavi svojim poslom. U prosveti nam „vršljaju” ljudi koji žele da izbace Darvina i engleski jezik iz planova... Kada su nam takve vitalne obrazovne institucije, nije ni čudo što su teška „kajla” oko debelog vrata i plitak mozak postali prototip.
Slično misli i profesorka Đorđević, koja još naglašava da su sve institucije koje bi mogle i trebalo da se bore protiv primitivizma i same njime duboko zagađene.
Posledice ovakvog ponašanja i tolerisanja nekulture su nesagledive, smatra socijalni psiholog dr Dragan Popadić. Običan građanin prihvata primitivizam kao normalnu pojavu i unosi ga u sopstveni život. Šteta je ogromna jer primitivnost sada već postoji između nadređenog i podređenog, među komšijama, u porodicama, prosvetnim ustanovama...
- Ko na to ne pristaje nema na šta drugo da se pozove, jer je primitivizam postao uobičajen i normalan, a da bi opstao u takvom društvu, jednostavno moraš da se prilagodiš. Još je gore što svaki argument u primitivnom razgovoru gubi na važnosti. U takvim sistemima jedina argumentacija je psovka ili svađa, a pravi i potkrepljeni argumenti uopšte i ne postoje. Zato, svako ko želi da pobedi u raspravi služiće se primitivnom komunikacijom, jer će drugačije njegov stav biti krajnje beznačajan - objašnjava dr
http://blic.co.yu
недеља, 25. мај 2008.
Šuvaković: Tadićevi su kidnapovali Miloševića
Šuvaković o argumentima onih koji se protive vladi SPS sa DS
Tadićevi su kidnapovali Miloševića
SPS je patriotska stranka, a DS, G17 plus i ostale partijice oko njih imaju stav koji se svodi na onu latinsku „Gde je bolje, tamo je otadžbina”. DS se nikada nije brinula za radnike, već za interese srednjeg i krupnog kapitala
Kongres SPS usvojio je rezoluciju, obavezujuću za rukovodstvo SPS, kojom se zahteva krivična odgovornost svih koji su učestvovali u odvođenju Slobodana Miloševića u Hag, a to su ljudi iz vrha DS-a. Pa, kako da krivično progonimo „koalicione partnere”?!
Demokratska stranka nije nikakva levica, a još su njeni lideri kidnapovali Slobodana Miloševića i nezakonito ga izručili Hagu. Zato SPS ne sme u vladu sa koalicijom formiranom oko nje - tvrdi Uroš Šuvaković.
Kojoj vladi biste se vi priklonili - onoj sa DS-om ili onoj sa SRS-om i DSS-NS? I zašto?
- Ne radi se o „priklanjanju”. Radi se o moralu. Ne postoji časna mogućnost za socijaliste da formiraju novu vladu sa koalicijom Čanak-Dinkić-Tadić. Da je neko našim biračima i slučajno stavio u izgled takvu mogućnost, od njih 100 bar 80 ne bi za nas glasali, a verujte ne bih ni ja lično niti bi iko drugi iz „Slobode” prihvatio učešće niti dao podršku takvoj listi.
Niste li preoštri s obzirom na to da je DS u Socijalističkoj internacionali?
- Laž je da je Demokratska stranka partija levice! To što je u svom novom programu zapisala nekoliko rečenica koji odgovaraju socijal-demokratskoj orijentaciji, nikako joj ne daju status levičarske stranke. Ta stranka je na vlasti sprovodila jedan liberalni model upravljanja ekonomijom, ideološki određen po potpuno desničarskom konceptu. Rezultat takve ideološki ostrašćene, a ne ekonomski zasnovane privatizacije jeste da je privreda Srbije opljačkana, da su tajkuni pokupovali sve što se kupiti moglo, da proizvodnje u našoj zemlji zapravo nema, da je ukinuto nacionalno bankarstvo i omogućeno stranim bankama da pljačkaju naše građane...
MIRA DIREKTNO SA IVICOM
Poznati ste kao čovek od poverenja Mirjane Marković, da li ste vi njena veza sa ostatkom SPS-a u ovim vrućim političkim danima?
Ona ima direktne kontakte sa rukovodstvom SPS-a, pre svega s predsednikom Dačićem i potpredsednikom Milutinom Mrkonjićem, tako da je neka moja posrednička uloga izlišna.
Šta Markovićeva poručuje vrhu SPS-a? Za koju je ona opciju? I gde je u toj „priči” zahtev za amnestiju Marka Miloševića i Mirjane Marković?
To morate pitati vrh SPS-a. Ono u šta duboko verujem jeste da se ona, kao i 80 odsto naših birača, potpuno slaže sa političkim stavovima koje sam ja u ovom intervjuu izneo. U pogledu abolicije Mire i Marka, svaka vlast koja drži do načela vladavine prava - morala bi to da učini kao prvi potez.
Kao da isključujete mogućnost da DS, čak i u koaliciji sa SPS I PUPS, koriguje svoj takav dosadašnji kurs?
Posledica je svega je i rekordna nezaposlenost u Srbiji, po kojoj smo na prvom mestu u Evropi, potpuna obespravljenost radnika koji su imali sreće da zadrže posao i korupcija neslućenih razmera. Dakle, DS se nije brinula za radnike, njihova prava i njihovu zaposlenost, već se brinula za interese srednjeg i krupnog kapitala.
Čija je formula povezivanja Kosova i EU, po vašem mišljenju, bliža SPS - Koštuničina ili Tadićeva?
Socijalisti su, zajedno sa radikalima i Koštuničinom partijom, branili zemlju od NATO agresije 1999. godine, dok je tadašnji predsednik DS na „turneji” po zapadnoj Evropi pozivao da se bombardovanje Srbije nastavi. Kao rezultat našeg otpora NATO doneta je Rezolucija 1244 koja garantuje suverenitet Srbije nad Kosmetom. A sada DS potpisuje razne sporazume sa državama koje su nas najpre bombardovale, a devet godina kasnije priznale nezavisnost Kosova!
Predsednik Tadić tvrdi da bi vlada SPS i DS značila i svojevrsno mirenje 90-ih i 5. oktobra. Da li je to vama prihvatljivo?
DS se kao „levičarska partija” istakla u progonu socijalista posle 5. oktobra. NJen bivši predsednik i članovi koji su činili tadašnju Vladu Srbije doneli su odluku o kidnapovanju Slobodana Miloševića i odvođenju u Hag, omogućivši time haškim dželatima da ga usmrte nepružanjem adekvatne medicinske pomoći. Poslednji kongres SPS usvojio je rezoluciju, obavezujuću za rukovodstvo SPS, kojom se zahteva krivična odgovornost svih koji su učestvovali u odvođenju Slobodana Miloševića u Hag. U to vreme su u vrhu vlasti bili i Đelić i Dinkić. Pa, kako da krivično progonimo „koalicione partnere”?
Tadić koaliciju oko SPS poziva u vladu u ime „nacionalnog pomirenja”! I ostavljanja prošlosti istoričarima...
Sadašnji predsednik DS, u svojstvu predsednika Srbije i člana Vrhovnog saveta odbrane SCG, zahtevao je i izdejstvovao da se Vojsci SCG zabrani bilo kakvo učešće u sahrani bivšeg predsednika ove zemlje i osnivača SPS-a Slobodana Miloševića. To njegovo naređenje je sprovedeno s takvom doslednošću da je bilo zabranjeno i da se Miloševićevo telo smesti u kapeli na VMA, zabranjene su bile i sve vojne počasti na koje je po zakonima imao pravo, a Tadićev zamenik u stranci Nenad Bogdanović je zabranio sahranu u Aleji velikana na Novom groblju.
Kakav je vaš stav u vezi sa ratifikacijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU?
Mislim da je taj sporazum potpisan u funkciji partijske kampanje DS-a i da je to potez neodgovornih ljudi koji do državnih interesa drže ko do lanjskog snega. No, sada kada je sporazum već tu, njegovo ishitreno poništavanje takođe ne bi bilo dobro! Zato smatram da je ispravan stav da se SSP mora svestrano analizirati i na ekspertskom i na političkom nivou i tek potom dostaviti Narodnoj skupštini na konačno odlučivanje. I da podvučem - odnos tog sporazuma prema Kosmetu kao integralnom delu Srbije je glavni, ali ne jedini nedostatak. Taj sporazum omogućuje, na primer, uvoz genetski modifikovane hrane u Srbiju i prodaju našeg poljoprivrednog zemljišta strancima, što je sve suprotno našim zakonima i Ustavu. Mislim da bi bilo važno da i ovo znaju naši seljaci. Kao što naši građani takođe treba da znaju da se za njegovo stupanje na snagu zahteva isporučivanje još nekoliko srpskih glava Hagu.
Gde je izlaz?
Rešenje vidim u usvajanju nekoliko izričitih rezervi u odnosu na tekst sporazuma koje bi naša zemlja stavila. Ali, sve to ne treba raditi usijanih glava, već promišljeno i studiozno. Jer, Srbija treba da pristupi Evropskoj uniji. Oko toga se, uostalom, slažu svi. Tačka razlike je - odbrana Kosova i Metohije. SRS, DSS-NS i SPS su uvek smatrali da je Kosmet prioritet naše nacionalne politike broj jedan i da država mora da zaštiti svoju teritoriju i svoj narod koji tamo živi svim sredstvima, dok su DS, G17 plus i ostale partijice oko njih okupljene imale stav koji se svodi na onu latinsku „Gde je bolje, tamo je otadžbina”.
http://www.glas-javnosti.co.yu
Tadićevi su kidnapovali Miloševića
SPS je patriotska stranka, a DS, G17 plus i ostale partijice oko njih imaju stav koji se svodi na onu latinsku „Gde je bolje, tamo je otadžbina”. DS se nikada nije brinula za radnike, već za interese srednjeg i krupnog kapitala
Kongres SPS usvojio je rezoluciju, obavezujuću za rukovodstvo SPS, kojom se zahteva krivična odgovornost svih koji su učestvovali u odvođenju Slobodana Miloševića u Hag, a to su ljudi iz vrha DS-a. Pa, kako da krivično progonimo „koalicione partnere”?!
Demokratska stranka nije nikakva levica, a još su njeni lideri kidnapovali Slobodana Miloševića i nezakonito ga izručili Hagu. Zato SPS ne sme u vladu sa koalicijom formiranom oko nje - tvrdi Uroš Šuvaković.
Kojoj vladi biste se vi priklonili - onoj sa DS-om ili onoj sa SRS-om i DSS-NS? I zašto?
- Ne radi se o „priklanjanju”. Radi se o moralu. Ne postoji časna mogućnost za socijaliste da formiraju novu vladu sa koalicijom Čanak-Dinkić-Tadić. Da je neko našim biračima i slučajno stavio u izgled takvu mogućnost, od njih 100 bar 80 ne bi za nas glasali, a verujte ne bih ni ja lično niti bi iko drugi iz „Slobode” prihvatio učešće niti dao podršku takvoj listi.
Niste li preoštri s obzirom na to da je DS u Socijalističkoj internacionali?
- Laž je da je Demokratska stranka partija levice! To što je u svom novom programu zapisala nekoliko rečenica koji odgovaraju socijal-demokratskoj orijentaciji, nikako joj ne daju status levičarske stranke. Ta stranka je na vlasti sprovodila jedan liberalni model upravljanja ekonomijom, ideološki određen po potpuno desničarskom konceptu. Rezultat takve ideološki ostrašćene, a ne ekonomski zasnovane privatizacije jeste da je privreda Srbije opljačkana, da su tajkuni pokupovali sve što se kupiti moglo, da proizvodnje u našoj zemlji zapravo nema, da je ukinuto nacionalno bankarstvo i omogućeno stranim bankama da pljačkaju naše građane...
MIRA DIREKTNO SA IVICOM
Poznati ste kao čovek od poverenja Mirjane Marković, da li ste vi njena veza sa ostatkom SPS-a u ovim vrućim političkim danima?
Ona ima direktne kontakte sa rukovodstvom SPS-a, pre svega s predsednikom Dačićem i potpredsednikom Milutinom Mrkonjićem, tako da je neka moja posrednička uloga izlišna.
Šta Markovićeva poručuje vrhu SPS-a? Za koju je ona opciju? I gde je u toj „priči” zahtev za amnestiju Marka Miloševića i Mirjane Marković?
To morate pitati vrh SPS-a. Ono u šta duboko verujem jeste da se ona, kao i 80 odsto naših birača, potpuno slaže sa političkim stavovima koje sam ja u ovom intervjuu izneo. U pogledu abolicije Mire i Marka, svaka vlast koja drži do načela vladavine prava - morala bi to da učini kao prvi potez.
Kao da isključujete mogućnost da DS, čak i u koaliciji sa SPS I PUPS, koriguje svoj takav dosadašnji kurs?
Posledica je svega je i rekordna nezaposlenost u Srbiji, po kojoj smo na prvom mestu u Evropi, potpuna obespravljenost radnika koji su imali sreće da zadrže posao i korupcija neslućenih razmera. Dakle, DS se nije brinula za radnike, njihova prava i njihovu zaposlenost, već se brinula za interese srednjeg i krupnog kapitala.
Čija je formula povezivanja Kosova i EU, po vašem mišljenju, bliža SPS - Koštuničina ili Tadićeva?
Socijalisti su, zajedno sa radikalima i Koštuničinom partijom, branili zemlju od NATO agresije 1999. godine, dok je tadašnji predsednik DS na „turneji” po zapadnoj Evropi pozivao da se bombardovanje Srbije nastavi. Kao rezultat našeg otpora NATO doneta je Rezolucija 1244 koja garantuje suverenitet Srbije nad Kosmetom. A sada DS potpisuje razne sporazume sa državama koje su nas najpre bombardovale, a devet godina kasnije priznale nezavisnost Kosova!
Predsednik Tadić tvrdi da bi vlada SPS i DS značila i svojevrsno mirenje 90-ih i 5. oktobra. Da li je to vama prihvatljivo?
DS se kao „levičarska partija” istakla u progonu socijalista posle 5. oktobra. NJen bivši predsednik i članovi koji su činili tadašnju Vladu Srbije doneli su odluku o kidnapovanju Slobodana Miloševića i odvođenju u Hag, omogućivši time haškim dželatima da ga usmrte nepružanjem adekvatne medicinske pomoći. Poslednji kongres SPS usvojio je rezoluciju, obavezujuću za rukovodstvo SPS, kojom se zahteva krivična odgovornost svih koji su učestvovali u odvođenju Slobodana Miloševića u Hag. U to vreme su u vrhu vlasti bili i Đelić i Dinkić. Pa, kako da krivično progonimo „koalicione partnere”?
Tadić koaliciju oko SPS poziva u vladu u ime „nacionalnog pomirenja”! I ostavljanja prošlosti istoričarima...
Sadašnji predsednik DS, u svojstvu predsednika Srbije i člana Vrhovnog saveta odbrane SCG, zahtevao je i izdejstvovao da se Vojsci SCG zabrani bilo kakvo učešće u sahrani bivšeg predsednika ove zemlje i osnivača SPS-a Slobodana Miloševića. To njegovo naređenje je sprovedeno s takvom doslednošću da je bilo zabranjeno i da se Miloševićevo telo smesti u kapeli na VMA, zabranjene su bile i sve vojne počasti na koje je po zakonima imao pravo, a Tadićev zamenik u stranci Nenad Bogdanović je zabranio sahranu u Aleji velikana na Novom groblju.
Kakav je vaš stav u vezi sa ratifikacijom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU?
Mislim da je taj sporazum potpisan u funkciji partijske kampanje DS-a i da je to potez neodgovornih ljudi koji do državnih interesa drže ko do lanjskog snega. No, sada kada je sporazum već tu, njegovo ishitreno poništavanje takođe ne bi bilo dobro! Zato smatram da je ispravan stav da se SSP mora svestrano analizirati i na ekspertskom i na političkom nivou i tek potom dostaviti Narodnoj skupštini na konačno odlučivanje. I da podvučem - odnos tog sporazuma prema Kosmetu kao integralnom delu Srbije je glavni, ali ne jedini nedostatak. Taj sporazum omogućuje, na primer, uvoz genetski modifikovane hrane u Srbiju i prodaju našeg poljoprivrednog zemljišta strancima, što je sve suprotno našim zakonima i Ustavu. Mislim da bi bilo važno da i ovo znaju naši seljaci. Kao što naši građani takođe treba da znaju da se za njegovo stupanje na snagu zahteva isporučivanje još nekoliko srpskih glava Hagu.
Gde je izlaz?
Rešenje vidim u usvajanju nekoliko izričitih rezervi u odnosu na tekst sporazuma koje bi naša zemlja stavila. Ali, sve to ne treba raditi usijanih glava, već promišljeno i studiozno. Jer, Srbija treba da pristupi Evropskoj uniji. Oko toga se, uostalom, slažu svi. Tačka razlike je - odbrana Kosova i Metohije. SRS, DSS-NS i SPS su uvek smatrali da je Kosmet prioritet naše nacionalne politike broj jedan i da država mora da zaštiti svoju teritoriju i svoj narod koji tamo živi svim sredstvima, dok su DS, G17 plus i ostale partijice oko njih okupljene imale stav koji se svodi na onu latinsku „Gde je bolje, tamo je otadžbina”.
http://www.glas-javnosti.co.yu
субота, 24. мај 2008.
Jos jedan uspeh DS diplomatije
DEBAKL U UJEDINJENIM NACIJAMA
Srbija nije primljena u Savet za ljudska prava jer nema podršku nesvrstanih
BEOGRAD - Takmičenje Srbije, Slovačke i Ukrajine za prijem u Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija završeno je prošle srede potpunim debaklom naše države. Iako su u Savetu bila obezbeđena mesta za dve nove članice, Srbija svoju šansu nije iskoristila, već je ostala na začelju kandidata sa svega 93 glasa! Najbolje je prošla Slovačka, za koju je glasalo 135 zemalja, dok je svoj glas Ukrajini dalo njih 125.
Prema oceni Živadina Jovanovića, bivšeg šefa diplomatije SRJ, to što je Srbija ostala van Saveta ravno je skandalu i predstavlja ozbiljno upozorenje za srpsku diplomatiju.
- To je jasan pokazatelj gde je srpska diplomatija i kakav je njen ugled u svetu. Srbija čak nije dobila ni glasove nesvrstanih zemalja i zemalja u razvoju koje, od 193 članica UN, čine gotovo dve trećine članova! Hrvatska je, na primer, baš na osnovu glasova tih zemalja postala član Saveta bezbednosti, dok je Srbija puna sebe izjavila kako ne želi više da bude u pokretu nesvrstanih, već samo posmatrač. Eto kako joj se vratilo - konstatuje ovaj diplomata.
On kaže da bi članstvo u Savet za ljudska prava donelo Srbiji mnogo toga, najpre na polju odbrane od učestalih napada na račun manjinskih prava.
- Srbija je sa trećinom populacije pripadnika nacionalnih manjina multietničko društvo, i važno je bilo da ima stolicu u organu UN, gde se o tome raspravlja. Tako bismo mogli da afirmišemo svoja dostignuća na tom polju, ali i da sprečimo svaku neosnovanu optužbu. Na sledeću šansu ćemo morati da čekamo još četiri godine, jer ćemo tek tada moći da se ponovo prijavimo - kaže Jovanović, dodajući da je ovo veliki udarac za međunarodni ugled Srbije.
Srbija nije primljena u Savet za ljudska prava jer nema podršku nesvrstanih
BEOGRAD - Takmičenje Srbije, Slovačke i Ukrajine za prijem u Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija završeno je prošle srede potpunim debaklom naše države. Iako su u Savetu bila obezbeđena mesta za dve nove članice, Srbija svoju šansu nije iskoristila, već je ostala na začelju kandidata sa svega 93 glasa! Najbolje je prošla Slovačka, za koju je glasalo 135 zemalja, dok je svoj glas Ukrajini dalo njih 125.
Prema oceni Živadina Jovanovića, bivšeg šefa diplomatije SRJ, to što je Srbija ostala van Saveta ravno je skandalu i predstavlja ozbiljno upozorenje za srpsku diplomatiju.
- To je jasan pokazatelj gde je srpska diplomatija i kakav je njen ugled u svetu. Srbija čak nije dobila ni glasove nesvrstanih zemalja i zemalja u razvoju koje, od 193 članica UN, čine gotovo dve trećine članova! Hrvatska je, na primer, baš na osnovu glasova tih zemalja postala član Saveta bezbednosti, dok je Srbija puna sebe izjavila kako ne želi više da bude u pokretu nesvrstanih, već samo posmatrač. Eto kako joj se vratilo - konstatuje ovaj diplomata.
On kaže da bi članstvo u Savet za ljudska prava donelo Srbiji mnogo toga, najpre na polju odbrane od učestalih napada na račun manjinskih prava.
- Srbija je sa trećinom populacije pripadnika nacionalnih manjina multietničko društvo, i važno je bilo da ima stolicu u organu UN, gde se o tome raspravlja. Tako bismo mogli da afirmišemo svoja dostignuća na tom polju, ali i da sprečimo svaku neosnovanu optužbu. Na sledeću šansu ćemo morati da čekamo još četiri godine, jer ćemo tek tada moći da se ponovo prijavimo - kaže Jovanović, dodajući da je ovo veliki udarac za međunarodni ugled Srbije.
Drzava Srbija i ....!
AMERIKANCI VOLE KRIMINALCE
Džejms Džatras, direktor Američkog saveta za Kosovo, savetuje da srpska vojska treba da uđe na Kosovo ukoliko ponovo budu ugroženi životi Srba
BEOGRAD - Srpska vojska bi trebalo da uđe na Kosovo i Metohiju ukoliko budu ugroženi životi preostalih Srba, kazao je za Kurir Džejms Džatras, direktor Američkog saveta za Kosovo, organizacije koja pokušava da utiče na američku spoljnu politiku prema srpskoj pokrajini, a trenutno pokušava i da omete najavljenu vojnu pomoć Kosovu.
On ne misli da bi srpska vojska u ovom trenutku trebalo da ulazi na Kosovo da bi ponovo uspostavila svoju vlast, ali kaže da Srbija treba da pokaže ozbiljne vojne aktivnosti.
- Njene snage treba da sprovode vojne vežbe blizu linije kontrole između Kosova i ostatka Srbije i da jasno kažu: „Mi ćemo vojno intervenisati ako bude bilo kakvog napada na Srbe od strane Kfora ili Albanaca”. A ako bude bilo kakvih indicija da će takvi osmišljeni napadi uslediti, Srbija bi trebalo da pomeri svoje snage u Mitrovicu, i takođe u Gnjilane, i da bude spremna da se suoči sa napadima na Srbe na Kosovu. I Kfor ne bi mogao ništa da uradi u vezi s tim - ističe Džatras.
On smatra da ulazak srpskih snaga radi zaštite srpskog stanovništva ne bi značio konflikt sa Kforom.
- Naravno, Srbija bi trebalo javno da zauzme stav: „Nećemo napadati Kfor ili Albance osim ako budu napali Srbe na Kosovu, ali ako budemo napadnuti, branićemo se i adekvatno ćemo odgovoriti” - istakao je Džatras.
On je kazao da bi Amerikanci malo šta mogli da urade u vezi s tim.
- Amerika je razvučena po celom svetu, u Avganistanu, Iraku... Naša armija se raspada. Na Kosovu imamo 1.400 ljudi i oni ne mogu ništa da urade da bi naterali Srbe da prihvate kosovske vlasti. Evropljani neće biti toliko glupi da započnu novi balkanski rat samo zato što bi im Amerikanci rekli da to urade - naveo je Džatras.
Ovaj američki advokat kaže da Američki savet za Kosovo stoji na stanovištu da treba sprovesti istragu o navodima iz knjige Karle del Ponte koji se odnose na trgovinu organima.
- Nema razloga da ne verujemo u tačnost tih navoda. Činjenica je da je organizacija kao što je Hjuman rajts voč, koja je sve samo ne prijateljska Srbiji, insistirala na istrazi, što je indikator kredibiliteta tih informacija - kazao je on.
Džatras smatra da objavljivanje knjige pre priznanja nezavisnosti Kosova ne bi promenilo američku spoljnu politiku, a bitnije ni evropsku, jer „većina evropskih zemalja dobija instrukcije direktno iz Vašingtona”.
- Jasno je da je američka administracija upoznata sa svim ovim stvarima i nije ih briga. Znaju da je Tači kriminalac, znaju da je Haradinaj kriminalac, znaju da je Čeku kriminalac, ali, brinu li zbog toga? Mi volimo kriminalce - zaključio je američki stručnjak.
DŽIHAD NA KOSMETU
Američki savet za Kosovo blisko sarađuje sa srpskim liderima na severu Kosova, a posebno sa vladikom raško-prizrenskim Artemijem.
Direktor Saveta Džejms Džatras zastupa stav da su Albanci poslednja etnička grupa na svetu kojoj treba dati nezavisnost jer bi bilo kakva država stvorena pod njihovim vođstvom bila leglo kriminala, džihada, terorizma i „crna rupa” Evrope. On je takođe izjavljivao da su Srbi u proteklih 15 godina bili najsistematičnije ugnjetavan narod, a posebno na psihološkom planu.
- Kosovom dominira kriminal, džihad i terorizam, a ljudi u SAD su šokirani jer njihova država vodi rat sa teroristima u Iraku, a na Kosovu podržava Agima Čekua, Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, kriminalce i ratne zločince - navodi Džatras.
Džejms Džatras, direktor Američkog saveta za Kosovo, savetuje da srpska vojska treba da uđe na Kosovo ukoliko ponovo budu ugroženi životi Srba
BEOGRAD - Srpska vojska bi trebalo da uđe na Kosovo i Metohiju ukoliko budu ugroženi životi preostalih Srba, kazao je za Kurir Džejms Džatras, direktor Američkog saveta za Kosovo, organizacije koja pokušava da utiče na američku spoljnu politiku prema srpskoj pokrajini, a trenutno pokušava i da omete najavljenu vojnu pomoć Kosovu.
On ne misli da bi srpska vojska u ovom trenutku trebalo da ulazi na Kosovo da bi ponovo uspostavila svoju vlast, ali kaže da Srbija treba da pokaže ozbiljne vojne aktivnosti.
- Njene snage treba da sprovode vojne vežbe blizu linije kontrole između Kosova i ostatka Srbije i da jasno kažu: „Mi ćemo vojno intervenisati ako bude bilo kakvog napada na Srbe od strane Kfora ili Albanaca”. A ako bude bilo kakvih indicija da će takvi osmišljeni napadi uslediti, Srbija bi trebalo da pomeri svoje snage u Mitrovicu, i takođe u Gnjilane, i da bude spremna da se suoči sa napadima na Srbe na Kosovu. I Kfor ne bi mogao ništa da uradi u vezi s tim - ističe Džatras.
On smatra da ulazak srpskih snaga radi zaštite srpskog stanovništva ne bi značio konflikt sa Kforom.
- Naravno, Srbija bi trebalo javno da zauzme stav: „Nećemo napadati Kfor ili Albance osim ako budu napali Srbe na Kosovu, ali ako budemo napadnuti, branićemo se i adekvatno ćemo odgovoriti” - istakao je Džatras.
On je kazao da bi Amerikanci malo šta mogli da urade u vezi s tim.
- Amerika je razvučena po celom svetu, u Avganistanu, Iraku... Naša armija se raspada. Na Kosovu imamo 1.400 ljudi i oni ne mogu ništa da urade da bi naterali Srbe da prihvate kosovske vlasti. Evropljani neće biti toliko glupi da započnu novi balkanski rat samo zato što bi im Amerikanci rekli da to urade - naveo je Džatras.
Ovaj američki advokat kaže da Američki savet za Kosovo stoji na stanovištu da treba sprovesti istragu o navodima iz knjige Karle del Ponte koji se odnose na trgovinu organima.
- Nema razloga da ne verujemo u tačnost tih navoda. Činjenica je da je organizacija kao što je Hjuman rajts voč, koja je sve samo ne prijateljska Srbiji, insistirala na istrazi, što je indikator kredibiliteta tih informacija - kazao je on.
Džatras smatra da objavljivanje knjige pre priznanja nezavisnosti Kosova ne bi promenilo američku spoljnu politiku, a bitnije ni evropsku, jer „većina evropskih zemalja dobija instrukcije direktno iz Vašingtona”.
- Jasno je da je američka administracija upoznata sa svim ovim stvarima i nije ih briga. Znaju da je Tači kriminalac, znaju da je Haradinaj kriminalac, znaju da je Čeku kriminalac, ali, brinu li zbog toga? Mi volimo kriminalce - zaključio je američki stručnjak.
DŽIHAD NA KOSMETU
Američki savet za Kosovo blisko sarađuje sa srpskim liderima na severu Kosova, a posebno sa vladikom raško-prizrenskim Artemijem.
Direktor Saveta Džejms Džatras zastupa stav da su Albanci poslednja etnička grupa na svetu kojoj treba dati nezavisnost jer bi bilo kakva država stvorena pod njihovim vođstvom bila leglo kriminala, džihada, terorizma i „crna rupa” Evrope. On je takođe izjavljivao da su Srbi u proteklih 15 godina bili najsistematičnije ugnjetavan narod, a posebno na psihološkom planu.
- Kosovom dominira kriminal, džihad i terorizam, a ljudi u SAD su šokirani jer njihova država vodi rat sa teroristima u Iraku, a na Kosovu podržava Agima Čekua, Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, kriminalce i ratne zločince - navodi Džatras.
Za dom spremni!
OTIMAJU U POSLEDNJI ČAS
Đilasovi operativci pritiskaju zaposlene u Drugom opštinskom sudu da kompaniju „Montmontaža” upišu kao korisnika zemljišta na beogradskoj Adi Huji
BEOGRAD - Operativci Demokratske stranke bliski predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću proteklih nedelja obilazili su Drugi opštinski sud i vršili pritisak na službenike da kompaniju „Montmontaža” upišu kao korisnika zemljišta na Adi Huji, saznaje Kurir iz izvora upućenih u dešavanja u Drugom opštinskom sudu.
- Reč je o ljudima iz Đilasovog i Tadićevog okruženja - tvrdi naš sagovornik i objašnjava da nadležni iz ovog suda i pored svih pritisaka nisu hteli da uknjiže ovu firmu zbog žalbe koju je podnela „Luka Beograd” protiv prethodnih ilegalnih uknjižbi na tom zemljištu.
„Montmontaža” je sa gradom Beogradom 2004. godine sklopila nezakonit ugovor o zakupu zemljišta na 50 godina na ekskluzivnoj lokaciji na Adi Huji. Ugovor sa firmom „Montmontaža” potpisao je tadašnji direktor Direkcije za građevinsko zemljište Siniša Nikolić, a na osnovu prethodnog rešenja koje je u to vreme doneo gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović. U trenutku donošenja rešenja i potpisivanja ugovora grad Beograd nije imao pravo korišćenja, već je nosilac tog prava bila „Luka Beograd”.
Kao dokaz da grad Beograd nije bio upisan u zemljišne knjige za pomenute parcele koje su date u zakup tada hrvatskoj kompaniji „Montmontaža”, sagovornik Kurira ponudio je dokument koji je potpisao gradski javni pravobranilac Strahinja Sekulić.
U dokumentu doslovce piše da „grad Beograd nije bio upisan kao zemljišno-knjižni korisnik na parcelama koje je dao u zakup” hrvatskoj kompaniji. Gradski prvobranilac Sekulić je 2007. godine ovaj dokument uputio Duški Cvijetićanin, sekretaru u Gradskoj upravi sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju, i u njemu između ostalog piše:
„Grad Beograd, međutim, nije bio upisani zemljišno-knjižni korisnik na parcelama koje je dao u zakup ni u momentu pokretanja postupka prikupljanja ponuda ni u momentu kada je gradonačelnik doneo Rešenje iz 2005. godine.”
HRONOLOGIJA PROTIVZAKONITOG ZAKUPA ADE HUJE
1. april 2004.
Direkcija u niskotiražnom dnevnom listu Danas objavljuje oglas o javnom nadmetanju za zakup parcela na Adi Huji.
4. jun 2004.
Komisija saopštava da je ponudu dostavila samo kompanija „Montmontaža”. Ova firma je inače poznata po bliskosti sa ekstremno desnim krilom HDZ u Hrvatskoj. Tadašnji vlasnik Nikola Lisičar, uz pomoć HDZ, kriminalno je privatizovao kompaniju „Levčević”, a Tuđmanovoj stranci je pomogao i u sumnjivim radnjama prilikom prodaje Večernjeg lista.
15. jun 2004.
Nenad Bogdanović donosi Rešenje o davanju u zakup parcela na Adi Huji Nikoli Lisičaru i njegovoj kompaniji „Montmontaža” iako grad Beograd nije uknjižen kao korisnik.
2. septembar 2004.
Direktor Građevinske direkcije Beograda Siniša Nikolić potpisuje ugovor o zakupu zemljišta na Adi Huji s direktorom „Montmontaže” Vladom Žibratom.
9. decembar 2004.
Drugi opštinski sud donosi rešenje kojim se grad Beograd upisuje kao korisnik parcela koje su već ugovorom date na korišćenje „Montmontaži”, što je dokaz da su ceo tender i dodela zemljišta hrvatskoj firmi bili protivzakoniti jer grad ne može da daje u zakup nešto što njemu ne pripada. Na ovo rešenje kasnije „Luka Beograd” ulaže žalbu kod Okružnog suda, koja se usvaja.
16. februar 2006.
Od posledica atentata umire hrvatski tajkun blizak HDZ Nikola Lisičar, vlasnik „Montmontaže”, firme kojoj je Bogdanović omogućio da zakupi Adu Huju.
13. novembar 2007.
Gradski prvobranilac Strahinja Sekulić sastavlja dopis o tome kako grad Beograd nije uknjižen kao korisnik zemljišta koje je hrvatskoj firmi „Montmontaža” .
21. novembar 2007.
Hrvati prodaju predstavništvo „Montmontaže” u Beogradu luksemburškom investicionom fondu „Brif”. Za prvog čoveka „Montmontaže Beograd” postavljaju Gorana Lorena Pavlovića, rođenog Beograđanina s francuskim državljanstvom.
28. decembar 2007.
Predsednik kompanije „Brif Laurent Nagy Revesz”, takođe francuski državljanin, šalje dopis gotovo svim članovima Vlade Srbije i predsedniku Srbije kako bi im se omogućilo da izgrade tržni centar na Adi Huji. Aktivnu podršku dobijaju jedino od potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića, koji takođe ima francusko državljanstvo.
Đilasovi operativci pritiskaju zaposlene u Drugom opštinskom sudu da kompaniju „Montmontaža” upišu kao korisnika zemljišta na beogradskoj Adi Huji
BEOGRAD - Operativci Demokratske stranke bliski predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću proteklih nedelja obilazili su Drugi opštinski sud i vršili pritisak na službenike da kompaniju „Montmontaža” upišu kao korisnika zemljišta na Adi Huji, saznaje Kurir iz izvora upućenih u dešavanja u Drugom opštinskom sudu.
- Reč je o ljudima iz Đilasovog i Tadićevog okruženja - tvrdi naš sagovornik i objašnjava da nadležni iz ovog suda i pored svih pritisaka nisu hteli da uknjiže ovu firmu zbog žalbe koju je podnela „Luka Beograd” protiv prethodnih ilegalnih uknjižbi na tom zemljištu.
„Montmontaža” je sa gradom Beogradom 2004. godine sklopila nezakonit ugovor o zakupu zemljišta na 50 godina na ekskluzivnoj lokaciji na Adi Huji. Ugovor sa firmom „Montmontaža” potpisao je tadašnji direktor Direkcije za građevinsko zemljište Siniša Nikolić, a na osnovu prethodnog rešenja koje je u to vreme doneo gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović. U trenutku donošenja rešenja i potpisivanja ugovora grad Beograd nije imao pravo korišćenja, već je nosilac tog prava bila „Luka Beograd”.
Kao dokaz da grad Beograd nije bio upisan u zemljišne knjige za pomenute parcele koje su date u zakup tada hrvatskoj kompaniji „Montmontaža”, sagovornik Kurira ponudio je dokument koji je potpisao gradski javni pravobranilac Strahinja Sekulić.
U dokumentu doslovce piše da „grad Beograd nije bio upisan kao zemljišno-knjižni korisnik na parcelama koje je dao u zakup” hrvatskoj kompaniji. Gradski prvobranilac Sekulić je 2007. godine ovaj dokument uputio Duški Cvijetićanin, sekretaru u Gradskoj upravi sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju, i u njemu između ostalog piše:
„Grad Beograd, međutim, nije bio upisani zemljišno-knjižni korisnik na parcelama koje je dao u zakup ni u momentu pokretanja postupka prikupljanja ponuda ni u momentu kada je gradonačelnik doneo Rešenje iz 2005. godine.”
HRONOLOGIJA PROTIVZAKONITOG ZAKUPA ADE HUJE
1. april 2004.
Direkcija u niskotiražnom dnevnom listu Danas objavljuje oglas o javnom nadmetanju za zakup parcela na Adi Huji.
4. jun 2004.
Komisija saopštava da je ponudu dostavila samo kompanija „Montmontaža”. Ova firma je inače poznata po bliskosti sa ekstremno desnim krilom HDZ u Hrvatskoj. Tadašnji vlasnik Nikola Lisičar, uz pomoć HDZ, kriminalno je privatizovao kompaniju „Levčević”, a Tuđmanovoj stranci je pomogao i u sumnjivim radnjama prilikom prodaje Večernjeg lista.
15. jun 2004.
Nenad Bogdanović donosi Rešenje o davanju u zakup parcela na Adi Huji Nikoli Lisičaru i njegovoj kompaniji „Montmontaža” iako grad Beograd nije uknjižen kao korisnik.
2. septembar 2004.
Direktor Građevinske direkcije Beograda Siniša Nikolić potpisuje ugovor o zakupu zemljišta na Adi Huji s direktorom „Montmontaže” Vladom Žibratom.
9. decembar 2004.
Drugi opštinski sud donosi rešenje kojim se grad Beograd upisuje kao korisnik parcela koje su već ugovorom date na korišćenje „Montmontaži”, što je dokaz da su ceo tender i dodela zemljišta hrvatskoj firmi bili protivzakoniti jer grad ne može da daje u zakup nešto što njemu ne pripada. Na ovo rešenje kasnije „Luka Beograd” ulaže žalbu kod Okružnog suda, koja se usvaja.
16. februar 2006.
Od posledica atentata umire hrvatski tajkun blizak HDZ Nikola Lisičar, vlasnik „Montmontaže”, firme kojoj je Bogdanović omogućio da zakupi Adu Huju.
13. novembar 2007.
Gradski prvobranilac Strahinja Sekulić sastavlja dopis o tome kako grad Beograd nije uknjižen kao korisnik zemljišta koje je hrvatskoj firmi „Montmontaža” .
21. novembar 2007.
Hrvati prodaju predstavništvo „Montmontaže” u Beogradu luksemburškom investicionom fondu „Brif”. Za prvog čoveka „Montmontaže Beograd” postavljaju Gorana Lorena Pavlovića, rođenog Beograđanina s francuskim državljanstvom.
28. decembar 2007.
Predsednik kompanije „Brif Laurent Nagy Revesz”, takođe francuski državljanin, šalje dopis gotovo svim članovima Vlade Srbije i predsedniku Srbije kako bi im se omogućilo da izgrade tržni centar na Adi Huji. Aktivnu podršku dobijaju jedino od potpredsednika Vlade Srbije Božidara Đelića, koji takođe ima francusko državljanstvo.
петак, 23. мај 2008.
Posle skandala na konferenciji u Sofiji
BEOGRAD - Posle skandala na samitu Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi u Sofiji, ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić zatražio je od generalnog sekretara UN disciplinski postupak protiv političkog direktora Unmika Žoliona Negelea. Ovaj Kenijac, koji je predstavljen kao politički direktor Unmika, omogućio je privremenom šefu diplomatije Kosova Skenderu Hiseniju da govori na samitu u Bugarskoj.
- Eksplicitna instrukcija UN je da predstavnici Unmika nemaju pravo da daju reč predstavnicima privremenih prištinskih institucija - kazao je Jeremić.
Međutim, Aleksander Ivanko, portparol Unmika, za Kurir je veoma ironičnim tonom objasnio:
- Žalba ministra Jeremića je nepotrebna, nediplomatska reakcija Beograda. Ništa se nije desilo. Ništa posebno. Ministri kosovske vlade već su u nekoliko navrata istupali na nekoliko međunarodnih konferencija, držali govore. Pa šta?
Na našu opasku da je Negele kao funkcioner UN prekršio instrukcije generalnog sekretara Ban Ki Muna, po kojima je morao da postupi, Ivanko je ponovo podsmešljivo prokomentarisao:
- Kakve instrukcije? Nije mi poznato da je generalni sekretar izdao bilo šta slično, a meni bi to trebalo da bude poznato. Možda ministar Jeremić zna nešto što mi ne znamo?!
Jedan od visokih funkcionera Ministarstva inostranih poslova Srbije za Kurir kaže da je Negele napravio diplomatski skandal, ali i da je Jeremićev potez “zaista nepotreban gaf”.
- Ima informacija da instrukcije iz Njujorka stvarno postoje, ali reč je o veoma diskretnim, internim preporukama UN. O njima nikako ne bi trebalo da govori jedan ministar.
- Eksplicitna instrukcija UN je da predstavnici Unmika nemaju pravo da daju reč predstavnicima privremenih prištinskih institucija - kazao je Jeremić.
Međutim, Aleksander Ivanko, portparol Unmika, za Kurir je veoma ironičnim tonom objasnio:
- Žalba ministra Jeremića je nepotrebna, nediplomatska reakcija Beograda. Ništa se nije desilo. Ništa posebno. Ministri kosovske vlade već su u nekoliko navrata istupali na nekoliko međunarodnih konferencija, držali govore. Pa šta?
Na našu opasku da je Negele kao funkcioner UN prekršio instrukcije generalnog sekretara Ban Ki Muna, po kojima je morao da postupi, Ivanko je ponovo podsmešljivo prokomentarisao:
- Kakve instrukcije? Nije mi poznato da je generalni sekretar izdao bilo šta slično, a meni bi to trebalo da bude poznato. Možda ministar Jeremić zna nešto što mi ne znamo?!
Jedan od visokih funkcionera Ministarstva inostranih poslova Srbije za Kurir kaže da je Negele napravio diplomatski skandal, ali i da je Jeremićev potez “zaista nepotreban gaf”.
- Ima informacija da instrukcije iz Njujorka stvarno postoje, ali reč je o veoma diskretnim, internim preporukama UN. O njima nikako ne bi trebalo da govori jedan ministar.
Kost u grlu petokolonaša
„NA DRINI KOŠTUNICA”
Danas na srpskoj političkoj i javnoj sceni prisustvujemo ne samo polarizaciji već i kristalizaciji ključnih stavova političkih opcija koje egzistiraju u poslednjih dvadesetak godina. Ideje koje su se rađale krajem osamdesetih početkom devedesetih doživljavaju svoju afirmaciju, bez obzira na to da li su zaista produktivne ili porazne. Prirodno je da se neke pozicije tokom vremena drugačije percipiraju, naročito ako je taj period duži i turbulentniji. Normalno je da se i odnos javnosti prema našim liderima, sadašnjim i bivšim, menja i koriguje. Tu nema ničeg spornog. Ali kada mišljenje o konkretnoj političkoj opciji i ličnosti prati takva radikalna promena od neumerenog uzdizanja do agresivnog i netrpeljivog kritizerstva, onda ta ličnost i odnos prema njoj zaslužuju da se o tome promišlja.
„RANI RADOVI”
U Srbiji je poslednjih osam godina verovatno najhvaljeniji, a potom i jedan od najviše osporavanih i napadanih Vojislav Koštunica. Naravno, to nam govori o njegovom značaju u političkom životu i o moći i uticaju njegovih protivnika, pri čemu intenzitet negativnih reakcija takođe pokazuje i njihovu ostrašćenost i nezrelost. Pogotovo kada se uzme u obzir da su u većini slučajeva i pohvale i napadi stizali od istih ljudi. Ovakvom konstatacijom ne želimo da odbacimo argumente „za” ili „protiv” lidera „narodnjaka”, već samo da naglasimo da nam motiv (u ovom slučaju Koštuničina politika) mnogo govori o samoj kritici ili pohvali, ali i o onome ko je izriče.
Koštunica kao opozicionar devedesetih godina nije bio u prvim borbenim redovima kao, recimo, Drašković ili Đinđić, ali je njegova uloga bila isto toliko značajna u intelektualno-političkom miljeu tadašnje srpske demokratske opozicije. Tadašnji potpredsednik DS-a, kao stari politički disident iz Titove epohe, imao je moralni kredit i autoritet kao opozicionar kada to nije bilo nimalo isplativo. Štaviše, opozicioni stav je u to vreme bio koban po mnoge Srbe koji su se odvažili na javni stav, koji je opet podrazumevao minimum poštovanja nacionalnog interesa. Opozicionarstvo je osetio i sâm Koštunica nakon kritike Ustava iz 1974. godine kada je izbačen sa Pravnog fakulteta.
Stranka koja je osnovana posle formiranja DEPOS-a 1992. godine, koja je izašla iz DS-a kao DSS, imala je cilj da okuplja intelektualnu elitu nacionalno-demokratske orijentacije. Može se reći da je to i radila sve do velikog preokreta 2000. godine kada su gotovo svi lideri tadašnje opozicije, i malih i velikih stranaka, procenili da jedino Koštunica može na izborima da pobedi Miloševića. Koliko su opozicionari koji su podržali starog disidenta bili ubeđeni u njegove kvalitete, nije najbitnije. Važno je samo to da promena koja se desila 2000, a u koju se kune sadašnji „proevropski blok” i posle ovih izbora, nije bila moguća bez Koštunice. Danas kada se „pere biografija” SPS-a i oštro kritikuje Koštunica od istih koji su ga nekada podržavali „zaboravlja” se kakva je bila njegova uloga u petooktobarskim promenama.
KOŠTUNICA ANTE PORTAS
Postavši predsednik SRJ 2000, Koštunica je sa margina političke scene došao u situaciju da formira politiku sa nacionalnim značajem. U tom trenutku svaki njegov stav i ideja imali su težinu kakvu do tada nije mogao ni da sanja, jer je imao plebiscitarnu podršku javnosti (80 odsto). On je na početku bio izuzetno poštovan, da bi postepeno postao meta većine političkih i medijskih centara u zemlji. Može se reći da je takav obrt mogao biti uzrok pomalo smušenih i neblagovremenih reakcija na kampanju koja je počela da se vodi protiv njega.
Stanje koje je nasleđeno od Miloševića bilo je alarmantno. Ekonomija pod sankcijama potpuno je posrnula, država poražena u svim ratovima prethodne decenije sa nedefinisanim granicama pogotovo na Kosovu i Metohiji, skoro nepomirljivi jaz između starih odlazećih političkih snaga i novopridošlog proevropskog i proameričkog DOS-a. Stari su bili isluženi kadrovi, novi neiskusni a ambiciozni. U javnosti je vladala opšta demoralisanost zbog decenijskog nepravednog pritiska međunarodne zajednice i bombardovanja 1999, te zbog urušavanja sistema vrednosti i duboke krize nacionalnog identiteta. Dekadencija je bila gotovo potpuna. Predsednik u takvoj državi ima važnu ulogu autoriteta koji treba da premosti novo i staro vreme, da pomiri zavađenu Srbiju, da, ako je moguće, i koordinira, odnosno da bude u funkciji kanalisanja i povezivanja razbijenih elemenata srpskog političkog tela.
Srbiju je trebalo pre svega pomiriti samu sa sobom, tako što bi se za početak sprečio revanšizam „novih” prema „starima”, ali i sa svetom, budući da je bila izbačena iz svih međunarodnih institucija, prvenstveno UN. Trebalo je takođe pomiriti dotadašnju prozapadnu demokratsku opoziciju sa sopstvenim narodom, od koga je tada bila u velikoj meri otuđena. Da ne govorimo o problematičnim stavovima pojedinih predstavnika opozicione scene, kao, na primer, kada su neki lideri DOS-a tražili od Zapada i Amerike da nastave bombardovanje do potpunog kraha Miloševićevog režima, što je u srpskoj istoriji samo još jedan primer stavljanja ideoloških i političkih interesa iznad nacionalnih. A čini se da je Koštunici bio cilj ili barem želja da nacionalno bude iznad partijskog i da se politički odnosi stabilizuju i normalizuju. Pored toga što je bilo potrebno premostiti jaz između naroda i otuđene elitističke opozicije, trebalo je i snage starog režima pridobiti za ideje modernizacije, demokratije i evropskih integracija. Zato je za sadašnji status SPS-a kao legalne političke opcije i poželjnog partnera zaslužna tolerantna Koštuničina politika.
Novoizabrani predsednik je samo uz podršku svih političkih stranaka, ali i svih javnih institucija i uticajnih pojedinaca mogao da odigra integrativnu ulogu, u kojoj se našao donekle i mimo svoje volje. Nažalost, on za to nije imao ni razumevanje, ni podršku velikog dela nove političke elite. Ne kažemo da on nije imao uopšte podršku, već da je bila mlaka i neblagovremena. Koštunica, sa druge strane, nije imao dovoljno volje i organizacionih resursa da se nametne kao integrativni faktor između „dve vatre”, između predstavnika dominantnog proevropskog i levičarskog i marginalizovanog nacionalnog i desnog dela političkog spektra.
Pukotina između njega i radikalnog krila DOS-a stvorena je ubrzo nakon republičkih izbora 2000. Đinđić je početkom 2001. formirao vladu u kojoj je bila i DSS, ali nije trebalo dugo čekati da ideološko-politička razlika dva krila bivše demokratske opozicije postane primetna. Rezultat kratkotrajne saradnje u vladi bilo je početno suprotstavljanje stavova, pogotovo po nacionalnim pitanjima. Početno kritizerstvo smenila je kontrinuirana kampanja protiv Koštunice, koji je optuživan da je bolećiv prema snagama „starog režima” od onih koji su zagovarali „revolucionarni sud”. Ovakav, već u samom početku, zaoštren odnos većine u DOS-u prema Koštunici je nastavljen i pojačan da bi doveo do potpunog političkog raskola i skandaloznog izbacivanja DSS-a iz svih institucija, pa i iz skupštine. Kraj tog i takvog odnosa „ostatka DOS-a” prema Koštunici došao je u vreme okončanja vršenja predsedničke funkcije i ubistva srpskog premijera. Nažalost, bilo je očigledno premalo mudrosti među našim liderima, pa nije moglo doći ni do konsenzusa oko vitalnih nacionalnih interesa, iako je premijer pred smrt u velikoj meri revidirao odnos prema Kosovu.
EVROPA, ISTORIJA, MIT
Ovde se mora istaći jednostavna činjenica koja se ne vidi od medijske halabuke, a to je da Koštunica nikada nije dovodio u pitanje evropski put Srbije. Koštunica je izuzetno prozapadno orijentisan političar iako ga radikalno proevropski nastrojene političke i medijske snage proglašavaju za „antievropejca”. Ovo se naročito potencira u poslednjoj predizbornoj kampanji, što mu je i ograničilo manevarski prostor i verovatno uticalo na osipanje biračkog tela. Treba podsetiti na to da su DS i DSS nastali iz istog ideološkog i stranačkog jezgra 1990. godine, koje se oslanja na tradiciju DS-a Davidovića i Grola, koja je nastala 1918. spajanjem samostalnih radikala i prečanskih Srba Svetozara Pribićevića. Ovo podsećanje može izgledati suviše školsko, ali je neophodno da bi se uočio kontinuitet prozapadne politike i proevropske orijentacije DS-a i DSS-a. Sve do trenutka kada su EU, tj. njene ključne države priznale secesiju Kosova Koštunica ne samo da nije dovodio u pitanje evropski put Srbije, već nije smatrao da o tome treba voditi dijalog.
U tom svetlu možemo i videti ko je ostao veran izvornom demokratskom programu, koji u sebi ima i tu jaku proevropsku crtu. Koštunica je sada u poziciji da je i dalje strateški proevropski nastrojen, ali ne može da pređe preko secesije Kosova, kao DS, G17 i ostatak „proevropskog bloka”. Koštuničina politika premošćavanja proevropske orijentacije i nacionalnog interesa očigledno nije dovoljno artikulisana, zbog čega i nije dobila naročitu podršku na ovim izborima.
Posle 2004. godine DSS je prvi put dobio priliku da donekle direktno utiče na kreiranje srpske politike pošto je postao bitan faktor u koalicionoj vladi sa G 17, SPO-om i NS-om, a da podršku dobija od SPS-a, pri čemu socijalisti nisu bili članovi kabineta. Jasno je zašto Koštunicu možemo povezati sa naslovom romana velikog srpskog pisca Ive Andrića Na Drini ćuprija. On se pokazao kao neopterećen ideološkim i političkim podelama i raskolima, ili pak kao jedan od retkih koji je bio u stanju da ih prevazilazi. Nažalost, većina nove političke i medijske elite napadala je tu i takvu ulogu premijera, za šta je podrška dolazila i sa Zapada, koji je imao i strateški interes i ideološku sklonost da deli Srbiju. Zato je došlo do opasnog spoja uskih interesa i ideološke zadrtosti.
Koštunica je takođe bio jedini čiji su stavovi nosili zdravo nacionalno i evropsko jezgro, te je postao spona (most) zavađenih političko intelektualnih grupacija. Kod nas je pod uticajem zapadne propagande stvorena slika o „dobrim” i „lošim” momcima, podobnim savremenim i nepodobnim „mračnim i zaostalim nacionalističkim partijama”, snagama zagovornicima mira i onim drugima željnima rata itd. Samo onaj koji je prevazišao takve medijsko-ideološke stereotipe i razumeo koliko su štetni po zemlju mogao je da pozove stranku bivšeg režima na saradnju, ali i kao demokrata od autoriteta u Evropi da brani takav stav pred EU. Ovaj podatak na našoj političkoj i javnoj sceni naročito zaboravljaju oni koji se danas udvaraju SPS-u kao „ideološki bliskoj partiji”, koju zovu u vladu, a koji su bili najglasniji u napadima na Koštunicu upravo zbog toga.
Vlada koja je formirana 2004. u velikoj meri je potvrđivala Koštuničin evropski kurs, što bi mnogi danas porekli ili barem umanjili. U to vreme Srbija je zaista (nabitno da li manje ili više krupnim koracima) išla ka Evropi, ali je što zbog stereotipnih kontroverzi SAD i EU vezanih za Haški sud, što zbog mlakog srpskog stava, saradnja zaustavljena. To su bili formalni razlozi Labusovog izlaska iz vlade, ali i velikih kritika gotovo svuh relevantnih političkih faktora upućenih premijeru. Usledile su podele koje su članove Koštuničinog kabineta delile na „evroreformiste” i „izolacioniste” unutar vlade, pre čega su takve kritike upućivane samo SPS-u i radikalima. Tada je i došlo do definisanja spoljne politike narodnjačke koalicije. Kurs popuštanja svim zahtevima EU polako je napuštan. Za neke je ovo bilo previše, za druge premalo, pa je ova umerena pozicija slabila. Oni koji su bili za evrointegracije bili su za njih „svim srcem” i nijedna cena nije bila previsoka, pa im je Koštuničina politika izgledala „kočničarska”. Oni koji se nisu zalagali za ulazak u EU na štetu nacionalnih interesa smatrali su da Koštunica pravi trule kompromise i da je neodlučan.
Javnost nije razumela pokušaj izbalansirane politike prema EU. Sporo i neodlučno „narodnjaci” su preispitivali i preformulisali odnos prema EU, naročito u svetlu podrške secesiji Kosova. Nova pozicija „narodnjaka” doživela je oštre napade „proevropskog bloka”, od kojih je okarakterisana kao izolacionistička i antievropejska. Narodnjaci nisu uspeli da adekvatno odgovore na napade da je reč o „iracionalnom mitomanstvu” koje je štetno po standard građana. Nisu dali konkretan odgovor na pitanje šta posle „odbijanja EU”, zbog čega je u javnosti ta pozicija doživljena kao izraz pasivnosti i nemoći, što rezultat na izborima upravo i pokazuje.
Sa druge strane, narodnjaci sve više klize prema radikalima i socijalistima. Zato napadi koje su trpeli od bloka stranaka okupljenih oko Tadića, koje govore da su samo one ostale na evropskoj brzoj pruzi, i nisu toliko neosnovani. To pomeranje DSS-a prema radikalima i DS-a prema LDP-u stvara izuzetno opasnu polarizaciju u Srbiji. Činjenica da je Koštunica i čitava njemu ideološki bliska i nacionalno orijentisana elita u žaru političke borbe posegla za istorijskim argumentima govori o dubini podele i istorijskog ćorsokaka Srbije.
KULMINACIJA PODELE I MOGUĆI RASPLET
Mnogi su se čudili formiranju vlade 2007, naročito nakon skandala sa izborom Tomislava Nikolića za predsednika Narodne skupštine i tromesečnim maratonskim pregovorima. Ipak, poslednja vlada bila je samo rezultat privremenog primirja i nekih starih „partnerstava”, za koja su se njeni protagonisti nadali da imaju dovoljno integrativnu snagu. Kao što je pod pritiskom Zapada ta vlada iz računa formirana, tako je i pod pritiskom Zapada, tj. priznavanjem Kosova, ta vlada i razvrgnuta. Međutim, njen pad je bio i posledica suprotstavljenih vizija dva bloka o spoljnoj politici kako prema EU, tako i prema Rusiji i ostatku sveta. Koštunica je konstatovao da više ne veruje koalicionim partnerima po pitanju odbrane KiM, ali ostaje veliko pitanje da li mogu jedni drugima verovati po bilo kom pitanju. Verovatno ni oni njemu nisu verovali kada je govorio da je opredeljen za evrointegracije.
Čini nam se da takva koalicija više nije realna, što se vidi po stavovima nakon ovih izbora. Sa jedne strane imamo „Evropu bez alternative”, što može svašta da znači, a sa druge politika koju vodi desna strana političkog spektra ima Evropu koju uslovljava opstankom KiM u sastavu Srbije. Dakle, ne uslovljava Evropu nečim što je iracionalno, nego nečim čime zaista niko nije uslovljavao integracije sa EU. Raspolućenost srpskog biračkog tela opredeljenog i za EU i za odbranu Kosova predstavlja i ta i takva politika narodnjačkog bloka koja u velikim istorijskim izazovima biva stavljena pred izbor „ili-ili”.
Stvaranje patriotske vlade uslovljeno je stavom SPS-a, koji mnogi sada svojataju, naknadno videći u recidivima njihove politike opciju približniju sopstvenoj ideologiji. Koliko je Koštunica u pravu kada vidi SPS kao potencijalnog koalicionog partnera, a koliko DS, možemo donekle videti osvrćući se u prošlost i prateći delovanje dva dela nekad jedinstvenog evropskog bloka.
SPS je za Koštunicu mnogo manje bio stranka sumnjive prošlosti koja mora da se oslobodi balasta svoje politike nego što je to slučaj sa DS-om, da ne govorimo o ostalim strankama evropskog bloka. Za neke Tadićeve koalicione partnere savez sa strankom Miloševića doskoro je bio kvalifikovan kao najneukusnija šala, ili kao „protivprirodni blud”. U tom kontekstu treba pomenuti Čanka, Čedu i bezmalo sve vodeće čelnike DS-a, koji su poslednjih godina kada god su hteli da diskvalifikuju DSS i Koštunicu, spočitavali im šurovanje sa socijalistima. Kada se želela opovrgnuti politika srpskog premijera, u parlamentu se često mogla čuti retorika o povratku u devedesete SPS-ovske godine, u vremena koja vode Srbiju u sukob sa celim svetom. Čak su Koštunicu nazivali novim Miloševićem. Sve to zajedno govori o tome da je politika SPS-a, naročito njen nacionalni program, mnogo bliža DSS-u, nego DS-u. Međutim, kako ima i drugih faktora u igri – od finansijskog, pa preko prijema u Socijalističku internacionalu (što je za Solanu sitnica) – mogu nas navesti na sumnju da je i koalicija Dačića i DS-a moguća.
Konstatovati da je Koštunica, pogotovo poslednjih godina, imao ulogu mosta između raznih opcija dezintegrisanog srpskog nacionalnog bića možda i nije toliko teško, ali je svakako teže predvideti da li će ova po mnogima ne(uspela) treća srpska politička opcija imati značaj i ubuduće. Razumnima nema potrebe govoriti da je Srbiji potrebno pomirenje, a ne oživljavanje političkih podela i sukoba, no pitanje je da li tu ulogu pomiritelja i premostitelja podela može imati Koštunica. Ako bi se formirala patriotska koaliciona vlada koja bi trajala najmanje godinu dana, onda bi Koštunica dobio još jednu priliku. Međutim, polarizacija srpskog političkog tela navodi nas na pitanje da li Srbija želi pomirenje i stabilnost. Naredne nedelje i meseci će nam dati odgovor na to pitanje.
Milovan Balaban
четвртак, 22. мај 2008.
Umesan i UMNIK
ISTRAGA o trgovini organima otetih kosmetskih Srba, koju je pokrenulo Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu, napreduje i već je dosta urađeno u pravcu otkrivanja istine šta se zaista dešavalo tokom 1999. godine na Kosmetu i severu Albanije, izjavio je u četvrtak Tanjugu portparol tog tužilaštva Bruno Vekarić.
Tužilaštvo za ratne zločine pokrenulo je istragu posle objavljivanja knjige Karle del Ponte, koja je tada prvi put obznanila detalje istrage koju su vodili haški istražitelji.
Ispitan je veliki broj svedoka, a očekuju se odgovori Unmika, Međunarodnog crvenog krsta i albanskog tužilaštva, koji bi trebalo da doprinesu rasvetljavanju istine, naveo je Vekarić.
Ne otkrivajući detalje istrage, Vekarić je rekao da sve ukazuje na mogućnost da je reč o jednom vidu međunarodnog organizovanog kriminala u koji su bili uključeni mnogi funkcioneri sadašnjeg albanskog establišmenta, ali i neki bivši službenici Unmika.
On je rekao da Haški tribunal upravo dostavlja Tužilaštvu u Beogradu podatke koje su prikupili haški istražitelji, kao i da se očekuje i zvaničan odgovor Unmika ko je iz civilne administracije stopirao istragu.
Tužilaštvo za ratne zločine pokrenulo je istragu posle objavljivanja knjige Karle del Ponte, koja je tada prvi put obznanila detalje istrage koju su vodili haški istražitelji.
Ispitan je veliki broj svedoka, a očekuju se odgovori Unmika, Međunarodnog crvenog krsta i albanskog tužilaštva, koji bi trebalo da doprinesu rasvetljavanju istine, naveo je Vekarić.
Ne otkrivajući detalje istrage, Vekarić je rekao da sve ukazuje na mogućnost da je reč o jednom vidu međunarodnog organizovanog kriminala u koji su bili uključeni mnogi funkcioneri sadašnjeg albanskog establišmenta, ali i neki bivši službenici Unmika.
On je rekao da Haški tribunal upravo dostavlja Tužilaštvu u Beogradu podatke koje su prikupili haški istražitelji, kao i da se očekuje i zvaničan odgovor Unmika ko je iz civilne administracije stopirao istragu.
Seselj- klovn nad klovnovima
U trenutku kad mu stranka stoji pred mogućnoscu preuzimanja vlasti on zabija autogol u vidu retardirane izjave.
Može on da misli šta hoće, privatno. Ali kao neko ko se predstavlja kao lider stranke- ne mozeto javno da kaže.
Ako hoće, neka da ostavku pa blebece šta mu je volja.
Ovako je naneo stetu samo svojoj stranci i nikome vise.
Da nije Seselja Radikali bi već odavno bili na vlasti. Stavljanje njegovog imena ispred stranke na ovim izborima, oduzelo je SRS najmanje 200 000 glasova.
Retardinjo.
EU kroz postanske markice
German post prints Hess stamps
Hess was arrested in Britain in 1941 after parachuting in on a peace mission
German neo-Nazis have used a personalised stamp service to send letters bearing the image of Hitler's deputy Rudolf Hess.
Deutsche Post spokesman Dirk Klasen confirmed that an order of 20 55-cent stamps had been printed by the service.
Mr Klasen said Deutsche Post would review its procedures, but that it was impossible to guarantee that unsuitable images would not slip through the net.
Rudolf Hess died in 1987, aged 93, after more than four decades in prison.
Deutsche Post's personalised stamp service was launched in February and allows customers to upload their own photos over the internet to create an individual stamp design, ordering any amount from 20 to 10,000.
The service has proved popular with people celebrating weddings, birthdays or anniversaries.
Mr Klasen said Deutsche Post does have control mechanisms in place to ensure that criminal or pornographic images are not printed, "which in most cases runs problem-free, but with the Hess portrait something obviously went wrong", he said.
Mr Klasen added that the criteria for making personalised stamps would become much stricter, but that it would be impossible to guarantee "100% security".
Hess was found dead in the grounds of Spandau prison in Berlin on 17 August 1987, with a ligature around his neck. His death was officially recorded as suicide.
He was captured in 1941 after flying into Scotland in an apparent personal bid to broker peace with Britain.
He is considered a hero by the German far-right, and neo-Nazis often use the anniversary of his death to stage demonstrations.
Ројтерс демантује Ђелића
Мада су из кабинета потпредседника владе Божидара Ђелића за „Политику” јуче, тврдећи да је у питању „погрешна интерпретација”, демантовали Ројтерсову вест из Кијева у којој се наводи да је Ђелић најавио масовне уличне протесте, у београдском бироу британске агенције инсистирају да је Ђелић управо то рекао.
Подсетимо, Ројтерс је у недељу објавио вест из Кијева, где је Ђелић боравио на челу српске делегације на годишњој скупштини Европске банке за обнову и развој, цитирајући потпредседника српске владе како каже да „уколико би инвестиције биле успорене, ако би курс динара ослабио, не бисмо имали проблема да предводимо велике уличне протесте”.
У извештају се наводи и да је Ђелић рекао да ће Демократска странка, ако буде формирала нову владу, убрзати приватизацију, те да, ако не буде успела да обезбеди већину потребну за формирање владе, планира масовне уличне протесте.
У Ројтерсовом београдском бироу истичу да до њих нису стигле никакве притужбе ни од Ђелића, нити од људи из његовог кабинета и одбацују могућност било какве „погрешне интерпретације” или грешке у преводу.
– Дописник који је разговарао са Ђелићем јесте млад, али је био део тима и имао је добар надзор. Уосталом, он је цео разговор са Ђелићем снимио – каже за „Политику” Даглас Хамилтон, шеф дописништва Ројтерса за Балкан.
Он додаје да је у главном граду Украјине био економски тим Ројтерса, који је одатле објавио две приче са Ђелићем – једну економску и другу политичку, у којој је Ђелић говорио о могућој сарадњи ДС-а и СПС-а.
Он додаје и да је потпредседник српске владе био упознат са тиме да разговара са новинаром Ројтерса, те да ниједном није упозорио да о било чему говори незванично.
Реагујући на ово, из Ђелићевог кабинета проследили су нам његову изјаву да је „уверен да ће Србија у најскорије време добити проевропску владу формирану на бази националног помирења”, која ће бити „руковођена принципима социјалне правде и бранити европски пут државе и њен територијални интегритет мирним путем”.
„Ја се залажем за решавање свих проблема демократским средствима у најбољем интересу наших грађана”, поручио је Ђелић.
О томе да ли је у Кијеву спомињао демонстрације, међутим, у изјави није било речи.
Подсетимо, Ројтерс је у недељу објавио вест из Кијева, где је Ђелић боравио на челу српске делегације на годишњој скупштини Европске банке за обнову и развој, цитирајући потпредседника српске владе како каже да „уколико би инвестиције биле успорене, ако би курс динара ослабио, не бисмо имали проблема да предводимо велике уличне протесте”.
У извештају се наводи и да је Ђелић рекао да ће Демократска странка, ако буде формирала нову владу, убрзати приватизацију, те да, ако не буде успела да обезбеди већину потребну за формирање владе, планира масовне уличне протесте.
У Ројтерсовом београдском бироу истичу да до њих нису стигле никакве притужбе ни од Ђелића, нити од људи из његовог кабинета и одбацују могућност било какве „погрешне интерпретације” или грешке у преводу.
– Дописник који је разговарао са Ђелићем јесте млад, али је био део тима и имао је добар надзор. Уосталом, он је цео разговор са Ђелићем снимио – каже за „Политику” Даглас Хамилтон, шеф дописништва Ројтерса за Балкан.
Он додаје да је у главном граду Украјине био економски тим Ројтерса, који је одатле објавио две приче са Ђелићем – једну економску и другу политичку, у којој је Ђелић говорио о могућој сарадњи ДС-а и СПС-а.
Он додаје и да је потпредседник српске владе био упознат са тиме да разговара са новинаром Ројтерса, те да ниједном није упозорио да о било чему говори незванично.
Реагујући на ово, из Ђелићевог кабинета проследили су нам његову изјаву да је „уверен да ће Србија у најскорије време добити проевропску владу формирану на бази националног помирења”, која ће бити „руковођена принципима социјалне правде и бранити европски пут државе и њен територијални интегритет мирним путем”.
„Ја се залажем за решавање свих проблема демократским средствима у најбољем интересу наших грађана”, поручио је Ђелић.
О томе да ли је у Кијеву спомињао демонстрације, међутим, у изјави није било речи.
Uloga vode u i za opstanak sveta
VAŠINGTON , MOSKVA, 22. maja 12:05 (Tanjug-Ekos) - Čista voda će u ne tako dalekoj budućnosti postati vredno blago, kao što je sada zlato, prognoziraju američki stručnjaci i navode da će se zalihe vode za piće u svetu, već kroz četvrt veka, biti prepolovljene u odnosu na sadašnji nivo.
Sve veća ulaganja u vodu postaju svetski trend, a velike međunarodne kompanije i investicioni fondovi već za hidroresurse izdvajaju stotine miliona dolara, navodi se u analizi američke firme „Samit global menadžment”, čije je sedište u kalifornijskom gradu San Dijegu.
Eksperti te kompanije su izračunali da su u toku poslednjih desetak godina akcije američkih firmi, čija osnovna delatnost je vodosbabdevanje, poskupele najviše u grupi najmoćnijih industrijskih preduzeća.
Ruski eksperti su, pak, kako prenosi agencija Prajm-Tas, izračunali da su ulaganja u biznis s vodom veoma isplativa, jer će se, naprimer, uloženih tri do četiri miliona dolara u te poslove povratiti već za dve do tri godine.
Američki stručnjaci ukazuju da su ulaganja u hidropotencijale usmerena ili u proizvodnju filtrirane pijaće vode za svakodnevnu upotrebu, ili u proizvodnju mineralne ili mineralizovane vode.
Globalni godišnji promet oba navedena sektora procenjuje se na više od 30 milijardi dolara, a značaj tog biznisa se povećava ne samo u SAD, već i u zemljama sa ekonomijama u brzom razvoju, kakve su Kina i Indija, navode stručnjaci „Samit global menadžmenta”.
Značaj maksimalnog iskorišćavanja vodenih resursa za Kinu i Indiju, koje sada zajedno imaju blizu dve i po milijarde žitelja, ili više od trećine žitelja naše planete, je veoma bitan za dalji privredni razvoj te dve azijske zemlje, a u budućnosti će biti još veći, ističu američki specijalisti.
U svetu danas ima oko 260 velikih rečnih basena, koji se rasprostiru preko granica 145 država, u kojima živi približno 60 odsto stanovništva Zemlje, navodi se u istraživanju koje je objavljeno na sajtu kompanije „Samit global menadžment”.
U analizi se, tokom narednih godina i decenija, predviđaju veliki sukobi za ovladavanje planetarnim vodenim zalihama.
Kao najkritičnije područje, kada su u pitanju sukobi oko prava na korišćenje vodnih resursa, američki stručnjaci navode tok reka Gang i Ind koje protiču kroz teritoriji tri zemlje - Indije, Pakistana i Bangladeša.
Indija je već imala sporove sa dva suseda zbog korišćenja vodnih resursa pomenutih reka, a sličan problem postoji i na Bliskom istoku, gde više zemalja pretenduje da većinski koristi vode reke Jordan.
Najduža afrička i svetska reka, Nil, takođe može postati razlog budućih konfrontacija niza afričkih zemalja, čije stanovništvo najvećim delom žvi u neposrednoj blizini ili u širem okruženju tog moćnog rečnog toka.
Najveće svetske zalihe slatke vode nalaze se, inače, u Sibiru, jer kroz tu veoma retko naseljenu i u najvećem delu godine vrlo hladnu rusku oblast prolaze ogromne reke - Ob, Jenisej, Irtiš i Lena.
Korišćenje potencijala tih ruskih reka moglo bi, prema proceni nekih geostratega, takođe da, kasnije u ovom veku, bude uzrok veoma ozbiljnog sukoba širokih razmera ukoliko se ispune sadašnje pesimističke prognoze o brzom isrcrpljivanju vodnih resursa u drugim delovima naše planete.
Sve veća ulaganja u vodu postaju svetski trend, a velike međunarodne kompanije i investicioni fondovi već za hidroresurse izdvajaju stotine miliona dolara, navodi se u analizi američke firme „Samit global menadžment”, čije je sedište u kalifornijskom gradu San Dijegu.
Eksperti te kompanije su izračunali da su u toku poslednjih desetak godina akcije američkih firmi, čija osnovna delatnost je vodosbabdevanje, poskupele najviše u grupi najmoćnijih industrijskih preduzeća.
Ruski eksperti su, pak, kako prenosi agencija Prajm-Tas, izračunali da su ulaganja u biznis s vodom veoma isplativa, jer će se, naprimer, uloženih tri do četiri miliona dolara u te poslove povratiti već za dve do tri godine.
Američki stručnjaci ukazuju da su ulaganja u hidropotencijale usmerena ili u proizvodnju filtrirane pijaće vode za svakodnevnu upotrebu, ili u proizvodnju mineralne ili mineralizovane vode.
Globalni godišnji promet oba navedena sektora procenjuje se na više od 30 milijardi dolara, a značaj tog biznisa se povećava ne samo u SAD, već i u zemljama sa ekonomijama u brzom razvoju, kakve su Kina i Indija, navode stručnjaci „Samit global menadžmenta”.
Značaj maksimalnog iskorišćavanja vodenih resursa za Kinu i Indiju, koje sada zajedno imaju blizu dve i po milijarde žitelja, ili više od trećine žitelja naše planete, je veoma bitan za dalji privredni razvoj te dve azijske zemlje, a u budućnosti će biti još veći, ističu američki specijalisti.
U svetu danas ima oko 260 velikih rečnih basena, koji se rasprostiru preko granica 145 država, u kojima živi približno 60 odsto stanovništva Zemlje, navodi se u istraživanju koje je objavljeno na sajtu kompanije „Samit global menadžment”.
U analizi se, tokom narednih godina i decenija, predviđaju veliki sukobi za ovladavanje planetarnim vodenim zalihama.
Kao najkritičnije područje, kada su u pitanju sukobi oko prava na korišćenje vodnih resursa, američki stručnjaci navode tok reka Gang i Ind koje protiču kroz teritoriji tri zemlje - Indije, Pakistana i Bangladeša.
Indija je već imala sporove sa dva suseda zbog korišćenja vodnih resursa pomenutih reka, a sličan problem postoji i na Bliskom istoku, gde više zemalja pretenduje da većinski koristi vode reke Jordan.
Najduža afrička i svetska reka, Nil, takođe može postati razlog budućih konfrontacija niza afričkih zemalja, čije stanovništvo najvećim delom žvi u neposrednoj blizini ili u širem okruženju tog moćnog rečnog toka.
Najveće svetske zalihe slatke vode nalaze se, inače, u Sibiru, jer kroz tu veoma retko naseljenu i u najvećem delu godine vrlo hladnu rusku oblast prolaze ogromne reke - Ob, Jenisej, Irtiš i Lena.
Korišćenje potencijala tih ruskih reka moglo bi, prema proceni nekih geostratega, takođe da, kasnije u ovom veku, bude uzrok veoma ozbiljnog sukoba širokih razmera ukoliko se ispune sadašnje pesimističke prognoze o brzom isrcrpljivanju vodnih resursa u drugim delovima naše planete.
Vaspitavanje «razularenog naroda»
Slobodan Antonić
(Peščanik FM , knjiga 10, ur. Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, Beograd 2007, izd. Peščanik, str. 412)
Za Peščanik se obično veli da je «kultna emisija» Druge Srbije. To je tačno u doslovnom smislu reči. Kult je uvek povezan sa sektom, a autori i obožavaoci Peščanika zaista čine jednu vrstu ideološke i političke sekte. Sekta se jednom nedeljno okuplja pored radio aparata, kako bi slušala uvek isti krug «propovednika», dok će oni najposvećeniji kupiti knjigu u kojoj se nalazi prepis propovedi.
Pred nama je deseta takva knjiga. Ona sadrži transkripte emisija od septembra do novembra 2007. Tu se nalaze sva uobičajena mesta ideologije ovoga kulta. Tu je vera u sopstvenu ideološku i političku izuzetnost. Tu je prezir, pa i mržnja, prema đavolskoj okolini. Taj ogrehovljeni narod proklinje se zato što ne prihvata kult i neće da se prepusti njegovim šamanima. Ali, sekta je plemenita, i umesto da nedostojan narod prepusti sudbini, spremna je da se žrtvuje i privede ga spasenju. Za to joj je potrebno samo malo, samo malkice vlasti. I celo društvo će postati «Peščanik».
«Narod kome ja pripadam je retko glup», kaže Petar Luković (314). «Srbija nije normalna zemlja», složiće se i Svetlana Lukić (99). Ovo je «rupa od zemlje», «zagušljiva soba, koja je u isti mah i ćelija i ludnica» (9). To isto, samo finije, veli i Latinka Perović: «Srbija je veoma zapuštena zemlja u kojoj ne funkcionišu institucije, koja je veoma udaljena od svakog pojma pravne države» (329). To je zemlja, dodaće Ivan Kuzminović (iz Helsinškog odbora za ljudska prava) u kojoj njih «trideset odsto nema zube i glasa za radikale» (248).
Takvu rupu od zemlje i takav krezubi narod teško je voleti. «Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića», razjašnjava nam Sreten Ugričić. «Nije lako to voleti, nije lako tome pripadati i sa tim se poistovećivati, nije lako biti srpski patriota» (347). Zato treba razumeti zašto je za ovu sektu «prezrenje naroda najviša forma rodoljublja» (Ugričić, 346). Ali, pripadnici ovog kulta nisu snobovi. Oni neće sa svetlih visina da prezirivo gledaju na grešnike. Oni hoće da pomognu i «preuzmu odgovornost». Zato daju različite mudre savete.
Prvi savet je da ne treba poštovati volju naroda. «Pa daleko bilo da su svi radili po volji naroda, pa svi bi otišli u pizdu materinu», tankoćutno nam objašnjava Petar Luković (235). «Ne, kod nas je najgora stvar to što ti koji su izabrani izvršavaju volju naroda», upozorava nas on (235). «Vlast mora da sluša ono što govore građani», slaže se i Nataša Kandić, «ali građani koji se drže nekih vrednosti» (260). Pošto se krezubi narod ne drži pravih vrednosti, vlast ima da sluša istinsku elitu. A ona je sasređena upravo u «Peščaniku». Baš ona, samo ako joj se pruži prilika, izvršiće osnovni društveni zadatak: «vaspitavanje dosta razularenog naroda» (Dubravka Stojanović, 265).
«Nama je potrebna naša sopstvena transformacija», slaže se i Nikola Samardžić, «nama nije potrebno da kao neki biološki otpad zagadimo Evropsku uniju» (61-2). Naravno, taj «razulareni narod», taj «biološki otpad» mora se najpre dovesti u red, da bismo uopšte i pomislili na EU. «Da li im je potrebno i naše smeće? Ja ne verujem», reći će Samardžić (62).
I zato, u tom vaspitavanju i uljuđivanju poneka oštrija mera i nije na odmet. Pošto je ionako, obrazuje nas Nenad Prokić, poslednja veštica u Evropi spaljena upravo u Srbiji (153), za tako zatucani narod možda bi najbolje bilo primeniti istu meru: «Neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije. Pa sad neka to čita kako ko hoće»! (Prokić, 33).
«Ili će oni na nas ili ćemo mi na njih», jasna je i inače beskrajno tolerantna Biljana Srbljanović (152). «Mora se jurišati na njih, ali ne parcijalno, nego u glavu, tamo gde je najopasnije», dodaje ona. Ne može se ceo narod na lomaču, ali je zato nacionalistička elita baš zgodna za vaspitavanje. «Za elitu u Srbiji imam samo jednu rečenicu - napalm je majka!», objasnio je još u prethodnoj knjizi «Peščanika» Petar Luković ( knj. 9, str. 282). Malo lomača, malo napalm, i Druga Srbija lako rešava pitanje «biološkog otpada».
Smeće se ne nalazi samo u nacionalističkim strankama. Ono je i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U Patrijaršiji je, objašnjava Svetlana Lukić, «još uvek otvoren konkurs za prvo pristojno ljudsko biće» (353). Pošto tamo nema «pristojnih ljudskih bića», nije ni čudo da Petar Luković štrajk glađu episkopa Filareta uljudno komentariše sa: «Svinja je ždrala»! (93). Svinje iz SPC će, valjda, kada se konačno krene sa «vaspitavanjem razularenog naroda» i same doći na red. Za njima će na red doći i ostatak nacionalističke elite. A onda i svi ostali «fašisti».
Inače, upravo je «fašizam» u Srbiji bio naročita tema ove knjige. Rajko Đurić je utvrdio da broj nacista u Srbiji čak «prelazi dvesta pedeset hiljada» (191). «Jer fašisti i neonacisti», objašnjava Đurić ovako veliku brojku, «nisu samo oni koji ispisuju kukaste krstove. Tu ima salonskog fašizma, misaonoga, tu su naše katedre, tu su naši pisci, novinari» (191). Jasno je kako treba postupiti sa tim profesorima, pisicima i novinarima: «To je hitlerovski nakot i sa hitlerovskim nakotom nema dijaloga, jer za dijalog je potreban logos, um i razum» (191). Recept za izlečenje tih 250.000 srpskih fašista, koliko ih je u «Peščaniku» izbrojano, jednostavan je: «Dubina misli i širina duše naciste može se precizno izmeriti samo kuršumom» (190). Lomača, napalm i kuršum – konačno smo spoznali sveto denacifikacijsko i dekontaminacijsko trojstvo Druge Srbije.
Uz «srpski fašizam», specifični motiv ove knjige je i razobličavanje zlog ruskog imperijalizma. «Peščanik» dosada nije obraćao pažnju na veliki biološki otpad na istoku. Dosta im je valjda bilo i ovog domaćeg. Ipak, sada je zla Rusija provalila u «Peščanikovu» egzistenciju. Otkrilo se da se iza svih zala koja su nas u istoriji pogađala nalazilo jedno ime – Rusija.
Tako nas Nenad Prokić uči da ruska tajna služba, Ohrana, stoji iza glavnih atentata u srpskoj istoriji: iza ubistva knjaza Danila, u Kotoru 1860, iza ubistva kneza Mihaila, u Beogradu 1868, iza ubistva Aleksandra Obrenovića, u Beogradu 1903, i, naravno, iza ubistva Zorana Đinđića, u Beogradu 2003. (28). Ova neverovatrna otrića Prokiću nisu bila dovoljna, pa nas je podučio i da su Rusi krivi za holokaust u Drugom svetskom ratu. Naime, po Prokiću, nacistički genocid nad Jevrejima ne bi bio moguć da tajni agent Ohrane, Matvej Golovinski, nije u Parizu 1898. napisao «Protokole sionskih mudraca» (28). Iz tih «Protokola» Hitler se onda inspirisao, «a Golovinskom su poverovali i Čerčil i Staljin» (28). I takvu, satansku imperiju neko u Srbiji sada hoće da stavi iznad naših večitih prijatelja i svetskih dobročinitelja SAD? Nikada!
Nije ni čudo što je Pera Luković besan kada god vidi nešto rusko na televiziji. «Gledao sam na B92 rusku verziju `Moje dadilje` i znaš šta, streljao bih prvo te Ruse, a streljao bih i ove naše koji su to uzeli. Ruski dom, bre, imaš tv prenos iz ruskog doma, jebote!» (232). Jedino se zla Kuba može porediti sa zlom Rusijom. Zato Luković i ne krije svoj pravedni gnev zbog strašne kubanske opasnosti po Drugu Srbiju: «Jebala vas Kuba, da vas jebala Kuba zajedno sa Fidelom i Raulom, sa svom braćom, ako još ima braće i sestara, sve zajedno. Pizda vam materina!» (234).
Deo tog opravdanog odijuma na zlu Kubu objašnjava nam i Mirko Đorđević. On je zgrožen činjenicom da sada «Če Gevaru na svojoj zastavi ističu nacionalisti najagresivnijeg tipa» (307). Đorđević je, naime, primetio da su se, naročito u Srbiji, «profašističke grupice uhvatile za Čea Gevaru» (307). Pošto je odavno poznato da se fašisti prvo prepoznaju po majcama sa Čegevarinim likom, kao i onima na kojima piše «Rossi ja », razumljivo je da su vrli «Peščanikovi» propovednici stigli do cifre od tričavih 250.000 fašista u Srbiji.
Na kraju, novum u ovoj knjizi predstavlja i iznenadno «Peščanikovo» otkriće neverovatnog evroreformskog potencijala rukovodstva SPS-a. To je još 14. septembra 2007. utvrdio Miljenko Dereta. Odgovarajući na pitanje kako da «proevropska opcija dobije što veću podršku«, Dereta je vizionarski objasnio: «Postoji iznenađujući potencijal, a to je Socijalistička partija Srbije» (48). Taj potencijal, veli Dereta, može doći do izražaja samo ako SPS prethodno izvrši sledeće zadatke: «Očekujem od Socijalističke partije da se reformiše, da se distancira od prošlosti i pomogne proevropskoj opciji. Treba podržati one koji budu poveli Socijalističku partiju u tom pravcu. U SPS-u dolazi do smene generacija i nestaće onih koji su bili direktno uključeni u sve što se događalo devedesetih. Doći će neki novi ljudi i reformisaće tu stranku i tada im treba pomoći. Ne treba im oprostiti, ne treba zaboraviti, ali treba im pomoći da naprave neki novi korak» (48).
Vidoviti Dereta jasno je sagledao opasnost da evroreformske snage nikada ne osvoje većinu u Srbiji. Zato je pokazao veliku toleranciju i ponudio da Kult u svoje tople skute prihvati i zabludeli SPS. Ko kaže da je sekta isključiva, ko kaže da ona zna samo za napalm i kuršum? Ne, evo Dereta lepo kaže: «Ne treba im oprostiti, ne treba zaboraviti, ali treba im pomoći da naprave novi korak». I, evo, kako je dobro slušati «Peščanik». Vidimo kako je 11. maja jedna od prijateljskih vojski došla u priliku da preuzme državu. I sada samo malo treba, potrebno je samo malo pa da Ivica Dačić «napravi pravi korak». Članstvu i biračima SPS, naravno, «neće biti oprošteno», «neće biti zaboravljeno». Ali, kada SPS napravi «taj mali korak» sve će krenuti u dobrom pravcu. «Peščanik» će postati svaki radio, B92 će postati svaka televizija, «Helsinška povelja» će postati svaka novina, «letnji kamp za građansku edukaciju» postaće svaka škola, a vlast će konačno da krene u «vaspitavanje razularenog naroda».
I kada svaki Srbin dobije svoj lični «projekat samooslobađanja» od nacionalizma, neće više trebati ni mnogo dekontaminatorskog svetog trojstva. Tada će se i SPS konačno transformisati, tada će i u SPC biti raspisan tender za reformatora, tada će i Srbi prestati da nose majice sa natpisom «Če», tada će i srpski profesori, pisci i novinari spoznati lepotu Haga i Pentagona. Onda će se i N. Samardžić manje zamarati čišćenjem biološkog otpada, onda će i P. Luković manje raditi motornom testerom, onda će i N. Prokić manje ložiti španske lomače.
Svi će biti srećni, svi će biti u NATO-u, izuzev one šačice od 250.000 profesora, pisaca i novinara. Ali, pošto kroz tu grupicu prođe sveto trojstvo Druge Srbije, preostali najuporniji nevernici biće suočeni sa slušanjem svetih propovedi «Peščanika», sa čitanjem svetih knjiga «Peščanika» i sa ključnom «Peščanikovom» relikvijom – svetom motornom testerom. I ko će se posle takvog osvedočenja usuditi da ne poveruje?
http://www.nspm.org.yu/Prikazi/2008_ant_pescanik.htm
(Peščanik FM , knjiga 10, ur. Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, Beograd 2007, izd. Peščanik, str. 412)
Za Peščanik se obično veli da je «kultna emisija» Druge Srbije. To je tačno u doslovnom smislu reči. Kult je uvek povezan sa sektom, a autori i obožavaoci Peščanika zaista čine jednu vrstu ideološke i političke sekte. Sekta se jednom nedeljno okuplja pored radio aparata, kako bi slušala uvek isti krug «propovednika», dok će oni najposvećeniji kupiti knjigu u kojoj se nalazi prepis propovedi.
Pred nama je deseta takva knjiga. Ona sadrži transkripte emisija od septembra do novembra 2007. Tu se nalaze sva uobičajena mesta ideologije ovoga kulta. Tu je vera u sopstvenu ideološku i političku izuzetnost. Tu je prezir, pa i mržnja, prema đavolskoj okolini. Taj ogrehovljeni narod proklinje se zato što ne prihvata kult i neće da se prepusti njegovim šamanima. Ali, sekta je plemenita, i umesto da nedostojan narod prepusti sudbini, spremna je da se žrtvuje i privede ga spasenju. Za to joj je potrebno samo malo, samo malkice vlasti. I celo društvo će postati «Peščanik».
«Narod kome ja pripadam je retko glup», kaže Petar Luković (314). «Srbija nije normalna zemlja», složiće se i Svetlana Lukić (99). Ovo je «rupa od zemlje», «zagušljiva soba, koja je u isti mah i ćelija i ludnica» (9). To isto, samo finije, veli i Latinka Perović: «Srbija je veoma zapuštena zemlja u kojoj ne funkcionišu institucije, koja je veoma udaljena od svakog pojma pravne države» (329). To je zemlja, dodaće Ivan Kuzminović (iz Helsinškog odbora za ljudska prava) u kojoj njih «trideset odsto nema zube i glasa za radikale» (248).
Takvu rupu od zemlje i takav krezubi narod teško je voleti. «Mi Srbi smo narod koji je obožavao Miloševića, a ubio Đinđića», razjašnjava nam Sreten Ugričić. «Nije lako to voleti, nije lako tome pripadati i sa tim se poistovećivati, nije lako biti srpski patriota» (347). Zato treba razumeti zašto je za ovu sektu «prezrenje naroda najviša forma rodoljublja» (Ugričić, 346). Ali, pripadnici ovog kulta nisu snobovi. Oni neće sa svetlih visina da prezirivo gledaju na grešnike. Oni hoće da pomognu i «preuzmu odgovornost». Zato daju različite mudre savete.
Prvi savet je da ne treba poštovati volju naroda. «Pa daleko bilo da su svi radili po volji naroda, pa svi bi otišli u pizdu materinu», tankoćutno nam objašnjava Petar Luković (235). «Ne, kod nas je najgora stvar to što ti koji su izabrani izvršavaju volju naroda», upozorava nas on (235). «Vlast mora da sluša ono što govore građani», slaže se i Nataša Kandić, «ali građani koji se drže nekih vrednosti» (260). Pošto se krezubi narod ne drži pravih vrednosti, vlast ima da sluša istinsku elitu. A ona je sasređena upravo u «Peščaniku». Baš ona, samo ako joj se pruži prilika, izvršiće osnovni društveni zadatak: «vaspitavanje dosta razularenog naroda» (Dubravka Stojanović, 265).
«Nama je potrebna naša sopstvena transformacija», slaže se i Nikola Samardžić, «nama nije potrebno da kao neki biološki otpad zagadimo Evropsku uniju» (61-2). Naravno, taj «razulareni narod», taj «biološki otpad» mora se najpre dovesti u red, da bismo uopšte i pomislili na EU. «Da li im je potrebno i naše smeće? Ja ne verujem», reći će Samardžić (62).
I zato, u tom vaspitavanju i uljuđivanju poneka oštrija mera i nije na odmet. Pošto je ionako, obrazuje nas Nenad Prokić, poslednja veštica u Evropi spaljena upravo u Srbiji (153), za tako zatucani narod možda bi najbolje bilo primeniti istu meru: «Neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije. Pa sad neka to čita kako ko hoće»! (Prokić, 33).
«Ili će oni na nas ili ćemo mi na njih», jasna je i inače beskrajno tolerantna Biljana Srbljanović (152). «Mora se jurišati na njih, ali ne parcijalno, nego u glavu, tamo gde je najopasnije», dodaje ona. Ne može se ceo narod na lomaču, ali je zato nacionalistička elita baš zgodna za vaspitavanje. «Za elitu u Srbiji imam samo jednu rečenicu - napalm je majka!», objasnio je još u prethodnoj knjizi «Peščanika» Petar Luković ( knj. 9, str. 282). Malo lomača, malo napalm, i Druga Srbija lako rešava pitanje «biološkog otpada».
Smeće se ne nalazi samo u nacionalističkim strankama. Ono je i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U Patrijaršiji je, objašnjava Svetlana Lukić, «još uvek otvoren konkurs za prvo pristojno ljudsko biće» (353). Pošto tamo nema «pristojnih ljudskih bića», nije ni čudo da Petar Luković štrajk glađu episkopa Filareta uljudno komentariše sa: «Svinja je ždrala»! (93). Svinje iz SPC će, valjda, kada se konačno krene sa «vaspitavanjem razularenog naroda» i same doći na red. Za njima će na red doći i ostatak nacionalističke elite. A onda i svi ostali «fašisti».
Inače, upravo je «fašizam» u Srbiji bio naročita tema ove knjige. Rajko Đurić je utvrdio da broj nacista u Srbiji čak «prelazi dvesta pedeset hiljada» (191). «Jer fašisti i neonacisti», objašnjava Đurić ovako veliku brojku, «nisu samo oni koji ispisuju kukaste krstove. Tu ima salonskog fašizma, misaonoga, tu su naše katedre, tu su naši pisci, novinari» (191). Jasno je kako treba postupiti sa tim profesorima, pisicima i novinarima: «To je hitlerovski nakot i sa hitlerovskim nakotom nema dijaloga, jer za dijalog je potreban logos, um i razum» (191). Recept za izlečenje tih 250.000 srpskih fašista, koliko ih je u «Peščaniku» izbrojano, jednostavan je: «Dubina misli i širina duše naciste može se precizno izmeriti samo kuršumom» (190). Lomača, napalm i kuršum – konačno smo spoznali sveto denacifikacijsko i dekontaminacijsko trojstvo Druge Srbije.
Uz «srpski fašizam», specifični motiv ove knjige je i razobličavanje zlog ruskog imperijalizma. «Peščanik» dosada nije obraćao pažnju na veliki biološki otpad na istoku. Dosta im je valjda bilo i ovog domaćeg. Ipak, sada je zla Rusija provalila u «Peščanikovu» egzistenciju. Otkrilo se da se iza svih zala koja su nas u istoriji pogađala nalazilo jedno ime – Rusija.
Tako nas Nenad Prokić uči da ruska tajna služba, Ohrana, stoji iza glavnih atentata u srpskoj istoriji: iza ubistva knjaza Danila, u Kotoru 1860, iza ubistva kneza Mihaila, u Beogradu 1868, iza ubistva Aleksandra Obrenovića, u Beogradu 1903, i, naravno, iza ubistva Zorana Đinđića, u Beogradu 2003. (28). Ova neverovatrna otrića Prokiću nisu bila dovoljna, pa nas je podučio i da su Rusi krivi za holokaust u Drugom svetskom ratu. Naime, po Prokiću, nacistički genocid nad Jevrejima ne bi bio moguć da tajni agent Ohrane, Matvej Golovinski, nije u Parizu 1898. napisao «Protokole sionskih mudraca» (28). Iz tih «Protokola» Hitler se onda inspirisao, «a Golovinskom su poverovali i Čerčil i Staljin» (28). I takvu, satansku imperiju neko u Srbiji sada hoće da stavi iznad naših večitih prijatelja i svetskih dobročinitelja SAD? Nikada!
Nije ni čudo što je Pera Luković besan kada god vidi nešto rusko na televiziji. «Gledao sam na B92 rusku verziju `Moje dadilje` i znaš šta, streljao bih prvo te Ruse, a streljao bih i ove naše koji su to uzeli. Ruski dom, bre, imaš tv prenos iz ruskog doma, jebote!» (232). Jedino se zla Kuba može porediti sa zlom Rusijom. Zato Luković i ne krije svoj pravedni gnev zbog strašne kubanske opasnosti po Drugu Srbiju: «Jebala vas Kuba, da vas jebala Kuba zajedno sa Fidelom i Raulom, sa svom braćom, ako još ima braće i sestara, sve zajedno. Pizda vam materina!» (234).
Deo tog opravdanog odijuma na zlu Kubu objašnjava nam i Mirko Đorđević. On je zgrožen činjenicom da sada «Če Gevaru na svojoj zastavi ističu nacionalisti najagresivnijeg tipa» (307). Đorđević je, naime, primetio da su se, naročito u Srbiji, «profašističke grupice uhvatile za Čea Gevaru» (307). Pošto je odavno poznato da se fašisti prvo prepoznaju po majcama sa Čegevarinim likom, kao i onima na kojima piše «Rossi ja », razumljivo je da su vrli «Peščanikovi» propovednici stigli do cifre od tričavih 250.000 fašista u Srbiji.
Na kraju, novum u ovoj knjizi predstavlja i iznenadno «Peščanikovo» otkriće neverovatnog evroreformskog potencijala rukovodstva SPS-a. To je još 14. septembra 2007. utvrdio Miljenko Dereta. Odgovarajući na pitanje kako da «proevropska opcija dobije što veću podršku«, Dereta je vizionarski objasnio: «Postoji iznenađujući potencijal, a to je Socijalistička partija Srbije» (48). Taj potencijal, veli Dereta, može doći do izražaja samo ako SPS prethodno izvrši sledeće zadatke: «Očekujem od Socijalističke partije da se reformiše, da se distancira od prošlosti i pomogne proevropskoj opciji. Treba podržati one koji budu poveli Socijalističku partiju u tom pravcu. U SPS-u dolazi do smene generacija i nestaće onih koji su bili direktno uključeni u sve što se događalo devedesetih. Doći će neki novi ljudi i reformisaće tu stranku i tada im treba pomoći. Ne treba im oprostiti, ne treba zaboraviti, ali treba im pomoći da naprave neki novi korak» (48).
Vidoviti Dereta jasno je sagledao opasnost da evroreformske snage nikada ne osvoje većinu u Srbiji. Zato je pokazao veliku toleranciju i ponudio da Kult u svoje tople skute prihvati i zabludeli SPS. Ko kaže da je sekta isključiva, ko kaže da ona zna samo za napalm i kuršum? Ne, evo Dereta lepo kaže: «Ne treba im oprostiti, ne treba zaboraviti, ali treba im pomoći da naprave novi korak». I, evo, kako je dobro slušati «Peščanik». Vidimo kako je 11. maja jedna od prijateljskih vojski došla u priliku da preuzme državu. I sada samo malo treba, potrebno je samo malo pa da Ivica Dačić «napravi pravi korak». Članstvu i biračima SPS, naravno, «neće biti oprošteno», «neće biti zaboravljeno». Ali, kada SPS napravi «taj mali korak» sve će krenuti u dobrom pravcu. «Peščanik» će postati svaki radio, B92 će postati svaka televizija, «Helsinška povelja» će postati svaka novina, «letnji kamp za građansku edukaciju» postaće svaka škola, a vlast će konačno da krene u «vaspitavanje razularenog naroda».
I kada svaki Srbin dobije svoj lični «projekat samooslobađanja» od nacionalizma, neće više trebati ni mnogo dekontaminatorskog svetog trojstva. Tada će se i SPS konačno transformisati, tada će i u SPC biti raspisan tender za reformatora, tada će i Srbi prestati da nose majice sa natpisom «Če», tada će i srpski profesori, pisci i novinari spoznati lepotu Haga i Pentagona. Onda će se i N. Samardžić manje zamarati čišćenjem biološkog otpada, onda će i P. Luković manje raditi motornom testerom, onda će i N. Prokić manje ložiti španske lomače.
Svi će biti srećni, svi će biti u NATO-u, izuzev one šačice od 250.000 profesora, pisaca i novinara. Ali, pošto kroz tu grupicu prođe sveto trojstvo Druge Srbije, preostali najuporniji nevernici biće suočeni sa slušanjem svetih propovedi «Peščanika», sa čitanjem svetih knjiga «Peščanika» i sa ključnom «Peščanikovom» relikvijom – svetom motornom testerom. I ko će se posle takvog osvedočenja usuditi da ne poveruje?
http://www.nspm.org.yu/Prikazi/2008_ant_pescanik.htm
NATO - prijateljski hegemon
Mark Rothschild, Los Andjeles, 2. juni 1999.g.
Trofej pripada pobedniku - Ili: Zašto američki liberali vole rat na Kosovu
... Koji je bio prvi izgovor da bi se opravdala upletenost SAD u Vijetnamu? Prema ministru odbrane u Kenedijevoj i Dzonsonovoj administraciji, Robertu S. MekNamari, početak umesanosti SAD počinje od odluke da se podrzi ponovna okupacija bivše francuske kolonije Indokine (kolonijalno ime Vijetnama) od strane francuskih trupa 1948.g. Prema Maknamari, ta odluka bila je nedvosmisleno usluga za uslugu. Francuski uslovi su bili jasni: SAD moraju podrzati francusku reokupaciju Vijetnama ili će, u suprotnom, Francuska odbiti da se pridruzi novom evropskom savezu zvanom NATO. SAD su se slozile sa ovim. Kad danas pogledamo unazad, posle 50 000 poginulih Amerikanaca, možemo videti glupost te odluke.
U svetu posle II svetskog rata, NATO je bio nasa nagrada, Pax Americana koja se pruzala preko Zapadne Evrope oznacavajuci nasu pobedu nad porazenim Evropljanima (Nemackom i Italijom). Čak su i zategnuti dani oktobra 1962. koje smo zvali „Kubanska raketna kriza” (vreme kada je svet dosao na ivicu izbijanja termonuklearnog rata), imali svoje poreklo u NATO akciji - americko razmestanje (Jupiter srednje-dometnih) projektila u Turskoj, aprila 1962.g.
„Kubanska raketna kriza” jedva je privedena kraju, nakon što je Kenedi obecao Hruscovu (preko ruskog ambasadora Anatolija Dobrinjina) da će SAD povuci uvredljive projektile Jupiter iz Turske, ako Hruscov to isto uradi u Kubi. Sklopljen je sporazum i marta 1963 (posle odlaganja radi ocuvanja prestiza) rakete u Turskoj su bile demontirane.
Dakle, NATO je bio tu od početka - babica na svakom monstruoznom rođenju izazvanom hladnim ratom. Sada, i nakon što se hladnoratovska bitka primirila, NATO živi dalje.
NATO je bio nekad naše sredstvo vodjenja hladnoratovske inostrane politike.
Sada je NATO postao politika za samu sebe.
Sredstvo je postalo cilj.
Tada, kao i sada, americki liberali su preuzeli vodjstvo u objašnjavanju uplitanja i intervencija SAD. „Humanitarno bombardovanje” Bila Klintona i britanskog premijera Toni Blera je analogno nekadasnjem objašnjavanju razloga uplitanja SAD u Vijetnamu. U Vijetnamu SAD nisu mogle prosto „zaseci, pa pobeci”, jer je nas „kredibilitet kod naših evropskih saveznika” bio u pitanju. Sada moramo nastaviti bombardovanje Srbije ili će „NATO izgubiti kredibilitet”, jer je sada „sama alijansa u pitanju”.
Zajednicki sadrzatelj mirenja sa ovakvim politikama je sklonost americkih liberala (ne samo liberala) da prihvate skoro svaku politiku establismenra SAD za koju se smatra da je potrebna kontinuiranoj dominaciji SAD nad Evropom.
Svaka hipokrizija i svako nedelo je prihvatljivo ako može biti opravdano odbranom da bi SAD, u suprotnom, mogle izgubiti svoj uticaj nad Evropom. Ili, drugačije - sve se opravdava ako to sprečava da druga sila dominira Evropom. Iako ove dve tvrdnje izgledaju razlicite, one su, u terminologiji realne politike, ista stvar.
... Ideja da je ovaj rat poceo zato što je Jugoslavija odbila da potpise dokument na konferenciji (u Rambujeu, Francuska) koji je trebalo da zastiti albansku muslimansku manjinu je laz koja ne može biti izglacana ukazivanjem na nedostatke Milosevicevog rezima. Milosevic je mogao biti i reinkarnirani Hitler, i njegov rezim može biti pakao na zemlji, ali nikakvi moralni padovi Jugoslavije ili njenih lidera ne mogu promeniti osnovnu istinu - ovaj rat su zapocele SAD u cilju vojne okupacije Kosova.
Pogledajte osnovne zahteve SAD Jugoslaviji. Jedan zahtev ostaje, dok ostali dolaze i odlaze. Taj zahtev je - vojna okupacija Kosova.
Ako procitate oko Dokumenta iz Rambujea, naći ćete da se reč „izbeglica” ili „izbeglice” pojavljuju samo 4 puta u celom dokumentu, sa samo jednim paragrafom posvecenom toj temi. Ovaj paragraf (citiran ispod) je jedino parce dokaza u Dokumentu iz Rambujea o NATO hvalisavoj brizi za izbeglice.
...Koliko često se pojavljuje reč „vojna”? Pojavljuje se 49 puta! Reč „punomocje” (ovlascenje, uprava) pojavljuje se 78 puta! Ako procitate „Dokument iz Rambujea” videcete da se u njemu govori o vojnoj upravi i okupaciji - a ne o repatrijaciji izbeglica.
Cinjenica da se izbeglice pominju tako retko u originalnom dokumentu ne treba nikog da iznenadjuje, jer je 700-800 hiljada ljudi koji su trenutno izbeglice sa Kosova napustilo svoje domove, tek posto je NATO poceo da bombarduje Kosovo 24 marta.
Šta je NATO i kako on formira svoju politiku?
Svi se izgleda slazu da je NATO jedan savez cija se politika donosi nakon otvorenog i demokratskog razmatranja od strane njegovih zemalja clanica. Zar to nije tačno? Ne, to je u sustini pogresno. Telo koje određuje politiku NATO - Severnoatlantski Savet (NAC), sastaje se samo u tajnosti; za vreme ovih tajnih sastanaka zemlje clanice ne glasaju o politici - uopste i ne postoji mehanizam za glasanje u Severnoatlanskom savetu.
U formulaciji za koju bi neko mogao da pomisli da je prepisana iz Staljinovog „Vodica za posetioce za donosenje odluka u Kremlju”, čitamo ove strane zvanicnog NATO prirucnika: „Kada treba da se donose odluke, akcija se ugovara na osnovu jednoglasnosti i opstom saglasnošću. Nema glasanja ili odlucivanja putem vecine.”
Odricanje (uzdržavanje) je vredno zapazanja (izvanredno). Ocigledno je da NATO kreira svoje politicke odluke jednoglasno. Sledeća recenica u istom paragrafu je još upecatljivija. Nastavak: „Svaka nacija predstavljena za stolom Saveta ili u nekom od njemu podredjenih odbora, zadržava potpuni suverenitet i odgovornost za svoje odluke.”
Dakle, čak i nakon što se postignu „jednoglasne” odluke, zemlje clanice nisu obavezne da ih se pridržavaju! Citajuci ovo neko bi pomislio da je NATO nesposoban da formulise i sprovede povezanu vojnu politiku kao sto je „Operacije Ujedinjene Snage” (kako NATO zove rat protiv Jugoslavije), ali to (ocigledno) nije slučaj.
Jasno je da postoji vise o tome kako NATO operise nego sto je to prezentovano u zvanicnom NATO prirucniku. Neprozirnost NATO je usled cinjenice da je NATO izvorno americki izum (pokrenut od i za Amerikance), a ne savez jednakih.
Kada je NATO formiran aprila 1949, evropski clanovi morali su da pristanu da obecavaju da neće napustiti alijansu u narednih 21 godinu! Ova odricuca klauzula je olicena u Clanu 13. Severnoatlanskog sporazuma iz 1949 (zakonske osnove NATOa). Clan 13. kaže: „Nakon perioda od 21 godine nakon stupanja sporazuma na snagu, svaka strana može prekinuti da bude strana, godinu dana nakon urucivanja objave otkaza vladi SAD.”
Dozvola za izlazak predvidjena za sve zemlje clanice osim za SAD! Objasnjenje ovoga je da je sporazum postignut da bude toliko pogodan za SAD, da se to nije desilo nikome, osim ako SAD nisu želele da u to vreme izbace neku zemlju.
PRIJATELJSKI HEGEMON
Iako su u NATO dominirale SAD, to je zadovoljilo evropske NATO clanice, jer je tako obezbedjena evropska stabilnost - da nijedna evropska zemlja neće teziti da uspostavi dominantnu (hegemonisticku) vojnu poziciju.
- Za male evropske zemlje, kakve su Danska i Holandija, dominacija SAD je Bogom data, jer ih oslobadja od potencijalne sablasti nemacke vojne hegemonije.
- Za Nemacku i Francusku (obe su potencijalni evropski hegemoni), NATO ih oslobadja potrebe za skupim i destabilizujucim vojnim rivalitetom.
- Za Veliku Britaniju, NATO održava umesanost SAD u Evropi kao mocnog engleskogovornog saveznika i tradicionalnog zastitnika anglofilskih interesa, a i protivtezu kontinentalnom (Francuska i Nemacka) uticaju.
Dakle, mada Amerikom vodjeni NATO brani Evropu od spoljne agresije (npr. Rusije), još vaznije je da je brani i od same sebe. Uloga NATO u unutrasnjoj stabilizaciji, vise nego uloga u spoljasnjoj odbrani, postala je sustina NATO. Ovo je posebno tačno danas, kada je Varsavski pakt prestao da postoji i kada su ruske oruzane snage oslabile.
Stabilizujuci uticaj SAD je ono sto im dozvoljava da zahtevaju i dobiju tihi pristanak za svoju de facto hegemoniju u Evropi. SAD, u ulozi neophodnog i „prijateljskog hegemona”, bile su u mogućnosti da vode NATO prakticno svojevoljno za vreme hladnog rata. Konsenzus je u NATO, za vreme hladnog rata, u praksi je znacio popuštanje dominaciji SAD.
Ali upravo je sposobnost NATO da obezbedi stabilnost za Evropu to što je dovedeno u pitanje njegovom nesmotrenoscu i strepnjom na Kosovu.
NATO motivacija nije bila zasnovana na humanitarnim razlozima i mirovna konferencija u Rambujeu nije ni nameravano da uspe, već je bila provokacija, smišljena da sluzi kao izgovor za odluku NATO da bombarduje Jugoslaviju.
Zašto su SAD želele rat
...SAD su održavale balans moći u Evropi za vreme hladnog rata, stiteci Evropu od Isoka (Rusije) i obezbedjujuci da nijedna evropska sila ne postane dominantna. Ova stabilizatorska funkcija bila je sveopšte cenjena od evropskih clanica NATO za vreme hladnog rata, ali kada se hladni rat zavrsio, preduslovi koji su NATO davali vrednost, poceli su da dolaze u pitanje.
Kada je hladni rat zavrsen, Varsavski pakt raspusten, i Rusija vojno oslabljena, razlog postojanja NATO dosao je u pitanje, od strane evropskog javnog mnjenja. Evropljani, uopšte, prihvataju koncept kolektivne bezbednosti, kao neki protivotrov hegemonizma, ali se istovremeno pitaju da li su SAD još uvek neophodne za tu funkciju i da li SAD mogu biti zamenjene jednim pan-Evropskim oruzanim snagama.
Takve snage - pod direktnom politickom kontrolom Evropske Unije (EU) - već postoje. One su (neobično) nazvane „Zapadno-evropska Unija” (WEU). Ona se takođe nekad naziva i „Evro-korpus”, ili evro-birokratskom terminologijom - „Evropski identitet za bezbednost i odbranu” (ESDI).
Debata u EU o ESDI često je formulisana kao debata o relativnim vrednostima NATO naspram WEU, no podtekst te debate nije o ulozi NATO u Evropi - već o ulozi SAD u Evropi! Ali posto je ovo tako delikatan predmet, rasprava je formulisana koriscenjem surogata - borba NATO naspram WEU.
Kako se priblizavala proslava 50-godisnjice NATO u aprilu 1999, njegovo americko rukovodstvo znalo je da se blizi kriza. Da se ta 50-godisnjica ne bi pretvorila u zabavu povodom raspada, moralo je nešto da se desi da ubrizga novi zivot, novu upotrebnost u NATO. To nešto - bio je rat u Jugoslaviji. Rat u Jugoslaviji skovan je da se poklapa sa 50-godisnjicom NATO, čija je proslava odrzana u Vasingtonu u aprilu 1999.g.
SAD znaju da, ako evropsko javno mnjenje ne bude gledalo na NATO kao na neophodnost radi bezbednosti u Evropi, njegova uloga biće redukovana i, eventualno, podređena vojnim snagama Evropske Unije - WEU.
Ambasador SAD Alexander Vershbow - stalni predstavnik u NATO Severnoatlantskom veću - u jednom intervjuu, bas pre početka aprilske proslave 50-godisnjice NATO, bio je potpuno iskren o potrebi NATO da spreči stvaranje „odvojenih evropskih sposobnosti i struktura”...
P: Kako vidite ulogu SAD u razvitku NATO u okvirima ucesca SAD i njene privrzenosti alijansi?
Vershbow: Nasa glavna briga je da u postupku institucionalnog razvijanja ESDI ne izgubimo to što je već postignuto u gradjenju ESDI u okviru NATO. Ocekujemo da će vasingtonski skup oznaciti zavrsenje uredjenja ESDI dogovorenog na zasedanju Severnoatlantskog saveza u Berlinu 1996 - ukljucujuci i mehanizme za deljenjem NATO aktive sa WEU. Taj dogovor cuva NATO kao okvir za kolektivnu odbranu i izbegava rasipanje i politicko razdvajanje koji bi mogli doći od pokusaja da se osnuju posebne evrposke sposobnosti i strukture.
P: Da li postoje opipljivi rezultati koje biste želeli da vidite kao rezultat proslave 50-godisnjice NATO u Vasingtonu u aprilu?
Vershbow: Ima ih tuce. Za početak, proslavicemo prikljucivanje Ceske, Mađarske i Poljske u NATO - to je važna tacka, jer pokazuje da je Staljinova linija podele u Evropi izbrisana zauvek.
http://www.wsws.org/articles/1999/jun19 ... -j17.shtml
Trofej pripada pobedniku - Ili: Zašto američki liberali vole rat na Kosovu
... Koji je bio prvi izgovor da bi se opravdala upletenost SAD u Vijetnamu? Prema ministru odbrane u Kenedijevoj i Dzonsonovoj administraciji, Robertu S. MekNamari, početak umesanosti SAD počinje od odluke da se podrzi ponovna okupacija bivše francuske kolonije Indokine (kolonijalno ime Vijetnama) od strane francuskih trupa 1948.g. Prema Maknamari, ta odluka bila je nedvosmisleno usluga za uslugu. Francuski uslovi su bili jasni: SAD moraju podrzati francusku reokupaciju Vijetnama ili će, u suprotnom, Francuska odbiti da se pridruzi novom evropskom savezu zvanom NATO. SAD su se slozile sa ovim. Kad danas pogledamo unazad, posle 50 000 poginulih Amerikanaca, možemo videti glupost te odluke.
U svetu posle II svetskog rata, NATO je bio nasa nagrada, Pax Americana koja se pruzala preko Zapadne Evrope oznacavajuci nasu pobedu nad porazenim Evropljanima (Nemackom i Italijom). Čak su i zategnuti dani oktobra 1962. koje smo zvali „Kubanska raketna kriza” (vreme kada je svet dosao na ivicu izbijanja termonuklearnog rata), imali svoje poreklo u NATO akciji - americko razmestanje (Jupiter srednje-dometnih) projektila u Turskoj, aprila 1962.g.
„Kubanska raketna kriza” jedva je privedena kraju, nakon što je Kenedi obecao Hruscovu (preko ruskog ambasadora Anatolija Dobrinjina) da će SAD povuci uvredljive projektile Jupiter iz Turske, ako Hruscov to isto uradi u Kubi. Sklopljen je sporazum i marta 1963 (posle odlaganja radi ocuvanja prestiza) rakete u Turskoj su bile demontirane.
Dakle, NATO je bio tu od početka - babica na svakom monstruoznom rođenju izazvanom hladnim ratom. Sada, i nakon što se hladnoratovska bitka primirila, NATO živi dalje.
NATO je bio nekad naše sredstvo vodjenja hladnoratovske inostrane politike.
Sada je NATO postao politika za samu sebe.
Sredstvo je postalo cilj.
Tada, kao i sada, americki liberali su preuzeli vodjstvo u objašnjavanju uplitanja i intervencija SAD. „Humanitarno bombardovanje” Bila Klintona i britanskog premijera Toni Blera je analogno nekadasnjem objašnjavanju razloga uplitanja SAD u Vijetnamu. U Vijetnamu SAD nisu mogle prosto „zaseci, pa pobeci”, jer je nas „kredibilitet kod naših evropskih saveznika” bio u pitanju. Sada moramo nastaviti bombardovanje Srbije ili će „NATO izgubiti kredibilitet”, jer je sada „sama alijansa u pitanju”.
Zajednicki sadrzatelj mirenja sa ovakvim politikama je sklonost americkih liberala (ne samo liberala) da prihvate skoro svaku politiku establismenra SAD za koju se smatra da je potrebna kontinuiranoj dominaciji SAD nad Evropom.
Svaka hipokrizija i svako nedelo je prihvatljivo ako može biti opravdano odbranom da bi SAD, u suprotnom, mogle izgubiti svoj uticaj nad Evropom. Ili, drugačije - sve se opravdava ako to sprečava da druga sila dominira Evropom. Iako ove dve tvrdnje izgledaju razlicite, one su, u terminologiji realne politike, ista stvar.
... Ideja da je ovaj rat poceo zato što je Jugoslavija odbila da potpise dokument na konferenciji (u Rambujeu, Francuska) koji je trebalo da zastiti albansku muslimansku manjinu je laz koja ne može biti izglacana ukazivanjem na nedostatke Milosevicevog rezima. Milosevic je mogao biti i reinkarnirani Hitler, i njegov rezim može biti pakao na zemlji, ali nikakvi moralni padovi Jugoslavije ili njenih lidera ne mogu promeniti osnovnu istinu - ovaj rat su zapocele SAD u cilju vojne okupacije Kosova.
Pogledajte osnovne zahteve SAD Jugoslaviji. Jedan zahtev ostaje, dok ostali dolaze i odlaze. Taj zahtev je - vojna okupacija Kosova.
Ako procitate oko Dokumenta iz Rambujea, naći ćete da se reč „izbeglica” ili „izbeglice” pojavljuju samo 4 puta u celom dokumentu, sa samo jednim paragrafom posvecenom toj temi. Ovaj paragraf (citiran ispod) je jedino parce dokaza u Dokumentu iz Rambujea o NATO hvalisavoj brizi za izbeglice.
...Koliko često se pojavljuje reč „vojna”? Pojavljuje se 49 puta! Reč „punomocje” (ovlascenje, uprava) pojavljuje se 78 puta! Ako procitate „Dokument iz Rambujea” videcete da se u njemu govori o vojnoj upravi i okupaciji - a ne o repatrijaciji izbeglica.
Cinjenica da se izbeglice pominju tako retko u originalnom dokumentu ne treba nikog da iznenadjuje, jer je 700-800 hiljada ljudi koji su trenutno izbeglice sa Kosova napustilo svoje domove, tek posto je NATO poceo da bombarduje Kosovo 24 marta.
Šta je NATO i kako on formira svoju politiku?
Svi se izgleda slazu da je NATO jedan savez cija se politika donosi nakon otvorenog i demokratskog razmatranja od strane njegovih zemalja clanica. Zar to nije tačno? Ne, to je u sustini pogresno. Telo koje određuje politiku NATO - Severnoatlantski Savet (NAC), sastaje se samo u tajnosti; za vreme ovih tajnih sastanaka zemlje clanice ne glasaju o politici - uopste i ne postoji mehanizam za glasanje u Severnoatlanskom savetu.
U formulaciji za koju bi neko mogao da pomisli da je prepisana iz Staljinovog „Vodica za posetioce za donosenje odluka u Kremlju”, čitamo ove strane zvanicnog NATO prirucnika: „Kada treba da se donose odluke, akcija se ugovara na osnovu jednoglasnosti i opstom saglasnošću. Nema glasanja ili odlucivanja putem vecine.”
Odricanje (uzdržavanje) je vredno zapazanja (izvanredno). Ocigledno je da NATO kreira svoje politicke odluke jednoglasno. Sledeća recenica u istom paragrafu je još upecatljivija. Nastavak: „Svaka nacija predstavljena za stolom Saveta ili u nekom od njemu podredjenih odbora, zadržava potpuni suverenitet i odgovornost za svoje odluke.”
Dakle, čak i nakon što se postignu „jednoglasne” odluke, zemlje clanice nisu obavezne da ih se pridržavaju! Citajuci ovo neko bi pomislio da je NATO nesposoban da formulise i sprovede povezanu vojnu politiku kao sto je „Operacije Ujedinjene Snage” (kako NATO zove rat protiv Jugoslavije), ali to (ocigledno) nije slučaj.
Jasno je da postoji vise o tome kako NATO operise nego sto je to prezentovano u zvanicnom NATO prirucniku. Neprozirnost NATO je usled cinjenice da je NATO izvorno americki izum (pokrenut od i za Amerikance), a ne savez jednakih.
Kada je NATO formiran aprila 1949, evropski clanovi morali su da pristanu da obecavaju da neće napustiti alijansu u narednih 21 godinu! Ova odricuca klauzula je olicena u Clanu 13. Severnoatlanskog sporazuma iz 1949 (zakonske osnove NATOa). Clan 13. kaže: „Nakon perioda od 21 godine nakon stupanja sporazuma na snagu, svaka strana može prekinuti da bude strana, godinu dana nakon urucivanja objave otkaza vladi SAD.”
Dozvola za izlazak predvidjena za sve zemlje clanice osim za SAD! Objasnjenje ovoga je da je sporazum postignut da bude toliko pogodan za SAD, da se to nije desilo nikome, osim ako SAD nisu želele da u to vreme izbace neku zemlju.
PRIJATELJSKI HEGEMON
Iako su u NATO dominirale SAD, to je zadovoljilo evropske NATO clanice, jer je tako obezbedjena evropska stabilnost - da nijedna evropska zemlja neće teziti da uspostavi dominantnu (hegemonisticku) vojnu poziciju.
- Za male evropske zemlje, kakve su Danska i Holandija, dominacija SAD je Bogom data, jer ih oslobadja od potencijalne sablasti nemacke vojne hegemonije.
- Za Nemacku i Francusku (obe su potencijalni evropski hegemoni), NATO ih oslobadja potrebe za skupim i destabilizujucim vojnim rivalitetom.
- Za Veliku Britaniju, NATO održava umesanost SAD u Evropi kao mocnog engleskogovornog saveznika i tradicionalnog zastitnika anglofilskih interesa, a i protivtezu kontinentalnom (Francuska i Nemacka) uticaju.
Dakle, mada Amerikom vodjeni NATO brani Evropu od spoljne agresije (npr. Rusije), još vaznije je da je brani i od same sebe. Uloga NATO u unutrasnjoj stabilizaciji, vise nego uloga u spoljasnjoj odbrani, postala je sustina NATO. Ovo je posebno tačno danas, kada je Varsavski pakt prestao da postoji i kada su ruske oruzane snage oslabile.
Stabilizujuci uticaj SAD je ono sto im dozvoljava da zahtevaju i dobiju tihi pristanak za svoju de facto hegemoniju u Evropi. SAD, u ulozi neophodnog i „prijateljskog hegemona”, bile su u mogućnosti da vode NATO prakticno svojevoljno za vreme hladnog rata. Konsenzus je u NATO, za vreme hladnog rata, u praksi je znacio popuštanje dominaciji SAD.
Ali upravo je sposobnost NATO da obezbedi stabilnost za Evropu to što je dovedeno u pitanje njegovom nesmotrenoscu i strepnjom na Kosovu.
NATO motivacija nije bila zasnovana na humanitarnim razlozima i mirovna konferencija u Rambujeu nije ni nameravano da uspe, već je bila provokacija, smišljena da sluzi kao izgovor za odluku NATO da bombarduje Jugoslaviju.
Zašto su SAD želele rat
...SAD su održavale balans moći u Evropi za vreme hladnog rata, stiteci Evropu od Isoka (Rusije) i obezbedjujuci da nijedna evropska sila ne postane dominantna. Ova stabilizatorska funkcija bila je sveopšte cenjena od evropskih clanica NATO za vreme hladnog rata, ali kada se hladni rat zavrsio, preduslovi koji su NATO davali vrednost, poceli su da dolaze u pitanje.
Kada je hladni rat zavrsen, Varsavski pakt raspusten, i Rusija vojno oslabljena, razlog postojanja NATO dosao je u pitanje, od strane evropskog javnog mnjenja. Evropljani, uopšte, prihvataju koncept kolektivne bezbednosti, kao neki protivotrov hegemonizma, ali se istovremeno pitaju da li su SAD još uvek neophodne za tu funkciju i da li SAD mogu biti zamenjene jednim pan-Evropskim oruzanim snagama.
Takve snage - pod direktnom politickom kontrolom Evropske Unije (EU) - već postoje. One su (neobično) nazvane „Zapadno-evropska Unija” (WEU). Ona se takođe nekad naziva i „Evro-korpus”, ili evro-birokratskom terminologijom - „Evropski identitet za bezbednost i odbranu” (ESDI).
Debata u EU o ESDI često je formulisana kao debata o relativnim vrednostima NATO naspram WEU, no podtekst te debate nije o ulozi NATO u Evropi - već o ulozi SAD u Evropi! Ali posto je ovo tako delikatan predmet, rasprava je formulisana koriscenjem surogata - borba NATO naspram WEU.
Kako se priblizavala proslava 50-godisnjice NATO u aprilu 1999, njegovo americko rukovodstvo znalo je da se blizi kriza. Da se ta 50-godisnjica ne bi pretvorila u zabavu povodom raspada, moralo je nešto da se desi da ubrizga novi zivot, novu upotrebnost u NATO. To nešto - bio je rat u Jugoslaviji. Rat u Jugoslaviji skovan je da se poklapa sa 50-godisnjicom NATO, čija je proslava odrzana u Vasingtonu u aprilu 1999.g.
SAD znaju da, ako evropsko javno mnjenje ne bude gledalo na NATO kao na neophodnost radi bezbednosti u Evropi, njegova uloga biće redukovana i, eventualno, podređena vojnim snagama Evropske Unije - WEU.
Ambasador SAD Alexander Vershbow - stalni predstavnik u NATO Severnoatlantskom veću - u jednom intervjuu, bas pre početka aprilske proslave 50-godisnjice NATO, bio je potpuno iskren o potrebi NATO da spreči stvaranje „odvojenih evropskih sposobnosti i struktura”...
P: Kako vidite ulogu SAD u razvitku NATO u okvirima ucesca SAD i njene privrzenosti alijansi?
Vershbow: Nasa glavna briga je da u postupku institucionalnog razvijanja ESDI ne izgubimo to što je već postignuto u gradjenju ESDI u okviru NATO. Ocekujemo da će vasingtonski skup oznaciti zavrsenje uredjenja ESDI dogovorenog na zasedanju Severnoatlantskog saveza u Berlinu 1996 - ukljucujuci i mehanizme za deljenjem NATO aktive sa WEU. Taj dogovor cuva NATO kao okvir za kolektivnu odbranu i izbegava rasipanje i politicko razdvajanje koji bi mogli doći od pokusaja da se osnuju posebne evrposke sposobnosti i strukture.
P: Da li postoje opipljivi rezultati koje biste želeli da vidite kao rezultat proslave 50-godisnjice NATO u Vasingtonu u aprilu?
Vershbow: Ima ih tuce. Za početak, proslavicemo prikljucivanje Ceske, Mađarske i Poljske u NATO - to je važna tacka, jer pokazuje da je Staljinova linija podele u Evropi izbrisana zauvek.
http://www.wsws.org/articles/1999/jun19 ... -j17.shtml
Russia Blasts EU over Kosovo, Balkan Insight
21 May 2008 Belgrade _ Russia has slammed the EU’s new law and order mission to Kosovo as ‘illegal.’
“The deployment of the mission, known as EULEX, requires a separate resolution of the United Nations Security Council,” Russian Foreign Ministry spokesman Boris Malakhov said in a statement.
The current United Nations Mission in Kosovo, UNMIK, has been left in limbo after an initial European plan to replace the world body as the main international supervisory body in Serbia’s former southern province.
The UN’s reluctance to leave, given the ongoing Serbian and Russian opposition, has seen the EU delay the date for full deployment of EULEX from June 15.
After a series of talks on the future international mission in Kosovo, the gap between the UN and the EU remains wide as both organisations struggle to create a balance between Western and Russian interests in region.
The EU rejected a Russian proposal to keep EULEX under the UN umbrella, leaving even future options for all sides.
UNMIK personnel have had their contracts tentatively extended until the end of year, which comes as a surprise for most international officials who expected that UN mission would cease to exist right after Kosovo’s new constitution comes into force on June 15.
Some 40 countries have so far recognized Kosovo’s unilaterally declared independence in past 95 days, with Russia and Serbia strongly opposing the move, calling it a dangerous precedent and major breach of international law.
In addition, Russian Foreign Minister Sergey Lavrov, backed by his counterparts from India and China, recently called for a resumption in negotiations over Kosovo’s status but the initiative was immediately rejected by the United States and Kosovo Albanian leaders.
The EU plans to deploy some 2,200 personnel in Kosovo in next few months, hoping to keep the territory’s reforms and political developments under close watch, fearing that disputes between local Albanians and Serbs could seriously harm regional stability.
The EULEX mission was envisaged under the blueprint for Kosovo’s ’supervised independence’ devised by former UN envoy for Kosovo’s final status, Martti Ahtisaari.
Both Belgrade and Moscow rejected the plan arguing that under UN Security Council Resolution 1244, passed at the end of the 1998-1999 conflict between Serb forces and Kosovo’s ethnic Albanian majority, and which still technically remains in force, only the UN can administer Kosovo on Belgrade’s behalf.
“The deployment of the mission, known as EULEX, requires a separate resolution of the United Nations Security Council,” Russian Foreign Ministry spokesman Boris Malakhov said in a statement.
The current United Nations Mission in Kosovo, UNMIK, has been left in limbo after an initial European plan to replace the world body as the main international supervisory body in Serbia’s former southern province.
The UN’s reluctance to leave, given the ongoing Serbian and Russian opposition, has seen the EU delay the date for full deployment of EULEX from June 15.
After a series of talks on the future international mission in Kosovo, the gap between the UN and the EU remains wide as both organisations struggle to create a balance between Western and Russian interests in region.
The EU rejected a Russian proposal to keep EULEX under the UN umbrella, leaving even future options for all sides.
UNMIK personnel have had their contracts tentatively extended until the end of year, which comes as a surprise for most international officials who expected that UN mission would cease to exist right after Kosovo’s new constitution comes into force on June 15.
Some 40 countries have so far recognized Kosovo’s unilaterally declared independence in past 95 days, with Russia and Serbia strongly opposing the move, calling it a dangerous precedent and major breach of international law.
In addition, Russian Foreign Minister Sergey Lavrov, backed by his counterparts from India and China, recently called for a resumption in negotiations over Kosovo’s status but the initiative was immediately rejected by the United States and Kosovo Albanian leaders.
The EU plans to deploy some 2,200 personnel in Kosovo in next few months, hoping to keep the territory’s reforms and political developments under close watch, fearing that disputes between local Albanians and Serbs could seriously harm regional stability.
The EULEX mission was envisaged under the blueprint for Kosovo’s ’supervised independence’ devised by former UN envoy for Kosovo’s final status, Martti Ahtisaari.
Both Belgrade and Moscow rejected the plan arguing that under UN Security Council Resolution 1244, passed at the end of the 1998-1999 conflict between Serb forces and Kosovo’s ethnic Albanian majority, and which still technically remains in force, only the UN can administer Kosovo on Belgrade’s behalf.
среда, 21. мај 2008.
Јelincic: I slovencima uzimeni organi
ЉУБЉАНА – Лидер Словеначке националне странке (СНС) Змаго Јелинчич затражио је данас од премијера Јанеза Јанше одговор на питање о судбини Словенаца на Косову, наводећи да је већина њих протерана из домова и да су неки убијани да би им били узети унутрашњи органи, који су потом продавани.
Према Јелинчичевој тврдњи, на Кососву је живело између 500 и 1.000 Словенаца, а 99 одсто њих је протерано из кућа, пренела је словеначка агенција СТА.
„Куће су им запаљене, они су пребијани, а многи млади Словенци су били пребачени у Албанију, где су им вадили унутрашње органе и продавали их”, рекао је лидер СНС.
Иако премијеру Јанши Јелинчичеви наводи изгледају невероватни, влада је преузела обавезу да их провери и спреми одговор на постављено посланичко питање.
Јелинчич је, између осталог, поменуо случај једног 17-годишњака, којем су Албанци вадили органе, напомињући да су ти злочинци имали помоћ Унмика, Унпрофора и Кфора.
Он је, при том, подсетио да је о препродаји људских органа писала и некадашња тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, у својој недавно објављеној књизи.
Захтевајући од Јанше прецизан одговор на своје питање, председник СНС је рекао да је „жалосно што Косово које жели да буде етнички чисто има подршку Словеније”.
Према Јелинчичевој тврдњи, на Кососву је живело између 500 и 1.000 Словенаца, а 99 одсто њих је протерано из кућа, пренела је словеначка агенција СТА.
„Куће су им запаљене, они су пребијани, а многи млади Словенци су били пребачени у Албанију, где су им вадили унутрашње органе и продавали их”, рекао је лидер СНС.
Иако премијеру Јанши Јелинчичеви наводи изгледају невероватни, влада је преузела обавезу да их провери и спреми одговор на постављено посланичко питање.
Јелинчич је, између осталог, поменуо случај једног 17-годишњака, којем су Албанци вадили органе, напомињући да су ти злочинци имали помоћ Унмика, Унпрофора и Кфора.
Он је, при том, подсетио да је о препродаји људских органа писала и некадашња тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, у својој недавно објављеној књизи.
Захтевајући од Јанше прецизан одговор на своје питање, председник СНС је рекао да је „жалосно што Косово које жели да буде етнички чисто има подршку Словеније”.
Tadic napustio samit u Bugarskoj
POMORJE , 21. maj (Tanjug) - Delegacija Srbije koju je predvodio predsednik Boris Tadić napustila je Samit Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi, jer je politički direktor UNMIK-a prekršio usvojenu proceduru i dao reč Skenderu Hiseniju, koji se predstavio kao ministar spoljnih poslova Kosova, potvrđeno je Tanjugu u Kabinetu predsednika Republike.
Predsednik Tadić i ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić uputiće najoštriji protest generalnom sekretaru UN Ban Ki-munu zbog poteza koji je učinio politički direktor Misije UN na Kosovu i Metohiji Džolio Nagele , najavili su u Kabinetu.
U trenutku obraćanja Hisenija, inače, u sali u kojoj se održavao sastanak šefova država i vlada Procesa, bio je prisutan jedino šef diplomatije Albanije, rečeno je Tanjugu.
уторак, 20. мај 2008.
Svaki osmi Nemac relativno siromašan
Berlin - Svaki osmi građanin Nemačke živi u relativnom siromaštvu, dok je svaki četvrti pogođen trajnom nestašicom novca ili siromaštvo uspeva da izbegne samo zahvaljujući socijalnoj pomoći. Ovi podaci navedeni su u vladinom izveštaju o siromaštvu i bogatstvu u Nemačkoj koji je juče u Berlinu predstavio ministar za rad i socijalna pitanja Olaf Šolc.
Prema izveštaju, 13 odsto stanovništva spada u siromašne, dok daljih 13 procenata samo zahvaljujući redovnim državnim davanjima ne spada u tu grupu. To su prvi podaci te vrste koje objavljuje konzervativno-socijaldemokratska vlada kancelarke Angele Merkel. Prethodni izveštaj o siromaštvu objavila je socijaldemokratsko-zelena vlada još 2005.
Prema kriterijumima Evropske unije, koji su primenjeni i u izradi nemačkog izveštaja, siromašan je onaj ko na raspolaganju za troškove života ima manje od 60 odsto od prosečnog primanja u zemlji. U nemačkom slučaju to je manje od 781 evra neto mesečno. Bogatim se pak u Nemačkoj smatra onaj ko živi sam i na raspolaganju ima više od 3.418 evra, odnosno porodica sa dvoje dece koja mesečno ima više od 7.178 evra mesečno.
U izveštaju se navodi da se povećao jaz između bogatih i siromašnih u zemlji. Primanja bogatih su vidno porasla, dok su primanja onih koji slabo zarađuju opala. Istovremeno su ostala ista primanja onih koji zarađuju prosečno. Ministar Šolc je kao posebno zabrinjavajuće istakao to što su se u izveštaju našli mnogi koji rade i uprkos tome spadaju u siromašne, što pokazuje da su primanja niska i da treba da budu uvedene minimalne nadnice.
U najgoroj situaciji su, kako se navodi u izveštaju, ljudi koji dugoročno nemaju zaposlenje i samohrani roditelji i njihova deca. Istovremeno je ukazano da je očekivani životni vek siromašnog stanovništva niži od onoga kojem mogu da se nadaju dobrostojeći. Za razliku od definicije (relativnog) siromaštva u EU, međunarodne institucije su konstatovale da u apsolutnom siromaštvu žive ljudi koji na raspolaganju imaju manje od jednog dolara dnevno. Beta
понедељак, 19. мај 2008.
Đelić: Svi na ulicu, ako DS ne bude u vladi!
Nedelja, 18. maj 2008. 22:35
Demokratska stranka će ako ne uspe da obrazuje vladu, organizovati masovne ulične proteste, izjavio je u Kijevu potpredsednik odlazeće Vlade Srbije Božidar Đelić.
„Ako se investicije uspore, ako kurs (dinara) padne, nećemo imati problema da predvodimo velike ulične proteste”, rekao je Đelić, koji je funkcioner Demokratske stranke u intervjuu agenciji Rojters.
Đelić, koji predvodi delegaciju Srbije na godišnjem zasedanju Evropske banke za obnovu i razvoj (EBDR), rekao je da će DS ubrzati privatizaciju ako obrazuje novu vladu, čime će biti omogućeno 10 milijardi evra investicija godišnje za infrastrukturne i razvojne projekte u Srbiji.
Povodom formiranja nove vlade, on je rekao da „matematički” Srpska radikalna stranka i koalicija Demokratska stranka Srbije-Nova Srbija mogu da je sastave, ali da bi to bilo „protiv raspoloženja naroda”.
Mi imamo legitimitet. Legalno oni to mogu da urade, ali nije legitimno”, rekao je Đelić.
Prema njegovim rečima, Demokratska stranka ima snažu podršku za svoj ekonomski program, budući da je polovina građana Srbije postala investitor kroz akcija u javnim preduzećima.
„Stvorili smo interesnu grupu od četiri miliona ljudi što je polovina stanovništva Srbije, što će nas voditi ka otvaranju akcijskih fondova za te kompanije u naredne tri godine”, rekao je Đelić.
(Beta)
Demokratska stranka će ako ne uspe da obrazuje vladu, organizovati masovne ulične proteste, izjavio je u Kijevu potpredsednik odlazeće Vlade Srbije Božidar Đelić.
„Ako se investicije uspore, ako kurs (dinara) padne, nećemo imati problema da predvodimo velike ulične proteste”, rekao je Đelić, koji je funkcioner Demokratske stranke u intervjuu agenciji Rojters.
Đelić, koji predvodi delegaciju Srbije na godišnjem zasedanju Evropske banke za obnovu i razvoj (EBDR), rekao je da će DS ubrzati privatizaciju ako obrazuje novu vladu, čime će biti omogućeno 10 milijardi evra investicija godišnje za infrastrukturne i razvojne projekte u Srbiji.
Povodom formiranja nove vlade, on je rekao da „matematički” Srpska radikalna stranka i koalicija Demokratska stranka Srbije-Nova Srbija mogu da je sastave, ali da bi to bilo „protiv raspoloženja naroda”.
Mi imamo legitimitet. Legalno oni to mogu da urade, ali nije legitimno”, rekao je Đelić.
Prema njegovim rečima, Demokratska stranka ima snažu podršku za svoj ekonomski program, budući da je polovina građana Srbije postala investitor kroz akcija u javnim preduzećima.
„Stvorili smo interesnu grupu od četiri miliona ljudi što je polovina stanovništva Srbije, što će nas voditi ka otvaranju akcijskih fondova za te kompanije u naredne tri godine”, rekao je Đelić.
(Beta)
недеља, 18. мај 2008.
Od saveznika (EU i USA) sa ljubavlju
Na današnji dan Saveznici su bombardovali (18. maj 1944) Pašino brdo, deo Beograda više Crvenog krsta, prema Šumicama, gde je stanovala srednja niža klasa, uglavnom u porodičnim kućicama. Tom prilikom poginulo je nekoliko hiljada ljudi. Danas, ni jedan medij u Srbiji nije prozborio ni reč o tom sramnom događaju i ratnom zločinu.
Jad i beda Vuka Draskovica
Bez Draškovića na Ravnoj gori
17. maj 2008. | 10:02 -> 15:37 | Izvor: Tanjug
Valjevo -- Danas održan Ravnogorski sabor, kojim se od 1990. obeležava godišnjica ustanka jedinica pod vođstvom Draže Mihailovića. Lider SPO-a Vuk Drašković nije prisustvovao saboru.
=====================================
Komentar ?
Imamo znaci coveka koji ima od čega da živi.
Na zalasku je zivota yebenog..
Ima auto, kucu, ima frizider pun klope...(morao bi da ima).
Šta još treba toj gladnoj guzici Srbija da dadne ?
Šta mu to treba toliko a da mora da bude fukara (zadnja fukara) da bi to nešto obio ??
Sreo sam u Kanadi četnike..(bilo ih je još živih kada sam dosao) i svi oni koji su dosli ovde...svi su dosli zbog toga sto NISU hteli i mogli da izdaju Djenerala 1943 godine !
Izabrali su znači da se potucaju po svetu...da krce kanacke sume..
da rade po rudnicima, samo zato jer su bili odani i verni Srbiji, svom Djeneralu...
A ova stoka ??
On je na Djeneralu kao sto je pre toga na titu, zatim na slobi...a sada i na izdajnicima ...CEO SVOJ ZIVOT PROVEO LAZUCI...KAO ZADNJA FUKARA.
Lagao je tita koji mu je prvi dao leba bez motike.
Onda je izlagao Srpske Nacionaliste jer je dalje nastavio da gricka ubijenog Djenerala.
Onda je lagao i slobu kod koga je jako dobro zakrmacio...i nakrao.
Sada laže ono malo Srba nacinalista na cijim je ledjima i na cijim je parama desetak godina profitirao.
Sada je kurva jedna tadicevac...izdajnik po profesiji...jer nema te opcije koju je zagovarao a koju nije izdao.
Stigao je da izda i „njegove” Srbe iz RS.
Sad mu, odjednom četnici „smrde” ??
Izdace on i Sorosa...ali...KOJU BRE MI SRBI IMAMO VAJDU OD OVAKVE JEDNE MORALNE NAKAZE ?
Zašto i zar ovo Srbija mora da hrani i da trpi ?
Dokle ?
miskop
субота, 17. мај 2008.
„Demokratijom” na Ustav
BEOGRAD - Politička situacija u Srbiji postepeno se usijava. Najveću vatru ispod nje trenutno „loži” lider LDP-a Čedomir Jovanović. On je već javno pozvao članove i simpatizere LDP-a da demonstracijama spreče „neprincipijelnu i nazadnu koaliciju” SRS-DSS-SPS. Istovremeno je apelovao na „sve demokratske snage u zemlji da se usprotive antievropskim snagama” i da ih „odlučno i udruženo” onemoguće.
Potpuno očekivano, odmah su se otvorila neizbežna pitanja: da li je ovo poziv na suspendovanje ustavnog i političkog sistema Srbije? A Jovanović je još najavio formiranje paralelne vlasti ako Srbija dobije antievropsku. Glas je istražio kako na Jovanovićeve izjave i namere gledaju pravnici, koji politički put Srbiji nude on i LDP, koliko je taj put i zašto opasan? Tim pre što je Jovanovićev nastup u dobroj meri politički sazvučan sa dosad nekoliko puta, pa i juče ponovljenim obećanjima predsednika Borisa Tadića da će „svim demokratskim sredstvima sprečiti formiranje vlade SRS-DSS-SPS”. Jer, pitanje je, takođe može li, sme li - pogotovo predsednik Srbije, pa makar i „demokratskim sredstvima” - onemogućavati stranke koje su učestvovale na demokratskim izborima da se slobodno udružuju radi pravljenja parlamentarne većine i formiranja vlade?
Đorđe Vukadinović:
Samo po cenu kršenja Ustava
Kako je istakao Đorđe Vukadinović iz Nove srpske političke misli, ne samo da je Tadićeva izjava veoma opasna, već i ne postoji nijedno demokratsko sredstvo kojim predsednik Srbije može da spreči formiranje vlade stranaka koje uspeju da obezbede većinu od 126 poslanika.
- Takve izjave, bez obzira na to što nisu do kraja eksplicitne, same po sebi su dovoljno preteće i opasne. One zaslužuju osudu, pa čak i ako ne rezultiraju nekim konkretnim protivustavnim akcijama. Naravno, može se reći i da predsednik Tadić nije mislio na direktno uskraćivanje davanja mandata, ali je tako zvučalo. Za tako nešto predsednik nema nikakvo uporište u Ustavu, a još manje u Zakonu o predsedniku Republike, koji u članu 18 eksplicitno kaže da je predsednik dužan da poveri mandat onome ko može da napravi skupštinsku većinu - rekao nam je Vukadinović.
Upitan kako bi predsednik Tadić mogao da „demokratskim sredstvima spreči radikalsku vladu”, a da ne prekrši najviši pravni akt, on je rekao da predsednik može da ubeđuje, preti ili obećava nekoj stranci nešto...
- U svakom slučaju, izjava predsednika Tadića nije na mestu jer zbunjuje javnost, ohrabruje razne ekstremiste, i na jednoj i na drugoj strani, unosi nervozu i nepoverenje u demokratske institucije. Sve to otvara prostor za nedemokratske, pa i nasilne rasplete krize, a da je tako najbolje pokazuje izjava Čedomira Jovanovića, koji takoreći preti formiranjem paralelne vlasti - zaključio je Vukadinović.
Na pitanje da li se Jovanovićeva izjava kosi sa Ustavom, Vukadinović je rekao da ona može da se tumači na dva načina.
- Može da se shvati kao vlada u senci, što nije sporno jer smo takve pokušaje imali u prošlosti. Ali, ako bi to značilo tačno kako je rečeno, njegova izjava može biti veoma opasna. To bi bilo direktno pozivanje na rušenje državnog poretka - naglasio je on.
Stevan Lilić:
To je manipulacija radikala
Ipak, da se izjave predsednika Tadića i Čedomira Jovanovića ne kose sa Ustavom, smatra profesor Pravnog fakulteta Stevan Lilić.
- Tadić je dao političku izjavu koja je u radikalskoj reciklaži pretvorena u neku vrstu kršenja Ustava. To je samo manipulacija radikala, da bi se stvorio utisak kako predsednik Tadić njima preti, a u stvari je obrnuto - rekao je Lilić. Upitan koja demokratska sredstva za sprečavanje formiranja radikalske vlade su predsedniku na raspolaganju, a da se pri tom ne prekrši Ustav, Lilić je rekao da „postoje razne procedure”.
Na pitanje da li bi prolongiranje davanja mandata nekoj stranci kako bi se prekoračio rok od 90 dana bilo kršenje najvišeg pravnog akta, Lilić je rekao:
- Teško da bi to bilo kršenje Ustava. To predsednik može da uradi, a onda bi se raspisali novi izbori. Tu nema dileme - rekao je Lilić. Upitan da li se izjava Čedomira Jovanovića o formiranju paralelne vlade kosi sa Ustavom, Lilić je rekao „paralelna vlada nije ustavna kategorija, ali je moguća i legitimna”.
- To ne bi značilo kršenje Ustava. Na Jovanovićevu izjavu ne može da se da nikakav prigovor - kategoričan je Lilić.
Shiler
Profesore Lilicu zar tako olako da prodate ugled i svoj obraz. Profesore, profesore zar vi vaspitavate mlade narastaje. Profesore, profesore ili namerno obmanjujete javnost ili ste stvarno totalni amater. Profesore, profesore da li Vam je poznato da kaktivisti DS-a formiraju spiskove nepodobnih za neku novu akciju Sablja2. Profesore, profesore ako u pravu važe takva zakljucivanja koja Vi propovedate ovim nacinom, onda nije ni slučajno kriminalno naše pravosudje ako ih Vi ucite na ovakav način.
Svetozar
Ne mogu prosto da verujem svojim očima da jedan profesor pravnog fakulteta „na pitanje da li bi prolongiranje davanja mandata nekoj stranci kako bi se prekoračio rok od 90 dana bilo kršenje najvišeg pravnog akta, je rekao:
- Teško da bi to bilo kršenje Ustava. To predsednik može da uradi, a onda bi se raspisali novi izbori. Tu nema dileme - rekao je Lilić. ”
Evo krstim se i ne mogu doći sebi!
Pa šta će nam onda izbori? Po toj logici Tadić bi mogao svaki put odbiti dati mandat čoveku koji dokaže da ima većinu u Skupštini ako mu se taj čovek ili njegova stranka ne svidi, i onda „prolongirati davanja mandata nekoj stranci kako bi se prekoračio rok od 90 dana”, a onda kako to profesor kaže „a onda bi se raspisali novi izbori.” I tako u nedogled, ako treba i 100 puta na izbore sve dok narod na silu ne izabere one stranke koje se dopadaju Tadiću!?! I to po profesoru „predsednik može da uradi” i to „ne bi značilo kršenje Ustava”!?!
Ne mogu verovati svojim očima da u Srbiji postoje „profesori” koji su u stanju javno reći tako nešto!?!
Ovo samo potvrđuje moje slutnje od mnogo godina unazad, tačnije od dana kada su tzv. „demokrate” došle ulicom na vlast, da su tzv. „demokrate” u stvari anti-demokratski uličari i plaćenici i marionete Zapada koji su toliko diktatorski raspoloženi da su u stanju i spremni su izazvati čak i građanski rat samo da bi se održali na vlasti! I sve to za račun Zapada koji ih i plaća jer Zapadu u ovom trenutku rešavanja pitanja Kosmeta odgovara Srbija zaraćena sama sa sobom.
Ako tzv. „dmeokrate”, plaćenici Zapada u Srbiji, izazovu građanski rat a sve samo da bi se održali na vlasti, ja im poručujem da nakon tog rata u Srbiji neće biti moguće u narednih 100 godina formirati stranku koji bi se pozivala na bilo kakve „zapadne vrednosti” i imala bilo šta zajedničko sa Zapadom! Mi koji smo ratovali po Bosni i Hrvatskoj braneći prva Srba, koji smo branili Srbiju na Kosmetu, nećemo dozvoliti da nas narkomanske pičkice i strani plaćenici guraju u propast rušenjem demokratskih principa! Ako izazovu rat u Srbiji neće biti ni kojekavih NVO-a, ni B92, ni Blica, ni LDP-a ni ičega što podseća na plaćenički smrad! Satrćemo im seme!
Krajnje je vreme da se Srbija deratizira! 5 minuta do 12!
Nena
Skandalozna je izjava prof. Lilica, da predsednik Tadic može da opstruira i odugovlaci dogovor tri stranke da oforme Vladu. Ovakva jedna izjava ne bi mogla da se cuje iz usta univerzitetskog profesora ni u jednoj demokratskoj državi sveta. Cije interese zastupa doticni profesor ? Volja naroda mora da se postuje i predsednik nema ulogu da prosuđuje da li mu se koalicija stranaka dopada ili ne. Vladu prave stranke koje su na izborima dobile najviše glasova.
Биће Турком по Европи мука...
Gradjansi rat?
Sada je vise nego jasno da Tadic sprema politicku platformu za gradjanski rat koji će voditi sa americkim parama. Bilo je naivno i pomisliti da će ameri ispustiti vlast u Srbiji tek tako.
Tadic i janicari nam spremaju poslednji cin unistavanja Srba i srpske državnosti. Prvi cin je zapoceo Tito koga su doveli englezi, za drugi cin su kreirane srpske opozicione stranke devedesetih godina. Tadic sada treba da sprovede zavrsnicu.
Vanja
Ti žuti imaju revolucionarnu pamet što znači da se ponašaju antidržavno i anticivilizacijski.Od samog početka, od ključnog 9.-og marta oni su nasilni,nestrpljivi,osvetoljubivi,netrpeljivi, u dosluhu i pod direktnim mentorstvom antisrpskih stranih službi.Oni su slika i prilika kapitalnih veleizdajnika koji su uspeli da se silom dokopaju vlasti i da osam godina sa saučesnicima iz NVO-a zlostavljaju Srbiju.Imali smo priliku da direktno od Tadića čujemo da je Kosovo već izgubljeno(pre godinu dana kada su evropski zvaničnici otpočeli akciju priznavanja nezavisnog Kosova u čemu im sa priključio predsednik Srbije Tadić).Sada im se trese EULEX jer neće imati oslonac u izdajničkom DS-u,G17+,LDP-u..Dakle, oni bi opet nanovo, ulica,sabotaže,kukumavčenje,nasilje...nedao bog, valjda se nikada više neće vratiti doba Jeljcinove Rusije
Radomir
Citajuci izjave ovih „naprednih poevropskih demokrata” ne mogu se oteti utisku da su to najveci politicki diletanti koje covek može pronaći na planeti. Ako se predstavljaju već kao demokrate trebalo bi da imaju bar malo politickog sluha. Pa ako je svima u svetu poznato da je najveca vrednost demokratije postovanje i uvazavanje drugih politickih opcija i mišljenja. U cemu su oni pokazali politicku zrelost te drugacije mišljenje tumace kao antidemokratsko udruzivanje, ja bih h pre rekao da su oni politicki nezrele licnosti, nesposobni da prihvate drugog a onda se zna za šta su, otici zauvek iz politike i pustiti narodu da svojim glasovima izabere predstavnike vlasti. A usput bi trebali da uzmu Atlas sveta i pronadju kojem delu zemaljske kugle pripada Republika Srbija koju oni uporno hoće da vode u Evropu. Valjda ne znaju još gde se nalaze, obzirom da i njihovi mentori iz Amerike ne znaju bas sa sigurnoscu gde se Srbija nalazi, ali zahvaljujuci savremenoj tehnologiji i satelitskoj navigaciji znali su 1999. godine da upute čitav arsenal razornog naoruzanja na taj prostor. A ne treba zaboraviti da su u toj sramnoj akciji ucestvovali i mnogi demokratski evropljani kojima neki demokrate žele po svaku cenu pod skute. Unapred se zahvaljujem na prostoru
Dijaspora od Kanade do Australije
Treba pod hitno uhapsiti Cedomira Jovanovica za POZIV NA NEMIRE i krivicno ga goniti ! Sada se vidi da on radi protiv ustava Srbije a i tu podrsku mu daje predsednik Tadic koji takođe treba da ispita svoje postupke ! Mi hoćemo STABILNU VLADU ( SRS-DSS-SPS ) I mir u Srbiji,A POSLE CE MO DA ULAZEMO PARE U OTVARANJA NOVIH PREDUZECA ! Svi mi iz Dijaspore imamo zelju da se vratimo ali samo ako bude mir u Srbiji.Mi nismo odusevljeni rasprodajom naših preduzeca i ostavljanje radnika na cedilu koje sprovodi Mladjan Dinkic.Ta cela,takozvana proevropska garnitura mora da ode !
Iva
Mnogi nisu shvatili poentu razdvajanja DS u dva bloka,Tadicev i Cedin.To je uradjeno sa racunicom da se odvucu glasovi na dve strane da nebi prevladali oni sto su sada konacno dosli na vlast.Sve vreme vladavine Tadica ,mogao je da vidi onaj ko je hteo da se Tadiceva i Cedina politika u bobu poklapaju ,s tim sto je Ceda narkoman ekstremnu vodio politiku protiv države i naroda a Tadic umereno ,do ovoga trenutka kada je pocela fotelja da mu se ljulja i kad politika pocinje da mu biva radikalnija i od radikala a nemoc da ostvari obecano dato stranim silama ga od BARBIKE pretvara u VAMPIRA.
Ratko Krsmanović
Тадић је у праву када истиче да европска орјентација има подршку већине бирача у Србији, само што та већина не верује његовим и Чединим демократским методама и капацитетима.
Наша политичка и самопроглашена «демократска» квази-елита је на самом старту одбацила логику здравог разума и стварних демократских тековина а прибегла методама насиља за које су оспособљавани на семинарима, курсевима и у камповима разних иностраних фондација. Тешко је поверовати да организације и појединци мотивисани демократским вредностима пале и пљачкају Парламент, полицијске станице, државну телевизију, седишта појединих странака, пребијају и линчују појединце неистомишљенике...
Изненадна „љубав” Тадића према СПС-у, има иза себе превише проливене жучи и одговорности од које се у условима правне државе с правом страхује од последица кршења Устава и права у целини. Како је политика, између осталог и наука ослоњена на логику и рационално, не видим сада могућност да Дачић оперише мозак свога чланства и поништи сећање на околност да је Тадић са ДС-ом био услужни сервис НАТО-а на терену, са улогом да рециклирају последице њихових опаких послова (оружана агресија, кршење међународног права, насилно отимање Космета, освајање тржишта...) и да овладају свим привредним ресурсима Србије.
Тадић је у својим потезима измешао функцију председника државе са странчарењем. Када пас није у стању да обзине лопту, било због њене величине или малог распона чељусти, онда се љути, режи и безнадежно обиграва око ње.
------
Četnici protiv Čede
Posle najave Čedomira Jovanovića da će organizovati ulične demonstracije protiv eventualne vlade SRS-DSS-SPS-u svim gradovima Srbije, u Kuršumliji je rukovodstvo stranke Đeneral Draža Mihailović formiralo krizni štab za odbranu patriotske vlade.
Komandant štaba je Slavko Čarapić Puća, sekretar stranke i direktor Zemljoradničke zadruge „Budućnost”, dok je komandant svih jedinica Nebojša Čarapić Čep, predsednik stranke i privatni preduzetnik.
Novoproklamovani vojvoda od Mačkovca Čepa veli da kuršumlijski četnici neće dozvoliti rušenje vlade koju bi formirale patriotske snage.
- Počeli smo da otkopavamo oružje koje su dobro podmazano sklonili naše dede posle Drugog svetskog rata i već smo formirali jedinice. Na prvi znak demonstracija krećemo na Beograd - kaže vojvoda Čep. A Puća kaže da im se već javljaju dobrovoljci, a da će na „čelu jedinica jahati vojvoda Čep na belom konju”.
Potpuno očekivano, odmah su se otvorila neizbežna pitanja: da li je ovo poziv na suspendovanje ustavnog i političkog sistema Srbije? A Jovanović je još najavio formiranje paralelne vlasti ako Srbija dobije antievropsku. Glas je istražio kako na Jovanovićeve izjave i namere gledaju pravnici, koji politički put Srbiji nude on i LDP, koliko je taj put i zašto opasan? Tim pre što je Jovanovićev nastup u dobroj meri politički sazvučan sa dosad nekoliko puta, pa i juče ponovljenim obećanjima predsednika Borisa Tadića da će „svim demokratskim sredstvima sprečiti formiranje vlade SRS-DSS-SPS”. Jer, pitanje je, takođe može li, sme li - pogotovo predsednik Srbije, pa makar i „demokratskim sredstvima” - onemogućavati stranke koje su učestvovale na demokratskim izborima da se slobodno udružuju radi pravljenja parlamentarne većine i formiranja vlade?
Đorđe Vukadinović:
Samo po cenu kršenja Ustava
Kako je istakao Đorđe Vukadinović iz Nove srpske političke misli, ne samo da je Tadićeva izjava veoma opasna, već i ne postoji nijedno demokratsko sredstvo kojim predsednik Srbije može da spreči formiranje vlade stranaka koje uspeju da obezbede većinu od 126 poslanika.
- Takve izjave, bez obzira na to što nisu do kraja eksplicitne, same po sebi su dovoljno preteće i opasne. One zaslužuju osudu, pa čak i ako ne rezultiraju nekim konkretnim protivustavnim akcijama. Naravno, može se reći i da predsednik Tadić nije mislio na direktno uskraćivanje davanja mandata, ali je tako zvučalo. Za tako nešto predsednik nema nikakvo uporište u Ustavu, a još manje u Zakonu o predsedniku Republike, koji u članu 18 eksplicitno kaže da je predsednik dužan da poveri mandat onome ko može da napravi skupštinsku većinu - rekao nam je Vukadinović.
Upitan kako bi predsednik Tadić mogao da „demokratskim sredstvima spreči radikalsku vladu”, a da ne prekrši najviši pravni akt, on je rekao da predsednik može da ubeđuje, preti ili obećava nekoj stranci nešto...
- U svakom slučaju, izjava predsednika Tadića nije na mestu jer zbunjuje javnost, ohrabruje razne ekstremiste, i na jednoj i na drugoj strani, unosi nervozu i nepoverenje u demokratske institucije. Sve to otvara prostor za nedemokratske, pa i nasilne rasplete krize, a da je tako najbolje pokazuje izjava Čedomira Jovanovića, koji takoreći preti formiranjem paralelne vlasti - zaključio je Vukadinović.
Na pitanje da li se Jovanovićeva izjava kosi sa Ustavom, Vukadinović je rekao da ona može da se tumači na dva načina.
- Može da se shvati kao vlada u senci, što nije sporno jer smo takve pokušaje imali u prošlosti. Ali, ako bi to značilo tačno kako je rečeno, njegova izjava može biti veoma opasna. To bi bilo direktno pozivanje na rušenje državnog poretka - naglasio je on.
Stevan Lilić:
To je manipulacija radikala
Ipak, da se izjave predsednika Tadića i Čedomira Jovanovića ne kose sa Ustavom, smatra profesor Pravnog fakulteta Stevan Lilić.
- Tadić je dao političku izjavu koja je u radikalskoj reciklaži pretvorena u neku vrstu kršenja Ustava. To je samo manipulacija radikala, da bi se stvorio utisak kako predsednik Tadić njima preti, a u stvari je obrnuto - rekao je Lilić. Upitan koja demokratska sredstva za sprečavanje formiranja radikalske vlade su predsedniku na raspolaganju, a da se pri tom ne prekrši Ustav, Lilić je rekao da „postoje razne procedure”.
Na pitanje da li bi prolongiranje davanja mandata nekoj stranci kako bi se prekoračio rok od 90 dana bilo kršenje najvišeg pravnog akta, Lilić je rekao:
- Teško da bi to bilo kršenje Ustava. To predsednik može da uradi, a onda bi se raspisali novi izbori. Tu nema dileme - rekao je Lilić. Upitan da li se izjava Čedomira Jovanovića o formiranju paralelne vlade kosi sa Ustavom, Lilić je rekao „paralelna vlada nije ustavna kategorija, ali je moguća i legitimna”.
- To ne bi značilo kršenje Ustava. Na Jovanovićevu izjavu ne može da se da nikakav prigovor - kategoričan je Lilić.
Shiler
Profesore Lilicu zar tako olako da prodate ugled i svoj obraz. Profesore, profesore zar vi vaspitavate mlade narastaje. Profesore, profesore ili namerno obmanjujete javnost ili ste stvarno totalni amater. Profesore, profesore da li Vam je poznato da kaktivisti DS-a formiraju spiskove nepodobnih za neku novu akciju Sablja2. Profesore, profesore ako u pravu važe takva zakljucivanja koja Vi propovedate ovim nacinom, onda nije ni slučajno kriminalno naše pravosudje ako ih Vi ucite na ovakav način.
Svetozar
Ne mogu prosto da verujem svojim očima da jedan profesor pravnog fakulteta „na pitanje da li bi prolongiranje davanja mandata nekoj stranci kako bi se prekoračio rok od 90 dana bilo kršenje najvišeg pravnog akta, je rekao:
- Teško da bi to bilo kršenje Ustava. To predsednik može da uradi, a onda bi se raspisali novi izbori. Tu nema dileme - rekao je Lilić. ”
Evo krstim se i ne mogu doći sebi!
Pa šta će nam onda izbori? Po toj logici Tadić bi mogao svaki put odbiti dati mandat čoveku koji dokaže da ima većinu u Skupštini ako mu se taj čovek ili njegova stranka ne svidi, i onda „prolongirati davanja mandata nekoj stranci kako bi se prekoračio rok od 90 dana”, a onda kako to profesor kaže „a onda bi se raspisali novi izbori.” I tako u nedogled, ako treba i 100 puta na izbore sve dok narod na silu ne izabere one stranke koje se dopadaju Tadiću!?! I to po profesoru „predsednik može da uradi” i to „ne bi značilo kršenje Ustava”!?!
Ne mogu verovati svojim očima da u Srbiji postoje „profesori” koji su u stanju javno reći tako nešto!?!
Ovo samo potvrđuje moje slutnje od mnogo godina unazad, tačnije od dana kada su tzv. „demokrate” došle ulicom na vlast, da su tzv. „demokrate” u stvari anti-demokratski uličari i plaćenici i marionete Zapada koji su toliko diktatorski raspoloženi da su u stanju i spremni su izazvati čak i građanski rat samo da bi se održali na vlasti! I sve to za račun Zapada koji ih i plaća jer Zapadu u ovom trenutku rešavanja pitanja Kosmeta odgovara Srbija zaraćena sama sa sobom.
Ako tzv. „dmeokrate”, plaćenici Zapada u Srbiji, izazovu građanski rat a sve samo da bi se održali na vlasti, ja im poručujem da nakon tog rata u Srbiji neće biti moguće u narednih 100 godina formirati stranku koji bi se pozivala na bilo kakve „zapadne vrednosti” i imala bilo šta zajedničko sa Zapadom! Mi koji smo ratovali po Bosni i Hrvatskoj braneći prva Srba, koji smo branili Srbiju na Kosmetu, nećemo dozvoliti da nas narkomanske pičkice i strani plaćenici guraju u propast rušenjem demokratskih principa! Ako izazovu rat u Srbiji neće biti ni kojekavih NVO-a, ni B92, ni Blica, ni LDP-a ni ičega što podseća na plaćenički smrad! Satrćemo im seme!
Krajnje je vreme da se Srbija deratizira! 5 minuta do 12!
Nena
Skandalozna je izjava prof. Lilica, da predsednik Tadic može da opstruira i odugovlaci dogovor tri stranke da oforme Vladu. Ovakva jedna izjava ne bi mogla da se cuje iz usta univerzitetskog profesora ni u jednoj demokratskoj državi sveta. Cije interese zastupa doticni profesor ? Volja naroda mora da se postuje i predsednik nema ulogu da prosuđuje da li mu se koalicija stranaka dopada ili ne. Vladu prave stranke koje su na izborima dobile najviše glasova.
Биће Турком по Европи мука...
Gradjansi rat?
Sada je vise nego jasno da Tadic sprema politicku platformu za gradjanski rat koji će voditi sa americkim parama. Bilo je naivno i pomisliti da će ameri ispustiti vlast u Srbiji tek tako.
Tadic i janicari nam spremaju poslednji cin unistavanja Srba i srpske državnosti. Prvi cin je zapoceo Tito koga su doveli englezi, za drugi cin su kreirane srpske opozicione stranke devedesetih godina. Tadic sada treba da sprovede zavrsnicu.
Vanja
Ti žuti imaju revolucionarnu pamet što znači da se ponašaju antidržavno i anticivilizacijski.Od samog početka, od ključnog 9.-og marta oni su nasilni,nestrpljivi,osvetoljubivi,netrpeljivi, u dosluhu i pod direktnim mentorstvom antisrpskih stranih službi.Oni su slika i prilika kapitalnih veleizdajnika koji su uspeli da se silom dokopaju vlasti i da osam godina sa saučesnicima iz NVO-a zlostavljaju Srbiju.Imali smo priliku da direktno od Tadića čujemo da je Kosovo već izgubljeno(pre godinu dana kada su evropski zvaničnici otpočeli akciju priznavanja nezavisnog Kosova u čemu im sa priključio predsednik Srbije Tadić).Sada im se trese EULEX jer neće imati oslonac u izdajničkom DS-u,G17+,LDP-u..Dakle, oni bi opet nanovo, ulica,sabotaže,kukumavčenje,nasilje...nedao bog, valjda se nikada više neće vratiti doba Jeljcinove Rusije
Radomir
Citajuci izjave ovih „naprednih poevropskih demokrata” ne mogu se oteti utisku da su to najveci politicki diletanti koje covek može pronaći na planeti. Ako se predstavljaju već kao demokrate trebalo bi da imaju bar malo politickog sluha. Pa ako je svima u svetu poznato da je najveca vrednost demokratije postovanje i uvazavanje drugih politickih opcija i mišljenja. U cemu su oni pokazali politicku zrelost te drugacije mišljenje tumace kao antidemokratsko udruzivanje, ja bih h pre rekao da su oni politicki nezrele licnosti, nesposobni da prihvate drugog a onda se zna za šta su, otici zauvek iz politike i pustiti narodu da svojim glasovima izabere predstavnike vlasti. A usput bi trebali da uzmu Atlas sveta i pronadju kojem delu zemaljske kugle pripada Republika Srbija koju oni uporno hoće da vode u Evropu. Valjda ne znaju još gde se nalaze, obzirom da i njihovi mentori iz Amerike ne znaju bas sa sigurnoscu gde se Srbija nalazi, ali zahvaljujuci savremenoj tehnologiji i satelitskoj navigaciji znali su 1999. godine da upute čitav arsenal razornog naoruzanja na taj prostor. A ne treba zaboraviti da su u toj sramnoj akciji ucestvovali i mnogi demokratski evropljani kojima neki demokrate žele po svaku cenu pod skute. Unapred se zahvaljujem na prostoru
Dijaspora od Kanade do Australije
Treba pod hitno uhapsiti Cedomira Jovanovica za POZIV NA NEMIRE i krivicno ga goniti ! Sada se vidi da on radi protiv ustava Srbije a i tu podrsku mu daje predsednik Tadic koji takođe treba da ispita svoje postupke ! Mi hoćemo STABILNU VLADU ( SRS-DSS-SPS ) I mir u Srbiji,A POSLE CE MO DA ULAZEMO PARE U OTVARANJA NOVIH PREDUZECA ! Svi mi iz Dijaspore imamo zelju da se vratimo ali samo ako bude mir u Srbiji.Mi nismo odusevljeni rasprodajom naših preduzeca i ostavljanje radnika na cedilu koje sprovodi Mladjan Dinkic.Ta cela,takozvana proevropska garnitura mora da ode !
Iva
Mnogi nisu shvatili poentu razdvajanja DS u dva bloka,Tadicev i Cedin.To je uradjeno sa racunicom da se odvucu glasovi na dve strane da nebi prevladali oni sto su sada konacno dosli na vlast.Sve vreme vladavine Tadica ,mogao je da vidi onaj ko je hteo da se Tadiceva i Cedina politika u bobu poklapaju ,s tim sto je Ceda narkoman ekstremnu vodio politiku protiv države i naroda a Tadic umereno ,do ovoga trenutka kada je pocela fotelja da mu se ljulja i kad politika pocinje da mu biva radikalnija i od radikala a nemoc da ostvari obecano dato stranim silama ga od BARBIKE pretvara u VAMPIRA.
Ratko Krsmanović
Тадић је у праву када истиче да европска орјентација има подршку већине бирача у Србији, само што та већина не верује његовим и Чединим демократским методама и капацитетима.
Наша политичка и самопроглашена «демократска» квази-елита је на самом старту одбацила логику здравог разума и стварних демократских тековина а прибегла методама насиља за које су оспособљавани на семинарима, курсевима и у камповима разних иностраних фондација. Тешко је поверовати да организације и појединци мотивисани демократским вредностима пале и пљачкају Парламент, полицијске станице, државну телевизију, седишта појединих странака, пребијају и линчују појединце неистомишљенике...
Изненадна „љубав” Тадића према СПС-у, има иза себе превише проливене жучи и одговорности од које се у условима правне државе с правом страхује од последица кршења Устава и права у целини. Како је политика, између осталог и наука ослоњена на логику и рационално, не видим сада могућност да Дачић оперише мозак свога чланства и поништи сећање на околност да је Тадић са ДС-ом био услужни сервис НАТО-а на терену, са улогом да рециклирају последице њихових опаких послова (оружана агресија, кршење међународног права, насилно отимање Космета, освајање тржишта...) и да овладају свим привредним ресурсима Србије.
Тадић је у својим потезима измешао функцију председника државе са странчарењем. Када пас није у стању да обзине лопту, било због њене величине или малог распона чељусти, онда се љути, режи и безнадежно обиграва око ње.
------
Četnici protiv Čede
Posle najave Čedomira Jovanovića da će organizovati ulične demonstracije protiv eventualne vlade SRS-DSS-SPS-u svim gradovima Srbije, u Kuršumliji je rukovodstvo stranke Đeneral Draža Mihailović formiralo krizni štab za odbranu patriotske vlade.
Komandant štaba je Slavko Čarapić Puća, sekretar stranke i direktor Zemljoradničke zadruge „Budućnost”, dok je komandant svih jedinica Nebojša Čarapić Čep, predsednik stranke i privatni preduzetnik.
Novoproklamovani vojvoda od Mačkovca Čepa veli da kuršumlijski četnici neće dozvoliti rušenje vlade koju bi formirale patriotske snage.
- Počeli smo da otkopavamo oružje koje su dobro podmazano sklonili naše dede posle Drugog svetskog rata i već smo formirali jedinice. Na prvi znak demonstracija krećemo na Beograd - kaže vojvoda Čep. A Puća kaže da im se već javljaju dobrovoljci, a da će na „čelu jedinica jahati vojvoda Čep na belom konju”.
Vojvodina Republika a moze i drzava
Na prostoru evropskog kontinenta ne postoji složenija i kompleksnija zajednica od vojvođanske. Teško je pronaći i jedan sličan prostor na kome su se, kroz istoriju, toliko mešali nacionalni, ekonomski i državni interesi kao što je to današnja Vojvodina ograničena rekama i nacionalnim državama.
Migracije na tlu Vojvodine učinile su je i čine sredinom koja nosi sve tradicije Evrope i Balkana, a kvalitet življenja definisan je u jasnim pravnim i civilizacijskim okvirima bez zaostataka rodovskih i plemenskih odnosa. Vojvodina nije samo višenacionalna niti je samo višekonfesionalna sredina.
Ona jeste i to, ali je i višezavičajna sredina. Ta posebnost, da na njenoj teritoriji žive pripadnici iste nacije i vere, ali različitog zavičajnog porekla, kulture i običaja, čini Vojvodinu kompleksnijom, a nacionalne zajednice, unutar njih samih, i raznovrsnijim i bogatijim.
Mislimo da se Vojvodina, zbog toga, ne može posmatrati kao anonimni deo, ove ili one, nacionalne, ili na nacionalnom principu zasnovane države, ali se, takođe, ne može ni izdvajati iz ukupnog nasleđa svih različitih nacionlanih i drugih zajednica ljudi koje na njenom tlu žive.
Ustavno-pravna rešenja položaja Vojvodine moraju uzeti u obzir sve navedene specifičnosti i izraziti njenu kompleksnost. Vojvodina se danas nalazi na prekretnici.
Njena prošlost još nije završena, a njena budućnost još nije počela.
Prošlost Vojvodine opterećuju ostaci nerešenog statusa federalne jedinice i autonomne pokrajine u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Ako se samo malo dalje pogleda u istoriju, još su živi tragovi 1918. i Trijanonskog ugovora. Njena današnja pozicija je nepostojanje bilo kakvog subjektiviteta u okvirima nelegalne i nelegitimne Savezne Republike Jugoslavije, države koja, i posle sedam godina formalnog postojanja, suočena s brojnim protivrečnostima i konfliktima, ne samo da ni jedan problem nije rešila, nego nema ni definisane granice. Postkomunistički, nacionalsocijalistički politički koncept stalno izbegava da postavi dugoročne osnove političkog funkcionisanja ovih prostora. Njegovom zaslugom su sedam (od osam) federalnih jedinica bivše Jugoslavije postala poprišta, više ili manje, krvavih sukoba centralistički nastrojenih kvazireprezenata pojedinih nacionalnih grupa. Ti sukobi nisu bili, kako se predstavljalo, nikakva „nacionalna oslobođenja”, „zaštita nacionalnih interesa”, niti bilo šta slično tome, nego isključivo borbe za rekonstituciju odnosa snaga, vlasti i uticaja na resurse. Bosanska katastrofa je proizvod osnovnog cilja - pretvaranje nacionalno i verski šarolike teritorije u tri nacionalne države - što je dovelo do teškog sakaćenja mogućnosti da se u budućniosti Bosna razvija na multinacionalnom i multikulturalnom osnovu.
U Vojvodini, za razliku od svih ostalih federalnih jednica bivše SFRJ, takav način >rešavanja< provociranih nacionalnih konflikata nije moguć. Vojvodina nema čistih nacionalnih enklava. Etnička mešovitost stanovništva nije karakteristika samo gradova, nego i 95% seoskih naselja koja imaju stanovništvo različitih nacionalnosti. Pogrešno je, površno i najčešće zlonamerno, zbog toga, poređenje vojvođanskog pitanja sa bilo kojim, do sada otvaranim, pitanjem na prostoru bivše Jugoslavije. Za Vojvodinu se moraju tražiti nova i drugačija rešenja.
Prvo: Vojvodina mora imati pravni okvir načinjen uz apsolutno uvažavanje, kao vrhovnog, principa prava pojedinca na razlikovanje koje je omeđeno, samo i isključivo, pravom drugog pojednica na različitost.
Svim građanima Vojvodine mora biti garantovana potpuna ravnopravnost, fizička, imovinska i pravna sigurnost, bez obzira na nacionalnu, versku, zavičajnu, rasnu ili polnu pripadnost.
Ni pojedinac, ni kolektiv, ne mogu sticati položaj na osnovu nevoljnih razlika, odnosno onih razlika koje nisu posledica slobodnog izbora.
Građanima Vojvodine mora se garantovati pravo i sloboda povezivanja sa drugima u cilju organizovanja radi promocije i zaštite svojih kolektivnih prava i uživanja kolektivnih sloboda. Prava i slobode kolektiva ograničene su samo pravima i slobodom drugih kolektiva.
Zbog toga Vojvodina treba da ima svoje predstavničko zakonodavno telo, parlament sa dva doma - većem građana i većem naroda. Veće građana bi bilo birano neposrednim, slobodnim i tajnim glasanjem, na periodičnim izborima.
Izabrani poslanici bi reprezentovali volju građana Vojvodine u donošenju svih zakona od značaja za život i funkcionisanje Vojvodine kao celine. Pravo da bira i bude biran ima svaki punoletan građanin Vojvodine.
Veće naroda bi bilo predstavničko telo koje bi činili predstavnici Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina i ostalih organizovanih nacionalnih, verskih i drugih grupacija. Veće naroda bi odlučivalo o pitanjima kulture, obrazovanja i informisanja neophodnih za čuvanje i negovanje jezičkih, nacionalnih, verskih, zavičajnih i drugih kolektivnih specifičnosti. Odluke bi se donosile jednoglasno.
Rad Vojvođanskog parlamenta bio bi regulisan Ustavom Vojvodine koji bi donela Ustavotvorna skupština Vojvodine. To bi, posle slobodnih izbora, bio njen jedini zadatak u prelaznom periodu. Uz navedene principe ustav bi definisao veze sa državom Srbijom ili sa širom državnom zajednicom u kojoj bi se Vojvodina nalazila, a njime bi bila regulisana i problematika upotrebe vojvođanskih vojnika van Vojvodine. Da mora biti konstitutivni elemenat svake federativne zajednice koju bi činila.
Drugo: Strateške privredne grane Vojvodine su agroindustrija, petrohemijski kompleks i saobraćaj. Vojvođanski parlament bi morao biti najviše telo koje bi odlučivalo o pravcima privrednog razvoja usmerenim na što tešnju saradnju sa svim susedima, ali zasnovanu na tržišnim principima koji bi sprečili odlivanje prirodnih i novonastalih bogatstava sa teritorije Vojvodine kao što je to, tokom celog 20. veka, bio slučaj.
Tržišni principi bi podrazumevali povezivanje sa zemljama Evropske unije i favorizovali bi one privredne grane i delatnosti koje bi bile komplementarne evropskim privrednim resursima i potencijalima, u skladu sa najvišim standardima zaštite čovekove prirodne okoline.
Treće: Odnosi sa Republikom Srbijom bi morali biti regulisani na principima ravnopravnosti i uz neophodnu promenu unutrašnjeg ustrojstva Srbije.
Centralistička, kvazinacionalna strategija iz Beograda razbila je Socijalističku Federetivnu Republiku Jugoslaviju, Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa i samu Srbiju - izmeštanjem Kosova iz njenog ustavno-pravnog poretka.
Vojvodini ona nije partner.
Mi vidimo Srbiju kao demokratsku federativnu državu sastavljenu od federalnih jedinica s višim ili nižim stepenom autonomije. Odgovornost za sudbinu države preužele bi, približno jednake, federalne jedinice sa po oko 2.000.000 stanovnika i definisanim ekonomskim, političkim i istorijskim interesima.
Na taj način bi se, i politički, i ekonomski, i nacionalno Srbija stabilizovala i konstutuisala kao moderna evropska država.
Federalne jedinice, prema našem mišljenju, trebale bi da budu Vojvodina, Šumadija, Jugoistočna Srbija, grad Beograd sa okolinom, Sandžak (Raška oblast) i Kosovo.
Demokratska federalna Srbija imala bi parlament sa dva veća - većem građana i većem federalnih jedinica.
Državu bi predstavljao predsednički dom. Federalne jedinice bi, u dvodomom parlamenu Srbije, ispoljavale svoje interese kroz veće federalnih jedinica koje bi odlučivalo o strateškim političkim i razvojnim ciljevima Srbije.
Vlada države Srbije bi upravljala pitanjima narodne odbrane, spoljne politike, monetarne politike i predlagala osnovne principe makroekonomskog programa. O tim predlozima bi glasalo veće građana.
Veće građana bi imalo i nadzornu funkciju nad funkcionisanjem državnih organa federalnih jedinica i kontrolu ustavnosti njihovog rada.
Vojvodina u takvoj federativnoj državi mora da ima status republike. Na to upućuju istorijska iskustva i činjenica da se autonomna pokrajina pokazala kao nedovoljno stabilno i rešenje bez adekvatne garancije stabilnosti ustavnog poretka.
To se videlo posle puča 1988. i protivustavnog ukinudanja autonomije u Vojvodini.
U ovako definisanom državnom uređenju Vojvodina bi, u oblasti spoljne politike, imala suvereno pravo da uspostavlja međuregionalne odnose sa ostalim evropskim regijama, a u slučaju ulaska Srbije u šire integracije, odluku o tome bi moralo doneti veće federalnih jedinica konsenzusom s jasno definisanim položajem Vojvodine u novim okolnostima.
Federalizacije Srbije i Republika Vojvodina bile bi krupan korak ka stabilizaciji države Srbije i u korenu bi sasekle sve separatističke težnje na teritoriji Srbije.
Republika Vojvodina bi predstavljala i okvir za ispoljavanje specifičnosti svih nacionalnih i drugih zajednica u Vojvodini i bila bi garant dugoročne demokratije u Srbiji.
Povratak Vojvodine na položaj definisan Ustavom iz 1974. godine ne zadovoljava ove zahteve. Ustav iz 1974. je stvaran u drugim okolnostima - u jednopartijskom sistemu i dok je postojala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavije kao garant njegovog sprovođenja. Republička administracija Vojvodine koštala bi daleko manje nego postojeća „pokrajinska” administracija. Upotrebila bi se postojeća infrastruka, a umnogome bi podigla ekonomska moć same Vojvodine.
Republika Vojvodine bi, takođe, morala biti decentralizovana spuštanjem odgovornosti za ekonomski razvoj na svaku od tri tradicionalne vojvođanske regije - Srem, Banat i Bačku, zatim na vojvođanske gradove i, potom, do nivoa opština.
Republika Vojvodina bi garantovala pravo na državljanstvo svim svojim građanima bez obzira na njihovu nacionalnu, versku i zavičajnu pripadnost i dvojno državljanstvo ukoliko bi za tim postojala potreba.
Republika Vojvodina bi imala svoju zastavu, himnu i grb koji bi se javno isticali u skladu sa vojvođanskim zakonima, a uz zastavu, himnu i grb države Srbije.
Jelte molecu lepo da smo u pravu
Migracije na tlu Vojvodine učinile su je i čine sredinom koja nosi sve tradicije Evrope i Balkana, a kvalitet življenja definisan je u jasnim pravnim i civilizacijskim okvirima bez zaostataka rodovskih i plemenskih odnosa. Vojvodina nije samo višenacionalna niti je samo višekonfesionalna sredina.
Ona jeste i to, ali je i višezavičajna sredina. Ta posebnost, da na njenoj teritoriji žive pripadnici iste nacije i vere, ali različitog zavičajnog porekla, kulture i običaja, čini Vojvodinu kompleksnijom, a nacionalne zajednice, unutar njih samih, i raznovrsnijim i bogatijim.
Mislimo da se Vojvodina, zbog toga, ne može posmatrati kao anonimni deo, ove ili one, nacionalne, ili na nacionalnom principu zasnovane države, ali se, takođe, ne može ni izdvajati iz ukupnog nasleđa svih različitih nacionlanih i drugih zajednica ljudi koje na njenom tlu žive.
Ustavno-pravna rešenja položaja Vojvodine moraju uzeti u obzir sve navedene specifičnosti i izraziti njenu kompleksnost. Vojvodina se danas nalazi na prekretnici.
Njena prošlost još nije završena, a njena budućnost još nije počela.
Prošlost Vojvodine opterećuju ostaci nerešenog statusa federalne jedinice i autonomne pokrajine u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Ako se samo malo dalje pogleda u istoriju, još su živi tragovi 1918. i Trijanonskog ugovora. Njena današnja pozicija je nepostojanje bilo kakvog subjektiviteta u okvirima nelegalne i nelegitimne Savezne Republike Jugoslavije, države koja, i posle sedam godina formalnog postojanja, suočena s brojnim protivrečnostima i konfliktima, ne samo da ni jedan problem nije rešila, nego nema ni definisane granice. Postkomunistički, nacionalsocijalistički politički koncept stalno izbegava da postavi dugoročne osnove političkog funkcionisanja ovih prostora. Njegovom zaslugom su sedam (od osam) federalnih jedinica bivše Jugoslavije postala poprišta, više ili manje, krvavih sukoba centralistički nastrojenih kvazireprezenata pojedinih nacionalnih grupa. Ti sukobi nisu bili, kako se predstavljalo, nikakva „nacionalna oslobođenja”, „zaštita nacionalnih interesa”, niti bilo šta slično tome, nego isključivo borbe za rekonstituciju odnosa snaga, vlasti i uticaja na resurse. Bosanska katastrofa je proizvod osnovnog cilja - pretvaranje nacionalno i verski šarolike teritorije u tri nacionalne države - što je dovelo do teškog sakaćenja mogućnosti da se u budućniosti Bosna razvija na multinacionalnom i multikulturalnom osnovu.
U Vojvodini, za razliku od svih ostalih federalnih jednica bivše SFRJ, takav način >rešavanja< provociranih nacionalnih konflikata nije moguć. Vojvodina nema čistih nacionalnih enklava. Etnička mešovitost stanovništva nije karakteristika samo gradova, nego i 95% seoskih naselja koja imaju stanovništvo različitih nacionalnosti. Pogrešno je, površno i najčešće zlonamerno, zbog toga, poređenje vojvođanskog pitanja sa bilo kojim, do sada otvaranim, pitanjem na prostoru bivše Jugoslavije. Za Vojvodinu se moraju tražiti nova i drugačija rešenja.
Prvo: Vojvodina mora imati pravni okvir načinjen uz apsolutno uvažavanje, kao vrhovnog, principa prava pojedinca na razlikovanje koje je omeđeno, samo i isključivo, pravom drugog pojednica na različitost.
Svim građanima Vojvodine mora biti garantovana potpuna ravnopravnost, fizička, imovinska i pravna sigurnost, bez obzira na nacionalnu, versku, zavičajnu, rasnu ili polnu pripadnost.
Ni pojedinac, ni kolektiv, ne mogu sticati položaj na osnovu nevoljnih razlika, odnosno onih razlika koje nisu posledica slobodnog izbora.
Građanima Vojvodine mora se garantovati pravo i sloboda povezivanja sa drugima u cilju organizovanja radi promocije i zaštite svojih kolektivnih prava i uživanja kolektivnih sloboda. Prava i slobode kolektiva ograničene su samo pravima i slobodom drugih kolektiva.
Zbog toga Vojvodina treba da ima svoje predstavničko zakonodavno telo, parlament sa dva doma - većem građana i većem naroda. Veće građana bi bilo birano neposrednim, slobodnim i tajnim glasanjem, na periodičnim izborima.
Izabrani poslanici bi reprezentovali volju građana Vojvodine u donošenju svih zakona od značaja za život i funkcionisanje Vojvodine kao celine. Pravo da bira i bude biran ima svaki punoletan građanin Vojvodine.
Veće naroda bi bilo predstavničko telo koje bi činili predstavnici Srba, Mađara, Hrvata, Slovaka, Rumuna, Rusina i ostalih organizovanih nacionalnih, verskih i drugih grupacija. Veće naroda bi odlučivalo o pitanjima kulture, obrazovanja i informisanja neophodnih za čuvanje i negovanje jezičkih, nacionalnih, verskih, zavičajnih i drugih kolektivnih specifičnosti. Odluke bi se donosile jednoglasno.
Rad Vojvođanskog parlamenta bio bi regulisan Ustavom Vojvodine koji bi donela Ustavotvorna skupština Vojvodine. To bi, posle slobodnih izbora, bio njen jedini zadatak u prelaznom periodu. Uz navedene principe ustav bi definisao veze sa državom Srbijom ili sa širom državnom zajednicom u kojoj bi se Vojvodina nalazila, a njime bi bila regulisana i problematika upotrebe vojvođanskih vojnika van Vojvodine. Da mora biti konstitutivni elemenat svake federativne zajednice koju bi činila.
Drugo: Strateške privredne grane Vojvodine su agroindustrija, petrohemijski kompleks i saobraćaj. Vojvođanski parlament bi morao biti najviše telo koje bi odlučivalo o pravcima privrednog razvoja usmerenim na što tešnju saradnju sa svim susedima, ali zasnovanu na tržišnim principima koji bi sprečili odlivanje prirodnih i novonastalih bogatstava sa teritorije Vojvodine kao što je to, tokom celog 20. veka, bio slučaj.
Tržišni principi bi podrazumevali povezivanje sa zemljama Evropske unije i favorizovali bi one privredne grane i delatnosti koje bi bile komplementarne evropskim privrednim resursima i potencijalima, u skladu sa najvišim standardima zaštite čovekove prirodne okoline.
Treće: Odnosi sa Republikom Srbijom bi morali biti regulisani na principima ravnopravnosti i uz neophodnu promenu unutrašnjeg ustrojstva Srbije.
Centralistička, kvazinacionalna strategija iz Beograda razbila je Socijalističku Federetivnu Republiku Jugoslaviju, Saveznu Republiku Jugoslaviju, pa i samu Srbiju - izmeštanjem Kosova iz njenog ustavno-pravnog poretka.
Vojvodini ona nije partner.
Mi vidimo Srbiju kao demokratsku federativnu državu sastavljenu od federalnih jedinica s višim ili nižim stepenom autonomije. Odgovornost za sudbinu države preužele bi, približno jednake, federalne jedinice sa po oko 2.000.000 stanovnika i definisanim ekonomskim, političkim i istorijskim interesima.
Na taj način bi se, i politički, i ekonomski, i nacionalno Srbija stabilizovala i konstutuisala kao moderna evropska država.
Federalne jedinice, prema našem mišljenju, trebale bi da budu Vojvodina, Šumadija, Jugoistočna Srbija, grad Beograd sa okolinom, Sandžak (Raška oblast) i Kosovo.
Demokratska federalna Srbija imala bi parlament sa dva veća - većem građana i većem federalnih jedinica.
Državu bi predstavljao predsednički dom. Federalne jedinice bi, u dvodomom parlamenu Srbije, ispoljavale svoje interese kroz veće federalnih jedinica koje bi odlučivalo o strateškim političkim i razvojnim ciljevima Srbije.
Vlada države Srbije bi upravljala pitanjima narodne odbrane, spoljne politike, monetarne politike i predlagala osnovne principe makroekonomskog programa. O tim predlozima bi glasalo veće građana.
Veće građana bi imalo i nadzornu funkciju nad funkcionisanjem državnih organa federalnih jedinica i kontrolu ustavnosti njihovog rada.
Vojvodina u takvoj federativnoj državi mora da ima status republike. Na to upućuju istorijska iskustva i činjenica da se autonomna pokrajina pokazala kao nedovoljno stabilno i rešenje bez adekvatne garancije stabilnosti ustavnog poretka.
To se videlo posle puča 1988. i protivustavnog ukinudanja autonomije u Vojvodini.
U ovako definisanom državnom uređenju Vojvodina bi, u oblasti spoljne politike, imala suvereno pravo da uspostavlja međuregionalne odnose sa ostalim evropskim regijama, a u slučaju ulaska Srbije u šire integracije, odluku o tome bi moralo doneti veće federalnih jedinica konsenzusom s jasno definisanim položajem Vojvodine u novim okolnostima.
Federalizacije Srbije i Republika Vojvodina bile bi krupan korak ka stabilizaciji države Srbije i u korenu bi sasekle sve separatističke težnje na teritoriji Srbije.
Republika Vojvodina bi predstavljala i okvir za ispoljavanje specifičnosti svih nacionalnih i drugih zajednica u Vojvodini i bila bi garant dugoročne demokratije u Srbiji.
Povratak Vojvodine na položaj definisan Ustavom iz 1974. godine ne zadovoljava ove zahteve. Ustav iz 1974. je stvaran u drugim okolnostima - u jednopartijskom sistemu i dok je postojala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavije kao garant njegovog sprovođenja. Republička administracija Vojvodine koštala bi daleko manje nego postojeća „pokrajinska” administracija. Upotrebila bi se postojeća infrastruka, a umnogome bi podigla ekonomska moć same Vojvodine.
Republika Vojvodine bi, takođe, morala biti decentralizovana spuštanjem odgovornosti za ekonomski razvoj na svaku od tri tradicionalne vojvođanske regije - Srem, Banat i Bačku, zatim na vojvođanske gradove i, potom, do nivoa opština.
Republika Vojvodina bi garantovala pravo na državljanstvo svim svojim građanima bez obzira na njihovu nacionalnu, versku i zavičajnu pripadnost i dvojno državljanstvo ukoliko bi za tim postojala potreba.
Republika Vojvodina bi imala svoju zastavu, himnu i grb koji bi se javno isticali u skladu sa vojvođanskim zakonima, a uz zastavu, himnu i grb države Srbije.
Jelte molecu lepo da smo u pravu
„Plakat proces” - V. Simonović vs B. Tadić
Владица Симоновић, аутор концептуално-уметничких плаката са ликовима Б. Тадића и Б. Ђелића издао је саопштење за јавност поводом срамног политикантског процеса који се води против овог Србина, изразито талентованог уметника.
Саопштење за јавност поводом покренутог поступка у четрвртом општинском суду у Београду, КИ.бр.922/08 16.05.2008. 14:55
Тачно је да сам ја осмислио, креирао и дао у штампу предметне плакате. Након што су одштампани, сам сам их излепио. Нико други у томе није учествовао нити ми помагао. Међутим, ја тиме нисам извршио кривично дело које ми се ставља на терет, јер нисам угрозио сигурност ни Бориса Тадића ни Божидара Ђелића. Ја њима нисам упутио претњу да ћу напасти на живот или тело њих лично или њима блиских лица.
Ја сам иначе песник и уметник. Објавио сам три носача звука са музичким садржајем и две збирке песама. Направио сам бројне креације из области дизајна и волим да се уметничким изразим. И ове, предметне плакате, сматрам уметничким делом, а мислим да је поменуте особе, или оне који су уместо њих или у њихово име покренули овај поступак, само нечиста савест навела да их погрешно протумаче и злоупотребе у предизборној кампањи, јер истина о властитом моралу и људском квалитету најтеже погађа сујетне особе. Они су се управо тако показали, јер су целу државну машинерију - полицију, јавно тужилаштво и суд употребили против једног грађанина, који ни на коју начин не може да угрози њихов живот и тело.
Дакле, предметни плакати не представљају никакву претњу нападом на живот и тело, нити представљају угрожавање било чије сигурности. Плакати садрже мој вредносни суд и то је мој лични став о штетном деловању тих људи по интересе државе Србије и грађана Србије. Фамилија Србских Навијача и дан данас добија дневно по 150-200 мејлова подршке непознатих људи, а исто толико и телефонских порука.
Директан телевизијски пренос потписивања споразума о Стабилизацији и придруживању, у време предизборне кампање, а у присуству људи који су наредили бомбардовање Србије ради одвајања Косова и Метохије и потом признали независност Косова и Метохије, изазвао је велику узнемиреност не само мене, него и свих мојих пријатеља и познаника. Садржај споразума нигде није објављен, али је неспорно потписан након признања Косова и Метохије управо са онима који су га признали. Према томе је јавно саопштено да је потпуно непознато када ће споразум ступити на снагу, јер пре тога Србија мора да испуни неке услове. Који ће све услови бити постављени и када ће Споразум заиста почети да се примењује остаје на вољи управо оних који су признали једнострано проглашену независност Косова и Метохије.
Овде посебно наглашавам да се Борис Тадић сво време предизборне кампање, па и у недељу увече након гласања понашао искључиво као председник партије, а не као председник Србије, који мора да поштује све своје грађане подједнако и да никоме не прети као што је то чинио. Наиме, претње да ће Србија отићи у изолацију и пропасти ако победи било ко осим њега је страшна претња недостојна било кога, a поготово председника државе. При томе, ни у једном средству информисања, ни од једног страног званичника нисам чуо такву претњу. Из тога произилази да су сво време предизборне кампање управо Борис Тадић и Божидар Ђелић и њихови коалициони партнери призивали стране силе да учине такву изолацију Србије у случају пораза изборне листе коју предводи Борис Тадић као председник државе Србије, толико укључен у предизборну кампању, поготово онако острашћено, иако је као председник државе морао бити уздржан од предизборне кампање за суштинске изборе, јер би он морао бити председник свих грађана Србије. Стога, само подсећам да су управо Демократе и тадашњи ДОС највеће критике на рачун Слободана Милошевића упућивали због тога што као председник Србије није замрзао место председника партије.
Све претње које су Тадић, Ђелић и њихови коалициони партнери упућивали бирачима страшно су ме узнемиравале и угрожавале моју сигурност, а и све мени познате људе, као и непознате који свакодневно шаљу поруке подршке. Такође, и мени и све мени познате људе страшно су узнемирили телевизијски спотови и плакати који су излепљени по граду на којима се налази натмурен Војислав Коштунца и Војислав Шешељ са пиштољем у руци упереним ка гледаоцу плаката, а све са натписом „ПРЕМИЈЕР КОАЛИЦИЈЕ”. Као грађанин коме је таквим ТВ спотовима и плакатима угрожена сигурност захтевам да се одмах открије ко је наручилац тих спотова и плаката. Фотографију једног од тих плаката скинуту са интернета прилажем суду.
У току целе предизборне кампање, у којој као председник државе уопште није смео да учествује, а поготово не онако острашћено, опасно делећи грађане Србије, па и у недељу увече када се након саопштавања изборних разултата обратио јавности, Борис Тадић је кршио Устав Србије. Наиме, сво време, на прво место је стављао улазак у европску заједницу, а на друго место очување територијалног интегритета Србије и очување Космета. То је директно противно одредби члана 97. Устава која прописује да Република Србија уређује и обезбеђује на првом месту „Сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност Републике Србије”, а тек на другом месту „њен међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама”.
Ова уставна одредба је у директној вези са одредбом члана 8. Устава по којој је Територија Републике Србије јединствена и недељива, а граница Републике Србије је неповредива и мења се по поступку предвиђеном за промену устава.
Борис Тадић је прекршио и уставну одредбу из члана 111. која уређујући положај председника Републике налаже да Председник Републике израћава јединство Републике Србије, јер се током предизборне камшање није понашао као председник свих грађана Србије и исте је делио на оне који наводно вуку државу у изолацију и оне који су наводно једни за Европу, као и да гласачи других партија нису за Европу, али су мудрији, па их интересују под каквим условима конкуришу за пријем у Европску заједницу.
Коначно, стављањем уласка у Европску заједницу испред очувања територијалног интегритета Србије и Косова и Метохије у саставу Србије, Борис Тадић је погазио заклетву коју је положио приликом ступања на дужност. Текст заклетве по члану 114. Устава гласи; „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије укључујући и Косово и Метохију, као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода и поштовању и одбрани Устава, закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности”. Дакле, и у тексту заклетве сувереност и целина територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију су на првом месту, а улазак у Европску заједницу се и не помиње.
Из овога произилази да тврдња на плакату да су Тадић и његов партијски колега Ђелић државни непријатењи није дата паушално и са намером да се исти увреде. Та тврдња заснована је на њиховом кршењу Устава и представља вредносни суд о њиховом противуставном деловању.
Међутим, ја ниједног тренутка нисам помислио да би због тога живот или телесни интегритет њих двојице, или неког, њима блиског лица требао да буде нападнут, јер сам пре свега хришћанин и верник. Сем тога, у 21. веку проблем државних непријатеља решава се у надлежним институцијама, након политичких избора, а предизборна кампања је управо била у току.
Име Пунише Рачића ставио сам на плакат из едукативно историјских разлога. Желео сам да укажем да је давно прошло време када је народни посланик могао ући наоружан у скупштину и пуцати у људе за које је сматрао да су државни непријатељи и да људи као што је Пуниша Рачић више нема нити ће их бити. Због тога сам написао „Један је Пуниша Рачић”. Да сам помињање Пунише Рачића хтео да користим као претњу у смислу да призивам неког новог Пунишу Рачића против државних непријатења ја не бих написао „Један је Пуниша Рачић” него бих написао на пример „Сви смо ми Пуниша Рачић”, или нешто слично као „Где је сада Пуниша Рачић” или можда „Врати се Пуниша” или „Хоћемо Пунишу”, што би било и примереније навијачком жаргону. Дакле, плакат је управо показао нашу свест да таквих обрачуна у Скупштини не може да буде, и да је једина могућност борбе против унутрашњих непријатеља државе њихов политички пораз на изборима и спречавање да уђу у парламент. Због тога је смисао плаката био да се гласа за било коју другу листу, осим на којој су се налазили Тадић, Ђелић и њихови коалициони партнери. Сем тога, Пуниша Рачић је пуцао у Хрвата Стјепана Радића, а Тадић и Ђелић су Срби, па је било какво порешење са тим догађајем потпуно непримерено. Србска историја иначе је пуна примера где је Србин убио Србина за кога је сматрао да је опасност по народ и државу. Дакле, да сам хтео да претим Тадићу и Ђелићу онда не бих ни помињао Пунишу Рачића и Стјепана Радића него би помињао Аписа, Милоша Обреновића, или неког трећег.
Коначно, морам да кажем да свакодневно добијам претње телефоном и електронском пошто, а полиција до сада није открила ни једно лице. Због тога смо моја породица и ја веома узнемирени.
У Београду, 16. 05. 2008.
Симоновић Владица
Саопштење за јавност поводом покренутог поступка у четрвртом општинском суду у Београду, КИ.бр.922/08 16.05.2008. 14:55
Тачно је да сам ја осмислио, креирао и дао у штампу предметне плакате. Након што су одштампани, сам сам их излепио. Нико други у томе није учествовао нити ми помагао. Међутим, ја тиме нисам извршио кривично дело које ми се ставља на терет, јер нисам угрозио сигурност ни Бориса Тадића ни Божидара Ђелића. Ја њима нисам упутио претњу да ћу напасти на живот или тело њих лично или њима блиских лица.
Ја сам иначе песник и уметник. Објавио сам три носача звука са музичким садржајем и две збирке песама. Направио сам бројне креације из области дизајна и волим да се уметничким изразим. И ове, предметне плакате, сматрам уметничким делом, а мислим да је поменуте особе, или оне који су уместо њих или у њихово име покренули овај поступак, само нечиста савест навела да их погрешно протумаче и злоупотребе у предизборној кампањи, јер истина о властитом моралу и људском квалитету најтеже погађа сујетне особе. Они су се управо тако показали, јер су целу државну машинерију - полицију, јавно тужилаштво и суд употребили против једног грађанина, који ни на коју начин не може да угрози њихов живот и тело.
Дакле, предметни плакати не представљају никакву претњу нападом на живот и тело, нити представљају угрожавање било чије сигурности. Плакати садрже мој вредносни суд и то је мој лични став о штетном деловању тих људи по интересе државе Србије и грађана Србије. Фамилија Србских Навијача и дан данас добија дневно по 150-200 мејлова подршке непознатих људи, а исто толико и телефонских порука.
Директан телевизијски пренос потписивања споразума о Стабилизацији и придруживању, у време предизборне кампање, а у присуству људи који су наредили бомбардовање Србије ради одвајања Косова и Метохије и потом признали независност Косова и Метохије, изазвао је велику узнемиреност не само мене, него и свих мојих пријатеља и познаника. Садржај споразума нигде није објављен, али је неспорно потписан након признања Косова и Метохије управо са онима који су га признали. Према томе је јавно саопштено да је потпуно непознато када ће споразум ступити на снагу, јер пре тога Србија мора да испуни неке услове. Који ће све услови бити постављени и када ће Споразум заиста почети да се примењује остаје на вољи управо оних који су признали једнострано проглашену независност Косова и Метохије.
Овде посебно наглашавам да се Борис Тадић сво време предизборне кампање, па и у недељу увече након гласања понашао искључиво као председник партије, а не као председник Србије, који мора да поштује све своје грађане подједнако и да никоме не прети као што је то чинио. Наиме, претње да ће Србија отићи у изолацију и пропасти ако победи било ко осим њега је страшна претња недостојна било кога, a поготово председника државе. При томе, ни у једном средству информисања, ни од једног страног званичника нисам чуо такву претњу. Из тога произилази да су сво време предизборне кампање управо Борис Тадић и Божидар Ђелић и њихови коалициони партнери призивали стране силе да учине такву изолацију Србије у случају пораза изборне листе коју предводи Борис Тадић као председник државе Србије, толико укључен у предизборну кампању, поготово онако острашћено, иако је као председник државе морао бити уздржан од предизборне кампање за суштинске изборе, јер би он морао бити председник свих грађана Србије. Стога, само подсећам да су управо Демократе и тадашњи ДОС највеће критике на рачун Слободана Милошевића упућивали због тога што као председник Србије није замрзао место председника партије.
Све претње које су Тадић, Ђелић и њихови коалициони партнери упућивали бирачима страшно су ме узнемиравале и угрожавале моју сигурност, а и све мени познате људе, као и непознате који свакодневно шаљу поруке подршке. Такође, и мени и све мени познате људе страшно су узнемирили телевизијски спотови и плакати који су излепљени по граду на којима се налази натмурен Војислав Коштунца и Војислав Шешељ са пиштољем у руци упереним ка гледаоцу плаката, а све са натписом „ПРЕМИЈЕР КОАЛИЦИЈЕ”. Као грађанин коме је таквим ТВ спотовима и плакатима угрожена сигурност захтевам да се одмах открије ко је наручилац тих спотова и плаката. Фотографију једног од тих плаката скинуту са интернета прилажем суду.
У току целе предизборне кампање, у којој као председник државе уопште није смео да учествује, а поготово не онако острашћено, опасно делећи грађане Србије, па и у недељу увече када се након саопштавања изборних разултата обратио јавности, Борис Тадић је кршио Устав Србије. Наиме, сво време, на прво место је стављао улазак у европску заједницу, а на друго место очување територијалног интегритета Србије и очување Космета. То је директно противно одредби члана 97. Устава која прописује да Република Србија уређује и обезбеђује на првом месту „Сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност Републике Србије”, а тек на другом месту „њен међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама”.
Ова уставна одредба је у директној вези са одредбом члана 8. Устава по којој је Територија Републике Србије јединствена и недељива, а граница Републике Србије је неповредива и мења се по поступку предвиђеном за промену устава.
Борис Тадић је прекршио и уставну одредбу из члана 111. која уређујући положај председника Републике налаже да Председник Републике израћава јединство Републике Србије, јер се током предизборне камшање није понашао као председник свих грађана Србије и исте је делио на оне који наводно вуку државу у изолацију и оне који су наводно једни за Европу, као и да гласачи других партија нису за Европу, али су мудрији, па их интересују под каквим условима конкуришу за пријем у Европску заједницу.
Коначно, стављањем уласка у Европску заједницу испред очувања територијалног интегритета Србије и Косова и Метохије у саставу Србије, Борис Тадић је погазио заклетву коју је положио приликом ступања на дужност. Текст заклетве по члану 114. Устава гласи; „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије укључујући и Косово и Метохију, као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода и поштовању и одбрани Устава, закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности”. Дакле, и у тексту заклетве сувереност и целина територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију су на првом месту, а улазак у Европску заједницу се и не помиње.
Из овога произилази да тврдња на плакату да су Тадић и његов партијски колега Ђелић државни непријатењи није дата паушално и са намером да се исти увреде. Та тврдња заснована је на њиховом кршењу Устава и представља вредносни суд о њиховом противуставном деловању.
Међутим, ја ниједног тренутка нисам помислио да би због тога живот или телесни интегритет њих двојице, или неког, њима блиског лица требао да буде нападнут, јер сам пре свега хришћанин и верник. Сем тога, у 21. веку проблем државних непријатеља решава се у надлежним институцијама, након политичких избора, а предизборна кампања је управо била у току.
Име Пунише Рачића ставио сам на плакат из едукативно историјских разлога. Желео сам да укажем да је давно прошло време када је народни посланик могао ући наоружан у скупштину и пуцати у људе за које је сматрао да су државни непријатељи и да људи као што је Пуниша Рачић више нема нити ће их бити. Због тога сам написао „Један је Пуниша Рачић”. Да сам помињање Пунише Рачића хтео да користим као претњу у смислу да призивам неког новог Пунишу Рачића против државних непријатења ја не бих написао „Један је Пуниша Рачић” него бих написао на пример „Сви смо ми Пуниша Рачић”, или нешто слично као „Где је сада Пуниша Рачић” или можда „Врати се Пуниша” или „Хоћемо Пунишу”, што би било и примереније навијачком жаргону. Дакле, плакат је управо показао нашу свест да таквих обрачуна у Скупштини не може да буде, и да је једина могућност борбе против унутрашњих непријатеља државе њихов политички пораз на изборима и спречавање да уђу у парламент. Због тога је смисао плаката био да се гласа за било коју другу листу, осим на којој су се налазили Тадић, Ђелић и њихови коалициони партнери. Сем тога, Пуниша Рачић је пуцао у Хрвата Стјепана Радића, а Тадић и Ђелић су Срби, па је било какво порешење са тим догађајем потпуно непримерено. Србска историја иначе је пуна примера где је Србин убио Србина за кога је сматрао да је опасност по народ и државу. Дакле, да сам хтео да претим Тадићу и Ђелићу онда не бих ни помињао Пунишу Рачића и Стјепана Радића него би помињао Аписа, Милоша Обреновића, или неког трећег.
Коначно, морам да кажем да свакодневно добијам претње телефоном и електронском пошто, а полиција до сада није открила ни једно лице. Због тога смо моја породица и ја веома узнемирени.
У Београду, 16. 05. 2008.
Симоновић Владица
Trijumf amnezije
ULOGE:
- Boris Tadić (Koalicija oko Demokratske stranke, 102 mandata)
- Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka, 78 mandata)
- Vojislav Koštunica/Velimir Ilić (Demokratska stranka Srbije/Nova Srbija, 30 mandata)
- Ivica Dačić (Koalicija oko Socijalističke partije Srbije, 20 mandata)
- Čedomir Jovanović (Liberalno demokratska partija, 13 mandata)
- Various Artists (Mađari, Bošnjaci, Albanci – stranke manjina, 7 mandata).
ČIN PRVI/ KAKO JE ŠAMPANJAC PROGLASIO VELIČANSTVENU POBEDU PROEVROPSKIH SNAGA KOJE SU ZABORAVILE MATEMATIKU:
Svega nekoliko minuta nakon što su objavljeni šokantni rezultati samoproglašenih historijskih izbora, glasači zaljubljeni u Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Vuka Draškovića & njegovu Danicu, Nenada Čanka i, čak takvih pacijenata ima, u Rasima Ljajića – energično su isključili mozak, odlučni da senzacionalni rezultat od 102 osvojena mandata koalicije ”Za evropsku Srbiju„ praktično pretoče u alkoholnu euforiju koja je u tečnom naletu cunamija kolektivno poništila poslednje ostatke izborne matematike.
Slavlje na beogradskim ulicama, vitlanje partijskim zastavama uz ritualnu vožnju automobilima s nogom na sireni – bili su tek uvod u katarzično okupljanje na Terazijama, ispred prostorija Demokratske stranke, gde se veselnicima obratio Boris Tadić, raspolućen od troprstaških pozdrava, muških udaraca po ramenima,
sočnih poljubaca, vatrenih zagrljaja i tradicionalnog macho-bondinga u obliku sportskih grimasa; potpuno zaboravljajući primitivnu operaciju sabiranja koja zahteva da Vladu formira onaj tko skupi 126 mandata – penušavi Tadić objavio je da pobeda njegove koalicije „znači odgovornost i nastavak reformi u svim oblastima života”.
Energičan kakvim ga je bog kilavog dao, ustanovio je „da treba odmah početi da se radi, jer je potrebno što pre formirati Vladu koja će zemlju uvesti u Evropsku Uniju i boriti se za očuvanje Kosova i Metohije”.
Kad mu je nivo šampanjaca u krvi dostigao kosovsku tačku ključanja, Tadić je oko ponoći prisutnima obećao da je „spreman da razgovore o novoj Vladi počne odmah večeras”, zaboravljajući ne samo koliko je sati i da je „večeras” odavno prošlo, već svesno izbegavajući da pomene da razgovore o budućoj Vladi jedino može da vodi sa Vojislavom Koštunicom ili Ivicom Dačićem, što bi u trenutku opštekoalicione žurke sasvim zafrkalo i otreznilo atmosferu. Umesto da svojim vaskolikim fanovima pantonimom objasni da većinu neće imati ni ako prihvati omraženi LDP ni manjine svih boja – Tadić se odlučio da otkrije kako je njegova pobeda „najveći uspeh u istoriji demokratije”, ništa pad Berlinskog zida, ništa pobeda protiv fašizma, ništa Francuska revolucija, jedan je Boki
Taki u istoriji demokratije!
ČIN DRUGI/ KAKO SMO SAZNALI DA JE
SLOBODAN MILOŠEVIĆ BIO POTPUNO NEVIN I UVEK PODRŽAVAO PROEUROPSKE IDEJE KOJE DANAS NASTAVLJA NJEGOV UČENIK IVICA DAČIĆ, POLITIČAR EVROPSKOG FORMATA U SOCIJALDEMOKRATSKIM POLNIM DIMENZIJAMA:
Na krilima mučenog šampanjca, ponedeljak ujutru osvanuo je sa dnevnim listom Danas i retko poremećenim naslovom „Istorijska pobeda evropske Srbije”; najprimitivnija SAO-matematika kaže nam da je zbir od 103 (Tadić) + 13 (Jovanović) + 7 (manjine) jednak broju 123 i da u pitanju nije nikakva „istorijska” pobeda, već očajnički pokušaj da se nešto od 127 mandata Patriotskog Bloka (Nikolić, Koštunica/Ilić, Dačić) prevede na ovu drugu, tobož proevropsku stranu.
Koliko je ds-ludilo uzelo maha, pokazuje uvodni komentar glavnog urednika Danasa Mihajla (nekad: Mihalja) Ramača koji je u sportskom maniru Saveza Komunista napisao vrstu brežnjevljevske skaske u čijim rečenicama sve eksplodira od polne ljubavni glede mudrog Borisa Tadića: „Dobro jutro! Demokratska stranka Borisa Tadića prekoračila je stotku. Kad krene lavina, to je to – evropska lavina. Širi dalje: idemo dalje! Kad voda dođe do vrata, dešava se upravo to što se desilo u nedelju. Ljudi pamte devedesete i znaju ko je nevera. Glas za Koštunicu i Šešelja bio je glas za prošlost. Ostalo je budućnost. Radikali odlaze.
Nisu smeli da se otarase Šešelja. Imaju ga. I šta sad? Srbija ide dalje! Evropska Srbija nije zemlja gubitnika. Nije vreme da se pita ko je izgubio. Srbija će biti evropska samo ako dobiju svi njeni građani. Oni to mogu. Mi to možemo. Srbija ide dalje. Dobro jutro, Evropo!”.
Površno iščitavanje teksta druga Ramača, a kako drukčije čitati Ramača nego najpovršnije – otkriva da je DS, u čije ime govori Mihalj zvani Mihajlo, abolirao Socijalističku partiju Srbije od pošasti devedesetih godina: za sve su krivi jedino zli radikali i pomahnitali Koštunica, nigde da se pomene Slobodan Milošević i njegova SPS falanga koja je čitav Balkan terorisala više od decenije i iza koje su ostali stotine hiljade mrtvih, srušeni i granatirani gradovi, koncentracioni logori, pustoš i kal, sve u ime sulude ideje „zaštite Srba” van granice Srbije, što danas, otvoreno, a što ne bi, traži današnja Socijalistička partija Srbije na čelu sa Ivicom Dačićem, kad ovih dana, u uslovima o budućoj Vladi, pominje Republiku Srpsku, Haški Tribunal ili srpsko Kosovo u braku sa srpskom a ženstvenom etohijom. Privući Dačića k Tadiću – zadatak je ravan Titovom naređenju da „Prozor mora pasti”. I pao je!
ČIN TREĆI/ DETERDŽENT DEMOKRATSKE STRANKE NAJBRŽE UKLANJA KRVAVE MRLJE PROŠLOSTI; SPECIJALNI SISTEM ENZIMA DAJE VAM ČISTO SPS RUBLJE, MIRISNO I SVEŽE, UKRAS ZA SVAKU SRPSKU PORODICU KOJA JE GLASOVALA ZA BORISA TADIĆA:
Nije prošlo ni 24 časa od izbora, a Demokratska stranka već je objasnila da je SPS nešto „sasvim novo” u odnosu na onu stranku koju je vodio Slobodan Milošević i u kojoj je – gle! – Ivica Dačić radio kao portparol od 1992. do 2000. godine! Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović tvrdi da SPS nikako ne treba porediti sa radikalima – što jeste točno, radikali su devedesetih bili u vlasti nešto više od osam meseci, sve ostalo vreme vladao je SPS! Božidar Đelić, potpredsednik tehničke Vlade, isti onaj koji je potpisao famozni Sporazum o pridruživanju sa Evropom, juče je izjavio da Demokratska stranka i SPS imaju „identičnu ideologiju”, iz čega bi se svašta moglo izvući kao zaključak, recimo, znači li to da đeneral Mladić nikad neće biti izručen kao što obećava Ivica Dačić? Ako ovih dana u Požarevac, na Miloševićev grob, u znak pokajanja, ode Boris Tadić – biće to sasvim prirodno...„
Petar Lukovic”
- Boris Tadić (Koalicija oko Demokratske stranke, 102 mandata)
- Tomislav Nikolić (Srpska radikalna stranka, 78 mandata)
- Vojislav Koštunica/Velimir Ilić (Demokratska stranka Srbije/Nova Srbija, 30 mandata)
- Ivica Dačić (Koalicija oko Socijalističke partije Srbije, 20 mandata)
- Čedomir Jovanović (Liberalno demokratska partija, 13 mandata)
- Various Artists (Mađari, Bošnjaci, Albanci – stranke manjina, 7 mandata).
ČIN PRVI/ KAKO JE ŠAMPANJAC PROGLASIO VELIČANSTVENU POBEDU PROEVROPSKIH SNAGA KOJE SU ZABORAVILE MATEMATIKU:
Svega nekoliko minuta nakon što su objavljeni šokantni rezultati samoproglašenih historijskih izbora, glasači zaljubljeni u Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Vuka Draškovića & njegovu Danicu, Nenada Čanka i, čak takvih pacijenata ima, u Rasima Ljajića – energično su isključili mozak, odlučni da senzacionalni rezultat od 102 osvojena mandata koalicije ”Za evropsku Srbiju„ praktično pretoče u alkoholnu euforiju koja je u tečnom naletu cunamija kolektivno poništila poslednje ostatke izborne matematike.
Slavlje na beogradskim ulicama, vitlanje partijskim zastavama uz ritualnu vožnju automobilima s nogom na sireni – bili su tek uvod u katarzično okupljanje na Terazijama, ispred prostorija Demokratske stranke, gde se veselnicima obratio Boris Tadić, raspolućen od troprstaških pozdrava, muških udaraca po ramenima,
sočnih poljubaca, vatrenih zagrljaja i tradicionalnog macho-bondinga u obliku sportskih grimasa; potpuno zaboravljajući primitivnu operaciju sabiranja koja zahteva da Vladu formira onaj tko skupi 126 mandata – penušavi Tadić objavio je da pobeda njegove koalicije „znači odgovornost i nastavak reformi u svim oblastima života”.
Energičan kakvim ga je bog kilavog dao, ustanovio je „da treba odmah početi da se radi, jer je potrebno što pre formirati Vladu koja će zemlju uvesti u Evropsku Uniju i boriti se za očuvanje Kosova i Metohije”.
Kad mu je nivo šampanjaca u krvi dostigao kosovsku tačku ključanja, Tadić je oko ponoći prisutnima obećao da je „spreman da razgovore o novoj Vladi počne odmah večeras”, zaboravljajući ne samo koliko je sati i da je „večeras” odavno prošlo, već svesno izbegavajući da pomene da razgovore o budućoj Vladi jedino može da vodi sa Vojislavom Koštunicom ili Ivicom Dačićem, što bi u trenutku opštekoalicione žurke sasvim zafrkalo i otreznilo atmosferu. Umesto da svojim vaskolikim fanovima pantonimom objasni da većinu neće imati ni ako prihvati omraženi LDP ni manjine svih boja – Tadić se odlučio da otkrije kako je njegova pobeda „najveći uspeh u istoriji demokratije”, ništa pad Berlinskog zida, ništa pobeda protiv fašizma, ništa Francuska revolucija, jedan je Boki
Taki u istoriji demokratije!
ČIN DRUGI/ KAKO SMO SAZNALI DA JE
SLOBODAN MILOŠEVIĆ BIO POTPUNO NEVIN I UVEK PODRŽAVAO PROEUROPSKE IDEJE KOJE DANAS NASTAVLJA NJEGOV UČENIK IVICA DAČIĆ, POLITIČAR EVROPSKOG FORMATA U SOCIJALDEMOKRATSKIM POLNIM DIMENZIJAMA:
Na krilima mučenog šampanjca, ponedeljak ujutru osvanuo je sa dnevnim listom Danas i retko poremećenim naslovom „Istorijska pobeda evropske Srbije”; najprimitivnija SAO-matematika kaže nam da je zbir od 103 (Tadić) + 13 (Jovanović) + 7 (manjine) jednak broju 123 i da u pitanju nije nikakva „istorijska” pobeda, već očajnički pokušaj da se nešto od 127 mandata Patriotskog Bloka (Nikolić, Koštunica/Ilić, Dačić) prevede na ovu drugu, tobož proevropsku stranu.
Koliko je ds-ludilo uzelo maha, pokazuje uvodni komentar glavnog urednika Danasa Mihajla (nekad: Mihalja) Ramača koji je u sportskom maniru Saveza Komunista napisao vrstu brežnjevljevske skaske u čijim rečenicama sve eksplodira od polne ljubavni glede mudrog Borisa Tadića: „Dobro jutro! Demokratska stranka Borisa Tadića prekoračila je stotku. Kad krene lavina, to je to – evropska lavina. Širi dalje: idemo dalje! Kad voda dođe do vrata, dešava se upravo to što se desilo u nedelju. Ljudi pamte devedesete i znaju ko je nevera. Glas za Koštunicu i Šešelja bio je glas za prošlost. Ostalo je budućnost. Radikali odlaze.
Nisu smeli da se otarase Šešelja. Imaju ga. I šta sad? Srbija ide dalje! Evropska Srbija nije zemlja gubitnika. Nije vreme da se pita ko je izgubio. Srbija će biti evropska samo ako dobiju svi njeni građani. Oni to mogu. Mi to možemo. Srbija ide dalje. Dobro jutro, Evropo!”.
Površno iščitavanje teksta druga Ramača, a kako drukčije čitati Ramača nego najpovršnije – otkriva da je DS, u čije ime govori Mihalj zvani Mihajlo, abolirao Socijalističku partiju Srbije od pošasti devedesetih godina: za sve su krivi jedino zli radikali i pomahnitali Koštunica, nigde da se pomene Slobodan Milošević i njegova SPS falanga koja je čitav Balkan terorisala više od decenije i iza koje su ostali stotine hiljade mrtvih, srušeni i granatirani gradovi, koncentracioni logori, pustoš i kal, sve u ime sulude ideje „zaštite Srba” van granice Srbije, što danas, otvoreno, a što ne bi, traži današnja Socijalistička partija Srbije na čelu sa Ivicom Dačićem, kad ovih dana, u uslovima o budućoj Vladi, pominje Republiku Srpsku, Haški Tribunal ili srpsko Kosovo u braku sa srpskom a ženstvenom etohijom. Privući Dačića k Tadiću – zadatak je ravan Titovom naređenju da „Prozor mora pasti”. I pao je!
ČIN TREĆI/ DETERDŽENT DEMOKRATSKE STRANKE NAJBRŽE UKLANJA KRVAVE MRLJE PROŠLOSTI; SPECIJALNI SISTEM ENZIMA DAJE VAM ČISTO SPS RUBLJE, MIRISNO I SVEŽE, UKRAS ZA SVAKU SRPSKU PORODICU KOJA JE GLASOVALA ZA BORISA TADIĆA:
Nije prošlo ni 24 časa od izbora, a Demokratska stranka već je objasnila da je SPS nešto „sasvim novo” u odnosu na onu stranku koju je vodio Slobodan Milošević i u kojoj je – gle! – Ivica Dačić radio kao portparol od 1992. do 2000. godine! Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović tvrdi da SPS nikako ne treba porediti sa radikalima – što jeste točno, radikali su devedesetih bili u vlasti nešto više od osam meseci, sve ostalo vreme vladao je SPS! Božidar Đelić, potpredsednik tehničke Vlade, isti onaj koji je potpisao famozni Sporazum o pridruživanju sa Evropom, juče je izjavio da Demokratska stranka i SPS imaju „identičnu ideologiju”, iz čega bi se svašta moglo izvući kao zaključak, recimo, znači li to da đeneral Mladić nikad neće biti izručen kao što obećava Ivica Dačić? Ako ovih dana u Požarevac, na Miloševićev grob, u znak pokajanja, ode Boris Tadić – biće to sasvim prirodno...„
Petar Lukovic”
Спречимо ширење глобалистичких странака
«Свет у коме свако ради за сваког...,праведнији је од онога у коме су сви свима само успутно средство»..., писао је у својој књизи «Смисао и значење руског комунизма» Николај Берђајев, инспиришући не хипике и децу америчких богаташа, већ праве хришћане и праве револуционаре.
Одавно првобитно тополошку поделу на ЛЕВО и ДЕСНО не прати слика из 19, па чак ни 20 века. Данас, када појам суверенитета из бивших векова више не постоји и када свет у једној равни већ јесте глобалан, важно је само знати разлучити добре од лоших и патолошких страна глобализације. У патолошке стране глобализације спадају: финансијско-банкарска редукција читавог живота у друштву, свођење свега на један једини облик живота, насиље и контрола, америчка хегемонија и монопол (у политици, војсци, економији, финансијама, култури и информацијама), уништавање традиција, идентитета, језика и , најзад, асиметрични војно-индустријски ратови, као средство постизања свега овога.
У данашњем свету схизофрених, удвојених вредности, у времену стратегије и тактике без идеја, називати се «лево» или «десно», без познавања суштине и конкретних људи, носиоца неке идеје, не значи много.
Тако се могло догодити да управо француски државник Де Гол национализује највећу француску банку, а да ту исту банку много касније, Митеран, дошавши на власт као нови тип левичара, одмах приватизује. Де Гол који је водио де факто левичарску политику и увек одбијао да буде сврстан «десно», али и да уђе у англосаксонску варијанту либерализма, инсистирајући на томе да представља позицију европског центра. За разлику од њега зна се, такође, да је Франсоа Митеран у својој младости био политички «либерал» десног типа који је еволуирао у «социјалисту», док је на пример, Жак Ширак у младости имао симпатије према комунистима, а касније је израстао у политичког «полулиберала француског типа».
Тек потпуно реформулисани концепт француске социјалистичке странке од стране национално оријентисаног политичара Жан Пјер Шевенмана, а који је прихватила кандидаткиња Сеголен Ројал , као и излазак из странке одређеног броја проамеричких опортуниста, вратио је ту политичку групацију на позиције реалног левог центра, са обновљеним социјалним програмом.
Будећи се поново у савременој Европи, додатну пометњу у већ увелико помешане идеологије и стратегије, уносе и обновљени облици тзв. «немарксистичке левице» (бакуњинизам, прудонизам, перонизам), који су удаљени од тзв. глобалистичке «америчке левице», како је зове Жан Пјер Шевенман.
Шта је онда уопште данас политички «неолиберализам», односно «социјализам»? Концепт «минималне државе » из 19. века за ово више није искључиви критеријум, нити је то планска наспрам потпуно тржишне привреде, нити је то тип власништва (будући да у развијеним друштвима влада управо мешовити тип власништва), нити је то унутрашња политика неке земље или друштва. Ортодоксне облике државне контроле над привредом све мањи број земаља у свету прихвата (данашње кинеско тржиште је и поред извесне контроле државе која се односи углавном на школство и медија, готово у највећем делу отворено тржиште). У веку у коме живимо, поред прелазних облика, прагматске савитљивости и превртљивости, све је постало ствар стратегије и тактике у сукобљавању политички конкурентних предизборних групација.
Међутим, и поред овог политичко-партијског релативизма, подела на «социјалистичку, солидаристичку» и «неолибералну» идеологију у науци још увек има смисла, будући да се ова подела може повезати са идејама о људској слободи и егалитаризму, са теоријом природног права, са суштином хришћанства, или са важним научним питањем о урођеном и стеченом.”
„Уместо: десно наспрам левог – глобализам наспрам антиглобализма
Ствари су у суштини врло једноставне: сви покрети који су анти-глобалистички покрети, са било које стране да су потекли, у својој основи представљају анти-хегемоничну слику света, будући да се супротстављају империјалном глобализму који почива на слепом сврставању у линију једне освајачке и монополистичке спољне политике. Ова последња, као уосталом и унутрашња политика, почива на концепцији некадашње вулгарне деснице коју на северно-америчком континенту углавном следе и републиканци и демократе са одређеним нијансама, али без неке веће разлике: смртна казна, екстремни лобистички хамилтонизам, лоша социјална права, лоше социјално и здравствено осигурање или одсуство истих, изузетно скупо школство, наглашени индивидуализам и компетиција, етика «свако за себе» и вера у утилитаристичку концепцију морала, калвинистичка обавеза да се богатимо, економски освајачки ратови за примарне сировине који сиромаше друге земље и народе, контрола информисања, гетоизација континента... Да и не помињемо да је у оваквим плутократијско-олигархијским друштвима могућност лаког изгласавања ванредних недемократских закона, (као што је то био, рецимо, северноамерички закон о «патриотском акту»), велика...
Цинично би се могло рећи да заправо једино што је глобалистичка политика највеће војне силе света узела од некадашње догматске левице јесте све јаче изражена тежња ка економском монополизму (пример за то је покушај САД да наредбом одреди лимит кинеској роби те тако сачува монопол, што је, наравно, потпуно противно игри отвореног тржишта).
Из свега овога следи да је некадашњу политичку поделу на линији «лево» и «десно» данас, у суштини, заменио једино сукоб хегемоничног наспрам мултиполарног, односно сукоб глобалног наспрам антиглобалног. Све друго из њега, у времену када суверенитета из 19. па ни из 20. века више нема, аутоматски произилази.
Најбољи пример лаичке варијанте хришћанске, социјалистичке или социјалдемократске идеје, односно онога што се у Француској данас зове «економски антиглобализам и солидаризам), јесте, у домену геополитике, управо пример јужне, тј. латинске Америке. Уморна од војних пучева, намештених диктатура и северњачког економског исцрпљивања, прва лабораторија негативног глобализма, читава јужна Америка, у традицији :Боливар – Гевара – Перон – Кастро – Чавез – Моралес - Киршнер, данас се сврстава у једну велику анти-глобалистичку странку.
”Kорисна опозиција„ наспрам радикалне опозиције
За разлику од тога, ГЛОБАЛИЗМУ И ХЕГЕМОНИЗМУ изванредно одговара тзв. «корисна опозиција», о којој говоре и Блох и Маркузе, а која заправо служи да уклони радикалну опозицију и да спречи да се у систему глобалног монопола и хегемоније у покореним земљама било шта промени.
У ту корисну опозицију спада оно што глобализам сам ствара као своју излучевину, а то је тзв. «америчка левица», како је зове Жан Пјер Шевенман, односно тзв. наци-либерална левица. Реч је у ствари о ГЛОБАЛИСТИЧКОЈ ДЕСНИЦИ, КОЈОЈ СЕ ИЗ УТИЛИТАРНИХ РАЗЛОГА НАДЕВА ИМЕ ЛЕВИЦЕ.
Како је препознати и зауставити да се она не «шири даље»? Како препознати странке које су у транзиционим земљама створили амерички инструктори ?
1. Припадници ових странака критикују монопол, али зато никада «не виде» УСА глобалистички монопол у светској економији и финансијским организацијама који почива на голој физичкој и војној сили. Напротив, они су савезници свих монополистичких америчких метода и та врста неправде им не смета.
2. Припадници ових странака критикују ратне злочинце у својој земљи, али никада не виде америчке наредбодавце безбројних ратова као ратне злочинце. По њима, за припаднике великих сила и моћних земаља командна одговорност не важи. Ово је ниво тзв. моралне хетерономије, односно психолошки статус свих колаборациониста.
3. Припадници ових странака критикују национализам у својој земљи, али никада не критикују изражени амерички национализам. Српски им смета, али амерички им не смета.
Залажу се за «приватизацију свега», не узимајући у обзир да најразвијеније европске земље имају мешовити тип власништва.”
„4. Припадници глобалистичких партија никада не говоре ни о бесплатном школству , ни о бесплатном здравству, иако глуме «левицу».
Увек се залажу за то да земља служи ФИЗИЧКИ ЈАЧЕГ, без обзира на морално оправдање. Увек су «атлантисти», како то одлично увиђа Шевенман и залажу се за улазак своје земље (односно Србије) у Нато војни пакт под командом УСА ратоборних генерала.
5. Тзв. «либерална глобалистичка наци партија» увек брани либерализацију и легализацију дрога и отрова, хомосексуалне бракове, разне јавне перверзије (у име слободе), не схватајући да слобода није «вољно искуство у Злу», већ свест о нужности одбијања слободе Зла.
У овом типу либерализма, свака перверзија се уздиже до свог ослобођења, али не само да би могла да се испољи, већ да би се наметала другима. Тај тип либерализма у ствари укида слободу других да живе у свету без перверзија. Тако се догађа да се хомосексуалне склоности неке особе (које су потпуно приватна потреба и приватно право појединца) намећу целој заједници као општа норма, што је равно потпуној диктатури. Када либерални хомосексуалци групно демонстрирају улицом, они то не раде зато што их неко прогања (јер их у Србији нико не прогања), него то раде зато да би послали поруку да је њихов модел живота пожељан за читаво друштво. Тиме они желе да укину слободу других људи на живот који је у складу са природом прокреације, потпуно несвесни тога да су сами они руке и ноге великог поробљавања и уништавања, како народа, тако и умних и слободних критичких бића. У функцији наци-глобализма.
6. Од својих страначких промоција, овакве либералне формације увек, по заједничком капиталистичком рецепту, праве сценарио «рок концерата», јер циљају незреле, адолесцентске и поводљиве структуре личности које немају праву моћ аутономне моралне критике. Овакви либерали не воле слободу аутономних моралних одлука, нити воле људе са чврстим моралним темељима.
7. Овакви либерали мрзе све што је аутентично, мрзе сељаке, народне људе, све што је национално и мрзе историју, јер су они коњица УСА инстант либерализације која зна да је слепом израбљивачком капиталу највећи непријатељ идентитет. Отуда они глуме «урбаност», «грађане и грађанке», као у време Јакобинског терора када се за изговорено «мадаме» ишло на гиљотину, али немају чак ни јакобински револуционарни занос.
8. Глобалистичка наци-либерална партија држи се увек голог утилитаристичког принципа , уместо деонтолошког морала. Она није израсла ни из социјалног става Источне цркве, али ни из револуционарног заноса француске револуције. Она је изашла из суровости Калвинизма, издавши саме његове принципе. Она се противи моралу у политици, јер политику схвата само као трговину и повијање над физички јачим. То је онај чувени аргумент који није никакав аргумент: «и ми као и цео свет...». Цео свет је, међутим, био и под влашћу Хитлера. Такође се оваквој странци у Србији може догодити да не види сурову неправду у томе да један момчић од око 26 година који можда има (а можда и нема?) количник интелигенције изнад просечног, али који у сваком случају нема никакве моралне заслуге, нити има било каква дела, да такав момчић, неком монополистичком пречицом, у трагичном тренутку за земљу буде подпредседник владе! То је хоризонтално ругање читавој духовној људској вертикали грађеној 3.000 година, што је управо у складу са наци глобализмом.
Наци-либералне странке које ничу у свим посткомунистичким земљама (обично мале, али са пуно америчких дотација) воде маргинални људи и хистеричне жене, без правог политичког образовања. Циља се узраст хормоналних превирања и психолошки недовољно оформљених бића. Овакве странке су управо заступници најгорег монополистичког капитализма и највулгарније деснице, заодевене у рок стил тобожње лежерности. ОНЕ СУ КОРИСНА И ДОБРА ОПОЗИЦИЈА (Блох, Маркузе) ЗА ОЧУВАЊЕ ВЕЛИКЕ МОНОПОЛИСТИЧКЕ ФИНАНСИЈСКЕ ХЕГЕМОНИЈЕ. Њихови чланови су амерички ђаци који никада нису схватили борбу једног Че Ге Варе, нити заједничку борбу за социјално и национално ослобођење ослободилачких народних покрета. Такви либерали цупкају у ритму хард рока и у угловима доларских вила једу свој кавијар. Они су за либерализацију дрога, али не за либерализацију националних осећања. Они мрзе традиционалистичку левицу, јер традиционалистичка левица има ДЕОНТОЛОШКЕ ВРЕДНОСТИ, док су њихови богови долар и златно теле. Они мисле да је ПАНК мајица симбол левичарства, а истрзано дрмање главом и бројни неуротични тикови, знак политичког убеђења. Они су само бледе копије холивудских статиста који за лажно-штампане доларе, на позорници крвавог света, у коме, коње убијају зар не ?, лоше играју лоше либерале.
Зато спречимо да се шире даље. Ако нешто међу њима и ваља, само ће се отрезнити.
Читава прича о идеји либерализма у ствари је прича о слободи и правди. Да ли ћемо живот провести у бесмислу, стварајући до старости «услове за њега», или ћемо имати времена да волимо, пишемо, градимо, компонујемо, сликамо, лечимо... са пуном свешћу о томе да живимо у оваквом телу само једном и никада више,али и да смо дужни својим прецима, зависи највише од тога колико се будемо одупрли глобалним лажима.
«Добро је донети народу демократију, али је много боље припремити га и васпитати за њу» - говорио је Шарл де Монтескије. Зашто увозити «америчку либерално-демократску партију», ако је могуће поштовати сопствену социјалну традицију?
Зашто «ширити даље» идеју утилитаризма и називати га «слободом», кад је он ропство користољубља, људске превртљивости и лажи? Зашто не научити нешто од социјалног корена Источне цркве од кога су учили сви прави европски социјалисти , уместо од пуког средства Џереми Бентама ?
«Свет у коме свако ради за сваког...,праведнији је од онога у коме су сви свима само успутно средство»..., писао је у својој књизи «Смисао и значење руског комунизма», инспиришући, не хипике и децу америчких богаташа, већ праве хришћане и праве револуционаре, Николај Берђајев.
Искрена опција данас је само антиглобализам. То је свет социјалне правде и слободних народа, а тек онда свет слободнох јединки.
Др Мила Алечковић Николић”
Одавно првобитно тополошку поделу на ЛЕВО и ДЕСНО не прати слика из 19, па чак ни 20 века. Данас, када појам суверенитета из бивших векова више не постоји и када свет у једној равни већ јесте глобалан, важно је само знати разлучити добре од лоших и патолошких страна глобализације. У патолошке стране глобализације спадају: финансијско-банкарска редукција читавог живота у друштву, свођење свега на један једини облик живота, насиље и контрола, америчка хегемонија и монопол (у политици, војсци, економији, финансијама, култури и информацијама), уништавање традиција, идентитета, језика и , најзад, асиметрични војно-индустријски ратови, као средство постизања свега овога.
У данашњем свету схизофрених, удвојених вредности, у времену стратегије и тактике без идеја, називати се «лево» или «десно», без познавања суштине и конкретних људи, носиоца неке идеје, не значи много.
Тако се могло догодити да управо француски државник Де Гол национализује највећу француску банку, а да ту исту банку много касније, Митеран, дошавши на власт као нови тип левичара, одмах приватизује. Де Гол који је водио де факто левичарску политику и увек одбијао да буде сврстан «десно», али и да уђе у англосаксонску варијанту либерализма, инсистирајући на томе да представља позицију европског центра. За разлику од њега зна се, такође, да је Франсоа Митеран у својој младости био политички «либерал» десног типа који је еволуирао у «социјалисту», док је на пример, Жак Ширак у младости имао симпатије према комунистима, а касније је израстао у политичког «полулиберала француског типа».
Тек потпуно реформулисани концепт француске социјалистичке странке од стране национално оријентисаног политичара Жан Пјер Шевенмана, а који је прихватила кандидаткиња Сеголен Ројал , као и излазак из странке одређеног броја проамеричких опортуниста, вратио је ту политичку групацију на позиције реалног левог центра, са обновљеним социјалним програмом.
Будећи се поново у савременој Европи, додатну пометњу у већ увелико помешане идеологије и стратегије, уносе и обновљени облици тзв. «немарксистичке левице» (бакуњинизам, прудонизам, перонизам), који су удаљени од тзв. глобалистичке «америчке левице», како је зове Жан Пјер Шевенман.
Шта је онда уопште данас политички «неолиберализам», односно «социјализам»? Концепт «минималне државе » из 19. века за ово више није искључиви критеријум, нити је то планска наспрам потпуно тржишне привреде, нити је то тип власништва (будући да у развијеним друштвима влада управо мешовити тип власништва), нити је то унутрашња политика неке земље или друштва. Ортодоксне облике државне контроле над привредом све мањи број земаља у свету прихвата (данашње кинеско тржиште је и поред извесне контроле државе која се односи углавном на школство и медија, готово у највећем делу отворено тржиште). У веку у коме живимо, поред прелазних облика, прагматске савитљивости и превртљивости, све је постало ствар стратегије и тактике у сукобљавању политички конкурентних предизборних групација.
Међутим, и поред овог политичко-партијског релативизма, подела на «социјалистичку, солидаристичку» и «неолибералну» идеологију у науци још увек има смисла, будући да се ова подела може повезати са идејама о људској слободи и егалитаризму, са теоријом природног права, са суштином хришћанства, или са важним научним питањем о урођеном и стеченом.”
„Уместо: десно наспрам левог – глобализам наспрам антиглобализма
Ствари су у суштини врло једноставне: сви покрети који су анти-глобалистички покрети, са било које стране да су потекли, у својој основи представљају анти-хегемоничну слику света, будући да се супротстављају империјалном глобализму који почива на слепом сврставању у линију једне освајачке и монополистичке спољне политике. Ова последња, као уосталом и унутрашња политика, почива на концепцији некадашње вулгарне деснице коју на северно-америчком континенту углавном следе и републиканци и демократе са одређеним нијансама, али без неке веће разлике: смртна казна, екстремни лобистички хамилтонизам, лоша социјална права, лоше социјално и здравствено осигурање или одсуство истих, изузетно скупо школство, наглашени индивидуализам и компетиција, етика «свако за себе» и вера у утилитаристичку концепцију морала, калвинистичка обавеза да се богатимо, економски освајачки ратови за примарне сировине који сиромаше друге земље и народе, контрола информисања, гетоизација континента... Да и не помињемо да је у оваквим плутократијско-олигархијским друштвима могућност лаког изгласавања ванредних недемократских закона, (као што је то био, рецимо, северноамерички закон о «патриотском акту»), велика...
Цинично би се могло рећи да заправо једино што је глобалистичка политика највеће војне силе света узела од некадашње догматске левице јесте све јаче изражена тежња ка економском монополизму (пример за то је покушај САД да наредбом одреди лимит кинеској роби те тако сачува монопол, што је, наравно, потпуно противно игри отвореног тржишта).
Из свега овога следи да је некадашњу политичку поделу на линији «лево» и «десно» данас, у суштини, заменио једино сукоб хегемоничног наспрам мултиполарног, односно сукоб глобалног наспрам антиглобалног. Све друго из њега, у времену када суверенитета из 19. па ни из 20. века више нема, аутоматски произилази.
Најбољи пример лаичке варијанте хришћанске, социјалистичке или социјалдемократске идеје, односно онога што се у Француској данас зове «економски антиглобализам и солидаризам), јесте, у домену геополитике, управо пример јужне, тј. латинске Америке. Уморна од војних пучева, намештених диктатура и северњачког економског исцрпљивања, прва лабораторија негативног глобализма, читава јужна Америка, у традицији :Боливар – Гевара – Перон – Кастро – Чавез – Моралес - Киршнер, данас се сврстава у једну велику анти-глобалистичку странку.
”Kорисна опозиција„ наспрам радикалне опозиције
За разлику од тога, ГЛОБАЛИЗМУ И ХЕГЕМОНИЗМУ изванредно одговара тзв. «корисна опозиција», о којој говоре и Блох и Маркузе, а која заправо служи да уклони радикалну опозицију и да спречи да се у систему глобалног монопола и хегемоније у покореним земљама било шта промени.
У ту корисну опозицију спада оно што глобализам сам ствара као своју излучевину, а то је тзв. «америчка левица», како је зове Жан Пјер Шевенман, односно тзв. наци-либерална левица. Реч је у ствари о ГЛОБАЛИСТИЧКОЈ ДЕСНИЦИ, КОЈОЈ СЕ ИЗ УТИЛИТАРНИХ РАЗЛОГА НАДЕВА ИМЕ ЛЕВИЦЕ.
Како је препознати и зауставити да се она не «шири даље»? Како препознати странке које су у транзиционим земљама створили амерички инструктори ?
1. Припадници ових странака критикују монопол, али зато никада «не виде» УСА глобалистички монопол у светској економији и финансијским организацијама који почива на голој физичкој и војној сили. Напротив, они су савезници свих монополистичких америчких метода и та врста неправде им не смета.
2. Припадници ових странака критикују ратне злочинце у својој земљи, али никада не виде америчке наредбодавце безбројних ратова као ратне злочинце. По њима, за припаднике великих сила и моћних земаља командна одговорност не важи. Ово је ниво тзв. моралне хетерономије, односно психолошки статус свих колаборациониста.
3. Припадници ових странака критикују национализам у својој земљи, али никада не критикују изражени амерички национализам. Српски им смета, али амерички им не смета.
Залажу се за «приватизацију свега», не узимајући у обзир да најразвијеније европске земље имају мешовити тип власништва.”
„4. Припадници глобалистичких партија никада не говоре ни о бесплатном школству , ни о бесплатном здравству, иако глуме «левицу».
Увек се залажу за то да земља служи ФИЗИЧКИ ЈАЧЕГ, без обзира на морално оправдање. Увек су «атлантисти», како то одлично увиђа Шевенман и залажу се за улазак своје земље (односно Србије) у Нато војни пакт под командом УСА ратоборних генерала.
5. Тзв. «либерална глобалистичка наци партија» увек брани либерализацију и легализацију дрога и отрова, хомосексуалне бракове, разне јавне перверзије (у име слободе), не схватајући да слобода није «вољно искуство у Злу», већ свест о нужности одбијања слободе Зла.
У овом типу либерализма, свака перверзија се уздиже до свог ослобођења, али не само да би могла да се испољи, већ да би се наметала другима. Тај тип либерализма у ствари укида слободу других да живе у свету без перверзија. Тако се догађа да се хомосексуалне склоности неке особе (које су потпуно приватна потреба и приватно право појединца) намећу целој заједници као општа норма, што је равно потпуној диктатури. Када либерални хомосексуалци групно демонстрирају улицом, они то не раде зато што их неко прогања (јер их у Србији нико не прогања), него то раде зато да би послали поруку да је њихов модел живота пожељан за читаво друштво. Тиме они желе да укину слободу других људи на живот који је у складу са природом прокреације, потпуно несвесни тога да су сами они руке и ноге великог поробљавања и уништавања, како народа, тако и умних и слободних критичких бића. У функцији наци-глобализма.
6. Од својих страначких промоција, овакве либералне формације увек, по заједничком капиталистичком рецепту, праве сценарио «рок концерата», јер циљају незреле, адолесцентске и поводљиве структуре личности које немају праву моћ аутономне моралне критике. Овакви либерали не воле слободу аутономних моралних одлука, нити воле људе са чврстим моралним темељима.
7. Овакви либерали мрзе све што је аутентично, мрзе сељаке, народне људе, све што је национално и мрзе историју, јер су они коњица УСА инстант либерализације која зна да је слепом израбљивачком капиталу највећи непријатељ идентитет. Отуда они глуме «урбаност», «грађане и грађанке», као у време Јакобинског терора када се за изговорено «мадаме» ишло на гиљотину, али немају чак ни јакобински револуционарни занос.
8. Глобалистичка наци-либерална партија држи се увек голог утилитаристичког принципа , уместо деонтолошког морала. Она није израсла ни из социјалног става Источне цркве, али ни из револуционарног заноса француске револуције. Она је изашла из суровости Калвинизма, издавши саме његове принципе. Она се противи моралу у политици, јер политику схвата само као трговину и повијање над физички јачим. То је онај чувени аргумент који није никакав аргумент: «и ми као и цео свет...». Цео свет је, међутим, био и под влашћу Хитлера. Такође се оваквој странци у Србији може догодити да не види сурову неправду у томе да један момчић од око 26 година који можда има (а можда и нема?) количник интелигенције изнад просечног, али који у сваком случају нема никакве моралне заслуге, нити има било каква дела, да такав момчић, неком монополистичком пречицом, у трагичном тренутку за земљу буде подпредседник владе! То је хоризонтално ругање читавој духовној људској вертикали грађеној 3.000 година, што је управо у складу са наци глобализмом.
Наци-либералне странке које ничу у свим посткомунистичким земљама (обично мале, али са пуно америчких дотација) воде маргинални људи и хистеричне жене, без правог политичког образовања. Циља се узраст хормоналних превирања и психолошки недовољно оформљених бића. Овакве странке су управо заступници најгорег монополистичког капитализма и највулгарније деснице, заодевене у рок стил тобожње лежерности. ОНЕ СУ КОРИСНА И ДОБРА ОПОЗИЦИЈА (Блох, Маркузе) ЗА ОЧУВАЊЕ ВЕЛИКЕ МОНОПОЛИСТИЧКЕ ФИНАНСИЈСКЕ ХЕГЕМОНИЈЕ. Њихови чланови су амерички ђаци који никада нису схватили борбу једног Че Ге Варе, нити заједничку борбу за социјално и национално ослобођење ослободилачких народних покрета. Такви либерали цупкају у ритму хард рока и у угловима доларских вила једу свој кавијар. Они су за либерализацију дрога, али не за либерализацију националних осећања. Они мрзе традиционалистичку левицу, јер традиционалистичка левица има ДЕОНТОЛОШКЕ ВРЕДНОСТИ, док су њихови богови долар и златно теле. Они мисле да је ПАНК мајица симбол левичарства, а истрзано дрмање главом и бројни неуротични тикови, знак политичког убеђења. Они су само бледе копије холивудских статиста који за лажно-штампане доларе, на позорници крвавог света, у коме, коње убијају зар не ?, лоше играју лоше либерале.
Зато спречимо да се шире даље. Ако нешто међу њима и ваља, само ће се отрезнити.
Читава прича о идеји либерализма у ствари је прича о слободи и правди. Да ли ћемо живот провести у бесмислу, стварајући до старости «услове за њега», или ћемо имати времена да волимо, пишемо, градимо, компонујемо, сликамо, лечимо... са пуном свешћу о томе да живимо у оваквом телу само једном и никада више,али и да смо дужни својим прецима, зависи највише од тога колико се будемо одупрли глобалним лажима.
«Добро је донети народу демократију, али је много боље припремити га и васпитати за њу» - говорио је Шарл де Монтескије. Зашто увозити «америчку либерално-демократску партију», ако је могуће поштовати сопствену социјалну традицију?
Зашто «ширити даље» идеју утилитаризма и називати га «слободом», кад је он ропство користољубља, људске превртљивости и лажи? Зашто не научити нешто од социјалног корена Источне цркве од кога су учили сви прави европски социјалисти , уместо од пуког средства Џереми Бентама ?
«Свет у коме свако ради за сваког...,праведнији је од онога у коме су сви свима само успутно средство»..., писао је у својој књизи «Смисао и значење руског комунизма», инспиришући, не хипике и децу америчких богаташа, већ праве хришћане и праве револуционаре, Николај Берђајев.
Искрена опција данас је само антиглобализам. То је свет социјалне правде и слободних народа, а тек онда свет слободнох јединки.
Др Мила Алечковић Николић”
четвртак, 15. мај 2008.
Hrišćanska demokratija
Na demokratske i socijalističke pokrete 18. i 19. veka i Hrišćani nude svoje koncepte hrišćanske demokratije i hrišćanskog socijalizma. Liberalnija i levičarska struja pri tome se formira oko pojma hrišćanskog socijalizma i „radničkih” stranaka, iz kojeg je kao jedan primer izašla britanska labour-partija; konzervativnija struja formira se obično oko pojma hrišćanske demokratije ili demohrišćani i „narodnjačkih” stranaka. U Jugoslaviji i Srbiji ovaj proces zaustavljen je drugim svetskim ratom i potonjom diktaturom marksističkih komunista.
Hrišćanska demokratija predstavlja ideju, pokret i deo istorijskog procesa. U svom dokumentu „Encyclical Graves de Communi”, papa Lav XIII naprimer je definisao ideju hrišćanske demokratije kao koncept rešavanja problema kojima je bila zahvaćena radnička klasa i unapređenja njihovih ljudskih prava. U svojoj čuvenoj enciklici „Rerum Novarum”, koja se smatra i osnivačkim manifestom demohrišćanstva, papa Lav XIII naglašava da ne postoji jači posrednički faktor od verskog koji može pomiriti vladajuće i radničke klase.
Demohrišćanski pokret je naročito bio zastupljen u Italiji pod vođstvom Luiđija Šturza, zatim u Norveškoj (Democratic Party of Norway), u Nemačkoj (CDU/CSU) gde trenutno ima većinu u parlamentu. Demohrišćanske partije uticajan su politički faktor i u Švedskoj, Holandiji, Francuskoj, Sloveniji, Austriji, Češkoj. Internacionalne organizacije koje povezuju sve demohrišćane pod imenom Christian Democrat and People's Parties International su druge po veličini organizacije ovog tipa, odmah iza Socijaldemokratske internacionale. U Evropi, demohrišćanske partije integrisane su u okviru organizacije Evropske Partije Naroda (European People's Party) koja ima većinu u Evropskom parlamentu (DSS je član ove Evropske Partije Naroda, doduše ali i hrvatski HDZ).
U konceptu hrišćanske demokratije nije moguće govoriti o jednom doktrinarnom programu koje zastupaju svi demohrišćaski pokreti, pre svega zbog toga što su se oni razvijali u različitim društvenim okruženjima sa različitim problemima, inicijatori ovih pokreta poticali su iz različitih socijalnih slojeva, konfesionalnih tradicija čiji su interesi ponekad bili u suprotnosti. Ono što je zajedničko za sve demohrišćanske partije jeste upravo vizija da se u skladu sa verskim principima i paradigmama mogu rešavati socijalni problemi. U slučaju demohrišćana značaj svog verskog nasleđa posebno je naglašen, kao i osnovna svrha političkog angažmana koja podrazumeva prenošenje hrišćanske vizije na čovečanstvo i njegovu budućnost. Programi demohrišćanskih partija profilisani su i usmereni na značaj etike/morala za društvo koje je dobro, na osnovni značaj porodice i škole, na pitanja nege i društvene brige i na internacionalnu solidarnost. Ova vizija poseduje svoje impikacije na kako u doktrinalnom, tako i u bihejvijoralnom smislu.
Nesumnjivo je da individualistički i konzervativni sa jedne ili potpuno liberalni društveni koncepti sa druge strane, nisu u mogućnosti da u potpunosti i adekvatno odgovore na izazove pred koje nas stavlja problematika postmodernističkog društva u kojem živimo. Ideja hrišćanske demokratije na problematiku savremenog društva posmatra iz drugačije perspektive i shodno tome nudi politička i socijalna rešenja.
Važno je naglasiti da se unutar koncepta hrišćanske demokratije društvo ne posmatra kao zajednica pojedinaca, kako je to paradigmatično za liberalne koncepte, već kao zajednicu osoba - ličnosti, dakle, u okvirima personalizma. Ličnost predstavlja fundamentalno socijalno biće, čija egzistencija se ne ostvaruje kroz vrstu rivaliteta – nadmetanja kao što slučaj sa liberalnim kapitalizmom, već kroz aktivno učešće u dobrosusedskim odnosima, skladnim porodičnim odnosima, u svojoj participaciji unutar šire zajednice. Vrednosti poput solidarnosti i moralnih načela naročito su naglašene.
Politički, koncept hrišćanske demokratije ne predstavlja zamenu za konzervativizam ili nekakvu vrstu kopije socijalne demokratije već drugačiji politički princip. U ideološkom kontekstu, ideja hrišćanske demokratije uključivala je različite poglede, poput liberalnih, konzervativnih i socijalističkih u jednom širem okviru hrišćanskih i moralnih principa.
Demohrišćanske stranke se u političkom spektru najčešće vezuju uz centar, ili pripadaju strankama desnog centra, kao što je to u slučaju zapadne Evrope. Ono što koncept hrišćanske demokratije čini liberalnim jeste naglasak na ljudskim pravima i inicijativi kojeg pojedinac treba da ima prema društvu. U suprotnosti liberalnom stanovištu stoji programska inicijativa protiv sekularizovanja vrednosti u društvu. Ono što ovaj koncept čini konzervativnim jesu njegovi pogledi na pitanja braka, istopolnih brakova, razvoda, abortusa ali i snažnom suprostavljanju ideologizaciji društva, naročito protiv ideologija poput komunističke. Ono što ga čini socijalističkim jeste snažan naglasak na socijalnoj solidarnosti, borbi protiv siromaštva, oporezivanja imućnih. Tržišna ekonomija također je naglašena u programima partija koje pripadaju ovoj političkoj struji.
Verski motivi inspirišu većinu delova političkog programa. Specifični ciljevi ovog političkog koncepta naglašavaju važnost prevazilaženja i rešavanja raznih vrsta konfliktnih situacija i posredničku ulogu, empatiju, solidarnost kao preduslove za postizanje organske harmonije društva. Između morala i politike ne sme biti suprostavljenosti. Država, u kolektivnom smislu mora biti povezana putem iste Božanske volje koja povezuje i same vernike u individualnom smislu. Priroda države treba biti ista kao i unutrašnja priroda koju prepoznajemo kao vlastitu. Politika medijacije - posredništva karakteristična je za hrišćansko-demokratske pokrete u zapadnoj Evropi.
Polazeći od ovakve ideje važno je naglasiti da religiozna ubeđenja nisu samo deo ličnog pitanja pojedinca. Hrišćanstvo je kroz istoriju imalo ključan značaj u kreiranju Evropskog društva. To podrazumeva ulogu i naglašava važnost koju pojedinac ima u afirmaciiji političkog i društvenog okruženja. Ovo je moguće kroz razumevanje osnovnih socijalnih principa utemeljenih na tradicionalnim vrednostima koje nam nudi hrišćansko učenje, odnosno, osnovnih principa hrišćansko – socijalne politike.
1. Socijalna pravda
Pravni sistem mora da štiti dignitet pojedinca i garantuje miran suživot. Da bi sloboda svakog pojedinca bila u potpunosti ostvarena, neophodno je postojanje socijalne pravde. Okolnosti u kojima ljudi žive ne bi trebalo da ugrožavaju tu slobodu ni na koji način. Zadatak državne vlasti je da obezbedi sve potrebne preduslove za njeno ostvarivanje.
Ideja socijalne pravde predstavlja jedno od temelja Svetopisamskog učenja. Ona ujedno predstavlja i temelj hrišćansko-socijalne politike. Na početku važno je naglasiti važnost jednakosti između polova. Muškarac i žena su komplementarni i sačinjavaju prirodnu zajednicu polova u kojim ne sme biti bilo kakve podređenosti. Ovakva ravnopravnost podrazumeva se u širem društvenom okruženju, gde prava muškaraca i žena moraju biti u potpunosti jednaka.
Pojam socijalne pravde predviđa obaveze i odgovornosti za dobrobit društva na osnovu mogućnosti pojedinca. Iznad svega to podrazuma pružanje pomoći onima koji nisu u stanju pomoći sebi i ne mogu efektivno predstavljati sopstvene interese. Posebno treba pomoći onima koji pripadaju najnižim socijalnim slojevima, koji ni u kakvom slučaju ne smeju biti marginalizovani, te osnovni socijalni uslovi trebaju biti zagarantovani svima.
Jednakost celog ljudskog roda, njegovo dostojanstvo i sloboda utemeljeni su unutar svetopisamske antropologije. Ono podrazumeva garanciju jednakih prava za sve, bez obzira na rasnu, kulturnu ili versku pripadnost. U ovom kontekstu veoma je važno da svaki pojedinac ima pravo i jednaku mogućnost na obrazovanje, zdravstvenu negu i bude socijalno zbrinut, ukoliko sam nije u mogućnosti da to učini.
2. Vlast bez idelogije
Država, kao dobrovoljno organizovana ljudska zajednica, pre svega bi trebala da bude demistifikovana i ocišćena od ideoloških i idolopokloničkih zastranjivanja koje su joj nametnule bezbožnicke doktrine, udaljavajući je tako od njene iskonske namene da bude zajedničko dobro iz koga, radeći za dobrobit zajednice, svako dobija i ličnu dobrobit. Lični prosperitet je usko povezan sa prosperitetom zajednice, kao što i zajednica može opstajati u blagostanju samo ako je ono skup pojedinačnih blagostanja njenih clanova.
3. Pravo na život
Svetopisamska i crkvena tradicija svedoče nam o tome da je čovek stvoren po obrazu i podobiju (sličnosti) Božijem. Pravo na život predstavlja temelj svih ljudskih prava. Naročito je važno naglasiti fundamentalno pravo ljudskog bića na rođenje. Argument protiv abortusa ne polazi samo od premise verskih principa već svoje opravdanje nalazi i u prirodnom poretku stvaranja, u osnovnim konceptima ljudskih prava i socijalne pravde. Pravo na život ne zavisi od određenog verskog ubeđenja, već ono predstavlja prirodno i neotuđivo pravo koje izvire iz dostojanstva ljudskog bića. Odbrana prava na život od momenta začeća do završetka života, jeste odbrana dostojanstva ljudskog bića. Svako sagledavanje ovog ozbiljnog pitanja mora poći od jasne premise da planirani abortus predstavlja oduzimanje života ljudskom biću kojem je to postojanje dato. Čin koji dozvoljava da se već postojećem ali ne i rođenom ljudskom biću oduzme pravo na dalje postojanje, ne može ni na koji način biti princip humanosti i pravde.
Dostojanstvo čoveka i ljudskog života, uključujući i ono nerođenog deteta, predstavlja neizostavnu, nezaobilaznu stavku. Svako ljudsko biće treba smatrati kao jedinstvenu i samostalnu individuu tokom svih faza života. Dostojanstvo svake osobe ima jednaku vrednost bez obzira na pol, rasu, nacionalnost, dob, hendikep, verska ili politička ubeđenja, zdravlje i mogućnosti, uspeh ili manjak uspešnosti i sud drugih. U ovom kontekstu važno je naglasiti i potrebu za poboljšanjem socijalne negu ženama u drugom stanju i osobama sa invaliditetom.
4. Porodica kao temelj društva
Porodica predstavlja temelj društva. Porodica predstavlja najosnovniji oblik društvene zajednice. Ona pruža pojedincu sigurno okruženje unutar koga on može da razvija sve one pozitivne vrednosti koje treba da ispoljava unutar šireg društvenog okruženja. Porodica predstavlja mikro-zajednicu, koje ima sve osnovne atribute jednog društva. Zdravo porodično okruženje postavlja temelj zdravom društvu.
5. Kolektivna odgovornost.
Pomirenje predstavlja dužnost, kako pojedinaca, tako socijalnih i ekonomskih grupa. Ovo je naročito važno u društvenom kontekstu kakvo je naše gde princip pomirenja i tolerancije mora biti aspiracija svakog pojedinca. Poniznost, pokajanje, strpljenje i opraštanje nisu samo vrline koje treba da krase pojedinca već ono treba da bude sastavni deo i političkog programa.
Velika odgovornost je na vladajućim strukturama da učini sve što je u njenoj moći da raznim programima edukacije, denacifikacije i odgovarajućim aktivnostima smanji uticaj anahronih i retrogradnih vrednosti u društvu, u svojstvu svojevrsne promene svesti društva kako bi se značajno umanjila mogućnost rediciva nacionalističkih i drugih ekstremmih elemenata. Promeniti svest društva najteži je i najduži proces, naročito tamo gde se društva nalaze u periodu tranzicije.
Svaka nacija snosi odgovornost kako prema prošlosti¸ tako i prema oblikovanju budućnosti. Imajući u vidu protekla ratna dešavanja na našim prostorima, moramo biti svesni zločina koji su bili načinjeni sa svih strana. Ipak, ne možemo preći, te moramo podneti odgovornost za pojedince koji su te zločine činili, i učiniti sve da bi isti odgovarali za takva nedela, pred pravnim institucijama koje su za to nadležne.
6. Empatija i solidarnost
Svetopisamska i crkvena tradicija posebno naglašavaju važnost saosećanja jednog ljudskog bića prema drugome. Ovo podrazumeva napuštanje indeferentnog i pasivnog stava u odnosu na pomoć koju je potrebno ukazati drugome. Svaki član društva snosi individualnu i korporativnu odgovornost da bi služio i pomogao drugome. Jedan od zadataka države jeste da putem različitih programa i aktivnosti podstiče ove vrednosti kod pojedinaca, porodica i organizacija.
Solidarnost predstavlja brigu pojedinca za svojeg bližnjeg, empatiju, izražaj čovekove socijalne prirode. Kao etička dimenzija ona proizilazi iz dostojanstva čovekove ličnosti. Solidarnost podrazumeva primanje a i davanje. Svako ko očekuje pomoć treba biti biti spreman i da pomogne. Solidarnost nije samo imperativ pojedinca već i kolektiva, kao i same države.
Solidarnost se može definisati kao čovekoljublje i ljubav, čija polazna tacka je „zlatno pravilo” – sve što želiš da ljudi tebi cine, čini i ti njima. Zaštititi život, slobodu i dostojanstvo svih ljudi, bez obzira na geografsku udaljenost, jedan je od aspekata solidarnosti. Biti solidaran sa slabima i ugnjetovanima, težiti ka socijalnoj pravdi i izjednačavanju strukturalne nepravde i stvaranja pravilne raspodele društvenih dobara, predstavljaju osnovne principe solidarnosti.
7. Pluralističko društvo
Pluralistička priroda jednog društva proizilazi iz principa slobodnog razvoja ličnosti pojedinca, reflektujući tako širok spektar stavova, mišljenja, potreba i interesa. Ovo predstavlja temelj svakog slobodnog demokratskog društva. Takvo društvo postaje slobodno i pravedno koje karakteriše soliradnost između građana i države koja se zasniva na istim principima.
Narodi različitih entičkih i konfesionalnih pozadina treba slobodno da neguju svoje kulturne i verske običaje, jer etnička i konfesionalna šarolikost čini jednu naciju bogatijom i zrelijom.
8. Negovanje verske tradicije i afirmacija dijaloga
Demohrišćanske vrednosti podrazumevaju da se društveno politički programi nadahnjuju iz primera koje nam pruža hrišćanska tradicija. Takav sistem treba da izražava konzervativne, socijalne kao i liberalne vrednosti, što podrazumeva slobodno izražavanje razičitih stavova u duhu međusobnog uvažavanja i tolerancije.
Sistem hrišćanske demokratije podrazumeva negovanje verskog pluralizma i treba da garantuje slobodu veroispovesti svim religijama i konfesijama koje su zastupljene u društvu, te mogućnost da svaki pojedinac neguje očuva svoj verski i nacionalni identitet. Unutar ovakvog sistema vrednosti svaki pojedinac ima pravo da neguje svoja religiozna ili ateistička ubeđenja.
U ovom kontekstu važno je naglasiti i ulogu kojeg ekumenski dijalog ima u svetu a pogotovo u okvirima jedne države. Ovakva vrsta dijaloga od suštinske je važnosti za uspostavljanje atmosfere uzajamnog uvažavanja, upoznavanja, tolerancije i mira uopšte u kome se na najbolji način prevazilazi različitost sa jedne strane, a neguje partikularitet verske tradicije sa druge.
9. Očuvanje prirodnih resursa
Nega prema prirodnom okruženju i očuvanju prirodnih resursa svoje polazište nalazi u Svetopisamskoj paradigmi gde je čoveku kao gospodaru poverena zemlja koju treba da neguje i za koju je odgovoran. U sadašnjem vremenu u kojem je usled globalnog zagađenja i zagrevanja došlo do značajnih klimatskih promena i ozbiljnog narušavanja eko sistema važno je podsticati proizvodnju obnovljivih – ekoloških goriva i smanjivanje emisija štetnih gasova.
Mora se zaustaviti uništavanje ekosistema u okeanima i šumama. Budžetska sredstva moraju se organizovati kako bi obezbedila razvoj i sprovođenje mera za zaštitu životne sredine. Ovo podrazumeva i zakonske mere koje bi oštro sankcionisale narušavanje i zagađivanje životne sredine, posebno uzimajući u obzir industrijske pogone.
10. Liberalnija imigraciona politika
Potrebno je napraviti liberalniju imigracionu politiku prema licima koji dolaze van sopstvene države. Ovo se odnosi kako koje su na privremenom radu, lica sa izbegličkih statusom, ili lica koje su zatražila azil.
Hrišćanska demokratija predstavlja ideju, pokret i deo istorijskog procesa. U svom dokumentu „Encyclical Graves de Communi”, papa Lav XIII naprimer je definisao ideju hrišćanske demokratije kao koncept rešavanja problema kojima je bila zahvaćena radnička klasa i unapređenja njihovih ljudskih prava. U svojoj čuvenoj enciklici „Rerum Novarum”, koja se smatra i osnivačkim manifestom demohrišćanstva, papa Lav XIII naglašava da ne postoji jači posrednički faktor od verskog koji može pomiriti vladajuće i radničke klase.
Demohrišćanski pokret je naročito bio zastupljen u Italiji pod vođstvom Luiđija Šturza, zatim u Norveškoj (Democratic Party of Norway), u Nemačkoj (CDU/CSU) gde trenutno ima većinu u parlamentu. Demohrišćanske partije uticajan su politički faktor i u Švedskoj, Holandiji, Francuskoj, Sloveniji, Austriji, Češkoj. Internacionalne organizacije koje povezuju sve demohrišćane pod imenom Christian Democrat and People's Parties International su druge po veličini organizacije ovog tipa, odmah iza Socijaldemokratske internacionale. U Evropi, demohrišćanske partije integrisane su u okviru organizacije Evropske Partije Naroda (European People's Party) koja ima većinu u Evropskom parlamentu (DSS je član ove Evropske Partije Naroda, doduše ali i hrvatski HDZ).
U konceptu hrišćanske demokratije nije moguće govoriti o jednom doktrinarnom programu koje zastupaju svi demohrišćaski pokreti, pre svega zbog toga što su se oni razvijali u različitim društvenim okruženjima sa različitim problemima, inicijatori ovih pokreta poticali su iz različitih socijalnih slojeva, konfesionalnih tradicija čiji su interesi ponekad bili u suprotnosti. Ono što je zajedničko za sve demohrišćanske partije jeste upravo vizija da se u skladu sa verskim principima i paradigmama mogu rešavati socijalni problemi. U slučaju demohrišćana značaj svog verskog nasleđa posebno je naglašen, kao i osnovna svrha političkog angažmana koja podrazumeva prenošenje hrišćanske vizije na čovečanstvo i njegovu budućnost. Programi demohrišćanskih partija profilisani su i usmereni na značaj etike/morala za društvo koje je dobro, na osnovni značaj porodice i škole, na pitanja nege i društvene brige i na internacionalnu solidarnost. Ova vizija poseduje svoje impikacije na kako u doktrinalnom, tako i u bihejvijoralnom smislu.
Nesumnjivo je da individualistički i konzervativni sa jedne ili potpuno liberalni društveni koncepti sa druge strane, nisu u mogućnosti da u potpunosti i adekvatno odgovore na izazove pred koje nas stavlja problematika postmodernističkog društva u kojem živimo. Ideja hrišćanske demokratije na problematiku savremenog društva posmatra iz drugačije perspektive i shodno tome nudi politička i socijalna rešenja.
Važno je naglasiti da se unutar koncepta hrišćanske demokratije društvo ne posmatra kao zajednica pojedinaca, kako je to paradigmatično za liberalne koncepte, već kao zajednicu osoba - ličnosti, dakle, u okvirima personalizma. Ličnost predstavlja fundamentalno socijalno biće, čija egzistencija se ne ostvaruje kroz vrstu rivaliteta – nadmetanja kao što slučaj sa liberalnim kapitalizmom, već kroz aktivno učešće u dobrosusedskim odnosima, skladnim porodičnim odnosima, u svojoj participaciji unutar šire zajednice. Vrednosti poput solidarnosti i moralnih načela naročito su naglašene.
Politički, koncept hrišćanske demokratije ne predstavlja zamenu za konzervativizam ili nekakvu vrstu kopije socijalne demokratije već drugačiji politički princip. U ideološkom kontekstu, ideja hrišćanske demokratije uključivala je različite poglede, poput liberalnih, konzervativnih i socijalističkih u jednom širem okviru hrišćanskih i moralnih principa.
Demohrišćanske stranke se u političkom spektru najčešće vezuju uz centar, ili pripadaju strankama desnog centra, kao što je to u slučaju zapadne Evrope. Ono što koncept hrišćanske demokratije čini liberalnim jeste naglasak na ljudskim pravima i inicijativi kojeg pojedinac treba da ima prema društvu. U suprotnosti liberalnom stanovištu stoji programska inicijativa protiv sekularizovanja vrednosti u društvu. Ono što ovaj koncept čini konzervativnim jesu njegovi pogledi na pitanja braka, istopolnih brakova, razvoda, abortusa ali i snažnom suprostavljanju ideologizaciji društva, naročito protiv ideologija poput komunističke. Ono što ga čini socijalističkim jeste snažan naglasak na socijalnoj solidarnosti, borbi protiv siromaštva, oporezivanja imućnih. Tržišna ekonomija također je naglašena u programima partija koje pripadaju ovoj političkoj struji.
Verski motivi inspirišu većinu delova političkog programa. Specifični ciljevi ovog političkog koncepta naglašavaju važnost prevazilaženja i rešavanja raznih vrsta konfliktnih situacija i posredničku ulogu, empatiju, solidarnost kao preduslove za postizanje organske harmonije društva. Između morala i politike ne sme biti suprostavljenosti. Država, u kolektivnom smislu mora biti povezana putem iste Božanske volje koja povezuje i same vernike u individualnom smislu. Priroda države treba biti ista kao i unutrašnja priroda koju prepoznajemo kao vlastitu. Politika medijacije - posredništva karakteristična je za hrišćansko-demokratske pokrete u zapadnoj Evropi.
Polazeći od ovakve ideje važno je naglasiti da religiozna ubeđenja nisu samo deo ličnog pitanja pojedinca. Hrišćanstvo je kroz istoriju imalo ključan značaj u kreiranju Evropskog društva. To podrazumeva ulogu i naglašava važnost koju pojedinac ima u afirmaciiji političkog i društvenog okruženja. Ovo je moguće kroz razumevanje osnovnih socijalnih principa utemeljenih na tradicionalnim vrednostima koje nam nudi hrišćansko učenje, odnosno, osnovnih principa hrišćansko – socijalne politike.
1. Socijalna pravda
Pravni sistem mora da štiti dignitet pojedinca i garantuje miran suživot. Da bi sloboda svakog pojedinca bila u potpunosti ostvarena, neophodno je postojanje socijalne pravde. Okolnosti u kojima ljudi žive ne bi trebalo da ugrožavaju tu slobodu ni na koji način. Zadatak državne vlasti je da obezbedi sve potrebne preduslove za njeno ostvarivanje.
Ideja socijalne pravde predstavlja jedno od temelja Svetopisamskog učenja. Ona ujedno predstavlja i temelj hrišćansko-socijalne politike. Na početku važno je naglasiti važnost jednakosti između polova. Muškarac i žena su komplementarni i sačinjavaju prirodnu zajednicu polova u kojim ne sme biti bilo kakve podređenosti. Ovakva ravnopravnost podrazumeva se u širem društvenom okruženju, gde prava muškaraca i žena moraju biti u potpunosti jednaka.
Pojam socijalne pravde predviđa obaveze i odgovornosti za dobrobit društva na osnovu mogućnosti pojedinca. Iznad svega to podrazuma pružanje pomoći onima koji nisu u stanju pomoći sebi i ne mogu efektivno predstavljati sopstvene interese. Posebno treba pomoći onima koji pripadaju najnižim socijalnim slojevima, koji ni u kakvom slučaju ne smeju biti marginalizovani, te osnovni socijalni uslovi trebaju biti zagarantovani svima.
Jednakost celog ljudskog roda, njegovo dostojanstvo i sloboda utemeljeni su unutar svetopisamske antropologije. Ono podrazumeva garanciju jednakih prava za sve, bez obzira na rasnu, kulturnu ili versku pripadnost. U ovom kontekstu veoma je važno da svaki pojedinac ima pravo i jednaku mogućnost na obrazovanje, zdravstvenu negu i bude socijalno zbrinut, ukoliko sam nije u mogućnosti da to učini.
2. Vlast bez idelogije
Država, kao dobrovoljno organizovana ljudska zajednica, pre svega bi trebala da bude demistifikovana i ocišćena od ideoloških i idolopokloničkih zastranjivanja koje su joj nametnule bezbožnicke doktrine, udaljavajući je tako od njene iskonske namene da bude zajedničko dobro iz koga, radeći za dobrobit zajednice, svako dobija i ličnu dobrobit. Lični prosperitet je usko povezan sa prosperitetom zajednice, kao što i zajednica može opstajati u blagostanju samo ako je ono skup pojedinačnih blagostanja njenih clanova.
3. Pravo na život
Svetopisamska i crkvena tradicija svedoče nam o tome da je čovek stvoren po obrazu i podobiju (sličnosti) Božijem. Pravo na život predstavlja temelj svih ljudskih prava. Naročito je važno naglasiti fundamentalno pravo ljudskog bića na rođenje. Argument protiv abortusa ne polazi samo od premise verskih principa već svoje opravdanje nalazi i u prirodnom poretku stvaranja, u osnovnim konceptima ljudskih prava i socijalne pravde. Pravo na život ne zavisi od određenog verskog ubeđenja, već ono predstavlja prirodno i neotuđivo pravo koje izvire iz dostojanstva ljudskog bića. Odbrana prava na život od momenta začeća do završetka života, jeste odbrana dostojanstva ljudskog bića. Svako sagledavanje ovog ozbiljnog pitanja mora poći od jasne premise da planirani abortus predstavlja oduzimanje života ljudskom biću kojem je to postojanje dato. Čin koji dozvoljava da se već postojećem ali ne i rođenom ljudskom biću oduzme pravo na dalje postojanje, ne može ni na koji način biti princip humanosti i pravde.
Dostojanstvo čoveka i ljudskog života, uključujući i ono nerođenog deteta, predstavlja neizostavnu, nezaobilaznu stavku. Svako ljudsko biće treba smatrati kao jedinstvenu i samostalnu individuu tokom svih faza života. Dostojanstvo svake osobe ima jednaku vrednost bez obzira na pol, rasu, nacionalnost, dob, hendikep, verska ili politička ubeđenja, zdravlje i mogućnosti, uspeh ili manjak uspešnosti i sud drugih. U ovom kontekstu važno je naglasiti i potrebu za poboljšanjem socijalne negu ženama u drugom stanju i osobama sa invaliditetom.
4. Porodica kao temelj društva
Porodica predstavlja temelj društva. Porodica predstavlja najosnovniji oblik društvene zajednice. Ona pruža pojedincu sigurno okruženje unutar koga on može da razvija sve one pozitivne vrednosti koje treba da ispoljava unutar šireg društvenog okruženja. Porodica predstavlja mikro-zajednicu, koje ima sve osnovne atribute jednog društva. Zdravo porodično okruženje postavlja temelj zdravom društvu.
5. Kolektivna odgovornost.
Pomirenje predstavlja dužnost, kako pojedinaca, tako socijalnih i ekonomskih grupa. Ovo je naročito važno u društvenom kontekstu kakvo je naše gde princip pomirenja i tolerancije mora biti aspiracija svakog pojedinca. Poniznost, pokajanje, strpljenje i opraštanje nisu samo vrline koje treba da krase pojedinca već ono treba da bude sastavni deo i političkog programa.
Velika odgovornost je na vladajućim strukturama da učini sve što je u njenoj moći da raznim programima edukacije, denacifikacije i odgovarajućim aktivnostima smanji uticaj anahronih i retrogradnih vrednosti u društvu, u svojstvu svojevrsne promene svesti društva kako bi se značajno umanjila mogućnost rediciva nacionalističkih i drugih ekstremmih elemenata. Promeniti svest društva najteži je i najduži proces, naročito tamo gde se društva nalaze u periodu tranzicije.
Svaka nacija snosi odgovornost kako prema prošlosti¸ tako i prema oblikovanju budućnosti. Imajući u vidu protekla ratna dešavanja na našim prostorima, moramo biti svesni zločina koji su bili načinjeni sa svih strana. Ipak, ne možemo preći, te moramo podneti odgovornost za pojedince koji su te zločine činili, i učiniti sve da bi isti odgovarali za takva nedela, pred pravnim institucijama koje su za to nadležne.
6. Empatija i solidarnost
Svetopisamska i crkvena tradicija posebno naglašavaju važnost saosećanja jednog ljudskog bića prema drugome. Ovo podrazumeva napuštanje indeferentnog i pasivnog stava u odnosu na pomoć koju je potrebno ukazati drugome. Svaki član društva snosi individualnu i korporativnu odgovornost da bi služio i pomogao drugome. Jedan od zadataka države jeste da putem različitih programa i aktivnosti podstiče ove vrednosti kod pojedinaca, porodica i organizacija.
Solidarnost predstavlja brigu pojedinca za svojeg bližnjeg, empatiju, izražaj čovekove socijalne prirode. Kao etička dimenzija ona proizilazi iz dostojanstva čovekove ličnosti. Solidarnost podrazumeva primanje a i davanje. Svako ko očekuje pomoć treba biti biti spreman i da pomogne. Solidarnost nije samo imperativ pojedinca već i kolektiva, kao i same države.
Solidarnost se može definisati kao čovekoljublje i ljubav, čija polazna tacka je „zlatno pravilo” – sve što želiš da ljudi tebi cine, čini i ti njima. Zaštititi život, slobodu i dostojanstvo svih ljudi, bez obzira na geografsku udaljenost, jedan je od aspekata solidarnosti. Biti solidaran sa slabima i ugnjetovanima, težiti ka socijalnoj pravdi i izjednačavanju strukturalne nepravde i stvaranja pravilne raspodele društvenih dobara, predstavljaju osnovne principe solidarnosti.
7. Pluralističko društvo
Pluralistička priroda jednog društva proizilazi iz principa slobodnog razvoja ličnosti pojedinca, reflektujući tako širok spektar stavova, mišljenja, potreba i interesa. Ovo predstavlja temelj svakog slobodnog demokratskog društva. Takvo društvo postaje slobodno i pravedno koje karakteriše soliradnost između građana i države koja se zasniva na istim principima.
Narodi različitih entičkih i konfesionalnih pozadina treba slobodno da neguju svoje kulturne i verske običaje, jer etnička i konfesionalna šarolikost čini jednu naciju bogatijom i zrelijom.
8. Negovanje verske tradicije i afirmacija dijaloga
Demohrišćanske vrednosti podrazumevaju da se društveno politički programi nadahnjuju iz primera koje nam pruža hrišćanska tradicija. Takav sistem treba da izražava konzervativne, socijalne kao i liberalne vrednosti, što podrazumeva slobodno izražavanje razičitih stavova u duhu međusobnog uvažavanja i tolerancije.
Sistem hrišćanske demokratije podrazumeva negovanje verskog pluralizma i treba da garantuje slobodu veroispovesti svim religijama i konfesijama koje su zastupljene u društvu, te mogućnost da svaki pojedinac neguje očuva svoj verski i nacionalni identitet. Unutar ovakvog sistema vrednosti svaki pojedinac ima pravo da neguje svoja religiozna ili ateistička ubeđenja.
U ovom kontekstu važno je naglasiti i ulogu kojeg ekumenski dijalog ima u svetu a pogotovo u okvirima jedne države. Ovakva vrsta dijaloga od suštinske je važnosti za uspostavljanje atmosfere uzajamnog uvažavanja, upoznavanja, tolerancije i mira uopšte u kome se na najbolji način prevazilazi različitost sa jedne strane, a neguje partikularitet verske tradicije sa druge.
9. Očuvanje prirodnih resursa
Nega prema prirodnom okruženju i očuvanju prirodnih resursa svoje polazište nalazi u Svetopisamskoj paradigmi gde je čoveku kao gospodaru poverena zemlja koju treba da neguje i za koju je odgovoran. U sadašnjem vremenu u kojem je usled globalnog zagađenja i zagrevanja došlo do značajnih klimatskih promena i ozbiljnog narušavanja eko sistema važno je podsticati proizvodnju obnovljivih – ekoloških goriva i smanjivanje emisija štetnih gasova.
Mora se zaustaviti uništavanje ekosistema u okeanima i šumama. Budžetska sredstva moraju se organizovati kako bi obezbedila razvoj i sprovođenje mera za zaštitu životne sredine. Ovo podrazumeva i zakonske mere koje bi oštro sankcionisale narušavanje i zagađivanje životne sredine, posebno uzimajući u obzir industrijske pogone.
10. Liberalnija imigraciona politika
Potrebno je napraviti liberalniju imigracionu politiku prema licima koji dolaze van sopstvene države. Ovo se odnosi kako koje su na privremenom radu, lica sa izbegličkih statusom, ili lica koje su zatražila azil.
EU i Bugarska
СОФИЈА: НЕУКРОТИВИ КРИМИНАЛ И КОРУПЦИЈА
СОФИЈА – Годину дана после уласка у клуб богатих, Бугарска се, као чланица ЕУ, суочила са новим падом угледа неспособна да укроти хроничну корупцију и криминал.
Неки улагачи кажу да је стање у Бугарској сад горе од оног у суседној Румунији, која је рангирана као најкорумпиранија земља ЕУ. Инвестирање у Бугарској без плаћања мита или сусрета са мафијом је готово немогуће.
Економисти указују да корупција ружи улагачку слику земље и њену конкуретност. Инвестиције нису стале, али је јасно да им је корупција преперка и да Бугарску чини мање конкурентном чак и у односу на неке дуге земље источне Европе, кажу аналитичари.
Како је снага мотивације учлањења у ЕУ прошла, Софија и Букурешт су поклекнули под реформском умором. Њихови антикорупцијски напори су испарили захваљући неодлучним политичарима, политичким борбама и неделотворној државној администрацији.
Скептичне чланице ЕУ доводе у питање одлуку да се две државе тако рано приме у блок и траже од Брисела да наметне санкције Софији чија је листа прекршаја све дужа:
Више од 150 нерешених наручених убистава „високог профила” током ове деценије; сумње да су проневерени фондови ЕУ и да полицијски званичници дотурају тајне кријумчарима дроге; неуспех да се за корупцију оптужи бар један високи званичник.
Грађани Бугарске кажу да су изгубили веру да ће њихова земља, најсиромашнија у ЕУ, смоћи снаге да у догледно време стави иза решетака корумпиране званичнике и шефове криминалних банди.
„Имам утисак да живим у земљи безакоња”, рекла је агенцији АП пензионисана наставница Марија Георгиева. „Више не верујем ни једном политичару. Њихов једини циљ је да се обогате”.
Испитивања показују да је корупција престигла ниске зараде као највећи проблем земље, а истраживање Светске банке наводи да 46 одсто компанија сматра да им је мито највећа препрека у пословању.
Софија се хвали како је привукла око шест милијарди евра (9,3 милијарди долара) страних инвестиција годишње у протекле две године, али економисти кажу да квалитет и садржај тих улагања забрињава.
Прошле године, готово половина инвестиција је отишла у грађевинарство и некретнине, који су према истраживањима, постали врхунска тржишта за организовани криминал и пераче новца.
„Корупција је свуда. Сви то знају, али нико не реагује”, каже један инвеститор. „Ако се ово настави, боље да се пакујем и одем на друго место - рецимо у Румунију”.
Бугарска је делом реформисала своје правосуђе, али није успела да судије учини веродостојним. Створила је антикорупцијске институције, али је мало учинила да измени климу некажњивости.
Дипломате и аналитичари кажу да је корен проблема веза између политичара и судија и киминалних група, од којих су многе поникле из бивиших совјетских тајних служби.
Неки коментатори оцењују да само непрекидан и снажан притисак из Брисела, уз политику „штапа и шаргарепе” може да натера Софију да се „упристоји”.
Претња губтика дела од обећаних 11 милијарди евра помоћи ЕУ, приморала је социјалистичког премијера Сергеја Сранишева да отера више министара и постави заменика премијера са задатком да надгледа све фондове ЕУ.
Многи Бугари кажу да је земљи потребна „чврста рука” и упиру прст на тврдокорног, десничарског градоначелника Софије Бојка Борисова, за кога анкете показују да би победио на општим изборима ако би били одржани данас.
Борисов, 48-годишњи бивши телохранитељ бившег краља Симеона и преминулог комунистичког дикататора Тодора Живкова, освојио је Бугаре приземним језиком и кампањом против криминала коју је водио као секретар министарства унутрашњих послова у прошлој влади.
Такође је, наводно, имао везе са подземљем, што пориче.
СОФИЈА – Годину дана после уласка у клуб богатих, Бугарска се, као чланица ЕУ, суочила са новим падом угледа неспособна да укроти хроничну корупцију и криминал.
Неки улагачи кажу да је стање у Бугарској сад горе од оног у суседној Румунији, која је рангирана као најкорумпиранија земља ЕУ. Инвестирање у Бугарској без плаћања мита или сусрета са мафијом је готово немогуће.
Економисти указују да корупција ружи улагачку слику земље и њену конкуретност. Инвестиције нису стале, али је јасно да им је корупција преперка и да Бугарску чини мање конкурентном чак и у односу на неке дуге земље источне Европе, кажу аналитичари.
Како је снага мотивације учлањења у ЕУ прошла, Софија и Букурешт су поклекнули под реформском умором. Њихови антикорупцијски напори су испарили захваљући неодлучним политичарима, политичким борбама и неделотворној државној администрацији.
Скептичне чланице ЕУ доводе у питање одлуку да се две државе тако рано приме у блок и траже од Брисела да наметне санкције Софији чија је листа прекршаја све дужа:
Више од 150 нерешених наручених убистава „високог профила” током ове деценије; сумње да су проневерени фондови ЕУ и да полицијски званичници дотурају тајне кријумчарима дроге; неуспех да се за корупцију оптужи бар један високи званичник.
Грађани Бугарске кажу да су изгубили веру да ће њихова земља, најсиромашнија у ЕУ, смоћи снаге да у догледно време стави иза решетака корумпиране званичнике и шефове криминалних банди.
„Имам утисак да живим у земљи безакоња”, рекла је агенцији АП пензионисана наставница Марија Георгиева. „Више не верујем ни једном политичару. Њихов једини циљ је да се обогате”.
Испитивања показују да је корупција престигла ниске зараде као највећи проблем земље, а истраживање Светске банке наводи да 46 одсто компанија сматра да им је мито највећа препрека у пословању.
Софија се хвали како је привукла око шест милијарди евра (9,3 милијарди долара) страних инвестиција годишње у протекле две године, али економисти кажу да квалитет и садржај тих улагања забрињава.
Прошле године, готово половина инвестиција је отишла у грађевинарство и некретнине, који су према истраживањима, постали врхунска тржишта за организовани криминал и пераче новца.
„Корупција је свуда. Сви то знају, али нико не реагује”, каже један инвеститор. „Ако се ово настави, боље да се пакујем и одем на друго место - рецимо у Румунију”.
Бугарска је делом реформисала своје правосуђе, али није успела да судије учини веродостојним. Створила је антикорупцијске институције, али је мало учинила да измени климу некажњивости.
Дипломате и аналитичари кажу да је корен проблема веза између политичара и судија и киминалних група, од којих су многе поникле из бивиших совјетских тајних служби.
Неки коментатори оцењују да само непрекидан и снажан притисак из Брисела, уз политику „штапа и шаргарепе” може да натера Софију да се „упристоји”.
Претња губтика дела од обећаних 11 милијарди евра помоћи ЕУ, приморала је социјалистичког премијера Сергеја Сранишева да отера више министара и постави заменика премијера са задатком да надгледа све фондове ЕУ.
Многи Бугари кажу да је земљи потребна „чврста рука” и упиру прст на тврдокорног, десничарског градоначелника Софије Бојка Борисова, за кога анкете показују да би победио на општим изборима ако би били одржани данас.
Борисов, 48-годишњи бивши телохранитељ бившег краља Симеона и преминулог комунистичког дикататора Тодора Живкова, освојио је Бугаре приземним језиком и кампањом против криминала коју је водио као секретар министарства унутрашњих послова у прошлој влади.
Такође је, наводно, имао везе са подземљем, што пориче.
среда, 14. мај 2008.
Rogozin: Svi znali za otmice na Kosovu i uzimanje organa
MOSKVA - Međunarodna zajednica uvek je znala za otmice ljudi na Kosovu i uzimanje njihovih organa, što je opisano u knjizi Karle del Ponte, ali bi za Zapad priznavanje tih činjenica značilo rušenje planova o deljenju Srbije, promeni odnosa snaga na Balkanu i slabljenju ruskog uticaja, izjavio je danas stalni predstavnik Rusije pri NATO Dmitrij Rogozin.
„To su očigledne stvari, poznate svima koji su se bavili pitanjem Kosova i bez obzira na sve, to su veoma ozbiljni dokazi koji diskredituju (kosovskog premijera Hašima) Tačija”, rekao je Rogozin, dodajući da je Tači komandovao u OVK, a da je ipak ostajao poželjan sagovornik na Zapadu.
„Svi su znali šta je OVK - teroristička ekstremistička organizacija koju finansira narkomafija”, rekao je ruski diplomata za visokotiražni ruski dnevnik „Komsomolskaja pravda”, u završnom u seriji tekstova pod naslovom „Kosovski trboseci”, posvećenih navodima iz knjige bivšeg glavnog tužioca Haškog tribunala „Lov: Ja i ratni zločinci”.
Rogozin je rekao da, uprkos tome, Zapad nije hteo da ruši svoje planove o podeli Srbije, promeni odnosa snaga na Balkanu i slabljenju ruskog uticaja.
„Moji partneri, sa kojima komuniciram u Briselu, to nazivaju 'realnom politikom'”, rekao je ruski diplomata.
Dnevnik navodi i mišljenje načelnika Centralne vojno-lekarske komisije, generala Valerija Kulikova, da „tehnički nije komplikovano odstraniti potreban organ” a da ni „transport ne predstavlja veliku komplikaciju, jer je potreban samo kontejner za prevoz”.
„Komsomolskaja pravda” u tri uzastopna teksta piše da je odmah posle priznanja nezavisnosti Kosova, Del Ponteova odlazeći iz Haga u diplomate „tako zalupila vratima da je u Evropskoj uniji sa svih plafona počeo da otpada malter”, saopštivši „celom svetu da novopečenom republikom Kosovo vladaju mesari, ljudi koji su bogatstvo stekli na organima izvađenih od otetih Srba”.
Prenoseći neke delove iz knjige koji se odnose na saznanja Del Ponteove o uzimanju unutrašnjih organa od otetih na Kosovu, novinari „Komsomolske” ističu da je pravi šamar za Srbe bila oslobađajuća presuda za bivšeg premijera i komandanta OVK Ramuša Haradinaja, „kojeg uz Tačija smatraju jednim od ključnih figura u mreži nelegalne trgovine organima”.
Novinari „Komsomolke”, koji su krenuli putem navoda iz knjige Del Ponteove, naveli su i izjavu bivšeg vojnog komandanta na jugu Kosova Božidara Delića, da nije ostao nijedan živ Srbin koji bi mogao biti svedok o „crnoj transplantaciji”.
Prema njegovim rečima, međunarodnim organizacijama je davana informacija o postojanju koncentracionih logora, ali da su „teroristi imali svoje ljude i u Kforu, i u UNMIK-u”, i čim bi se komisija uputila da proveri, ljude su prevozili u drugi logor.
Delić navodi da je 1999. godine iz zatvora pušteno 2.000 albanskih ekstremista, ali da nije u zamenu pušten nijedan Srbin, koji bi mogao da govori o zverstvima Albanaca.
Delić tvrdi da je na teritoriji južnog Kosova bilo oko 10 koncentracionih logora za buduće „donatore” organa, među kojima su najveći bili u Budaku, Jablanici, Ponoševcu, Zrcu, Našeckom i u Prizrenu.
Novinari su obišli ta sela, sa novim građevinama i stotinama spomenika „herojima UČK”, za čiju je decu Haradinaj „the best”, a Srbija i Rusija neprijatelji.
Odrasli u tim selima pričaju da „tamo nikad nije bilo Srba, ni rata”.
Novinari „Komsomolske pravde” razgovarali su sa Srpkinjom iz Prizrena, koju su oteli 14. septembra 1999. godine, dok je na uličcnoj prodavnici kupovala povrće.
„Tih dana u grad su ušli Albanci, ljude su ubijali direktno na ulicama. Do dolaska Kfora ubijeno je 50 ljudi, bez traga je nestalo tridesetak dece”, rekla je ona, dodajući da je nju u automobil ugurao i odvezao do zgrade banke u Prizrenu Albanac u vojnoj uniformi i da je tamo provela skoro 24 sata.
Potom se, prema njenom svedočenju, pojavio „neki čovek”, koji je govorio dobro srpski, pogledao joj zenice, uzeo krv iz vene i raspitivao se o njenom zdravlju.
„Kasnije su mi poznanici rekli da su mlađe dečake i devojčice odvozili odmah ka granici sa Albanijom, posle čega su se njihovi tragovi gubili”, rekla je ruskom dnevniku ta Prizrenka, dodajući da ju je spasilo to što je bila starija u odnosu na izgled.
„Zahvali i moli se svom bogu što si stara, odlazi što pre odavde”, rekao joj je komandir, koji je sedeo u kabinetu direktora banke.
Dnevnik je naveo i izjavu stanovnice Istoka da je oteto i nestalo u nepoznatom pravcu skoro 50 mladića.
„Niko ih nikad više nije video, ni mrtve, ni žive”, rekla je ona.
Ruskom dnevniku je predsednik Udruženja porodica nestalih i otetih Simo Spasić rekao da Albanci nisu sve ubijali odmah, a da je Del Ponteovoj predat 2001. godine spisak od 1.300 otetih, kao i da su u kolonama pred bombama NATO, koje su pratili ekstremisti UČK, viđeni i otete Srbe.
„To je bio način da se odvedu Srbi pod maskom izbeglica”, rekao je Spasić.
„Znam da je upravo sa tim ciljem u Albaniju odvezeno oko 1.000 ljudi. A Karla del Ponte govori samo o 300 Srba. Iz Haškog tribunala su mi 2004. godine telefonirali i saopštili da su svi Srbi koji su bili na spiskovima ubijeni”, naveo je on.
„Kada nam je Del Ponteova saopštila da su Srbe sa našeg spiska ubili, ona je već znala da su od njih uzeli organe. Pripremamo tužbu protiv nje za skrivanje zločina”, rekao je Spasić.
„Komsomolska pravda” piše da Srbi na Kosovu žive u rezervatima i getoima, koje u EU „stidljivo nazivaju enklavama” ili „mestima kompaktnog življenja”, gde „ne vole da idu predstavnici humanitarnih misija”.
U tekstovima ruskih novinara opisuje se težak život u srpskim enklavama, uz isticanje da svaka od njih potpada pod sintagmu „humanitarna katastrofa”.
Na samo Kosovo sliva se novac od EU, Saudijske Arabije, humanitarnih organizacija iz SAD, a novac šalju i Albanci koji se bave kriminalom u zapadnoj Evropi pošto je tamo „prljavi novac teško legalizovati”. piše ruski list.
Niču vile, bazeni i bezbrojne samoposluge, legalizuju se automobili ukradeni u Evropi...
„Ne treba biti agent Interpola da bi se pogodilo zašto se grade prodavnice, koje nikada neće imati kupce - to su hemijske čistionice u kojima se pere novac”, pišu novinari ruskog dnevnika, dodajući da EU ne može da objasni „zašto je bilo potrebno poklanjati albanskoj mafiji republiku koja je izvršila genocid nad celim narodom”.
„To su očigledne stvari, poznate svima koji su se bavili pitanjem Kosova i bez obzira na sve, to su veoma ozbiljni dokazi koji diskredituju (kosovskog premijera Hašima) Tačija”, rekao je Rogozin, dodajući da je Tači komandovao u OVK, a da je ipak ostajao poželjan sagovornik na Zapadu.
„Svi su znali šta je OVK - teroristička ekstremistička organizacija koju finansira narkomafija”, rekao je ruski diplomata za visokotiražni ruski dnevnik „Komsomolskaja pravda”, u završnom u seriji tekstova pod naslovom „Kosovski trboseci”, posvećenih navodima iz knjige bivšeg glavnog tužioca Haškog tribunala „Lov: Ja i ratni zločinci”.
Rogozin je rekao da, uprkos tome, Zapad nije hteo da ruši svoje planove o podeli Srbije, promeni odnosa snaga na Balkanu i slabljenju ruskog uticaja.
„Moji partneri, sa kojima komuniciram u Briselu, to nazivaju 'realnom politikom'”, rekao je ruski diplomata.
Dnevnik navodi i mišljenje načelnika Centralne vojno-lekarske komisije, generala Valerija Kulikova, da „tehnički nije komplikovano odstraniti potreban organ” a da ni „transport ne predstavlja veliku komplikaciju, jer je potreban samo kontejner za prevoz”.
„Komsomolskaja pravda” u tri uzastopna teksta piše da je odmah posle priznanja nezavisnosti Kosova, Del Ponteova odlazeći iz Haga u diplomate „tako zalupila vratima da je u Evropskoj uniji sa svih plafona počeo da otpada malter”, saopštivši „celom svetu da novopečenom republikom Kosovo vladaju mesari, ljudi koji su bogatstvo stekli na organima izvađenih od otetih Srba”.
Prenoseći neke delove iz knjige koji se odnose na saznanja Del Ponteove o uzimanju unutrašnjih organa od otetih na Kosovu, novinari „Komsomolske” ističu da je pravi šamar za Srbe bila oslobađajuća presuda za bivšeg premijera i komandanta OVK Ramuša Haradinaja, „kojeg uz Tačija smatraju jednim od ključnih figura u mreži nelegalne trgovine organima”.
Novinari „Komsomolke”, koji su krenuli putem navoda iz knjige Del Ponteove, naveli su i izjavu bivšeg vojnog komandanta na jugu Kosova Božidara Delića, da nije ostao nijedan živ Srbin koji bi mogao biti svedok o „crnoj transplantaciji”.
Prema njegovim rečima, međunarodnim organizacijama je davana informacija o postojanju koncentracionih logora, ali da su „teroristi imali svoje ljude i u Kforu, i u UNMIK-u”, i čim bi se komisija uputila da proveri, ljude su prevozili u drugi logor.
Delić navodi da je 1999. godine iz zatvora pušteno 2.000 albanskih ekstremista, ali da nije u zamenu pušten nijedan Srbin, koji bi mogao da govori o zverstvima Albanaca.
Delić tvrdi da je na teritoriji južnog Kosova bilo oko 10 koncentracionih logora za buduće „donatore” organa, među kojima su najveći bili u Budaku, Jablanici, Ponoševcu, Zrcu, Našeckom i u Prizrenu.
Novinari su obišli ta sela, sa novim građevinama i stotinama spomenika „herojima UČK”, za čiju je decu Haradinaj „the best”, a Srbija i Rusija neprijatelji.
Odrasli u tim selima pričaju da „tamo nikad nije bilo Srba, ni rata”.
Novinari „Komsomolske pravde” razgovarali su sa Srpkinjom iz Prizrena, koju su oteli 14. septembra 1999. godine, dok je na uličcnoj prodavnici kupovala povrće.
„Tih dana u grad su ušli Albanci, ljude su ubijali direktno na ulicama. Do dolaska Kfora ubijeno je 50 ljudi, bez traga je nestalo tridesetak dece”, rekla je ona, dodajući da je nju u automobil ugurao i odvezao do zgrade banke u Prizrenu Albanac u vojnoj uniformi i da je tamo provela skoro 24 sata.
Potom se, prema njenom svedočenju, pojavio „neki čovek”, koji je govorio dobro srpski, pogledao joj zenice, uzeo krv iz vene i raspitivao se o njenom zdravlju.
„Kasnije su mi poznanici rekli da su mlađe dečake i devojčice odvozili odmah ka granici sa Albanijom, posle čega su se njihovi tragovi gubili”, rekla je ruskom dnevniku ta Prizrenka, dodajući da ju je spasilo to što je bila starija u odnosu na izgled.
„Zahvali i moli se svom bogu što si stara, odlazi što pre odavde”, rekao joj je komandir, koji je sedeo u kabinetu direktora banke.
Dnevnik je naveo i izjavu stanovnice Istoka da je oteto i nestalo u nepoznatom pravcu skoro 50 mladića.
„Niko ih nikad više nije video, ni mrtve, ni žive”, rekla je ona.
Ruskom dnevniku je predsednik Udruženja porodica nestalih i otetih Simo Spasić rekao da Albanci nisu sve ubijali odmah, a da je Del Ponteovoj predat 2001. godine spisak od 1.300 otetih, kao i da su u kolonama pred bombama NATO, koje su pratili ekstremisti UČK, viđeni i otete Srbe.
„To je bio način da se odvedu Srbi pod maskom izbeglica”, rekao je Spasić.
„Znam da je upravo sa tim ciljem u Albaniju odvezeno oko 1.000 ljudi. A Karla del Ponte govori samo o 300 Srba. Iz Haškog tribunala su mi 2004. godine telefonirali i saopštili da su svi Srbi koji su bili na spiskovima ubijeni”, naveo je on.
„Kada nam je Del Ponteova saopštila da su Srbe sa našeg spiska ubili, ona je već znala da su od njih uzeli organe. Pripremamo tužbu protiv nje za skrivanje zločina”, rekao je Spasić.
„Komsomolska pravda” piše da Srbi na Kosovu žive u rezervatima i getoima, koje u EU „stidljivo nazivaju enklavama” ili „mestima kompaktnog življenja”, gde „ne vole da idu predstavnici humanitarnih misija”.
U tekstovima ruskih novinara opisuje se težak život u srpskim enklavama, uz isticanje da svaka od njih potpada pod sintagmu „humanitarna katastrofa”.
Na samo Kosovo sliva se novac od EU, Saudijske Arabije, humanitarnih organizacija iz SAD, a novac šalju i Albanci koji se bave kriminalom u zapadnoj Evropi pošto je tamo „prljavi novac teško legalizovati”. piše ruski list.
Niču vile, bazeni i bezbrojne samoposluge, legalizuju se automobili ukradeni u Evropi...
„Ne treba biti agent Interpola da bi se pogodilo zašto se grade prodavnice, koje nikada neće imati kupce - to su hemijske čistionice u kojima se pere novac”, pišu novinari ruskog dnevnika, dodajući da EU ne može da objasni „zašto je bilo potrebno poklanjati albanskoj mafiji republiku koja je izvršila genocid nad celim narodom”.
Kina pretnja USA
http://www.apisgroup.org/article.html?id=4427
Može se reći da su za Kinu istorijski «Ratovi za opijum» koji simbolisu aroganciju i licemerje britanskog imperijalizma (danas potpuno preuzetog od strane Amerike) davno zavrseni, a ponizavanje drugih naroda karakteristicno za anglosaksonsku i zapadnu istoriju, Kinezi su dobro upamtili.
Uprkos cinjenici da su pomenute regije mete zapadne diverzije provociranja separatizama , nalik na žrtvovanu državu Jugoslaviju, uprkos automnoj teritoriji Hong Konga gde su Britanci ostavili svoje politicke sluge, Kina ipak uspeva da sve odrzi na okupu.
Zatim, postavljajuci retoricko pitanje: „Zbog čega su zapravo Sjedinjene Americke Države bombardovale kinesku ambasadu u Beogradu ?”, Zaodong konstatuje da je to bio izraz volje da se pokaze snaga, kao i da se na neki način kazni zemlja koja pomaze neprijatelja, zemlja koja testira nove odbrambene sisteme, i, najzad, zemlja koja za odbranu Srbije u datom trenutku čini mnogo vise nego Jeljcinova Rusija antiruskih izdajica i oligarha.
Zaodong najzad saopštava svoj najvazniji zakljucak, a to je da je «povod» za rat na Kosovu nešto sto će u buducnosti verovatno biti upotrebljeno i protiv Kine. Dakle, po mišljenju ovog vojnog analiticara, upozoravajuce u tom smislu za Kinu treba da bude sve što se dogodilo: komadanje suverene Jugoslavije, podrska separatizmima republika i autonomnih regija, pre svega u Bosni i na Kosovu (koji su putem tzv. koerzitivne diplomatije Madlen Olbrajt, a zatim vojnom silom pretvoreni u države) i sve sto je tome sledilo, buduci da jednoga dana sve to može da se odnosi na Tibet ili na Ksindjijang koji neki nazivaju «Istocni Turkestan».
Naime, esperti Pentagona smatraju da će upravo ova 2010. godina biti geopoliticki odlucujuca, jer će Kina te godine dostici snagu potrebnu da ozbiljno potrese americku hegemoniju. Preostalo vreme da se sve to spreči, dok ne bude potpuno «kasno i nemoguće», za Ameriku je, dakle, kako i sami Amerikanci već vide, postalo sve krace...
Pomenuti savetnik francuskog Ministarstva odbrane u daljoj buducnosti Kine predvidja dve mogućnosti: Prvi scenario, koji se često pominje, jeste buduca dezintegracija Kine. U nedavnoj studiji americkih eksperata sinologa, kao najverovatnije ishodiste pominje se buduci «raspad» Kine . Ovo glediste preuzelo je tezu koju je 1994. godine izrekao sin jednog visokog kineskog zvanicnika u svom radu Kina vidjena trećim okom, koji je za Kinu predvideo «raspad na jugoslovenski način». (Scenarios pour la Chine, Strategic Road, Paris , fevrier 2001.).
Drugi mogući veliki scenario prema Vocu jeste «podizanje nacionalnih tenzija», sto drugim rečima znaci sukob sa susedima, buduci da regionalne tenzije ne nedostaju i da se svi secamo rata sa Vijetnamom 1979., a pored specificnog slučaja Tajvana koga stite Sjedinjene Americke Države, tu su još i Japan, Koreja, Filipini, Malezija itd. Već nekoliko puta do sada provociran je oruzani sukob između ovih zemalja oko okolnih ostrva.
Što se tiče Dalekog Istoka, americka politika opkoljavanja Kine oslanja se na strategiju nasledjenu iz vremena hladnog rata koja podrazumeva Japan, Juznu Koreju, Tajvan i Filipine. Takođe, Vasington podilazi Vijetnamu i pokusava da obori «burmansku huntu» koju sa svoje strane diskretno podržava Peking. Najzad, i Mongolija, koju su nedavno posetili emisari NATO pakta, objektivno gledano, takođe zaokruzuje ovaj krug opkoljavanja Kine.
Vracamo se ipak na jednu klasicnu koncepciju geopolitike i međunarodnih odnosa koju je nekada dobro definisao francuski vizionar Zak Banvil (Jacques Bainville), poredeci, između dva svetska rata, poziciju Japana u Aziji sa pozicijom britanskih ostrva u Evropi.
U sustini, uvesti dinamiku jedne Kine u geopoliticki pojam EVROAZIJE, znaci dozvoliti pragmaticko okupljanje živih snaga Evrope i Rusije, kako bi se promovisala nova «Kontinentalna Sredisnja Sila», odnosno rodio novi geopoliticki blok moći i slobode u jednom novom MULTIPOLARNOM svetu.
Prosto, da bi parirala Sjedinjenim Americkim Državama, Kini je potrebna Evropa, a okupiranoj (od strane Amerike) Evropi da bi se oslobodila od okupatora, potrebna je Kina.
Može se reći da su za Kinu istorijski «Ratovi za opijum» koji simbolisu aroganciju i licemerje britanskog imperijalizma (danas potpuno preuzetog od strane Amerike) davno zavrseni, a ponizavanje drugih naroda karakteristicno za anglosaksonsku i zapadnu istoriju, Kinezi su dobro upamtili.
Uprkos cinjenici da su pomenute regije mete zapadne diverzije provociranja separatizama , nalik na žrtvovanu državu Jugoslaviju, uprkos automnoj teritoriji Hong Konga gde su Britanci ostavili svoje politicke sluge, Kina ipak uspeva da sve odrzi na okupu.
Zatim, postavljajuci retoricko pitanje: „Zbog čega su zapravo Sjedinjene Americke Države bombardovale kinesku ambasadu u Beogradu ?”, Zaodong konstatuje da je to bio izraz volje da se pokaze snaga, kao i da se na neki način kazni zemlja koja pomaze neprijatelja, zemlja koja testira nove odbrambene sisteme, i, najzad, zemlja koja za odbranu Srbije u datom trenutku čini mnogo vise nego Jeljcinova Rusija antiruskih izdajica i oligarha.
Zaodong najzad saopštava svoj najvazniji zakljucak, a to je da je «povod» za rat na Kosovu nešto sto će u buducnosti verovatno biti upotrebljeno i protiv Kine. Dakle, po mišljenju ovog vojnog analiticara, upozoravajuce u tom smislu za Kinu treba da bude sve što se dogodilo: komadanje suverene Jugoslavije, podrska separatizmima republika i autonomnih regija, pre svega u Bosni i na Kosovu (koji su putem tzv. koerzitivne diplomatije Madlen Olbrajt, a zatim vojnom silom pretvoreni u države) i sve sto je tome sledilo, buduci da jednoga dana sve to može da se odnosi na Tibet ili na Ksindjijang koji neki nazivaju «Istocni Turkestan».
Naime, esperti Pentagona smatraju da će upravo ova 2010. godina biti geopoliticki odlucujuca, jer će Kina te godine dostici snagu potrebnu da ozbiljno potrese americku hegemoniju. Preostalo vreme da se sve to spreči, dok ne bude potpuno «kasno i nemoguće», za Ameriku je, dakle, kako i sami Amerikanci već vide, postalo sve krace...
Pomenuti savetnik francuskog Ministarstva odbrane u daljoj buducnosti Kine predvidja dve mogućnosti: Prvi scenario, koji se često pominje, jeste buduca dezintegracija Kine. U nedavnoj studiji americkih eksperata sinologa, kao najverovatnije ishodiste pominje se buduci «raspad» Kine . Ovo glediste preuzelo je tezu koju je 1994. godine izrekao sin jednog visokog kineskog zvanicnika u svom radu Kina vidjena trećim okom, koji je za Kinu predvideo «raspad na jugoslovenski način». (Scenarios pour la Chine, Strategic Road, Paris , fevrier 2001.).
Drugi mogući veliki scenario prema Vocu jeste «podizanje nacionalnih tenzija», sto drugim rečima znaci sukob sa susedima, buduci da regionalne tenzije ne nedostaju i da se svi secamo rata sa Vijetnamom 1979., a pored specificnog slučaja Tajvana koga stite Sjedinjene Americke Države, tu su još i Japan, Koreja, Filipini, Malezija itd. Već nekoliko puta do sada provociran je oruzani sukob između ovih zemalja oko okolnih ostrva.
Što se tiče Dalekog Istoka, americka politika opkoljavanja Kine oslanja se na strategiju nasledjenu iz vremena hladnog rata koja podrazumeva Japan, Juznu Koreju, Tajvan i Filipine. Takođe, Vasington podilazi Vijetnamu i pokusava da obori «burmansku huntu» koju sa svoje strane diskretno podržava Peking. Najzad, i Mongolija, koju su nedavno posetili emisari NATO pakta, objektivno gledano, takođe zaokruzuje ovaj krug opkoljavanja Kine.
Vracamo se ipak na jednu klasicnu koncepciju geopolitike i međunarodnih odnosa koju je nekada dobro definisao francuski vizionar Zak Banvil (Jacques Bainville), poredeci, između dva svetska rata, poziciju Japana u Aziji sa pozicijom britanskih ostrva u Evropi.
U sustini, uvesti dinamiku jedne Kine u geopoliticki pojam EVROAZIJE, znaci dozvoliti pragmaticko okupljanje živih snaga Evrope i Rusije, kako bi se promovisala nova «Kontinentalna Sredisnja Sila», odnosno rodio novi geopoliticki blok moći i slobode u jednom novom MULTIPOLARNOM svetu.
Prosto, da bi parirala Sjedinjenim Americkim Državama, Kini je potrebna Evropa, a okupiranoj (od strane Amerike) Evropi da bi se oslobodila od okupatora, potrebna je Kina.
недеља, 11. мај 2008.
Danas odlucujete o sudbini svoje dece!
Данас одлучујете судбину своје деце
Немојте да мислите да ћете икада више, поново моћи да спасете Србију и Косово. Немојте да мислите да ћете некако после избора нетерати политичаре да вас слушају.
ДАНАС и САМО ДАНАС имате шансу да гласом, папиром и оловком спасете Србију од НАТО окупације и да Косово сачувате потезом оловке.
НЕМОЈТЕ да вас завара Тдић и ДС са својим лажима, нема Европе, ово је наставак 3. рајха!
Они су нас напали убијали нам децу и отели део земље!
КАКО СА ЊИМА ДА БУДЕМО ПРИЈАТЕЉИ
КАО ОНИ ДА НАМ БУДУ ПРИЈАТЕЉИ!?
Не понашајте се као тучена жена!
Немојте да се понашате као да имате синдром тучене жене!
„ОН ЈЕ БИЈЕ; ПСУЈЕ И ПОНИЖАВА; АЛИ ОНА ЗНА ДА ОН ЊУ У СТВАРИ ВОЛИ И ЗНА ДА ЈЕ У СТВАРИ ОНА САМА НЕШТО СКРИВИЛА ПА ДА ЈЕ ОН БИЈЕ; ПСУЈЕ; СИЛУЈЕ И МАЛТРЕТИРА”
Тако размишља сломљена и злостављана жена, и увек ће да себе криви да је она скривила или нешто погрешно урадила и увек ће да себе криви а насилнику да прашта, све док је он - не убије.
Е САДА ДА СРБИАЈ НЕ БУДЕ УБИЈЕНА, Гласајте данас за СРС
Чак и ако не волите радикале, и ако не волите Шешеља.
ЦЕСИД И РИК СУ РЕКЛИ ДА ЈЕ ДО 12:00 изашло 20,8% гласача- 1,350,000 људи- НАЈВЕЋА ИЗЛАЗНОСТ ИКАДА!
- НЕ ДОЗВОЛИТЕ ДА ИЗАЂУ ДЕМОКРАТЕ И ПОШАЉУ СРБИЈУ У ОКУПАЦИЈУ КОЈА СЕ САМО ГРАЂАНСКИМ РАТОМ ПОСЛЕ МОЖЕ ИСПРАВИТИ.
НЕ ДОЗВОЛИТЕ НОВИ РАТ, СПРЕЧИТЕ ДЕМОКРАТЕ ДА УКРАДУ СРБИЈУ!
Немојте да мислите да ћете икада више, поново моћи да спасете Србију и Косово. Немојте да мислите да ћете некако после избора нетерати политичаре да вас слушају.
ДАНАС и САМО ДАНАС имате шансу да гласом, папиром и оловком спасете Србију од НАТО окупације и да Косово сачувате потезом оловке.
НЕМОЈТЕ да вас завара Тдић и ДС са својим лажима, нема Европе, ово је наставак 3. рајха!
Они су нас напали убијали нам децу и отели део земље!
КАКО СА ЊИМА ДА БУДЕМО ПРИЈАТЕЉИ
КАО ОНИ ДА НАМ БУДУ ПРИЈАТЕЉИ!?
Не понашајте се као тучена жена!
Немојте да се понашате као да имате синдром тучене жене!
„ОН ЈЕ БИЈЕ; ПСУЈЕ И ПОНИЖАВА; АЛИ ОНА ЗНА ДА ОН ЊУ У СТВАРИ ВОЛИ И ЗНА ДА ЈЕ У СТВАРИ ОНА САМА НЕШТО СКРИВИЛА ПА ДА ЈЕ ОН БИЈЕ; ПСУЈЕ; СИЛУЈЕ И МАЛТРЕТИРА”
Тако размишља сломљена и злостављана жена, и увек ће да себе криви да је она скривила или нешто погрешно урадила и увек ће да себе криви а насилнику да прашта, све док је он - не убије.
Е САДА ДА СРБИАЈ НЕ БУДЕ УБИЈЕНА, Гласајте данас за СРС
Чак и ако не волите радикале, и ако не волите Шешеља.
ЦЕСИД И РИК СУ РЕКЛИ ДА ЈЕ ДО 12:00 изашло 20,8% гласача- 1,350,000 људи- НАЈВЕЋА ИЗЛАЗНОСТ ИКАДА!
- НЕ ДОЗВОЛИТЕ ДА ИЗАЂУ ДЕМОКРАТЕ И ПОШАЉУ СРБИЈУ У ОКУПАЦИЈУ КОЈА СЕ САМО ГРАЂАНСКИМ РАТОМ ПОСЛЕ МОЖЕ ИСПРАВИТИ.
НЕ ДОЗВОЛИТЕ НОВИ РАТ, СПРЕЧИТЕ ДЕМОКРАТЕ ДА УКРАДУ СРБИЈУ!
Zabrana Srbima da postanu Bankari
BEOGRAD - Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić zabranio je Srbima da budu vlasnici banaka u Srbiji!
Odlukom koja je objavljena u Službenom glasniku broj 51/2006 i broj 129/2007, i koja mora da se sprovede do sredine 2008. godine, NBS je opisala uslove koje mora da ispuni svako ko želi da osnuje ili kupi banku u našoj zemlji. Uslovi koje je guverner propisao isključuju mogućnost da bilo koje domaće pravno ili fizičko lice može da kupi više od pet odsto bilo koje banke.
-NBS ističe da će saglasnost za preko pet odsto upravljačkih akcija u bankama moći da dobiju samo renomirane banke i prvoklasne međunarodne finansijske institucije - potvrdio je Jelašić. Sagovornik Kurira, inače službenik NBS, objasnio je da je Jelašić na ovaj način onemogućio srpskim privrednicima da imaju bilo kakav uticaj na poslovanje bankarskog sektora u zemlji.
Prema njegovim rečima, srpskim biznismenima koji su imali preko pet odsto po donošenju odluke odmah su ukinuta upravljačka prava i naređeno im je da hitno prodaju akcije kako bi imali manje od pet odsto vlasništva.
- Jelašićev potez skandalozno je primitivan, u svim zemljama EU u vlasničkoj strukturi banaka nalaze se i domaće kompanije, što doprinosi stvaranju adekvatnijeg privrednog ambijenta za nove investicije i onemogućuje bankama stvaranje ekstra profita - kaže naš sagovornik i navodi da strane banke koje kod nas posluju zbog Jelašićeve odluke imaju na ovaj način ekskluzivan položaj i ostvaruju ekstra profit. On kaže i da je guverner na ovaj način bankarski sitem u potpunosti stavio pod kontrolu G17, pa ne samo da privrednici iz Srbije ne mogu da kupuju vlasničke udele veće od pet odsto u bankama nego i stranci prvo moraju da se dogovore sa čelnicima G17 pre nego što im to guverner Jelašić odobri.
- O svemu diskreciono, bez jasnih parametara, odlučuje upravo Jelašić - naglasio je naš sagovornik.
MAĐARSKI DRŽAVLJANIN
Prilikom stupanja na dužnost zamenika guvernera Radovan Jelašić nije imao državljanstvo Srbije i Crne gore odnosno Jugoslavije. U dokumentu koji je svojevremeno predsednici Skupštine uputio poslanik Boško Ničić postavio je pitanje: ko je, kako i kada primio u državljanstvo Jelasiti Mark Radovana (Jelašić Radovan na srpskom).
Da je Jelašić zaista mađarski državljanin, vidi se i iz njegovog zvaničnog CV, u kom piše da je rođen u mestu Baja u Mađarskoj i da su mu maternji jezici mađarski i srpski. Nije poznato kada je tačno guverner promenio svoje ime u Radovan Jelašić niti kada je dobio srpsko državljanstvo. Podaci o svemu navedenom vide se iz dokumenta koji objavljujemo i iz njegove biografije objavljene na sajtu Austrijske nacionalne banke (www.oenb.at/deservice veranst/cv/jelasic radovan.jsp).
Odlukom koja je objavljena u Službenom glasniku broj 51/2006 i broj 129/2007, i koja mora da se sprovede do sredine 2008. godine, NBS je opisala uslove koje mora da ispuni svako ko želi da osnuje ili kupi banku u našoj zemlji. Uslovi koje je guverner propisao isključuju mogućnost da bilo koje domaće pravno ili fizičko lice može da kupi više od pet odsto bilo koje banke.
-NBS ističe da će saglasnost za preko pet odsto upravljačkih akcija u bankama moći da dobiju samo renomirane banke i prvoklasne međunarodne finansijske institucije - potvrdio je Jelašić. Sagovornik Kurira, inače službenik NBS, objasnio je da je Jelašić na ovaj način onemogućio srpskim privrednicima da imaju bilo kakav uticaj na poslovanje bankarskog sektora u zemlji.
Prema njegovim rečima, srpskim biznismenima koji su imali preko pet odsto po donošenju odluke odmah su ukinuta upravljačka prava i naređeno im je da hitno prodaju akcije kako bi imali manje od pet odsto vlasništva.
- Jelašićev potez skandalozno je primitivan, u svim zemljama EU u vlasničkoj strukturi banaka nalaze se i domaće kompanije, što doprinosi stvaranju adekvatnijeg privrednog ambijenta za nove investicije i onemogućuje bankama stvaranje ekstra profita - kaže naš sagovornik i navodi da strane banke koje kod nas posluju zbog Jelašićeve odluke imaju na ovaj način ekskluzivan položaj i ostvaruju ekstra profit. On kaže i da je guverner na ovaj način bankarski sitem u potpunosti stavio pod kontrolu G17, pa ne samo da privrednici iz Srbije ne mogu da kupuju vlasničke udele veće od pet odsto u bankama nego i stranci prvo moraju da se dogovore sa čelnicima G17 pre nego što im to guverner Jelašić odobri.
- O svemu diskreciono, bez jasnih parametara, odlučuje upravo Jelašić - naglasio je naš sagovornik.
MAĐARSKI DRŽAVLJANIN
Prilikom stupanja na dužnost zamenika guvernera Radovan Jelašić nije imao državljanstvo Srbije i Crne gore odnosno Jugoslavije. U dokumentu koji je svojevremeno predsednici Skupštine uputio poslanik Boško Ničić postavio je pitanje: ko je, kako i kada primio u državljanstvo Jelasiti Mark Radovana (Jelašić Radovan na srpskom).
Da je Jelašić zaista mađarski državljanin, vidi se i iz njegovog zvaničnog CV, u kom piše da je rođen u mestu Baja u Mađarskoj i da su mu maternji jezici mađarski i srpski. Nije poznato kada je tačno guverner promenio svoje ime u Radovan Jelašić niti kada je dobio srpsko državljanstvo. Podaci o svemu navedenom vide se iz dokumenta koji objavljujemo i iz njegove biografije objavljene na sajtu Austrijske nacionalne banke (www.oenb.at/deservice veranst/cv/jelasic radovan.jsp).
Primitivizam se širi Srbijom kao korov
Autor: Irena Radisavljević
Srbija je ogrezla u primitivizam. Prostakluk, agresivnost, sejanje mržnje i neodgovornost prema javnoj reči, slika su naše žalosne i opasne javne scene. Mnogi političari i pojedini mediji koji podstiču takve osobine u želji da se dodvore publici učinili su da Srbijom caruje primitivnost i, što je najtragičnije, da se predstavlja kao obeležje nečeg tipično srpskog - kaže za "Blic nedelje" prof. dr Jelena Đorđević, sociolog sa Fakulteta političkih nauka.
I zaista, prosečan građanin se sa svih strana bombarduje sadržajima koji, najblaže rečeno, podležu niskim strastima - bilo da je to slika skupštinske govornice koja već decenijama služi za najprljavije vređanje, politički dueli koji su često ispod granice vaspitanja ili neka tipično estradna tvorevina, gde se golotinja veliča kao svetinja... U takvom prizemnom okruženju, reči poput stida ili sramote potpuno su izašle iz upotrebe, zajedno s poslednjim obrisima kulturnog ponašanja u javnosti.
Dr Stjepan Gredelj, sociolog, smatra da talas primitivizma Srbiju zapljuskuje gotovo dve decenije. Kako kaže, najveći, ali ne i jedini "emiteri" primitivnih sadržaja su političari.
- U najvećoj meri primitivizam se može vezati za politiku, odnosno preciznije rečeno za srpsku režiju politike. S druge strane, bujaju zabave za široke narodne mase, podstiče se "muzika" poput turbo folka i veličaju rialiti programi... Idoli mladih danas su kvazi zvezde i zvezdice koje se takmiče koja će više da se razgoliti, ali i koja će više verbalno da razgoliti svoju koleginicu ili kolegu - kaže dr Gredelj.
Da je politika poprište primitivizma smatra i Borka Pavićević, osnivač Centar za kulturnu dekontaminaciju.
- Svi poslanici bi trebalo da razmisle kolika je razlika između rečenice kojom počinju - "Poštovane dame i gospodo...", i svega onoga što potom jedni drugima izgovore. Toliki primitivizam odlazi u etar i stiže u svaki dom u Srbiji i ne možete me ubediti da oni to ne znaju - kaže Borka Pavićević.
Zapanjujuće je i to što se u Srbiji primitivizam nalazi u čudnoj sprezi sa veličanjem narodnog, potvrdila je i profesorka Đorđević. Kako kaže, na taj način primitivizam se postulira kao poželjan oblik ponašanja i odlika nacionalnog duha Srbije.
- Primitivizam počinje da caruje. Niko ga snažnije i bolje ne podstiče i ne razvija nego politika i mediji s osnovnom idejom da se udvaraju potrošačima, odnosno glasačima. I oni, nažalost, zbog opšte kulturne i moralne situacije u kojoj dugo živimo, primitivizam smatraju normalnim stanjem stvari. Tako, jednim potezom primitivizam dobija potvrdu i odozgo i odozdo. Ima li čvršće i bolje armatrure. Nažalost, najmlađe generacije su time i najugroženije - kaže profesorka Đorđević.
I upravo u tome leži najveći problem. Došli smo do momenta kada najniže predstave primitivizma postaju model ponašanja za našu decu. Opšta otimačina oko privilegija, pre svega, a potom i novca učinila je da dođe i do raspada važnih institucija poput školstva i univerziteta, koji su nekada služili kao korektivni obrazac. Danas su ove institucije na neki način žarišta primitivizma. A kada se ta dva stuba kulture kontaminiraju, nije ni čudo što novinar dobije nogom po beležnici, suparnik u razgovoru bude izvređan na najgori način, a pojedini pevači pričaju vulgarne viceve ...
Na pitanje ko bi zapravo trebao da sankcioniše takvo ponašanje, a to očigledno ne čini, dr Gredelj kaže:
- Osim Ministarstva prosvete koje bi moralo da se bavi kulturnim kvalitetom društva, odgovorna institucija je i Crkva koja bi trebalo da čuva moral. Nažalost, najblaže rečeno, nijedna od ove dve institucije se ne bavi svojim poslom. U prosveti nam "vršljaju" ljudi koji žele da izbace Darvina i engleski jezik iz planova... Kada su nam takve vitalne obrazovne institucije, nije ni čudo što su teška "kajla" oko debelog vrata i plitak mozak postali prototip.
Slično misli i profesorka Đorđević, koja još naglašava da su sve institucije koje bi mogle i trebalo da se bore protiv primitivizma i same njime duboko zagađene.
Posledice ovakvog ponašanja i tolerisanja nekulture su nesagledive, smatra socijalni psiholog dr Dragan Popadić. Običan građanin prihvata primitivizam kao normalnu pojavu i unosi ga u sopstveni život. Šteta je ogromna jer primitivnost sada već postoji između nadređenog i podređenog, među komšijama, u porodicama, prosvetnim ustanovama...
- Ko na to ne pristaje nema na šta drugo da se pozove, jer je primitivizam postao uobičajen i normalan, a da bi opstao u takvom društvu, jednostavno moraš da se prilagodiš. Još je gore što svaki argument u primitivnom razgovoru gubi na važnosti. U takvim sistemima jedina argumentacija je psovka ili svađa, a pravi i potkrepljeni argumenti uopšte i ne postoje. Zato, svako ko želi da pobedi u raspravi služiće se primitivnom komunikacijom, jer će drugačije njegov stav biti krajnje beznačajan - objašnjava dr Popadić.
Srbija je ogrezla u primitivizam. Prostakluk, agresivnost, sejanje mržnje i neodgovornost prema javnoj reči, slika su naše žalosne i opasne javne scene. Mnogi političari i pojedini mediji koji podstiču takve osobine u želji da se dodvore publici učinili su da Srbijom caruje primitivnost i, što je najtragičnije, da se predstavlja kao obeležje nečeg tipično srpskog - kaže za "Blic nedelje" prof. dr Jelena Đorđević, sociolog sa Fakulteta političkih nauka.
I zaista, prosečan građanin se sa svih strana bombarduje sadržajima koji, najblaže rečeno, podležu niskim strastima - bilo da je to slika skupštinske govornice koja već decenijama služi za najprljavije vređanje, politički dueli koji su često ispod granice vaspitanja ili neka tipično estradna tvorevina, gde se golotinja veliča kao svetinja... U takvom prizemnom okruženju, reči poput stida ili sramote potpuno su izašle iz upotrebe, zajedno s poslednjim obrisima kulturnog ponašanja u javnosti.
Dr Stjepan Gredelj, sociolog, smatra da talas primitivizma Srbiju zapljuskuje gotovo dve decenije. Kako kaže, najveći, ali ne i jedini "emiteri" primitivnih sadržaja su političari.
- U najvećoj meri primitivizam se može vezati za politiku, odnosno preciznije rečeno za srpsku režiju politike. S druge strane, bujaju zabave za široke narodne mase, podstiče se "muzika" poput turbo folka i veličaju rialiti programi... Idoli mladih danas su kvazi zvezde i zvezdice koje se takmiče koja će više da se razgoliti, ali i koja će više verbalno da razgoliti svoju koleginicu ili kolegu - kaže dr Gredelj.
Da je politika poprište primitivizma smatra i Borka Pavićević, osnivač Centar za kulturnu dekontaminaciju.
- Svi poslanici bi trebalo da razmisle kolika je razlika između rečenice kojom počinju - "Poštovane dame i gospodo...", i svega onoga što potom jedni drugima izgovore. Toliki primitivizam odlazi u etar i stiže u svaki dom u Srbiji i ne možete me ubediti da oni to ne znaju - kaže Borka Pavićević.
Zapanjujuće je i to što se u Srbiji primitivizam nalazi u čudnoj sprezi sa veličanjem narodnog, potvrdila je i profesorka Đorđević. Kako kaže, na taj način primitivizam se postulira kao poželjan oblik ponašanja i odlika nacionalnog duha Srbije.
- Primitivizam počinje da caruje. Niko ga snažnije i bolje ne podstiče i ne razvija nego politika i mediji s osnovnom idejom da se udvaraju potrošačima, odnosno glasačima. I oni, nažalost, zbog opšte kulturne i moralne situacije u kojoj dugo živimo, primitivizam smatraju normalnim stanjem stvari. Tako, jednim potezom primitivizam dobija potvrdu i odozgo i odozdo. Ima li čvršće i bolje armatrure. Nažalost, najmlađe generacije su time i najugroženije - kaže profesorka Đorđević.
I upravo u tome leži najveći problem. Došli smo do momenta kada najniže predstave primitivizma postaju model ponašanja za našu decu. Opšta otimačina oko privilegija, pre svega, a potom i novca učinila je da dođe i do raspada važnih institucija poput školstva i univerziteta, koji su nekada služili kao korektivni obrazac. Danas su ove institucije na neki način žarišta primitivizma. A kada se ta dva stuba kulture kontaminiraju, nije ni čudo što novinar dobije nogom po beležnici, suparnik u razgovoru bude izvređan na najgori način, a pojedini pevači pričaju vulgarne viceve ...
Na pitanje ko bi zapravo trebao da sankcioniše takvo ponašanje, a to očigledno ne čini, dr Gredelj kaže:
- Osim Ministarstva prosvete koje bi moralo da se bavi kulturnim kvalitetom društva, odgovorna institucija je i Crkva koja bi trebalo da čuva moral. Nažalost, najblaže rečeno, nijedna od ove dve institucije se ne bavi svojim poslom. U prosveti nam "vršljaju" ljudi koji žele da izbace Darvina i engleski jezik iz planova... Kada su nam takve vitalne obrazovne institucije, nije ni čudo što su teška "kajla" oko debelog vrata i plitak mozak postali prototip.
Slično misli i profesorka Đorđević, koja još naglašava da su sve institucije koje bi mogle i trebalo da se bore protiv primitivizma i same njime duboko zagađene.
Posledice ovakvog ponašanja i tolerisanja nekulture su nesagledive, smatra socijalni psiholog dr Dragan Popadić. Običan građanin prihvata primitivizam kao normalnu pojavu i unosi ga u sopstveni život. Šteta je ogromna jer primitivnost sada već postoji između nadređenog i podređenog, među komšijama, u porodicama, prosvetnim ustanovama...
- Ko na to ne pristaje nema na šta drugo da se pozove, jer je primitivizam postao uobičajen i normalan, a da bi opstao u takvom društvu, jednostavno moraš da se prilagodiš. Još je gore što svaki argument u primitivnom razgovoru gubi na važnosti. U takvim sistemima jedina argumentacija je psovka ili svađa, a pravi i potkrepljeni argumenti uopšte i ne postoje. Zato, svako ko želi da pobedi u raspravi služiće se primitivnom komunikacijom, jer će drugačije njegov stav biti krajnje beznačajan - objašnjava dr Popadić.
субота, 10. мај 2008.
Andjeo Smrti
Odluku o napadu je, prvi put mimo Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, doneo tadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana, isti onaj koji je Srbiji ponudio Sporazum o pridruživanju Evropskoj uniji, ali bez Kosova i Metohije .Ostaće zabeleženo da je 37 puta vojno jača i 670 puta ekonomski snažnija sila morala da se služi zabranjenim oružjem
BEOGRAD - Operacija „Milosrdni anđeo“, koju je pre devet godina sprovela NATO alijansa sejući 78 dana smrt i teror nad Srbijom, odnela je hiljade ljudskih života, uništila na stotine civilnih objekata, a kao konačan rezultat dovela do progona 250.000 Srba sa Kosova i Metohije. Vazdušna agresija je sprovedena pod izgovorom zaštite ljudskih prava kosmetskih Albanaca, mada je pravi cilj, kao što se danas jasno vidi, bio stvaranje takozvane nezavisne države Kosovo, a u stvari prve NATO države.
Odluku o napadu je, prvi put mimo Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, doneo tadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana, isti onaj koji je Srbiji ponudio Sporazum o pridruživanju Evropskoh uniji, ali bez Kosova i Metohije. Nakon što su propali pregovori u Rambujeu i Parizu, kršeći međunarodno pravo i znajući da bi vojna intervencija na Savetu bezbednosti mogla biti sprečena vetom Rusije, Solana je 23. marta 1999. godine naredio početak vazdušnih napada na SRJ.
Napadi su počeli 24. marta i trajali sve do 10. juna 1999. godine, kada je Solana izdao naredbu o prekidu bombardovanja. Poslednji projektili pali su na području sela Kokoleč u 13.30 minuta. Istog dana SB UN je usvojio Rezoluciju 1244, na osnovu koje je na Kosmet upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja sa zadatkom da čuvaju mir i osiguraju bezbedno okruženje i povratak izbeglica do postizanja trajnog rešenja.
Ostaće zabeleženo da je 37 puta vojno jača i 670 puta ekonomski snažnija sila morala da se služi zabranjenim oružjem, ne prezajući od civilnih ciljeva i žrtava kako bi pobedila u tom, po NATO, sramotnom ratu.
U Aleksincu je na ljude i njihove kuće palo sedam smrtonosnih projektila. Nestale su dve ulice, Dušana Trivunca i Vuka Karadžića. Pomažući povređenima u centru Beograda nakon bombardovanja zgrade Generalštaba, Ratko Bulatović iz Gradskog štaba u drugom naletu NATO bombardera ostao je bez obe noge.
Na drugi dan Uskrsa, u 11.40 časova, granatiran je putnički voz u Grdeličkoj klisuri. Poginulo je 15, a 35 putnika teško ranjeno. Kolateralna šteta. Na pijaci u Nišu je od kasetnih bombi poginulo 14 ljudi. Kolaterlana šteta. Na mostu na Limu nastradala su deca Olivera Maksimović, Julijana Brudar i Miroslav Knežević. Kolateralna šteta. Petogodišnja Milica Rakić iz Batajnice nastradala je na noši. U Novom Pazaru ubijeni otac i sin, dvogodišnji Marko Spasić u tatinom naručju. Na Varvarinskom mostu poginulo desetoro, a ranjeno sedamnaestoro ljudi. Za NATO pakt su ove nevine žrtve samo kolateralna šteta.
RAZORILI SRPSKU PRIVREDU
Operacija „Milosrdni anđeo“ osim što je odnela hiljade ljudskih života, razorila je i opustošila srpsku privredu, uništivši ili oštetivši 515 privrednih, infrastrukturnih i drugih civilnih objekata. A to su: dve rafinerije, železara, rudarsko topioničarski basen, postrojenje za proizvodnju feronikla, vazduhoplovna industrija, 18 mašinskih industrija, 14 hemijskih fabrika, sedam elektromašinskih fabrika, tri auto-industrije, četiri industrije gume, četiri fabrike nameštaja, sedam fabrika pića i hrane, pet fabrika tekstila, četiri fabrike obuće, tri industrije duvana, črtiri fabrike ostalih grana industrije, hidroelektrana, dve toplane, četiri dalekovoda, pet razvodnih postrojenja, tri prenosna postrojenja, četiri trafo-stanice od čega dve glavne, 16 skladišta goriva, tri stovarišta energogasa, tri benzinske pumpe, elektrodistribuciju, pogon površinskog kopa uglja, 17 železničkih pruga, četiri železničke stanice, ražirna stanica, dizel železnički depo, 58 mostova, šest nadvožnjaka, osam magistralnih puteva, četiri autobuske stanice, četiri pošte, četiri civilna aerodroma, tri auto-transportna preduzeća, servisna radionica, rečno brodogradilište, rečna luka, šest releja, četiri radio-releja, 26 repetitora, 16 predajnika, tri satelitske stanice, šest antenskih stubova, televizijski toranj na Avali, dve zgrade RTS u Beogradu, zgrada RTS u Novom Sadu, radio ustanova, pet poljoprivrednih kombinata, sedam poljoprivrednih dobara, četiri farme, dve plantaže, tri vinska podruma, šumsko gazdinstvo, pet građevinskih preduzeća, pogon građevinske mehanizacije, dve upravne zgrade, sedam hotela, dva motela, dve banje, šest ostalih ugostiteljskih objekata, dve banke, sedam trgovinskih preduzeća, dve robne kuće, četiri stovarišta hrane, devet ostalih objekata trgovine, dve meteorološke stanice, četiri nacionalna parka, 11 parkova prirode, 23 manastira, 31 crkva, jedna kapela, četiri pravoslavna groblja, 15 klinika i bolnica, pet medicinskih centara, devet domova zdravlja, dve ambulante, 19 osnovnih škola, šest obdaništa - vrtića, šest srednjih škola, jedna viša škola, sedam fakulteta i veliki broj stambenih zgrada, prodavnica, ugostiteljskih i zanatskih objekata.
SVOM SILOM I NA REPUBLIKU SRPSKU
Vazduhoplovne snage SAD su zajedno sa drugim NATO članicama koristile osiromašeni uranijum protiv srpske Vojske u Republici Srpskoj u avgustu i septembru 1995. godine. Prema NATO izvorima, od 5. do 11. septembra 1995. godine njihovi avioni ispalili su 5.800 granata sa osiromašenim uranijumom u Han Pijesku i Hadžićima. Više od 90 odsto takve municije ispaljeno je po srpskim položajima.
OBOREN I PONOS AVIJACIJE SAD
Vojska Jugoslavije ili „srpske snage“, kako su je nazivali politički i vojni zvaničnici Alijanse, oborila je 61 neprijateljski avion, sedam helikoptera, 30 bespilotnih letelica i 338 krstarećih raketa. Oboren je i ponos američke avijacije, takozvani nevidljivi avion, čuveni F-117, kao i čuveni bombarder B-2. Podaci o broju oštećenih borbenih aviona i drugih borbenih sistema koji su pali na teritorije susednih zemalja nisu poznati i malo je verovatno da će ih NATO ikada objaviti.
U SRBIJI GODIŠNJE 30.000 OBOLI OD RAKA
Iako se ne može tačno utvrditi veza NATO bombardovanja sa porastom malignih bolesti, u Srbiji je sve veći broj obolelih i on već premašuje cifru od 30.000 godišnje. Stručnjaci kažu da je period inkubacije bolesti od pet do 50 godina, što znači da nam tek predstoji period ubrzanog povećanja broja obolelih od kancera. Najgore je na Kosovu i Metohiji, gde je praktično svakodnevno zasipano bombama sa osiromašenim uranijumom. Italijanski ministar odbrane Arturo Parisi oktobra prošle godine izjavio je da je 255 italijanskih vojnika obolelo od raka, a 37 umrlo posle boravka na Kosmetu.
VIŠE OD 26.000 BORBENIH LETOVA
Tokom agresije NATO pakta na SRJ registrovano je 26.095 poleta avijacije od čega je 18.168 izvela borbena avijacija. Lansirano je 37.000 raketa, bombi i drugih projektila sa oko 40.000 tona ubojnog visokobrizantnog eksploziva. Na početku akcije „Milosrdni anđeo“ angažovan je 371 avion dnevno, dok je na njenom kraju brojka dostigla 1.200 aviona na dan.
ČLANICE EU
Darove „Milosrdnog anđela“ donelo nam je 19 vodećih zemalja Severnoatlantske alijanse sa SAD na čelu. Preostalih 18 su: Kanada, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Holandija, Italija, Grčka, Turska, Danska, Belgija, Španija, Portugal, Island, Norveška, Luksemburg, Poljska, Mađarska i Češka.
OSIROMAŠENI URANIJUM
Bombarderi Severnoatlantskog pakta koristili su u akciji „Milosrdni anđeo“ naoružanje zabranjeno po svim međunarodnim konvencijama. Na 113 lokacija ispalili su 50.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, dok je 57 ciljeva gađano kasetnim bombama. Na gradska područja izbačeno je 156 kontejnera sa 37.440 kasetnih bombi. Određen broj tih bombi bio je namenjen ubijanju dece, jer su bile izrađene u vidu igračaka ili šarenih predmeta interesantnih deci.
VIŠE OD 3.000 LJUDI POGINULO
Prilikom NATO agresije ubijen je 1.031 vojnik, a poginulo 2.500 civila, od čega 78 dece. Ranjeno je i povređeno 5.173 vojnika i policajaca i oko 6.000 civila.
OGROMNA MATERIJALNA ŠTETA
Visina štete koju je civilnim objektima pričinio NATO prilikom bombardovanja SRJ iznosi, prema domaćim procenama, 110 milijardi dolara.
BEOGRAD - Operacija „Milosrdni anđeo“, koju je pre devet godina sprovela NATO alijansa sejući 78 dana smrt i teror nad Srbijom, odnela je hiljade ljudskih života, uništila na stotine civilnih objekata, a kao konačan rezultat dovela do progona 250.000 Srba sa Kosova i Metohije. Vazdušna agresija je sprovedena pod izgovorom zaštite ljudskih prava kosmetskih Albanaca, mada je pravi cilj, kao što se danas jasno vidi, bio stvaranje takozvane nezavisne države Kosovo, a u stvari prve NATO države.
Odluku o napadu je, prvi put mimo Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, doneo tadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana, isti onaj koji je Srbiji ponudio Sporazum o pridruživanju Evropskoh uniji, ali bez Kosova i Metohije. Nakon što su propali pregovori u Rambujeu i Parizu, kršeći međunarodno pravo i znajući da bi vojna intervencija na Savetu bezbednosti mogla biti sprečena vetom Rusije, Solana je 23. marta 1999. godine naredio početak vazdušnih napada na SRJ.
Napadi su počeli 24. marta i trajali sve do 10. juna 1999. godine, kada je Solana izdao naredbu o prekidu bombardovanja. Poslednji projektili pali su na području sela Kokoleč u 13.30 minuta. Istog dana SB UN je usvojio Rezoluciju 1244, na osnovu koje je na Kosmet upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja sa zadatkom da čuvaju mir i osiguraju bezbedno okruženje i povratak izbeglica do postizanja trajnog rešenja.
Ostaće zabeleženo da je 37 puta vojno jača i 670 puta ekonomski snažnija sila morala da se služi zabranjenim oružjem, ne prezajući od civilnih ciljeva i žrtava kako bi pobedila u tom, po NATO, sramotnom ratu.
U Aleksincu je na ljude i njihove kuće palo sedam smrtonosnih projektila. Nestale su dve ulice, Dušana Trivunca i Vuka Karadžića. Pomažući povređenima u centru Beograda nakon bombardovanja zgrade Generalštaba, Ratko Bulatović iz Gradskog štaba u drugom naletu NATO bombardera ostao je bez obe noge.
Na drugi dan Uskrsa, u 11.40 časova, granatiran je putnički voz u Grdeličkoj klisuri. Poginulo je 15, a 35 putnika teško ranjeno. Kolateralna šteta. Na pijaci u Nišu je od kasetnih bombi poginulo 14 ljudi. Kolaterlana šteta. Na mostu na Limu nastradala su deca Olivera Maksimović, Julijana Brudar i Miroslav Knežević. Kolateralna šteta. Petogodišnja Milica Rakić iz Batajnice nastradala je na noši. U Novom Pazaru ubijeni otac i sin, dvogodišnji Marko Spasić u tatinom naručju. Na Varvarinskom mostu poginulo desetoro, a ranjeno sedamnaestoro ljudi. Za NATO pakt su ove nevine žrtve samo kolateralna šteta.
RAZORILI SRPSKU PRIVREDU
Operacija „Milosrdni anđeo“ osim što je odnela hiljade ljudskih života, razorila je i opustošila srpsku privredu, uništivši ili oštetivši 515 privrednih, infrastrukturnih i drugih civilnih objekata. A to su: dve rafinerije, železara, rudarsko topioničarski basen, postrojenje za proizvodnju feronikla, vazduhoplovna industrija, 18 mašinskih industrija, 14 hemijskih fabrika, sedam elektromašinskih fabrika, tri auto-industrije, četiri industrije gume, četiri fabrike nameštaja, sedam fabrika pića i hrane, pet fabrika tekstila, četiri fabrike obuće, tri industrije duvana, črtiri fabrike ostalih grana industrije, hidroelektrana, dve toplane, četiri dalekovoda, pet razvodnih postrojenja, tri prenosna postrojenja, četiri trafo-stanice od čega dve glavne, 16 skladišta goriva, tri stovarišta energogasa, tri benzinske pumpe, elektrodistribuciju, pogon površinskog kopa uglja, 17 železničkih pruga, četiri železničke stanice, ražirna stanica, dizel železnički depo, 58 mostova, šest nadvožnjaka, osam magistralnih puteva, četiri autobuske stanice, četiri pošte, četiri civilna aerodroma, tri auto-transportna preduzeća, servisna radionica, rečno brodogradilište, rečna luka, šest releja, četiri radio-releja, 26 repetitora, 16 predajnika, tri satelitske stanice, šest antenskih stubova, televizijski toranj na Avali, dve zgrade RTS u Beogradu, zgrada RTS u Novom Sadu, radio ustanova, pet poljoprivrednih kombinata, sedam poljoprivrednih dobara, četiri farme, dve plantaže, tri vinska podruma, šumsko gazdinstvo, pet građevinskih preduzeća, pogon građevinske mehanizacije, dve upravne zgrade, sedam hotela, dva motela, dve banje, šest ostalih ugostiteljskih objekata, dve banke, sedam trgovinskih preduzeća, dve robne kuće, četiri stovarišta hrane, devet ostalih objekata trgovine, dve meteorološke stanice, četiri nacionalna parka, 11 parkova prirode, 23 manastira, 31 crkva, jedna kapela, četiri pravoslavna groblja, 15 klinika i bolnica, pet medicinskih centara, devet domova zdravlja, dve ambulante, 19 osnovnih škola, šest obdaništa - vrtića, šest srednjih škola, jedna viša škola, sedam fakulteta i veliki broj stambenih zgrada, prodavnica, ugostiteljskih i zanatskih objekata.
SVOM SILOM I NA REPUBLIKU SRPSKU
Vazduhoplovne snage SAD su zajedno sa drugim NATO članicama koristile osiromašeni uranijum protiv srpske Vojske u Republici Srpskoj u avgustu i septembru 1995. godine. Prema NATO izvorima, od 5. do 11. septembra 1995. godine njihovi avioni ispalili su 5.800 granata sa osiromašenim uranijumom u Han Pijesku i Hadžićima. Više od 90 odsto takve municije ispaljeno je po srpskim položajima.
OBOREN I PONOS AVIJACIJE SAD
Vojska Jugoslavije ili „srpske snage“, kako su je nazivali politički i vojni zvaničnici Alijanse, oborila je 61 neprijateljski avion, sedam helikoptera, 30 bespilotnih letelica i 338 krstarećih raketa. Oboren je i ponos američke avijacije, takozvani nevidljivi avion, čuveni F-117, kao i čuveni bombarder B-2. Podaci o broju oštećenih borbenih aviona i drugih borbenih sistema koji su pali na teritorije susednih zemalja nisu poznati i malo je verovatno da će ih NATO ikada objaviti.
U SRBIJI GODIŠNJE 30.000 OBOLI OD RAKA
Iako se ne može tačno utvrditi veza NATO bombardovanja sa porastom malignih bolesti, u Srbiji je sve veći broj obolelih i on već premašuje cifru od 30.000 godišnje. Stručnjaci kažu da je period inkubacije bolesti od pet do 50 godina, što znači da nam tek predstoji period ubrzanog povećanja broja obolelih od kancera. Najgore je na Kosovu i Metohiji, gde je praktično svakodnevno zasipano bombama sa osiromašenim uranijumom. Italijanski ministar odbrane Arturo Parisi oktobra prošle godine izjavio je da je 255 italijanskih vojnika obolelo od raka, a 37 umrlo posle boravka na Kosmetu.
VIŠE OD 26.000 BORBENIH LETOVA
Tokom agresije NATO pakta na SRJ registrovano je 26.095 poleta avijacije od čega je 18.168 izvela borbena avijacija. Lansirano je 37.000 raketa, bombi i drugih projektila sa oko 40.000 tona ubojnog visokobrizantnog eksploziva. Na početku akcije „Milosrdni anđeo“ angažovan je 371 avion dnevno, dok je na njenom kraju brojka dostigla 1.200 aviona na dan.
ČLANICE EU
Darove „Milosrdnog anđela“ donelo nam je 19 vodećih zemalja Severnoatlantske alijanse sa SAD na čelu. Preostalih 18 su: Kanada, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Holandija, Italija, Grčka, Turska, Danska, Belgija, Španija, Portugal, Island, Norveška, Luksemburg, Poljska, Mađarska i Češka.
OSIROMAŠENI URANIJUM
Bombarderi Severnoatlantskog pakta koristili su u akciji „Milosrdni anđeo“ naoružanje zabranjeno po svim međunarodnim konvencijama. Na 113 lokacija ispalili su 50.000 projektila sa osiromašenim uranijumom, dok je 57 ciljeva gađano kasetnim bombama. Na gradska područja izbačeno je 156 kontejnera sa 37.440 kasetnih bombi. Određen broj tih bombi bio je namenjen ubijanju dece, jer su bile izrađene u vidu igračaka ili šarenih predmeta interesantnih deci.
VIŠE OD 3.000 LJUDI POGINULO
Prilikom NATO agresije ubijen je 1.031 vojnik, a poginulo 2.500 civila, od čega 78 dece. Ranjeno je i povređeno 5.173 vojnika i policajaca i oko 6.000 civila.
OGROMNA MATERIJALNA ŠTETA
Visina štete koju je civilnim objektima pričinio NATO prilikom bombardovanja SRJ iznosi, prema domaćim procenama, 110 milijardi dolara.
петак, 09. мај 2008.
Gorbacev o Cesima
ПРАГ – Бивши совјетски председник Михаил Горбачов поручио је данас Чесима да више треба да се плаше себе самих него Русије, јер учествују у америчком плану да се опколи Русија и у коме своју улогу игра и Косово.
Горбачов је у интервјуу чешком дневнику „Хосподаржске новини” упозорио да у ствари Русија треба да се плаши Чешке, јер будући радар америчког антиракетног штита на њеној територији може да буде не само одбрамбено већ и офанзивно оружје, а уперено је против Русије и Кине.
Према оцени Горбачова, зато је и логичан руски отпор будућем америчком антиракетном штиту у Чешкој и Пољској.
„Погледајте: на Косову је у ствари америчка база, а уз то аеродром за евентуалне акције на другим територијама. Американци су изградили по свету 120 војних база”, рекао је Горбачов и подсетио да су он и бивши председник САД Џорџ Буш старији укидали базе.
„Тада су нас Американци разумели, укинули су многе војне објекте, али сада граде нове. Сви су окружили бивши Совјетски Савез и у суштини копирају руске границе”, рекао је Горбачов.
Последњи председник Совјетског Савеза упозорио је и да чешки политичари иду у савезништво са САД а да не питају шта о томе мисле сами Чеси.
„Ви сте слободна и независна држава и то је ваш избор. Ми морамо да осигурамо безбедност наше земље. Морате да увидите шта сте проузроковали. Ви и Американци натерали сте Русију да се враћа ракетама средњег домета и конвенционалном оружју. То све је врло озбиљно. Швејк се тако не би понашао. Уверен сам”, казао је Горбачов.
„Ви мислите да се све то спрема због Ирана. Бесмислица. Иран никога не угрожава. А и када би угрожавао може да се укроти на другачији начин”, казао је Горбачов.
Чеси, према оцени бившег совјетског званичника, не треба да се плаше Русије већ себе и Американаца, јер због радара постају део туђих војних и стратешких планова.
„Зашто радите нешто што нисте продискутовали са својим грађанима? То је даљи разлог зашто би требало да се бојите сами себе. Плашите се себе а не нас”, закључио је Гробачов у „Хосподаржским новинама”.
Бета
Горбачов је у интервјуу чешком дневнику „Хосподаржске новини” упозорио да у ствари Русија треба да се плаши Чешке, јер будући радар америчког антиракетног штита на њеној територији може да буде не само одбрамбено већ и офанзивно оружје, а уперено је против Русије и Кине.
Према оцени Горбачова, зато је и логичан руски отпор будућем америчком антиракетном штиту у Чешкој и Пољској.
„Погледајте: на Косову је у ствари америчка база, а уз то аеродром за евентуалне акције на другим територијама. Американци су изградили по свету 120 војних база”, рекао је Горбачов и подсетио да су он и бивши председник САД Џорџ Буш старији укидали базе.
„Тада су нас Американци разумели, укинули су многе војне објекте, али сада граде нове. Сви су окружили бивши Совјетски Савез и у суштини копирају руске границе”, рекао је Горбачов.
Последњи председник Совјетског Савеза упозорио је и да чешки политичари иду у савезништво са САД а да не питају шта о томе мисле сами Чеси.
„Ви сте слободна и независна држава и то је ваш избор. Ми морамо да осигурамо безбедност наше земље. Морате да увидите шта сте проузроковали. Ви и Американци натерали сте Русију да се враћа ракетама средњег домета и конвенционалном оружју. То све је врло озбиљно. Швејк се тако не би понашао. Уверен сам”, казао је Горбачов.
„Ви мислите да се све то спрема због Ирана. Бесмислица. Иран никога не угрожава. А и када би угрожавао може да се укроти на другачији начин”, казао је Горбачов.
Чеси, према оцени бившег совјетског званичника, не треба да се плаше Русије већ себе и Американаца, јер због радара постају део туђих војних и стратешких планова.
„Зашто радите нешто што нисте продискутовали са својим грађанима? То је даљи разлог зашто би требало да се бојите сами себе. Плашите се себе а не нас”, закључио је Гробачов у „Хосподаржским новинама”.
Бета
четвртак, 08. мај 2008.
Povampireni fašizam
U Talinu se održava redovna parada Estonaca - bivših pripadnika fašističkih jedinica SS. U Rumuniji pored Bukurešta podignut je spomenik fašističkom diktatoru Jonu Antoneskuu. U Mađarskoj je prošle godine formirana „Mađarska garda“, čiji su pripadnici već u aprilu ove godine poručili ispred srpske ambasade u Budimpešti da Srbija mora da vrati Vojvodinu. U Sloveniji se postavljaju „farne ploče“ kao spomenik domobranima koji su polagali zakletvu pred firerom
Epoha fašizma koja je trajala od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata kao da se vraća na tlo stare Evrope. Bitna karakteristika i izvor fašizma je autoritarni nacionalizam, a osnovni cilj te ideologije je da se u ime i interesa nacije ili naroda uspostavi potpuna kontrola nad svim oblicima društvenog života, što predstavlja izvorni totalitarizam.
Krajem aprila prošle godine u Talinu je prvo oskrnavljen, a posle i srušen spomenik borcima protiv fašizma, dok su posmrtni ostaci poginulih sovjetskih vojnika izvađeni i premešteni na drugu lokaciju. I ove godine u Talinu se ponovo održava redovna parada Estonaca - bivših pripadnika fašističkih jedinica SS. U Rumuniji, pored Bukurešta, podignut je spomenik fašističkom diktatoru Jonu Antoneskuu. U Mađarskoj je prošle godine formirana „Mađarska garda“, čiji su pripadnici već u aprilu ove godine poručili ispred srpske ambasade u Budimpešti da Srbija mora da vrati Vojvodinu. U Sloveniji se postavljaju „farne ploče“ kao spomenik domobranima koji su polagali zakletvu pred firerom.
Zaboravljen Dan pobede
Sve se to događa u Evropskoj uniji koja sebe ubraja u jednog od dva zaštitnika svih demokratskih tekovina čovečanstva. U drugom „zaštitniku“ - Americi, prema izjavi sada bivšeg predsedničkog kandidata, republikanca Rona Pola, cveta „meki fašizam“. U Hrvatskoj još divlja Tomson, veličajući na svojim dobro posećenim koncertima ustaše. U Albaniji i na „nezavisnom“ Kosovu peva se o balistima koji su svojevremeno, pod kapom nemačkih i italijanskih okupatora, čistili Pokrajinu od slovenskog življa. U Beogradu je prošle godine nestao bulevar Avnoja, a ovih dana vlasnik beogradskog hotela „Mister Prezident“ radi gostiju iz Austrije odbija da ukloni portret Hitlera, dok ovogodišnju proslavu Dana pobede nije najavila nijedna politička stranka u Srbiji.
Sve pomenuto dokazuje da vrednosti zajedničke borbe protiv fašizma polako, ali sigurno, nestaju tokom prelaza zemalja iz socijalizma u „demokratski tabor“ koji 8. maja slavi Dan Evrope, ali u krugu „zemalja sa najvišim standardima“ NATO alijanse.
Najbolnije se ovakve povampirene transformacije iz prošlosti podnose u zemljama sa najvećim gubicima iz Drugog svetskog rata. Tako je Ukrajina zbog svih stradanja u ratu dobila posebnu stolicu u UN kao Belorusija i Rusija. Međutim, prošle godine predsednik Ukrajine Viktor Juščenko posmrtno je dodelio visoko zvanje „Heroj Ukrajine“ Romanu Šuheviču, jednom od vođa fašističkih pomagača tokom Drugog svetskog rata, koji je „dogurao“ do oficira u jedinicama SS. U vreme kada je Šuhevič bio komandant bataljona SS „Nahtigal“, prema podacima istraživačkog centra „Jad Vašem“, za manje od nedelju dana streljano je četiri hiljade lokalnih Jevreja. Za izuzetno zalaganje Šuhevič je dobio dva gvozdena krsta, i tako zajedno sa zvanjem „Heroj Ukrajine“ postao trostruki heroj: dva puta nemačkog Trećeg rajha i jednom Ukrajine.
Da bi se shvatio potez ukrajinskog predsednika o „herojisanju“ Šuheviča, treba imati u vidu da današnja politika narandžastog Kijeva u rehabilitaciji fašističkih zločina i njihovih pomagača direktno ima veze sa političkim uverenjem samog predsednika Juščenka koje je on stekao još u detinjstvu. Naime, u Izraelu je nedavno objavljena knjiga autora Jurija Viljnera pod nazivom „Andrej Luščenko: lik i mit“. Knjiga je u celosti posvećena ocu aktuelnog ukrajinskog predsednika Andreju Juščenku.
Rehabilitacija zločina
Jurij Viljner navodi pronađene dokaze da je Juščenko Stariji posle rata lagao o svom životu pre rata, o prilikama u kojima je bio zarobljen i o tome što je radio u zarobljeništvu želeći da sakrije svoju pravu biografiju. Viljner dokazuje da su otac ukrajinskog predsednika, odmah posle zarobljavanja, vrbovali Nemaci koji su počeli da ga prebacuju iz jednog vojnog logora u drugi. U svakom logoru Andrej Juščenko je bio ubacivan među zarobljenike i radio kao „izvestilac“ fašističkih čuvara. U nekim nacističkim fabrikama smrti čak su mu poverovali da i sam bude čuvar. Međutim, pred kraj rata Juščenko nije uspeo da pobegne sa svojim poslodavcima i ostao u zapadnoj Ukrajini, gde je živeo u stalnom strahu da ga neko ne otkrije.
U porodici bivšeg fašističkog agenta i policajca rastao je aktuelni predsednik Juščenko Mlađi. Zanimljiva je činjenica kako je čovek sa pogledima suprotnim onima koji preovlađuju kod većine stanovnika Ukrajine - protestant među pravoslavcima, profašista među antifašista, postao predsednik države koji uspešno radi na razbijanju svoje otadžbine (treba se podsetiti da je više od 70 odsto stanovništva protiv ulasku republike u NATO što forsira baš Juščenko). To je objašnjivo jedino u slučaju da Juščenko ne doživljava takvu Ukrajinu kakva ona jeste, kao svoju zemlju i želi da od nje stvori nešto drugo, nalik onome što je doseljenik iz Austrije Adolf Hitler pravio od Nemačke koja se nalazila u tranzicionoj krizi kao i danas sve bivše socijalističke zemlje u Evropi. Tako da ne treba da čudi što ultradesničari Juščenkovog bloka rade na prepisivanju istorije Ukrajine radi pravdanja takvih organizacija kakva je bila u prošlosti OUN-UPA (Organizacija ukrajinskih nacionalista - Ukrajinska ustanička vojska) i njihove vođe kao što su bili Stepan Bender i Roman Šuhevič. Onda nije čudo što Juščenkova politika gura zapadne zemlje protiv istoka, krimske Tatare protiv krimskih Slovena, što razbija nekad jedinstvenu pravoslavnu crkvu prvo na dva a sada već na tri dela i na silu dovodi katoličanstvo, dovodeći Ukrajinu na ivicu međuetničkih i međuverskih sukoba.
Ostaje nam na kraju da se zapitamo da li će danas na veliki evropski praznik u prazničnim kolonama biti više šarenih evropskih zastava ili crnih zastava prošlosti?
Autor: Vinko Đurić
Epoha fašizma koja je trajala od kraja Prvog do kraja Drugog svetskog rata kao da se vraća na tlo stare Evrope. Bitna karakteristika i izvor fašizma je autoritarni nacionalizam, a osnovni cilj te ideologije je da se u ime i interesa nacije ili naroda uspostavi potpuna kontrola nad svim oblicima društvenog života, što predstavlja izvorni totalitarizam.
Krajem aprila prošle godine u Talinu je prvo oskrnavljen, a posle i srušen spomenik borcima protiv fašizma, dok su posmrtni ostaci poginulih sovjetskih vojnika izvađeni i premešteni na drugu lokaciju. I ove godine u Talinu se ponovo održava redovna parada Estonaca - bivših pripadnika fašističkih jedinica SS. U Rumuniji, pored Bukurešta, podignut je spomenik fašističkom diktatoru Jonu Antoneskuu. U Mađarskoj je prošle godine formirana „Mađarska garda“, čiji su pripadnici već u aprilu ove godine poručili ispred srpske ambasade u Budimpešti da Srbija mora da vrati Vojvodinu. U Sloveniji se postavljaju „farne ploče“ kao spomenik domobranima koji su polagali zakletvu pred firerom.
Zaboravljen Dan pobede
Sve se to događa u Evropskoj uniji koja sebe ubraja u jednog od dva zaštitnika svih demokratskih tekovina čovečanstva. U drugom „zaštitniku“ - Americi, prema izjavi sada bivšeg predsedničkog kandidata, republikanca Rona Pola, cveta „meki fašizam“. U Hrvatskoj još divlja Tomson, veličajući na svojim dobro posećenim koncertima ustaše. U Albaniji i na „nezavisnom“ Kosovu peva se o balistima koji su svojevremeno, pod kapom nemačkih i italijanskih okupatora, čistili Pokrajinu od slovenskog življa. U Beogradu je prošle godine nestao bulevar Avnoja, a ovih dana vlasnik beogradskog hotela „Mister Prezident“ radi gostiju iz Austrije odbija da ukloni portret Hitlera, dok ovogodišnju proslavu Dana pobede nije najavila nijedna politička stranka u Srbiji.
Sve pomenuto dokazuje da vrednosti zajedničke borbe protiv fašizma polako, ali sigurno, nestaju tokom prelaza zemalja iz socijalizma u „demokratski tabor“ koji 8. maja slavi Dan Evrope, ali u krugu „zemalja sa najvišim standardima“ NATO alijanse.
Najbolnije se ovakve povampirene transformacije iz prošlosti podnose u zemljama sa najvećim gubicima iz Drugog svetskog rata. Tako je Ukrajina zbog svih stradanja u ratu dobila posebnu stolicu u UN kao Belorusija i Rusija. Međutim, prošle godine predsednik Ukrajine Viktor Juščenko posmrtno je dodelio visoko zvanje „Heroj Ukrajine“ Romanu Šuheviču, jednom od vođa fašističkih pomagača tokom Drugog svetskog rata, koji je „dogurao“ do oficira u jedinicama SS. U vreme kada je Šuhevič bio komandant bataljona SS „Nahtigal“, prema podacima istraživačkog centra „Jad Vašem“, za manje od nedelju dana streljano je četiri hiljade lokalnih Jevreja. Za izuzetno zalaganje Šuhevič je dobio dva gvozdena krsta, i tako zajedno sa zvanjem „Heroj Ukrajine“ postao trostruki heroj: dva puta nemačkog Trećeg rajha i jednom Ukrajine.
Da bi se shvatio potez ukrajinskog predsednika o „herojisanju“ Šuheviča, treba imati u vidu da današnja politika narandžastog Kijeva u rehabilitaciji fašističkih zločina i njihovih pomagača direktno ima veze sa političkim uverenjem samog predsednika Juščenka koje je on stekao još u detinjstvu. Naime, u Izraelu je nedavno objavljena knjiga autora Jurija Viljnera pod nazivom „Andrej Luščenko: lik i mit“. Knjiga je u celosti posvećena ocu aktuelnog ukrajinskog predsednika Andreju Juščenku.
Rehabilitacija zločina
Jurij Viljner navodi pronađene dokaze da je Juščenko Stariji posle rata lagao o svom životu pre rata, o prilikama u kojima je bio zarobljen i o tome što je radio u zarobljeništvu želeći da sakrije svoju pravu biografiju. Viljner dokazuje da su otac ukrajinskog predsednika, odmah posle zarobljavanja, vrbovali Nemaci koji su počeli da ga prebacuju iz jednog vojnog logora u drugi. U svakom logoru Andrej Juščenko je bio ubacivan među zarobljenike i radio kao „izvestilac“ fašističkih čuvara. U nekim nacističkim fabrikama smrti čak su mu poverovali da i sam bude čuvar. Međutim, pred kraj rata Juščenko nije uspeo da pobegne sa svojim poslodavcima i ostao u zapadnoj Ukrajini, gde je živeo u stalnom strahu da ga neko ne otkrije.
U porodici bivšeg fašističkog agenta i policajca rastao je aktuelni predsednik Juščenko Mlađi. Zanimljiva je činjenica kako je čovek sa pogledima suprotnim onima koji preovlađuju kod većine stanovnika Ukrajine - protestant među pravoslavcima, profašista među antifašista, postao predsednik države koji uspešno radi na razbijanju svoje otadžbine (treba se podsetiti da je više od 70 odsto stanovništva protiv ulasku republike u NATO što forsira baš Juščenko). To je objašnjivo jedino u slučaju da Juščenko ne doživljava takvu Ukrajinu kakva ona jeste, kao svoju zemlju i želi da od nje stvori nešto drugo, nalik onome što je doseljenik iz Austrije Adolf Hitler pravio od Nemačke koja se nalazila u tranzicionoj krizi kao i danas sve bivše socijalističke zemlje u Evropi. Tako da ne treba da čudi što ultradesničari Juščenkovog bloka rade na prepisivanju istorije Ukrajine radi pravdanja takvih organizacija kakva je bila u prošlosti OUN-UPA (Organizacija ukrajinskih nacionalista - Ukrajinska ustanička vojska) i njihove vođe kao što su bili Stepan Bender i Roman Šuhevič. Onda nije čudo što Juščenkova politika gura zapadne zemlje protiv istoka, krimske Tatare protiv krimskih Slovena, što razbija nekad jedinstvenu pravoslavnu crkvu prvo na dva a sada već na tri dela i na silu dovodi katoličanstvo, dovodeći Ukrajinu na ivicu međuetničkih i međuverskih sukoba.
Ostaje nam na kraju da se zapitamo da li će danas na veliki evropski praznik u prazničnim kolonama biti više šarenih evropskih zastava ili crnih zastava prošlosti?
Autor: Vinko Đurić
Beskrajno lutanje u tami
Piše: Smilja Avramov
Po oceni vrhunskih svetskih istoričara, XX vek, koji se bliži kraju, bio je "bolestan vek„; u njemu su se odigrala dva svetska rata, revolucije, građanski ratovi, hladni rat i serija lokalnih ratova. Dogodila se u istom tom veku i tehnološka revolucija, ali i teška duhovna poremećenost koja je zahvatila materijalno najbogatiji deo sveta. Od renesanse naovamo činjeni su maksimalni napori da se održi sklad između tehničkih, kulturnih i moralnih faktora. Ovoga puta stvorena je provalija između ovih sfera. Tehnologija je modernizovala zapadni svet u najnegativnijem vidu; iznedrila je praksu visokotehnološkog masakra, koga smo osetili i na svojoj koži. Poremećen je odnos između čoveka i njegove okoline, informativna tehnologija omogućila je modifikacije telefotografije. "Mega smrt„, "industrija image-a„, "teorija haosa„ su nove kategorije zapadnog društva. Kraj veka koji je istovremeno i kraj drugog milenijuma hrišćanske ere, svet doživljava sa strahom od nuklearnog holokausta i ekološke katastrofe.
Pogrešan model
Kada je stvarana Jugoslavija 1918. svet je imao pred sobom jedan model odnosa u međunarodnoj zajednici, nazvan Versajskim, koji je počivao na idejama predsednika SAD Vilsona o pravnoj jednakosti suverenih država, razoružanju i miroljubivom rešavanju međunarodnih sporova. Taj model doživljavao je poraz za porazom, od prodiranja Japana u Manyuriju 1931. preko velike svetske ekonomske krize, pa do napada Nemačke na SSSR 1941. i Japana na Perl Harbur iste godine. Bilo je očito da je slomom Versajskog sistema zadat smrtni udarac Jugoslaviji, ali se preko te činjenice olako prešlo.
Srbija je 1918. prišla stvaranju Jugoslavije sa izvesnim romantizmom i bez analitičke procene stanja u sopstvenoj sredini i pripojenim joj oblastima. Umesto da koncentriše svoje napore na sređivanje stanja u srpskim zemljama, precizira svoj međunarodni položaj, uključujući tu i granice, na bazi ogromnog moralnog i političkog kapitala kojim je raspolagala u to vreme, preuzela je nezahvalnu ulogu Pijemonta, mada joj je za to ponestalo snage posle iscrpljujućih ratova. Istorijski uzori Nemačke i Italije od pre pola veka, čijim je stopama krenula, odveli su je stranputicom. Ratne žrtve i stradanja Srbije nisu naišla na razumevanje kod Hrvata i Slovenaca.
Obrnuto, ispoljeno je neskriveno ponižavanje srpskog naroda u celini. Jedan od vrsnih analitičara srpsko-hrvatskih odnosa umesno je primetio: "Srpski narod ima mnogo pozitivnih svojstava, ali mu nedostaje jedno - razboritost. Mnoga pitanja rešavao je, ne razumom, nego osećanjima. NJegov idealizam došao je u konflikt sa surovim hrvatskim realizmom.„ (NJ. D. Isla: Commentaires sur les Problemes Yougoslave. Geneve, 1944, p. 18.) Ni kod svojih saveznika u prelomnim danima otpočinjanja Drugog svetskog rata nije naišao na razumevanje. Zatražene su od njega nadčovečanske žrtve, bez imalo spremnosti da mu se osim verbalne pruži bilo kakva pomoć.
Spasavanje duše ili naroda
Kada je grupa srpskih oficira izvršila u Beogradu državni udar 27. marta 1941. raskinuvši Pakt sa Nemačkom, premijer Velike Britanije Vinston Čerčil je uzviknuo: "Jugoslavija je pronašla svoju dušu„. Ali, kad je srpskom narodu bila potrebna pomoć, kada je srpski narod doveden do ivice egzistencijalne ugroženosti, niko se u Britaniji nije zapitao, kako to primećuje Lidel Hart, "da li je cilj spoljne politike spasavanje duše ili fizičko spasavanje naroda.„ (H. Liddell Hart: NJhy Don't NJe Learn from History, London 1944, p. 40.) Srpski narod ostao je dosledan svojim saveznicima, ali je to platio najvećom cenom. Nikada u istoriji, u tako kratkom vremenskom periodu, nije jedan narod doživeo takva razaranja ljudska i materijalna, kao srpski u toku poslednjeg svetskog rata: bombardovanja otvorenih gradova od strane Nemačke, a pri kraju rata još ubitačnija od strane tzv. "saveznika„, represalije u Srbiji od strane Nemaca, genocid u Hrvatskoj, bratoubilački rat u vidu revolucije 1941-1945, u kome će biti pokošena intelektualna elita srpskog naroda. Nažalost nikakve pouke iz istorije nisu izvučene. Revolucijom je presečena srpska istorija.
Kada je stvarana nova Jugoslavija 1945, svet je bio postavljen na bazi jednog hipotetičnog scenarija o saradnji država sa različitim, čak suprotnim sistemima: kapitalističkim i socijalističkim, čije su arhitekte bili Staljin i Čerčil. Sistem je uobličen kroz Povelju UN i pravo veta stalnih članica Saveta bezbednosti. Nijedna od hipotetičnih postavki iz 1944/45. nije ostvarena. Umesto miroljubivog života i odnosa počeo je hladni rat, na čijim je marginama vođeno oko 150 vrućih ratova, u kojima je izginulo više civilnih i vojnih lica nego u Drugom svetskom ratu. Ni saradnja unutar Istočnog bloka nije se kretala po zamišljenom scenariju. Ideologija marksizma koja je deklarativno trebalo da usmerava političke i ekonomske odnose socijalističkih zemalja bila je u dubokom raskoraku sa praksom.
Klice raspada SFRJ
Obnovljena Jugoslavija 1945. bila je krhki produkt uvezene revolucije i krajnje hipokrizije u politici Velike Britanije, koja je, iako formalno-pravno u savezu, iza scene povlačila poteze suprotno elementarnim interesima srpskog naroda.
Socijalistička Jugoslavija stvorena je kao federativna država sovjetskog modela i rešavanja nacionalnog pitanja kako je to postavila Kominterna na svom V kongresu 1924. dalje razradila Komunistička partija Jugoslavije na III kongresu održanom u Beču, i na IV kongresu održanom u Drezdenu 1928. Taj sistem nosio je u korenu klice svog sopstvenog raspada. Osnovna linija koja se provlači kroz ustavni razvoj od 1946. do 1974. bila je dekompozicija države, kroz stvaranje centara moći na periferiji zemlje. Umesto socijalne kohezije, što bi logično proizilazilo iz proklamovanih socijalističkih principa, vođena je sistematski politika nacionalnih podela. Od tri konstitutivna naroda na kojima je počivala Jugoslavija 1918, prerasla je u šest novostvorenih nacija, u svetskoj literaturi nazvanih "sintetičkim„, proizvedenim za konferencijskim stolom. Nacionalne manjine proizvedene su u pravno nepostojeću kategoriju "narodnosti„, ali izuzetno podesnu kao manipulativno sredstvo. Svoju vladavinu Broz je održavao na potencijalu nacionalnih sukoba u zemlji, stvaranja multietničkih koalicija u cilju borbe protiv izmišljenog "srpskog hegemonizma„. Bio je to jedan osobeni poseban vid makijavelizma pod marksističkom etiketom. Brozova strast za aristokratskom dekadencijom zahvatila je po lančanoj reakciji partijske strukture od vrha do dna. Svaka republika imala je svoje Brione.
Nesebična pomoć komšijama
Primat jedne utopističke ideologije nad nacionalnim interesima nije bio ograničen samo na unutrašnji plan. Mnogo jače došao je do izražaja u međudržavnim odnosima. Iako osiromašena i u izuzetno teškoj situaciji posle ratnih razaranja, sa strogo racionisanom ishranom, Jugoslavija je u vremenu od 1944-1948. isporučila Albaniji u vidu pomoći materijal za obnovu, hranu, lekove itd. u vrednosti koja dostiže milijarde. Demontirana je na primer fabrika šećera u Sivcu i nekoliko drugih industrijskih objekata u Vojvodini; najjača radio stanica, automatska telefonska centrala, štamparija u Beogradu i niz drugih objekata preneto je u Albaniju. Ugovorom iz 1946. povezane su vojno dve zemlje u cilju "zajedničke odbrane„, a Jugoslavija je preuzela jednostranu obavezu da naoruža i obuči albansku vojsku. Putem 26 ugovora zaključenih 1946/47, uspostavljena je carinska i monetarna unija, i granice dveju zemalja bile su otvorene za nesmetano naseljavanje albanskog življa na Kosovo i Metohiju. U centru srpske srednjovekovne baštine osnovane su albanske prosvetno-naučne ustanove, kakve nije u to vreme imala ni Tirana. Na bazi partizanske matrice proizvedena je pseudointeligencija, koja će uskoro postati nosilac antisrpske aktivnosti. Zatvarajući oči pred katastrofalnim posledicama ove politike, vlada FNRJ na čelu sa Brozom ocenila je to kao "veliki uspeh„. U Saopštenju za javnost (Borba, 28. DžII 1946) stoji: "Vlada FNRJ je na ovim primerima, po prvi put na delu, primenila princip socijalističke pomoći jednoj zaostaloj naciji i zemlji, bez eksploatacije i političkih uslova:" Eksploataciju srpskog naroda smatrala je vrlinom, a prodor Albanaca na Kosovo „revolucionarnim uspehom„. Danas snosimo gorke posledice te politike.
Poklonima nikad kraja
Suprotno međunarodnim obavezama koje je tokom rata preuzela kraljevska vlada u Londonu da neće zaključiti separatno primirje, Broz je 5. oktobra 1944. zaključio Sporazum sa Otečestvenim frontom Bugarske o vojnoj saradnji i time poraženu Bugarsku uveo u krug država učesnica u ratu protiv Nemačke. Prilikom susreta sa Georgi Dimitrovim na Bledu 30. jula 1947, Broz se odrekao reparacija koje je Bugarska bila dužna da plati, na osnovu čl. 21 Mirovnog ugovora iz iste godine za štetu i razaranja koja je počinila bugarska okupatorska vojska po Srbiji. Lista "dobročinstava„ činjenih u ime ideologije, a na štetu isključivo srpskog naroda, duga je i obuhvata čak i obećanja Broza o velikodušnom ustupanju Kosova Albaniji.
Posle "uspeha„ u širenju "socijalističke zajednice„ Broz je 1948. zadao prvi udarac Istočnom bloku, uz oslonac na Zapad. Poklonima i kreditima iz kapitalističkog sveta gasio je socijalne požare u Jugoslaviji i dokazivao uspešnost "osobenog„, "titoističkog„ puta u socijalizam. I još uvek zatvaramo oči pred najbolnijom tačkom iz naše nedavne prošlosti, naime, da smo od 1945. do 1991. živeli na marginama građanskog rata. Posle "klasnog„ obračuna koji je otpočeo 1944. u kome je bez suđenja u Srbiji ubijeno na hiljade nedužnih građana, usledila je "ideološka čistka„ 1948, pa potom "likvidacija kulaka„ kroz obavezan otkup, obračun sa "liberalima„, "nacionalistima„ itd. da bi se na kraju cela građevina survala u kombinovanom građansko-međunarodnom ratu.
Izostala je kod nas fundamentalna debata, o stanju u zemlji i budućnosti narodu koja je, na primer, vođena u Poljskoj, a iz koje je proizašla obnova nacionalnog jedinstva i sposobnost nacije da se suoči sa jednim novim vremenom. Pisane su kod nas 50 godina samo pobedničke istorije, vajani su samo pobednici, često na najgrubljim istorijskim falsifikatima. O našim porazima, otvorenim ranama, kao što je bio na primer genocid nad Srbima u Hrvatskoj, bombardovanje srpskih gradova od strane Anglo-Amerikanaca, itd. nije bilo ni reči; podlegli smo zaveri ćutanja. I danas posle desetogodišnje agonije, u kojoj smo doživljavali poraz za porazom, ne vojni nego politički, živimo na jednoj idejnoj konstrukciji koja bukvalno razara biće srpskog naroda. Tolerišemo jedan sistem nesposoban da integriše i izrazi jedinstvenu dimenziju srpskog naroda; 600.000 Srba u svojoj matičnoj zemlji, u Srbiji, su stranci, sa manjim pravima i gorim statusom od onoga koga imaju domorci u Australiji ili na Novom Zelandu.
Pobednici pišu istoriju
Naši regruti polažu zakletvu uz pozajmljenu sokolsku himnu "Hej Sloveni„ u vreme kada naša slovenska "braća„ glasaju za sankcije ili traže bombardovanje Srbije. Kakva se konfuzija mora stvoriti u glavama naše omladine!
Posle pobedonosnih ratova u istim rovovima se, u to vreme, demokratskim Zapadom, gotovo dvestogodišnje borbe za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, danas stojimo poraženi, poniženi i dezorijentisani. Od 1941. do danas, iz dana u dan, oduzima nam se na najperfidniji način moć i kontrola nad sopstvenom sudbinom. Došli smo u jedan krajnje ponižavajući položaj kao narod, tuđom, ali nažalost i svojom krivicom. U teorijskoj sferi posle sloma SFRJ ostale su sterilne konstrukcije, u praksi haos "tranzicije„ i međustranačka borba za vlast, uz praznu retoriku. U vreme kada istorija menja tok, našu intelektualnu elitu: SANU, Univerzitet, naučna društva zahvatio je virus tromosti i uspavanosti i kao posledica toga podanički mentalitet u širem socijalnom sloju, stran srpskom narodu u prošlosti. Istorija pruža obilje dokaza da, kada god se intelektualna elita začauri, narod biva izložen spoljnjem razranju i unutrašnjem truljenju. Deo stranački opredeljenih intelektualaca, prenosio je poruke sa Istoka ili Zapada, a izostali su misaoni napori da se ponude rešenje podesna za ovo naše podneblje. Izgubljeni su iz vida elementarni činioci koji opredeljuju jednu politiku: geografska pozicija, fizički izvori dostupni naciji, stepen ekonomskog i kulturnog razvoja i priroda političkog sistema. Nedostajala je, u najkritičnijim trenucima razaranja zemlje, državnička mudrost i svest o jednom novom vremenu.
Stradanja i politički porazi
Kontinuitet stradanja i političkih poraza od 1941. naovamo ključni je elemenat za razumevanje današnje najtragičnije faze u srpskoj istoriji. Poslednji u tom lancu proizašao je iz sumanute kombinatorike glavnih centara moći na Zapadu. Posle 50 godina mira u Evropi, doživeli smo bestijalni ponovljeni zločin bombardovanja od 24. marta do 9. juna 1999. godine, što nije zabeleženo u istoriji ratovanja. U završnim operacijama Drugog svetskog rata, savezničke snage bombardovale su sporadično strateške ciljeve 43 dana, na frontu dugom nekoliko hiljada kilometara, od Severnog mora do Sredozemlja. Udružene snage naših nekadašnjih neprijatelja - osovinskih sila i naših bivših "saveznika„ obrušili su se na malu Srbiju, bez diskriminacije u odnosu na vojne i civilne ciljeve, i bombardovali je punih 78 dana, ne odustajući od zločinačnog ubijanja ni za vreme najvećih hrišćanskih praznika Uskrsa i Duhova. Istini za volju treba reći da su i Anglo-Amerikanci bombardovali Beograd 1944. na dan Uskrsa i počinili masakr u vreme kada je građanstvo masovno krenulo u crkve na molitvu.
Iluzorno je u ovom trenutku pozivati se na međunarodno pravo. Preostala super sila, proklamujući se za "pobednika„ u hladnom ratu, srušila je ostatke pravnog poretka izgrađenog posle Drugog svetskog rata. No, treba dodati, da je još od ranih osamdesetih godina ignorisala legalnost i legitimitet. Osnovna premisa na kojoj deluje, uz oslonac na svoje satelite, jeste relativizam koji ide do vulgarnosti. U ime "zaštite ljudskih prava„ na delu je "oružani humanizam„, u ime demokratije na delu je "Tomahavk demokratija„. Opasnost po svet ne dolazi od nacionalizma, pa ni komunizma, nego od pravnog nihilizma, koji je došao do punog izražaja u procesu razaranja Jugoslavije od 1991. do danas.
Pitanja bez odgovora
Bilo bi isto tako pogrešno poverovati, na osnovu slepog trijumfa koga ispoljava Zapad, da je pronađen nov model odnosa u međunarodnoj zajednici za XXI vek, ili "Novi svetski poredak„. Živimo u jednom specifičnom istorijskom trenutku, u kome je sve u previranju. Svet je ušao u jedan dug i mukotrpan proces traganja za novim formama svog bitisanja. Stare formule, ili one koje nam se nude u vidu jednog novog totalitarizma, su neprimenjive za svet budućnosti. Veličina krize koja potresa svet zahteva koncepcijski zaokret i jednu novu teorijsku paradigmu. Ali još uvek smo daleko od toga, suočeni sa mnoštvom pitanja za koja nisu pronađeni pravi odgovori.
Budućnost srpskog naroda zavisi od pronalaženja odgovora na jedno jedino pitanje: kojim pravcem krenuti u situaciji kada su sve reperne tačke na koje se u prošlosti oslanjao porušene?
U pronalaženju odgovora može nam pomoći podsećanje na dva diplomatska dokumenta iz vremena stvaranja titoističke Jugoslavije. Neposredno pre sastanka Ruzvelta, Čerčila i Staljina na Jalti, na kome je konačno trebalo usvojiti plan o podeli interesnih sfera u Evropi, šef sektora za jugoistočnu Evropu u Ministarstvu inostranih poslova SAD, uputio je svom ministru 29. januara 1945. Memorandum u kome između ostalog stoji da "ni sovjetska vlada, ni britanska nisu ispoljile neki iskreni interes u ovoj krizi za same Jugoslovene, ali im je Jugoslavija poslužila kao teren za isprobavanje njihovih politika za jugoistočnu Evropu„. Foreign Relations USA, Vol. V, 1945, p. 1193. Nažalost, istorija se ponavlja, pa smo se i 1991. našli kao eksperimentalni poligon.
Izveštaj o izborima
Na osnovu izveštaja američkih posmatrača koji su pratili prve posleratne izbore u Jugoslaviji, načelnik Odeljenja za jugoistočnu Evropu u Ministarstvu inostranih poslova SAD, podneo je svom ministru izveštaj u kome stoji: "Izbori su sprovedeni pod okolnostima koje je teško prihvatiti kao izraz slobodne volje naroda. Pojedinosti o teroru koji je prethodio eliminisanju opozicije dobro su poznate svima.„ A zatim se uz puno komplimenata srpskom narodu izražava nada da će srpski narod "u duhu svoje slobodarske tradicije i individualizma dovesti do promena u sadašnjoj vladavini terora i formiranju jedne reprezentativne forme vladavine.„ Op. cit. p. 1289. Nažalost, to se nije dogodilo; srpski narod izneverio je svoju slobodarsku tradiciju i prihvatio totalitarizam i podanički status bez roptanja. Prema izjavi Dušana Bilanyića, bliskog saradnika Josipa Broza, deset dana "oslobođenja„ Beograda, na sednici Politbiroa Broz je izjavio: "Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali.„
A kada su mu stavili primedbu da Ustavom iz 1974. od pokrajina želi da napravi države i svede Srbiju na beogradski pašaluk, on je odgovorio: "Pa to i hoću„. Globus, Zagreb, 28 siječnja 1994. Okrugli sto na temu: Pavelić - Tito, njihov doprinos hrvatskoj državnosti.
Socijalistička revolucija i titoistički period bili su najskuplja utopija koju je srpski narod platio nebrojanim žrtvama i gubitkom teritorija. Posle diskreditovanja titoizma bilo je prirodno da Srbija prva ospori Avnoj, kao protivpravni čin, izvrši deideologizaciju države i vaspostavi njen istorijski, pravni i demokratski kontinuitet, prekinut revolucijom. Nažalost, to nije učinjeno i danas smo žrtve tog propusta. Drama je otpočela pred našim očima, a srpski narod ostao je umrtvljen, bez definisane politike i bez zvanično definisanih nacionalnih interesa. Lutanje u tami, bez vizije traje punih deset godina.
Iz traumatičnih zbivanja u kojima se nalazimo izlaz nije, i ne može biti, u sloganima koji nam se ponovo nude, nego u odlučnom zaokretu, mobilizaciji najumnijih ljudi, sa moralnim integritetom i opredeljenju naše politike na bazi naučnih saznanja, na bazi kompjuterskih analiza.
Naš primarni nacionalni interes u ovom kritičnom trenutku je očuvanje integriteta bazične strukture društva - države, i potvrda vekovnog civilizacijskog identiteta Srbije koji nam se danas osporava. Očuvanje države i ujedinjenje naroda predstavlja osnovno prirodno pravo naroda.
Zašto bi se Srbija danas odrekla tog prava, kada to nije učinila Nemačka, ni bilo koja druga država u svetu?
Po oceni vrhunskih svetskih istoričara, XX vek, koji se bliži kraju, bio je "bolestan vek„; u njemu su se odigrala dva svetska rata, revolucije, građanski ratovi, hladni rat i serija lokalnih ratova. Dogodila se u istom tom veku i tehnološka revolucija, ali i teška duhovna poremećenost koja je zahvatila materijalno najbogatiji deo sveta. Od renesanse naovamo činjeni su maksimalni napori da se održi sklad između tehničkih, kulturnih i moralnih faktora. Ovoga puta stvorena je provalija između ovih sfera. Tehnologija je modernizovala zapadni svet u najnegativnijem vidu; iznedrila je praksu visokotehnološkog masakra, koga smo osetili i na svojoj koži. Poremećen je odnos između čoveka i njegove okoline, informativna tehnologija omogućila je modifikacije telefotografije. "Mega smrt„, "industrija image-a„, "teorija haosa„ su nove kategorije zapadnog društva. Kraj veka koji je istovremeno i kraj drugog milenijuma hrišćanske ere, svet doživljava sa strahom od nuklearnog holokausta i ekološke katastrofe.
Pogrešan model
Kada je stvarana Jugoslavija 1918. svet je imao pred sobom jedan model odnosa u međunarodnoj zajednici, nazvan Versajskim, koji je počivao na idejama predsednika SAD Vilsona o pravnoj jednakosti suverenih država, razoružanju i miroljubivom rešavanju međunarodnih sporova. Taj model doživljavao je poraz za porazom, od prodiranja Japana u Manyuriju 1931. preko velike svetske ekonomske krize, pa do napada Nemačke na SSSR 1941. i Japana na Perl Harbur iste godine. Bilo je očito da je slomom Versajskog sistema zadat smrtni udarac Jugoslaviji, ali se preko te činjenice olako prešlo.
Srbija je 1918. prišla stvaranju Jugoslavije sa izvesnim romantizmom i bez analitičke procene stanja u sopstvenoj sredini i pripojenim joj oblastima. Umesto da koncentriše svoje napore na sređivanje stanja u srpskim zemljama, precizira svoj međunarodni položaj, uključujući tu i granice, na bazi ogromnog moralnog i političkog kapitala kojim je raspolagala u to vreme, preuzela je nezahvalnu ulogu Pijemonta, mada joj je za to ponestalo snage posle iscrpljujućih ratova. Istorijski uzori Nemačke i Italije od pre pola veka, čijim je stopama krenula, odveli su je stranputicom. Ratne žrtve i stradanja Srbije nisu naišla na razumevanje kod Hrvata i Slovenaca.
Obrnuto, ispoljeno je neskriveno ponižavanje srpskog naroda u celini. Jedan od vrsnih analitičara srpsko-hrvatskih odnosa umesno je primetio: "Srpski narod ima mnogo pozitivnih svojstava, ali mu nedostaje jedno - razboritost. Mnoga pitanja rešavao je, ne razumom, nego osećanjima. NJegov idealizam došao je u konflikt sa surovim hrvatskim realizmom.„ (NJ. D. Isla: Commentaires sur les Problemes Yougoslave. Geneve, 1944, p. 18.) Ni kod svojih saveznika u prelomnim danima otpočinjanja Drugog svetskog rata nije naišao na razumevanje. Zatražene su od njega nadčovečanske žrtve, bez imalo spremnosti da mu se osim verbalne pruži bilo kakva pomoć.
Spasavanje duše ili naroda
Kada je grupa srpskih oficira izvršila u Beogradu državni udar 27. marta 1941. raskinuvši Pakt sa Nemačkom, premijer Velike Britanije Vinston Čerčil je uzviknuo: "Jugoslavija je pronašla svoju dušu„. Ali, kad je srpskom narodu bila potrebna pomoć, kada je srpski narod doveden do ivice egzistencijalne ugroženosti, niko se u Britaniji nije zapitao, kako to primećuje Lidel Hart, "da li je cilj spoljne politike spasavanje duše ili fizičko spasavanje naroda.„ (H. Liddell Hart: NJhy Don't NJe Learn from History, London 1944, p. 40.) Srpski narod ostao je dosledan svojim saveznicima, ali je to platio najvećom cenom. Nikada u istoriji, u tako kratkom vremenskom periodu, nije jedan narod doživeo takva razaranja ljudska i materijalna, kao srpski u toku poslednjeg svetskog rata: bombardovanja otvorenih gradova od strane Nemačke, a pri kraju rata još ubitačnija od strane tzv. "saveznika„, represalije u Srbiji od strane Nemaca, genocid u Hrvatskoj, bratoubilački rat u vidu revolucije 1941-1945, u kome će biti pokošena intelektualna elita srpskog naroda. Nažalost nikakve pouke iz istorije nisu izvučene. Revolucijom je presečena srpska istorija.
Kada je stvarana nova Jugoslavija 1945, svet je bio postavljen na bazi jednog hipotetičnog scenarija o saradnji država sa različitim, čak suprotnim sistemima: kapitalističkim i socijalističkim, čije su arhitekte bili Staljin i Čerčil. Sistem je uobličen kroz Povelju UN i pravo veta stalnih članica Saveta bezbednosti. Nijedna od hipotetičnih postavki iz 1944/45. nije ostvarena. Umesto miroljubivog života i odnosa počeo je hladni rat, na čijim je marginama vođeno oko 150 vrućih ratova, u kojima je izginulo više civilnih i vojnih lica nego u Drugom svetskom ratu. Ni saradnja unutar Istočnog bloka nije se kretala po zamišljenom scenariju. Ideologija marksizma koja je deklarativno trebalo da usmerava političke i ekonomske odnose socijalističkih zemalja bila je u dubokom raskoraku sa praksom.
Klice raspada SFRJ
Obnovljena Jugoslavija 1945. bila je krhki produkt uvezene revolucije i krajnje hipokrizije u politici Velike Britanije, koja je, iako formalno-pravno u savezu, iza scene povlačila poteze suprotno elementarnim interesima srpskog naroda.
Socijalistička Jugoslavija stvorena je kao federativna država sovjetskog modela i rešavanja nacionalnog pitanja kako je to postavila Kominterna na svom V kongresu 1924. dalje razradila Komunistička partija Jugoslavije na III kongresu održanom u Beču, i na IV kongresu održanom u Drezdenu 1928. Taj sistem nosio je u korenu klice svog sopstvenog raspada. Osnovna linija koja se provlači kroz ustavni razvoj od 1946. do 1974. bila je dekompozicija države, kroz stvaranje centara moći na periferiji zemlje. Umesto socijalne kohezije, što bi logično proizilazilo iz proklamovanih socijalističkih principa, vođena je sistematski politika nacionalnih podela. Od tri konstitutivna naroda na kojima je počivala Jugoslavija 1918, prerasla je u šest novostvorenih nacija, u svetskoj literaturi nazvanih "sintetičkim„, proizvedenim za konferencijskim stolom. Nacionalne manjine proizvedene su u pravno nepostojeću kategoriju "narodnosti„, ali izuzetno podesnu kao manipulativno sredstvo. Svoju vladavinu Broz je održavao na potencijalu nacionalnih sukoba u zemlji, stvaranja multietničkih koalicija u cilju borbe protiv izmišljenog "srpskog hegemonizma„. Bio je to jedan osobeni poseban vid makijavelizma pod marksističkom etiketom. Brozova strast za aristokratskom dekadencijom zahvatila je po lančanoj reakciji partijske strukture od vrha do dna. Svaka republika imala je svoje Brione.
Nesebična pomoć komšijama
Primat jedne utopističke ideologije nad nacionalnim interesima nije bio ograničen samo na unutrašnji plan. Mnogo jače došao je do izražaja u međudržavnim odnosima. Iako osiromašena i u izuzetno teškoj situaciji posle ratnih razaranja, sa strogo racionisanom ishranom, Jugoslavija je u vremenu od 1944-1948. isporučila Albaniji u vidu pomoći materijal za obnovu, hranu, lekove itd. u vrednosti koja dostiže milijarde. Demontirana je na primer fabrika šećera u Sivcu i nekoliko drugih industrijskih objekata u Vojvodini; najjača radio stanica, automatska telefonska centrala, štamparija u Beogradu i niz drugih objekata preneto je u Albaniju. Ugovorom iz 1946. povezane su vojno dve zemlje u cilju "zajedničke odbrane„, a Jugoslavija je preuzela jednostranu obavezu da naoruža i obuči albansku vojsku. Putem 26 ugovora zaključenih 1946/47, uspostavljena je carinska i monetarna unija, i granice dveju zemalja bile su otvorene za nesmetano naseljavanje albanskog življa na Kosovo i Metohiju. U centru srpske srednjovekovne baštine osnovane su albanske prosvetno-naučne ustanove, kakve nije u to vreme imala ni Tirana. Na bazi partizanske matrice proizvedena je pseudointeligencija, koja će uskoro postati nosilac antisrpske aktivnosti. Zatvarajući oči pred katastrofalnim posledicama ove politike, vlada FNRJ na čelu sa Brozom ocenila je to kao "veliki uspeh„. U Saopštenju za javnost (Borba, 28. DžII 1946) stoji: "Vlada FNRJ je na ovim primerima, po prvi put na delu, primenila princip socijalističke pomoći jednoj zaostaloj naciji i zemlji, bez eksploatacije i političkih uslova:" Eksploataciju srpskog naroda smatrala je vrlinom, a prodor Albanaca na Kosovo „revolucionarnim uspehom„. Danas snosimo gorke posledice te politike.
Poklonima nikad kraja
Suprotno međunarodnim obavezama koje je tokom rata preuzela kraljevska vlada u Londonu da neće zaključiti separatno primirje, Broz je 5. oktobra 1944. zaključio Sporazum sa Otečestvenim frontom Bugarske o vojnoj saradnji i time poraženu Bugarsku uveo u krug država učesnica u ratu protiv Nemačke. Prilikom susreta sa Georgi Dimitrovim na Bledu 30. jula 1947, Broz se odrekao reparacija koje je Bugarska bila dužna da plati, na osnovu čl. 21 Mirovnog ugovora iz iste godine za štetu i razaranja koja je počinila bugarska okupatorska vojska po Srbiji. Lista "dobročinstava„ činjenih u ime ideologije, a na štetu isključivo srpskog naroda, duga je i obuhvata čak i obećanja Broza o velikodušnom ustupanju Kosova Albaniji.
Posle "uspeha„ u širenju "socijalističke zajednice„ Broz je 1948. zadao prvi udarac Istočnom bloku, uz oslonac na Zapad. Poklonima i kreditima iz kapitalističkog sveta gasio je socijalne požare u Jugoslaviji i dokazivao uspešnost "osobenog„, "titoističkog„ puta u socijalizam. I još uvek zatvaramo oči pred najbolnijom tačkom iz naše nedavne prošlosti, naime, da smo od 1945. do 1991. živeli na marginama građanskog rata. Posle "klasnog„ obračuna koji je otpočeo 1944. u kome je bez suđenja u Srbiji ubijeno na hiljade nedužnih građana, usledila je "ideološka čistka„ 1948, pa potom "likvidacija kulaka„ kroz obavezan otkup, obračun sa "liberalima„, "nacionalistima„ itd. da bi se na kraju cela građevina survala u kombinovanom građansko-međunarodnom ratu.
Izostala je kod nas fundamentalna debata, o stanju u zemlji i budućnosti narodu koja je, na primer, vođena u Poljskoj, a iz koje je proizašla obnova nacionalnog jedinstva i sposobnost nacije da se suoči sa jednim novim vremenom. Pisane su kod nas 50 godina samo pobedničke istorije, vajani su samo pobednici, često na najgrubljim istorijskim falsifikatima. O našim porazima, otvorenim ranama, kao što je bio na primer genocid nad Srbima u Hrvatskoj, bombardovanje srpskih gradova od strane Anglo-Amerikanaca, itd. nije bilo ni reči; podlegli smo zaveri ćutanja. I danas posle desetogodišnje agonije, u kojoj smo doživljavali poraz za porazom, ne vojni nego politički, živimo na jednoj idejnoj konstrukciji koja bukvalno razara biće srpskog naroda. Tolerišemo jedan sistem nesposoban da integriše i izrazi jedinstvenu dimenziju srpskog naroda; 600.000 Srba u svojoj matičnoj zemlji, u Srbiji, su stranci, sa manjim pravima i gorim statusom od onoga koga imaju domorci u Australiji ili na Novom Zelandu.
Pobednici pišu istoriju
Naši regruti polažu zakletvu uz pozajmljenu sokolsku himnu "Hej Sloveni„ u vreme kada naša slovenska "braća„ glasaju za sankcije ili traže bombardovanje Srbije. Kakva se konfuzija mora stvoriti u glavama naše omladine!
Posle pobedonosnih ratova u istim rovovima se, u to vreme, demokratskim Zapadom, gotovo dvestogodišnje borbe za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, danas stojimo poraženi, poniženi i dezorijentisani. Od 1941. do danas, iz dana u dan, oduzima nam se na najperfidniji način moć i kontrola nad sopstvenom sudbinom. Došli smo u jedan krajnje ponižavajući položaj kao narod, tuđom, ali nažalost i svojom krivicom. U teorijskoj sferi posle sloma SFRJ ostale su sterilne konstrukcije, u praksi haos "tranzicije„ i međustranačka borba za vlast, uz praznu retoriku. U vreme kada istorija menja tok, našu intelektualnu elitu: SANU, Univerzitet, naučna društva zahvatio je virus tromosti i uspavanosti i kao posledica toga podanički mentalitet u širem socijalnom sloju, stran srpskom narodu u prošlosti. Istorija pruža obilje dokaza da, kada god se intelektualna elita začauri, narod biva izložen spoljnjem razranju i unutrašnjem truljenju. Deo stranački opredeljenih intelektualaca, prenosio je poruke sa Istoka ili Zapada, a izostali su misaoni napori da se ponude rešenje podesna za ovo naše podneblje. Izgubljeni su iz vida elementarni činioci koji opredeljuju jednu politiku: geografska pozicija, fizički izvori dostupni naciji, stepen ekonomskog i kulturnog razvoja i priroda političkog sistema. Nedostajala je, u najkritičnijim trenucima razaranja zemlje, državnička mudrost i svest o jednom novom vremenu.
Stradanja i politički porazi
Kontinuitet stradanja i političkih poraza od 1941. naovamo ključni je elemenat za razumevanje današnje najtragičnije faze u srpskoj istoriji. Poslednji u tom lancu proizašao je iz sumanute kombinatorike glavnih centara moći na Zapadu. Posle 50 godina mira u Evropi, doživeli smo bestijalni ponovljeni zločin bombardovanja od 24. marta do 9. juna 1999. godine, što nije zabeleženo u istoriji ratovanja. U završnim operacijama Drugog svetskog rata, savezničke snage bombardovale su sporadično strateške ciljeve 43 dana, na frontu dugom nekoliko hiljada kilometara, od Severnog mora do Sredozemlja. Udružene snage naših nekadašnjih neprijatelja - osovinskih sila i naših bivših "saveznika„ obrušili su se na malu Srbiju, bez diskriminacije u odnosu na vojne i civilne ciljeve, i bombardovali je punih 78 dana, ne odustajući od zločinačnog ubijanja ni za vreme najvećih hrišćanskih praznika Uskrsa i Duhova. Istini za volju treba reći da su i Anglo-Amerikanci bombardovali Beograd 1944. na dan Uskrsa i počinili masakr u vreme kada je građanstvo masovno krenulo u crkve na molitvu.
Iluzorno je u ovom trenutku pozivati se na međunarodno pravo. Preostala super sila, proklamujući se za "pobednika„ u hladnom ratu, srušila je ostatke pravnog poretka izgrađenog posle Drugog svetskog rata. No, treba dodati, da je još od ranih osamdesetih godina ignorisala legalnost i legitimitet. Osnovna premisa na kojoj deluje, uz oslonac na svoje satelite, jeste relativizam koji ide do vulgarnosti. U ime "zaštite ljudskih prava„ na delu je "oružani humanizam„, u ime demokratije na delu je "Tomahavk demokratija„. Opasnost po svet ne dolazi od nacionalizma, pa ni komunizma, nego od pravnog nihilizma, koji je došao do punog izražaja u procesu razaranja Jugoslavije od 1991. do danas.
Pitanja bez odgovora
Bilo bi isto tako pogrešno poverovati, na osnovu slepog trijumfa koga ispoljava Zapad, da je pronađen nov model odnosa u međunarodnoj zajednici za XXI vek, ili "Novi svetski poredak„. Živimo u jednom specifičnom istorijskom trenutku, u kome je sve u previranju. Svet je ušao u jedan dug i mukotrpan proces traganja za novim formama svog bitisanja. Stare formule, ili one koje nam se nude u vidu jednog novog totalitarizma, su neprimenjive za svet budućnosti. Veličina krize koja potresa svet zahteva koncepcijski zaokret i jednu novu teorijsku paradigmu. Ali još uvek smo daleko od toga, suočeni sa mnoštvom pitanja za koja nisu pronađeni pravi odgovori.
Budućnost srpskog naroda zavisi od pronalaženja odgovora na jedno jedino pitanje: kojim pravcem krenuti u situaciji kada su sve reperne tačke na koje se u prošlosti oslanjao porušene?
U pronalaženju odgovora može nam pomoći podsećanje na dva diplomatska dokumenta iz vremena stvaranja titoističke Jugoslavije. Neposredno pre sastanka Ruzvelta, Čerčila i Staljina na Jalti, na kome je konačno trebalo usvojiti plan o podeli interesnih sfera u Evropi, šef sektora za jugoistočnu Evropu u Ministarstvu inostranih poslova SAD, uputio je svom ministru 29. januara 1945. Memorandum u kome između ostalog stoji da "ni sovjetska vlada, ni britanska nisu ispoljile neki iskreni interes u ovoj krizi za same Jugoslovene, ali im je Jugoslavija poslužila kao teren za isprobavanje njihovih politika za jugoistočnu Evropu„. Foreign Relations USA, Vol. V, 1945, p. 1193. Nažalost, istorija se ponavlja, pa smo se i 1991. našli kao eksperimentalni poligon.
Izveštaj o izborima
Na osnovu izveštaja američkih posmatrača koji su pratili prve posleratne izbore u Jugoslaviji, načelnik Odeljenja za jugoistočnu Evropu u Ministarstvu inostranih poslova SAD, podneo je svom ministru izveštaj u kome stoji: "Izbori su sprovedeni pod okolnostima koje je teško prihvatiti kao izraz slobodne volje naroda. Pojedinosti o teroru koji je prethodio eliminisanju opozicije dobro su poznate svima.„ A zatim se uz puno komplimenata srpskom narodu izražava nada da će srpski narod "u duhu svoje slobodarske tradicije i individualizma dovesti do promena u sadašnjoj vladavini terora i formiranju jedne reprezentativne forme vladavine.„ Op. cit. p. 1289. Nažalost, to se nije dogodilo; srpski narod izneverio je svoju slobodarsku tradiciju i prihvatio totalitarizam i podanički status bez roptanja. Prema izjavi Dušana Bilanyića, bliskog saradnika Josipa Broza, deset dana "oslobođenja„ Beograda, na sednici Politbiroa Broz je izjavio: "Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali.„
A kada su mu stavili primedbu da Ustavom iz 1974. od pokrajina želi da napravi države i svede Srbiju na beogradski pašaluk, on je odgovorio: "Pa to i hoću„. Globus, Zagreb, 28 siječnja 1994. Okrugli sto na temu: Pavelić - Tito, njihov doprinos hrvatskoj državnosti.
Socijalistička revolucija i titoistički period bili su najskuplja utopija koju je srpski narod platio nebrojanim žrtvama i gubitkom teritorija. Posle diskreditovanja titoizma bilo je prirodno da Srbija prva ospori Avnoj, kao protivpravni čin, izvrši deideologizaciju države i vaspostavi njen istorijski, pravni i demokratski kontinuitet, prekinut revolucijom. Nažalost, to nije učinjeno i danas smo žrtve tog propusta. Drama je otpočela pred našim očima, a srpski narod ostao je umrtvljen, bez definisane politike i bez zvanično definisanih nacionalnih interesa. Lutanje u tami, bez vizije traje punih deset godina.
Iz traumatičnih zbivanja u kojima se nalazimo izlaz nije, i ne može biti, u sloganima koji nam se ponovo nude, nego u odlučnom zaokretu, mobilizaciji najumnijih ljudi, sa moralnim integritetom i opredeljenju naše politike na bazi naučnih saznanja, na bazi kompjuterskih analiza.
Naš primarni nacionalni interes u ovom kritičnom trenutku je očuvanje integriteta bazične strukture društva - države, i potvrda vekovnog civilizacijskog identiteta Srbije koji nam se danas osporava. Očuvanje države i ujedinjenje naroda predstavlja osnovno prirodno pravo naroda.
Zašto bi se Srbija danas odrekla tog prava, kada to nije učinila Nemačka, ni bilo koja druga država u svetu?
Vise od zelje
Izvor: Fonet |8. maj 2008. 17:22:22
BUDIMPEŠTA, 08. maj 2008. (FoNet) - Novotkriveno, veliko mađarsko nalazište gasa Mako na jugoistoku zemlje moglo bi isporučivati ovu sirovinu Austriji i Srbiji i tako makar delimično ublažiti zavisnost Evrope od isporuka ruskog Gazproma, izjavio je Mark Bruner direktor kanadske firme Falkon Nafta i Gas. Ta firma je, sa mađarskom kompanijom MOL i američkim Ekson Mobajlom, partner u projektu eksploatacije gasa sa ovog nalazišta. Nalazište, tvrdi Bruner, sadrži dovoljne količine gasa da pokrije sve potrebe Nemačke za tri godine. Kako se procenjivalo do skoro, ležište ima rezerve od 340 milijardi kubnih metara gasa, ali bi pri sadašnjim cenama rentabilna bila eksploatacija oko 30 posto rezervi. "Izvoz će biti moguć ako Ekson, MOL i Falkon dodju do tehnlogije koja bi bila produktivnija u eksploataciji od dosadašnjih", dodao je Bruner koji veruje da je to moguće i da će u tome ove firme dobiti pomoć iz EU. Zasad i u skoro vreme čini se da Gazpromu, ipak, neće pretiti konkurencija iz Mađarske, jer još treba vremena da se ovo nalazište sasvim istraži i utvrdi na kojim konkretnim lokalitima i u kojim količinama je moguća eksploatacija gasa u količinama da bi se isplatio izvoz.
BUDIMPEŠTA, 08. maj 2008. (FoNet) - Novotkriveno, veliko mađarsko nalazište gasa Mako na jugoistoku zemlje moglo bi isporučivati ovu sirovinu Austriji i Srbiji i tako makar delimično ublažiti zavisnost Evrope od isporuka ruskog Gazproma, izjavio je Mark Bruner direktor kanadske firme Falkon Nafta i Gas. Ta firma je, sa mađarskom kompanijom MOL i američkim Ekson Mobajlom, partner u projektu eksploatacije gasa sa ovog nalazišta. Nalazište, tvrdi Bruner, sadrži dovoljne količine gasa da pokrije sve potrebe Nemačke za tri godine. Kako se procenjivalo do skoro, ležište ima rezerve od 340 milijardi kubnih metara gasa, ali bi pri sadašnjim cenama rentabilna bila eksploatacija oko 30 posto rezervi. "Izvoz će biti moguć ako Ekson, MOL i Falkon dodju do tehnlogije koja bi bila produktivnija u eksploataciji od dosadašnjih", dodao je Bruner koji veruje da je to moguće i da će u tome ove firme dobiti pomoć iz EU. Zasad i u skoro vreme čini se da Gazpromu, ipak, neće pretiti konkurencija iz Mađarske, jer još treba vremena da se ovo nalazište sasvim istraži i utvrdi na kojim konkretnim lokalitima i u kojim količinama je moguća eksploatacija gasa u količinama da bi se isplatio izvoz.
Putinov naslednik svečano stupio na čelo Rusije
MOSKVA - Novi predsednik Rusije Dmitrij Medvedev (42), koji je svečano preuzeo dužnost od drugog predsednika nezavisne Rusije Vladimira Putina, najmlađi je lider zemlje za poslednjih 100 godina. On će, prema Ustavu, na položaju šefa države biti naredne četiri godine, do maja 2012. Prema zvaničnoj biografiji predsednika Rusije, Medvedev je doktor pravnih nauka. Radio je na četiri radna mesta u Sankt Peterburgu i Moskvi - na univerzitetu i u kancelariji gradonačelnika Sankt Peterburga, u vladi Rusije i u predsedničkoj administraciji.
Rođen je 1965. godine u Sankt Peterburgu, gde je na državnom univerzitetu završio Pravni fakultet, magistrirao i do 1999. godine predavao kao asistent i docent.
Medvedev je od 1990. do 1995. godine bio savetnik predsednika sanktpeterburške vlade i u gradskoj upravi je radio kao ekspert Komiteta za odnose sa inostranstvom.
U Kremlju je od 1999. godine, a od oktobra 2003. je šef administracije predsednika. Od 2000. je u vrhu ruskog gasnog giganta „Gasproma“, a u vladi je od novembra 2005. godine.
U vladi je bio zadužen za sprovođenje nacionalnih projekata kao što su izgradnja stambenog prostora, obrazovanje, medicina i poljoprivreda.
Oženjen je Svetlanom i ima 12-godišnjeg sina Ilju.
Medvedev je 17. decembra na kongresu vladajuće Jedinstvene Rusije izabran za kandidata na predsedničkim izborima koji su održani 2. marta 2008. godine.
Za njegovu kandidaturu glasalo je 478 delegata, dok je jedan bio protiv. Četiri glasačka listića nisu ubačena u glasačku kutiju.
Pred izjašnjavanje delegata na kongresu ruski predsednik Vladimir Putin saglasio se s predlogom Medvedeva da, ukoliko bude izabran za šefa države, on preuzme premijersko mesto.
Putin i Medvedev radili su zajedno 17 godina.
- Zajedno smo mnogo postigli, ali treba pošteno priznati i da je nerešenih problema mnogo više nego dostignuća - rekao je tada ruski predsednik.
- I zato, kako se kaže, potrebno je zasukati rukave i raditi, raditi bez ikakve taštine... punom snagom. To se odnosi na svakog od nas, uključujući i mene - rekao je Putin.
Medvedev je na kongresu rekao da je spreman da uloži svu svoju snagu za dobrobit Rusije i u interesu voljene otadžbine.
Kao svoje prioritete on je naveo dinamičan rast privrede, podršku selu, stvaranje novih mogućnosti za razvoj malog i srednjeg biznisa, povećanje standarda ljudi i rešavanje demografskog problema.
Medvedev je u svojim javnim istupanjima rekao da je ruska privreda u razvoju i da se pretvorila iz zemlje dužnika u zemlju kreditora.
Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu januara 2007. godine rekao je da Rusija nikog ne primorava da je voli, ali da nikome neće dopustiti da joj pričini štetu i da će težiti tome da uvažavaju i njene građane i zemlju u celini.
Srbe na vrbe - sto bi hrvati rekli
Члан дс-а „Срби су најгори народ”
KRALJEVO - Član Demokratske stranke Mile Korićanac izjavio je da su „Srbi posle Hitlera najgori narod u prošlom veku”.
http://www.urldiet.com/e9Dt790tw
Такозване Демократе су антисрпски фашисти
„Радио Слободна Европа”, уредник Миљан Кошетић, време: 18 часова, 3. мај 1999, када је НАТО пакт са нашег неба сејао смрт, убијао децу и жене, бомбардовао болнице и фабрике, „Слободна Европа” преноси:
„Српски опробани политичар Зоран Ђинђић изјавио је у интервјуу за данашњи број израелског дневника ”Харец„ да ће Милошевић за два, три тједна прихватити НАТО-ове захтеве, наводећи да је то последица страшних удара НАТО-а које, како је рекао, треба наставити.”
„Milo Đukanović i Zoran Djindjic:
”Не смете потписати мировни споразум док је милошевић на власти„:
”If the war ends with a signature on a peace agreement and the same political leadership remains in power, with Slobodan Milosevic at the helm, the tragedy and violence will continue.„
http://www.hri.org/news/balkans/rferl/1999/99-05-10.rferl.html#20
17. Maj 1999 Zoran Djindjic: ”Ako se zivotna situacija naroda u Srbiji pogorsa i ako se unisti energetski sistem države, Milosevic će morati da potpise sve sto zahtevate. (Izrealski list „Haaerz”)
Zoran Djindjic: „Jugoslavija se mora bombardovati” ,,samo nastavite da bombardujete popustice oni''' (Der Spiegel 20/1999):
http://img212.imageshack.us/img212/756/albumpic1nn.jpg
Члан дс-а „Срби су најгори народ”
KRALJEVO - Član Demokratske stranke Mile Korićanac izjavio je da su „Srbi posle Hitlera najgori narod u prošlom veku”.
http://arhiva.kurir-info.co.yu/Arhiva/2005/januar/29-30/V-13-29012005.shtml
26. Maj 1999 Djindjic ponavlja svoj poziv na bombardovanje Jugoslavije i izjavljuje „Ja sam najomrazenija osoba u Srbiji” (nemacki dnevnik na ZDF).
Dokle se genocid sprovodio nad srbima preko drine. dsovci su histericno kao i sada urlikali da se srbima preko drine ne sme pomoći.
Micunovic:„srbi nemaju šta da traže preko drine”!
Djindjic:„Kome je u politici do postenja, neka ide u crkvu”
Bojan Stanojevic:„Ne može 200.000 Srba koliko živi na kosovu, da odlucuje o sudbini ostalih osam miliona”.
KRALJEVO - Član Demokratske stranke Mile Korićanac izjavio je da su „Srbi posle Hitlera najgori narod u prošlom veku”.
http://www.urldiet.com/e9Dt790tw
Такозване Демократе су антисрпски фашисти
„Радио Слободна Европа”, уредник Миљан Кошетић, време: 18 часова, 3. мај 1999, када је НАТО пакт са нашег неба сејао смрт, убијао децу и жене, бомбардовао болнице и фабрике, „Слободна Европа” преноси:
„Српски опробани политичар Зоран Ђинђић изјавио је у интервјуу за данашњи број израелског дневника ”Харец„ да ће Милошевић за два, три тједна прихватити НАТО-ове захтеве, наводећи да је то последица страшних удара НАТО-а које, како је рекао, треба наставити.”
„Milo Đukanović i Zoran Djindjic:
”Не смете потписати мировни споразум док је милошевић на власти„:
”If the war ends with a signature on a peace agreement and the same political leadership remains in power, with Slobodan Milosevic at the helm, the tragedy and violence will continue.„
http://www.hri.org/news/balkans/rferl/1999/99-05-10.rferl.html#20
17. Maj 1999 Zoran Djindjic: ”Ako se zivotna situacija naroda u Srbiji pogorsa i ako se unisti energetski sistem države, Milosevic će morati da potpise sve sto zahtevate. (Izrealski list „Haaerz”)
Zoran Djindjic: „Jugoslavija se mora bombardovati” ,,samo nastavite da bombardujete popustice oni''' (Der Spiegel 20/1999):
http://img212.imageshack.us/img212/756/albumpic1nn.jpg
Члан дс-а „Срби су најгори народ”
KRALJEVO - Član Demokratske stranke Mile Korićanac izjavio je da su „Srbi posle Hitlera najgori narod u prošlom veku”.
http://arhiva.kurir-info.co.yu/Arhiva/2005/januar/29-30/V-13-29012005.shtml
26. Maj 1999 Djindjic ponavlja svoj poziv na bombardovanje Jugoslavije i izjavljuje „Ja sam najomrazenija osoba u Srbiji” (nemacki dnevnik na ZDF).
Dokle se genocid sprovodio nad srbima preko drine. dsovci su histericno kao i sada urlikali da se srbima preko drine ne sme pomoći.
Micunovic:„srbi nemaju šta da traže preko drine”!
Djindjic:„Kome je u politici do postenja, neka ide u crkvu”
Bojan Stanojevic:„Ne može 200.000 Srba koliko živi na kosovu, da odlucuje o sudbini ostalih osam miliona”.
ЕУ: Србији с'љубављу
Папа Јован Павле Други
„Требало би да бомбардујете Србе”
(Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу, САД)
Жак Ширак
„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста.”
(Изјава председника Француске, за ручком јуна 1995. године, поводом састанка шефова влада држава чланица ЕУ)
Лоренс Иглбергер
„Срби нису нарочито паметни”...
„Српска деца се више неће смејати”
(Бивши државни секретар САД)
Клаус Кинкел
„Србе треба бацити на колена”
(Немачки секретар иностраних послова, изјава 27. маја 1992.)
Франсоа Кремио
„Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, штo могу захвалити свом словенском пореклу.”
(Припадник француских снага унпрофора, 19.2.2004. Република, мај 1995.)
Маргарет Тачер
„Зауставите Србе. Одмах. Заувек.”
(Бивши премијер Велике Британије, Њујорк тајмс, 4. маја 1994.)
Јосиф Бродски
„Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарације.”
(Руски јеврејски песник - дисидент, нобеловац, у дневнику Интернешнел хералд трибјун, 5. августа 1993.)
„НАТО - разсрбљавач” (ДЕСЕРБИЗАТОР) - (расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал Плус француске ТВ, емисија „Хоризонти” априла 1999.)
Бил Клинтон
„Срби спроводе терор и силују албанску децу”
(Бивши амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону 23-25. априла 1999.)
Ричард Холбрук
„Срби су злочиначке сероње”
(Клинтонов емисар у Југославији, Њујоркер, 6. новембра 1995.)
Тони Блер
„Рат против Србије није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла. Између цивилизације и варварства.”
(Британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999.)
Бернар Кушнер
„Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље - осморо. То је јасан напредак”
(Бивши шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији, у изјави за ТВ Франс 2, крајем марта 2000.)
Хелмут Кол
„нека се Срби подаве у сопственом смраду”
(Бивши немачки канцелар, почетком 1998.)
Џејми Шеј
„Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити.”
(Бивши потпарол НАТО, марта 1999.)
Томислав Мерчеп
„На несрећу, нисам побио све Србе
(Говор на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал трибјун, новембра 1995.)
Ролф-Дитер Клуге
”Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије„
(Директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибигену, 1997.)
Сер Питер Јустинов
”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простатлуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.„
(Глумац, амбасадор Унеска, Европљанин, 10. јуна 1993.)”
„Требало би да бомбардујете Србе”
(Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу, САД)
Жак Ширак
„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста.”
(Изјава председника Француске, за ручком јуна 1995. године, поводом састанка шефова влада држава чланица ЕУ)
Лоренс Иглбергер
„Срби нису нарочито паметни”...
„Српска деца се више неће смејати”
(Бивши државни секретар САД)
Клаус Кинкел
„Србе треба бацити на колена”
(Немачки секретар иностраних послова, изјава 27. маја 1992.)
Франсоа Кремио
„Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, штo могу захвалити свом словенском пореклу.”
(Припадник француских снага унпрофора, 19.2.2004. Република, мај 1995.)
Маргарет Тачер
„Зауставите Србе. Одмах. Заувек.”
(Бивши премијер Велике Британије, Њујорк тајмс, 4. маја 1994.)
Јосиф Бродски
„Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарације.”
(Руски јеврејски песник - дисидент, нобеловац, у дневнику Интернешнел хералд трибјун, 5. августа 1993.)
„НАТО - разсрбљавач” (ДЕСЕРБИЗАТОР) - (расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал Плус француске ТВ, емисија „Хоризонти” априла 1999.)
Бил Клинтон
„Срби спроводе терор и силују албанску децу”
(Бивши амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону 23-25. априла 1999.)
Ричард Холбрук
„Срби су злочиначке сероње”
(Клинтонов емисар у Југославији, Њујоркер, 6. новембра 1995.)
Тони Блер
„Рат против Србије није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла. Између цивилизације и варварства.”
(Британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999.)
Бернар Кушнер
„Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље - осморо. То је јасан напредак”
(Бивши шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији, у изјави за ТВ Франс 2, крајем марта 2000.)
Хелмут Кол
„нека се Срби подаве у сопственом смраду”
(Бивши немачки канцелар, почетком 1998.)
Џејми Шеј
„Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити.”
(Бивши потпарол НАТО, марта 1999.)
Томислав Мерчеп
„На несрећу, нисам побио све Србе
(Говор на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал трибјун, новембра 1995.)
Ролф-Дитер Клуге
”Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије„
(Директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибигену, 1997.)
Сер Питер Јустинов
”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простатлуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.„
(Глумац, амбасадор Унеска, Европљанин, 10. јуна 1993.)”
Европска превара
Direktor nemačke nevladine organizacije Inicijativa za evropsku stabilnosт, Gerald Knaus, iznosi stav da je luksemburški sporazum „dobrodošao, ali zakasneo”:
„To je poslednji očajnički pokušaj da se spreči prevlast antievropske koalicije u Srbiji. Evropska unija ne zna šta da radi. Niko nije mogao da očekuje da će, osam godina posle pada Slobodana Miloševića, antievropsko raspoloženje biti tako jako politički zastupljeno u Srbiji. Da je neko 2000. godine rekao da će osam godina kasnije izborna pobeda radikala i antievropskog Koštunice biti realna mogućnost, odgovorili bi mu ne da je pesimista, nego da je lud. Sada je to realnost. Unija ne zna šta da radi i zato je, da bi pomogla proevropskim snagama, priredila glorifikovanu propagandnu vežbu posle koje su stvari u suštini ostale iste kakve su bile i pre toga.”
„To je poslednji očajnički pokušaj da se spreči prevlast antievropske koalicije u Srbiji. Evropska unija ne zna šta da radi. Niko nije mogao da očekuje da će, osam godina posle pada Slobodana Miloševića, antievropsko raspoloženje biti tako jako politički zastupljeno u Srbiji. Da je neko 2000. godine rekao da će osam godina kasnije izborna pobeda radikala i antievropskog Koštunice biti realna mogućnost, odgovorili bi mu ne da je pesimista, nego da je lud. Sada je to realnost. Unija ne zna šta da radi i zato je, da bi pomogla proevropskim snagama, priredila glorifikovanu propagandnu vežbu posle koje su stvari u suštini ostale iste kakve su bile i pre toga.”
EU - ono sto se precutkuje
Да би земља ушла у Европску Унију, треба да је европска, демократска, успешне тржишне привреде, да спроведе законе ЕУ, и да ЕУ буде спремна да је прими. Ова „добра воља” даје моћницима из Брисела право да раде шта хоће у земљи која их моли да је приме. Године 2004. један од тих моћника изјавио је лондонском „Економисту”: „Једном када земља поднесе молбу за приступање ЕУ, она постаје наш роб”. У овом тренутку, Србија је ближа Марсу него Европској Унији: довољно је сетити се понижења која Србин мора да поднесе да би добио визу за Запад, па да нам све буде јасно. Једино што од евроунијатских моћника добијамо су лепа обећања и „студије о изводљивости”. Србин може рећи, као негда Хамлет: „Живим од ваздуха, хране ме обећањима”. Наравно, ЕУ нам помаже да останемо без Косова, а ускоро и без Војводине.
Западна Европа и САД су, од 1990, учиниле све против Срба: признале, по измишљеном принципу „ut posidetes iuris” (Бадинтерова комисија) сецесију Словеније, Хрватске и Босне од СФРЈ, и сецесионистичке републике у авнојевским границама; бомбардовале босанске Србе 1995, а Србију 1999; подржале Туђманове усташоиде у освајању Книна; подржале балистичку ОВК на Косову…
„Аки комунитер” (законодавство Европске Уније) има око 80 000 страница. Спровођење 320 законских аката у 10 земаља које су ЕУ приступиле у мају 2004. кошта 110 милијарди евра (!) А то је само екологија! У Европској Унији је прописано све, чак и закривљеност краставаца у тегли, па и дужина мердевина. (У Амстердаму су се бунили перачи прозора, јер је утврђено да су им мердевине предуге и не одговарају заштити на раду!)
Па, и кад (и ако) нас приме, шта ћемо добити? Пољаци, Летонци и Литванци ће моћи да се легално запошљавају у Европској Унији тек од 2011 (до тада могу само слободно да путују, и то о свом трошку). Бугари и Румуни су тако доброг стандарда да су донедавно надничили у Србији.
Чим земља уђе у Европску Унију расту цене хране и некретнина. Из саобраћаја се уклањају возила која загађују околину (сиротиња више нема шта да вози), а млади добијају могућност да студирају на страни – и масовно одлазе. Стандард расте, али тајкунима и политичарима које тајкуни финансирају. Сиротиња постаје беда. Швајцарска и Норвешка имају највиши стандард у Европи, баш зато што нису чланице Европске Уније. Немачка и Француска имају огромну незапосленост, иако су у Европској Унији.
У свом тексту „Колонијализам под плаштом Европске Уније” (Искра, 1. април 2005), Никола Љотић пише: „Џон Бландел (John Blundel, члан Atlas Economic Foundation и директор једног већег института у Енглеској (адреса: jblundell@iea.org.uk) упутио је, 1. марта 2005. отворено писмо хрватском премијеру, др Иву Санадеру, насловљено: Поставите себи десет питања пре него што предате своју земљу (Ten questions to ask before you give away your country). Ово писмо је у вези, како каже аутор, ”вашег безглавог (headlong) трчања у ЕУ„.
1. Зашто би хтели да испустите контролу над вашом земљом? Најпре се говори о томе да је Санадеру речено да уласком Хрватске у ЕУ она не губи свој суверенитет, на то г. Бландел додаје: ”Једном у ЕУ запазите ово: ваша држава је потчињена једној већој политичкој власти – Бриселу. ЕУ ће вашој влади одређивати спољну политику, безбедност, правду – она планира свој устав – који ће јој омогућити да ствара уговоре (с другим државама – моја пр.) без сагласности с вашом владом„. То је испуштање ауторитета ваше земље. ”Не може се он (ауторитет), у исто време, и испуштати и одржавати. Једна суверена земља је као невина девојка: или сте то или нисте„.
2. Хоћете ли више правила и регулација? Ту аутор помиње да већ сад у ЕУ постоје ”стотинама хиљада„ (регулација) а сваке године произилази ”из Брисела преко 5.000 нових„. Потребна су она да би се остварила ”хармонија„ у ЕУ с обзиром на ”разлике међу државама чланицама„. Државама је тешко да поштује ове захтеве, а ”малим предузећима је то каткад и немогуће„. ”Ако мислите да њих (регулација) већ имате пуно, још све нисте видели„.
3. Мислите ли да је срећа удруживати се са једном корумпираном организацијом? ”Нема сумње да је ЕУ трула до сржи„. Аутор цитира ”налаз Британске надзорне службе која извештава о 10 хиљада малверзација у 2002. у вредности од 700 милиона фунти; претходне 2001. године било је 5.428 случаја злоупотребе у вредности 386 милиона фунти, што је дупло повећање за годину дана. Ове цифре су само врх огромне подводне санте – јер оне представљају само случајеве о којима националне владе знају, и спремне су да их „прогутају”. Међутим, процењује се да сваке године нестају из буџета ЕУ неких 4 милијарде фунти. „Узгред, то је ваш новац. Разочарање? Требало би. Али не може се ништа. Кривце чак ни гласање не одстрањује из њихових фотеља”.
4. Да ли мислите да су трговинске баријере добра ствар? „Добро, не би требало, јер то је тачно оно што ћете добити придруживањем у ЕУ. Постоје предности у трговини с државама из Уније, али шта је с оним изван, на пример, САД? Хрватска би требало да буде отворена према свету, а не само према окружењу. Били сте дуго спутани (у трговини) у Титовом социјализму; није вам потребна бриселска верзија исте грешке”.
5. Уживате ли при високој незапослености? „Ако уживате у амбијенту ниског привредног раста, круте радничке политике, насилних регулација, високих и растућих такса и, у појединим секторима, превисоком нивоу трговинске заштите, онда је ЕУ право место за вас. О, да, резултат овакве ’добре’ процене је висока незапосленост коју Европа има већ преко 10 година. Није случајност да су најнапредније европске земље Швајцарска и Норвешка изван ЕУ.
6. Како се осећате улазећи у најнеефикаснији икад створен систем пољопривредне заштите? ”Општа пољопривредна политика је племенита идеја: (новчано) подржавати фармере да би цена њихових продуката била висока и тако зауставити њихово напуштање фарми и одлазак у град ради бољих плата. Али идеја је пропала, а обични грађани су жртве, с резултатом да им је храна скупља а таксе веће. Погађате ли још нешто? Село је и даље у опадању„.
7. Шта ако вам оде демократија, марите ли? ”Гласањем сад можете да испољите свој став поводом стања ваше земље. Али да би у ЕУ опстала демократија мора да постоји европски народ, његово јавно мњење и шанса да се гласа за дешавања у Европи. Али Европа нема ’свој’ народ, нити заједништво припадности и дужности; то значи да неки грађани не би пристајали на већинско правило, које, верују, врши дискриминацију према њима, а неправедно погодује другима. То је тачно оно како ће европске политичке елите и бирократе одлучивати на стварно важним европским питањима, која ће наравно важити и за вашу државу. То је (за њих, бирократе – моја пр.) простији начин, па макар и по цену демократије„.
8. Како ћете се као ”мала риба„ осећати у европском ”рибњаку„? По Конституцији ЕУ већу гласачку моћ добијају земље већег становништва, па ће је оне имати и по већинском правилу, што искључује једногласност одлука (или, бар: једна земља, један глас – моја примедба). Ово значи: ваши представници неће имати много утицаја на одлуке о проблемима који се тичу Европе. И, као што знамо, Французи и Немци иду заједно по многим важним проблемима. Они су ”велике рибе„ у европском ”рибњаку„. Ваша земља, жалим што кажем, личи ми на мињонс (врста врло мале рибе).
9. Радује ли вас губљење монете? ”Ако усвојите Еуро (Евро), губите контролу над вашом економијом јер Европска централна банка доноси одлуке о интересној стопи. Ваши финансијски експерти и политичари имаће тешкоће да одлуче шта радити са својим новцем. Економија ће да страда јер је немогуће наћи заједничку интересну стопу која би задовољила све (а нарочито мале земље – моја прв.) Хоћете ли доказ: најпросперитетније земље у ЕУ су оне које нису усвојиле Еуро„.
10. Улазећи у ЕУ смета ли вам једна неугодна паралела са бившом Југославијом? Недавно сте постали грађани једне независне и демократске земље. Пре тога, приморани сте били да будете део групе република различитих језика и култура. Скоро као у ЕУ, зар не!”
Владимир Димитријевић
Западна Европа и САД су, од 1990, учиниле све против Срба: признале, по измишљеном принципу „ut posidetes iuris” (Бадинтерова комисија) сецесију Словеније, Хрватске и Босне од СФРЈ, и сецесионистичке републике у авнојевским границама; бомбардовале босанске Србе 1995, а Србију 1999; подржале Туђманове усташоиде у освајању Книна; подржале балистичку ОВК на Косову…
„Аки комунитер” (законодавство Европске Уније) има око 80 000 страница. Спровођење 320 законских аката у 10 земаља које су ЕУ приступиле у мају 2004. кошта 110 милијарди евра (!) А то је само екологија! У Европској Унији је прописано све, чак и закривљеност краставаца у тегли, па и дужина мердевина. (У Амстердаму су се бунили перачи прозора, јер је утврђено да су им мердевине предуге и не одговарају заштити на раду!)
Па, и кад (и ако) нас приме, шта ћемо добити? Пољаци, Летонци и Литванци ће моћи да се легално запошљавају у Европској Унији тек од 2011 (до тада могу само слободно да путују, и то о свом трошку). Бугари и Румуни су тако доброг стандарда да су донедавно надничили у Србији.
Чим земља уђе у Европску Унију расту цене хране и некретнина. Из саобраћаја се уклањају возила која загађују околину (сиротиња више нема шта да вози), а млади добијају могућност да студирају на страни – и масовно одлазе. Стандард расте, али тајкунима и политичарима које тајкуни финансирају. Сиротиња постаје беда. Швајцарска и Норвешка имају највиши стандард у Европи, баш зато што нису чланице Европске Уније. Немачка и Француска имају огромну незапосленост, иако су у Европској Унији.
У свом тексту „Колонијализам под плаштом Европске Уније” (Искра, 1. април 2005), Никола Љотић пише: „Џон Бландел (John Blundel, члан Atlas Economic Foundation и директор једног већег института у Енглеској (адреса: jblundell@iea.org.uk) упутио је, 1. марта 2005. отворено писмо хрватском премијеру, др Иву Санадеру, насловљено: Поставите себи десет питања пре него што предате своју земљу (Ten questions to ask before you give away your country). Ово писмо је у вези, како каже аутор, ”вашег безглавог (headlong) трчања у ЕУ„.
1. Зашто би хтели да испустите контролу над вашом земљом? Најпре се говори о томе да је Санадеру речено да уласком Хрватске у ЕУ она не губи свој суверенитет, на то г. Бландел додаје: ”Једном у ЕУ запазите ово: ваша држава је потчињена једној већој политичкој власти – Бриселу. ЕУ ће вашој влади одређивати спољну политику, безбедност, правду – она планира свој устав – који ће јој омогућити да ствара уговоре (с другим државама – моја пр.) без сагласности с вашом владом„. То је испуштање ауторитета ваше земље. ”Не може се он (ауторитет), у исто време, и испуштати и одржавати. Једна суверена земља је као невина девојка: или сте то или нисте„.
2. Хоћете ли више правила и регулација? Ту аутор помиње да већ сад у ЕУ постоје ”стотинама хиљада„ (регулација) а сваке године произилази ”из Брисела преко 5.000 нових„. Потребна су она да би се остварила ”хармонија„ у ЕУ с обзиром на ”разлике међу државама чланицама„. Државама је тешко да поштује ове захтеве, а ”малим предузећима је то каткад и немогуће„. ”Ако мислите да њих (регулација) већ имате пуно, још све нисте видели„.
3. Мислите ли да је срећа удруживати се са једном корумпираном организацијом? ”Нема сумње да је ЕУ трула до сржи„. Аутор цитира ”налаз Британске надзорне службе која извештава о 10 хиљада малверзација у 2002. у вредности од 700 милиона фунти; претходне 2001. године било је 5.428 случаја злоупотребе у вредности 386 милиона фунти, што је дупло повећање за годину дана. Ове цифре су само врх огромне подводне санте – јер оне представљају само случајеве о којима националне владе знају, и спремне су да их „прогутају”. Међутим, процењује се да сваке године нестају из буџета ЕУ неких 4 милијарде фунти. „Узгред, то је ваш новац. Разочарање? Требало би. Али не може се ништа. Кривце чак ни гласање не одстрањује из њихових фотеља”.
4. Да ли мислите да су трговинске баријере добра ствар? „Добро, не би требало, јер то је тачно оно што ћете добити придруживањем у ЕУ. Постоје предности у трговини с државама из Уније, али шта је с оним изван, на пример, САД? Хрватска би требало да буде отворена према свету, а не само према окружењу. Били сте дуго спутани (у трговини) у Титовом социјализму; није вам потребна бриселска верзија исте грешке”.
5. Уживате ли при високој незапослености? „Ако уживате у амбијенту ниског привредног раста, круте радничке политике, насилних регулација, високих и растућих такса и, у појединим секторима, превисоком нивоу трговинске заштите, онда је ЕУ право место за вас. О, да, резултат овакве ’добре’ процене је висока незапосленост коју Европа има већ преко 10 година. Није случајност да су најнапредније европске земље Швајцарска и Норвешка изван ЕУ.
6. Како се осећате улазећи у најнеефикаснији икад створен систем пољопривредне заштите? ”Општа пољопривредна политика је племенита идеја: (новчано) подржавати фармере да би цена њихових продуката била висока и тако зауставити њихово напуштање фарми и одлазак у град ради бољих плата. Али идеја је пропала, а обични грађани су жртве, с резултатом да им је храна скупља а таксе веће. Погађате ли још нешто? Село је и даље у опадању„.
7. Шта ако вам оде демократија, марите ли? ”Гласањем сад можете да испољите свој став поводом стања ваше земље. Али да би у ЕУ опстала демократија мора да постоји европски народ, његово јавно мњење и шанса да се гласа за дешавања у Европи. Али Европа нема ’свој’ народ, нити заједништво припадности и дужности; то значи да неки грађани не би пристајали на већинско правило, које, верују, врши дискриминацију према њима, а неправедно погодује другима. То је тачно оно како ће европске политичке елите и бирократе одлучивати на стварно важним европским питањима, која ће наравно важити и за вашу државу. То је (за њих, бирократе – моја пр.) простији начин, па макар и по цену демократије„.
8. Како ћете се као ”мала риба„ осећати у европском ”рибњаку„? По Конституцији ЕУ већу гласачку моћ добијају земље већег становништва, па ће је оне имати и по већинском правилу, што искључује једногласност одлука (или, бар: једна земља, један глас – моја примедба). Ово значи: ваши представници неће имати много утицаја на одлуке о проблемима који се тичу Европе. И, као што знамо, Французи и Немци иду заједно по многим важним проблемима. Они су ”велике рибе„ у европском ”рибњаку„. Ваша земља, жалим што кажем, личи ми на мињонс (врста врло мале рибе).
9. Радује ли вас губљење монете? ”Ако усвојите Еуро (Евро), губите контролу над вашом економијом јер Европска централна банка доноси одлуке о интересној стопи. Ваши финансијски експерти и политичари имаће тешкоће да одлуче шта радити са својим новцем. Економија ће да страда јер је немогуће наћи заједничку интересну стопу која би задовољила све (а нарочито мале земље – моја прв.) Хоћете ли доказ: најпросперитетније земље у ЕУ су оне које нису усвојиле Еуро„.
10. Улазећи у ЕУ смета ли вам једна неугодна паралела са бившом Југославијом? Недавно сте постали грађани једне независне и демократске земље. Пре тога, приморани сте били да будете део групе република различитих језика и култура. Скоро као у ЕУ, зар не!”
Владимир Димитријевић
Južni tok poprima sve jasnije obrise
Ambiciozni projekat gasovoda "Južni tok" kojim će "plavo gorivo" poteći iz Rusije po dnu Crnog mora u zemlje Južne i Zapadne Evrope, poprima sve jasnije obrise. Tom projektu 29. aprila se pridružila i Grčka. Po okončanju pregovora u Moskvi između predsednika Rusije Vladimira Putina i premijera Grčke Konstantinosa Karamanlisa potpisan je međuvladin sporazum o izgradnji grčkog dela "Južnog toka", kapaciteta deset milijardi kubnih metara godišnje.
Novu maršrutu transporta ruskog, a u perspektivi i centralnoazijskog gasa u Evropu, juna prošle godine predložili su ruski gasni monopolista Gasprom i italijanska energetska kompanije ENI. Prema njihovim planovima, prvi deo "Južnog toka", u dužini oko 900 kilometara, treba da prođe po dnu Crnog mora, od ruske do bugarske obale. Dalje je planirano da se izgrade dva kraka gasovoda. Prvi na severozapad, preko čitavog Balkanskog poluostrva, kako bi se njime moglo isporučivati gorivo ne samo u zemlje tog regiona nego i na sever Italije i jug Nemačke. Drugi krak gasovoda treba da prođe kroz Bugarsku i Grčku, i dalje po dnu Jadranskog mora do juga Italije.
Po oba ta kraka "Južnog toka", čija se orijentaciona vrednost sada procenjuje na 14 milijardi dolara, u perspektivi će se, kako je planirano, transportovati 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Prve isporuke trebalo bi da počnu već 2013.
U početku je bilo podosta skeptičara koji su sumnjali u realizaciju i celishodnost grandioznih planova ruske i italijanske kompanije. Međutim, postepeno su se njihovi glasovi utišali, jer su se balkanske zemlje, jedna po jedna, počele pridruživati "Južnom toku". U januaru su postignuti dogovori o izgradnji "Južnog toka" po teritoriji Bugarske i Srbije, u februaru je analogni sporazum potpisan sa Mađarskom. Na taj način je dobio obrise deo gasovoda "Južni tok" prema severozapadu Balkana. Postignuti sporazum sa Grčkom o izgradnji "Južnog toka" u pravcu juga Balkana omogućava da se gasovod produži u južnu Italiju.
Projekat "Južnog toka" umnogome je sličan ideji o izgradnji "Severnog toka"- gasovoda koji će po dnu Baltičkog mora povezati Rusiju sa Nemačkom. Oba nova cevovoda se grade, u prvom redu, u interesu evropskih potrošača gasa. Najosetniji rezultat tih projekata biće broj maršruta po kojima će "plavo gorivo" iz Rusije poteći u Evropu, što će povećati garancije isporuka gasa, pored ostalog i u Grčku. Sem toga, Rusija će zahvaljujući izgradnji "Južnog toka" uspostavljati čvrste veze sa svojim viševekovnim saveznicima na Balkanu - Grčkom, Bugarskom i Srbijom.
Kako je izjavio predsednik Rusije Vladimir Putin posle potpisivanja rusko-grčkog sporazuma, realizacija "Južnog toka" "bezuslovno garantuje potrebe grčkih partnera", koje će se po oceni obe strane povećati u narednih osam godina minimum za dva puta. Pri tom je ruski predsednik naglasio da se zemlje, "koje su u stanju da isporuče primarne energente u potrebnom obimu i po konkurentnim cenama za Evropu, mogu nabrojati na prste samo jedne ruke, a da pri tom neki budu i savijeni".
S tim u vezi odmah se nameće asocijacija sa projektom drugog gasovoda - "Nabuko", koji konkuriše "Južnom toku". Po tom gasovodu gas bi u Evropu trebalo da poteče iz Turske. Problem "Nabuka" se svodi na to, što u samoj Turskoj nema gasa, i ona je samo tranzitna zemlja. Dovoljne količine "plavog goriva" "Nabuko" bi mogao imati jedino u slučaju da se u njega ulije gas ne samo iz Azerbejdžana nego i iz zemalja Centralne Azije - Kazahstana, Turkmenije i Uzbekistana. Da bi "Nabuko" potekao centralnoazijski gas, neophodno je da se još izgradi Transkaspijski gasovod po dnu Kaspijskog mora. Ali što se brže bude realizovao projekat "Južni tok", tim će biti neodređenija budućnost Transkaspijskog gasovoda, pa samim tim i perspektive "Nabuka".
Međutim, kako sledi iz reči Vladimira Putina, Rusija ne bije bitku protiv alternativnih projekata "Južnom toku". "Ako je neko u stanju da uz ekonomski prihvatljivije uslove realizuje druge projekte slične vrste i obezbedi te gasovodne sisteme proizvodima i dovoljnim obimima, nama će samo biti drago" - kazao je ruski predsednik.
Oleg Mitjajev
Novu maršrutu transporta ruskog, a u perspektivi i centralnoazijskog gasa u Evropu, juna prošle godine predložili su ruski gasni monopolista Gasprom i italijanska energetska kompanije ENI. Prema njihovim planovima, prvi deo "Južnog toka", u dužini oko 900 kilometara, treba da prođe po dnu Crnog mora, od ruske do bugarske obale. Dalje je planirano da se izgrade dva kraka gasovoda. Prvi na severozapad, preko čitavog Balkanskog poluostrva, kako bi se njime moglo isporučivati gorivo ne samo u zemlje tog regiona nego i na sever Italije i jug Nemačke. Drugi krak gasovoda treba da prođe kroz Bugarsku i Grčku, i dalje po dnu Jadranskog mora do juga Italije.
Po oba ta kraka "Južnog toka", čija se orijentaciona vrednost sada procenjuje na 14 milijardi dolara, u perspektivi će se, kako je planirano, transportovati 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Prve isporuke trebalo bi da počnu već 2013.
U početku je bilo podosta skeptičara koji su sumnjali u realizaciju i celishodnost grandioznih planova ruske i italijanske kompanije. Međutim, postepeno su se njihovi glasovi utišali, jer su se balkanske zemlje, jedna po jedna, počele pridruživati "Južnom toku". U januaru su postignuti dogovori o izgradnji "Južnog toka" po teritoriji Bugarske i Srbije, u februaru je analogni sporazum potpisan sa Mađarskom. Na taj način je dobio obrise deo gasovoda "Južni tok" prema severozapadu Balkana. Postignuti sporazum sa Grčkom o izgradnji "Južnog toka" u pravcu juga Balkana omogućava da se gasovod produži u južnu Italiju.
Projekat "Južnog toka" umnogome je sličan ideji o izgradnji "Severnog toka"- gasovoda koji će po dnu Baltičkog mora povezati Rusiju sa Nemačkom. Oba nova cevovoda se grade, u prvom redu, u interesu evropskih potrošača gasa. Najosetniji rezultat tih projekata biće broj maršruta po kojima će "plavo gorivo" iz Rusije poteći u Evropu, što će povećati garancije isporuka gasa, pored ostalog i u Grčku. Sem toga, Rusija će zahvaljujući izgradnji "Južnog toka" uspostavljati čvrste veze sa svojim viševekovnim saveznicima na Balkanu - Grčkom, Bugarskom i Srbijom.
Kako je izjavio predsednik Rusije Vladimir Putin posle potpisivanja rusko-grčkog sporazuma, realizacija "Južnog toka" "bezuslovno garantuje potrebe grčkih partnera", koje će se po oceni obe strane povećati u narednih osam godina minimum za dva puta. Pri tom je ruski predsednik naglasio da se zemlje, "koje su u stanju da isporuče primarne energente u potrebnom obimu i po konkurentnim cenama za Evropu, mogu nabrojati na prste samo jedne ruke, a da pri tom neki budu i savijeni".
S tim u vezi odmah se nameće asocijacija sa projektom drugog gasovoda - "Nabuko", koji konkuriše "Južnom toku". Po tom gasovodu gas bi u Evropu trebalo da poteče iz Turske. Problem "Nabuka" se svodi na to, što u samoj Turskoj nema gasa, i ona je samo tranzitna zemlja. Dovoljne količine "plavog goriva" "Nabuko" bi mogao imati jedino u slučaju da se u njega ulije gas ne samo iz Azerbejdžana nego i iz zemalja Centralne Azije - Kazahstana, Turkmenije i Uzbekistana. Da bi "Nabuko" potekao centralnoazijski gas, neophodno je da se još izgradi Transkaspijski gasovod po dnu Kaspijskog mora. Ali što se brže bude realizovao projekat "Južni tok", tim će biti neodređenija budućnost Transkaspijskog gasovoda, pa samim tim i perspektive "Nabuka".
Međutim, kako sledi iz reči Vladimira Putina, Rusija ne bije bitku protiv alternativnih projekata "Južnom toku". "Ako je neko u stanju da uz ekonomski prihvatljivije uslove realizuje druge projekte slične vrste i obezbedi te gasovodne sisteme proizvodima i dovoljnim obimima, nama će samo biti drago" - kazao je ruski predsednik.
Oleg Mitjajev
среда, 07. мај 2008.
Sumrak liberalizma
Aleksandar Radović
Kada je ljudski život, ograničen čvrstim ekonomskim diktatom, sveden isključivo na radnu snagu, onda on vredi samo onoliko koliko može doneti profita. Kada se rad pretvara u robu, ljudi postaju predmeti
Događanja na Volstritu temeljno potresaju Ameriku, a bogami i ceo svet. Ali istina je da se i u vreme kada je dominantna liberalna politička misao bila neprikosnovena, moglo predvideti da će se kad-tad raspon socijalne nejednakosti koji ultraliberalizam raznosi po svetu vratiti kao bumerang samom centru moći koji je globalizaciju izmislio i nametnuo (Vidi tekst istog autora NIN maja 2006).
Mehanizam je dosta prost.
Od pada Sovjetskog Saveza, nestao je (na Zapadu) strah od alternativnog ekonomskog i političkog poretka. Od početka prošlog veka kapitalizam je kupovao socijalni mir postepenim poboljšanjem ekonomske situacije nižih socijalnih slojeva. Kada je ozbiljna alternativa nestala, prestala je i potreba da se čine ustupci. Prestao je da se nagrađuje rad (kroz povišice) a nastavilo sa osnovnim pravilom kapitalizma – naknadom kapitala (kroz dividende i akcije). Vlasnici sredstava za proizvodnju su i dalje proizvodili bogatstva:
1. svojim sredstvima (zemljom, materijalima, mašinama, kapitalom)
2. radom zaposlenih
Nažalost kapitalizam koji je u zapadnim demokratijama osnovni način proizvodnje bogatstva, krenuo je ultraliberalnim tokom.
Zaposleni su postepeno dobijali sve manje, akcionari sve više. Bez bauka komunizma sindikati su bili sve nemoćniji.
Ta osnovna nepravda je bila plodno tlo za sledeći negativni ciklus.
Prosečne zarade su blago stagnirale, a favorizovani slojevi su preplavljeni novim finansijskim prilivima.
Sa jedne strane manjak sredstava, sa druge višak likvidnosti. Rešenje je nametnulo po sebi – zaduživanje. Nikada krediti niti bankarska aktivnost nisu doživeli toliku ekspanziju kao od početka 90-ih godina prošloga veka.
Nije tačno da se pozajmljuje samo bogatima – naravno da se pozajmljuje i siromašnima – samo oni to plaćaju mnogo skuplje. Kako inače objasniti milijarde koje su se godinama zarađivali finansijski posrednici. Neko je, ipak, ”kupovao vetar„.
Nikada nije bilo toliko lako zadužiti se kod banaka i nastaviti živeti u iluziji potrošačkog raja. Jedini problem celog sistema je sledeći:
- Kapitalizam prirodno teži profitu, ultraliberalizam hiperprofitu. Lako je zamisliti da će se onog trenutka kada radna snaga postane negde jeftinija, kapital tamo premestiti.
- Srednji i niži – zaduženi slojevi u razvijenom svetu su prva žrtva delokalizacije. Ovo je očigledno u aktuelnim događanjima u SAD sa masovnim krahom hipotekarnih banaka, padom vrednosti nekretnina i postepenom, ali neumoljivom pauperizacijom srednjih slojeva.
Tragično, ali nažalost logično. Čak je i Henri Ford (koji svakako nije bio socijalista, a još manje sklon egalitarizmu) shvatao dve stvari:
1 – Plata njegovih zaposlenih mora da bude dovoljno visoka da bi mogli da kupe ”Fordov„ automobil
2 – Cena automobila treba da bude dovoljno niska da bi ”Fordov„, ali i drugi, prosečno plaćen radnik mogao da obezbedi kupovinu ”Fordovog„ proizvoda
”Ford„ je veoma dobro zarađivao, ali sa malim maržama... I na dugi rok.
Ultraliberalnim kratkovidim teoretičarima i praktičarima nedostaje zdrav razum pravih kapitalista. (U stvari, kapitalizam je više način proizvodnje, a ultraliberalizam način raspodele. Ekstremni liberalizam neprijatelj je i samog kapitalizma. Organizovana država ograničavajući ekscese liberalizma čuva sam kapitalistički sistem pa i državni poredak. Porezi, najveći neprijatelji liberala i najjači instrument u preraspodeli društvenog bogatstva, čuvaju ne samo ugroženu socijalnu piramidu već paradoksalno i same liberale.)
Lepo je proizvoditi patike ultramodernim mašinama na Tajlandu. Nažalost, te mašine ne kupuju patike, kao ni Tajlanđani koji idu uglavnom bosi (ili sa tongama). Bivši zaposleni u ”Najku„ koji su u Americi imali kuće (na kredit) posle delokalizacija su ostali bez posla, pa bez kuća, i više ne kupuju te patike.
Kako su nam se zapadni stručnjaci smejali zbog piramidalnih banaka... Mislim da su podjednako duhovite priče o rezanju grane na kojoj se sedi kao i o guski koja pošteno nosi jaja i daje perje – sve dok se preterano ne očerupa, pa se može iskoristiti samo još jednom – za obrok.
Šta reći o investitorima sa Volstrita koji su masovno krenuli (pomamljeni visokom cenom nafte) u proizvodnju biodizela. Cena kukuruza i žitarica koje su namenjene ljudskoj prehrani masovno su porasle – tako da, nižim slojevima u Južnoj Americi i Aziji (o Africi da i ne govorimo), ne preti pauperizacija već – glad! Lepo je što političari brinu o zaštiti životne sredine, ali trebalo bi nekako zaštititi i ljude.
Ovo je isuviše ozbiljan problem da bi se time bavili samo ekonomisti i finansijski stručnjaci. Jer problem je političke prirode: kojim putem ići da bi se stvari drugačije odvijale.
Ekonomija je danas preuzela vodeću reč i u politici, i u određivanju celokupnog ljudskog sistema vrednosti. Posledica je postepena privatizacija javnog sektora koja preti da će dovesti do istog rezultata – kao i progresivna nacionalizacija privatnog prostora pod totalitarnim sistemima. Zato nije apsurdno uporediti kvazinaučni racionalizam totalitarnih režima sa oblicima vlasti koji sistematski promovišu optimalnu organizaciju industrije, naučno planiranje rada i krajnju racionalizaciju finansijskih tokova.
Rentabilitet, produktivnost i profitabilnost – sveta je trojka liberalne ideologije i novi kredo globalizacije. Kada je ljudski život, ograničen čvrstim ekonomskim diktatom, sveden isključivo na radnu snagu, onda on vredi samo koliko može doneti profita. Kada se rad pretvara u robu, ljudi postaju predmeti.
Postoji, svakako, kvalitativan skok između isključivanja devalvirane radne snage iz ekonomskih tokova i uništenja hiljada ljudi, ali u oba slučaja ljudski život je potrošna roba nehumane društvene mašinerije. Težnja ka jednoumlju i te kako prisutna u liberalnim društvima – samo su drugačiji oblici prinude. Tržišna cenzura je zamenila političku.
Disidente više ne deportuju ili streljaju, već ih marginalizuju, odbacuju i ućutkuju. Reklama je zamenila propagandu, a konformizam poprima oblike jedinstvene misli – politički korektnog. Nivelisanje stanja izaziva novu tiraniju, mehanički generiše uniformisanje ukusa, osjećaja i standardizaciju hijerarhije vrednosti. Jednoobrazne potrošačke navike direktno utiču na izgradnju jednoličnog društvenog ponašanja. Raznoliki načini života polako nestaju.
Izmena u tradicionalnim pozicijama političkih stranaka praktično svodi politički sistem na obnovu jednopartijskog sistema, gde postojeće stranke ne predstavljaju ništa do tendencije koje se ne sukobljavaju u konačnosti, već se samo razlikuju u upotrebljenim sredstvima da bi se propagirale iste vrednosti i stizalo do istih ciljeva. Jer cilj se nije promenio – svesti Različitost na Isto.
Totalitarno okruženje tehnološke racionalnosti poslednja je inkarnacija ideje trijumfa razuma. Nismo više daleko od nečega što već poprima obrise totalitarnog liberalizma. Ideja da je liberalizam apsolutno suprotan totalitarizmu znači, ipak, može biti dovedena pod sumnju.
Neuspeh komunističkog sistema samo je dokaz da je liberalna zapadnjačka civilizacija bila uspešnija u ostvarivanju svog ideala.
Sa padom komunizma, liberalizam je izgubio svog najboljeg advokata. On danas pokušava da kapitalizira sećanje na totalitarne režime, predstavljajući se jedinim sistemom vrednog poštovanja, i, tendenciozno se predstavljajući takvim – on poprima oblike jedinog mogućeg. Koristeći se odbojnošću prema propalim sistemima, licemerno skriva vlastite mane.
Ako pad sovjetskog sistema predstavlja pobedu kapitalizma, ostaje da se pokaže u kojoj meri je ono značilo i pobedu demokratije.
U prošlosti se ne tako retko govorilo o antifašizmu da bi se pravdao komunizam, a antikomunizam je bio čest izgovor za nacizam. Danas se svaki pomen totalitarizma instrumentalizuje da bi se bezuslovno prihvatio liberalizam, sa svom socijalnom štetom koju nanosi širokim društvenim slojevima.
Ovakav manihejski pristup je neodrživ. Šta preostaje očajnim ljudima i narodima: da biraju između surovog totalitarizma ili jedine alternative – tržišnog liberalizma. Umesto političke tiranije u ime modernizma, društvo će u budućnosti trpeti ekonomsku tiraniju. Ima i nekakvog napretka – za razliku od totalitarnih diktatura niko ne traži od žrtava globalizacije da vole liberalizam.
Kao što pozitivne tekovine totalitarnih sistema nikada ne bi smele pravdati zločinima režima, tako ni zločini totalitarizma ne mogu biti opravdanja za zločine drugih. Nikakve bolne uspomene na totalitarizme ne mogu pravdati ili učiniti prihvatljivijim sadašnje društvo u svemu onome što ga čini neljudskim i destruktivnim.
Ne može se prihvatiti nepravedna sudbina pod izgovorom da bi moglo biti i gore. Bilo koje poređenje gubi smisao, ako mu je jedini cilj opravdanje. Politički sistemi moraju biti proučavani po onome što jesu, a ne samo ocenjivani u odnosu na druge. Ne mogu komparativni nedostaci jednih ublažavati mane drugih. Svaki sistem kao i svaka društvena patologija mora biti analiziran zasebno i odvojeno. Dobrobit ljudi to svakako zaslužuje.
Kada je ljudski život, ograničen čvrstim ekonomskim diktatom, sveden isključivo na radnu snagu, onda on vredi samo onoliko koliko može doneti profita. Kada se rad pretvara u robu, ljudi postaju predmeti
Događanja na Volstritu temeljno potresaju Ameriku, a bogami i ceo svet. Ali istina je da se i u vreme kada je dominantna liberalna politička misao bila neprikosnovena, moglo predvideti da će se kad-tad raspon socijalne nejednakosti koji ultraliberalizam raznosi po svetu vratiti kao bumerang samom centru moći koji je globalizaciju izmislio i nametnuo (Vidi tekst istog autora NIN maja 2006).
Mehanizam je dosta prost.
Od pada Sovjetskog Saveza, nestao je (na Zapadu) strah od alternativnog ekonomskog i političkog poretka. Od početka prošlog veka kapitalizam je kupovao socijalni mir postepenim poboljšanjem ekonomske situacije nižih socijalnih slojeva. Kada je ozbiljna alternativa nestala, prestala je i potreba da se čine ustupci. Prestao je da se nagrađuje rad (kroz povišice) a nastavilo sa osnovnim pravilom kapitalizma – naknadom kapitala (kroz dividende i akcije). Vlasnici sredstava za proizvodnju su i dalje proizvodili bogatstva:
1. svojim sredstvima (zemljom, materijalima, mašinama, kapitalom)
2. radom zaposlenih
Nažalost kapitalizam koji je u zapadnim demokratijama osnovni način proizvodnje bogatstva, krenuo je ultraliberalnim tokom.
Zaposleni su postepeno dobijali sve manje, akcionari sve više. Bez bauka komunizma sindikati su bili sve nemoćniji.
Ta osnovna nepravda je bila plodno tlo za sledeći negativni ciklus.
Prosečne zarade su blago stagnirale, a favorizovani slojevi su preplavljeni novim finansijskim prilivima.
Sa jedne strane manjak sredstava, sa druge višak likvidnosti. Rešenje je nametnulo po sebi – zaduživanje. Nikada krediti niti bankarska aktivnost nisu doživeli toliku ekspanziju kao od početka 90-ih godina prošloga veka.
Nije tačno da se pozajmljuje samo bogatima – naravno da se pozajmljuje i siromašnima – samo oni to plaćaju mnogo skuplje. Kako inače objasniti milijarde koje su se godinama zarađivali finansijski posrednici. Neko je, ipak, ”kupovao vetar„.
Nikada nije bilo toliko lako zadužiti se kod banaka i nastaviti živeti u iluziji potrošačkog raja. Jedini problem celog sistema je sledeći:
- Kapitalizam prirodno teži profitu, ultraliberalizam hiperprofitu. Lako je zamisliti da će se onog trenutka kada radna snaga postane negde jeftinija, kapital tamo premestiti.
- Srednji i niži – zaduženi slojevi u razvijenom svetu su prva žrtva delokalizacije. Ovo je očigledno u aktuelnim događanjima u SAD sa masovnim krahom hipotekarnih banaka, padom vrednosti nekretnina i postepenom, ali neumoljivom pauperizacijom srednjih slojeva.
Tragično, ali nažalost logično. Čak je i Henri Ford (koji svakako nije bio socijalista, a još manje sklon egalitarizmu) shvatao dve stvari:
1 – Plata njegovih zaposlenih mora da bude dovoljno visoka da bi mogli da kupe ”Fordov„ automobil
2 – Cena automobila treba da bude dovoljno niska da bi ”Fordov„, ali i drugi, prosečno plaćen radnik mogao da obezbedi kupovinu ”Fordovog„ proizvoda
”Ford„ je veoma dobro zarađivao, ali sa malim maržama... I na dugi rok.
Ultraliberalnim kratkovidim teoretičarima i praktičarima nedostaje zdrav razum pravih kapitalista. (U stvari, kapitalizam je više način proizvodnje, a ultraliberalizam način raspodele. Ekstremni liberalizam neprijatelj je i samog kapitalizma. Organizovana država ograničavajući ekscese liberalizma čuva sam kapitalistički sistem pa i državni poredak. Porezi, najveći neprijatelji liberala i najjači instrument u preraspodeli društvenog bogatstva, čuvaju ne samo ugroženu socijalnu piramidu već paradoksalno i same liberale.)
Lepo je proizvoditi patike ultramodernim mašinama na Tajlandu. Nažalost, te mašine ne kupuju patike, kao ni Tajlanđani koji idu uglavnom bosi (ili sa tongama). Bivši zaposleni u ”Najku„ koji su u Americi imali kuće (na kredit) posle delokalizacija su ostali bez posla, pa bez kuća, i više ne kupuju te patike.
Kako su nam se zapadni stručnjaci smejali zbog piramidalnih banaka... Mislim da su podjednako duhovite priče o rezanju grane na kojoj se sedi kao i o guski koja pošteno nosi jaja i daje perje – sve dok se preterano ne očerupa, pa se može iskoristiti samo još jednom – za obrok.
Šta reći o investitorima sa Volstrita koji su masovno krenuli (pomamljeni visokom cenom nafte) u proizvodnju biodizela. Cena kukuruza i žitarica koje su namenjene ljudskoj prehrani masovno su porasle – tako da, nižim slojevima u Južnoj Americi i Aziji (o Africi da i ne govorimo), ne preti pauperizacija već – glad! Lepo je što političari brinu o zaštiti životne sredine, ali trebalo bi nekako zaštititi i ljude.
Ovo je isuviše ozbiljan problem da bi se time bavili samo ekonomisti i finansijski stručnjaci. Jer problem je političke prirode: kojim putem ići da bi se stvari drugačije odvijale.
Ekonomija je danas preuzela vodeću reč i u politici, i u određivanju celokupnog ljudskog sistema vrednosti. Posledica je postepena privatizacija javnog sektora koja preti da će dovesti do istog rezultata – kao i progresivna nacionalizacija privatnog prostora pod totalitarnim sistemima. Zato nije apsurdno uporediti kvazinaučni racionalizam totalitarnih režima sa oblicima vlasti koji sistematski promovišu optimalnu organizaciju industrije, naučno planiranje rada i krajnju racionalizaciju finansijskih tokova.
Rentabilitet, produktivnost i profitabilnost – sveta je trojka liberalne ideologije i novi kredo globalizacije. Kada je ljudski život, ograničen čvrstim ekonomskim diktatom, sveden isključivo na radnu snagu, onda on vredi samo koliko može doneti profita. Kada se rad pretvara u robu, ljudi postaju predmeti.
Postoji, svakako, kvalitativan skok između isključivanja devalvirane radne snage iz ekonomskih tokova i uništenja hiljada ljudi, ali u oba slučaja ljudski život je potrošna roba nehumane društvene mašinerije. Težnja ka jednoumlju i te kako prisutna u liberalnim društvima – samo su drugačiji oblici prinude. Tržišna cenzura je zamenila političku.
Disidente više ne deportuju ili streljaju, već ih marginalizuju, odbacuju i ućutkuju. Reklama je zamenila propagandu, a konformizam poprima oblike jedinstvene misli – politički korektnog. Nivelisanje stanja izaziva novu tiraniju, mehanički generiše uniformisanje ukusa, osjećaja i standardizaciju hijerarhije vrednosti. Jednoobrazne potrošačke navike direktno utiču na izgradnju jednoličnog društvenog ponašanja. Raznoliki načini života polako nestaju.
Izmena u tradicionalnim pozicijama političkih stranaka praktično svodi politički sistem na obnovu jednopartijskog sistema, gde postojeće stranke ne predstavljaju ništa do tendencije koje se ne sukobljavaju u konačnosti, već se samo razlikuju u upotrebljenim sredstvima da bi se propagirale iste vrednosti i stizalo do istih ciljeva. Jer cilj se nije promenio – svesti Različitost na Isto.
Totalitarno okruženje tehnološke racionalnosti poslednja je inkarnacija ideje trijumfa razuma. Nismo više daleko od nečega što već poprima obrise totalitarnog liberalizma. Ideja da je liberalizam apsolutno suprotan totalitarizmu znači, ipak, može biti dovedena pod sumnju.
Neuspeh komunističkog sistema samo je dokaz da je liberalna zapadnjačka civilizacija bila uspešnija u ostvarivanju svog ideala.
Sa padom komunizma, liberalizam je izgubio svog najboljeg advokata. On danas pokušava da kapitalizira sećanje na totalitarne režime, predstavljajući se jedinim sistemom vrednog poštovanja, i, tendenciozno se predstavljajući takvim – on poprima oblike jedinog mogućeg. Koristeći se odbojnošću prema propalim sistemima, licemerno skriva vlastite mane.
Ako pad sovjetskog sistema predstavlja pobedu kapitalizma, ostaje da se pokaže u kojoj meri je ono značilo i pobedu demokratije.
U prošlosti se ne tako retko govorilo o antifašizmu da bi se pravdao komunizam, a antikomunizam je bio čest izgovor za nacizam. Danas se svaki pomen totalitarizma instrumentalizuje da bi se bezuslovno prihvatio liberalizam, sa svom socijalnom štetom koju nanosi širokim društvenim slojevima.
Ovakav manihejski pristup je neodrživ. Šta preostaje očajnim ljudima i narodima: da biraju između surovog totalitarizma ili jedine alternative – tržišnog liberalizma. Umesto političke tiranije u ime modernizma, društvo će u budućnosti trpeti ekonomsku tiraniju. Ima i nekakvog napretka – za razliku od totalitarnih diktatura niko ne traži od žrtava globalizacije da vole liberalizam.
Kao što pozitivne tekovine totalitarnih sistema nikada ne bi smele pravdati zločinima režima, tako ni zločini totalitarizma ne mogu biti opravdanja za zločine drugih. Nikakve bolne uspomene na totalitarizme ne mogu pravdati ili učiniti prihvatljivijim sadašnje društvo u svemu onome što ga čini neljudskim i destruktivnim.
Ne može se prihvatiti nepravedna sudbina pod izgovorom da bi moglo biti i gore. Bilo koje poređenje gubi smisao, ako mu je jedini cilj opravdanje. Politički sistemi moraju biti proučavani po onome što jesu, a ne samo ocenjivani u odnosu na druge. Ne mogu komparativni nedostaci jednih ublažavati mane drugih. Svaki sistem kao i svaka društvena patologija mora biti analiziran zasebno i odvojeno. Dobrobit ljudi to svakako zaslužuje.
Rusija u krstaskom ratu protiv Amerike
Мислим да је управо узвраћање удараца - шанса да се туча прекине, каже др Александар Дугин, руски геополитичар и филозоф
Нафтоводи и гасоводи су еквивалент геополитике. Америка неће допустити градњу нафтовода и гасовода по маршрутама које одговарају Србији, Русији и многополарном свету. За гасовод се морамо борити. Јужни ток је наше оружје, тврди др Александар Дугин, руски геополитичар и филозоф, говорећи за Балканмагазин о актуелној ситуацији у Србији и на Балкану кроз призму нове прерасподеле утицаја у свету. Политички идеолог Александар Гељевич Дугин (1962) за себе каже да је представник патриотског дела руске политичке мисли и оснивач савремене руске геополитичке школе познатије као неоевроазијантство. Његово деловање дуго је повезивано са националистичким покретима у највећој држави на свету. Међу истомишљенике једно време је убрајао и Едуарда Лимонова, лидера забрањене Национал-бољшевичке партије Русије а данас је наклоњен бившем премијеру Јевгенију Примакову и актуелном премијеру Владимиру Путину.
У марту Дугин је боравио у Београду где је у оквиру форума о улози Русије на Балкану, одржаном на Правном факултету, говорио о проблемима геополитике у новој Европи, месту балканског региона у тој геополитици, интересима православља и његовим вредносним системима и како ће се у свему томе развијати односи између Европе и Русије.
Балканмагазин: По Вама, реална је претпоставка да САД на Балкану намерно користе албански фактор како би у Србији, Македонији, Црној Гори, Грчкој... изазивале конфликтне ситуације, све да би спречиле изградњу руско-европских гасовода и нафтовода, који могу умањили зависност европске заједнице од САД?
Александар Дугин: То је сасвим исправан начин размишљања. Балканска криза, српска криза, чији је врхунац признавање Косова од стране Америке, представља темпирану бомбу против Европе. Када Срби кажу да је све то уперено против њих то је, наравно, тачно. Али, треба имати у виду да су Американци равнодушни и хладни људи. Они не мрзе Србе, они само обављају свој посао: уништавају евроконтинентални идентитет и на овим просторима стварају енклаву криминално-екстремистичких, националистичких, ултраисламистичких снага оличених у великој Албанији. Они то чине како би дестабилизовали ситуацију у читавој Европи и спречили приближавање Европе Русији. Да би нам то било јасно не морамо бити ни параноици нити веровати у цивилизацијске завере. Американци формирају модел који ће послужити њиховој глобалној доминацији по сваку цену, у датом случају по цену српских или руских интереса.
Како оцењујете руску политику на Балкану пре и после Путина?
- Што се тиче политике пре Путина, совјетски период је био евроазијски период. Можда је био лош али, био је евроазијски. Период Јељцина је био атлантски период. Тада је Русија одлучила да преузме западни политички модел и да се одрекне свог идентитета. После Јељцина почиње прелазак од атлантизма ка евроазијанству. То је био суштински преокрет. Путин је за 180 степени окренуо Русију у односу на Јељциново време. Иако је на том путу Путин учинио много, ипак није све. Главно што он није учинио је то да дату ситуацију није довео до тачке са које нема одступања. Руски геополитички идентитет се променио, што је, између осталог, приметно и у односу Русије према Србији, према Балкану.
Идентитет који је био 100 одсто атлантски сада је 50 одсто атлантски а 50 одсто евроазијски. Та неодређеност је још присутна. Можда ће у време Медведева постати још изразитија, можда ће се нешто променити. То нико не зна. У сваком случају, Путинова Русија је постала 50 одсто евроазијска, а то је веома много, посебно ако се узме у обзир да је пре тога била стопостотно евроатлантска.
Зато можемо рећи да постоји извесна двосмисленост Путинове Русије.Та је двосмисленост делимично лоша, а делимично добра. Лоша је утолико што Путин не подржава Србију у потпуности, а добра је што је ипак подржава. На пример, да се у Јељциново време у ОУН гласало о признавању независности Косова Јељцин би након извесног времена признао независност Косова, што је са Путином немогуће.
У Путиново време је, дакле, дошло до заокрета али, не за 180 него за 90 степени. Та политика се разликује и од совјетске, која је била добра али некако слабоумна и неефикасна, и од Јељцинове политике, која је била чисто стопроцентно зло. Тај период је био попут смутног времена, када су руски цареви-самозванци позивали Швеђане или Литванце, након чега је успостављано двовлашће. Сада се ситуација суштински побољшала али, то побољшање није превазишло критичан моменат. Зато Срби морају разумети да је сада наша држава на њиховој страни 50, чак 60 одсто, док је народ био и остао 100 одсто на српској страни. То је веома важно јер, код нас се воља државе не подудара увек са вољом народа. У тешким временима Русија се одриче сопствених интереса зарад туђих, и то је наш проблем. Сада се ситуација нормализује, Русија се понаша много доследније. Оно што се сада дешава у руско-српским односима даје велику и основану наду да ће се Русија и убудуће понашати онако како треба, и да ће на тај начин помоћи Србији.
- Мислим да је данашњи привредни и економски потенцијал Русије више него довољан да би обновио српску привреду. Србија је показала да може опстати и у критичним условима блокаде, јер је пољопривредни сектор веома развијен. Србија сама себи може обезбедити минимум, а руске инвестиције овде могу створити услове за процват у економском смислу. Довољан је само пројекат Гаспрома и сви ће Срби бити сити и богати као Руси.
Један сте од водећих проучавалаца традиције и религије. Како са тог аспекта тумачите савремене односе Истока и Запада?
- Појмови Исток и Запад много су више цивилизацијски него географски. Запад означава линијско време, историју и модерну. Исток означава традицију, циклично време и личност. Из ових дефиниција је јасно да је реч о асиметричним појмовима. Данашње време је, наравно, време победе Запада, са његовом парадигмом модерне, са његовом парадигмом линијског времена које достиже свој врхунац, а то је постмодерна.
Сада се између Истока и Запада (оног Запада који се некада сукобљавао са Истоком) одиграва веома танана транзиција, односно прелазак. Некада је то био модел: Запад против Истока, модернизација традиционалног друштва, колонизација. У овом тренутку дешава се нешто веома интересантно: од хоризонталне опозиције две цивилизације, Исток-Запад, прелазимо на вертикалну опозицију Север-Југ, глобални Север и глобални Југ. По мом мишљењу сада Запад постаје Север, то јест он више није само супротност Истоку већ почиње да доминира у глобалним размерама.
Појављује се, дакле, неки глобални Запад, који се данас више не назива Запад него Север. Сматрам да је тај моменат преласка од модерне на постмодерну, од цивилизације која се бори са остацима традиционалног друштва, то јест од Истока на цивилизацију која је већ однела победу и учврстила своју монополарну хегемонију, у исто време прелазак од модела Исток-Запад на модел Север-Југ, и од модела модерне на модел постмодерне, који можемо назвати Север, и који у планетарним размерама обухвата, уствари, све оно што још није постало постмодерна, то јест све оно што је у том погледу заостало. Тако настаје веома сложена структура: уместо хоризонталне структуре Исток-Запад добијамо вертикалну Север-Југ. Дакле, Север је уствари Запад али у једном развијенијем стадијуму, то је нова парадигма. По мом мишљењу управо то представља суштину савремене геополитичке, а истовремено и филозофске проблематике, будући да многе ствари које се догађају у пресеку ових двеју парадигми у потпуности мењају све: мењају структуру политике, мењају структуру мишљења, мењају структуру културе. Реч је о промени парадигми које одређују човеково битисање у систему међународних односа. У другој половини 20. века између Истока и Запада постојао је баланс. Након Другог светског рата био је Исток и Запад и сви остали - несврстани. Сада се на наше очи руши структура ОУН, Исток и Запад више немају онај значај који су имали у другој половини 20. века, настаје монополарни, такозвани богати Север, где Сједињене Америчке Државе и евроатлантске снаге постају једини субјект светске политике. Свима осталима додељена је улога објекта: Истоку у целини, и Русији, и Србији, и свим другим земљама. Ето, тако по мом мишљењу данас изгледа наша међународна ситуација.
Где се налази Русија у односу на САД и Европу?
- То је крупно и сложено питање. Русија није формирала свој геополитички идентитет. Ја сам поборник евроазијанства, то јест поборник поновног успостављања избалансираног геополитичког модела у свету у коме би Русија имала улогу сиромашног Севера. То значи да би Русија била авангарда свих оних народа који се не слажу са доминацијом САД. Овакав евроазијски модел наш народ у потпуности подржава, јер он логички проистиче из руске историје. У време комунизма и Совјетског Савеза у Русији је чак и модернизација праћена антизападним паролама. Зато сматрам да Русија мора стати на чело крсташког похода сиромашног Југа против богатог Севера. О томе је својевремено говорио Трубецки у чланку Евроазијанство, у књизи Европа и човечанство. Трубецки је поставио опозицију Европа-човечанство, јер је тада Европа била богати Север, а сво остало човечанство сиромашни Југ. Данашња ситуација је другачија али, идеја евроазијанства и даље је актуелна. Руси и данас морају стати на чело отпора глобалног Југа.
Иако више нисмо тако сиромашни, свесни смо да се не можемо убројати у ту златну милијарду, у тај богати Север, који ће експлоатисати целу планету. Моје мишљење дели већина руског народа и само мањина руске елите, јер руска политичка елита тежи да постане део богатог Севера. У томе је противречност савремене руске политике.
Већина руског народа, ипак, тражи свој сопствени евроазијски пут. На питање Да ли је Русија део западне цивилизације или је посебна евроазијска цивилизација? током последњих 10 година 71 до 73 одсто становништва стално одговара да Русија представља самосталну цивилизацију, а то значи да је наше место у евроазијском пројекту. Међутим, уколико исто питање поставимо елити мислим да ће више од 75 одсто њих одговорити да је наше место заједно са Западом.
То је противречност руске политике, и ту дилему запажамо и у Путиновом понашању. Сам Путин сматра да је Русија европска земља, док руски народ сматра да је Русија самостална цивилизација.
Говорећи о Европи, Ви користите термине атлантска, континентална, стара Европа. Шта под тим подразумевате?
- Европа има два идентитета. Први европски идентит је евроатлантски, и то је Европа која своје вредности формира према САД и посматра их као главног геополитичког спонзора, као главну најмоћнију силу у војностратегијском, у економском и у финансијском смислу. То је, дакле, евроатлантска Европа, која се темељи на сличности европских и америчких вредности.
Постоји и евроконтинентални идентитет Европе. Та Европа, у целини узевши, такође, прихвата америчке вредности, али схвата да су њени сопствени интереси другачији, и економски, и политички па чак и геополитички интереси. За ту континенталну Европу било би веома примамљиво да има непосредан приступ енергетским ресурсима на Блиском Истоку и у евроазији.
Америци то, међути, никако не одговара. Америка тежи да контролише експлоатацију нафте и путеве њене доставе у Европу са Блиског Истока. Зато ствара нафтни кордон у проамерички оријентисаним бившим социјалистичким државама Источне Европе. Њихов задатак је да блокирају директан приступ Европе тим енергетским ресурсима. Евроконтинентализам који представља други идентитет Европе испољавао се једно време у позицији Немачке и Француске односно Ширака и Шредера. Била је јасно истакнута идеја егализма, идеја Европе слободне од америчке контроле.
Та тенденција и даље доминира у јавном мњењу Француске и Немачке. Друго је што су њихови данашњи политички лидери евроатлантисти који своју, апсолутно проамеричку, политику увијају у европску реторику. Ове две Европе противрече једна другој. Атлантска Европа акценат ставља на подударности својих интереса са америчким, а континентална Европа истиче различитост интереса. Сматрам да је то веома важна формула. Ради се о томе да Европа и савремена Русија имају различите системе вредности али заједничке интересе, и обрнуто - Европа и Америка имају једнаке системе вредности али различите интересе. Управо се на тој релацији води борба за европски идентитет. Евроатлантисти наглашавају сличност вредности, а евроконтиненталисти разлике у интересима. Уколико је наглашенија разлика у интересима Америке и Европе као самосталног геополитичког субјекта, утолико је Европа ближа Русији, при чему нам мора бити јасно да је реч о двема Европама, о два различита система вредности.
- Шта је глобализација? Она представља глобално ширење америчког модела, америчких интереса. Глобализација је дакле монополарна. Нема усаглашавања могућности и стратешких интереса различитих субјеката. Глобализација представља империјалистичко или неоколонијално наметање једног модела.
Европљани, на пример, кажу: Не разговарамо са онима који не прихватају либералну демократију. Ето, то је смисао глобализације. А шта ако неколико милијарди људи не признаје либералну демократију? Глобализација је донекле флексибилна. Од Руса се узима балалајка, од Африканаца плес, од Француза рационалност или елеганција, од Срба се може узети, рецимо, ракија... али, у суштини, у процесу глобализације потпуно су неважни интереси Француза, Африканаца, Срба или Руса.
Морамо бити свесни да смо, докле год постоји монополарна глобализација, суочени са једним обликом империјализма и новог колонијализма, скривеног под плаштом дијалога и демократије. У то смо се много пута могли уверити и током балканске кризе, и у Ираку, и у односу према Србији и статусу Косова. Американци говоре о глобализацији, а у ствари заводе своју глобалну диктатуру, у светским размерама. Зато је веома важно разумети да су они који су за глобализацију у ствари против истинске демократије, против права народа, против права човека, против избалансираног и праведног света.
Поборници глобализације, међу којима су и неки филозофи, сматрају да је глобализација морална али да је директно супротна социјалној правди. Уствари, она представља антидемократску појаву глобалних размера. Мислим да је борба против глобализације задатак сваког пристојног човека, сваког народа који држи до себе. Треба јој се супротставити у свим аспектима, докле год она представља то што представља данас. У теорији можда постоји нека друга алтерглобализација али, оно са чиме се ми данас суочавамо је формирање једне глобалне империје, то је американизација, то је колонијализација, то је империјализам.
Да ли ће трећи светски рат избити због нафте?
- Не, трећи светски рат неће избити због нафте и, уопште, ратови не избијају због нафте, већ зато што се геополитичке противречности до те мере заоштравају да се не могу решити другачије осим ратом. Нафта или гас су само један од фактора, то никада није главни узрок. Мислим да сазревају услови за трећи светски рат и да он заиста може избити јер смо видели да је пред Други светски рат Лига народа изгубила функцију, као што је то сада случај са ОУН. Судбина Организације уједињених нација иста је као судбина Лиге народа. ОУН нема никакав одговор на косовску кризу јер Американци ову институцију постепено разграђују. Заоштравају се противречности између монополарног и потенцијално мултиполарног света. Монополарни свет је оно што данас постоји, што је актуелно. Мултиполарни је оно чега данас нема али, што би могло постојати. Да ли ће свет бити монополаран или мултиполаран неће одлучити речи, позиви и обраћања јавности, које уствари и нема, то неће решити ни међународно право, које уопште не функционише. Судбину света решиће трећи светски рат.
Која је алтернатива трећем светском рату?
- Алтернатива је почетак хладног рата. И то што пре. Више се не може поставити питање: Рат или мир. Питање је само: хладни или врели рат. Уколико Русија и њени партнери буду имали довољно снаге и могућности да се сада снажно супротставе Американцима мислим да врелог рата неће бити, јер се нико неће сукобити са Русијом која поседује нуклеарно оружје. Биће успостављен бар привремени паритет. Међутим, ако Русија и друге земље мултиполарног клуба сада попусте Американцима и учине им уступке, Американци ће започети врели рат, јер се већ спремају за то, тренирају у Ираку, у Авганистану, у Србији.
Све те репресивне, империјалистичке, агресивне силе попут КФОР-а могу се зауставити само силом. Зато мислим да би Срби након избора требали да затраже формирање руских војних база. Треба од Русије да затражи С300 и С400 и да отпочне поновно освајање својих територија.
То би, наравно, изазвало конфликт и проблеме али, у супротном, проблеми ће бити још тежи. Замислимо да два човека почињу да се туку. Један бије а други још не схвата да га бију. Шта је у датом случају пут до мира? Да ли када нападач пребије жртву до смрти или када се жртва пробуди и почне узвраћати ударце?
Мислим да је упра
Нафтоводи и гасоводи су еквивалент геополитике. Америка неће допустити градњу нафтовода и гасовода по маршрутама које одговарају Србији, Русији и многополарном свету. За гасовод се морамо борити. Јужни ток је наше оружје, тврди др Александар Дугин, руски геополитичар и филозоф, говорећи за Балканмагазин о актуелној ситуацији у Србији и на Балкану кроз призму нове прерасподеле утицаја у свету. Политички идеолог Александар Гељевич Дугин (1962) за себе каже да је представник патриотског дела руске политичке мисли и оснивач савремене руске геополитичке школе познатије као неоевроазијантство. Његово деловање дуго је повезивано са националистичким покретима у највећој држави на свету. Међу истомишљенике једно време је убрајао и Едуарда Лимонова, лидера забрањене Национал-бољшевичке партије Русије а данас је наклоњен бившем премијеру Јевгенију Примакову и актуелном премијеру Владимиру Путину.
У марту Дугин је боравио у Београду где је у оквиру форума о улози Русије на Балкану, одржаном на Правном факултету, говорио о проблемима геополитике у новој Европи, месту балканског региона у тој геополитици, интересима православља и његовим вредносним системима и како ће се у свему томе развијати односи између Европе и Русије.
Балканмагазин: По Вама, реална је претпоставка да САД на Балкану намерно користе албански фактор како би у Србији, Македонији, Црној Гори, Грчкој... изазивале конфликтне ситуације, све да би спречиле изградњу руско-европских гасовода и нафтовода, који могу умањили зависност европске заједнице од САД?
Александар Дугин: То је сасвим исправан начин размишљања. Балканска криза, српска криза, чији је врхунац признавање Косова од стране Америке, представља темпирану бомбу против Европе. Када Срби кажу да је све то уперено против њих то је, наравно, тачно. Али, треба имати у виду да су Американци равнодушни и хладни људи. Они не мрзе Србе, они само обављају свој посао: уништавају евроконтинентални идентитет и на овим просторима стварају енклаву криминално-екстремистичких, националистичких, ултраисламистичких снага оличених у великој Албанији. Они то чине како би дестабилизовали ситуацију у читавој Европи и спречили приближавање Европе Русији. Да би нам то било јасно не морамо бити ни параноици нити веровати у цивилизацијске завере. Американци формирају модел који ће послужити њиховој глобалној доминацији по сваку цену, у датом случају по цену српских или руских интереса.
Како оцењујете руску политику на Балкану пре и после Путина?
- Што се тиче политике пре Путина, совјетски период је био евроазијски период. Можда је био лош али, био је евроазијски. Период Јељцина је био атлантски период. Тада је Русија одлучила да преузме западни политички модел и да се одрекне свог идентитета. После Јељцина почиње прелазак од атлантизма ка евроазијанству. То је био суштински преокрет. Путин је за 180 степени окренуо Русију у односу на Јељциново време. Иако је на том путу Путин учинио много, ипак није све. Главно што он није учинио је то да дату ситуацију није довео до тачке са које нема одступања. Руски геополитички идентитет се променио, што је, између осталог, приметно и у односу Русије према Србији, према Балкану.
Идентитет који је био 100 одсто атлантски сада је 50 одсто атлантски а 50 одсто евроазијски. Та неодређеност је још присутна. Можда ће у време Медведева постати још изразитија, можда ће се нешто променити. То нико не зна. У сваком случају, Путинова Русија је постала 50 одсто евроазијска, а то је веома много, посебно ако се узме у обзир да је пре тога била стопостотно евроатлантска.
Зато можемо рећи да постоји извесна двосмисленост Путинове Русије.Та је двосмисленост делимично лоша, а делимично добра. Лоша је утолико што Путин не подржава Србију у потпуности, а добра је што је ипак подржава. На пример, да се у Јељциново време у ОУН гласало о признавању независности Косова Јељцин би након извесног времена признао независност Косова, што је са Путином немогуће.
У Путиново време је, дакле, дошло до заокрета али, не за 180 него за 90 степени. Та политика се разликује и од совјетске, која је била добра али некако слабоумна и неефикасна, и од Јељцинове политике, која је била чисто стопроцентно зло. Тај период је био попут смутног времена, када су руски цареви-самозванци позивали Швеђане или Литванце, након чега је успостављано двовлашће. Сада се ситуација суштински побољшала али, то побољшање није превазишло критичан моменат. Зато Срби морају разумети да је сада наша држава на њиховој страни 50, чак 60 одсто, док је народ био и остао 100 одсто на српској страни. То је веома важно јер, код нас се воља државе не подудара увек са вољом народа. У тешким временима Русија се одриче сопствених интереса зарад туђих, и то је наш проблем. Сада се ситуација нормализује, Русија се понаша много доследније. Оно што се сада дешава у руско-српским односима даје велику и основану наду да ће се Русија и убудуће понашати онако како треба, и да ће на тај начин помоћи Србији.
- Мислим да је данашњи привредни и економски потенцијал Русије више него довољан да би обновио српску привреду. Србија је показала да може опстати и у критичним условима блокаде, јер је пољопривредни сектор веома развијен. Србија сама себи може обезбедити минимум, а руске инвестиције овде могу створити услове за процват у економском смислу. Довољан је само пројекат Гаспрома и сви ће Срби бити сити и богати као Руси.
Један сте од водећих проучавалаца традиције и религије. Како са тог аспекта тумачите савремене односе Истока и Запада?
- Појмови Исток и Запад много су више цивилизацијски него географски. Запад означава линијско време, историју и модерну. Исток означава традицију, циклично време и личност. Из ових дефиниција је јасно да је реч о асиметричним појмовима. Данашње време је, наравно, време победе Запада, са његовом парадигмом модерне, са његовом парадигмом линијског времена које достиже свој врхунац, а то је постмодерна.
Сада се између Истока и Запада (оног Запада који се некада сукобљавао са Истоком) одиграва веома танана транзиција, односно прелазак. Некада је то био модел: Запад против Истока, модернизација традиционалног друштва, колонизација. У овом тренутку дешава се нешто веома интересантно: од хоризонталне опозиције две цивилизације, Исток-Запад, прелазимо на вертикалну опозицију Север-Југ, глобални Север и глобални Југ. По мом мишљењу сада Запад постаје Север, то јест он више није само супротност Истоку већ почиње да доминира у глобалним размерама.
Појављује се, дакле, неки глобални Запад, који се данас више не назива Запад него Север. Сматрам да је тај моменат преласка од модерне на постмодерну, од цивилизације која се бори са остацима традиционалног друштва, то јест од Истока на цивилизацију која је већ однела победу и учврстила своју монополарну хегемонију, у исто време прелазак од модела Исток-Запад на модел Север-Југ, и од модела модерне на модел постмодерне, који можемо назвати Север, и који у планетарним размерама обухвата, уствари, све оно што још није постало постмодерна, то јест све оно што је у том погледу заостало. Тако настаје веома сложена структура: уместо хоризонталне структуре Исток-Запад добијамо вертикалну Север-Југ. Дакле, Север је уствари Запад али у једном развијенијем стадијуму, то је нова парадигма. По мом мишљењу управо то представља суштину савремене геополитичке, а истовремено и филозофске проблематике, будући да многе ствари које се догађају у пресеку ових двеју парадигми у потпуности мењају све: мењају структуру политике, мењају структуру мишљења, мењају структуру културе. Реч је о промени парадигми које одређују човеково битисање у систему међународних односа. У другој половини 20. века између Истока и Запада постојао је баланс. Након Другог светског рата био је Исток и Запад и сви остали - несврстани. Сада се на наше очи руши структура ОУН, Исток и Запад више немају онај значај који су имали у другој половини 20. века, настаје монополарни, такозвани богати Север, где Сједињене Америчке Државе и евроатлантске снаге постају једини субјект светске политике. Свима осталима додељена је улога објекта: Истоку у целини, и Русији, и Србији, и свим другим земљама. Ето, тако по мом мишљењу данас изгледа наша међународна ситуација.
Где се налази Русија у односу на САД и Европу?
- То је крупно и сложено питање. Русија није формирала свој геополитички идентитет. Ја сам поборник евроазијанства, то јест поборник поновног успостављања избалансираног геополитичког модела у свету у коме би Русија имала улогу сиромашног Севера. То значи да би Русија била авангарда свих оних народа који се не слажу са доминацијом САД. Овакав евроазијски модел наш народ у потпуности подржава, јер он логички проистиче из руске историје. У време комунизма и Совјетског Савеза у Русији је чак и модернизација праћена антизападним паролама. Зато сматрам да Русија мора стати на чело крсташког похода сиромашног Југа против богатог Севера. О томе је својевремено говорио Трубецки у чланку Евроазијанство, у књизи Европа и човечанство. Трубецки је поставио опозицију Европа-човечанство, јер је тада Европа била богати Север, а сво остало човечанство сиромашни Југ. Данашња ситуација је другачија али, идеја евроазијанства и даље је актуелна. Руси и данас морају стати на чело отпора глобалног Југа.
Иако више нисмо тако сиромашни, свесни смо да се не можемо убројати у ту златну милијарду, у тај богати Север, који ће експлоатисати целу планету. Моје мишљење дели већина руског народа и само мањина руске елите, јер руска политичка елита тежи да постане део богатог Севера. У томе је противречност савремене руске политике.
Већина руског народа, ипак, тражи свој сопствени евроазијски пут. На питање Да ли је Русија део западне цивилизације или је посебна евроазијска цивилизација? током последњих 10 година 71 до 73 одсто становништва стално одговара да Русија представља самосталну цивилизацију, а то значи да је наше место у евроазијском пројекту. Међутим, уколико исто питање поставимо елити мислим да ће више од 75 одсто њих одговорити да је наше место заједно са Западом.
То је противречност руске политике, и ту дилему запажамо и у Путиновом понашању. Сам Путин сматра да је Русија европска земља, док руски народ сматра да је Русија самостална цивилизација.
Говорећи о Европи, Ви користите термине атлантска, континентална, стара Европа. Шта под тим подразумевате?
- Европа има два идентитета. Први европски идентит је евроатлантски, и то је Европа која своје вредности формира према САД и посматра их као главног геополитичког спонзора, као главну најмоћнију силу у војностратегијском, у економском и у финансијском смислу. То је, дакле, евроатлантска Европа, која се темељи на сличности европских и америчких вредности.
Постоји и евроконтинентални идентитет Европе. Та Европа, у целини узевши, такође, прихвата америчке вредности, али схвата да су њени сопствени интереси другачији, и економски, и политички па чак и геополитички интереси. За ту континенталну Европу било би веома примамљиво да има непосредан приступ енергетским ресурсима на Блиском Истоку и у евроазији.
Америци то, међути, никако не одговара. Америка тежи да контролише експлоатацију нафте и путеве њене доставе у Европу са Блиског Истока. Зато ствара нафтни кордон у проамерички оријентисаним бившим социјалистичким државама Источне Европе. Њихов задатак је да блокирају директан приступ Европе тим енергетским ресурсима. Евроконтинентализам који представља други идентитет Европе испољавао се једно време у позицији Немачке и Француске односно Ширака и Шредера. Била је јасно истакнута идеја егализма, идеја Европе слободне од америчке контроле.
Та тенденција и даље доминира у јавном мњењу Француске и Немачке. Друго је што су њихови данашњи политички лидери евроатлантисти који своју, апсолутно проамеричку, политику увијају у европску реторику. Ове две Европе противрече једна другој. Атлантска Европа акценат ставља на подударности својих интереса са америчким, а континентална Европа истиче различитост интереса. Сматрам да је то веома важна формула. Ради се о томе да Европа и савремена Русија имају различите системе вредности али заједничке интересе, и обрнуто - Европа и Америка имају једнаке системе вредности али различите интересе. Управо се на тој релацији води борба за европски идентитет. Евроатлантисти наглашавају сличност вредности, а евроконтиненталисти разлике у интересима. Уколико је наглашенија разлика у интересима Америке и Европе као самосталног геополитичког субјекта, утолико је Европа ближа Русији, при чему нам мора бити јасно да је реч о двема Европама, о два различита система вредности.
- Шта је глобализација? Она представља глобално ширење америчког модела, америчких интереса. Глобализација је дакле монополарна. Нема усаглашавања могућности и стратешких интереса различитих субјеката. Глобализација представља империјалистичко или неоколонијално наметање једног модела.
Европљани, на пример, кажу: Не разговарамо са онима који не прихватају либералну демократију. Ето, то је смисао глобализације. А шта ако неколико милијарди људи не признаје либералну демократију? Глобализација је донекле флексибилна. Од Руса се узима балалајка, од Африканаца плес, од Француза рационалност или елеганција, од Срба се може узети, рецимо, ракија... али, у суштини, у процесу глобализације потпуно су неважни интереси Француза, Африканаца, Срба или Руса.
Морамо бити свесни да смо, докле год постоји монополарна глобализација, суочени са једним обликом империјализма и новог колонијализма, скривеног под плаштом дијалога и демократије. У то смо се много пута могли уверити и током балканске кризе, и у Ираку, и у односу према Србији и статусу Косова. Американци говоре о глобализацији, а у ствари заводе своју глобалну диктатуру, у светским размерама. Зато је веома важно разумети да су они који су за глобализацију у ствари против истинске демократије, против права народа, против права човека, против избалансираног и праведног света.
Поборници глобализације, међу којима су и неки филозофи, сматрају да је глобализација морална али да је директно супротна социјалној правди. Уствари, она представља антидемократску појаву глобалних размера. Мислим да је борба против глобализације задатак сваког пристојног човека, сваког народа који држи до себе. Треба јој се супротставити у свим аспектима, докле год она представља то што представља данас. У теорији можда постоји нека друга алтерглобализација али, оно са чиме се ми данас суочавамо је формирање једне глобалне империје, то је американизација, то је колонијализација, то је империјализам.
Да ли ће трећи светски рат избити због нафте?
- Не, трећи светски рат неће избити због нафте и, уопште, ратови не избијају због нафте, већ зато што се геополитичке противречности до те мере заоштравају да се не могу решити другачије осим ратом. Нафта или гас су само један од фактора, то никада није главни узрок. Мислим да сазревају услови за трећи светски рат и да он заиста може избити јер смо видели да је пред Други светски рат Лига народа изгубила функцију, као што је то сада случај са ОУН. Судбина Организације уједињених нација иста је као судбина Лиге народа. ОУН нема никакав одговор на косовску кризу јер Американци ову институцију постепено разграђују. Заоштравају се противречности између монополарног и потенцијално мултиполарног света. Монополарни свет је оно што данас постоји, што је актуелно. Мултиполарни је оно чега данас нема али, што би могло постојати. Да ли ће свет бити монополаран или мултиполаран неће одлучити речи, позиви и обраћања јавности, које уствари и нема, то неће решити ни међународно право, које уопште не функционише. Судбину света решиће трећи светски рат.
Која је алтернатива трећем светском рату?
- Алтернатива је почетак хладног рата. И то што пре. Више се не може поставити питање: Рат или мир. Питање је само: хладни или врели рат. Уколико Русија и њени партнери буду имали довољно снаге и могућности да се сада снажно супротставе Американцима мислим да врелог рата неће бити, јер се нико неће сукобити са Русијом која поседује нуклеарно оружје. Биће успостављен бар привремени паритет. Међутим, ако Русија и друге земље мултиполарног клуба сада попусте Американцима и учине им уступке, Американци ће започети врели рат, јер се већ спремају за то, тренирају у Ираку, у Авганистану, у Србији.
Све те репресивне, империјалистичке, агресивне силе попут КФОР-а могу се зауставити само силом. Зато мислим да би Срби након избора требали да затраже формирање руских војних база. Треба од Русије да затражи С300 и С400 и да отпочне поновно освајање својих територија.
То би, наравно, изазвало конфликт и проблеме али, у супротном, проблеми ће бити још тежи. Замислимо да два човека почињу да се туку. Један бије а други још не схвата да га бију. Шта је у датом случају пут до мира? Да ли када нападач пребије жртву до смрти или када се жртва пробуди и почне узвраћати ударце?
Мислим да је упра