ŠTA JE PROBLEM SA SRBIJAGASOM

Bajatovića je iz ugla Amerike potrebno smeniti zato što je Srbijagas partner u izgradnji Južnog toka. I iz ugla Srbije ga treba smeniti, ali ne sad 
Tema je komplikovana i zato odmah iznosim stavove koji će olakšati čitanje:

1. Zorana Mihajlović traži smenu Bajatovića odmah zato što je njen zadatak da zaustavi izgradnju Južnog toka; 

2. Bajatovića, naravno, treba smeniti, ali ne dok se ne završi sva papirologija potrebna za realizaciju Južnog toka; 

3. Osnovno pitanje na koje treba dati odgovor je, kako i pod kojim sve uslovima Srbijagas može poslovati, tako da ne stvara tekuće gubitke; 

4. Sve što smo imali prilike da čujemo od zvaničnika pokazuje u najboljem slučaju po njih ogromno ne razumevanje kako se upravlja složenim sistemima i potpuna nesposobnost da se sagledaju svi odlučujući aspekti problema. A problem je stvaran, nije izmišljen niti je posledica samo korupcije i zle namere. 

Bajatovića je iz ugla Amerike potrebno odmah smeniti zato što je Srbijagas partner u izgradnji Južnog toka i, ako se ovlada pozicijom direktora, onda je mogućnost opstrukcije u dobijanju svih dozvola i papirologiji, koju je neophodno podneti, ogromna. Vi kao sve hoćete, samo nikako da radite kako treba i stalno vam treba još neko razjašnjenje, još neka analiza itd., itd. 
Kada Mihajlovićka kaže da će se „ugrožavanje energetske stabilnosti Srbije” izbeći smenom direktora, onda dubinom besmislice koju izgovara, kao da će dugovi, a naročito stvarnje tekućih gubitaka, nestati promenom menadžmenta u nedelji pred grejnu sezonu, podcrtava i čini vidljivijim stepen histerije koji postoji oko početka izgradnje Južnog toka. 
Na moje neprijatno iznenađenje – a verujem da niko ne misli da sam ja naročito naivan i neobavešten čovek, svi drugi predlozi koje smo čuli i od Dačića (povećanje cene) i naročito od Radulovića (konverzija potraživanja u kapital), jednako su daleko od stvarnog početka rešavanja problema Srbijagasa. Uz ogradu da ne sporim činjenicu da ti predlozi nisu do te mere besmisleni kao ono što izgovara Amerika kroz lik ministarke Mihajlović. 

PROBLEMI SRBIJAGASA

Centralno pitanje Srbijagasa uopšte nisu dugovi, nego neprekidno pravljenje tekućih gubitaka. Da bi se to rešilo, neophodno je istovremeno sagledati sledeće segmente: 

a) Kako organizovati rad celokupne privrede i toplana kao najvećih potrošača gasa kako bi se potrošnja kretala u ugovorenom rasponu 40 odsto leti i 60 zimi; 

b) Optimalizacija investicija i tehničko-tehnološkog održavanja sistema; 

v) Smanjenje transportnih troškova i kroz Mađarsku i kroz Srbiju; 

g) Optimalizacija zaposlenih i smanjenje fiksnih troškova; 

d) Racionalizacija korišćenja sopstvene imovine; 

đ) Racionalizacija finansijskog poslovanja; 

e) Na osnovu prethodnih analiza, utvrditi cenu gasa koja bi obezbeđivala da se ne stvaraju novi gubici; 

ž) Ponovna analiza svih segmenata u modelu primene cene gasa utvrđene na opisani način; 

z) Predalaganje rešenja koje je održivo. 

Tek kada se ovo uradi, na red dolazi pitanje dugova. I eventulana konverzija, o kojoj govori Radulović. To je kao da imamo pacijenta kome treba presaditi jetru. Potreban nam je donor, silne analize da jetra odgovara pacijentu, ogroman tim od 15 i više stručnjaka na čelu sa vrhunskim hirurgom, terapija koju ćemo primeniti nakon operacije da bi se smanjio rizik od odbacivanja i tako dalje. A potreban nam je i anesteziolog, da pacijenta uvede u anesteziju. To je u našem slučaju konverzija duga u kapital. To što je pacijent uspavan, ne znači ništa u pogledu nefunkcionisanja jetre. Uzrok nije otklonjen. A to su tekući gubici. 
Samo da bih približio čitaocima složenost neophodnih analiza, ovom prilikom samo ću malo razviti tačku a). 
Reč je o tome da ostvarujete povoljniju cenu gasa ako imate višegodišnji ugovor sa Gaspromom, ali onda morate garantovati stabilnost povlačenja količina gasa u ugovorenom rasponu. Inače vam sleduju sankcije koje gas čine skupljim nego da ga nabavljate po kratkoročnim ugovorima. I onda je sistem potpuno neodrživ. 
Da biste to postigli, morate da isključite rad glavnih potrošača koji nisu vezani za grejanje u periodu 15. decembar – 15. februar, kao što su npr. Azotara ili Petrohemija. 

SMISAO GASNIH ELEKRANA

 To dalje znači da takvi subjekti moraju svoje remonte da planiraju u zimsko vreme, veoma precizno i odgovorno, a istovremeno da u periodu koji prethodi remontima obezbede zalihe svojih proizvoda kako tržište ne bi ostalo bez snabdevanja. 
To povlači pitanje finansiranja tih zaliha u prvoj godini (posle sve ide u okviru tekućih prihoda i rashoda), ko to plaća i iz kojih sredstava. 
To dalje znači da se mora obezbediti plasman proizvoda tim subjektima inače je sistem neodrživ. 
Istovremeno se mora analizirati i isključenje grejanja na gas u Beogradu kako bi se smanjila količina utrošenog gasa u zimskom periodu i vraćanje na projekat grejanja toplovodom od termoelektrane Obrenovac. Ako se sećate, svojevremeno je gasni lobi preko pokojnog Bogdanovića uspeo da već pložene cevi iskopa i proda kako bi se Beograd potpuno besmisleno grejao na gas, a topla voda i dalje oticala Savom. 
Analiza mora da obuhvati i mogućnost povećanja potrošnje gasa preko izgradnje gasnih elektrana, koje bi radile u letnjem periodu i uticaj tako proizvedenih kilovata na cenu struje. I inače se mora napraviti cela studija paritetnih cena enrgenata. 
U svakom od ovih sistema se takođe mora voditi računa o optimalizacijama kako bi bili u stanju da plaćaju za utrošeni gas. 
I da ovde stanem, mislim da ste shvatili o kako složenom pitanju je reč, čak i kada se zadržimo površno samo na jednom segmentu neophodne analize. 
Sada ponovo zamislite odgovore tipa „cenu treba povećati” – kao da cenu, uz sve postojeće troškove, možeš dizati koliko ti se hoće, a ne koliko privreda i građani mogu da izdrže, ili konverzija dugova u kapital, ili smena Bajatovića. 

ZAŠTO GA STVARNO TREBA SMENITI

Za kraj mala ilustracija zašto Bajatovića treba smeniti. Kada smo radili reorganizaciju NIS 2002. godine, u čijem sastavu je tada bio i Srbijagas, transportovano je oko 2,2-2,5 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Zaposlenih je bilo oko 650 i plan je bio da se taj broj smanji na 470. Danas se transportuje oko 1,2-1,3 milijarde godišnje, dakle duplo manje, a zaposlenih je preko 1.300. 
Ili, forsiraju se „projekti gasifikacije” u Vojvodini, a postojeći sistemi prave gubitke i ljudi se isključuju sa gasa. Dakle investira se potpuno neracionalno. 
Samo u ovim stavkama sasvim nepotreban trošak koji pravi Srbijagas je oko 14 miliona evra godišnje. Da i tu ne idemo dalje u analizu. Jasno je. 
Skladištnje gasa kao mogućnost da se sačuva odnos 40-60 je samo krajnja mera, zato što skladištenje bitno povećava cenu gasa. Skladište prevashodno služi za krizne situacije, kada redovnih isporuka gasa nema. Otuda su sve priče o kupovini gasa kad je jeftiniji i prodaji kad je skuplji sasvim neosnovane. 
I da vas zatrpam sa još dva podatka, kako biste u kasnijim raspravama na ovu temu – a rasprave i to žestoke tek predstoje – lakše donosili zaključke. Mi imamo danas instaliranu gasnu infrastrukturu za oko 5,5 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Dakle, postojeći kapacitet koristimo sa oko 20 odsto (što, naravno, utiče na cenu). I prihvatljivi transportni troškovi gasa, kada je reč o ozbiljnim kupcima, iznose četiri dolara na hiljadu kubika na 100 kilometara. Lakše će vam biti da sami sagledavate postojeće transportne troškove kroz Mađarsku, cenovni sistem kroz Srbiju, prihode od Južnog toka itd. 
Ukratko, od ovih na vlasti se rešenje ne može ni očekivati ne samo zato što su lošeg karaktera nego očigledno nemaju potreban kapacitet. Gornji nivo „optimizma” se razborito završava na nivou da neće valjda zaustaviti izgradnju Južnog toka. 
Ovu konstataciju ne treba mešati sa njihovom popularnošću. Niko nije popularniji od Bajatovića u Srbijagasu. Mi svi ostali to preko državnih garancija za dugove plaćamo, a Bajatović se veseli za sve pare. Tu i tamo njegova svita u pijanstvu, vraćajući se sa bahanalija, zgazi po nekog biciklistu, i tu nam se stvarno sve smuči. Ali posle se pojavi Zorana Mihailović i gore potisne zlo.

STRANE INVESTICIJE SU KAPITALNA BUDALAŠTINA

Umesto da radimo, mi smo zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu. Ovo je, naravno, kapitalna budalaština 
Ministar privrede Srbije Saša Radulović poručio je u autorskom tekstu za Nedeljnik da je priča o stranim investitorima kapitalna budalaština i da fokus konačno treba staviti na domaće privrednike i sistemske zakone kojima bi se olakšalo poslovanje u Srbiji. 
- Srbija vodi promašenu ekonomsku politiku u poslednjih 10 godina. Ekonomsku politiku baziranu na javnoj potrošnji, uvozu, državnoj privredi, subvencijama, bacanju novca u bunar, korupciji, odsustvu smislenih reformi i večitoj nadi u strane investitore koji će preporoditi Srbiju. Ovo živo blato nas je koštalo ne samo tih 10 izgubljenih godina, već i 300.000 izgubljenih radnih mesta, uništene privrede, javnog duga na nivou 60% BDP-a i deficita koji ove godine a i naredne, prelazi 6%. 
Naša nada u strane investitore kao spasioce Srbije je mitskih dimenzija. Umesto da radimo, mi smo zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu. Ovo je, naravno, kapitalna budalaština. Svi investitori, domaći ili strani, posluju zbog profita. Ako sami sebi ne pomognemo neće nam niko pomoći. Glavni fokus ekonomske politike mora da bude domaća privreda. Domaći privrednici. Domaći investitori - napisao je Radulović u oštrom autorskom tekstu u kojem je skenirao sve probleme srpske privredem naglasivši „da je za rast ekonomije moramo da olakšamo poslovanje i popravimo poslovni ambijent, a da su za to ključna dva zakona - Zakon o radu i Zakon o planiranju i izgradnji. 
Ministar je u Nedeljniku detaljno razložio svoj plan, ali je kao ”ključnu subvenciju„ istakao smanjivanje nameta na rad. 
”Najbolja i najtransprentnija i najefikasnija „subvencija” jeste smanjenje nameta na rad. U Srbiji, kad legalno zaposlite radnika, da biste mu dali minimalac od 180 evra, državi morate da platiti još 120. Takođe, ako jedan moler ili veb-programer pogode posao za 300 evra, da bi poslovali legalno, od tog novca 120 moraju da daju državi. To je nerazumno. Ne postoji poreska policija na svetu koja to može da utera. Problem našeg poreskog sistema nije što nam je prosečna poreska stopa prevelika, već što nema progresivnosti. Na prvih 300 evra koje zaradite, a koji su potrebni za biološko održanje čoveka, država hoće da uzme 120. 
Ova poreska politika je glavni uzročnik zapošljavanja na crno ili na sivo (deo plate legalno, a deo na ruke). Računa se da imamo preko 500.000 zaposlenih na crno i da je veličina sive ekonomije i crnog tržišta oko 30% BDP. I Stros Kan je uočio da je veličina sive ekonomije i prevođenje njenog malog dela najveća kratkoročna šansa za značajan rast„. 
Ministar je u Nedeljniku otkrio svoj predlog da se doprinosi na teret poslodavca smanje sa 17,9% na 10%. Doprinosi na teret zaposlenog bi pali sa 19,9% na 15%. Bio bi uveden progresivan porez na dohodak, i to tako da bi na bruto platu do 15.000 porez bio 0%, od 15.000 din. do 50.000 din. 20%, od 50.000 din. do 150.000 din. 30% i 40% preko 150.000 din. Drugi korak bi u narednim godinama bilo dalje smanjenje doprinosa na teret zaposlenog sa 15% na 10% (do kraja 2014.god), dalje na 5% i konačno u potpunosti ukinuto. Preduslov daljeg smanjenja je proširenje obuhvata i bolja naplata poreza. Uvođenjem ovakvog poreskog sistema za značajan broj firmi koje zapošljavaju na crno, nestao bi ekonomski interes za to. Porezi i doprinosi na minimalac bili bi oko 28% umesto današnjih 60%. 

TRIJUMF DIRIGOVANOG JEDNOUMLJA

Velika ekonomska kriza ili velika recesija, kako se sve češće naziva, dovela je do promena u osećanju života građana na Zapadu. Budućnost više nije onako izvesna i stabilna kako je to ranije izgledalo. Umesto plitkog trijumfalizma, koji je dominirao od sloma socijalizma devedesetih godina prošlog veka, pojavili su se disforija, strah, sumnja i rezignacija. 
Na trenutak je čak izgledalo da bi kriza mogla otvoriti konstruktivnu debatu o egzistencijalnim, sistemskim pitanjima modernog kapitalizma i današnjeg sveta. Nada je trajala kratko, a debata koja se vodi na vidljivom delu svetske pozornice (a samo je on važan) površna je i otužno ekonomistična. 
Na veseloj, lepršavoj strani debate su oni koji smatraju da se radi o prekomernoj dramatizaciji ekonomske krize. Po njima, reč je o manje-više uobičajenoj krizi, kakvih je bilo na desetine, i o procesu kriznog uravnoteženja ekonomije posle koga kapitalizam uvek izlazi ojačan. Njihovu veru u sistem ništa ne može poljuljati. (Ovaj stav, iako na Zapadu redak, veoma je popularan kod srpskih predstavnika neoliberalne misli.) 
Većina učesnika u globalnoj debati je ipak nešto opreznija i drugačije sagledava i uzroke i posledice krize. Jasno je da ona nije ciklična poput ranijih, jasno je da se radi o „nekreativnoj destrukciji”, koja nosi velike ekonomske i socijalne rizike. Pa, i pored toga, i ove analize fokus stavljaju samo na ekonomsku dimenziju problema i izmiče im širi socijalni i politički kontekst krize – slučajno ili namerno. 
Kako se polazi od toga da je sa fundamentima sistema sve u redu, rešenja se uvek traži u okviru iste matrice. Ako bi države malo bolje regulisale finansijski sistem, ako bi banke bile manje alave, malo manje špekulisale i bile bolje kapitalizovane, svi problemi bili bi rešeni. U takvoj interpretaciji, da bi se izašlo iz krize, potrebne su samo tehničke korekcije i bolja kombinacija monetarne i fiskalne politike. 
Ako je na površini krize bilo jasno vidljivo raspojasano ludovanje deregulisanog finansijskog sektora i naivna vera u moć tržišta, u dubini krize, u tom srcu finansijske tame, ostao je skriven njen najvažniji uzrok – velika deformacija u raspodeli novostvorene vrednosti, stagnaciji nadnica i strašno narastanje socijalnih razlika. 

PROMENA PERCEPCIJE KRIZE

Da bi ekonomija rasla i jačala, privreda, država i građani moraju da troše i tako stvaraju i održavaju tražnju za robama i uslugama. „Nova ekonomija” traži i stimuliše građane da troše sve više, ali im (relativno) plaća sve manje i uskraćuje im zarađeno. Građani taj manjak kupovne moći nadoknađuju zaduživanjem. Kako rast zaduživanja nije praćen rastom plata, model je morao dovesti do pucanja dužničkog balona. Ovaj fundamentalni uzrok krize dovodi u pitanje političke i ekonomske doktrine na kojima sistem počiva, i time postaje neka vrsta zabranjene teme. 
Kako je vreme odmicalo, kako su efekti krize lagano slabili zahvaljujući enormnim državnim intervencijama, i sami uzroci krize su polako tonuli u zaborav. Minimum ranije saglasnosti o uzrocima krize se polako topio. Budući da je finansijski sektor delom saniran (što na teret budžeta, što kroz nezapamćeno štampanje novca), kriza finansijskog sektora se polako i strpljivo gurala u zaborav. U prvi plan sada izbija kriza javnog duga. 
Gospodari univerzuma i njihovi intelektualni konkviskadori su uspeli nemoguće – promenili su percepciju krize i izvrnuli je na glavu. Iako su činjenice neumoljive, iako je potpuno jasno da je krizu izazvao privatni sektor i besmislena vera u moć tržišta, krivica se sada pripisuje državi. U novom tumačenju glavna odgovornost za krizu je prebačena na preveliko budžetsko trošenje. 
Ovaj model intelektualne manipulacije je vešto koncipiran i snažno medijski podržan. Ekonomska kriza, koja u kontinuitetu traje od 2007. godine, sada se dekomponuje – od jedne krize se veštački prave dve, gotovo nezavisne krize. 
U perverznom obrtu, kriza javnog duga koja je nastala kao posledica saniranja finansijske krize, sada se proglašava njenim uzrokom. Aktuelna kriza javnog duga nije direktna posledica finansijske krize i ogromnih, iznuđenih direktnih troškova saniranja finansijskog sistema. Ona nije posledica ni ogromnih troškova koji su proistekli iz recesije koju je izazvao finansijski sektor. U današnjoj interpretaciji, kriza javnog duga je posledica sklonosti modernih zapadnih država da previše troše. 
Kako se radi o prevelikom trošenju, lek se ne može tražiti na strani boljeg punjenja budžeta, rastu poreza i njihovoj većoj progresivnosti i zatvaranju poreskih „rupa”. To nikako, to ni po koju cenu. Postoji samo jedan delotvoran lek, i svodi se na apsolutno, bezuslovno rezanje javne potrošnje.
Da paradoks bude veći, upravo finansijski sektor koji je neposredno izazvao krizu, koji je prisilio države da saniraju ne samo posledice krize, već i sam finansijski sektor, danas je najefikasniji instrument disciplinovanja država – na svaki način, bez obzira na socijalne posledice. 

PLAĆAJU GRAĐANI

Ako se javna potrošnja ne smanji, finansijski sektor će kazniti države tražeći sve veće i veće kamate na novac kojim se deficiti finansiraju. Pri tome, novac kojim skupo kreditiraju države, banke su gotovo besplatno pozajmile od centralnih banaka, dakle od države. Države tako finansiraju same sebe koristeći skupog posrednika, a sve u ime mantre da centralne banke ne smeju direktno pokrivati deficit budžeta. 
Celokupan teret krize je tako prevaljen na građane, na onih 99 procenata stanovništva koji ne spadaju u privilegovanu manjinu. Socijalna i zdravstvena zaštita je sve slabija, javne službe sve siromašnije, sigurnost građana i njihove imovine sve manja. 

U ambijentu u kome se prelako ostaje bez posla, i u kome je lakoća otpuštanja proglašena za sistemsku vrlinu, građani moraju prihvatati da rade sve više, i/ili, da budu plaćeni sve manje. To je nova, magična kovanica – fleksibilno tržište rada – kojom se nudi univerzalno rešenje za problem nezaposlenosti. 
Kako je moguće da se istina i činjenice tako strašno deformišu, kako je moguća tako bezočna manipulacija javnim mnjenjem? 
Ovakav trijumf neistine i dominacija beskrupulozne manjine moguć je samo u ambijentu kontrolisanog i plaćenog jednoumlja, samo u ambijentu kolosalne intelektualne izdaje. Ova izdaja je danas mnogo gora od one o kojoj je pisao Žilijen Benda u svom poznatom eseju Izdaja intelektualaca iz 1927. godine. Ona ne počiva na nacionalnim, rasnim ili klasnim zabludama, niti na pogrešnim idejama. Ona počiva na novcu, na gruboj intelektualnoj korupciji, preko koje se više ne može staviti nikakav idejni, niti ideološki smokvin list. Za mrvice i poneku mrvu koje padaju sa trpeze bogatih, novi intelektualci izdaju sve – ideje, prošlost, sadašnjost i budućnost, svoje očeve i svoju decu. 
Medijski prostor je strogo kontrolisan, a na svim glavnim kapijama stoji pretorijanska garda. Kroz te kapije mogu proći samo odabrani, oni koji afirmišu sistem ili oni čija kritika ne dovodi u pitanje ni jednu sistemsku dogmu. 
Oni drugi, koji se ne mire sa takvim stanjem stvari, kroz te kapije ne mogu proći, pa obitavaju na medijskoj margini. Njihovi glasovi se mogu čuti samo na Internetu, ali su i tamo zagušeni opštom digitalnom kakofonijom. Taj huk ne može ugroziti sistem i ne može ga naterati da se promeni. 
U nekoj ciničnoj analizi možda se i ovakvo stanje može podvesti pod vitalnost i sposobnost kapitalizma da se transformiše i preživi. Sve i da je tako, sporna je cena preživljavanja i adaptacije – ogroman broj regionalnih ratova koji neprestano traju i užasna ljudska patnja koja sa tim ide, stalno opadanje kvaliteta života, potpuna atomizacija društva, uništavanje životne sredine i ugrožavanje samog opstanka planete. 

NE MOŽE BEZ POBUNE

Nije bitno samo ko pobeđuje, već i kakav svet pobednik iza sebe ostavlja. U ovom novom svetu, sve opasnosti (od globalnih ratova do fašizma) su ponovo tu, potencijalno u još strašnijem obliku. I sva fundamentalna pitanja i problemi kapitalizma su i dalje otvoreni i čekaju neku novu, još razorniju krizu. Civilizacija koja se svela na samo dve povezane ideje – profit i konzumerizam, nema više šta da ponudi ili obeća – čak ni rast potrošnje. Društvom se nadalje može vladati samo strahom – od gubitka posla, od terorizma, od imigranata, od drugih. 
Sistem u kome je sve na prodaju, koji od čoveka uporno pokušava da napravi robu, u kome privreda ne služi ljudima već ljudi njoj, u kome ekonomija kontroliše društvo, a ne društvo ekonomiju, pre ili kasnije završava u zlu i krvoproliću. 
Čini se da nikada u modernom vremenu nije postojao period u kome se, kao danas, živelo bez ideologije, bez vere i bez konkurencije i sukoba ideja. A kako bi se ideje i mogle sukobljavati, kada na levoj strani političkog spektra više nema gotovo nikoga. 
Na sceni je potpuna socijalna i politička regresija. Sva dostignuća socijaldemokratske države koja su mukotrpno građena poslednjih stotinak godina, sada se pod okriljem krize polako razgrađuju. Ovo putovanje u budućnost sve više liči na povratak u devetnaesti vek. Taj povratak, taj neprirodni put ne može proći bez jauka, bez otpora i bez pobune. Kako pobunu i protest nema ko da artikuliše, ona će se artikulisati sama, na ulici i protiv institucija. Takva artikulacija je uvek haotična, destruktivna i polarizuje društvo. 
Opasna je iluzija da se društva koja idu protiv čovečnosti mogu zauvek kontrolisati policijom, vojskom, tajnim službama, ili zakonima koji svaku socijalnu pobunu proglašavaju terorizmom. Svet je propustio priliku da veliku ekonomsku krizu iskoristi kako bi se pogledao u ogledalu. Preko ogledala je samo prebačen pokrivač, ali to neće promeni stvarnost, niti je sakriti od onih koji u njoj žive. U intelektualnom smislu, ekonomska kriza nije drugo do još jedna propuštena istorijska prilika. 

Тоталитарни мрак у Прес центру УНС-а или – да је само Слоба ухваћен у оваквом лажирању избора

У понедељак 21.10.2013. у Прес центру Удружења новинара Србије у Кнез Михаиловој 6 усред Београда одржана је конференција за медије која би, у иоле нормалној држави са иоле слободним медијима, представљала праву сензацију. На тој конференцији Правно-политички савет Привремене скупштине Аутономне покрајине Косово и Метохија представио је материјалне, необориве доказе који унапред дисквалификују регуларност тзв. локалних избора који треба да се одрже на „Косову” 3. новембра 2013. 
Професор права Душко Челић, иначе расељен са Косова и Метохије после злочиначког НАТО-бомбардовања 1999, представио је „јавности” – односно оном безваздушном простору реалности који национални медији у Србији углавном игноришу – допис из Приштине којим су он и супруга, такође расељено лице, обавештени да им је одбијена пријава за гласање путем поште на новембарским „изборима”. Једини проблемчић у целој причи је тај што се ниједан од супружника Челић није пријавио да гласа на наведеним „изборима” – ни путем поште, ни на било који други начин. Што значи само једно – да су београдске власти „регистровале” ко зна колико хиљада расељених са КиМ да гласају на новембарским „изборима” мимо њиховог знања, и да су неовлашћено њихове личне податке предали у руке непризнате квази-државе у чијим највишим органима седе „лица са потернице” (по терминологији Светог Синода СПЦ), укључујући и терористе и трговце људским органима. Остављамо машти на вољу да смисли све могуће начине на које ће ти лични подаци моћи да буду злоупотребљени – од фиктивног преписивања преостале српске имовине, до лоцирања и физичког угрожавања свих потенцијалних противника „косовске државности”. 
Удружење новинара Србије (УНС) тврди за себе да је „највећа и најзначајнија асоцијација професионалних новинара у Србији” а хвали се да и је „пуноправни члан Међународне федерације новинара (ИФЈ)”. Штавише, „циљеви удружења су били и остали: унапређење српског новинарства, одбрана слободе мисли и изражавања, заштита новинара и интереса професије, јачање новинарске солидарности и помоћ угроженим колегама”.[1] Циљеви УНС-а се очигледно не испуњавају. На конференцији за медије било је три новинара – агенција Инфобиро и Танјуг и месечника Геополитика. Новинари Политике, листа чији је главни и одговорни уредник председница УНС-а, нису били присутни. Не занима перјанице новинарства у Србији то што се краду и злоупотребљавају лични подаци грађана, и што се ти исти грађани потенцијално доводе и у животну опасност. Не занима их то што се од тзв. избора иза којих је у пуном капацитетом стао „демократски” Запад прави фарса, што се на исте пријављују људи мимо сопственог знања. По речима члана Правно-политичко савета Скупштине АП КиМ, адвоката Бранка Павловића, да је Милошевић ухваћен у оваквом лажирању избора, о томе би „брујала цела Србија”. Обавештени су и Заштитник грађана, Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности и тужилац. Од повереника за информације од јавног значаја је пренесена информација да тужилац једноставно није реаговао на мноштво сличних пријава које су му раније достављане. 
Суспензија уставно-правног поретка, неовлашћено предавање личних података грађана у руке међународних терориста и сецесиониста, гажење основних демократских изборних правила – све то није занимљиво ни за УНС ни за НУНС ни све друге „просветитеље” и „заштитнике демократских вредности” у Србији. Као ни чињеница да је, иако нико из Србије ван територије коју контролишу сецесионисти не може да пошаље писмо на било коју адресу на тој истој територији – на десетине хиљада дописа попут ових који су представљени на конференцији за медије већ стигло из Приштине у Србију. Према ознакама на коверти, пошиљке прво стижу у Ниш, одакле се дистрибуирају у локалне филијале Комесаријата за избеглице и миграције Републике Србије. 
Треба рећи да је државна новинска агенција Танјуг направила извештај са скупа. Наравно, акценат у наслову је дат на вест која није ни нова ни ексклузивна: „Привремена скупштина КиМ опет позива на бојкот избора”, мада је у самом тексту у једном пасусу поменут и „случај Челић”, уз директан цитат.[2] Но, то далеко од тога да је то довољно. Стога, у интересу игнорисане јавности, следи текст једног од хиљаде дописа који су протеклих дана из Приштине достављени расељенима са КиМ широм Србије (овде је изостављен главни текст на албанском):

Чиме Америка гарантује отплату својих дугова?

У чланку „Америчка дуговања: врх и база глечера” дат је широки дијапазон процена о величини дуга САД. Данас је та земља опет пред неопходношћу да повећа плафон задуживања државе, јер ће у супротном већ у новембру економија Америке пасти у кому. Али – да ли за Америку постоји граница при њеном задуживању? Чиме она гарантује отплату својих дугова? Најзад – да ли је она уопште у стању да враћа те своје дугове?

Блефирање са америчким БДП-ом
Најчешће се степен дужничке задужености земље мери помоћу показатеља који се добија као однос величине задужености и БДП-а. Према званичним подацима Министарства финансија САД, ниво државне задужености у овом тренутку износи 106% БДП-а. Речено другим речима, чак и уколико би Америка прекинула сву своју делатност (уколико престане да једе, пије, гради, вози се аутомобилом, греје просторије, производи оружје, ратује у различитим деловима планете и сл.) она не би могла да за годину дана отплати своје државне дугове.
За разлику од многих других земаља структура БДП-а у Сједињеним Државама показује да се цео производ америчке економије троши и потроши. Само земље у којима је потрошња мања од производње могу нешто да уштеде и тако да тиме отплаћују своја дуговања. У многим земљама са периферије светског капитализма учешће БДП-а је на нивоу 20 – 30% БДП-а. На терет уштеђеног дела БДП-а оне покривају своје дужничке обавезе (плаћају камате, уплаћују основни доспели део дуга). А у Америци се наведена рата – учешће већ налази око нуле или чак има негативни предзнак. То значи да САД троше више него што производе, односно живе од задуживања, или другачије речено: паразитирају на рачун других земаља. А то значи да БДП САД-а не може да се сматра као гаранција за отплату дуговања.
Чак и уколико би Америка могла да уштеди 20 или 30% БДП-а и тај износ да користи за отплату својих дуговања – она тешко да би могла да се било када извуче из њих.
Прво, зато што државни дуг представља само онај део глечера америчке задужености који вири изнад воде. Ако се саберу сва дуговања у економском сектору (домаћинстава, држава САД и општина, финансијског и нефинансијског сектора), „сакривених” обавеза власти, социјалних обавеза државе, дуг Америке износи најмање 1000 ( једну хиљаду)% БДП-а.
Друго, зато што значајан део БДП-а САД данас чини „пену”, само мало изнад 1/5 дела БДП-а представља производ реалног сектора економије. Остало су услуге финансијског сектора, различитих посредника и консултаната. Амерички политичари то називају „постиндустријско друштво”. У ствари – то је најобичнија финансијска подвала. Статистичке службе САД на поводцу воде финансијски шпекуланти, и оне се на тржишту фондова, тржишту некретнина и осталим тржиштима баве надувавањем статистичких мехурова. Озбиљни кредитори одлично знају да разликују пену од „сувог остатка” и зато од својих дужника захтевају измирење дуга не преко финансијске „пене”, већ управо кроз стварно постојеће вредности. Наравно, и данас „пена” постоји у статистици многих земаља (захваљујући упорности експерата ММФ-а који су потпомагали да се усаврше национални системи за статистички обрачун). Међутим, како то признају озбиљни експерти, управо је статистика САД данас по сразмерама фалсификовања БДП-а потпуно ван конкуренције. Уосталом, ако бисмо, на пример, упоређивали САД и Кину преко номиналних цифара БДП-а, а не по „сувој материји” (тј. робама и услугама реалног сектора економије) онда је ова друга одавно превазишла Америку.

Залог који се зове „активе америчке економије”
Озбиљни кредитори пре свега гледају не на способност клијента да генерише некакве финансијске токове уз чију би помоћ покривао своје обавезе по кредитима, већ чиме клијент обезбеђује кредит који му је потребан. То може бити банкарска гаранција, јамство – кауција. Али најчешће је то постојећа имовина, тј. хипотека. Да можда Америка, која је већ појела цео свој бруто-производ, не поседује велике резерве у имовини, помоћу којих може да врати своје дугове? Збир читаве имовине коју је створила економија неке земље свих претходних година и деценија, заједно са природним ресурсима које је та земља добила од Бога, прихваћено је да се назива националним богатством. Америка не води статистику свог комплетног националног богатства. Постоје само процене стручњака. Пре десет година научници Одељења за економију Руске академије наука су израчунали (методологијом Светске банке) национално богатство САД, Русије, појединих група земаља и читавог света (стање из 2000.године). Па ето, националног богатство САД (заједно са природним ресурсима) је процењено на 24 билиона долара. Процена националног богатства Русије је била 2,5 пута већа од америчког (пре свега – захваљујући природним богатствима). Јасно да процену националног богатства САД за ову, 2013.годину, треба, због обезвређивања америчког долара, увећати. Отприлике четири пута. Добиће се око 100 билиона долара. То ће бити довољно да се плате такозване обавезе Америке по уговорима. А да би се вратили сви дугови, заједно са социјалним обавезама из здравства и пензијама (ми смо их назвали „консолидовани дуг”) – једноставно – нема пара.
За поједине елементе националног богатства (актива) САД, постоје неке процене које су направили амерички економисти. Као пример можемо да наведемо рад Џејмса Џексона „Сједињене Државе као чисти дужник нације: преглед међународне инвестиционе позиције”, који је објављен крајем прошле године, а написан по наруџбини неколико америчких конгресмена (The United States as a Net Debtor Nation: Overview of the International Investment Position. James K. Jackson Specialist in International Trade and Finance. November 8, 2012 // Congressional Research Service // 7-5700).У Џексоновом истраживању се о активама САД, стање за 2011год, наводе следећи подаци, у билионима долара: 

Основни капитал приватног сектора – 35,2,

Основни капитал државног сектора – 11,2,

Финансијске активе америчке економије – 44,8,

Све активе америчке економије – 95,4. 

Ако се изврши оваква подела, у том случају половина америчке економије (47%) спада у финансијске активе које припадају „пени”. „Суве” активе (основни капитал) је процењен на 46,4 билиона долара. За исплату социјалних обавеза – већ више нема актива.
Може да се наведе и процена актива америчке економије која постоји у „калкулатору дуга САД”. Према стању од почетка октобра 2013. све активе САД су износиле 104,9 билиона долара. Појединачни елементи тог показатеља су следећи (у билионима долара): активе малог бизниса – 8,5, активе корпорација – 20,1, активе домаћинстава – 76,3. Очигледно је да значајан део актива спада у финансијску „пену”, али калкултор не врши поделу актива на финансијске и стварне. Ми смо у прошлом чланку навели оцену професора Лауренса Котликова, који сматра да је консолидовани дуг Америке још 2011.године премашио 220 билиона долара. Тако, ако је веровати подацима калкулатора, активе америчке економије (заједно са финансијским активама) нема чак ни да се покрије половина консолидованог дуга. Па, у том случају...

Да ли је Америка уопште у стању да отплаћује своја дуговања?
Под отплатом дуга се подразумева редовно плаћање камате која се обрачунава на основни део дуга. Не само обични Американци, већ и многи политичари имају врло мутну представу о томе, колико је Америка у стању да отплаћује своје дугове. Да покушамо да рашчистимо најједноставније питање: колико Америка троши за отплату званичног државног дуга? Тај дуг се плаћа из федералног буџета САД. У прошлој финансијској години, која је завршена 30.септембра, трошкови за плаћање камата по државном дугу САД (трошкови камате) су изнели приближно 220 милијарди долара. Уз укупан обим трошкова федералног буџета од приближно 3,5 билиона долара, учешће трошкова камате је било 6,2%. У принципу – то је прилично умерен показатељ, ако се узме у обзир шта се све дешавало у историји САД. Тако је 1929/30 финансијске године показатељ трошкова владе за камате износио 21,2%. Тада је у земљи настала Велика криза, влада је покушавала да своје буџетске трошкове нагло повећа, преко кредита, како би спасила америчку економију. Али су државни кредити, са своје стране, изнедрили су огромне трошкове камата, каквих до тада није било. 1947/48. финансијске године релативни ниво трошкова камата је износио 15,%. То је био резултат активног државног задуживања у време Другог светског рата. Можемо да погледамо последње године. На пример, 2010/11. финансијске године трошкови камата су износили 454 милијарде долара, или 12,6% свих трошкова федералног буџета. Врло озбиљан ниво! Упоређења ради: исте финансијске године трошкови у буџету за Министарство одбране су имали релативни ниво од 18,8%. Односно трошкови камата су износили 2/3 војних трошкова САД. 

Од 2010/11. до 2012/13 финансијске године државни дуг САД је повећан за неколико билиона долара, а камата је мања преко два пута. То је сасвим просто: смањене су камате на државне кредите, зато што је Федерални систем резерви укључио штампарију новца да ради пуном паром, и то је названо „количинска олакшица”. Ако се повећава понуда новца – његова вредност неизбежно опада. Постоји више објашњења зашто је Америци требала „количинска олакшица”. Мислим да је најважнији разлог била потреба да влада дође до јефтиног и скоро бесплатног новца (стопа у Федералном систему резерви је одавно на нивоу од 0,25%). Међутим, не може се бесконачно седети на игли „количинске олакшице”. На то је, већ више пута, упозоравао председник ФЕД-а Б.Бернанке. Када престану „количинске олакшице”, камата ће прво почети полако да расте, али ће затим брзина раста камата нагло да се повећава. Озбиљни економисти сматрају да при нормалним условима (тј. када „количинске олакшице” не буду деформисале стварне показатеље) већ почетком следеће деценије ће трошкови за камате у влади САД доћи до цифре од 1 билион долара. Можемо се позвати и на Буџетску управу конгреса САД, која прогнозира да ће 2021.године трошкови камата бити већи од војног буџета земље. Уосталом, аутори таквих прогноза говоре да су њихови прорачуни хипотетички. Вероватноћа да ће САД као јединствена држава доживети почетак следеће деценије је далеко од 100%. Вероватноћа њеног банкрота је врло висока, а економске, социјалне и политичке последице тог банкрота је немогуће предвидети.
Обрачунавање и плаћање камата се врши не само на државни дуг САД, већ и на дугове држава које чине САД, општина, банака, корпорација, домаћинстава. Експерти су последњих година више пута покушавали да израчунају укупан обим трошкова који се плаћају по свим дуговањима САД. Најновија процена је 2,8 билиона долара. Релативно изражено – то је 17,5% БДП-а САД. Односно: земљи је, како не би још више тонула у дужничко блато, при очувању садашњег нивоа потрошње потребно да сваке године раст БДП-а буде минимално 17,5%. А Америка, од 2007.године, када је почела финансијска криза, тапка у месту. У најбољем случају годишњи раст њеног БДП-а износи нула процената. Не треба бити пророк да би се закључило: Америку чека банкрот, и то не само због државног дуга, већ и због свих осталих врста задуживања… 

LIBERALNI TOTALITARIZAM

Po gotovo opštoj oceni, SAD su pragmatična svetska sila, sasvim moderna svetska imperija čiji je interes za ideologiju – u datom slučaju, za liberalističku ideologiju – površan, sporedan i gotovo slučajan. Liberalizam se, po ovom shvatanju, veoma lako meša s „demokratijom”: političkim sistemom u kome svako (bar nominalno) ima pravo da ispoveda bilo koji politički stav i u kojem nijedan sâm po sebi nema prednost nad drugim. U stvarnosti, liberalističko shvatanje je ono koje dopušta mogućnost postojanja svim drugim i koja zato nužno ostaju marginalna. Liberalizam nije samo stožerna tačka, on je, u stvari, jedina legitimna ideologija amerikanizma, dok se eventualno postojanje suparničkih doživljava kao eksces, kao incident, na sličan način kao što Amerika na planetarnom nivou doživljava postojanje bilo kojeg potencijalnog konkurenta.
U osnovi, liberalizam koristi nešto „mekša” sredstva – umesto sasvim otvorene represije – ali zbog toga nije ništa benevolentniji prema svojim protivnicima. Kao i mnoge druge, liberalizam je totalitarna ideologija, ali ideologija čvrsto ukorenjena u američkom mentalitetu, čije je skrivena osnova protestantska, puritanska eshatologija. To su razlozi zbog kojih je, tokom poslednjih nekoliko decenija, a posebno posle rušenja Gvozdene zavese, Vašington delovao kao pravi mesijanski centar, čiji je zagonetni jezik počivao na retorici „demokratije”, „slobodne razmene” i „ljudskih prava”. Amerika je stvorena kao zajednica „izabranih” i među sobom jednakih, te neprobojnim zidom odeljena od „ostatka sveta”, ali njene ruke su ispružene ka čitavom čovečanstvu kojem ona nudi svoju eshatologiju, svoju „Blagovest”, svoje rešenje „zagonetke istorije”.
Amerika je nesumnjivi proizvod evropske civilizacije i nasleđa. Sasvim precizno: jednog sasvim osobenog dela tog nasleđa, koje savremeni zapadnjaci doživljavaju kao moderno, progresivno i „najzapadnije”, kao najvišu tačku civilizacijskog razvoja, ali Evropljani, pogotovu pravoslavni, kao istinsko zastranjenje, kao anomaliju… Da bismo ovo razumeli, potrebno je da se vratimo duboko u prošlost.

MANIFEST DESTINY 
Crkveni raskol (1054) predstavlja jednu od najvažnijih, prvorazrednih činjenica evropske istorije; tek od tog trenutka moguće je govoriti o Zapadu (za početak rimokatoličkom), nasuprot evropskom i hrišćanskom, pravoslavnom Istoku. Upravo u rimokatolicizmu (kao „modernijem” i „progresivnijem”) začinju se tendencije koje će svoj vrhunac dosegnuti sa Reformacijom, a to su individualizam, ekonomizam i utilitarni racionalizam. (Maks Veber u svojoj studiji Protestantska etika i duh kapitalizma opisuje taj momenat rađanja kapitalizma iz duha radikalnog protestantizma, čija je osnovna pretpostavka da je materijalno bogatstvo znak Božje milosti.) One se u potpunosti ovaploćuju u „trgovačkom poretku” Engleske koja se, negde početkom 17. stoleća, konačno okreće moru i kolonijalnim osvajanjima i ubrzo postaje ne samo najrespektabilnija pomorska sila već i prava „morska civilizacija”. Pomorska, liberalna, trgovačka i kolonijalna Britanska imperija je nešto sasvim različito od još uvek duboko rimokatoličkih prekomorskih carstava Španije ili Portugala. U vezi s tim, Arnold Tojnbi govori o „principu tehnike”, i to „tehnike sasvim odvojene od svih normi (hrišćanske) tradicije”. Suprotstavljanje Engleske pravoslavnom Istoku, na geopolitičkoj i ideološkoj ravni, uskoro postaje apsolutno i beskompromisno. Počev od 17. veka, Rusija kao velika kontinentalna sila, u mnogome neočekivano, stupa na evropsku pozornicu – borba „gordog Albiona” protiv „ruskog medveda”, kroz vekove neprijateljstva, postaje osnovni motiv evropske političke i vojne istorije.
Reformacija i otkriće Novog sveta predstavljaju faktički istodobne istorijske događaje. Ka Americi, kontinentu na krajnjem Zapadu, zapućuju se najekstremnije protestantske sekte, privučene mogućnošću da upravo u praznim prostorima „Novog sveta”, na očigledan i konkretan način, realizuju svoje utopijske projekte. SAD su nastale kao savez najradikalnijih, fundamentalističkih protestantskih sekti, uverenih u svoju eshatološku misiju, u svoju Manifest Destiny („Bogom projavljenu sudbinu”), ili, drugim rečima, u podizanje Novog Jerusalima, Grada Gospodnjeg na zemlji, u kome će, kako je govorio Tomas Džeferson, „vuk i jagnje živeti u miru, jedno pored drugog”. Za veoma kratko vreme, one uspevaju da se potpuno emancipuju od svoje evropske otadžbine. 

APOKALIPTIČKI SCENARIO
U podjednakoj meri, SAD su proizvod nejasnih eshatoloških nada i apokaliptičkih očekivanja šarenih masa vernika ove nove religije koji se zapućuju ka Novom kontinentu. S jedne strane je vera u početak Novog Milenijuma, Novog Zlatnog Doba, koje je već počelo – na tlu Amerike, razume se – s druge, apokaliptički scenario, sa bujicama krvi prokletih, o kojim danas govore televizijski propovednici, namenjen „ostatku sveta”, koji odbacuje američko rešenje istorije i njene drame. Rešenje je paradoksalno i gotovo banalno: liberalistički model društvenog ustrojstva, podignut na razinu verske dogme, apsolutizacija tržišta i „slobodne razmene”, koja ukida carine, protekcionizam i barijere ne podrazumevajući reciprocitet, postojanje bilo kojeg drugog koncepta, sile ili društvenog uređenja budući svedeno na nivo nesporazuma ili incidenta. Nesumnjivo je da postoji snažna protivurečnost između eshatološke inspiracije i suvog pragmatizma američkog društva u kome se, bar naizgled, sve podređuje biznisu i ekonomiji i njihovom besomučnom aktivizmu. Ta protivurečnost se razrešava kroz osobeno ustrojstvo američkih političkih elita, njenih intelektualnih i geopolitičkih servisa i kroz sasvim specifičnu doktrinu, čije je ime „dispenzacijalizam”.
Upravo u ovom bogoslovskom i eshatološkom učenju stiču se sve bitne teme i opsesije amerikanizma: istorijski optimizam, vera u neprekidni progres i usavršavanje demokratije i opsednutost apokaliptičkim motivima; moralističke propovedi („we are a moral people” – „mi smo moralan narod”) i krajnji amoralizam kad god se povede reč o Americi i njenim posebnim interesima; pragmatizam i beskompromisni idealizam, koji nema smisla za protivljenje i razlike; agresivni intervencionizam i autistični izolacionizam; čovekoljubivost i vera u demokratiju i zlokobno lice „demokratije broj jedan”, koje Amerika pokazuje svima koji odbacuju njena rešenja i njen spasonosni model…

SMUTNOE VREMJA – TRIBULATION
U pitanju je doktrina čiji se počeci vezuju za ime Džona Nelsona Darbija (1800–1882), zasnovana na veoma ekstravagantnom tumačenju pojedinih starozavetnih proroka i Apokalipse Svetog Jovana Bogoslova. Svoj procvat ona doživljava 70-tih godina pretprošlog veka, kroz bukvalna tumačenja biblijskog eshatološkog scenarija, od kojih je svakako najuticajnije i najpopularnije ono Sajrusa Skofilda. Scofield Reference Bible (Skofildova anotirana Bibilija), koja, osim originalnih biblijskih tekstova, sadrži niz komentara, tumačenja i proročanstava samog autora, rasprodata je u višemilionskom tiražu i dan-danas predstavlja najpotpunije izdanje Biblije na engleskom jeziku. Treba reći da, u tumačenju Skofilda i njegovih (evangelističkih) naslednika, ličnost Hrista zauzima sasvim periferno mesto a centralne teme postaju Apokalipsa, Armagedon, sudbina Amerike i, iznad svega, Izraela te njegovog predstojećeg sukoba sa carem Goga, u danima Poslednjih vremena, Smutnoe vremja ili Tribulation („Velike nevolje”), kako ga nazivaju dispenzacijalisti.
Dubinu tog uticaja pokazuje činjenica da široka publika Skofilda i njegovih nastavljača najčešće uopšte nije u stanju da razlikuje originalni biblijski tekst od naknadnih (Skofildovih) umetaka i dodataka, te da, po pravilu, čak nije ni svesna postojanja dispenzacijalizma, smatrajući ga integralnim, sastavnim delom hrišćanskog učenja. Njega, makar na polusvesnom ili subliminalnom nivou, veoma lako prihvataju i američki ateisti, kao niz psiholoških, kulturnih i idejnih obrazaca i klišea. Dispenzacijalizam u stvari nudi veoma koherentan i zaokružen pogled na istoriju i geopolitiku – shvaćene, doduše, u ekscentričnom, izvrnutom ključu protestantskog fundamentalizma. Ogromna većina najpopularnijih televizijskih propovednika su evangelisti i dispenzacijalisti. Za protivnike ovog učenja, dispenzacijalizam nije hrišćanska doktrina već „hrišćanski cionizam”. Ali, po opštoj oceni, reč je o najuticajnijoj religijskoj i eshatološkoj doktrini koja oblikuje američki mentalitet – danas kao i u vreme njenih puritanskih „očeva osnivača”.

NUKLEARNI CAR GOG
Uz neophodno uopštavanje, osvrnućemo se na ono što čini samu srž dispenzacijalističkog „mita” – siže koji se, s iznenađujućom doslednošću i upornošću, ponavlja kod brojnih autora koji dele ovaj svetonazor. Bizarnost njihovog sadržaja ne treba da zbuni čitaoca, budući da dispenzacijalistička „proročanstva” katkad očigledno sadrže duboke geopolitičke intuicije i istorijske uvide. Centralna tema ove eshatologije je sudbina Crkve i, nadasve, sudbina Izraela, što ovde znači: etničkih Jevreja koji se pridržavaju principa ortodoksnog judaizma. Pod „crkvom” se, naravno, ovde ne podrazumeva rimokatolička, još manje pravoslavna crkva, već isključivo zajednice protestantskih fundamentalista. (WASPs – White Anglo-Saxon Protestants – „Beli anglosaksonski protestanti” – su po ovom shvatanju potomci deset Izrailjovih plemena koji se posle vavilonskog ropstva nisu vratili u Izrael.)
Pred kraj vremena, doći će do obnove Izraela – a ovo proročanstvo se doslovno ispunilo 1947, stvaranjem jevrejske države. Time međutim počinju već pomenuti dani „Velike nevolje”, dani u kojima će „imperije zla” (treba se setiti da je ovaj izraz koristio Regan a da ga je u opticaj vratio Buš u danima posle 11. septembra), napasti anglosaksonske protestante i Izrael. Ostavićemo, ovom prilikom, po strani pitanje različitosti eshatološke sudbine – bolje bi bilo reći božanske promisli – anglosaksonskih protestanata, koje ima čisto teološki značaj. Bilo kako bilo, u tom trenutku nastupa veoma čudan preokret: pred napadom „Goga, cara Magoga”, anglosaksonci biće „uzneseni” na Nebo (Rapture – Ushićenje), dok će sinovi Izraela u odsudnoj bici (Armagedon) pobediti Goga. Rapture, ushićenje shvaćeno kao uznesenje (još jedan krajnje bizaran detalj), odvija se na misteriozan način, nalik na let kosmičkim brodom ili letećim tanjirom, što naglašava značaj tehnologije u apokaliptičkom scenariju: „u nekim tekstovima dispenzacijalista, promisao se dovodi u vezu s najnovijim tehnološkim dostignućima, te tako nastaju slike nuklearnog dispenzacijalizma… Tu Rusija (ranije SSSR) ponovo istupa u svojstvu sila Zla, nuklearnog cara Goga” (Aleksandar Dugin, Misterije Evroazije).
Protestanti se tada, po ovom čudnom apokaliptičkom scenariju, predvođeni protestantskim Hristom („Drugi dolazak”), ponovo vraćaju na zemlju (u Izrael), a Jevreji prelaze u protestantizam, čime otpočinje hiljadugodišnje Hristovo carstvo na zemlji… 

NA KRAJU VREMENA
Dispenzacijalizam, u najmanju ruku, veoma dobro objašnjava neke lajt-motive ili neuralgične tačke američke spoljne politike. Na prvom mestu, bezuslovno savezništvo s Izraelom, koje najčešće protivureči stvarnim interesima američke imperije. Strah od oružja za masovno uništenje, poput nuklearnog, hemijskih ili bioloških agenasa, koje bi eventualno došlo u posed neke od zemalja koje čine „osovinu zla” (Dž. Buš), nije samo primer tendenciozne propagande ili medijske dezinformacije, već i recidiv jevrejskog i starozavetnog te puritanskog straha od uništenja koje će, na kraju vremena, pogoditi „Božji narod”. Jedan od karakterističnih primera nalazimo u Jevanđelju po Mateju:
„Kad dakle ugledate mrzost opušćenja, o kojoj govori prorok Danilo, gdje stoji na mjestu svetome (koji čita da razumije), tada koji budu u Judeji neka bježe u gore; i koji budu na krovu da ne silaze uzeti što mu je u kući; i koji bude u polju da se ne vrati natrag da uzme haljine svoje” (24, 14-18).
O značaju ove doktrine u američkoj svesti svedoči i činjenica da kao dispenzacijaliste ili njima sasvim bliske možemo označiti najmanje dva američka predsednika – Džimija Kartera i Ronalda Regana, dok se Džordž Buš otvoreno izjasnio kao „premilenaristički dispenzacionalista”. Ali mnogo značajnije je opažanje da je celokupna američka kultura, još od vremena puritanskih doseljenika, duboko prožeta istim eshatološkim i apokaliptičkim motivima, kako, sasvim osnovano, zaključuje i Artur Kroker, u studiji pod naslovom Born Again Ideology (Ideologija „ponovnog rađanja u Hristu”).

ARMAGEDON JE BLIZU
Uopšte, američka politička i intelektualna klasa ne odražava šarenilo populacije severnoameričkog kontinenta – preovlađaujući tip je WASP, čvrsto ukorenjen u protestantskom fundamentalizmu. Prevesti furioznu, zastrašujuću retoriku puritanskih propovednika u precizan, racionalan i konkretan jezik geopolitičkih i ekonomskih analiza, predstavlja zadatak njenih intelektualnih servisa. Posledica je groteskan spoj protestantskog mesijanstva i liberalnog modela, sa svojom prividnom tolerancijom i „otvorenošću za sve razlike” – koji se, s pomamom misionara, „ostatku sveta” nudi kao američki model spasenja od terora, zatucanosti i mraka istorije. Ali, u samoj osnovi, protestanski fundamentalizam, u kome dispenzacijalizmu pripada najistaknutije mesto, ostaje „skrivena” ideologija Amerike, koja određuje misli, nade i snove ogromnog, pretežnog dela nacije, čak i njenih ateista.
Naravno, Barak Obama, sin kenijskog useljenika i belkinje, čovek koji nosi muslimansko ime a predstavlja se kao „hrišćanin”, ni u čemu nije tipičan predstavnik američke političke elite ni „moralne većine” američke nacije. On nije samo marketinški trik posustale imperije već i znak duboke, rasne i ideološke podeljenosti Amerike, u kojoj, posle 11. septembra i najnovijeg, katastrofičnog finansijskog i ekonomskog sloma iznova, s neslućenom snagom, oživljavaju puritanski strahovi i nade o „Kraju vremena”. „Armagedon je blizu, Teška vremena su stigla”, grme televizijski propovednici; „moralna većina”, zastrašena terorizmom, egzistencijalnom nesigurnošću, perspektivom bede i rata „svakog protiv svih” zaista se pretvara u stado koje napasaju njeni protestantski pastori na kraju vremena.

KA TREĆEM SVETSKOM RATU
Ratovi nisu bezuslovna posledica religijskih ubeđenja niti se vode isključivo zbog ekonomskih ili energetskih resursa. Rat je rezultat stanja u kome postojeće protivurečnosti više nije moguće rešiti mirnim putem već jedino vojnom silom – od užasa rata gori su jedino užasi mira, koji ih, zapravo, i izazivaju. Dubina krize koja potresa SAD, koju i nije moguće razrešiti ni finansijskim ni ekonomskim intervencijama, neopozivo gura poslednju svetsku imperiju na put rata, na konačni obračun sa „silama zla”. Kako, uostalom, primećuje ruski ekonomski analitičar Mihail Hazin: „U sumornim vremenima treba menjati psihologiju društva, treba to društvo mobilisati. Najbolji način da se to učini je pretnja, opasnost.” Za Ameriku to nije novina. „Godine 1898. kako bi započeli rat sa Španijom, onaj rat čiji je rezultat bio američko otimanje Filipina i Kube od Španije, Amerikanci su digli u vazduh sopstvenu oklopnjaču Mejn u Panami (zapravo, u havanskoj luci, prim. ured). Godine 1941. dogodio se Perl Harbur.”
Za takav apokaliptički scenario, dispenzacijalizam ima spremne odgovore. Dani „Velike nevolje” (Tribulation Period) su došli. „Imperija zla”, o kojoj je govorio Regan a potom Buš, „horde cara Goga iz zemlje Magog”, to su, u dispenzacijalističkom ključu, u psihogeografiji Amerikanaca, nedvosmisleno Rusi i njihovi saveznici, baš kao i bibilijski, apokaliptički „kneževi Roša, Mešeha i Fuvala” (gde se Roš tumači kao Rusija, Mešeh kao Moskva dok je Fuval drevni hebrejski naziv Skitije). S tim što, u američkom slučaju, konačni obračun poprima sasvim osobene crte: inače progresivna i čovekoljubiva, Amerika poseduje i svoj zlokobni aspekt – lice same Apokalipse, namenjeno onima koji odbacuju njenu Blagovest, njeno (farsično) Jevanđelje. To je lice onog „Milosrdnog anđela”, koji je jarosno razarao Srbiju, potom Avganistan, Irak, a sutra, ko zna, Siriju, Iran, Kinu ili Rusiju…
„Bitka za Kraj sveta”, protiv cara Goga, protiv kneževa Roša i „Osovina Zla” je već počela, 1995. u Republici Srpskoj i Krajini i potom 1999. u Srbiji, s „Milosrdnim anđelom”, grotesknim porukama koje su američki vojnici ispisivali po smrtonosnim projektilima napunjenim osiromašenim uranom ili kasetnim bombama namenjenim Srbima, prizorima bombardovanja Faludže, Basre ili Bagdada, dok su na fonu eksplozija odjekivale poruke američkih političkih vođa o „naciji pokrenutoj moralnom nadom” i „najmoralnijoj svetskoj sili”… 

Како је Србија за само једну деценију опљачкана..

...за 70 милијарди евра 

Извлачење пара из буџета кроз сумњиве „подстицајне мере” и још сумњивије „кредите” којима се уништавају банке чије спасавање онда плаћају грађани, достиже незапамћене размере. Више од три милијарде евра је држава дала као дотације фирмама које нису у стању то да врате, а неке од њих су фантомске, док је још најмање милијарду евра потребно за санацију штете настале пропашћу три домаће банке. Само кроз Привредну банку Београд чији је одлазак у стечај већ договорен, опљачкано је око 300 милиона евра, док се висина укупно опљачканог и из државе изнетог новца у овом веку процењује на 70 милијарди евра!

Последњи инвестициони циркус
Већ дуже времена се пише и прича о пропасти још једне банке у Србији, Привредне банке Београд (ПББ), која ће као трећа банка за само годину дана, после Агробанке и Развојне банке Војводине, отићи у стечај неколико дана пошто овај број Таблоида буде у продаји.
Стечај ПББ-а је, истина, одавно најављиван, али одмах и демантован. Тако су „Вечерње новости” 23. априла ове године, објавиле чланак под насловом „Привредна банка Београд иде у стечај”. Већ следећег дана, руководство те банке је демантовало ову информацију, а затим су жустро реаговали и из републичке Владе, па је поменути текст одмах скинут са интернет издања ових новина. Тако се још једном показало да у Србији режим на власти одређује шта медији смеју да објаве. Али, то је само део насиља које власт овде спроводи. Суштина државне пропасти и јесте у потпуној режимској контроли и надизирању свега, свих и свакога. И разлог за одлазак у стечај ПББ-а лежи управо у чињеници да је ова банка, у већинском власништву Републике (скоро 65 одсто), више пазила да испуни прохтеве властодржаца, него да поштује пословну логику. 

Гаранција пропалом предузећу
Бвши директор пропале Агробанке, Душан Антонић, недавно је на суђењу потврдио оно што су у међувремену сви већ знали. Наиме, објашњавајући зашто је банка под његовим руководством давала кредите и предузећима за која се знало да нису у стању да их врате, он је рекао како је то рађено по наређењима која су стизала из Владе. Идентична ситуација је била и у Развојној банци Војводине из које су преко сумњивих кредита извучене милијарде евра и склоњена на приватне рачуне покрајинских и републичких властодржаца. То је, иначе, раширени манир у Србији.
„Инвестициона политика”, која је уствари отимање државних пара у корист особа на власти, опробана је метода којом је само у првој деценији овог века из Србије извучено више од 51 милијарде долара. Почетком октобра Министарство привреде објавило је једну информацију која је ово потврдила.Према наводима Министарства, Фонд за развој Србије дао је преко 110 милијарди динара, што је по курсу који је важио на дан уплате више, од три милијарде евра, предузећима за која се унапред знало да новац неће нити уложити у развој, нити ће кредите моћи да врате. Тако је, на пример, КМГ Трудбеник добио укупно 2,39 милијарди динара, а затим отишао у стечај. Сартид је још 1998. добио „позајмицу” од Фонда у износу од 1,6 милијарди динара која до данас није враћена, а Путеви Србије су по уговору из 2001. добили укупно 1,89 милијарди динара.Застава аутомобили су 2003. години добили 360 милиона динара, док је Фонд Железари Смедерево издао гаранцију на основу које је ово пропало предузеће добило кредит од пословних банака у висини од 25 милиона евра који ће бити враћен из буџета Србије.Извлачење новца из буџета путем „помоћи за инвеститоре” никако није специјалитет само некадашњих власти. По поменутом извештају Министарства привреде Агенција за страна улагања и промоцију извоза Србије (СИЕПА) је непостојећем предузећу Трак-лајт из Баточине у августу ове године исплатила три милиона евра „субвенција” за отварање 500 нових радних места.Кинеска компанија Вршачки виногради добила је вишемилионску „позајмицу” од СИЕПА још у априлу ове године, иако је основана тек три месеца касније – у јулу. Тим новцем су страни „инвеститори” затим купили државну фирму Вршачки виногради и то по цени од само 5,2 милиона евра и то тако што је држава вредност хектара под виновом лозом проценила на своту од само 1.800 евра иако исти вреди између 10.000 и 15.000 евра. Тако је Србија буквално поклонила кинеској компанији вршачко предузеће.На исти начин се извлачио и новац из Привредне банке Београд у којој је држава имала апсолутни утицај. На крају је губитак преко висине капитала износио више од 50 милиона евра, и све ће то морати да се надокнади из буџетских средстава.
По проценама економиста од пре годину дана, Србија ће за три плански опљачкане банке, Агробанку, Развојну банку Војводине и Привредну банку Београд, морати да плати преко пола милијарде евра. У међувремену је ова свота бар дупло увећана. 

Од Мрвића ни мрвице
Колике су стварне размере пљачке изведене на овај начин, још није познато. Такозвани лоши пласмани, односно позајмице за које се сматра да банка не може да их поврати, у Словенији, на пример, износе више од петине бруто домаћег производа (БДП). Пошто је у Србији политички мотивисано кредитирање несолвентних предузећа далеко израженије него у Словенији, за претпоставити је да је удео лоших пласмана у БДП-у овде бар на словеначком нивоу, а то износи више од 12 милијарди евра!
Због тога може да се процени како су властодршци, и њима блиски тајкуни, за последњих 13 година из Србије изнели скоро цео један годишњи бруто домаћи производ, односно око 70 милијарди долара.Одмах пошто је садашња коалиција преузела власт 2012. године дошло је до покушаја смене руководства Привредне банке Београд. Променом министара и гувернера НБС-а није, међутим, промењена и пословна политика ПББ-а, већ су се средства само преусмерила са љубимаца бивше, на љубимце актуелне власти. Тако је ПББ прво полугодиште 2012. завршила са исказаним губитком од 120 милиона динара, да би укупни губитак у наредних шест месеци порастао на 173.015.000 динара. Овај релативно мали губитак банке настао је искључиво захваљујући интервенцији државе која је убацила две милијарде динара кроз докапитализацију, иначе би ПББ већ пре годину дана отишла у стечај.У коначном финансијском извештају за 2012. наводи се како је капитал банке од 5. марта те године смањен за чак 12,4 милиона евра.У новембру прошле године Влада је покушала да прода акције ПББ-а у државном власништву, и тада је објављено како на берзи ова банка вреди само 4,2 милиона евра, и то након што је разним махинацијама вредност акција вештачки увећана за око 70 одсто. У исто време је објављено и како је укупан капитал банке крајем септембра 2012. износио 29 милиона евра, од чега је 20 милиона у ствари државна помоћ исказана у докапитализацији.И поред лажи пласираних из Министарства финансија и Народне банке Србије како се странци интересују за куповину акција ПББ-а, продаја је пропала. Уствари, постојао је један заиста заинтересован потенцијални купац, али не за суму која је тражена.Из окружења Јоргованке Табаковић, гувернера Народне банке Србије, почетком ове године је лансирана информација како се једна руска компанија интересује за преузимање ПББ-а. Веома брзо су добро упућени прозрели да се иза те компаније у ствари крије Вук Мрвић, некадашњи председник Управног одбора и упропаститељ ПББ-а, који је прво емигрирао у Белорусију, а одатле прешао у Москву. Како је држава остала при траженој цени и Мрвић је одустао од куповине. Бар за сада.Будући да је Привредна банка остала на државној грбачи, у априлу је НБС поново увела привремен мере, и забранила банци даље пласмане. Ово није имало никаквог ефекта, јер ПББ у том тренутку више није располагала парама које би могла било коме да да. Укупно је до тог момента из ње извучено око 300 милиона евра, и то рачунајући само депозите и стране кредите. 

Напредњаци опраштају грех за паре
Расплет у Привредној банци могао би да изгледа исто као својевремено у Агробанци: депозити, имовина и здрава потраживања би били пребачени у Нову ПББ, док би старој остали дугови и ненаплативи кредити. После тога би Нова ПББ или била спојена са Поштанском штедионицом или понуђена на продају.Проблем са преласком под окриље Поштанске штедионице је тај што ова банка већ има непокривену финансијску рупу у износу од неколико десетина милиона евра, па јој преузимање још једног болесника није потребно. У том случају би за Нову ПББ могао да се потражи купац. Добро обавештени сматрају да би то могла да буде компанија одбеглог Мрвића који би имао бар два јака разлога да то учини. Прво. он би на тај начин добио финансијски здраву банку са 36 експозитура у Србији и 57.354 клијента.
Други разлог је још важнији: финансијски помажући српску Владу кроз куповину једне пропале банке он би могао овде да нађе сигурну заштиту од хапшења које му прети.Вук Мрвић се доводи у пословну везу са Дарком Шарићем, због чега се, кажу, увек нелагодно осећа када треба да дође у Србију, јер никада није сигуран да ли ће бити ухапшен на граници. Друга афера у којој је учествовао далеко је опаснија по њега, јер у њој истрагу воде аустријски органи који нису подмитљиви као ови домаћи.У априлу се сазнало да аустријска полиција сматра како су Вук и Владимир Мрвић (бивши директор компаније Хипо консултанти) међу најодговорнијим особама за малверзације поводом доделе кредита из пропале Хипо Алпе-Адрија банке. Истрага о додели сумњивих кредита, које је Хипо банка одобравала физичким и правним лицима преко својих испостава на Балкану, започела је након што су ревизијом пословања централне банке 2007. године откривени вишемилионски губици. Разлог за губитак биле су мултимилионске кредитне операције, за које се сматрало да су представљале прања новца. До 2009. године те операције су достигле износ између 40 и 50 милијарди евра, због чега је Аустрија била присиљена да национализује Хипо банку.Повезаност Мрвића са Хипо банком није никаква тајна. Он је био мањински власник предузећа Рубикон-Инвест д.о.о. где је већински власник била фирма Рубицон-Инвест унд Бератунгс АГ из Клагенфурта, на чијем челу је био Гинтер Штридингер. Њега, пак, памтимо као бившег члана управе Хипо Алпе-Адрија банке, а ту је позицију напустио 2006. у јеку афере изазване страховитим губицима.Како је Мрвић истовремено био и председник УО Пословне банке Београд он је најзаслужнији што је Рубикон-Инвест купио зграду у београдском Булевару Краља Александра коју је одмах на лизинг преузела ПББ.Српска власт би, међутим, могла да заборави Мрвићеву повезаност са организованим криминалом и његове махинације које су му донеле десетине милиона евра зараде, ако би он заузврат преко своје руске фирме купио Нову ПББ и тако омогућио садашњем министру финансија Лазару Крстићу и Јоргованки Табаковић да народу прикажу како су странци заинтересовани за инвестирање у банкарски сектор Србије. Коначно, ово не би било први пут да СНС продаје опроштајнице од грехова 

Гордо посртање Српске банке
Са Привредном банком Београд, на жалост, не завршава се списак банака чије ће спасавање да плате сви становници Србије.До краја другог квартала ове године 18 банака је пословало с добитком од укупно 20,6 милијарди динара, а 13 банака с губитком од укупно 4,7 милијарди динара , како наводи НБС. Овај релативно успешан резултат постигнут је захваљујући томе што је Развојној банци Војводине одузета дозвола за рад. РБВ је, наиме, у истом периоду прошле године остварила губитак од 6,9 милијарди динара.Међу банкама чије се пропадање очекује у наредном периоду значајно место заузима Српска банка у којој држава има 99 одсто власништва. На чело ове банке је доведен некадашњи Милошевићев банкар Златан Перучић, деведесетих година прошлог века задужен за сакривање пара режима и њему оданих бизнисмена у домаћим банкама.Судећи према Перучићевим изјавама, Српска банка се полако опоравља, јер се капитална адекватност креће између 13 и 14 одсто, што је изнад доњег прага од 12 одсто колико захтева НБС (пред увођење привремених мера адекватност ПББ-а је износила тек нешто преко шест одсто). Упућени аналитичари, међутим, упозоравају како је Српска банка на стакленим ногама и да је „опоравак” у ствари обична књиговодствена манипулација.По Перучићевом доласку Српска банка се са највећим дужницима договорила о репрограму њихових дугова. Разлог за овај корак налази се у чињеници да би отписивање ненаплативих кредита морало у билансима банке да се прикаже као губитак, док се кредити иначе књиже као капитал. Захваљујући овом потезу пера, капитал Српске банке се приказује на лажном нивоу, док је он у стварности далеко нижи.Како ово поигравање прописима није бесконачно могуће, доћи ће убрзо дан када ће стечајни управник закуцати и на врата Српске банке. 

Мањински власник са великим леђима
Извлачење пара из банкарског сектора за лични интерес увелико се одвија и у АИК банци из Ниша (која је још увек здрава, али не задуго!). Председник Управног одбора те банке и њен стварни газда је српски тајкун Миодраг Костић Коле који номинално контролише нешто мање од 25 одсто банчиних акција. Њему, међутим, није потребно да буде већински власник, све док има сигурну залеђину у структурама власти.
У последње време је приметно да АИК све више пласира новац у кредите предузећима сумњивог бонитета која су повезана са властодршцима или Колетом. Цех од преко стотину милиона евра после пуцања овог мехура од сапунице, опет ће солидарно морати да плате већ до голе коже опљачкани грађани Србије. 

Лажне Владине мере за спас Србије: почетак потпуног ропства

Грађани Србије су потпуно несвесни да је пакет мера Владе Србије за спас од економске кризе и банкрота директно погубан за државу и народ

После покушаја испирања мозга народу, Влада Србије је 8. октобра 2013. представила пакет мера који би Србију  требало да извуку из економске кризе и да је спасу од банкрота.

Али права сврха мера је супротна. У питању је куповина времена за распродају и распарчавање Србије, и сада смо на корак од државне катастрофе и друштвене провалије.

Давно издиктирано

Прича о „спасоносним мерама за Србију“ отпочела је давно. Једна од епизода одиграла се 5. јуна 2012. када је представљен економски извештај Светске банке о Србији и економским цвећкама у суседству.

Светска банка је поручила да смањење дуга и дефицита мора бити приоритет за нову владу Србије.Главни економиста СБ за Србију, Лазар Шестовић, овом је кратком и ултимативном захтеву усмено придодао и мере за смањење незапослености, која је на највишем нивоу у претходних 15 година.

Тада помињане мере су подразумевале повећање пореза на додату вредност (ПДВ) и замрзавање плата и пензија. Истом приликом је констатовао да је у Србији од 2008. уништено 560.000 радних места, да су издвајања за активне мере запошљавања до краја 2011. године биле око 0,1% БДП, четири пута мање него у ЕУ, а у 2012. години су додатно смањена за око 40% („Смањење незапослености и дуга приоритет за Србију“, Euractiv.rs, 5. јун 2012).

Нове мере Владе Србије објављене су 16 месеци касније — 8. октобра 2013. године. У овом периоду водећа Српска напредна странка је трагала за поузданим саучесником у економском (и политичком, због судбине КиМ) злочину који је увећан додатним задужењем Србије у износу од око четири милијарде евра.

Следећа епизода пред „одлучивање“ одиграла се са Међународним монетарним фондом у Вашингтону. Прелиминарни извештај мисије ММФ обелодањен српској делегацији 23. маја 2013. понавља уобичајене препоруке Србији из алгоритма зла. Тежиште се ставља на брзе и храбре структурне реформе. У супротном, средњорочне прогнозе ММФ, по којима се инвеститори равнају биле би неповољне у свим аспектима и то на средњи рок.

Извештај мисије је апострофирао мете финансијских лешинара, рецимо, неефикасне државне банке, које би држава морала да препусти странцима. Иронија је да је за очување српских банака довољна једна милијарда евра — 1,9% изнетог новца из Србије од почетка западњачке демократске револуције.

ММФ негодује и због великог броја прописа — јер сметају оргијању крупног капитала — као и због великог и неефикасног јавног сектора, који, по странцима, треба срезати и приватизовати.

Следећи део извештаја ММФ заслужује да буде уцело наведен: „Такође је потребна реформа предузећа. С обзиром на дуготрајне субвенције и заштићен положај државних фирми, мисија ММФ-а поздравља намеру власти у Београду да убрзају (у сарадњи са Светском банком)приватизацију јавних предузећа и повећају транспарентност њиховог пословања. Коначно, неопходна јереформа тржишта рада, да би се подстакло отварање нових радних места у приватном сектору.“ („ММФ: Пред Србијом огромни економски изазови“, Танјуг, 23. мај 2013).

Након упознавања режима са извештајем мисије ММФ, у Србији почиње кампања припреме јавности да прихвати „неопходне економске мере за спас државе“. По опробаном рецепту „олош економије“, медији праве густу мрежу економских и политичких заблуда како би грађани самиподмазали механизам који их води у пропаст.

Отвара се медијска и полицијска хајка на јавна предузећа, здравствене и образовне установе, домаће банке, Фонд за развој... Врши се посебна индоктринација народа у вези са „ситуацијом“ у „Србијагасу“, не би ли се друга уговорна страна (руска) намамила на најмањи погрешан потез у вези са „Јужним током“.

Кампања се подгрејава фразама Черчила и Маргарет Тачер да мора бити зноја и суза (вероватно и крви касније), да нема избора, да нема времена за чекање. Народ се плаши банкротом и хаосом као да он већ није на прагу.

Шест благовести по Лазару (и Саши)

Кључни аутори октобарских владиних мера за спас Србије од кризе и банкрота су министар привреде Саша Радуловић и министар финансија Лазар Крстић. Министар привреде није наступио на промоцији спасења.

Занимљиво је погледати које то мере Влада Србије предлаже и шта заиста стоји иза њих:

Прва мера је смањење зарада у јавном сектору од 2014. године. Сматрамо да је смањење симболично и служи само да попусти пажња народа за оно најгоре што касније следи. Смањење се не односи на плате оних државних службеника који их не примају из буџета. Тако су, рецимо, поштеђени запослени у агенцијама у којима стварно има шта да се узме, јер и оне узимају од народа кад и колико хоће. Добар пример је Агенција за арчење имовине уништених српских банака камелеонског назива — Агенција за осигурање депозита. Ове агенције су под политичком заштитом западних глобалиста. Намењена им је кључна улога преговарача у моменту преотимања државне имовине.

Друга мера је повећање ниже стопе пореза на додату вредност са 8 на 10 посто. Пошто су сви грађани потрошачи, овом мером се, по нама, негира политичка тврдња да су пензионери изузети од последица мера. По систему да смо сви криви за прекомерну потрошњу, сви плаћамо цех .

Трећа мера је реструктуирање јавних предузећа. Пошто је ово питање јако важно за обману народа, додатно се користе замагљујући изрази „структурне реформе“ као и „отклањање структурних слабости“. Ове језичке кованице могу значити свашта и ништа, па су идеалне за политичку употребу. Међутим, на основу искуства из преко 40 земаља у којима је организационо присутан, са више од 1000 активних ћелија, француски народни покрет против неолибералне глобализације светске привреде — „Атак“ (Attac) је искуственом методом дошао до занимљивих сазнања. Под притиском кризе, моћни гурају њихове мрачне реформе брзим темпом. Логика ММФ је увек иста: смањење дугова кроз приватизације и смањење социјалних услуга, подизање конкурентности путем смањења плата и уклањања радничких права (смањење ригидности тржишта рада). Последице су дубока рецесија и разорна друштвена криза. Другим речима: масовна незапосленост, сиромаштво, бескућништво, скок криминала и таласи самоубистава.

Четврта мера је смањење субвенција (помоћи) привреди. По речима Лазара то би требало да донесе највеће уштеде у буџету, као и приватизација 179 предузећа. Уштеде ће донети и реструктуирање великих јавних система, као и значајних комуналних предузећа. Стварни циљ странаца је стални профит и пацификација градског становништва. Ко не слуша — нема воде, нема струје, а питање је и за храну... Лазар је рекао да је Србија кренула ка ЕУ и да зато не сме да даје државну помоћ, осим пољопривреди и железници.

Знајући колико је бездушности и бандитизма показано у досадашњем току приватизације у Србији, црно се пише радницима који ће бити обухваћени овом мером, и њиховим породицама и свима нама. Питање је да ли смо ми игде „кренули“. Борба против корупције и бандитске приватизације није више „in“. Сада је то јачање приватног на рачун друштвеног сектора који још увек твори за ММФ неприхватљивих 45% друштвеног производа Србије.

А прича о ЕУ је лажна. И они и ми знамо да нисмо једно за друго у чврстом правно регулисаном загрљају. Тамо је већ доста сиротиње. Можемо лепо сарађивати као што то ради Исланд. Данашњој ЕУ (читај: Немачкој) треба само оно што је требало Барбароси и Хитлеру: пролаз на Исток. Све у свему, цинична је прича о забрани помоћи предузећима у земљи која је до недавно трпела толике блокаде, економска и ратна разарања.

Пета мера је да ко оде раније у пензију, пензија ће му бити нижа. Србија ће, изгледа, доћи у искушење да поново уведе лапот (за млађе: обредно убијање немоћних).

Шеста мера је материјална уштеда државних служби.Подржавамо ову меру, јер се надамо да ће се смањити број гажења грађана од стране државних службеника, њихових возача, рођака и осталих који се дочепају службеног аута.

Осим побројаног, смањиће се опорезивање рада тј. пословни трошак капиталиста (послодаваца).

Тренутак пред трагични слом

Крупну промену ће донети и гашење Фонда за развој, који је пре демократских промена имао важну и корисну улогу уједначавања регионалних услова пословања. Фонд је улагао тамо где није било привлачно за банке.

У међувремену није формирана најављивана Развојна банка Србије. А можда и не би требало, јер читамо у штампи да су „Голдман Сакс“ и „Сити банка“ заинтересоване за улагања у Србију. И Развојна банка Немачке је већ одавно мапирала свој плен у Србији.

Смисленост и математика владиних мера су јасне, како је истакао и Радоман Јовић, амбасадор у пензији: „спасоносни пакет би требао да утера у буџет Србије око 800 милиона евра,што је кап у океану потреба покрадене и опљачкане Србије“ („Шест мера владе — спас или ...“,Политика, 14. октобар 2013).

Владимир Вулетић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду, сматра да се иза претњи аргентинским сценаријем грађанима Србије може наслутити и далекосежни циљ реформи:„Реч је о стварању тзв.минималне државе чији је првенствени задатак да финансира репресивни апарат и обезбеђује услове за 'профитабилни бизнис', а од обичних људи очекује да у том оквиру брину о себи и траже посао.“ („Друга петолетка“, Политика, 24. октобар 2013).

Истога дана Танјуг као најновију вест објављује да ће директори и синдикати предузећа у реструктуирању (оних 179) тражити састанак са властима, у понедељак, 28. октобра, како би им предочили катастрофалну ситуацију и неспремност да то даље трпе.

Љубиша Несторовић, председник Самосталног синдиката хемије и неметала Србије, оценио је да нови законски предлог о раду „има за циљда задовољи Америчку привредну комору, ММФ, тајкуне и мафијуа не привреду Србије“(„Синдикати: Ово више нећемо да трпимо“, Танјуг, 24 октобар 2013). Исправна и храбра оцена Несторовића показује да је режимска машинерија негде оманула.

А ми сматрамо да, ако Влада Србије спроведе ове мере, то донети кардиналне промене и неповратно ропство Србије, општу пропаст државе и нације.

Време је за Атак у Србији.

Београдски квислинг!

Преносимо преведен текст Нила Кларка објављен у британском издању листа „Гардијан“ дан након убиства Зорана Ђинђића. Текст носи наслов „Београдски квислинг“  и до сада није цитиран у домаћим медијима. У овом тексту аутор износи чињенице о неуспелим реформама владе Зорана Ђинђића које је демократска власт у Србији покушала да сакрије креирајући култ личности покојног премијера. На крају текста можете пронаћи линк ка оригиналној верзији текста на енглеском језику.

Убијени српски премијер био је озлоглашени западни послушник чије су економске реформе донеле беду.

Нил Кларк

Петак, 14. март 2003.
Гардиан (Лондон)

Почасти Зорану Ђинђићу, убијеном српском премијеру, пљуште као киша. Први је почео председник Буш, хвалећи његово „снажно вођство“, док је портпарол канадске владе величао „весника демократије“, а Тони Блер говорио о енергији коју је Ђинђић посветио „реформисању Србије“.

У читуљама западних листова Ђинђић је скоро увек слављен као бивши студент-агитатор, који је храбро повео народни устанак против окрутног диктатора и покушао да уведе своју земљу у нову демократску еру.

Али изван CNN-ове верзије светске историје, каријера Зорана Ђинђића изгледа прилично другачије. Они који се ограђују од доктрине промене режима требало би да се сете да Ирак није прва земља у којој су америчка и друге западне владе покушале организовати уклањање владе која није одговарала њиховим стратешким интересима. Пре три године, на реду је била Милошевићева Југославија.

У својој недавној биографији Милошевића, Адам ЛеБор открива како су Сједињене Државе натрпале 70 милиона долара у кофере српске опозиције у њеном напору да збаци југословенског лидера 2000. године. По наређењу државног секретара Мадлен Олбрајт, тајна америчка канцеларија за југословенске послове била је припремљена да потпомогне организовање устанка који би збрисао аутократског Милошевића са власти.

Истовремено, постоје докази да су подземне криминалне групе, контролисане од стране Зорана Ђинђића и повезане са америчком обавештајном службом, извеле серије успелих атентата кључних људи који су подржавали Милошевићев режим, укључујући министра одбране Павла Булатовића и Жику Петровића, шефа југословенског авиопревоза.

Када су С. Милошевић и његова Социјалистичка партија коначно пали, Сједињене Државе су добиле „реформистичку“ владу у Београду какву су желеле. Нови председник Војислав Коштуница је примио букете, али полуге моћи је држао човек Стејт Дипартмента Зоран Ђинђић – и он сигурносвоје вашингтонске спонзоре није изневерио!

Први приоритет је био увођење програма „економских реформи“ – што је израз новог светског поретка за распродају државне имовине у бесцење мултинационалним компанијама. Преко 700 000 југословенских предузећа остало је у друштвеном власништву и углавном је било контролисано од стране радничких одбора, са свега 5% капитала у приватном власништву.

Компаније су могле бити продате ако је мање од 60% капитала припадало радницима. Ђинђић је брзо променио законе и распродаја је могла да почне. После две године у којима је хиљаде друштвених предузећа било продато, (многа компанијама које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999.), прошломесечни извештај Светске банке је обиловао похвалама Ђинђићевој влади и њеном „ангажовању интернационалних банака у процесу приватизације“.

Али Ђинђићу није било наређено да прода само државну имовину. Милошевић је такође морао да оде, за обећану награду од сто милиона долара, чак ако је то значило и његово киднаповање у супротности са југословенским законима и слање авионом РАФ-а на амерички финансирано режирано суђење у Хаг. Кад је продао имовину своје земље, њеног бившег председника и своје политичке ривале, шта је јеш остало да се прода ? Једино још сама држава. И јануара ове године Ђинђић је управо то и урадио. Упркос супростављању већине њених грађана, „весник демократије“ следио је захтеве „међународне заједнице“ и после 74 године име Југославије нестало је са политичке мапе. Стратешки циљ њене замене серијом слабих, подељених протектората коначно јебио постигнут.

Понекад, ипак, и најбоље изведени планови крену наопако. Упркос западним хвалоспевима, мало ће Срба оплакивати Ђинђића. За велику већину Срба, Ђинђић ће остати запамћен као квислинг који се обогатио продајући своју земљу онима који су тако немилосрдно водили рат против ње,свега неколико година раније. Ђинђићеве толико хваљене реформе подигле су цене комуналних услуга небу под облаке, незапосленост је оштро скочила на 30%, и скоро две трећине Срба сада живи испод линије сиромаштва.

Још није јасно ко је испалио хице који су убили Зорана Ђинђића. Вероватноћа је да је то била операција подземља, његове везе са организованим криминалом коначно су га сустигле. Али, ма како то сурово звучало, има много људи у Србији који би радо повукли обарач. У својој недавној посети Београду, био сам погођен не само разином економске неправде, него и мржњом скоро свакога кога сам срео према премијеру, чија је популарност у народу пала испод 10% Лекција из Србије за данашње серијске мењаче режима је једноставна. Можете покушати да подјармите људе санкцијама, разарањем и бомбама. Можете, ако желите, да збаците владе које вам се не допадају, можете окушавати да наметнете своју вољу постављањем Хамида Карзаија, генерала Томија Френкса или Зорана Ђинђића да глуме империјалне конзуле. Али не замишљајте да можете натерати понижени народ да их поштуjе.

Извор: http://www.guardian.co.uk/world/2003/mar/14/serbia.comment