II HUMANITARCIMA – Anđelini Džoli, USAID, UNHCR, UNICEF…
Najmoćnije „humanitarne” organizacije na svetu, UNHCR, UNICEF, Međunarodni Crveni krst i još nekoliko njih, zapravo su samo pokriće zakulisnih poslova koje sprovodi takozvana međunarodna zajednica širom sveta. Jer, tamo gde ima rata i gladi ima i profita.
Humanitarne organizacije koje prikupljaju novac kako kupile nešto siromašnima možda su smislili neki promućurni trgovci sa dobrom idejom i za sebe i za kupce svoje robe. Recimo da imate radnju u kojoj prodajete raznovrsnu robu i da ste primetili da vam čokolade slabo idu, jer mnogo ljudi nema para za to. Prodate ih mesečno hiljadu, a mogli bi još toliko kad bi svi koji ih žele mogli da kupe. Šta možete da uradite? Da osnujete dobrotvorni fond i namamite one koji imaju višak novca da kupe čokolade siromašnima. Treba samo da napravite dobru i dirljivu psihološku predstavu preko koje ćete ganuti srce ljudi koji imaju novac. Angažujte za ovu srceparajuću predstavu nekoliko poznatih likova, najbolje glumaca i potplatite nekoliko uticajnih medija (tj. glavnih urednika novna i TV) da vašu humanu akciju promovišu i rezultat neće izostati. Naravno, sakrijte taj „mali” detalj da ste vi kao trgovac organizator čitave akcije i imaćete zvanično „humanitarnu akciju” koju su osnovali neki samosvesni „dobri ljudi” sa željom da siromašnoj deci kupe čokolade.
U vaš humanitarni fond vremenom će stizati sve više „dobrih” donatora pa ćete moći da platite i glumce i novinare i posebnu administraciju fonda, a ostatak novca će i onako na kraju završiti u vašoj radnji. Pošto će siromašni primaoci čokolade dobiti kao poklon, možete fondu prodati i one koje su već malo bajate. Poklonu se u uči ne gleda. Vremenom ćete moći da pribegnete i raznim drugim trgovačkim trikovima. Tako možete gladnima vremenom isporučivati sve manje čokolada, a medijski prikazivati da je podeljeno mnogo više jer ćete od novca iz fonda moći da platite dobre knjigovođe da vam svaki dinar (evro ili dolar) u fondu proknjiže tako da ispadne da je sve otišlo na čokolade za sirotinju, a da su aktivisti fonda i urednici radili za džabe.
Najzad sa novcem iz fonda možete nevidljivo finansirati i neku moćnu političku stranku i njene poslanike da donesu takve zakone da humanitarni fondovi kao što je vaš dobiju poseban status u odredbama zakona o plaćanje poreza, carina i sl. Tako vaš „humanitarni fond” može biti oslobođen svih dažbina koje morate vi da plaćate kao trgovac.
Onda treba samo da osnivate fondacije, umnožavate ih i povezujete ih u mrežu sa drugim trgovcima i vremenom smišljate kako da ovaj novac koji više država više nije voljna da kontroliše, prebacujete na razne svoje račune. Što više fondova i računa time sve više možete zatirati trag novcu. Tako vaš novac od „humanitarnih aktivnosti” može završiti i kod neke „male” bombama i puškama naoružane skupine koja će terorisati radnje i kioske vaših konkurenata. Možete od tog novca kupiti čitavu fabriku čokolade, a ako vam za njihovu izradu treba sirovina (kakaovo drvo koje raste na nekoj dalekoj tropskoj teritoriji gde predsednik države nije voljan da vam ga ustupi za male pare i mali interes), možete mu poslati teroriste i bombaše koji će tamo još naoružati lokalnu mangupariju i napraviti mu haos u čitavoj zemlji. Najbolje da naprave versku ili etničku podelu, tako da život običnih ljudi postane nepodnošljiv, pa tamo moraju da se angažuju UN ili NATO „mirotvorci” sa avionima i bombama da sve to smire. I to se naravno naziva „humanitarna akcija”. Kada takav nekooperativni idiot od predsednika države ili vlade izgubi vlast, pošaljite svoje humanitarce da ojađene i osiromašene ljude iznova organizuju tako da rade na plantažama kakaovog drveta i zarade neku crkavicu. Neka se taj vaš projekat nazove „humanitarnom investicijom na stvaranju održivog razvoja”. Sirotinja će biti srećna da ima bar nešto da radi i prodaje budzašto, a vi samo dođete i pokupite kakao. I prodajete onda čokoladu po čitavom svetu po desetostruko većoj ceni.
Naravno, posao sa čokoladom je samo jedan od poslova. Preko humanitarnih fondova možete povećati prodaju koječega: na primer zastarelih i kancerogenih mamografa (ako nađete koruptivne osobe koje ćete kao ministre zdravlja ustoličiti u državi – projektovanom regionu, koji će mamografiju učiniti čak zakonom obaveznom za sve žene) ili možete prodati veći broj inkubatora za bebe, ako se nađe dovoljan broj aktivista u akciji koju čedno nazovete: „ Bitka za bebe”.Možete prodavati kompjutere, razne medicinske dijagnostičke aparate (koji nikoga neće izlečiti).
U svakom slučaju otvaraju vam se vrata za fantastičan biznis, samo kada uspete da stvorite humanitarnu iluziju od svoga gramzivog trgovačkog poriva. Za ovaj biznis morate imati bar četiri uslovna faktora: neku humanu katastrofu, koruptivne fundraisers – ljude od imena i ugleda koji će novac prikupljati u fond, medijsku promociju i vešte knjigovođe ili bankare koji će novac kanalisati gde vama kao trgovcu odgovara. Najbolje da imate sopstvenu banku koja vrši plasmane širom sveta. Efekat svega je da se najveći deo prikupljenog novca nađe na kraju na računu vaše kompanije. Ako vam se kroz fondove (usled velikih katastrofa) provlače milijarde evra ili dolara, vi ćete zarađivati fantastičan novac za koji uopšte nećete plaćati porez, a javnost neće ni znati koliko ste bogati.
Najmoćnije „humanitarne organizacije” koje koristi vlastela i koja se na političkoj pozornici pojavljuje pod nazivom „međunarodna zajednica”su: UNHCR i UNICEF, kao i međunarodni Crveni krst. Kada ne bi bilo katastrofa i ratova ili „etničkih” i „verskih sukoba”, poplava , cunamija i sl. , preko njihovih računa se ne bi prelivale milijarde dolara, a desetine hiljada zaposlenih u ovim organizacijama bi ostali bez pozamašnih plata i beneficija. Zato stara trgovačka izreka kaže: ako tržišta nema, ono se mora napraviti.
Pored ovih najvećih međunarodnih HO, u svetu operiše ogroman broj privatnih i državnih humanitarnih fondova u raznim regijama i one se osnivaju po potrebi u zavisnosti od katastrofe.
Slučaj Haitija i srpska „mirovnjačka” sramota
I nama dobro poznati „humanitarac” Bil Klinton ima svoj „humanitarni” fond „Clinton initiative”. Uopšte čitava porodica (supruga i ćerka ) su se specijalizovali za fundraising od kompanija i pojedinaca iz čitavog sveta, a posebno su im dragi bogati donatori iz Kine gde su iz SAD odlivene stotine milijardi dolara u investicijama kako bi kineski biznis potopio američke nacionaliste koji nisu našli ili ne žele da nađu zajednički jezik sa globalistima iz trgovačkog kartela u Londonu. SAD se inače godinama održava prilivom novca sa Dalekog Istoka i drugih delova sveta , dok američka privreda stagnira.
Nakon razornog zemljotresa na Haitiju januara 2010. godine (za koji je američki Pentagon verovatno „intuitivno predosetio” da će se dogoditi pa su vojne brodove za „spasavanje” uputili u region dan pre zemljotresa), Klinton je sa ćerkom odmah počeo da prikuplja novac i šalje pakete sa hranom i vodom na Haiti.
Zbog velikog broja nevladinih organizacija koje rade na Haitiju ova država se u žargonu često naziva i Republika nevladinih organizacija. NVO sektor je tako okupaciona sila koja pažljivo motri da se Haićani nikada ne otrgnu iz ropstva i od vlastelinske pljačke iz Britanije i Francuske, kako su jednom umalo uspeli isplativši im sva dugovanja. Tako i dve godina nakon potresa oko 360.000 Haićana živi pod šatorima i ima samo jedan obrok dnevno. Zemljotres koji je Pentagon „predosetio” ubio je 250.000 ljudi , a kolera ubila još 7.750 nakon što su stručne „humanitarne” UN jedinice preužele sanitarno obezbeđivanje čitavog regiona.
Po nekim procenama oko 3 milijarde dolara samo u individualnim donacijama je ušlo nakon 2010. godine na Haiti i još 6 milijardi je prikupljeno uz pomoć vlade.
Analize Centra za globalni razvoj o tome gde je završio sav novac zaključile su da je manje od 10 posto ukupne sume otišlo vladi Haitija, a manje od 1 posto otišao je organizacijama i privredi. Čitava jedna trećina iz ukupnog fonda je u stvari vraćena donatorima i donatorskim zemljama kako bi im nadoknadila njihov sopstveni civilni i vojni učinak u ovoj katastrofi. Većina ostatka novca je ostala međunarodnim nevladinim organizacijama i njihovim privatnim ugovaračima u raznim poslovima.
Stotinama hiljada ljudi koji su ostali beskućnici tzv. „međunarodna zajednica” je sagradila jedva 5.000 novih domova. Uprkos činjenici da su kriminal i ubistva na Haitiju procentualno oko 6,9 na svakih 100. 000 stanovnika (stopa u Nju Orleansu je 58), velika suma novca je potrošena na„bezbednost” tj. oružene snage UN koje Haićani nikada nisu želeli na svom tlu. Godišnji budžet ove „mirotvoračke” i „bezbednjačke” UN misije (u kojoj su na svoju sramotu učestvovali i pripadnici MUP-a Srbije u okviru snaga Minustah) za 2012-2013. iznosi oko 644 miliona dolara, a samo on bi pokrio gradnju čak 58 000 jeftinih kuća koje bi zadovoljile potrebe haićanskih beskućnika.
Kako dobiti na poklon državno zemljište
Mnoge humanitarne fondacije se u Beogradu nalaze na lokacijama u centru grada za koje bi neka profitabilna firma, koja plaća porez, morala dobro da plati, dok oni to ne moraju. Pri tome mogu u Srbiji „humanitarci” da obavljaju i neke privredne delatnosti, pod uslovom da im u statutu stoji da je to „humanitarni rad”. Mogu raznu robu uvoziti bez carine, a porez na dobit ne plaćaju ako je roba namenjena u humanitarne svrhe. Mogu primati i davati poklone u nekretninama, zemljištu, novcu itd. Tako na primer zadužbina Riharda Freliha, koja ima zgrade u Dobrinjskoj i Makedonskoj ulici u samom centru Beograda ima i svoju Fondaciju Solidarnosti koja okuplja više raznih humanitarnih fondova. Frelih je inače bio predratni jevrejski trgovac žitom koji je bio vlasnik više magacinskih prostora širom Srbije u kojima je žito čuvano.
Tako je u sklopu Fondacije Solidarnosti Srbije osnovan i Centar za hiporehabilitaciju blizu Trebinja u BiH. U prevodu to je rehabilitacija pomoću konja i cilj Centra je tako da decu sa invaliditetom rehabilituje (nejasno kako) pomoću konja. U svakom slučaju je ova fondacija morala da za to ima i zemljište i ergelu sa konjima. Suosnivač ovog Centra je veoma zanimljiv lik na funkciji vladike u SPC-u za zahumsko-hercegovačku i primorsku oblast, a poznat je po duhovnom imenu Grigorije. Vladika Grigorije je inače veliki zaljubljenik u fudbal, ali i u biznis kao pritajeni ili aktivni učesnik u mnogim pljačkaškim privatizacijama širom BiH. Poznat je i kao poštovalac svetovnog života po kafićima i ljubitelj je skupih automobila poput „Maseratija”. Rado se moli Svetoj Bogorodici i posećuje katoličke molitvene skupove, pa čak sebe od milja naziva biskupom.
_____________________________
UNHCR od 2001. ima kao svoj brend Anđelinu Džoli, katolkinju, ali je manje poznato da je ona i član Komiteta za inostrane poslove koji je formalno osnovala porodica Rokfeler, a zapravo je to politička ekspozitura Londona preko koje se kreira spoljna politika SAD. Džoli je tako javno pozvala Kinu i Rusiju da iskoriste svoje pravo veta i izvrše pritisak na Siriju. Ona je 2003. godine putovala i u Kongo u pratnji obaveštajca iz Konga i člana Međunarodne krizne grupe, Džona Prendergasta koji je na vezi sa rastućom armijom afričkih „Otporaša” koji s e vrhunskim psihološkim operacijama okupljaju u oganizaciju „Save Darfur”. Džoli svojim oskudnim glumačkim umećem igra u propagandnim holivudskim filmovima koji promovišu neophodnost mešanja CIA i SAD u „humanitarne” operacije širom sveta (gde ima zlata i nafte i sl.).
U Sarajevu je promovisal „svoj rediteljski” film „Zemlja krvi i meda”, kojim se opravdava humanitarna NATO intervencija u Bosni. Njenu posetu i intervju s a njom je pratila TV „Al Džazira”, kao bajagi „nezavisna arapska televizija”, koja poznato je uvek ima ekskluzivne snimke i saopštenja Al Kaide (Al CIAde).
Autor: Ivona Zivkovic
Najmoćnije „humanitarne” organizacije na svetu, UNHCR, UNICEF, Međunarodni Crveni krst i još nekoliko njih, zapravo su samo pokriće zakulisnih poslova koje sprovodi takozvana međunarodna zajednica širom sveta. Jer, tamo gde ima rata i gladi ima i profita.
Humanitarne organizacije koje prikupljaju novac kako kupile nešto siromašnima možda su smislili neki promućurni trgovci sa dobrom idejom i za sebe i za kupce svoje robe. Recimo da imate radnju u kojoj prodajete raznovrsnu robu i da ste primetili da vam čokolade slabo idu, jer mnogo ljudi nema para za to. Prodate ih mesečno hiljadu, a mogli bi još toliko kad bi svi koji ih žele mogli da kupe. Šta možete da uradite? Da osnujete dobrotvorni fond i namamite one koji imaju višak novca da kupe čokolade siromašnima. Treba samo da napravite dobru i dirljivu psihološku predstavu preko koje ćete ganuti srce ljudi koji imaju novac. Angažujte za ovu srceparajuću predstavu nekoliko poznatih likova, najbolje glumaca i potplatite nekoliko uticajnih medija (tj. glavnih urednika novna i TV) da vašu humanu akciju promovišu i rezultat neće izostati. Naravno, sakrijte taj „mali” detalj da ste vi kao trgovac organizator čitave akcije i imaćete zvanično „humanitarnu akciju” koju su osnovali neki samosvesni „dobri ljudi” sa željom da siromašnoj deci kupe čokolade.
U vaš humanitarni fond vremenom će stizati sve više „dobrih” donatora pa ćete moći da platite i glumce i novinare i posebnu administraciju fonda, a ostatak novca će i onako na kraju završiti u vašoj radnji. Pošto će siromašni primaoci čokolade dobiti kao poklon, možete fondu prodati i one koje su već malo bajate. Poklonu se u uči ne gleda. Vremenom ćete moći da pribegnete i raznim drugim trgovačkim trikovima. Tako možete gladnima vremenom isporučivati sve manje čokolada, a medijski prikazivati da je podeljeno mnogo više jer ćete od novca iz fonda moći da platite dobre knjigovođe da vam svaki dinar (evro ili dolar) u fondu proknjiže tako da ispadne da je sve otišlo na čokolade za sirotinju, a da su aktivisti fonda i urednici radili za džabe.
Najzad sa novcem iz fonda možete nevidljivo finansirati i neku moćnu političku stranku i njene poslanike da donesu takve zakone da humanitarni fondovi kao što je vaš dobiju poseban status u odredbama zakona o plaćanje poreza, carina i sl. Tako vaš „humanitarni fond” može biti oslobođen svih dažbina koje morate vi da plaćate kao trgovac.
Onda treba samo da osnivate fondacije, umnožavate ih i povezujete ih u mrežu sa drugim trgovcima i vremenom smišljate kako da ovaj novac koji više država više nije voljna da kontroliše, prebacujete na razne svoje račune. Što više fondova i računa time sve više možete zatirati trag novcu. Tako vaš novac od „humanitarnih aktivnosti” može završiti i kod neke „male” bombama i puškama naoružane skupine koja će terorisati radnje i kioske vaših konkurenata. Možete od tog novca kupiti čitavu fabriku čokolade, a ako vam za njihovu izradu treba sirovina (kakaovo drvo koje raste na nekoj dalekoj tropskoj teritoriji gde predsednik države nije voljan da vam ga ustupi za male pare i mali interes), možete mu poslati teroriste i bombaše koji će tamo još naoružati lokalnu mangupariju i napraviti mu haos u čitavoj zemlji. Najbolje da naprave versku ili etničku podelu, tako da život običnih ljudi postane nepodnošljiv, pa tamo moraju da se angažuju UN ili NATO „mirotvorci” sa avionima i bombama da sve to smire. I to se naravno naziva „humanitarna akcija”. Kada takav nekooperativni idiot od predsednika države ili vlade izgubi vlast, pošaljite svoje humanitarce da ojađene i osiromašene ljude iznova organizuju tako da rade na plantažama kakaovog drveta i zarade neku crkavicu. Neka se taj vaš projekat nazove „humanitarnom investicijom na stvaranju održivog razvoja”. Sirotinja će biti srećna da ima bar nešto da radi i prodaje budzašto, a vi samo dođete i pokupite kakao. I prodajete onda čokoladu po čitavom svetu po desetostruko većoj ceni.
Naravno, posao sa čokoladom je samo jedan od poslova. Preko humanitarnih fondova možete povećati prodaju koječega: na primer zastarelih i kancerogenih mamografa (ako nađete koruptivne osobe koje ćete kao ministre zdravlja ustoličiti u državi – projektovanom regionu, koji će mamografiju učiniti čak zakonom obaveznom za sve žene) ili možete prodati veći broj inkubatora za bebe, ako se nađe dovoljan broj aktivista u akciji koju čedno nazovete: „ Bitka za bebe”.Možete prodavati kompjutere, razne medicinske dijagnostičke aparate (koji nikoga neće izlečiti).
U svakom slučaju otvaraju vam se vrata za fantastičan biznis, samo kada uspete da stvorite humanitarnu iluziju od svoga gramzivog trgovačkog poriva. Za ovaj biznis morate imati bar četiri uslovna faktora: neku humanu katastrofu, koruptivne fundraisers – ljude od imena i ugleda koji će novac prikupljati u fond, medijsku promociju i vešte knjigovođe ili bankare koji će novac kanalisati gde vama kao trgovcu odgovara. Najbolje da imate sopstvenu banku koja vrši plasmane širom sveta. Efekat svega je da se najveći deo prikupljenog novca nađe na kraju na računu vaše kompanije. Ako vam se kroz fondove (usled velikih katastrofa) provlače milijarde evra ili dolara, vi ćete zarađivati fantastičan novac za koji uopšte nećete plaćati porez, a javnost neće ni znati koliko ste bogati.
Najmoćnije „humanitarne organizacije” koje koristi vlastela i koja se na političkoj pozornici pojavljuje pod nazivom „međunarodna zajednica”su: UNHCR i UNICEF, kao i međunarodni Crveni krst. Kada ne bi bilo katastrofa i ratova ili „etničkih” i „verskih sukoba”, poplava , cunamija i sl. , preko njihovih računa se ne bi prelivale milijarde dolara, a desetine hiljada zaposlenih u ovim organizacijama bi ostali bez pozamašnih plata i beneficija. Zato stara trgovačka izreka kaže: ako tržišta nema, ono se mora napraviti.
Pored ovih najvećih međunarodnih HO, u svetu operiše ogroman broj privatnih i državnih humanitarnih fondova u raznim regijama i one se osnivaju po potrebi u zavisnosti od katastrofe.
Slučaj Haitija i srpska „mirovnjačka” sramota
I nama dobro poznati „humanitarac” Bil Klinton ima svoj „humanitarni” fond „Clinton initiative”. Uopšte čitava porodica (supruga i ćerka ) su se specijalizovali za fundraising od kompanija i pojedinaca iz čitavog sveta, a posebno su im dragi bogati donatori iz Kine gde su iz SAD odlivene stotine milijardi dolara u investicijama kako bi kineski biznis potopio američke nacionaliste koji nisu našli ili ne žele da nađu zajednički jezik sa globalistima iz trgovačkog kartela u Londonu. SAD se inače godinama održava prilivom novca sa Dalekog Istoka i drugih delova sveta , dok američka privreda stagnira.
Nakon razornog zemljotresa na Haitiju januara 2010. godine (za koji je američki Pentagon verovatno „intuitivno predosetio” da će se dogoditi pa su vojne brodove za „spasavanje” uputili u region dan pre zemljotresa), Klinton je sa ćerkom odmah počeo da prikuplja novac i šalje pakete sa hranom i vodom na Haiti.
Zbog velikog broja nevladinih organizacija koje rade na Haitiju ova država se u žargonu često naziva i Republika nevladinih organizacija. NVO sektor je tako okupaciona sila koja pažljivo motri da se Haićani nikada ne otrgnu iz ropstva i od vlastelinske pljačke iz Britanije i Francuske, kako su jednom umalo uspeli isplativši im sva dugovanja. Tako i dve godina nakon potresa oko 360.000 Haićana živi pod šatorima i ima samo jedan obrok dnevno. Zemljotres koji je Pentagon „predosetio” ubio je 250.000 ljudi , a kolera ubila još 7.750 nakon što su stručne „humanitarne” UN jedinice preužele sanitarno obezbeđivanje čitavog regiona.
Po nekim procenama oko 3 milijarde dolara samo u individualnim donacijama je ušlo nakon 2010. godine na Haiti i još 6 milijardi je prikupljeno uz pomoć vlade.
Analize Centra za globalni razvoj o tome gde je završio sav novac zaključile su da je manje od 10 posto ukupne sume otišlo vladi Haitija, a manje od 1 posto otišao je organizacijama i privredi. Čitava jedna trećina iz ukupnog fonda je u stvari vraćena donatorima i donatorskim zemljama kako bi im nadoknadila njihov sopstveni civilni i vojni učinak u ovoj katastrofi. Većina ostatka novca je ostala međunarodnim nevladinim organizacijama i njihovim privatnim ugovaračima u raznim poslovima.
Stotinama hiljada ljudi koji su ostali beskućnici tzv. „međunarodna zajednica” je sagradila jedva 5.000 novih domova. Uprkos činjenici da su kriminal i ubistva na Haitiju procentualno oko 6,9 na svakih 100. 000 stanovnika (stopa u Nju Orleansu je 58), velika suma novca je potrošena na„bezbednost” tj. oružene snage UN koje Haićani nikada nisu želeli na svom tlu. Godišnji budžet ove „mirotvoračke” i „bezbednjačke” UN misije (u kojoj su na svoju sramotu učestvovali i pripadnici MUP-a Srbije u okviru snaga Minustah) za 2012-2013. iznosi oko 644 miliona dolara, a samo on bi pokrio gradnju čak 58 000 jeftinih kuća koje bi zadovoljile potrebe haićanskih beskućnika.
Kako dobiti na poklon državno zemljište
Mnoge humanitarne fondacije se u Beogradu nalaze na lokacijama u centru grada za koje bi neka profitabilna firma, koja plaća porez, morala dobro da plati, dok oni to ne moraju. Pri tome mogu u Srbiji „humanitarci” da obavljaju i neke privredne delatnosti, pod uslovom da im u statutu stoji da je to „humanitarni rad”. Mogu raznu robu uvoziti bez carine, a porez na dobit ne plaćaju ako je roba namenjena u humanitarne svrhe. Mogu primati i davati poklone u nekretninama, zemljištu, novcu itd. Tako na primer zadužbina Riharda Freliha, koja ima zgrade u Dobrinjskoj i Makedonskoj ulici u samom centru Beograda ima i svoju Fondaciju Solidarnosti koja okuplja više raznih humanitarnih fondova. Frelih je inače bio predratni jevrejski trgovac žitom koji je bio vlasnik više magacinskih prostora širom Srbije u kojima je žito čuvano.
Tako je u sklopu Fondacije Solidarnosti Srbije osnovan i Centar za hiporehabilitaciju blizu Trebinja u BiH. U prevodu to je rehabilitacija pomoću konja i cilj Centra je tako da decu sa invaliditetom rehabilituje (nejasno kako) pomoću konja. U svakom slučaju je ova fondacija morala da za to ima i zemljište i ergelu sa konjima. Suosnivač ovog Centra je veoma zanimljiv lik na funkciji vladike u SPC-u za zahumsko-hercegovačku i primorsku oblast, a poznat je po duhovnom imenu Grigorije. Vladika Grigorije je inače veliki zaljubljenik u fudbal, ali i u biznis kao pritajeni ili aktivni učesnik u mnogim pljačkaškim privatizacijama širom BiH. Poznat je i kao poštovalac svetovnog života po kafićima i ljubitelj je skupih automobila poput „Maseratija”. Rado se moli Svetoj Bogorodici i posećuje katoličke molitvene skupove, pa čak sebe od milja naziva biskupom.
_____________________________
UNHCR od 2001. ima kao svoj brend Anđelinu Džoli, katolkinju, ali je manje poznato da je ona i član Komiteta za inostrane poslove koji je formalno osnovala porodica Rokfeler, a zapravo je to politička ekspozitura Londona preko koje se kreira spoljna politika SAD. Džoli je tako javno pozvala Kinu i Rusiju da iskoriste svoje pravo veta i izvrše pritisak na Siriju. Ona je 2003. godine putovala i u Kongo u pratnji obaveštajca iz Konga i člana Međunarodne krizne grupe, Džona Prendergasta koji je na vezi sa rastućom armijom afričkih „Otporaša” koji s e vrhunskim psihološkim operacijama okupljaju u oganizaciju „Save Darfur”. Džoli svojim oskudnim glumačkim umećem igra u propagandnim holivudskim filmovima koji promovišu neophodnost mešanja CIA i SAD u „humanitarne” operacije širom sveta (gde ima zlata i nafte i sl.).
U Sarajevu je promovisal „svoj rediteljski” film „Zemlja krvi i meda”, kojim se opravdava humanitarna NATO intervencija u Bosni. Njenu posetu i intervju s a njom je pratila TV „Al Džazira”, kao bajagi „nezavisna arapska televizija”, koja poznato je uvek ima ekskluzivne snimke i saopštenja Al Kaide (Al CIAde).
Autor: Ivona Zivkovic
Нема коментара:
Постави коментар