Ministarko Slavice, ili nešto radi ili baci gajde

Da mi je neko pricao da će Slavica Djukic Dejanovic biti ovako nesposobna ministarka ja bih mu rekao da prica gluposti. Ali ovih godinu dana koliko je ne polozaju ministra zdravlja pokazala je da taj posao jednostavno ne ume da radi. Ne može ona da upucuje prijatne reci svojim kolegama lekarima, da ih hvali, da ih mazi rečima, treba zeno da sredis situaciju u toj oblasti koja je sada katastrofalna. A ne da se samo smeskas svojim kolegama, hi,hi,hi,hi,hi, a ovamo juče bez pardona isprica na TV totalnu glupost - da država ne može da finansira transplantacije srca u inostranstvu za decu do 18 godina jer je to po njoj diskriminacija. 

Zeno, nije tačno da ova država ne može toj deci da isfinansira transplantaciju srca. Zeno ministarko Slavice, kod te dece se radi o zivotu i smrti, alo bre, jel si ti svesna ko ide na transplantaciju, ne ide se tamo iz besa. Mi sada imamo u državi najviše 6-7 dece koja treba da odu na transplantaciju srca. Pa nemoj bre da mi pricate kako ova država nema para za tu decu. Pa kad je imala para da da Vuku Jeremicu 2 miliona evra da se blesavi po Nju Jorku, da 20 puta dolazi ovamo avionom, iako je on primao platu od OUN a i stan mu je OUN placala, kad smo poslali sa njim u Nju Jork i njegovu kumu Meri Stevanovic da ona tamo kao vodi njemu finansije onda mora da se nadje i 2-3 miliona evra da se pomogne deci da ostanu ziva.
Tu njegovu kumu Meri Stevanovic Jeremic je doveo u Ministarstvo inostranih poslova kada je dosao da bude ministar i ona je bila tamo sef racunovodstva. Tako je vodila racunovodstvo u tom ministarstvu da kada je dosao revizor i video šta je radila sa novcem u Ministarstvu ona je morala za dva dana da pobegne iz Ministarstva u JAT da tamo vodi finansije, ali u JATU čim je dosla posle nekoliko dana (valjda im je revizor javio) oduzeli su joj vodjenje finansija a onda ju je Vuk Jeremic poveo sa sobom u Nju Jork o državnom trosku da mu ona tamo vodi finansije.
I sada ima novca za Vuka Jeremica i za njegovu kumu a nema za bolesnu decu za koje se zna da će umreti ako im se srce ne presadi. Pa pokrali ste milijarde evra i imate obraza da kazete da nema novca za umiruce dete da mu se pomogne. Pa okoreli lopov koji je toliko pokrao ne bi imao srca da kaže sada da nema para za ovo dete neka umre a vi koji ste nas opljackali do gole koze mrtvi ladni bez i malo osecaja stida i odgovornosti sto te opustosili državnu kasu kazete nam ne može, a to vase ne može dalje znaci neka umre. Ma mamicu vam pljackasku i bestidnu.

SUMRAK VELIKE BRITANIJE

Britanija u svetu zauzima drugo mesto po veličini spoljnog duga (preko 9,8 biliona), koji je veći od BDP zemlje za 435 odsto 
Pošto su Papa Rimski i kraljica Holandije abdicirali, sve češće je počelo da se govori kako bi trebalo da i kraljica Velike Britanije sledi njihov primer. Kako je već saopštavano u maju, Elizabeta Druga je već počela sa prenosom kraljevskih ovlašćenja na sina princa Čarlsa. Malo pre toga je generalni sekretar britanskog Kabineta ministara Gus O'Donel izjavio u intervjuu Daily Telegraph-u: „Već sledećih godina mi ćemo naići na ogromne probleme, na primer, ne znamo da li ćemo uspeti da našu kraljevinu zadržimo kao jedinstvenu”. Mišljenje da Britanija može sledećih godina da se rasturi, da može da prestane da postoji kao jedinstvena država, već je široko rasprostranjeno. Razloga koji mogu sabrani da izazovu slom britanske državnosti ima više i oni su vrlo raznoliki.
Jačaju separatističke tendencije u Škotskoj, severno-irskom Alsteru, Velsu, na ostrvu Men, a autonomiju zahteva i grofovija Kornvol.
Pojavile su se i uznemirujuće demografske tendencije. Prema statistici, početkom ove godine u Londonu je ostalo manje od polovine autohtonog engleskog stanovništva. Britanski glavni grad, koji je nekada spadao u malobrojne monojezičke evropske gradove, zbog imigranata se pretvorio u grad u kome se na celoj planeti govori najviše jezika – čak preko 300.
O tome da je neizbežno da se u britansko zakonodavstvo unesu pojedine norme šerijata govorio je još pre pet godina arhiepiskop Kenterberijski Rowan Villiams! Još tada je ime Muhamed bilo drugo po popularnosti za englesku novorođenčad (pre njega je samo ime Džek). Danas britanska štampa piše, pozivajući se na Skotland Jard: „London su preužele pristalice šerijatskog morala”, u njegovim delovima „patroliraju 'šerijatske patrole'”. U februaru u Birmingemu se obesio 9-godišnji Aaron Dagmor: njega su do smrti mučili drugovi iz razreda – Azijati, Arapi i crnci – zato što je on beo! Prema podacima Daily Mail-a, Aaron Dagmor spada u najmlađe samoubice Ujedinjene Kraljevine.
London se odavno pretvorio u centar međunarodnog terorizma. Prema podacima Stejt departmenta SAD, od 30 organizacija koje su zvanično priznate za terorističke, 10 ima štabove u Londonu, još 15 „osnovne operacije i fanrejzing vrši u britanskom glavnom gradu”. Prema rečima jednog šeika iz organizacije Muslimanska braća, koja u Londonu odavno postoji, za godišnji opstanak samo britanskih filijala islamističkih organizacija se troši preko 500 miliona dolara.

Još je više ekonomskih problema.

KRAH EKONOMIJE

Velika Britanija u svetu zauzima drugo mesto po veličini spoljnog duga (preko 9,8 biliona), koji je veći od BDP zemlje za 435 odsto. U državnom budžetu je ogromna rupa od 42 milijarde. Od toga će se u drugoj polovini 2013. brojnost vojnih lica u britanskoj armiji smanjiti za više od pet hiljada, a 2015. brojnost oružanih snaga Velike Britanije treba da bude smanjena za ukupno 20 odsto. Kako veruje John Muxworthy, šef Asocijacije za nacionalnu odbranu Velike Britanije, ukoliko ta tendencija bude postojala i ubuduće, „britanska armija će do 2020. godine prestati da postoji”.
Zemlja velikom brzinom gubi status finansijskog centra. Od početka krize 2008. godine, finansijsko-bankarski sektor se već smanjio za 132 hiljade radnih mesta. Očekuje se da će do kraja godine taj sektor da se smanji za još oko 50 hiljada radnih mesta. Šta znače te brojke, može da se shvati samo ako se zna da ekonomija ni jedne druge zemlje na svetu, osim Švajcarske, ne zavisi od finansijskog sistema tako kao britanska, jer bankarske aktive u njoj iznose 390 odsto BDP.
Nestaju čitave privredne grane, kao što je automobilska industrija, koja je nekad smatrana za simbol britanske snage. Englezi su jednostavno prodali svoje najpoznatije brendove – prvo Amerikancima i Nemcima, a zatim Kinezima i Indusima. Na primer, Land Rover i Jaguar sada donose više od 90 odsto dobiti indijskom Tata Motorsu. Autoputevi se daju na dugoročni zakup i prodaju se strancima – tim istim Kinezima i Indusima.
Pogoršava se finansijska situacija stanovništva. Sociološka istraživanja kompanije Markit su početkom 2013. godine zabeležila naglo pogoršanje finansijskog položaja trećine anketiranih (izbor 1,5 hiljada ljudi anketiranih decembra 2012). Još jedna trećina pretpostavlja da u 2013. njihova situacija „neće biti bolja, već će se možda čak i pogoršati”).
Britanski analitičari smatraju da se „kriza sadašnjeg modela ekonomskog upravljanja u Velikoj Britaniji sastoji u tome da nije u redu nadanje vlade u buran razvoj privatnog biznisa u uslovima kada se smanjuje prisustvo države u ekonomiji”. Politika čvrste ekonomije je dovela do toga da se prihod stanovništva smanjuje, i da potražnja potrošača ne prestaje da opada. 

Ispod granice siromaštva danas živi preko pet miliona Britanaca. Prema istraživanju oditorske kompanije KPMG, najdublja recesija u posleratnoj istoriji dovela je do toga da pet miliona Britanaca (približno 20 odsto zaposlenih) prima platu koja je po socijalnim standardima ispod iznosa neophodnog za opstanak. Najveći procenat je u Severnoj Irskoj i Velsu (preko 23 odsto). U apsolutnim ciframa, većina britanskih siromaha živi u Londonu i na severozapadu Engleske – 570.000 ljudi.
Ukupan broj beskućnika je samo u 2012.godini porastao za 25 odsto. Broj porodica koje žive u smeštaju za beskućnike se za pola godine povećao za 44 odsto. Obzirom da je od aprila 2013. uvedena minimalna plata od 500 funti nedeljno (!) za život u sektoru B&B (bed & breakfast, noćenje i doručak) prognozira se da će se broj ljudi u prihvatilištima naglo povećavati.

RASPAD DRUŠTVA

Do početka marta 2013. godine u bolnicama Nacionalnog zdravstvenog sistema Britanije za četiri godine je od gladi umrlo oko 1.200 pacijenata. Zvaničan razlog je: „Medicinske sestre su previše zauzete da bi hranile pacijente”. Prema podacima Dayli Mail-a, samo u 2011. godini su od neuhranjenosti umrla 43 pacijenta, još 291 je „umrlo u stanju krajnje iscrpljenosti”, a broj pacijenata koji su poslati kući na dalje lečenje u stanju iscrpljenosti je dupliran i iznosio je 5.558. Pritom Nacionalni zdravstveni sistem Velike Britanije optužuju za krivotvorenje cifara smanjenjem broja bolesnika koji su umrli zato što nisu negovani kako treba. Slična situacija je i u staračkim domovima.

Britanci sve očiglednije postaju alkoholičari. Premijer Dejvid Kemeron je alkoholisanost stanovništva uporedio sa nacionalnom katastrofom. Po čitavoj zemlji kao pečurke niču mreže prihvatilišta za trežnjenje alkoholisanih lica.
Institucija porodice u zemlji se naglo degradira. Svaki 10-godišnji mangup već zna svoja prava i šta god da mu se ne svidi u odnosu prema njemu on preti da će prijaviti svoje roditelje. Prema podacima The Telegraph-a, 9 od 10 britanskih roditelja čiju decu uče da se žale školi, policiji i specijalnim službama na „loše” roditelje, izjavljuje da bi oni želeli da njihova deca žive u „optimističkijoj” i kulturnijoj zemlji.
Britanska omladina (do 16 godina) poslednje decenije vodi u Evropi po pokazateljima asocijalnog ponašanja. Statistika tvrdi da su redovno alkoholisani 27 odsto Britanaca, 12 odsto Nemaca, 5 odsto Italijana i 3 odsto Francuza; da je najmanje u jednoj tuči u poslednjih godinu dana učestvovalo: 49 odsto britanske omladine, 38 francuske i italijanske; 28 odsto nemačke; rano seksualno iskustvo doživljavaju: 38 odsto Engleza, 28 Nemaca, 24 Italijana i 22 odsto Francuza. Usput, Engleska drži evropski rekord po broju mladalačkih trudnoća.
Britanski studenti koji su ogrezli u dugovima otvoreno „zarađuju” pomoću prostitucije. U poslednjih par godina lihvari su ih uvukli u blato potrošačkog kreditiranja toliko duboko (kamata ide do 4.000 odsto godišnje), da su čak i zvanične univerzitetske vlasti priznale tu činjenicu i kako bi makar unekoliko smanjili veličinu katastrofe zabranjuju lihvarima da rade na teritoriji univerzitetskih kampusa.
U februaru ove godine parlament Britanije je i zvanično odobrio sodomiju tako što je glasao za zakonski projekt legalizovanja „istopolnih” brakova, a vlada se priprema da dozvoli sodomitima da se venčaju u crkvi. Skoro polovina stanovnika Velike Britanije danas odobrava homoseksualne brakove. Pre pola godine britanska Nacionalna asocijacija direktora škola je pozvala da se u školske planove unese i proučavanje pornografije, čija bi obuka počinjala od 10 godina starosti deteta. Istovremeno je doneta odluka da se iz škola otpuste učitelji koji „odbijaju da govore o gejevima” i da se roditeljima zabrani da decu izvode sa časova, na kojima će se govoriti o „istopolnim brakovima”.
I bez obzira na sve rečeno, društvo uopšte ne zvoni na uzbunu. Odrasli ili više ne mogu ili se plaše da deluju na omladinu koja se otela njihovoj kontroli.
Prema rezultatima ankete koju je pre nekoliko meseci sproveo Hadersfildski univerzitet, preko 50 odsto britanskih porodica koje prosečno žive želi da napusti zemlju (od njih bi svaka treća želela da se preseli u Australiju). Prema istraživanju koje je objavio The Telegraph, na emigriranje ih teraju ekonomska kriza, visoke cene stanovanja i gubljenje osećanja zajedništva među stanovništvom Velike Britanije. 

Lazljivi aferasi na vlasti

Nova afera i bacanje prasine u oci narodu. 

Prvo je pocelo sa presecanjem kolone uvazenom diplomcu tomi, pa posle je bilo prisluskivanje telefona. Ajde nasli su nekoga ko je presekao kolonu ali ko prisluskuje telefone ni do dan danas, možda nam kaže onaj amer iz Rusije,
Dacekovo surovanje sa Saricevim ortacima pa nikom ništa, nije znao sa kim razgovara, kao da je na pijaci kupovao krompir, pa bas ga briga ko je prodavac.
Evo i novoga picoustom prete ubistvom i to za nagradu od 10 000 E to je neko napisao na facebuku, koliko je to ozbiljna namera vidi se kada se javno objavi, Sada će tri dana podesni mediji da to stavljaju u prvi plan, tako da se ne vidi da su Srbi sa severa KiM danas jasno rekli da ne idu na siptarske izbore jer tako sami priznaju teroristicku državu siptara.
Laganja do besvesti Dulic na slobodi i radi, Miskovic na slobodi, Agrobanka, tisina, Azotara tisina, a borba protiv kriminala, pravosudje u Srbiji sve vise lici na ono iz Haga, a pravda je realna kao i sudjenje Seselju.
Zabole me stomak povraca mi se.

U Srbiji idiota za izvoz

Dva bilmeza Vucic i Djilas dogovaraju se da preve beogradsko setaliste???

Dilas napravi most za 450 miliona, a mogao je barem 200 manje.
U cemu je prava stvar SSSEEETTTAAALLLIIISSSTTTTEEE -- buzdovani napravite fabriku zaposlite nešto naroda da ne skuplja hranu po kontejnerima.
Dva totalna glupsona i oni koji ih glasaju prave sebi spomenike, a možda misle ako budu jednom u CZ da će na dnevnu setnju izlaziti na svoje setaliste.
Ajde prst na celo, država u kolapsu, a babe se cesljaju.

DOKTRINA AMERIČKE BORBE PROTIV ISTOKA

Alan Dals, direktor CIA-e (1953-1961) je izjavio: "Rat je završen, polako ćemo sve izgraditi, i mi ćemo dati sve što imamo, svo zlato, svu materijlanu moć na magarčenje i zaluđivanje ljudi. Čovečiji mozak, svest ljudi skloni su promenama. Posejemo li tamo haos, mi ćemo neprimetno da im podmetnemo lažne vrednosti i primoraćemo ih da te vrednosti i prihvate. 

Kako? 

Mi ćemo naći istomišljenike, svoje saveznike i pomoćnike u njihovoj domovini. Malo po malo, mi ćemo odigrati grandioznu po svom obimu TRAGEDIJU POGIBIJE PRAVOSLAVNIH SLOVENA, I KONAČNO NEPOVRATNO ĆEMO UGASITI NjIHOVU NACIONALNU SVEST. Literatura, bioskop i pozorište će proslavljati najniža ljudska osećanja. Mi ćemo na svaki način podržavati one koji budu usađivali u čovekov razum kult seksa, nasilja, sadizma i izdaje – jednom rečju svake nemoralnosti. 

U upravljanju državom, mi ćemo izazivati haos i nered. Neprimetno, no aktivno i postojano, pomagaćemo despotizam činovnika, korupciju i neprincipijelnost. Čestitost i pravednost biće ismevani, nikome neće biti nužni i biće smatrani ostatkom prošlosti. Grubosti i naglost, laž i obmana, pijanstvo, narkomanija, izdajništvo, šovinizam i neprijateljstvo prema narodima – sve ćemo to kultivisati u svest ljudi. I mali broj, veoma mali broj ljudi će shvatiti o čemu se radi. Ali, takve ćemo ljude staviti u bespomoćan položaj, ismevati se sa njima, oklevetati ih i proglasiti ih otpadnicima društva. Mi ćemo rušiti duhovne vrednosti, vulgarizovati i uništavati osnove narodne moralnosti. Na takav način ćemo rasklimati pokoljenje za pokoljenjem, lovićemo ljude u detinjstvu i mladalačkom dobu, uvek ćemo glavnu stavku da bacamo na omladinu, demoralisati, razvrašćivati i obeščaćivati je. 

Eto, tako ćemo mi to da uradimo"

Spijunski centar u ambasadi SAD

Predstavništvo Sjedinjenih Država u Moskvi krije opremu za praćenje, tvrde ruski mediji. Udaljenost - samo 300 metara od premijera Dmitrija Medvedeva

AMERIČKA ambasada u Moskvi ponovo je u centru svetske medijske pažnje, jer se sumnja da je baš u njenoj zgradi jedan od špijunskih servera preko kojih su tajne službe SAD prisluškivale ceo svet. Moskovski dnevnik za poslovne ljude „Vedomosti”, koji je u ponedeljak o tome objavio tekst, poziva se na informacije koje je dao američki prebeg Edvard Snouden britanskom listu „Gardijan”. 
Ambasada SAD u Moskvi nalazi se u širem centru Moskve i udaljena je od Belog doma, zgrade ruske vlade svega trista metara. To znači da su američki špijuni udaljeni svega 300 metara od ruskog premijera Medvedeva. 
U oko 150 zemalja u svetu nalazi se oko 700 servera tog američkog „globalnog špijuna”. Osim u Moskvi, takvi serveri se nalaze i u Kijevu i Pekingu. Samo u zemljama gde Amerikanci nemaju svoja diplomatska predstavništva nema ni servera. 
SAMOUVERENOST VIŠE puta su ljudi zaduženi za bezbednost najviših ruskih rukovodilaca samouvereno tvrdili da su kompjuterske veze njihovog vrha maksimalno zaštićene. Oni u međusobnoj komunikaciji koriste internu vezu koja nije povezana sa internetom. Samo ono što se saopštava javnosti nalazi se na sajtovima. 
Ruska Federalna služba bezbednosti i američka Nacionalna bezbednosna agencija nisu htele da komentarišu postojanje špijunskog servera u Moskvi. Ruski novinari su želeli da dobiju informaciju i u Ambasadi SAD u Moskvi, ali tamo ne žele da komentarišu bilo šta što ima veze s prebegom Edvardom Snoudenom. 
Andrej Kolesnikov, direktor Koordinacionog centra za nacionalni domen na internetu, kaže da je nemoguće da takav server ostane neprimećen i da ga je nemoguće sakriti. 
List „Vedomosti” piše da im je sagovornik iz ruskih kontraobaveštajnih službi kazao da se oni nisu bavili analizom postoji li server u američkoj ambasadi, ali ako je on instaliran u Moskvi, onda je sigurno u zgradi američkog diplomatskog predstavništva. 
To je sasvim logično, jer je zgrada ambasade odlično čuvana 24 sata i nema šanse da se neko „ušunja” i dođe do kompjuterskog mozga tog diplomatskog predstavništva. 
Amerikanci u Moskvi imaju dve zgrade ambasade. Ona novija je godinama bila neuseljena, jer su u Vašingtonu saznali da je bila „nafilovana” prislušnim uređajima. Kad je SSSR počeo da se raspada, u Kremlju su odlučili da daju kompletnu shemu prislušnih uređaja, pa su ih Amerikanci povadili. Tek posle rekonstrukcije, oni su se uselili u tu zgradu. 

PLJAČKAŠI: Matijević i Novaković padaju zbog prevare od 4.000.000 evra

Biznismen Matijević i bivši prvi čovek Novog Sada Novaković osumnjičeni za radnje protiv zakona 
Petar Matijević, vlasnik kompanije Industrija mesa „Matijević”, i Borislav Novaković, šef poslaničkog kluba DS u Skupštini Vojvodine i direktor Zavoda za izgradnju grada (ZIG) u vreme kad je gradonačelnik Novog Sada bio Igor Pavličić, moguće da će uskoro biti privedeni, ekskluzivno saznaje Kurir. 

Sporna realizacija 
Prema rečima našeg izvora iz vrha policije, nadležni organi završili su krivičnu prijavu kojom je, osim njih dvojice, obuhvaćeno još šest osoba, uključujući još jednog velikog vojvođanskog biznismena - Vojislava Gajića, vlasnika preduzeća „Aleksandar gradnja”, a ukupna suma za koju se terete teška je ukupno četiri miliona evra! 
Prema saznanjima Kurira, sporna je realizacija Ugovora o davanju „ostalog neizgrađenog građevinskog zemljišta” u zakup na rok od 80 godina, za vreme Novakovićevog mandata na čelu ZIG, od 2008. do 2011. godine. Reč je o parceli površine 1.174 metara kvadratnih, koja se nalazi na uglu Futoškog puta i Novog bulevara, na prostoru ranije Subotičke pruge u Novom Sadu, gde je Gajić izgradio džinovski hotel „Holidej in”. 
Ugovor je sklopljen između Zavoda kao zakupodavca i „Matijevića” radi izgradnje tržnog centra, sa mogućnošću izgradnje hotela „shodno regulacionom planu područja Telep”. Sporno je sklapanje aneksa navedenog ugovora 2010. godine, kojim je pravo zakupa preneseno na DOO „Aleksandar gradnja”. 

Utajili porez 
Kako saznaje Kurir, spremna je krivična prijava protiv Novakovića, kojom su obuhvaćeni i službenici Svetlana Bajić, samostalni organizator za pravne poslove ZIG, Milana Sučević, rukovodilac službe za pravne poslove, Tatjana Gašović, pomoćnik direktora za građevinsko zemljište ZIG. Oni se sumnjiče da su zloupotrebili službeni položaj. 
Krivična prijava obuhvata i Matijevića, kao i njegove saradnike Milana Jozanova, generalnog direktora Industrije mesa „Matijević”, Vojislava Gajića, vlasnika „Aleksandar gradnje”, i Zorana Ćuluma, bivšeg direktora „Aleksandar gradnje”, a sad direktora regionalnog centra Novi Sad Rajfajzen banke, zbog sumnje da su izvršili krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi i krivično delo poreska utaja. 
Prema izvorima Kurira, osumnjičeni su naneli štetu budžetu Novog Sada i Srbije od milion evra, „Matijević” je na protivzakonit način pribavio dva i po miliona evra, a „Aleksandar gradnja” oko 500.000 evra. 
Izvor našeg lista još dodaje da Matijević i Novaković, kao i drugi obuhvaćeni prijavom, ovo ne bi mogli da izvedu bez jake podrške čelnih ljudi u Vojvodini. U to vreme gradonačelnik Novog Sada bio je Igor Pavličić, funkcioner DS, blizak saradnik i kum vojvođanskog premijera Bojana Pajtića.

Revizor se žalio 
Državna revizorska institucija podnela je krajem februara 2012. prijave protiv bivših ministara, državnih službenika, gradskih funkcionera zbog nenamenskog trošenja para iz državnog budžeta tokom 2010. i privrednih prestupa, a na spisku su nalazilo i ime Novakovića, direktora ZIG. 
„Holidej in” pomenut je u medijima u junu kao jedan od objekata u Novom Sadu koji je izgrađen mimo važećih planskih dokumenta. Zbog davanja saglasnosti za odstupanja od planske dokumentacije, tad je uhapšeno šestoro čelnika Novog Sada, a procenjeno je da „Aleksandar gradnja” Vojislava Gajića izgradila 650 kvadratnih metara više nego što je to bilo dozvoljeno, čija je vrednost procenjena na oko 800.000 evra. Interesantno je da Gajića zastupa advokat Nikola Šijan, kum Igora Pavličića, od koga je i preuzeo advokatsku kancelariju. 

lasao u Skupštini iz Soluna 
Novaković je široj javnosti ostao poznat pre svega po aferi „Solun”, odnosno glasanja u Narodnoj skupštini 3. decembra 2001, kad je opozicija tvrdila da nije bio u sali i da je neko koristio njegovu poslaničku karticu dok je bio na službenom putu u Solunu. 
Na izborima 2000. izabran je za predsednika Skupštine Grada Novog Sada i za poslanika u pokrajinskoj i republičkoj Skupštini. 

Od STR do veleposednika 
Industrija mesa „Matijević” nastala je 1994. od zanatsko-trgovačke radnje MIM. „Matijević” danas ima 25 kompanija i jednu fondaciju, 2.400 zaposlenih i godišnji prihod od 20 milijardi dinara! 
Matijević se smatra za jednog od pet najvećih zemljoposednika u Srbiji. Najavio je kupovinu 1.500 hektara u Hrvatskoj za oko 15 miliona evra. 

Колико су тесне везе између САД и Србије

Zanimljiva ekonomska teorija najavljena je u SAD-u. 

Najavio ju je Marc Faber, berzanski analiticar i uspešan poslovni covek. 
U Junu 2008, kada je Bush-ova administracija studirala jedan projekt za pokretanje americke ekonomije, Marc Faber je u svom mesecnom izveštaju objavio svoj komentar s puno humora: „Federalna vlada razmatra da svakome od nas da iznos od $600,00. Dragi moji zemljaci amerikanci: ako taj iznos potrošimo u Wal-Mart-u, novac odlazi u Kinu, ako ga potrošimo na gorivo, ide Arapima. Ako kupimo kompjuter, novac odlazi u Indiju. Kupimo li voce, novci idu u Meksiko, Honduras i Gvatemalu. Kupimo li dobar auto, novac završava u Nemackoj ili Japanu. Kupimo li pokloncice, idu u Tajvan, a ni jedan cent tog novca neće pomoći americkoj ekonomiji.  Jedini način da taj novac ostane u SAD-u je da ga potrošimo ili s kurvama ili na pivo, jer to su još jedine dve stvari koje još proizvodimo ovde. Ja svoj deo već trošim na takav način." 

Jedan drugi ekonomista, Srbin, a i on s dobrim smislom za humor, odgovorio mu je: „Dragi Marc. Situacija kod vas Amerikanaca je još gora, i sve je gora. Žao mi je što moram da te informisem da je fabriku piva Budweiser kupila belgijska multinacionalna kompanija AmBev. Zbog toga Amerima ostaju samo kurve. E sad, kad bi te kurve odlucile svoju zaradu da posalju svojoj deci, taj novac došao bi direktno u srpsku Skupštinu, ovde kod nas u Beograd, jer ovde postoji najveca koncentracija kurvinih sinova na svetu." 

SNOUDENOV AZIL JE UDARAC KAKAV VAŠINGTON JOŠ NIKAD NIJE DOBIO

Zahvaljujući ruskom vođstvu, Snouden je na sigurnom. To je nešto što će istorija morati da zapamti
Otac Edvarda Snoudena – Lon – rekao je u razgovoru za Vašington post da bi volio da njegov sin ostane u Rusiji jer se užasava pomisli šta bi mu se desilo kad bi se vratio u SAD. Želja Snoudena seniora u četvrtak je ispunjena – Edvard je dobio azil i najzad napustio moskovski aerodrom.
Ali Lon je imao još jednu zanimljivu opservaciju – istakao je da se američko vođstvo bavi propagandom, u čemu deluje „amaterski”. Prilično je u pravu. Obamina administracija toliko je nespretno odigrala oko slučaja Snouden da su sami sebi pripremili teren za jedan od najvećih diplomatskih udaraca u novijoj istoriji.
Mogli su igrati mnogo mudrije, stišati tenzije i svu diplomatiju svesti samo na direktne razgovore, na primer, na relaciji FBI-FSB ili posezanjem za kultnim „crvenim telefonom”, tj. direktnom linijom Vašington-Moskva. Da su postupili tako, iz cele ove priče mogli su da izađu sa daleko manjim posledicama. Ali kad se Snouden pojavio u fokusu, u SAD je na površinu isplivao tipični kaubojski mentalitet, lišen svakog kompromisa, gonjen isključivo pretnjama i silom. Činjenica da se na poziciji predsjednika nalazi „smireni” liberalni demokrata Barak Obama takođe nije pomogla.
Američki vrh jednostavno nije umeo da se suzdrži. Tako su Snoudena odmah prozvali „izdajnikom” da bi ga u sledećoj izjavi pokušali „namamiti” da se vrati u SAD da bi dobio obećano „pošteno suđenje”. Pošteno suđenje? U SAD? Mladog Meninga su tretirali kao divlju životinju. „Američka vlada držala je Bredleia Meninga u kavezu, držali su ga golog i u potpunoj izolaciji sa ciljem da ga slome. Ovaj čin formalno je osudilo veće UN protiv torture”, ovako je njegov tretman opisao Džulijan Asanž, koji se zbog američkog progona i dalje nalazi u ekvadorskoj ambasadi u Londonu.
To je pravo lice američkog progona. Čista kontradikcija sa iluzijama koje se smisleno i sistematski proizvode u jednoj od najvećih fabrika propagande – Holivudu – koja je ove godine pokrenuta da oblati Asanža i Vikiliks). Od trojice zviždača heroja Mening je prošao najgore, tako da će na kraju najverovatnije dobiti doživotni zatvor – doživotnu torturu zbog izricanja istine, zbog prokazivanja nepravde, ali i ubistva od američke vlade.
Kako uz jednog Meninga SAD ikad više mogu sebe globalnoj javnosti da predstave kao ideal demokratije i slobode govora? Ta era – ako je ikad i postojala – završena je na tom mestu. Asanž je prošao nešto bolje od Meninga, zahvaljujući požrtvovanosti Ekvadora, ali njegova sudbina takođe je neizvesna.
Sve ove godine bili smo prisiljeni da pratimo mučne sudbine ljudi koji bi trebalo da budu slavljeni kao borci za slobodu, kao heroji javnosti. Bili smo prisiljeni da pratimo najgori progon onih koji bi trebalo da busu uzor. Ali taj relativno sumoran i negativan period došao je do kraja dolaskom Snoudena.

ZNAČAJ SNOUDENOVIH DOKAZA

Baš kao i Mening, Snouden je delovao na temelju vlastitih principijelnih i ljudskih ideala. Ali i učio je iz priloženih primera. Znao je da mora da izbegne sudbinu Meninga po svaku cenu. Nikom se nije poverio. Od svih ljudi na svetu on je najbolje znao da se tajna takve magnitude može održati tajnom samo u sopstvenim mislima. Pred sobom je imao pristup do tada neviđenim dokumentima – dokazima koji brišu liniju između stvarnosti i maštovite teorije zavere.
Logičnim promišljanjem nije teško bilo pretpostaviti da jedna ekonomska i vojna imperija poput SAD sigurno maksimalno koristi tehnologiju u svoje svrhe. Mnogi su nagađali o tome kako američke vlasti nadziru, špijuniraju i prate gotovo svaki potez gotovo svih ljudi na svetu. Logika je tako nalagala, kao i nepogrešiva imperijalistička filozofija, koja uvijek stremi podređivanju svega slobodnog i autonomnog. Ali bez dokaza to su samo teorije. Kao i u nauci, brojne teorije mogu biti zanimljive, ali tek nesporan dokaz će podstaći maštu ostalih.
Za te dokaze pobrinuo se Snouden. Imao ih je na dohvat ruke možda i godinama, potpuno svestan da se te prakse moraju prokazati. Ali srećom po njega, nije delovao impulsivno, već je radio polako, korak po korak, ne govorivši nikome na svetu o tome. To je bio jedini način da uspe i da ne bude ulovljen.
Nije poznato kako je stupio u kontakt sa američkim novinarom Glenom Grinvaldom, koji radi za britanski Gardian, ali možemo pretpostaviti da je Snouden duže vreme tragao za idealnim izvorom, koji ga neće predati u ruke FBI i sličnih američkih agencija. Grinvald je bio idealan izbor, tako da ga je Snouden sigurno primetio zbog njegovog prethodnog rada. Grinvald je u karijeri pokazao da je „rođen bez osećaja straha”, potpuno predan iskrenom istraživačkom novinarstvu. Među prvima je u emisiji Democracy Now otvoreno govorio o velikim problemima špijunaže i kontrole na internetu još pre nekoliko godina. Zato ne iznenađuje što je Snouden za svoj kontakt odabrao upravo njega.
Treba imati u vidu da je Snouden već poznavao sistem iznutra, te je, pošto je i informatički stručnjak, pronašao adekvatan način kako da anonimno i bez traga stupi u kontakt sa Grinvaldom. U to vreme Snouden je radio na Havajima. Pošto se odlučio da krene sa objavljivanjem dokumenata, otputovao je u Hong Kong. Zašto baš u Hong Kong? Nije poznato, ali možda ponešto o tome otkrije sam Snouden kad stupi u kontakt sa ruskim medijima. Očigledno je da je postupio dobro jer vlast u Hong Kongu nije ga izručila u SAD, štaviše Snoudenu je dozviljeno da nekoliko dana kasnije napusti Hong Kong putničkim avionom ruskog Aeroflota.
Kad je Vašington počeo sa žešćom retorikom, Snouden je već bio u Moskvi. Tamo je proveo više od mesec dana na tzv. tranzit-prostoru jer nije mogao stupiti na teritoriju Rusije zbog činjenice da su mu iz SAD ukinuli pasoš. Ono što je usledilo kasnije zaista podseća na špijunski roman iz vremena hladnog rata. Pratio se svaki avion koji napušta Moskvu. U nekoliko slučajeva medijima je prostrujala lažna vest da je Snouden otputovao za Kubu, Venecuelu, Boliviju itd.

PUTINOVA IGRA

U SAD tada već postaju veoma nervozni. Shvataju da ih Rusija time ponižava kao nikad do sad, čak i tada dok ih ruski predsednik Vladimir Putin mudro oslovljava sa „naši partneri iz SAD”. Tim istim „partnerima” spremao se udarac kakav još nikad nisu pretrpeli, ali to je način kako se treba ophoditi sa SAD, koje su već duboko zašale u fazu nervoze – ljubazno, pomirljivo i prijateljski da se ne bi previše „razmahali” pre no što sve bude spremno za šah-mat.
Vreme je odmicalo, Snouden je već predao i službeni zahtev za privremeni azil u Rusiji (jedina razlika između „normalnog” i „privremenog” azila je što se ovaj drugi treba obnavljati svake godine, ali on se dobija brže i lakše). Dodeljen mu je i ruski advokat Anatolij Kučerena. Nervoza u SAD dodatno raste, a njihov zviždač na moskovskom aerodromu već čita Dostojevskog i odzdravlja sa „do svidanja”. Obama ćuti jer zna da nije u poziciji da uradi bilo šta, ali zato njegove kolege kreću u veliku kampanju pritiska na Kremlj. Ratoborni senator Lindzi Grejm – koji je republikanac, ali u prisnim odnosima sa Obamom pošto ga ovaj šalje u Kairu na razgovore – poručuje da „Putinu treba poslati čvrstu poruku” i čak predlaže bojkot Olimpijskih igara u Rusiji 2014. To je taj antidiplomatski mentalitet zbog koga je Snoudenov otac u pravu kad kaže da njegovom zemljom upravljaju „amateri”.
Velike pretnje izrečene su u javnosti. Predsedniku jedne sile – možda ne najveće sile na svijetu, ali svakako sile – pokušava se poslati čvrsta poruka kao nekom mafijaškom donu.
Tretman prema predsednicima drugih zemalja za to vreme još je i gori. Setimo se neverovatnog incidenta sa Evom Moralesom tokom njegovog povratka iz Rusije u Boliviju. U jeku afere Snouden Morales se nalazio se u Moskvi na samitu zemalja proizvođača prirodnog gasa. Kad se sledećeg dana vraćao predsedničkim avionom, dok je bio u vazduhu, javljeno mu je da Francuska, Italija, Portugalija i Španija zatvaraju svoj vazdušni prostor za njega pod sumnjom da u avionu prevozi Snoudena. Zbog toga je morao prisilno da sleti u Beču gde su čak pokušali da mu pretraže avion. Kasnije se saznalo da su ove članice EU delovale direktno prema uputstvu SAD.
Da ne pominjemo kolika je to bila sramota za Evropu – istu onu koja je žestoko špijunirana od SAD, a to je obelodanio – zamislimo samo tu ironiju –Snouden. Evropa je pala na svoje najniže grane i pokazala se kao običan beskičmeni satelit SAD. Očekivano, „osudili” su špijuniranje američkih tajnih službi, ali to je samo retorika i ništa drugo.
Posle ove evropske sramote, probudila se Latinska Amerike, odakle je za svega nekoliko dana Snouden dobio čak tri ponude za azil – od Venecuele, Bolivije i Nikaragve. Ali tada postoji problem – kako Snoudena iz Rusije prebaciti do Latinske Amerike, a da ga na putu ne ščepa duga ruka Ujka Sema? Osim toga, pitanje je bilo i koliko bi Snouden bio bezbedan u tim zemljama? Zapravo, pitanje bi trebalo da glasi ovako – koliko bi te zemlje bile bezbedne sa Snoudenom? Svaka od za SAD nepodobnih latinoameričkih vlada na listi je za organizovani prevrat, invaziju ili izbijanje „narandžaste revolucije”. Biti u koliziji sa interesima SAD najteža je moguća egzistencija za bilo koju državu. U zavisnosti od stepena kolizije, egzistencija je ugroženija, a država biva opreznija, zatvorenija i odbrambeno militantnija. Pogledajmo samo Severnu Koreju, svakako najizolovaniju zemlju današnjice, zar je tako teško dijagnostikovati odakle njena izolacija? Zemlje sa tržišnom ekonomijom, ali u koliziji sa SAD, takođe su izolovane, ali u manjoj meri. To su Iran, Venecuela, Belorusija, Bolivija itd.
Snoudenov advokat Kučerena konstatovao je da je Snouden „najtraženija osoba na svetu” i da je logično da, kao takav, mora da dobije i najveću moguću zaštitu. Svet je veliko mesto sa mnogim državama, ali ako iko Snoudenu može da ponudi adekvatan azil, onda je to u ovom trenutku Rusija.

TEŠKA ODLUKA RUSIJE

Sve do četvrtka nije se moglo sa apsolutnom sigurnošću reći hoće li Rusija na kraju dati azil Snoudenu. Možda će se to nekom učiniti kao jednostavna, čak protokolarna stvar, ali istina je nešto drugačija. To je bio potez za koji je rusko vođstvo ipak moralo da skupi hrabrost. Azil za Snoudena svojevrsan je „prelazak Rubikona” u međunarodnim odnosima. Za javnost su sav posao oko azila obavile ruske migracijske službe, ali mnogima je jasno da je to zapravo odluka koju je morao doneti sam državni vrh ili, ako ćemo još konkretnije, to je odluka koju je morao doneti predsednik Putin.
Bez sumnje, bila je to jedna od težih odluka u njegovom mandatu. Odluka koja bi mogla da izazove nesagledive posledice. Naravno, neće zbog toga SAD krenuti u konflikt sa Rusijom, bar ne direktan. Ali u današnje vreme konflikti se mogu voditi na veliki broj načina. Nažalost, jedan od „najpogodnijih” je situacija u Siriji. Uopće ne bi iznenadilo da SAD na kraju zaista i napadnu Siriju – što pominju već mesecima – možda delimično i zbog osvete za Snoudena. Teško je zamisliti da bi SAD dopustile da ih Rusija dva puta porazi u jednoj godini – u aferi Snouden i u sirijskoj krizi. Dve velike noćne more muče američki vrh: prva je ostajanje Snoudena u Rusiji, a druga ostajanje Asada u Damasku. Prva je postala stvarnost, druga se naizgled ostvaruje, tako da će zaista morati da pokrenu silu ako ne žele da se obe ostvare u relativno kratkom roku.
Pritisak na Rusiju bio je veliki, naročito sa republikanske strane. „Republikanska stranka prešla je na konzervativne pozicije i zahteva da se sa Moskvom ne razgovara, nego da se na nju vrši pritisak. Republikanci pokušavaju da iznude povratak na liniju obuzdavanja Rusije”, rekao je Sergej Rogov iz ruskog Instituta za proučavanje SAD i Kanade. Ali razlike između republikanaca i demokrata – kad je reč o spoljnoj politici SAD – nikad nije bilo. Jednostavno, jedna strana je pogodnija za izbacivanje pretećih izjava od druge, pa se tako adekvatno po potrebi dopunjavaju.
Naime, dok republikanci napadaju žestoko, demokrate prilaze istom problemu suptilnije, sa identičnim ciljem, takođe preteći, ali uz fleksibilniji izbor reči. Tako je američki državni tućilac Erik Holder pre nekoliko dana poslao pismo ruskim vlastima u kojem „objašnjava” da oni Snoudena neće „ni mučiti ni ubiti” ukoliko im ga izruče natrag.
Izručenja neće biti – to je u četvrtak potvrdio Snoudenov advokat poručivši medijima da je on upravo primio ruski azil. Takođe je potvrdio da je Snouden već napustio aerodrom i da se sad nalazi na tajnoj lokaciji „zbog bezbednosti”. Činjenica da se Snouden mora kriti i u Moskvi zapravo mnogo govori o prirodi američkog progona. Možda su Rusi samo posebno oprezni, ali svakako je bolje stvari ne prepuštati slučaju.
Zaista je šteta što je većina svetskih medija u rukama jednih istih vlasnika, nekolicine zapadnih korporacija. Šteta jer taj dan je od posebnog istorijskog značaja, a u medijima neće biti prikazan kao takav. Više od 20 godina prošlo je od pada Berlinskog zida, trijumfa Zapada nad Istokom. Više od 20 godina od euforije koja nam je kazivala da je sloboda nadjačala represiju. O tome koliko je ta euforija bila snažna dovoljno govore neposredni događaji posle nje, kao što je kolaps Istočnog bloka. Četvrtak je bio istorijski dan jer smo za svega 20-tak godina stigli do gotovo potpune inverzije. Borci za pravdu moraju da beže iz „bastiona slobode i demokratije” upravo prema Istoku, koji postaje njihovo jedino utočište.

DVA SCENARIJA U SAD

Ova činjenica samo je vrh ledenog brega jedne znatno šire pojave i procesa. Mogli bismo porediti SAD i Rusiju danas sa SAD i Rusijom od juče, ali možda u ovom trenutku to čak i nema smisla. Situacija u svetu je takva da je sadašnjost teoretski i analitički podjednako važna, ako ne i važnija od prošlosti. SAD više nisu bastion slobode i demokratije jer se ne ponašaju u skladu s tim načelima. Ali postoji i mnoog veći problem – imperijalističke tendencije. Bujanje američkog vojno-industrijskog kompleksa došlo je do te granice da je on sad taj koji stoji iza zavese američke politike. Američki direktni i indirektni ratovi nikad ne prestaju, strašne tragedije naroda nikad ne spavaju.
Da bi se po tom pitanju stvari zaista okrenule nabolje, moguća su samo dva scenarija: unutrašnje promene u SAD ili jačanje multipolarnog sveta kao kočnice ovim tendencijama. Promene unutar SAD još uvek nisu na horizontu, mada je i po tom pitanju danas situacija drugačija nego pre pet ili 10 godina. S druge strane, multipolarni svijet postaje opipljiva stvarnost. Njega pronalazimo i u papirima koje je dobio Snouden ili pak u činjenici da Sirija nije postala nova Libija.
Snage multipolarnog sveta nisu suštinski antiameričke jer dele istu ekonomsku doktrinu. Njima trebaju snažne SAD kako bi tim putem ostvarivale profit. Tržišne ekonomije u SAD traže partnere koji im neće nametati svoj diktat. U tu grupu spada Kina i Rusija, ali i Iran. Te zemlje mogu biti faktori stabilnosti i, što je najvažnije – mira. One nisu ekonomsko-oslobodilački revolucionarne, bar ne za sada. Ali ekonomska revolucija se i ne može provoditi u eri imperijalizma, naročito ne ovakvog tehnološki sofistikovanog imperijalizma, koji može u svega nekoliko sekundi da „detektuje” disidentizam, kuvanje socijalne pobune, da ne govorimo o revolucionarnom delovanju.
Zato je dolazak multipolarnog sveta toliko važan. Ne zato što on predstavlja ideal već zato što mora da posluži kao kontra imperijalizmu kako bi se mogao osloboditi prostor za postizanje ideala.
Kad govorimo o Snoudenu, osvrnimo se i na njegova otkrića. Njegovi dokumenti otkrivaju gotovo nezamisliv nivo kontrole. Svaki poziv, SMS poruka, e-mail, čak i pretraga na internetu može se pratiti za svakog pojedinca. Koja je svrha tako detaljnog nadzora? Uočimo da to prelazi gabarite klasične ekonomske i vojne špijunaže (što rade gotovo sve države sveta). Čemu svi ti mikrodetalji o svakome? Za „borbu protiv terorizma”? U takvu konstataciju danas može da poveruje samo vrlo veran konzument medija. Svakako nije „borba protiv terorizma” jer terorizam se događa u Siriji, a SAD se svakako ne bore protiv njega.
Cilj ove gigantske špijunaže i orvelijanskog nadzora je prilično prozaičan. Naravno da se radi o brojnim ambicijama, ali iza svega stoji grčeviti opstanak kapitalističkog sistema. U današnje doba spekulativnog neoliberalnog kapitalizma nastoje se izgraditi maksimalno bezbedni uslovi za investitore. Mogućnost predviđanja bilo kakve vrste socijalnog bunta stoga postaje imperativ. Sistem kao takav ne plaši se ničeg, ni promena, ni konkurencije. Jedino čega se kapitalizam plaši, to je antikapitalizam. U tu svrhu, gotovo po inerciji, izgrađen je sistem masovne špijunaže svakog pojedinca kako bi svi oni koji su nezadovoljni vladajućim sistemom bili pod budnim okom.

NEPOVRATNE PROMENE

Što se tiče tehničke izvedivosti, sistem na principu superračunara ima velike mogućnosti detekcije i filtriranja pojedinaca. Većina koja se uklapa u mainstream norme nije sumnjiva, ali oni koji odskaču od njih odmah postaju adekvatan materijal za dublje praćenje. Prema brojnim informacijama, od kojih su najvažnije ove Snoudenove, sistemi nadziru ono šta korisnik traži na internetu – da li se interesuje za plitke teme i zabavu ili istražuje dublje političke, vojne i ekonomske teme?
Kolika je stvarna mogućnost ovog sistema, teško je reći, ali nadzor donosi još jednu komponentu koja nije tehnička – paranoju. Mnogi će umisliti da su pomno praćeni. Često će ih takvo stanje odvesti u jedan sasvim drugi ekstrem – u zagrljaj raznim teoretičarima zavere, koji ljudsku paranoju, naivnost i radoznalost koriste za svoju korist. Da, Snouden je pokazao da neke „teorije” zapravo nisu teorije, nego činjenice, ali to ne znači da se isto može reći i za sve druge „teorije zavere”, naročito pošto su mnoge od njih kontradiktorne jedna sa drugom. Nažalost, zbog toga Snoudenova otkrića nekima nisu „ništa novo”, mada se radi o neizrecivo važnim otkrićima.
Što se tiče spoljne politike, ovo je veliki ruski trenutak. Dajući azil Snoudenu pokazali su SAD da je era u kojoj će sve biti po njihovom završena. Trajala je poprilično, čak dve decenije. Možemo se upitati gde je bio prelomni trenutak? Svako će imati svoju teoriju, ali mišljenje ovog autora je da je prelomni trenutak ipak bio rat u Libiji. To je, nažalost, bila pslednja instanca kad su SAD dobile da sve bude po njihovom. Masakriranje Libije i njeno trajno uništavanje takođe je pokazalo kakve su aktualne američke želje – prilično brutalne.
SAD su možda u problemima, političkim, moralnim i ekonomskim, ali ambicije im nikad u istoriji nisu bile veće – one žele da eliminišu poslednje autonomne države Bliskog Istoka – Iran i Siriju, vojno okružuju ogromnu Kinu, a pred Rusiju dovode raketni štit. Cilj imperije nikad nije bila mirna koegzistencija, dovoljno je setiti se istorijskih imperija.
Što se tiče budućnosti, nju možemo da posmatramo iz više pravaca, i zato joj se uvek vraćamo sa optimizmom. Jačanje multipolarnog globalnog sistema sasvim je dovoljan razlog za optimizam u ovom trenutku jer njemu su prethodile duge godine bez previše optimističnih naznaka. Optimizam sam po sebi nije ništa, on, da bi trajao, mora da egzistira zajedno sa akcijom, delovanjem koje bi dovelo do nečeg boljeg. Toga je bio svestan i Snouden kad je rekao: „Ovo nije svet u kojem želim da živim”. Svestan sveta u kojem živi, imao je samo dva izbora – da se pomiri s njim ili da ga pokuša menjati. Odabrao je ovo drugo i uvrstio se među one koje će istorija pamtiti. Mora jer je odlučio da je svojim postupcima kroji.
Zahvaljujući ruskom vođstvu, Snouden je na sigurnom, a to nije mala stvar. To je nešto što će istorija takođe morati da zapamti.

Квас, истинско национално пиће Русије

Ако мислите да је руско национално пиће вотка, нисте у праву. Чудесно пријатан напитак са малим процентом алкохола, благо пенушав и златно-смеђе боје од давних времена до данашњег дана гаси жеђ становницима Русије: то је квас. Нажалост, индустријски произведени квас једва да заслужује то славно име. Зато ће вас „Руска реч“ научити како да сами направите прави!

Најбољи је квас који се прави код куће, али је још бољи онај који се производи у православним манастирима. Фотографија из слободних извора.

Класичан квас има густину и опорост јабуковаче са ниским процентом алкохола, а добија се ферментацијом црног или ражаног хлеба, изворске воде и биља, мада постоје и врсте кваса које се праве од бобичастог воћа, других врста житарица и репе. Квас се конзумира самостално као напитак, али се користи и као основни састојак хладних летњих чорби попут окрошке .

На прагу лета на готово сваком углу пажњу привлаче мале жуто-црвене цистерне за точење кваса, где жедни могу да се освеже током целог дана. Квас се данас комерцијално производи у великим заводима и продаје у супермаркетима у пластичним боцама током целе године. У овом веома уносном послу учествују чак и постројења „Кока коле“ и „Пепсија“. Многи Руси сматрају да је такав тренд производње и продаје помало увредљива комерцијализација овог националног блага и сви су сагласни да је квас далеко бољег укуса од иностраних безалкохолних напитака.

Најбољи је квас који се прави код куће, али је из неког разлога још бољи онај који се производи у православним манастирима. Квас је довољно благ да га могу пити и деца, а свакако је здравији од безалкохолних напитака на бази заслађених сирупа. Поред тога, прављење кваса је одличан начин да се искористи стари хлеб. Дакле, пробајте! Можда вас сасвим придобије! Слободно комбинујте различите састојке све док не добијете укус који вам се допада. Ја сам додала мало ђумбира и коре лимуна што је мом квасу дало особен укус. Експериментишите да бисте добили свој!

Квас

Потребна опрема

- газа или чиста кухињска крпа

- стаклене боце са пластичним затварачима

Састојци

- 4 литра кључале воде и 3 супене кашике (45 ml) топле воде

- мало свежег ђумбира (око 5 cm), ољуштеног и исеченог на танке колутиће

- 15 ml рендане коре свежег лимуна

- 50 g сувог грожђа

- 125 ml шећера

- 750 g сувог или старог ражаног или црног хлеба, исеченог или измрвљеног у ситне комаде; руски хлеб „бородински“ даје најбољи укус

- 1 паковање инстант сувог квасца (2-1/4 кафене кашичице или 7 g)

Упутство

1. У поклопљеном великом супеном лонцу загрејати воду до кључања.

2. Поређати комадиће хлеба у плех за печење и пећи 30 минута на 180°C док не постану тврди. Ако је хлеб стар, пећи само 15 минута.

3. Када вода прокључа, склонити лонац са плотне, додати хлеб и кратко промешати да се добије уједначена маса. Добро поклопити и оставити да стоји 5 сати.

4. Обложити цедиљку слојевима газе и поставити је изнад чисте чиније или шерпе. Процедити смешу хлеба и воде кроз газу, притискајући дрвеном варјачом комадиће хлеба да се добро оцеде. Уклонити мрвице.

5. Додати квасац у топлу воду и оставити 2 минута да нарасте.

6. Кад квасац нарасте додати шећер, лимунову кору и ђумбир у претходно добијену течност; покрити крпом и оставити да стоји преко ноћи (8-12 сати).

7. Процедити течност кроз цедиљку да би се уклонили ђумбир и лимунова кора, затим пресути у стаклене боце, водећи рачуна да се оне не напуне до врха – оставити мало места да би процес ферментације могао да се настави. Додати по шаку сувог грожђа у сваку боцу, потом затворити боце запушачем и оставити да стоје 2-3 сата. Охладити у фрижидеру 2-3 дана пре служења.

Пријатно!

Radi čega je Tomislav Nikolic predsednik

U zemlji Srbiji svakodnevno se desavaju najgore stvari. O tome slusamo na TV-u, čitamo u novinama. 

Sve to što je najgore, rezimski novinari i televizije samo kao reda radi prenose al NIKO NE KOMENTARISE I OSUDJUJE! 
Državni cinovnici samovoljno traže da podele plasticne zdravstvene knjizice ljudima u celoj Srbiji ali na tret naroda! Na zapadu zdravstvenu knjizicu automatski uruce platisi Zdravstvenog osiguranja bez naplate!
Zamislite osiguravajuce kuce u Srbiji samovoljno zadržavaju zelene Kartone za BiH, Makednoniju kako bi vozaci morali da placaju a na zapadu se to dobije besplatno. Kao ne žele da se odreknu na godisnjem nivou oko 50 miliona evra..
Na ulazu u Srbiju iz Hrvatske i Madjarske ceka se po deset sati, kakva je to granica, ko radi na toj granici? U zovotu na bilo kojoj evropskoj granici se toliko ne cekaa Osim u Srbiji..
Sad su sirom Srbije utrostrucili porez na stanove i kuce, jer opstine nemaju para!
Silne firme sirom Srbije a najviše tajkuni, vlasnici televizija duguju milone evra poreza a država ništa ne čini.
Povecavaju cenu struje a strujomeri se raspali, Niko ih ne bazdira niti zamenjuje.
Mnoge kuce godinama poseduju umesto dvotarifnog strujomera samo jednotarifni...
Na stotine dece umire a korumpirani lekari kao mesari se ponasaju!
Vozovi iskacu iz sina a kad iskoci u Spaniji nasi novinari ko dupeta udare na sva zvona a o našim vozovima samo objave kratku informaciju!
Svaki boziji dan u Srbiji pogine na putevima po tri četiri coveka. na sred najprometnije ulice u Beogradu Kralja Aleksandra Auto propadne kroz asvalt. Svaki dana lopovi pljackaju po gradovima, selima, otimaju sat sa ruke, lancice sa vrata, upadaju u kuce, ubijaju!
Zamislite da su namestali sudjenje i osude na 200g za ubistvo onog francuza Tatona, samo da bi evropa aplaudirala „pravnoj” državi i predsednicima koji ne postoje!
Cobanin star 79 godina na nekoj kucuk planini cuvao ovce, naidju dva policajca koji su isli pesaka kod rodbine i bezpravno zatraže ličnu kartu od dede negde u dubokoj sumi. Deda to nije imao, u praksi ni jedan seljak to ne nosi u polje.
Napravili su prijavu i deda mora da plati 5000 dinara za ne nosenje lične karte.
U sudu objašnjavaju: zamislite - mi smo pravna država i mora da se postuej zakon!
Koja pravna država molim vas lepo, ko je osetio to pravo u Srbiji?

CEMU DAKLE SLUZI TOMISLAV NIKOLIC, ALEKSANDAR VUCIC, DACIC ITD? 

Kad je Nikolic izasao na televiziju da bi ukazao na propast države, na lopovluk državih cinovnika i policije?
NIKAD - on neće da se zameri sa državnim aparatom jer ga mogu izgurati iz fotelje a narod, ko to još od vlasti u Srbiji brine o narodu?