Поруке из Србијине Владе
Ставови које су у размаку од неколико дана изрекли премијер Вучић и министри Удовички и Вербић, мада се односе на теме које су споља гледано сасвим различите, анализирани у равни вредносних порука представљају делове једног јединственог мозаика на коме је методом хиперреализма представљена слика Србијине будућности.
Србијин министар: штета није онолика какву је видимо, већ какву нам тутори одреде
У данима свесрпског потопа у мозаик - слика Србијине колонијалне будућности – своју изјаву прво је уградила кћерка Брозовог дипломате, министар за државну управу Кори Удовички.1) Званичну оцену процене штете које су урадиле јединице локалне самоуправе, Удовички је дала у једној крајње ригидној и самоувереној форми. По њој, само је мањи број јединица локалне самоуправе доставио „адекватну процену”, док је у највећем броју случајева процену штете карактерисао „стари обичај да много вреднујемо оно што нам се да да вреднујемо и што се надамо да ће неко обновити”. Судећи по речима К. Удовички, државу много и нетангира то што су локалне процене штете неадекватне, јер ће „министарство само направити процену ако процена општине не буде одговарајућа”. Оваква самоувереност и искључивост К. Удовички стоји у потпуној несразмери са њеном крајњом некомпетентношћу да управља повереним ресором, али је итекако у сразмери са подршком коју она, као проверени финансијски гаулајтер за земље Трећег света, ужива код белосветске плутократије. Централизација процеса процене штете условљена је управо интересима истинских налогодавац К. Удовички - глобалне банкарске олигархије оличене у ММФ, Светској банци и Европској банци за обнову и развој. Јер, по речима министра за државну управу „процес процене је не само процес процене штете, већ да се дође и до плана обнове капацитета”, а обнова ће се финансирати управо из кредитних линија иностраних, наднационалних и националних, финансијских установа, фондова и агенција. При том „петооктобарка” Удовички заборавља на либералне флоскуле о нераздвојивости демократизације и децентрализације, јер у овом случају децентрализација онемогућује њеним налогодавцима да формирају ефикасан систем контроле финансијских токова експлоатисања једне националне привреде. Величина штете од поплава на инфраструктури, привредним објектима и пољопривредном земљишту је таквог обима, да ће план обнове заправо имати карактер дугорочне стратегије економског развоја савременог државотворног, културолошког и етничког центра Српства – Западне Србије.
Формирање посебне Канцеларије за обнову, која ће речју К. Удовички имати „најшире надлежности у вези са обновом, да ће се код њих формирати судови колика је штета, да се раде пројекти реконструкције и враћања живота у нормалу”, као и именовање М. Благојевића из ЦЕСИД-а за њеног директора, говори о томе ко ће држати кључ планирања Србијине економске будућности. Прецизније, министар Удовички је именовање лица из тзв. невладиног сектора правдала задобијањем поверења у процесу обнове од стране западних наднационалних политичких и финансијских структура. Уколико се на чело ванредног органа са ванредним овлашћењима, којима се узурпирају надлежности постојећих министарстава, доводи стручно потпуно некомпетентно лице, обучено искључиво за намештање по НАТО мери избора у Србији, онда је јасно о каквом виду поверења се ради. Следствено, услед неповерења Вашингтона, због недовољно дубоке денацификације српског друштва, локалне самоуправе, али и министри у Влади Србије, имаће улогу „аминаша” налога једног Марка Благојевића. Тако ће се према визије К. Удовички грађани Србије свести на пореске дужнике који ће финансирати неоколонијални привредни модел који нису изабрали и локалне и државне чиновнике који им нису одговорни.
Србијин министар: добро образовање је за нас луксуз
После К. Удовички, али без њене породичне репутације у раду на ружењу Српства, посла израде мозаика - слика Србијине колонијалне будућности – подухватио се нови министар просвете С. Вербић. У једној телевизијској емисији Вербић је најпре поручио да у српском образовном систем водећи принцип неће бити селекција и рангирање установа и појединаца по основу квалитета, већ принцип уравниловке. То је укратко био одговор министра просвете на питање једног забринутог гимназијалца, који је свој останак у Србији везао за промену односа државног апарата према критеријуму квалитета у образовању. Министров однос према питању квалитета Србијиног образовног система стоји у директној зависности од његовог схватања места и значаја суверене националне државе у међународном поретку. Као сваком најамнику глобалних финансијских структура и ситном чиновнику Вербићу државне границе не омеђују простор његове надлежности и одговорности, на коме се искључиво мери успешност његове делатности. С тога, он не квалификује као „одлив мозгова” случај када Србијин држављанин после завршеног школовања у земљи оде нпр. у Америку и тамо ради у струци, већ само онај случај када такво лице оде у иностранство па тамо ради послове који су испод школске спреме коју је стекао у Србији. Укратко, једном Србијином министру просвете није важно да ли ће новац пореских обвезника Србије уложен у образовање бити враћен кроз радни ангажман некадашњих ђака и студената, већ да ли ће корист од Србијиног школства имати глобалне мултинационалне компаније. Иза лицемерне бриге за материјалну корист појединца-апатрида, ишчупаног из културолошког и националног обрасца коме припада и баченог у свенивелишући океан глобалног тржишта, крије се искључиво брига за интересе белосветске плутократије.
Министар Вербић је започео са игнорисањем квалитета, наставио са негацијом појма државног интереса, а завршио је, сасвим логично, са ставом да смо „ми (Србија) мали да правимо такве универзитете,” какви су у квалитативном погледу престижни универзитети у западноевропским државама. Министар који води ресор просвете, а залаже се, у најмању руку, за стагнацију урушеног Србијиног образовног система, могућ је само у колонији којој економску, а потом и просветну и сваку другу политику кроје господари из Вашингтона и Брисела. Њиховим инвеститорима није потребан образован и друштвено самосвестан високотехнолошки кадар, већ осиромашени, уплашени и непросвећени индустријски и пољопривредни радници и административно-менаџерски капои из „болоњског” система, довољно глупи да буду слепо послушни господарима и довољно саможиви да буду охоли према сопственом народу. Оним бољим међу српским ђацима министар Вербић је у наведеној емисији препоручио да треба да студирају на западним универзитетима, а плутократија ће се већ побринути за њихову будућност, запошљавајућ их у високотехнолошкој индустрији метропола или шаљући их као своје надзорнике и истинске управљаче у колонију Србију.
При том, треба се присетити времена када су се Грци, који у својој земљи или нису имали поједине факултете (нпр. педагогија) или су они били испод ваљаног квалитативног нивоа, масовно школовали на Србијиним универзитетима. На путу у ЕУропску недођију, у Србији се уместо изградње образовног система који би могао да донесе приход државном буџету, у начелу копира грчки банкротирани економски и образовни модел.
Србијин министар: научник си ако те не ухвате
Из оваквог погледа министра Вербића на будућност српског образовног система, сасвим логично проистиче његов суштински афирмативан однос према плагијатима у српској науци, конкретно према „докторату” министра Стефановића. За Вербића је „много већи проблем од тога колико ми имамо плагијата, питање зашто су нам универзитети и факултети толико различити и зашто имају толико различите критеријуме за докторске студије и докторате”. Следствено, по Србијином министру први циљ реформе српског образовног система по „болоњским” критеријумима не треба да буде подизање нивоа квалитета, већ унификација постојећег система, што је истински циљ свих проевропских реформских процеса. То значи да проблем није у томе што велики број докторских дисертација у данашњој Србији не представљају оригиналне доприносе науци, јер се ради о компилацијама састављеним по методу копи-пејст, већ што промет на таквом научном „бувљаку” није уређен и легализован. Барем онако како су Холанђани, по европским мерилима, легализовали проституцију, па да се зна колико кошта Стефановићево „др”.
Министар Вербић се, као и сви досадашњи рушиоци српског образовног система, крије иза аутономије универзитета како био оправдао своје нечињење. Заборављајући при том да је Министарство просвете задужено да по праву управног надзора по службеној дужности проверава законитост сваког поступка спроведеног у образовним установама, па и поступка за израду и одбрану једне докторске дисертације. У случају Стефановића законитост овог поступка је у најмању руку доведена у питање одсуством са јавне одбране докторске дисертације три од укупно пет чланова Комисије и непознавањем језика дисертације од стране двојице чланова Комисије.
Уосталом, дело плагијата има неколико аспеката. Поменути управноправни, ауторскоправни (повреда моралних и имовинских права аутора који су покрадени плагијатом), кривичноправни (плагијат представља кривично дело) и етичко-професионални, односно академски аспект. Министар Вербић не зна за надлежност свог министарства у вези са првим аспектом плагијата, али и сасвим погрешно етичко-професионални аспект везује за постојање правила на универзитету којима би била регулисана ова страна плагијата. Како није реч о кривичноправној страни овог дела, за њу не важи начело легалитета, по коме једно дело може да буде кажњиво само ако је као кривично дело било санкционисано законом у моменту извршења. Правноисторијски посматрано начело легалитета је уведено у кривично законодавство у време грађанских револуција као брана од самовољног, политички мотивисаног кривичног гоњења и кажњавања. Истим разлогом не може да се оправда уношење овог начела и у домен етичко-професионалне одговорности, јер је природа санкције код овог вида одговорности сасвим другачија. Етичка, односно академска одговорност код плагијата не сме да буде нити временски, нити нормативно ограничена. Од потребе да се нормира број фуснота као мерило научности нема крупнијег доказа да је наука једне државе постала, уместо дом изабраних, изба залуталих. У супротном, чак и рад са 50 фуснота, као у случају министра Стефановића, може бити проглашен „докторатом”. Тако се још једном потврђује закономерност по којој инфлација доводи до девалвације, а ова рађа пренормираност.
Позивање на непостојање одговарајућих универзитетских норми којима се утврђује етичко-професионална одговорност код плагијата има као последицу аболицију конкретног фалсификатора и подстицај потенцијалних починилаца да убудуће чине исто, јер ће проћи без икаквих научних, професионалних и друштвених последица. Једноставно речено, министар је у случају Стефановића упутио поруку да се крађа у науци исплати. Истовремено, министрово посредно обећање Стефановићу да ће због одсуства одговарајућих универзитетских, односно Мићиних прописа, бити аболиран за плагијат, представља заправо чин саучесништва.
Ипак, код министра просвете, као и код К. Удовички, нема онакве дозе лицемерја коју према бирачима показују полуписмени кадрови СНС-а. Одсуство гадљивости према плагијату је код њега сасвим у складу са визијом Србије чије су школе и универзитети уређени према колонијалним интересима западних газда.
Србијин премијер: о вашим животима одлучиваће други
После потопа и плагијата, мозаик - слика Србијине колонијалне будућности – довршио је А. Вучић и то позивом косовско-метохијским Србима да изађу на парламентарне, тј. државне изборе које је расписала геноцидна сепаратистичка НАТО творевина, тзв. Република Косово. При том је Вучић истакао да „нећемо оставити председницима општина са већинским српским живљем на Косову да сами одлучују о томе да ли ће изаћи” на тзв. изборе. Као што је демократски узус о поштовању политичке воље грађана којих се једно питање највише тиче игнорисан код процена штете које су сачиниле локалне самоуправе, тако је он последично игнорисан и када су у питању елементарни животни и национални интереси Срба на КиМ. О томе да је њихово изручење туђој геноцидној државоликој побуњеничкој творевини у њиховом најбољем интересу, одлучила је у њихово име квислиншка НАТО испостава у Београду.
Тако су уочи Другог светског рата, са уверењем да ће спасити јединство југословенске државе, по енглеском налогу, а укалкулишући у општу рачуницу и сопствену добит, ондашњи београдски властодржци и поједини српски научници проценили (између осталог чувени: проф. др Радомир Лукић и проф. др Ђорђе Тасић) да је највећи животни интерес Срба формирање хрватске државе у држави – Бановине Хрватске. Узурпирајући право на тумачење њиховог најбољег интереса, Београд је 1939. године далматинске, личке, кордунашке, банијске славонске, сремске и херцеговачке Србе изручио усташком ножу из 1941. године. По томе што је учествовао у извршењу припремних радњи за усташки покољ, а не само по сумњивом докторату, Драгиша Цветковић је близак члановима садашње Владе Србије. Јер, одлуком да натерају косовско-метохијске Србе да изађу на Тачијеве изборе, Влада припрема терен за нови, коначни егзодус Срба са Косова и Метохије.
Корист од Вучића
Развлашћене локалне самоуправе, плагијати и урушен образовни процес и најзад, лишавање грађана Србије права на дефинисање личног и националног интереса, само су делови мозаика који представља слику Србије као НАТО колоније. Уосталом, најбољи доказ да се интерес глобалне плутократије у Србији изражава у неговању свеопштег беспоретка (етичког, правног и сваког другог) и капо-владивине најгорих, те да је Вучићева борба против корупције обична лаж, показује скорашње аванзовање председника судећег већа у постпуку у коме се суди оптуженима у афери „Индекс”, Слађане Бојковић, за в. д. председника Вишег суда у Смедереву. Реч је о својевсрној награди за успешну опструкцију и довођење овог вишегодишњег судског поступка, кључног за увођење реда у држави Србији, до скорашње апсолутне застарелости. И то се догађа у време када ЕУ са Србијом отвара преговарачка поглавља 23. и 24. посвећена правосуђу и корупцији. То је само логична последица владавине која државну политику Републике Србије обликује према туђим и непријатељским интересима, а финансира је новцем домаће сиротиње која је прва жртва оваквог беспоретка.
Посматране мерилима хришћанске историософије, епохе криза могу да имају благодатно и лековито својство, али само уколико један народ спозна истинске узроке сопственог историјског посрнућа. Отуда после криза могу да наступе периоди свеколиког преображаја и развитка. С тога, период политичке историје Србије који Александар Вучић, небирајући цену, жели да обележи својим именом, може да донесе благодатне и отрежњујуће плодове српском народу. Србија под Вучићевом владавином требала би, уколико се призове памети, да се трајно ратосиља две вишедеценијске политичке илузије. Прве, по којој је Запад отаџбина права, слободе и правде, те да ће он Србима у својој „просветитељској” мисији подарити правно уређену државу. И друге, која патриотизам поистовећује са популизмом, демагогијом и фолклорном мегаломанијом, а не са државом, нормом и врлином.
Ставови које су у размаку од неколико дана изрекли премијер Вучић и министри Удовички и Вербић, мада се односе на теме које су споља гледано сасвим различите, анализирани у равни вредносних порука представљају делове једног јединственог мозаика на коме је методом хиперреализма представљена слика Србијине будућности.
Србијин министар: штета није онолика какву је видимо, већ какву нам тутори одреде
У данима свесрпског потопа у мозаик - слика Србијине колонијалне будућности – своју изјаву прво је уградила кћерка Брозовог дипломате, министар за државну управу Кори Удовички.1) Званичну оцену процене штете које су урадиле јединице локалне самоуправе, Удовички је дала у једној крајње ригидној и самоувереној форми. По њој, само је мањи број јединица локалне самоуправе доставио „адекватну процену”, док је у највећем броју случајева процену штете карактерисао „стари обичај да много вреднујемо оно што нам се да да вреднујемо и што се надамо да ће неко обновити”. Судећи по речима К. Удовички, државу много и нетангира то што су локалне процене штете неадекватне, јер ће „министарство само направити процену ако процена општине не буде одговарајућа”. Оваква самоувереност и искључивост К. Удовички стоји у потпуној несразмери са њеном крајњом некомпетентношћу да управља повереним ресором, али је итекако у сразмери са подршком коју она, као проверени финансијски гаулајтер за земље Трећег света, ужива код белосветске плутократије. Централизација процеса процене штете условљена је управо интересима истинских налогодавац К. Удовички - глобалне банкарске олигархије оличене у ММФ, Светској банци и Европској банци за обнову и развој. Јер, по речима министра за државну управу „процес процене је не само процес процене штете, већ да се дође и до плана обнове капацитета”, а обнова ће се финансирати управо из кредитних линија иностраних, наднационалних и националних, финансијских установа, фондова и агенција. При том „петооктобарка” Удовички заборавља на либералне флоскуле о нераздвојивости демократизације и децентрализације, јер у овом случају децентрализација онемогућује њеним налогодавцима да формирају ефикасан систем контроле финансијских токова експлоатисања једне националне привреде. Величина штете од поплава на инфраструктури, привредним објектима и пољопривредном земљишту је таквог обима, да ће план обнове заправо имати карактер дугорочне стратегије економског развоја савременог државотворног, културолошког и етничког центра Српства – Западне Србије.
Формирање посебне Канцеларије за обнову, која ће речју К. Удовички имати „најшире надлежности у вези са обновом, да ће се код њих формирати судови колика је штета, да се раде пројекти реконструкције и враћања живота у нормалу”, као и именовање М. Благојевића из ЦЕСИД-а за њеног директора, говори о томе ко ће држати кључ планирања Србијине економске будућности. Прецизније, министар Удовички је именовање лица из тзв. невладиног сектора правдала задобијањем поверења у процесу обнове од стране западних наднационалних политичких и финансијских структура. Уколико се на чело ванредног органа са ванредним овлашћењима, којима се узурпирају надлежности постојећих министарстава, доводи стручно потпуно некомпетентно лице, обучено искључиво за намештање по НАТО мери избора у Србији, онда је јасно о каквом виду поверења се ради. Следствено, услед неповерења Вашингтона, због недовољно дубоке денацификације српског друштва, локалне самоуправе, али и министри у Влади Србије, имаће улогу „аминаша” налога једног Марка Благојевића. Тако ће се према визије К. Удовички грађани Србије свести на пореске дужнике који ће финансирати неоколонијални привредни модел који нису изабрали и локалне и државне чиновнике који им нису одговорни.
Србијин министар: добро образовање је за нас луксуз
После К. Удовички, али без њене породичне репутације у раду на ружењу Српства, посла израде мозаика - слика Србијине колонијалне будућности – подухватио се нови министар просвете С. Вербић. У једној телевизијској емисији Вербић је најпре поручио да у српском образовном систем водећи принцип неће бити селекција и рангирање установа и појединаца по основу квалитета, већ принцип уравниловке. То је укратко био одговор министра просвете на питање једног забринутог гимназијалца, који је свој останак у Србији везао за промену односа државног апарата према критеријуму квалитета у образовању. Министров однос према питању квалитета Србијиног образовног система стоји у директној зависности од његовог схватања места и значаја суверене националне државе у међународном поретку. Као сваком најамнику глобалних финансијских структура и ситном чиновнику Вербићу државне границе не омеђују простор његове надлежности и одговорности, на коме се искључиво мери успешност његове делатности. С тога, он не квалификује као „одлив мозгова” случај када Србијин држављанин после завршеног школовања у земљи оде нпр. у Америку и тамо ради у струци, већ само онај случај када такво лице оде у иностранство па тамо ради послове који су испод школске спреме коју је стекао у Србији. Укратко, једном Србијином министру просвете није важно да ли ће новац пореских обвезника Србије уложен у образовање бити враћен кроз радни ангажман некадашњих ђака и студената, већ да ли ће корист од Србијиног школства имати глобалне мултинационалне компаније. Иза лицемерне бриге за материјалну корист појединца-апатрида, ишчупаног из културолошког и националног обрасца коме припада и баченог у свенивелишући океан глобалног тржишта, крије се искључиво брига за интересе белосветске плутократије.
Министар Вербић је започео са игнорисањем квалитета, наставио са негацијом појма државног интереса, а завршио је, сасвим логично, са ставом да смо „ми (Србија) мали да правимо такве универзитете,” какви су у квалитативном погледу престижни универзитети у западноевропским државама. Министар који води ресор просвете, а залаже се, у најмању руку, за стагнацију урушеног Србијиног образовног система, могућ је само у колонији којој економску, а потом и просветну и сваку другу политику кроје господари из Вашингтона и Брисела. Њиховим инвеститорима није потребан образован и друштвено самосвестан високотехнолошки кадар, већ осиромашени, уплашени и непросвећени индустријски и пољопривредни радници и административно-менаџерски капои из „болоњског” система, довољно глупи да буду слепо послушни господарима и довољно саможиви да буду охоли према сопственом народу. Оним бољим међу српским ђацима министар Вербић је у наведеној емисији препоручио да треба да студирају на западним универзитетима, а плутократија ће се већ побринути за њихову будућност, запошљавајућ их у високотехнолошкој индустрији метропола или шаљући их као своје надзорнике и истинске управљаче у колонију Србију.
При том, треба се присетити времена када су се Грци, који у својој земљи или нису имали поједине факултете (нпр. педагогија) или су они били испод ваљаног квалитативног нивоа, масовно школовали на Србијиним универзитетима. На путу у ЕУропску недођију, у Србији се уместо изградње образовног система који би могао да донесе приход државном буџету, у начелу копира грчки банкротирани економски и образовни модел.
Србијин министар: научник си ако те не ухвате
Из оваквог погледа министра Вербића на будућност српског образовног система, сасвим логично проистиче његов суштински афирмативан однос према плагијатима у српској науци, конкретно према „докторату” министра Стефановића. За Вербића је „много већи проблем од тога колико ми имамо плагијата, питање зашто су нам универзитети и факултети толико различити и зашто имају толико различите критеријуме за докторске студије и докторате”. Следствено, по Србијином министру први циљ реформе српског образовног система по „болоњским” критеријумима не треба да буде подизање нивоа квалитета, већ унификација постојећег система, што је истински циљ свих проевропских реформских процеса. То значи да проблем није у томе што велики број докторских дисертација у данашњој Србији не представљају оригиналне доприносе науци, јер се ради о компилацијама састављеним по методу копи-пејст, већ што промет на таквом научном „бувљаку” није уређен и легализован. Барем онако како су Холанђани, по европским мерилима, легализовали проституцију, па да се зна колико кошта Стефановићево „др”.
Министар Вербић се, као и сви досадашњи рушиоци српског образовног система, крије иза аутономије универзитета како био оправдао своје нечињење. Заборављајући при том да је Министарство просвете задужено да по праву управног надзора по службеној дужности проверава законитост сваког поступка спроведеног у образовним установама, па и поступка за израду и одбрану једне докторске дисертације. У случају Стефановића законитост овог поступка је у најмању руку доведена у питање одсуством са јавне одбране докторске дисертације три од укупно пет чланова Комисије и непознавањем језика дисертације од стране двојице чланова Комисије.
Уосталом, дело плагијата има неколико аспеката. Поменути управноправни, ауторскоправни (повреда моралних и имовинских права аутора који су покрадени плагијатом), кривичноправни (плагијат представља кривично дело) и етичко-професионални, односно академски аспект. Министар Вербић не зна за надлежност свог министарства у вези са првим аспектом плагијата, али и сасвим погрешно етичко-професионални аспект везује за постојање правила на универзитету којима би била регулисана ова страна плагијата. Како није реч о кривичноправној страни овог дела, за њу не важи начело легалитета, по коме једно дело може да буде кажњиво само ако је као кривично дело било санкционисано законом у моменту извршења. Правноисторијски посматрано начело легалитета је уведено у кривично законодавство у време грађанских револуција као брана од самовољног, политички мотивисаног кривичног гоњења и кажњавања. Истим разлогом не може да се оправда уношење овог начела и у домен етичко-професионалне одговорности, јер је природа санкције код овог вида одговорности сасвим другачија. Етичка, односно академска одговорност код плагијата не сме да буде нити временски, нити нормативно ограничена. Од потребе да се нормира број фуснота као мерило научности нема крупнијег доказа да је наука једне државе постала, уместо дом изабраних, изба залуталих. У супротном, чак и рад са 50 фуснота, као у случају министра Стефановића, може бити проглашен „докторатом”. Тако се још једном потврђује закономерност по којој инфлација доводи до девалвације, а ова рађа пренормираност.
Позивање на непостојање одговарајућих универзитетских норми којима се утврђује етичко-професионална одговорност код плагијата има као последицу аболицију конкретног фалсификатора и подстицај потенцијалних починилаца да убудуће чине исто, јер ће проћи без икаквих научних, професионалних и друштвених последица. Једноставно речено, министар је у случају Стефановића упутио поруку да се крађа у науци исплати. Истовремено, министрово посредно обећање Стефановићу да ће због одсуства одговарајућих универзитетских, односно Мићиних прописа, бити аболиран за плагијат, представља заправо чин саучесништва.
Ипак, код министра просвете, као и код К. Удовички, нема онакве дозе лицемерја коју према бирачима показују полуписмени кадрови СНС-а. Одсуство гадљивости према плагијату је код њега сасвим у складу са визијом Србије чије су школе и универзитети уређени према колонијалним интересима западних газда.
Србијин премијер: о вашим животима одлучиваће други
После потопа и плагијата, мозаик - слика Србијине колонијалне будућности – довршио је А. Вучић и то позивом косовско-метохијским Србима да изађу на парламентарне, тј. државне изборе које је расписала геноцидна сепаратистичка НАТО творевина, тзв. Република Косово. При том је Вучић истакао да „нећемо оставити председницима општина са већинским српским живљем на Косову да сами одлучују о томе да ли ће изаћи” на тзв. изборе. Као што је демократски узус о поштовању политичке воље грађана којих се једно питање највише тиче игнорисан код процена штете које су сачиниле локалне самоуправе, тако је он последично игнорисан и када су у питању елементарни животни и национални интереси Срба на КиМ. О томе да је њихово изручење туђој геноцидној државоликој побуњеничкој творевини у њиховом најбољем интересу, одлучила је у њихово име квислиншка НАТО испостава у Београду.
Тако су уочи Другог светског рата, са уверењем да ће спасити јединство југословенске државе, по енглеском налогу, а укалкулишући у општу рачуницу и сопствену добит, ондашњи београдски властодржци и поједини српски научници проценили (између осталог чувени: проф. др Радомир Лукић и проф. др Ђорђе Тасић) да је највећи животни интерес Срба формирање хрватске државе у држави – Бановине Хрватске. Узурпирајући право на тумачење њиховог најбољег интереса, Београд је 1939. године далматинске, личке, кордунашке, банијске славонске, сремске и херцеговачке Србе изручио усташком ножу из 1941. године. По томе што је учествовао у извршењу припремних радњи за усташки покољ, а не само по сумњивом докторату, Драгиша Цветковић је близак члановима садашње Владе Србије. Јер, одлуком да натерају косовско-метохијске Србе да изађу на Тачијеве изборе, Влада припрема терен за нови, коначни егзодус Срба са Косова и Метохије.
Корист од Вучића
Развлашћене локалне самоуправе, плагијати и урушен образовни процес и најзад, лишавање грађана Србије права на дефинисање личног и националног интереса, само су делови мозаика који представља слику Србије као НАТО колоније. Уосталом, најбољи доказ да се интерес глобалне плутократије у Србији изражава у неговању свеопштег беспоретка (етичког, правног и сваког другог) и капо-владивине најгорих, те да је Вучићева борба против корупције обична лаж, показује скорашње аванзовање председника судећег већа у постпуку у коме се суди оптуженима у афери „Индекс”, Слађане Бојковић, за в. д. председника Вишег суда у Смедереву. Реч је о својевсрној награди за успешну опструкцију и довођење овог вишегодишњег судског поступка, кључног за увођење реда у држави Србији, до скорашње апсолутне застарелости. И то се догађа у време када ЕУ са Србијом отвара преговарачка поглавља 23. и 24. посвећена правосуђу и корупцији. То је само логична последица владавине која државну политику Републике Србије обликује према туђим и непријатељским интересима, а финансира је новцем домаће сиротиње која је прва жртва оваквог беспоретка.
Посматране мерилима хришћанске историософије, епохе криза могу да имају благодатно и лековито својство, али само уколико један народ спозна истинске узроке сопственог историјског посрнућа. Отуда после криза могу да наступе периоди свеколиког преображаја и развитка. С тога, период политичке историје Србије који Александар Вучић, небирајући цену, жели да обележи својим именом, може да донесе благодатне и отрежњујуће плодове српском народу. Србија под Вучићевом владавином требала би, уколико се призове памети, да се трајно ратосиља две вишедеценијске политичке илузије. Прве, по којој је Запад отаџбина права, слободе и правде, те да ће он Србима у својој „просветитељској” мисији подарити правно уређену државу. И друге, која патриотизам поистовећује са популизмом, демагогијом и фолклорном мегаломанијом, а не са државом, нормом и врлином.
