Zahvaljujući ruskom vođstvu, Snouden je na sigurnom. To je nešto što će
istorija morati da zapamti
Otac Edvarda Snoudena – Lon – rekao je u razgovoru za Vašington post da bi volio da njegov sin ostane u Rusiji jer se užasava pomisli šta bi mu se desilo kad bi se vratio u SAD. Želja Snoudena seniora u četvrtak je ispunjena – Edvard je dobio azil i najzad napustio moskovski aerodrom.
Ali Lon je imao još jednu zanimljivu opservaciju – istakao je da se američko vođstvo bavi propagandom, u čemu deluje „amaterski”. Prilično je u pravu. Obamina administracija toliko je nespretno odigrala oko slučaja Snouden da su sami sebi pripremili teren za jedan od najvećih diplomatskih udaraca u novijoj istoriji.
Mogli su igrati mnogo mudrije, stišati tenzije i svu diplomatiju svesti samo na direktne razgovore, na primer, na relaciji FBI-FSB ili posezanjem za kultnim „crvenim telefonom”, tj. direktnom linijom Vašington-Moskva. Da su postupili tako, iz cele ove priče mogli su da izađu sa daleko manjim posledicama. Ali kad se Snouden pojavio u fokusu, u SAD je na površinu isplivao tipični kaubojski mentalitet, lišen svakog kompromisa, gonjen isključivo pretnjama i silom. Činjenica da se na poziciji predsjednika nalazi „smireni” liberalni demokrata Barak Obama takođe nije pomogla.
Američki vrh jednostavno nije umeo da se suzdrži. Tako su Snoudena odmah prozvali „izdajnikom” da bi ga u sledećoj izjavi pokušali „namamiti” da se vrati u SAD da bi dobio obećano „pošteno suđenje”. Pošteno suđenje? U SAD? Mladog Meninga su tretirali kao divlju životinju. „Američka vlada držala je Bredleia Meninga u kavezu, držali su ga golog i u potpunoj izolaciji sa ciljem da ga slome. Ovaj čin formalno je osudilo veće UN protiv torture”, ovako je njegov tretman opisao Džulijan Asanž, koji se zbog američkog progona i dalje nalazi u ekvadorskoj ambasadi u Londonu.
To je pravo lice američkog progona. Čista kontradikcija sa iluzijama koje se smisleno i sistematski proizvode u jednoj od najvećih fabrika propagande – Holivudu – koja je ove godine pokrenuta da oblati Asanža i Vikiliks). Od trojice zviždača heroja Mening je prošao najgore, tako da će na kraju najverovatnije dobiti doživotni zatvor – doživotnu torturu zbog izricanja istine, zbog prokazivanja nepravde, ali i ubistva od američke vlade.
Kako uz jednog Meninga SAD ikad više mogu sebe globalnoj javnosti da predstave kao ideal demokratije i slobode govora? Ta era – ako je ikad i postojala – završena je na tom mestu. Asanž je prošao nešto bolje od Meninga, zahvaljujući požrtvovanosti Ekvadora, ali njegova sudbina takođe je neizvesna.
Sve ove godine bili smo prisiljeni da pratimo mučne sudbine ljudi koji bi trebalo da budu slavljeni kao borci za slobodu, kao heroji javnosti. Bili smo prisiljeni da pratimo najgori progon onih koji bi trebalo da busu uzor. Ali taj relativno sumoran i negativan period došao je do kraja dolaskom Snoudena.
ZNAČAJ SNOUDENOVIH DOKAZA
Otac Edvarda Snoudena – Lon – rekao je u razgovoru za Vašington post da bi volio da njegov sin ostane u Rusiji jer se užasava pomisli šta bi mu se desilo kad bi se vratio u SAD. Želja Snoudena seniora u četvrtak je ispunjena – Edvard je dobio azil i najzad napustio moskovski aerodrom.
Ali Lon je imao još jednu zanimljivu opservaciju – istakao je da se američko vođstvo bavi propagandom, u čemu deluje „amaterski”. Prilično je u pravu. Obamina administracija toliko je nespretno odigrala oko slučaja Snouden da su sami sebi pripremili teren za jedan od najvećih diplomatskih udaraca u novijoj istoriji.
Mogli su igrati mnogo mudrije, stišati tenzije i svu diplomatiju svesti samo na direktne razgovore, na primer, na relaciji FBI-FSB ili posezanjem za kultnim „crvenim telefonom”, tj. direktnom linijom Vašington-Moskva. Da su postupili tako, iz cele ove priče mogli su da izađu sa daleko manjim posledicama. Ali kad se Snouden pojavio u fokusu, u SAD je na površinu isplivao tipični kaubojski mentalitet, lišen svakog kompromisa, gonjen isključivo pretnjama i silom. Činjenica da se na poziciji predsjednika nalazi „smireni” liberalni demokrata Barak Obama takođe nije pomogla.
Američki vrh jednostavno nije umeo da se suzdrži. Tako su Snoudena odmah prozvali „izdajnikom” da bi ga u sledećoj izjavi pokušali „namamiti” da se vrati u SAD da bi dobio obećano „pošteno suđenje”. Pošteno suđenje? U SAD? Mladog Meninga su tretirali kao divlju životinju. „Američka vlada držala je Bredleia Meninga u kavezu, držali su ga golog i u potpunoj izolaciji sa ciljem da ga slome. Ovaj čin formalno je osudilo veće UN protiv torture”, ovako je njegov tretman opisao Džulijan Asanž, koji se zbog američkog progona i dalje nalazi u ekvadorskoj ambasadi u Londonu.
To je pravo lice američkog progona. Čista kontradikcija sa iluzijama koje se smisleno i sistematski proizvode u jednoj od najvećih fabrika propagande – Holivudu – koja je ove godine pokrenuta da oblati Asanža i Vikiliks). Od trojice zviždača heroja Mening je prošao najgore, tako da će na kraju najverovatnije dobiti doživotni zatvor – doživotnu torturu zbog izricanja istine, zbog prokazivanja nepravde, ali i ubistva od američke vlade.
Kako uz jednog Meninga SAD ikad više mogu sebe globalnoj javnosti da predstave kao ideal demokratije i slobode govora? Ta era – ako je ikad i postojala – završena je na tom mestu. Asanž je prošao nešto bolje od Meninga, zahvaljujući požrtvovanosti Ekvadora, ali njegova sudbina takođe je neizvesna.
Sve ove godine bili smo prisiljeni da pratimo mučne sudbine ljudi koji bi trebalo da budu slavljeni kao borci za slobodu, kao heroji javnosti. Bili smo prisiljeni da pratimo najgori progon onih koji bi trebalo da busu uzor. Ali taj relativno sumoran i negativan period došao je do kraja dolaskom Snoudena.
ZNAČAJ SNOUDENOVIH DOKAZA
Baš
kao i Mening, Snouden je delovao na temelju vlastitih principijelnih i ljudskih
ideala. Ali i učio je iz priloženih primera. Znao je da mora da izbegne sudbinu
Meninga po svaku cenu. Nikom se nije poverio. Od svih ljudi na svetu on je
najbolje znao da se tajna takve magnitude može održati tajnom samo u sopstvenim
mislima. Pred sobom je imao pristup do tada neviđenim dokumentima – dokazima
koji brišu liniju između stvarnosti i maštovite teorije zavere.
Logičnim promišljanjem nije teško bilo pretpostaviti da jedna ekonomska i vojna imperija poput SAD sigurno maksimalno koristi tehnologiju u svoje svrhe. Mnogi su nagađali o tome kako američke vlasti nadziru, špijuniraju i prate gotovo svaki potez gotovo svih ljudi na svetu. Logika je tako nalagala, kao i nepogrešiva imperijalistička filozofija, koja uvijek stremi podređivanju svega slobodnog i autonomnog. Ali bez dokaza to su samo teorije. Kao i u nauci, brojne teorije mogu biti zanimljive, ali tek nesporan dokaz će podstaći maštu ostalih.
Za te dokaze pobrinuo se Snouden. Imao ih je na dohvat ruke možda i godinama, potpuno svestan da se te prakse moraju prokazati. Ali srećom po njega, nije delovao impulsivno, već je radio polako, korak po korak, ne govorivši nikome na svetu o tome. To je bio jedini način da uspe i da ne bude ulovljen.
Nije poznato kako je stupio u kontakt sa američkim novinarom Glenom Grinvaldom, koji radi za britanski Gardian, ali možemo pretpostaviti da je Snouden duže vreme tragao za idealnim izvorom, koji ga neće predati u ruke FBI i sličnih američkih agencija. Grinvald je bio idealan izbor, tako da ga je Snouden sigurno primetio zbog njegovog prethodnog rada. Grinvald je u karijeri pokazao da je „rođen bez osećaja straha”, potpuno predan iskrenom istraživačkom novinarstvu. Među prvima je u emisiji Democracy Now otvoreno govorio o velikim problemima špijunaže i kontrole na internetu još pre nekoliko godina. Zato ne iznenađuje što je Snouden za svoj kontakt odabrao upravo njega.
Treba imati u vidu da je Snouden već poznavao sistem iznutra, te je, pošto je i informatički stručnjak, pronašao adekvatan način kako da anonimno i bez traga stupi u kontakt sa Grinvaldom. U to vreme Snouden je radio na Havajima. Pošto se odlučio da krene sa objavljivanjem dokumenata, otputovao je u Hong Kong. Zašto baš u Hong Kong? Nije poznato, ali možda ponešto o tome otkrije sam Snouden kad stupi u kontakt sa ruskim medijima. Očigledno je da je postupio dobro jer vlast u Hong Kongu nije ga izručila u SAD, štaviše Snoudenu je dozviljeno da nekoliko dana kasnije napusti Hong Kong putničkim avionom ruskog Aeroflota.
Kad je Vašington počeo sa žešćom retorikom, Snouden je već bio u Moskvi. Tamo je proveo više od mesec dana na tzv. tranzit-prostoru jer nije mogao stupiti na teritoriju Rusije zbog činjenice da su mu iz SAD ukinuli pasoš. Ono što je usledilo kasnije zaista podseća na špijunski roman iz vremena hladnog rata. Pratio se svaki avion koji napušta Moskvu. U nekoliko slučajeva medijima je prostrujala lažna vest da je Snouden otputovao za Kubu, Venecuelu, Boliviju itd.
PUTINOVA IGRA
Logičnim promišljanjem nije teško bilo pretpostaviti da jedna ekonomska i vojna imperija poput SAD sigurno maksimalno koristi tehnologiju u svoje svrhe. Mnogi su nagađali o tome kako američke vlasti nadziru, špijuniraju i prate gotovo svaki potez gotovo svih ljudi na svetu. Logika je tako nalagala, kao i nepogrešiva imperijalistička filozofija, koja uvijek stremi podređivanju svega slobodnog i autonomnog. Ali bez dokaza to su samo teorije. Kao i u nauci, brojne teorije mogu biti zanimljive, ali tek nesporan dokaz će podstaći maštu ostalih.
Za te dokaze pobrinuo se Snouden. Imao ih je na dohvat ruke možda i godinama, potpuno svestan da se te prakse moraju prokazati. Ali srećom po njega, nije delovao impulsivno, već je radio polako, korak po korak, ne govorivši nikome na svetu o tome. To je bio jedini način da uspe i da ne bude ulovljen.
Nije poznato kako je stupio u kontakt sa američkim novinarom Glenom Grinvaldom, koji radi za britanski Gardian, ali možemo pretpostaviti da je Snouden duže vreme tragao za idealnim izvorom, koji ga neće predati u ruke FBI i sličnih američkih agencija. Grinvald je bio idealan izbor, tako da ga je Snouden sigurno primetio zbog njegovog prethodnog rada. Grinvald je u karijeri pokazao da je „rođen bez osećaja straha”, potpuno predan iskrenom istraživačkom novinarstvu. Među prvima je u emisiji Democracy Now otvoreno govorio o velikim problemima špijunaže i kontrole na internetu još pre nekoliko godina. Zato ne iznenađuje što je Snouden za svoj kontakt odabrao upravo njega.
Treba imati u vidu da je Snouden već poznavao sistem iznutra, te je, pošto je i informatički stručnjak, pronašao adekvatan način kako da anonimno i bez traga stupi u kontakt sa Grinvaldom. U to vreme Snouden je radio na Havajima. Pošto se odlučio da krene sa objavljivanjem dokumenata, otputovao je u Hong Kong. Zašto baš u Hong Kong? Nije poznato, ali možda ponešto o tome otkrije sam Snouden kad stupi u kontakt sa ruskim medijima. Očigledno je da je postupio dobro jer vlast u Hong Kongu nije ga izručila u SAD, štaviše Snoudenu je dozviljeno da nekoliko dana kasnije napusti Hong Kong putničkim avionom ruskog Aeroflota.
Kad je Vašington počeo sa žešćom retorikom, Snouden je već bio u Moskvi. Tamo je proveo više od mesec dana na tzv. tranzit-prostoru jer nije mogao stupiti na teritoriju Rusije zbog činjenice da su mu iz SAD ukinuli pasoš. Ono što je usledilo kasnije zaista podseća na špijunski roman iz vremena hladnog rata. Pratio se svaki avion koji napušta Moskvu. U nekoliko slučajeva medijima je prostrujala lažna vest da je Snouden otputovao za Kubu, Venecuelu, Boliviju itd.
PUTINOVA IGRA
U
SAD tada već postaju veoma nervozni. Shvataju da ih Rusija time ponižava kao
nikad do sad, čak i tada dok ih ruski predsednik Vladimir Putin mudro
oslovljava sa „naši partneri iz SAD”. Tim istim „partnerima” spremao se udarac
kakav još nikad nisu pretrpeli, ali to je način kako se treba ophoditi sa SAD,
koje su već duboko zašale u fazu nervoze – ljubazno, pomirljivo i prijateljski
da se ne bi previše „razmahali” pre no što sve bude spremno za šah-mat.
Vreme je odmicalo, Snouden je već predao i službeni zahtev za privremeni azil u Rusiji (jedina razlika između „normalnog” i „privremenog” azila je što se ovaj drugi treba obnavljati svake godine, ali on se dobija brže i lakše). Dodeljen mu je i ruski advokat Anatolij Kučerena. Nervoza u SAD dodatno raste, a njihov zviždač na moskovskom aerodromu već čita Dostojevskog i odzdravlja sa „do svidanja”. Obama ćuti jer zna da nije u poziciji da uradi bilo šta, ali zato njegove kolege kreću u veliku kampanju pritiska na Kremlj. Ratoborni senator Lindzi Grejm – koji je republikanac, ali u prisnim odnosima sa Obamom pošto ga ovaj šalje u Kairu na razgovore – poručuje da „Putinu treba poslati čvrstu poruku” i čak predlaže bojkot Olimpijskih igara u Rusiji 2014. To je taj antidiplomatski mentalitet zbog koga je Snoudenov otac u pravu kad kaže da njegovom zemljom upravljaju „amateri”.
Velike pretnje izrečene su u javnosti. Predsedniku jedne sile – možda ne najveće sile na svijetu, ali svakako sile – pokušava se poslati čvrsta poruka kao nekom mafijaškom donu.
Tretman prema predsednicima drugih zemalja za to vreme još je i gori. Setimo se neverovatnog incidenta sa Evom Moralesom tokom njegovog povratka iz Rusije u Boliviju. U jeku afere Snouden Morales se nalazio se u Moskvi na samitu zemalja proizvođača prirodnog gasa. Kad se sledećeg dana vraćao predsedničkim avionom, dok je bio u vazduhu, javljeno mu je da Francuska, Italija, Portugalija i Španija zatvaraju svoj vazdušni prostor za njega pod sumnjom da u avionu prevozi Snoudena. Zbog toga je morao prisilno da sleti u Beču gde su čak pokušali da mu pretraže avion. Kasnije se saznalo da su ove članice EU delovale direktno prema uputstvu SAD.
Da ne pominjemo kolika je to bila sramota za Evropu – istu onu koja je žestoko špijunirana od SAD, a to je obelodanio – zamislimo samo tu ironiju –Snouden. Evropa je pala na svoje najniže grane i pokazala se kao običan beskičmeni satelit SAD. Očekivano, „osudili” su špijuniranje američkih tajnih službi, ali to je samo retorika i ništa drugo.
Posle ove evropske sramote, probudila se Latinska Amerike, odakle je za svega nekoliko dana Snouden dobio čak tri ponude za azil – od Venecuele, Bolivije i Nikaragve. Ali tada postoji problem – kako Snoudena iz Rusije prebaciti do Latinske Amerike, a da ga na putu ne ščepa duga ruka Ujka Sema? Osim toga, pitanje je bilo i koliko bi Snouden bio bezbedan u tim zemljama? Zapravo, pitanje bi trebalo da glasi ovako – koliko bi te zemlje bile bezbedne sa Snoudenom? Svaka od za SAD nepodobnih latinoameričkih vlada na listi je za organizovani prevrat, invaziju ili izbijanje „narandžaste revolucije”. Biti u koliziji sa interesima SAD najteža je moguća egzistencija za bilo koju državu. U zavisnosti od stepena kolizije, egzistencija je ugroženija, a država biva opreznija, zatvorenija i odbrambeno militantnija. Pogledajmo samo Severnu Koreju, svakako najizolovaniju zemlju današnjice, zar je tako teško dijagnostikovati odakle njena izolacija? Zemlje sa tržišnom ekonomijom, ali u koliziji sa SAD, takođe su izolovane, ali u manjoj meri. To su Iran, Venecuela, Belorusija, Bolivija itd.
Snoudenov advokat Kučerena konstatovao je da je Snouden „najtraženija osoba na svetu” i da je logično da, kao takav, mora da dobije i najveću moguću zaštitu. Svet je veliko mesto sa mnogim državama, ali ako iko Snoudenu može da ponudi adekvatan azil, onda je to u ovom trenutku Rusija.
Vreme je odmicalo, Snouden je već predao i službeni zahtev za privremeni azil u Rusiji (jedina razlika između „normalnog” i „privremenog” azila je što se ovaj drugi treba obnavljati svake godine, ali on se dobija brže i lakše). Dodeljen mu je i ruski advokat Anatolij Kučerena. Nervoza u SAD dodatno raste, a njihov zviždač na moskovskom aerodromu već čita Dostojevskog i odzdravlja sa „do svidanja”. Obama ćuti jer zna da nije u poziciji da uradi bilo šta, ali zato njegove kolege kreću u veliku kampanju pritiska na Kremlj. Ratoborni senator Lindzi Grejm – koji je republikanac, ali u prisnim odnosima sa Obamom pošto ga ovaj šalje u Kairu na razgovore – poručuje da „Putinu treba poslati čvrstu poruku” i čak predlaže bojkot Olimpijskih igara u Rusiji 2014. To je taj antidiplomatski mentalitet zbog koga je Snoudenov otac u pravu kad kaže da njegovom zemljom upravljaju „amateri”.
Velike pretnje izrečene su u javnosti. Predsedniku jedne sile – možda ne najveće sile na svijetu, ali svakako sile – pokušava se poslati čvrsta poruka kao nekom mafijaškom donu.
Tretman prema predsednicima drugih zemalja za to vreme još je i gori. Setimo se neverovatnog incidenta sa Evom Moralesom tokom njegovog povratka iz Rusije u Boliviju. U jeku afere Snouden Morales se nalazio se u Moskvi na samitu zemalja proizvođača prirodnog gasa. Kad se sledećeg dana vraćao predsedničkim avionom, dok je bio u vazduhu, javljeno mu je da Francuska, Italija, Portugalija i Španija zatvaraju svoj vazdušni prostor za njega pod sumnjom da u avionu prevozi Snoudena. Zbog toga je morao prisilno da sleti u Beču gde su čak pokušali da mu pretraže avion. Kasnije se saznalo da su ove članice EU delovale direktno prema uputstvu SAD.
Da ne pominjemo kolika je to bila sramota za Evropu – istu onu koja je žestoko špijunirana od SAD, a to je obelodanio – zamislimo samo tu ironiju –Snouden. Evropa je pala na svoje najniže grane i pokazala se kao običan beskičmeni satelit SAD. Očekivano, „osudili” su špijuniranje američkih tajnih službi, ali to je samo retorika i ništa drugo.
Posle ove evropske sramote, probudila se Latinska Amerike, odakle je za svega nekoliko dana Snouden dobio čak tri ponude za azil – od Venecuele, Bolivije i Nikaragve. Ali tada postoji problem – kako Snoudena iz Rusije prebaciti do Latinske Amerike, a da ga na putu ne ščepa duga ruka Ujka Sema? Osim toga, pitanje je bilo i koliko bi Snouden bio bezbedan u tim zemljama? Zapravo, pitanje bi trebalo da glasi ovako – koliko bi te zemlje bile bezbedne sa Snoudenom? Svaka od za SAD nepodobnih latinoameričkih vlada na listi je za organizovani prevrat, invaziju ili izbijanje „narandžaste revolucije”. Biti u koliziji sa interesima SAD najteža je moguća egzistencija za bilo koju državu. U zavisnosti od stepena kolizije, egzistencija je ugroženija, a država biva opreznija, zatvorenija i odbrambeno militantnija. Pogledajmo samo Severnu Koreju, svakako najizolovaniju zemlju današnjice, zar je tako teško dijagnostikovati odakle njena izolacija? Zemlje sa tržišnom ekonomijom, ali u koliziji sa SAD, takođe su izolovane, ali u manjoj meri. To su Iran, Venecuela, Belorusija, Bolivija itd.
Snoudenov advokat Kučerena konstatovao je da je Snouden „najtraženija osoba na svetu” i da je logično da, kao takav, mora da dobije i najveću moguću zaštitu. Svet je veliko mesto sa mnogim državama, ali ako iko Snoudenu može da ponudi adekvatan azil, onda je to u ovom trenutku Rusija.
TEŠKA
ODLUKA RUSIJE
Sve
do četvrtka nije se moglo sa apsolutnom sigurnošću reći hoće li Rusija na kraju
dati azil Snoudenu. Možda će se to nekom učiniti kao jednostavna, čak
protokolarna stvar, ali istina je nešto drugačija. To je bio potez za koji je
rusko vođstvo ipak moralo da skupi hrabrost. Azil za Snoudena svojevrsan je
„prelazak Rubikona” u međunarodnim odnosima. Za javnost su sav posao oko azila
obavile ruske migracijske službe, ali mnogima je jasno da je to zapravo odluka
koju je morao doneti sam državni vrh ili, ako ćemo još konkretnije, to je
odluka koju je morao doneti predsednik Putin.
Bez sumnje, bila je to jedna od težih odluka u njegovom mandatu. Odluka koja bi mogla da izazove nesagledive posledice. Naravno, neće zbog toga SAD krenuti u konflikt sa Rusijom, bar ne direktan. Ali u današnje vreme konflikti se mogu voditi na veliki broj načina. Nažalost, jedan od „najpogodnijih” je situacija u Siriji. Uopće ne bi iznenadilo da SAD na kraju zaista i napadnu Siriju – što pominju već mesecima – možda delimično i zbog osvete za Snoudena. Teško je zamisliti da bi SAD dopustile da ih Rusija dva puta porazi u jednoj godini – u aferi Snouden i u sirijskoj krizi. Dve velike noćne more muče američki vrh: prva je ostajanje Snoudena u Rusiji, a druga ostajanje Asada u Damasku. Prva je postala stvarnost, druga se naizgled ostvaruje, tako da će zaista morati da pokrenu silu ako ne žele da se obe ostvare u relativno kratkom roku.
Pritisak na Rusiju bio je veliki, naročito sa republikanske strane. „Republikanska stranka prešla je na konzervativne pozicije i zahteva da se sa Moskvom ne razgovara, nego da se na nju vrši pritisak. Republikanci pokušavaju da iznude povratak na liniju obuzdavanja Rusije”, rekao je Sergej Rogov iz ruskog Instituta za proučavanje SAD i Kanade. Ali razlike između republikanaca i demokrata – kad je reč o spoljnoj politici SAD – nikad nije bilo. Jednostavno, jedna strana je pogodnija za izbacivanje pretećih izjava od druge, pa se tako adekvatno po potrebi dopunjavaju.
Naime, dok republikanci napadaju žestoko, demokrate prilaze istom problemu suptilnije, sa identičnim ciljem, takođe preteći, ali uz fleksibilniji izbor reči. Tako je američki državni tućilac Erik Holder pre nekoliko dana poslao pismo ruskim vlastima u kojem „objašnjava” da oni Snoudena neće „ni mučiti ni ubiti” ukoliko im ga izruče natrag.
Izručenja neće biti – to je u četvrtak potvrdio Snoudenov advokat poručivši medijima da je on upravo primio ruski azil. Takođe je potvrdio da je Snouden već napustio aerodrom i da se sad nalazi na tajnoj lokaciji „zbog bezbednosti”. Činjenica da se Snouden mora kriti i u Moskvi zapravo mnogo govori o prirodi američkog progona. Možda su Rusi samo posebno oprezni, ali svakako je bolje stvari ne prepuštati slučaju.
Zaista je šteta što je većina svetskih medija u rukama jednih istih vlasnika, nekolicine zapadnih korporacija. Šteta jer taj dan je od posebnog istorijskog značaja, a u medijima neće biti prikazan kao takav. Više od 20 godina prošlo je od pada Berlinskog zida, trijumfa Zapada nad Istokom. Više od 20 godina od euforije koja nam je kazivala da je sloboda nadjačala represiju. O tome koliko je ta euforija bila snažna dovoljno govore neposredni događaji posle nje, kao što je kolaps Istočnog bloka. Četvrtak je bio istorijski dan jer smo za svega 20-tak godina stigli do gotovo potpune inverzije. Borci za pravdu moraju da beže iz „bastiona slobode i demokratije” upravo prema Istoku, koji postaje njihovo jedino utočište.
DVA SCENARIJA U SAD
Bez sumnje, bila je to jedna od težih odluka u njegovom mandatu. Odluka koja bi mogla da izazove nesagledive posledice. Naravno, neće zbog toga SAD krenuti u konflikt sa Rusijom, bar ne direktan. Ali u današnje vreme konflikti se mogu voditi na veliki broj načina. Nažalost, jedan od „najpogodnijih” je situacija u Siriji. Uopće ne bi iznenadilo da SAD na kraju zaista i napadnu Siriju – što pominju već mesecima – možda delimično i zbog osvete za Snoudena. Teško je zamisliti da bi SAD dopustile da ih Rusija dva puta porazi u jednoj godini – u aferi Snouden i u sirijskoj krizi. Dve velike noćne more muče američki vrh: prva je ostajanje Snoudena u Rusiji, a druga ostajanje Asada u Damasku. Prva je postala stvarnost, druga se naizgled ostvaruje, tako da će zaista morati da pokrenu silu ako ne žele da se obe ostvare u relativno kratkom roku.
Pritisak na Rusiju bio je veliki, naročito sa republikanske strane. „Republikanska stranka prešla je na konzervativne pozicije i zahteva da se sa Moskvom ne razgovara, nego da se na nju vrši pritisak. Republikanci pokušavaju da iznude povratak na liniju obuzdavanja Rusije”, rekao je Sergej Rogov iz ruskog Instituta za proučavanje SAD i Kanade. Ali razlike između republikanaca i demokrata – kad je reč o spoljnoj politici SAD – nikad nije bilo. Jednostavno, jedna strana je pogodnija za izbacivanje pretećih izjava od druge, pa se tako adekvatno po potrebi dopunjavaju.
Naime, dok republikanci napadaju žestoko, demokrate prilaze istom problemu suptilnije, sa identičnim ciljem, takođe preteći, ali uz fleksibilniji izbor reči. Tako je američki državni tućilac Erik Holder pre nekoliko dana poslao pismo ruskim vlastima u kojem „objašnjava” da oni Snoudena neće „ni mučiti ni ubiti” ukoliko im ga izruče natrag.
Izručenja neće biti – to je u četvrtak potvrdio Snoudenov advokat poručivši medijima da je on upravo primio ruski azil. Takođe je potvrdio da je Snouden već napustio aerodrom i da se sad nalazi na tajnoj lokaciji „zbog bezbednosti”. Činjenica da se Snouden mora kriti i u Moskvi zapravo mnogo govori o prirodi američkog progona. Možda su Rusi samo posebno oprezni, ali svakako je bolje stvari ne prepuštati slučaju.
Zaista je šteta što je većina svetskih medija u rukama jednih istih vlasnika, nekolicine zapadnih korporacija. Šteta jer taj dan je od posebnog istorijskog značaja, a u medijima neće biti prikazan kao takav. Više od 20 godina prošlo je od pada Berlinskog zida, trijumfa Zapada nad Istokom. Više od 20 godina od euforije koja nam je kazivala da je sloboda nadjačala represiju. O tome koliko je ta euforija bila snažna dovoljno govore neposredni događaji posle nje, kao što je kolaps Istočnog bloka. Četvrtak je bio istorijski dan jer smo za svega 20-tak godina stigli do gotovo potpune inverzije. Borci za pravdu moraju da beže iz „bastiona slobode i demokratije” upravo prema Istoku, koji postaje njihovo jedino utočište.
DVA SCENARIJA U SAD
Ova
činjenica samo je vrh ledenog brega jedne znatno šire pojave i procesa. Mogli
bismo porediti SAD i Rusiju danas sa SAD i Rusijom od juče, ali možda u ovom
trenutku to čak i nema smisla. Situacija u svetu je takva da je sadašnjost
teoretski i analitički podjednako važna, ako ne i važnija od prošlosti. SAD
više nisu bastion slobode i demokratije jer se ne ponašaju u skladu s tim
načelima. Ali postoji i mnoog veći problem – imperijalističke tendencije.
Bujanje američkog vojno-industrijskog kompleksa došlo je do te granice da je on
sad taj koji stoji iza zavese američke politike. Američki direktni i indirektni
ratovi nikad ne prestaju, strašne tragedije naroda nikad ne spavaju.
Da bi se po tom pitanju stvari zaista okrenule nabolje, moguća su samo dva scenarija: unutrašnje promene u SAD ili jačanje multipolarnog sveta kao kočnice ovim tendencijama. Promene unutar SAD još uvek nisu na horizontu, mada je i po tom pitanju danas situacija drugačija nego pre pet ili 10 godina. S druge strane, multipolarni svijet postaje opipljiva stvarnost. Njega pronalazimo i u papirima koje je dobio Snouden ili pak u činjenici da Sirija nije postala nova Libija.
Snage multipolarnog sveta nisu suštinski antiameričke jer dele istu ekonomsku doktrinu. Njima trebaju snažne SAD kako bi tim putem ostvarivale profit. Tržišne ekonomije u SAD traže partnere koji im neće nametati svoj diktat. U tu grupu spada Kina i Rusija, ali i Iran. Te zemlje mogu biti faktori stabilnosti i, što je najvažnije – mira. One nisu ekonomsko-oslobodilački revolucionarne, bar ne za sada. Ali ekonomska revolucija se i ne može provoditi u eri imperijalizma, naročito ne ovakvog tehnološki sofistikovanog imperijalizma, koji može u svega nekoliko sekundi da „detektuje” disidentizam, kuvanje socijalne pobune, da ne govorimo o revolucionarnom delovanju.
Zato je dolazak multipolarnog sveta toliko važan. Ne zato što on predstavlja ideal već zato što mora da posluži kao kontra imperijalizmu kako bi se mogao osloboditi prostor za postizanje ideala.
Kad govorimo o Snoudenu, osvrnimo se i na njegova otkrića. Njegovi dokumenti otkrivaju gotovo nezamisliv nivo kontrole. Svaki poziv, SMS poruka, e-mail, čak i pretraga na internetu može se pratiti za svakog pojedinca. Koja je svrha tako detaljnog nadzora? Uočimo da to prelazi gabarite klasične ekonomske i vojne špijunaže (što rade gotovo sve države sveta). Čemu svi ti mikrodetalji o svakome? Za „borbu protiv terorizma”? U takvu konstataciju danas može da poveruje samo vrlo veran konzument medija. Svakako nije „borba protiv terorizma” jer terorizam se događa u Siriji, a SAD se svakako ne bore protiv njega.
Cilj ove gigantske špijunaže i orvelijanskog nadzora je prilično prozaičan. Naravno da se radi o brojnim ambicijama, ali iza svega stoji grčeviti opstanak kapitalističkog sistema. U današnje doba spekulativnog neoliberalnog kapitalizma nastoje se izgraditi maksimalno bezbedni uslovi za investitore. Mogućnost predviđanja bilo kakve vrste socijalnog bunta stoga postaje imperativ. Sistem kao takav ne plaši se ničeg, ni promena, ni konkurencije. Jedino čega se kapitalizam plaši, to je antikapitalizam. U tu svrhu, gotovo po inerciji, izgrađen je sistem masovne špijunaže svakog pojedinca kako bi svi oni koji su nezadovoljni vladajućim sistemom bili pod budnim okom.
NEPOVRATNE PROMENE
Da bi se po tom pitanju stvari zaista okrenule nabolje, moguća su samo dva scenarija: unutrašnje promene u SAD ili jačanje multipolarnog sveta kao kočnice ovim tendencijama. Promene unutar SAD još uvek nisu na horizontu, mada je i po tom pitanju danas situacija drugačija nego pre pet ili 10 godina. S druge strane, multipolarni svijet postaje opipljiva stvarnost. Njega pronalazimo i u papirima koje je dobio Snouden ili pak u činjenici da Sirija nije postala nova Libija.
Snage multipolarnog sveta nisu suštinski antiameričke jer dele istu ekonomsku doktrinu. Njima trebaju snažne SAD kako bi tim putem ostvarivale profit. Tržišne ekonomije u SAD traže partnere koji im neće nametati svoj diktat. U tu grupu spada Kina i Rusija, ali i Iran. Te zemlje mogu biti faktori stabilnosti i, što je najvažnije – mira. One nisu ekonomsko-oslobodilački revolucionarne, bar ne za sada. Ali ekonomska revolucija se i ne može provoditi u eri imperijalizma, naročito ne ovakvog tehnološki sofistikovanog imperijalizma, koji može u svega nekoliko sekundi da „detektuje” disidentizam, kuvanje socijalne pobune, da ne govorimo o revolucionarnom delovanju.
Zato je dolazak multipolarnog sveta toliko važan. Ne zato što on predstavlja ideal već zato što mora da posluži kao kontra imperijalizmu kako bi se mogao osloboditi prostor za postizanje ideala.
Kad govorimo o Snoudenu, osvrnimo se i na njegova otkrića. Njegovi dokumenti otkrivaju gotovo nezamisliv nivo kontrole. Svaki poziv, SMS poruka, e-mail, čak i pretraga na internetu može se pratiti za svakog pojedinca. Koja je svrha tako detaljnog nadzora? Uočimo da to prelazi gabarite klasične ekonomske i vojne špijunaže (što rade gotovo sve države sveta). Čemu svi ti mikrodetalji o svakome? Za „borbu protiv terorizma”? U takvu konstataciju danas može da poveruje samo vrlo veran konzument medija. Svakako nije „borba protiv terorizma” jer terorizam se događa u Siriji, a SAD se svakako ne bore protiv njega.
Cilj ove gigantske špijunaže i orvelijanskog nadzora je prilično prozaičan. Naravno da se radi o brojnim ambicijama, ali iza svega stoji grčeviti opstanak kapitalističkog sistema. U današnje doba spekulativnog neoliberalnog kapitalizma nastoje se izgraditi maksimalno bezbedni uslovi za investitore. Mogućnost predviđanja bilo kakve vrste socijalnog bunta stoga postaje imperativ. Sistem kao takav ne plaši se ničeg, ni promena, ni konkurencije. Jedino čega se kapitalizam plaši, to je antikapitalizam. U tu svrhu, gotovo po inerciji, izgrađen je sistem masovne špijunaže svakog pojedinca kako bi svi oni koji su nezadovoljni vladajućim sistemom bili pod budnim okom.
NEPOVRATNE PROMENE
Što
se tiče tehničke izvedivosti, sistem na principu superračunara ima velike
mogućnosti detekcije i filtriranja pojedinaca. Većina koja se uklapa u
mainstream norme nije sumnjiva, ali oni koji odskaču od njih odmah postaju
adekvatan materijal za dublje praćenje. Prema brojnim informacijama, od kojih
su najvažnije ove Snoudenove, sistemi nadziru ono šta korisnik traži na
internetu – da li se interesuje za plitke teme i zabavu ili istražuje dublje
političke, vojne i ekonomske teme?
Kolika je stvarna mogućnost ovog sistema, teško je reći, ali nadzor donosi još jednu komponentu koja nije tehnička – paranoju. Mnogi će umisliti da su pomno praćeni. Često će ih takvo stanje odvesti u jedan sasvim drugi ekstrem – u zagrljaj raznim teoretičarima zavere, koji ljudsku paranoju, naivnost i radoznalost koriste za svoju korist. Da, Snouden je pokazao da neke „teorije” zapravo nisu teorije, nego činjenice, ali to ne znači da se isto može reći i za sve druge „teorije zavere”, naročito pošto su mnoge od njih kontradiktorne jedna sa drugom. Nažalost, zbog toga Snoudenova otkrića nekima nisu „ništa novo”, mada se radi o neizrecivo važnim otkrićima.
Što se tiče spoljne politike, ovo je veliki ruski trenutak. Dajući azil Snoudenu pokazali su SAD da je era u kojoj će sve biti po njihovom završena. Trajala je poprilično, čak dve decenije. Možemo se upitati gde je bio prelomni trenutak? Svako će imati svoju teoriju, ali mišljenje ovog autora je da je prelomni trenutak ipak bio rat u Libiji. To je, nažalost, bila pslednja instanca kad su SAD dobile da sve bude po njihovom. Masakriranje Libije i njeno trajno uništavanje takođe je pokazalo kakve su aktualne američke želje – prilično brutalne.
SAD su možda u problemima, političkim, moralnim i ekonomskim, ali ambicije im nikad u istoriji nisu bile veće – one žele da eliminišu poslednje autonomne države Bliskog Istoka – Iran i Siriju, vojno okružuju ogromnu Kinu, a pred Rusiju dovode raketni štit. Cilj imperije nikad nije bila mirna koegzistencija, dovoljno je setiti se istorijskih imperija.
Što se tiče budućnosti, nju možemo da posmatramo iz više pravaca, i zato joj se uvek vraćamo sa optimizmom. Jačanje multipolarnog globalnog sistema sasvim je dovoljan razlog za optimizam u ovom trenutku jer njemu su prethodile duge godine bez previše optimističnih naznaka. Optimizam sam po sebi nije ništa, on, da bi trajao, mora da egzistira zajedno sa akcijom, delovanjem koje bi dovelo do nečeg boljeg. Toga je bio svestan i Snouden kad je rekao: „Ovo nije svet u kojem želim da živim”. Svestan sveta u kojem živi, imao je samo dva izbora – da se pomiri s njim ili da ga pokuša menjati. Odabrao je ovo drugo i uvrstio se među one koje će istorija pamtiti. Mora jer je odlučio da je svojim postupcima kroji.
Zahvaljujući ruskom vođstvu, Snouden je na sigurnom, a to nije mala stvar. To je nešto što će istorija takođe morati da zapamti.
Kolika je stvarna mogućnost ovog sistema, teško je reći, ali nadzor donosi još jednu komponentu koja nije tehnička – paranoju. Mnogi će umisliti da su pomno praćeni. Često će ih takvo stanje odvesti u jedan sasvim drugi ekstrem – u zagrljaj raznim teoretičarima zavere, koji ljudsku paranoju, naivnost i radoznalost koriste za svoju korist. Da, Snouden je pokazao da neke „teorije” zapravo nisu teorije, nego činjenice, ali to ne znači da se isto može reći i za sve druge „teorije zavere”, naročito pošto su mnoge od njih kontradiktorne jedna sa drugom. Nažalost, zbog toga Snoudenova otkrića nekima nisu „ništa novo”, mada se radi o neizrecivo važnim otkrićima.
Što se tiče spoljne politike, ovo je veliki ruski trenutak. Dajući azil Snoudenu pokazali su SAD da je era u kojoj će sve biti po njihovom završena. Trajala je poprilično, čak dve decenije. Možemo se upitati gde je bio prelomni trenutak? Svako će imati svoju teoriju, ali mišljenje ovog autora je da je prelomni trenutak ipak bio rat u Libiji. To je, nažalost, bila pslednja instanca kad su SAD dobile da sve bude po njihovom. Masakriranje Libije i njeno trajno uništavanje takođe je pokazalo kakve su aktualne američke želje – prilično brutalne.
SAD su možda u problemima, političkim, moralnim i ekonomskim, ali ambicije im nikad u istoriji nisu bile veće – one žele da eliminišu poslednje autonomne države Bliskog Istoka – Iran i Siriju, vojno okružuju ogromnu Kinu, a pred Rusiju dovode raketni štit. Cilj imperije nikad nije bila mirna koegzistencija, dovoljno je setiti se istorijskih imperija.
Što se tiče budućnosti, nju možemo da posmatramo iz više pravaca, i zato joj se uvek vraćamo sa optimizmom. Jačanje multipolarnog globalnog sistema sasvim je dovoljan razlog za optimizam u ovom trenutku jer njemu su prethodile duge godine bez previše optimističnih naznaka. Optimizam sam po sebi nije ništa, on, da bi trajao, mora da egzistira zajedno sa akcijom, delovanjem koje bi dovelo do nečeg boljeg. Toga je bio svestan i Snouden kad je rekao: „Ovo nije svet u kojem želim da živim”. Svestan sveta u kojem živi, imao je samo dva izbora – da se pomiri s njim ili da ga pokuša menjati. Odabrao je ovo drugo i uvrstio se među one koje će istorija pamtiti. Mora jer je odlučio da je svojim postupcima kroji.
Zahvaljujući ruskom vođstvu, Snouden je na sigurnom, a to nije mala stvar. To je nešto što će istorija takođe morati da zapamti.
Нема коментара:
Постави коментар