Странице

уторак, 27. децембар 2016.

Istina o humanitarnim organizacijama

II HUMANITARCIMA – Anđelini Džoli, USAID, UNHCR, UNICEF…

Najmoćnije „humanitarne” organizacije na svetu, UNHCR, UNICEF, Međunarodni Crveni krst i još nekoliko njih, zapravo su samo pokriće zakulisnih poslova koje sprovodi takozvana međunarodna zajednica širom sveta. Jer, tamo gde ima rata i gladi ima i profita.
Humanitarne organizacije koje prikupljaju novac kako kupile nešto siromašnima možda su smislili neki promućurni trgovci sa dobrom idejom i za sebe i za kupce svoje robe. Recimo da imate radnju u kojoj prodajete raznovrsnu robu i da ste primetili da vam čokolade slabo idu, jer mnogo ljudi nema para za to. Prodate ih mesečno hiljadu, a mogli bi još toliko kad bi svi koji ih žele mogli da kupe. Šta možete da uradite? Da osnujete dobrotvorni fond i namamite one koji imaju višak novca da kupe čokolade siromašnima. Treba samo da napravite dobru i dirljivu psihološku predstavu preko koje ćete ganuti srce ljudi koji imaju novac. Angažujte za ovu srceparajuću predstavu nekoliko poznatih likova, najbolje glumaca i potplatite nekoliko uticajnih medija (tj. glavnih urednika novna i TV) da vašu humanu akciju promovišu i rezultat neće izostati. Naravno, sakrijte taj „mali” detalj da ste vi kao trgovac organizator čitave akcije i imaćete zvanično „humanitarnu akciju” koju su osnovali neki samosvesni „dobri ljudi” sa željom da siromašnoj deci kupe čokolade.
U vaš humanitarni fond vremenom će stizati sve više „dobrih” donatora pa ćete moći da platite i glumce i novinare i posebnu administraciju fonda, a ostatak novca će i onako na kraju završiti u vašoj radnji. Pošto će siromašni primaoci čokolade dobiti kao poklon, možete fondu prodati i one koje su već malo bajate. Poklonu se u uči ne gleda. Vremenom ćete moći da pribegnete i raznim drugim trgovačkim trikovima. Tako možete gladnima vremenom isporučivati sve manje čokolada, a medijski prikazivati da je podeljeno mnogo više jer ćete od novca iz fonda moći da platite dobre knjigovođe da vam svaki dinar (evro ili dolar) u fondu proknjiže tako da ispadne da je sve otišlo na čokolade za sirotinju, a da su aktivisti fonda i urednici radili za džabe.
Najzad sa novcem iz fonda možete nevidljivo finansirati i neku moćnu političku stranku i njene poslanike da donesu takve zakone da humanitarni fondovi kao što je vaš dobiju poseban status u odredbama zakona o plaćanje poreza, carina i sl. Tako vaš „humanitarni fond” može biti oslobođen svih dažbina koje morate vi da plaćate kao trgovac.
Onda treba samo da osnivate fondacije, umnožavate ih i povezujete ih u mrežu sa drugim trgovcima i vremenom smišljate kako da ovaj novac koji više država više nije voljna da kontroliše, prebacujete na razne svoje račune. Što više fondova i računa time sve više možete zatirati trag novcu. Tako vaš novac od „humanitarnih aktivnosti” može završiti i kod neke „male” bombama i puškama naoružane skupine koja će terorisati radnje i kioske vaših konkurenata. Možete od tog novca kupiti čitavu fabriku čokolade, a ako vam za njihovu izradu treba sirovina (kakaovo drvo koje raste na nekoj dalekoj tropskoj teritoriji gde predsednik države nije voljan da vam ga ustupi za male pare i mali interes), možete mu poslati teroriste i bombaše koji će tamo još naoružati lokalnu mangupariju i napraviti mu haos u čitavoj zemlji. Najbolje da naprave versku ili etničku podelu, tako da život običnih ljudi postane nepodnošljiv, pa tamo moraju da se angažuju UN ili NATO „mirotvorci” sa avionima i bombama da sve to smire. I to se naravno naziva „humanitarna akcija”. Kada takav nekooperativni idiot od predsednika države ili vlade izgubi vlast, pošaljite svoje humanitarce da ojađene i osiromašene ljude iznova organizuju tako da rade na plantažama kakaovog drveta i zarade neku crkavicu. Neka se taj vaš projekat nazove „humanitarnom investicijom na stvaranju održivog razvoja”. Sirotinja će biti srećna da ima bar nešto da radi i prodaje budzašto, a vi samo dođete i pokupite kakao. I prodajete onda čokoladu po čitavom svetu po desetostruko većoj ceni.
Naravno, posao sa čokoladom je samo jedan od poslova. Preko humanitarnih fondova možete povećati prodaju koječega: na primer zastarelih i kancerogenih mamografa (ako nađete koruptivne osobe koje ćete kao ministre zdravlja ustoličiti u državi – projektovanom regionu, koji će mamografiju učiniti čak zakonom obaveznom za sve žene) ili možete prodati veći broj inkubatora za bebe, ako se nađe dovoljan broj aktivista u akciji koju čedno nazovete: „ Bitka za bebe”.Možete prodavati kompjutere, razne medicinske dijagnostičke aparate (koji nikoga neće izlečiti).
U svakom slučaju otvaraju vam se vrata za fantastičan biznis, samo kada uspete da stvorite humanitarnu iluziju od svoga gramzivog trgovačkog poriva. Za ovaj biznis morate imati bar četiri uslovna faktora: neku humanu katastrofu, koruptivne fundraisers – ljude od imena i ugleda koji će novac prikupljati u fond, medijsku promociju i vešte knjigovođe ili bankare koji će novac kanalisati gde vama kao trgovcu odgovara. Najbolje da imate sopstvenu banku koja vrši plasmane širom sveta. Efekat svega je da se najveći deo prikupljenog novca nađe na kraju na računu vaše kompanije. Ako vam se kroz fondove (usled velikih katastrofa) provlače milijarde evra ili dolara, vi ćete zarađivati fantastičan novac za koji uopšte nećete plaćati porez, a javnost neće ni znati koliko ste bogati.
Najmoćnije „humanitarne organizacije” koje koristi vlastela i koja se na političkoj pozornici pojavljuje pod nazivom „međunarodna zajednica”su: UNHCR i UNICEF, kao i međunarodni Crveni krst. Kada ne bi bilo katastrofa i ratova ili „etničkih” i „verskih sukoba”, poplava , cunamija i sl. , preko njihovih računa se ne bi prelivale milijarde dolara, a desetine hiljada zaposlenih u ovim organizacijama bi ostali bez pozamašnih plata i beneficija. Zato stara trgovačka izreka kaže: ako tržišta nema, ono se mora napraviti.
Pored ovih najvećih međunarodnih HO, u svetu operiše ogroman broj privatnih i državnih humanitarnih fondova u raznim regijama i one se osnivaju po potrebi u zavisnosti od katastrofe.

Slučaj Haitija i srpska „mirovnjačka” sramota 

I nama dobro poznati „humanitarac” Bil Klinton ima svoj „humanitarni” fond „Clinton initiative”. Uopšte čitava porodica (supruga i ćerka ) su se specijalizovali za fundraising od kompanija i pojedinaca iz čitavog sveta, a posebno su im dragi bogati donatori iz Kine gde su iz SAD odlivene stotine milijardi dolara u investicijama kako bi kineski biznis potopio američke nacionaliste koji nisu našli ili ne žele da nađu zajednički jezik sa globalistima iz trgovačkog kartela u Londonu. SAD se inače godinama održava prilivom novca sa Dalekog Istoka i drugih delova sveta , dok američka privreda stagnira.
Nakon razornog zemljotresa na Haitiju januara 2010. godine (za koji je američki Pentagon verovatno „intuitivno predosetio” da će se dogoditi pa su vojne brodove za „spasavanje” uputili u region dan pre zemljotresa), Klinton je sa ćerkom odmah počeo da prikuplja novac i šalje pakete sa hranom i vodom na Haiti.
Zbog velikog broja nevladinih organizacija koje rade na Haitiju ova država se u žargonu često naziva i Republika nevladinih organizacija. NVO sektor je tako okupaciona sila koja pažljivo motri da se Haićani nikada ne otrgnu iz ropstva i od vlastelinske pljačke iz Britanije i Francuske, kako su jednom umalo uspeli isplativši im sva dugovanja. Tako i dve godina nakon potresa oko 360.000 Haićana živi pod šatorima i ima samo jedan obrok dnevno. Zemljotres koji je Pentagon „predosetio” ubio je 250.000 ljudi , a kolera ubila još 7.750 nakon što su stručne „humanitarne” UN jedinice preužele sanitarno obezbeđivanje čitavog regiona.
Po nekim procenama oko 3 milijarde dolara samo u individualnim donacijama je ušlo nakon 2010. godine na Haiti i još 6 milijardi je prikupljeno uz pomoć vlade.
Analize Centra za globalni razvoj o tome gde je završio sav novac zaključile su da je manje od 10 posto ukupne sume otišlo vladi Haitija, a manje od 1 posto otišao je organizacijama i privredi. Čitava jedna trećina iz ukupnog fonda je u stvari vraćena donatorima i donatorskim zemljama kako bi im nadoknadila njihov sopstveni civilni i vojni učinak u ovoj katastrofi. Većina ostatka novca je ostala međunarodnim nevladinim organizacijama i njihovim privatnim ugovaračima u raznim poslovima.
Stotinama hiljada ljudi koji su ostali beskućnici tzv. „međunarodna zajednica” je sagradila jedva 5.000 novih domova. Uprkos činjenici da su kriminal i ubistva na Haitiju procentualno oko 6,9 na svakih 100. 000 stanovnika (stopa u Nju Orleansu je 58), velika suma novca je potrošena na„bezbednost” tj. oružene snage UN koje Haićani nikada nisu želeli na svom tlu. Godišnji budžet ove „mirotvoračke” i „bezbednjačke” UN misije (u kojoj su na svoju sramotu učestvovali i pripadnici MUP-a Srbije u okviru snaga Minustah) za 2012-2013. iznosi oko 644 miliona dolara, a samo on bi pokrio gradnju čak 58 000 jeftinih kuća koje bi zadovoljile potrebe haićanskih beskućnika.

Kako dobiti na poklon državno zemljište 

Mnoge humanitarne fondacije se u Beogradu nalaze na lokacijama u centru grada za koje bi neka profitabilna firma, koja plaća porez, morala dobro da plati, dok oni to ne moraju. Pri tome mogu u Srbiji „humanitarci” da obavljaju i neke privredne delatnosti, pod uslovom da im u statutu stoji da je to „humanitarni rad”. Mogu raznu robu uvoziti bez carine, a porez na dobit ne plaćaju ako je roba namenjena u humanitarne svrhe. Mogu primati i davati poklone u nekretninama, zemljištu, novcu itd. Tako na primer zadužbina Riharda Freliha, koja ima zgrade u Dobrinjskoj i Makedonskoj ulici u samom centru Beograda ima i svoju Fondaciju Solidarnosti koja okuplja više raznih humanitarnih fondova. Frelih je inače bio predratni jevrejski trgovac žitom koji je bio vlasnik više magacinskih prostora širom Srbije u kojima je žito čuvano.
Tako je u sklopu Fondacije Solidarnosti Srbije osnovan i Centar za hiporehabilitaciju blizu Trebinja u BiH. U prevodu to je rehabilitacija pomoću konja i cilj Centra je tako da decu sa invaliditetom rehabilituje (nejasno kako) pomoću konja. U svakom slučaju je ova fondacija morala da za to ima i zemljište i ergelu sa konjima. Suosnivač ovog Centra je veoma zanimljiv lik na funkciji vladike u SPC-u za zahumsko-hercegovačku i primorsku oblast, a poznat je po duhovnom imenu Grigorije. Vladika Grigorije je inače veliki zaljubljenik u fudbal, ali i u biznis kao pritajeni ili aktivni učesnik u mnogim pljačkaškim privatizacijama širom BiH. Poznat je i kao poštovalac svetovnog života po kafićima i ljubitelj je skupih automobila poput „Maseratija”. Rado se moli Svetoj Bogorodici i posećuje katoličke molitvene skupove, pa čak sebe od milja naziva biskupom.

_____________________________

UNHCR od 2001. ima kao svoj brend Anđelinu Džoli, katolkinju, ali je manje poznato da je ona i član Komiteta za inostrane poslove koji je formalno osnovala porodica Rokfeler, a zapravo je to politička ekspozitura Londona preko koje se kreira spoljna politika SAD. Džoli je tako javno pozvala Kinu i Rusiju da iskoriste svoje pravo veta i izvrše pritisak na Siriju. Ona je 2003. godine putovala i u Kongo u pratnji obaveštajca iz Konga i člana Međunarodne krizne grupe, Džona Prendergasta koji je na vezi sa rastućom armijom afričkih „Otporaša” koji s e vrhunskim psihološkim operacijama okupljaju u oganizaciju „Save Darfur”. Džoli svojim oskudnim glumačkim umećem igra u propagandnim holivudskim filmovima koji promovišu neophodnost mešanja CIA i SAD u „humanitarne” operacije širom sveta (gde ima zlata i nafte i sl.).
U Sarajevu je promovisal „svoj rediteljski” film „Zemlja krvi i meda”, kojim se opravdava humanitarna NATO intervencija u Bosni. Njenu posetu i intervju s a njom je pratila TV „Al Džazira”, kao bajagi „nezavisna arapska televizija”, koja poznato je uvek ima ekskluzivne snimke i saopštenja Al Kaide (Al CIAde).

Autor: Ivona Zivkovic

четвртак, 29. септембар 2016.

USA izbori 2016

Ево зашто воле Трампа бели Американци које презиру амерички бели либерали - поучно је

КЛИНТОНОВА СА ПОНОСОМ НОСИ ЗАСТАВУ ЊИХОВИХ СОЦИЈАЛНО-КУЛТУРНИХ НЕПРИЈАТЕЉА

Обичном народу US-елите говоре: „Момци, ви сте расисти, сексисти, хомофоби, ксенофоби, исламофоби, а ових дана сте постали (кога ће то зачудити?) трансфоби. Ви сте неуки и склони сте насиљу. Ви ништа не знате о науци... Ви нисте научили ниједну лекцију из наше историје. Ви буквално осећате криминалну склоност према оружју. Ваша вера је - мешавина сујеверја и лицемерја. По вашем мишљењу, ви исповедате религију љубави, али ви хришћанством само маскирате своју мржњу. Тешко нам је да говоримо о томе, ви сте, заправо, безначајни људи“
Да ли је чудно што „безначајни“ са гневом одбацују кандидата за председника (Хилари Клинтон), који победнички носи заставу њихових социјално-културних непријатеља? Да ли је чудно што обичан народ, презирући оне који њега презиру, радије подржава кандидата (Трампа) који од свих могућих кандидата више од свих напада социјално-културне елите?
Многи конзервативци „безначајнима“: „Схватамо да су вас хиљаде пута увредили представници беле либералне елите, али зашто сте за улогу свог хероја изабрали управо Трампа? Зар не видите да је лош човек? Зашто нисте изабрали доброг? Или макар неког мало пристојнијег? Обичан народ на то одговара: „У томе и јесте ствар. Нама се допада Трамп, зато што је он лош. Он је лажов и лицемер. Он је ужасно себичан. Али, нама је свеједно, јер управо његови недостаци изазивају срџбу либерала. Трамп их доводи до лудила. Зато је он наш човек. Ми схватамо да он ризикује да изгуби изборе које би било лако добити. Али, оно задовољство које имамо због тога што ови либерални изроди губе главу, вреди тог ризика. Напред, Трамп“

        ОНАЈ део белог америчког становништва који не може да се похвали ни богатством, ни веома добрим образовањем и не одликује се либерализмом, током 30 или 40 година презирали су њима суште супротности - богати, они који су стекли добро образовање, бели либерали.

        Међу њима су такође млади људи који, иако су сада веома млади, имају све основе да у будућности постану имућни, добро образовани бели либерали. Уопште, постојећа и будућа елита наше земље навикла је да с висине гледа на обичан народ.

        Обичном народу елите су говориле. „Момци, ви сте расисти, сексисти, хомофоби, ксенофоби, исламофоби, а ових дана сте постали (кога ће то зачудити?) трансфоби. Ви сте неуки и склони сте насиљу. Ви ништа не знате о науци, да и не говоримо о еволуцији и климатологији. Ви нисте научили ниједну лекцију из наше историје. Ви буквално осећате криминалну склоност према оружју. Ваша вера је - мешавина сујеверја и лицемерја. По вашем мишљењу, ви исповедате религију љубави, али ви хришћанством само маскирате своју мржњу. Тешко нам је да говоримо о томе, ви сте, заправо, безначајни људи“.

        Пре неколико недеља, обраћајући се групи имућних белих либерала, Хилари Клинтон је искористила сличне речи, али фраза која је сада постала позната („гомила безначајних људи“) изговорена са поетски провереном интонацијом, била је уобичајена за многе у њеном аудиторијуму.

        Како се обичним људима представља ситуација, елита би се само радовала кад би се Америка избавила од тих „безначајних“, или, барем, од већине њих.

        Било би боље кад би САД у потпуности чинили „небезначајни“ добри људи, односно, бели либерали, Афро-Американци, Латино-Американци, гејеви, лезбијке, транс-родни, муслимани, избеглице из неконтролисаних земаља света и оних који живе од помоћи.

        Сувишно је чак и говорити да сви ти дивни људи не треба да имају оружје. Они морају да се ужасавају и саме речи „оружје“, која се у културним круговима не сме изговарати другачије сем као -„реч на слово о“.

        Да ли је чудно то што је обичан народ коначно негативно реаговао на тај талас презрења?

        Шта су на крају они одлучили да одговоре?

        Да ли је чудно што они са гневом одбацују кандидата за председника (Хилари), који победнички носи заставу њихових социјално-културних непријатеља?

        Да ли је чудно што обичан народ, презирући оне који њега презиру, радије подржава кандидата (Трампа) који од свих могућих кандидата више од свих напада социјално-културне елите?

        Како је још могуће озлоједити елите, ако не избором Трампа?

        Има много конзервативаца који говоре обичном народу: „Погледајте, ми смо на вашој страни. Ми схватамо да су вас хиљаде пута увредили представници беле либералне елите. Нама је драго што сте коначно одлучили да се браните. Али, зашто сте за улогу свог хероја изабрали управо Трампа? Зар не видите да је он лош човек? Зашто нисте изабрали доброг? Или макар неког мало пристојнијег? Зашто сте учинили тако глуп избор и ограничили га човеком који због својих мана може да изгуби битку против Хилари и њој сличних људи?“
        А онда обичан народ одговара: „У томе и јесте ствар. Нама се допада Трамп, зато што је он лош. Он је лажов и лицемер. Он је ужасно себичан. Он је ужасно неук за многа питања. Ми то знамо. Али, нама је свеједно, јер управо његови недостаци изазивају срџбу либерала. Трамп их доводи до лудила. Ниједан други кандидат их није толико разбеснео, колико то успева Трампу. Зато је он наш човек. Ми схватамо да он ризикује да изгуби изборе које би било лако добити. Али, оно задовољство које имамо због тога што ови либерални изроди губе главу, вреди тог ризика. Напред, Трамп“.

петак, 2. септембар 2016.

Yugoslavia: How Holbrooke Lied His Way Into a War

This article was originally published in December 2008 while Richard Holbrooke was being considered for the position he held in the Obama administration.

Shortly before the bombing of Yugoslavia began in late March 1999, Richard Holbrooke met with Yugoslav President Slobodan Milosevic. By his own account, Holbrooke delivered the final ultimatum to Milosevic – that if Yugoslavia didn’t agree to the Rambouillet text, NATO would begin bombing.

The Rambouillet text called for a de facto occupation of Yugoslavia. On major U.S. media, after the bombing of Yugoslavia began, Holbrooke claimed that what was called for in the Rambouillet text, despite Serbian protests, “isn’t an occupation.” Several weeks later, when confronted by a journalist familiar with the Rambouillet text, Holbrooke claimed: “I never said that.” This was a lie, it was also a tacit admission that the Rambouillet text did call for an occupation (why else would Holbrooke deny saying it when he had?) So the U.S. demanded that Yugoslavia submit to occupation or be bombed – and Holbrooke lied about this crucial fact when questioned about the cause of the war.

Here are the specifics: The Rambouillet text of Feb. 23, 1999, a month before NATO began bombing, contained provisions that provided for NATO to basically occupy the entire Federal Republic of Yugoslavia (FRY), not just Kosovo. Excerpts from Appendix (B) (I attempted to draw attention to this at the time when I became aware of it.):

7. NATO personnel shall be immune from any form of arrest, investigation, or detention by the authorities in the FRY.

8. NATO personnel shall enjoy… free and unrestricted passage and unimpeded access throughout the FRY including associated airspace and territorial waters.

11. NATO is granted the use of airports, roads, rails and ports without payment…

15. [NATO shall have] the right to use all of the electromagnetic spectrum…

On April 6, 1999, about two weeks after the bombing began, Holbrooke appeared on the Charlie Rose show and was asked about what started the war. (Video is here, approximate times in the interview are provided):

[3:45] “The 81 pages of the Rambouillet agreement, which the Serbs rejected, contain all the elements of a really solid interim solution. … Although Rambouillet itself was rejected, the principles embodied in the Rambouillet agreement make a hell of a lot of sense. …”

[13:00] “The [Yugoslavian government] decision was to trigger the bombing of their own country instead of accepting this very reasonable political offer.” …

[14:00] Asked how to explain the actions of the Serbs, Holbrooke claims the Serbs said: “The choice you’ve given us is to have our sacred soil violated by an invading force. I said this isn’t an invasion, it isn’t an occupation, it’s an international peacekeeping force that will save the Serb minority in Kosovo. …”

[15:00] “We walked the last mile for peace.”

[17:00] “The bombing must continue and must intensify until the Yugoslav leadership realizes they have to change their positions.”

On April 23, 1999, journalist Jeremy Scahill of Democracy Now questioned Richard Holbrooke as he was leaving the Overseas Press Club’s 60th anniversary dinner:

Holbrooke: “One question.”

Jeremy Scahill: “You’ve said, since you gave the ultimatum to President Milosevic, that the Rambouillet accords do not call for the occupation of Yugoslavia. In –”

Holbrooke: “I never said that. That’s the end of that. You got the wrong person and the wrong quote. That’s your question.”

Scahill: “Do the Rambouillet accords … Are the Rambouillet accords a call for the occupation of Yugoslavia – how do you reconcile that with Appendix B?”

Holbrooke: “I was not at Rambouillet. You’ll have to address it to the people –”

Scahill: “You delivered the ultimatum, you’re familiar with the text –”

Holbrooke: “I did not discuss that detail with him. That’s your question.”

Scahill: “You haven’t answered the question though.”

Holbrooke: “I have answered the question. Good night.” (See the April 23, 1999 Democracy Now, especially beginning at 29:00.)

It’s tempting for many to think that the current Bush administration and the 2003 invasion of Iraq are totally unique. They’re not, the methods of the U.S. government lying its way into a war are long standing and many of the culprits are still very much part of the political structure.

December 27, 2010

Sam Husseini is a writer and political activist. He is the communications director of the Institute for Public Accuracy, a D.C.-based nonprofit group that promotes progressive experts as alternative sources for mainstream media reporters. He formerly worked at the American-Arab Anti-Discrimination Committee and at the media watch group Fairness and Accuracy in Reporting.

Вашингтон имао петље да призна да је Бајден бркао Србију са Хрватском, а Београд то сакрио

НИЈЕ СЕ ПОКЛОНИО СРПСКОЈ ЗАСТАВИ, АЛИ ЈЕСТЕ ШИПТАРСКОЈ - ШТА ЈЕ БАЈДЕН ДОНЕО СРБИЈИ (1)

Џозеф Бајден је у Београду дочекан хлебом и сољу. Да би доказао оксиморон – да је Србија постала пријатељ својих непријатеља, Вучић је увео праксу да се највећи непријатељи Србије дочекују одмах по изласку из авиона, традиционалним изразом српске добродошлице – хлебом и сољу (овај део протокола при званичном дочеку није постојао пре напредњака). После генералног секретара НАТО Столтенберга, ту почаст је доживео и Бајден. Српска јавност је остала згрожена
Десет дана после Бајденове посете, српска јавност је незванично обавештена да ће Вучић говорити 21. септембра на завршној сесији тродневне годишње скупштине «Клинтонове глобалне иницијативе» под насловом «Imagine All the People”, у организацији Клинтон Фондације. Модератор сесије ће бити Бил Клинтон, а како је најављено на сајту Фондације, учесници ће бити и Ћамил Дураковић, градоначелник Сребренице и Адвија Ибрахимовић, девојка која је „преживела геноцид у Сребреници”. Дакле, Вучића је антисрпски клан Клинтонових приморао да учествује у предизборној кампањи Хилари у најгнуснијој могућој улози – новом проласку кроз сребреничког „топлог зеца” и у новом понижавању Србије
Од српске (и не само српске) јавности сакривен је најважнији документ „Америчко-српски односи: напредак кроз партнерство”, који је објавила Бела кућа, али који до данас није објављен чак ни на сајту америчке амбасаде у Београду, па смо ми били принуђени и да га преведемо на српски језик
А зашто је скривен? Зато што се ни објективно приказивање америчко-српских односа, чак и ако је то из америчког угла, по неким својим елементима, нимало не уклапа у улепшану слику ових односа коју Вучићева влада покушава да прикаже српској јавности
Укупан приближни износ америчких улагања у Србију за 15 година њене „надзиране демократизације”, односно окупације и колонизације, до којег се може доћи сабирањем бројки наведених у документу, је око 5,5 милијарди долара (од чега су улагања америчке државе у Србију око 800 милиона, улагања америчке државе у регион око 900 милиона, док су приватне инвестиције у српску привреду око 3,8 милијарди) што је све укупно мање него што колонијални систем исиса из Србије за само једну годину
Пише: Владимир КРШЉАНИН

          ПОТПРЕДСЕДНИК Сједињених Држава Џозеф Робинет („Џо”) Бајден са супругом, унукама и другим члановима породице, боравио је у званичним посетама Београду (16. августа) и Приштини (17. августа), где је водио разговоре са највишим званичницима. У Београд је допутовао поподне, директно из Вашингтона. Исте вечери је одлетео за Приштину, где је преноћио уочи званичних разговора.

          Посета „Косову” је имала и посебан елемент – свечаност у бази „Бондстил” код Гњилана, поводом давања имена Бајденовог преминулог сина путу од Гњилана до Урошевца, који води до базе Бондстил. 17. августа увече Бајден је одлетео натраг за Вашингтон.

          1. Бела кућа о Бајденовој посети

          Поводом посета Србији и „Косову”, на сајту Беле куће објављено је 6 докумената.

          Пред сам полазак, 15. августа, објављена је техничка најава обе посете са сатницом боравка у обе земље.

          Током боравка у Београду, објављен је документ на 4 стране, типа “Fact Sheet” (у преводу – «извештај», «подсетник», или најбоље – описно: «преглед главних чињеница и оцена»), под насловом: «Америчко-српски односи: напредак кроз партнерство».

          Такође је објављено кратко саопштење о разговорима са председником Николићем, од свега шест редова, где се, уз неколико општих места, наводи да је Бајден «поздравио продубљавање америчко-српских напора у истраживању, превенцији и нези рака у оквиру Cancer Moonshot иницијативе” (овај велики пројекат крупних америчких медицинских и фармацеутских концерна, добио је недавно подршку администрације, управо преко потпредседника Бајдена).

          Током боравка на „Косову”, објављен је само стенограм Бајденовог иступања у бази Бондстил, на церемонији доделе имена његовог сина путу.

          Занимљиво је да су стенограми Бајденових иступања пред новинарима са Вучићем у Београду и са Тачијем у Приштини, објављени накнадно, тек 19. августа, другог дана по Бајденовом повратку у Вашингтон.

          2. Шта је српској јавности сервирано?

          а) Прво Београд, па Приштина. У првим најавама пре неколико недеља, било је предвиђено да Бајден, сасвим уобичајено за америчке званичнике високог ранга, посети прво Приштину, па онда Београд. То је у последњем тренутку промењено, да би властима у Београду остао бар неки аргумент за тврдњу да их у Вашингтону цене.

          б) Хлеб и со. Да би доказао оксиморон – да је Србија постала пријатељ својих непријатеља, Вучић је увео праксу да се највећи непријатељи Србије дочекују одмах по изласку из авиона, традиционалним изразом српске добродошлице – хлебом и сољу (овај део протокола при званичном дочеку није постојао пре напредњака). После генералног секретара НАТО Столтенберга, ту почаст је доживео и Бајден. Српска јавност је остала згрожена.

          в) Одбијање да се поклони застави. На почетку обиласка почасног строја гарде, Бајден се није поклонио српској застави. Сутрадан у Приштини се поклонио „косовској”. Ово је била невиђена увреда, коју се нико од званичника ни званичних медија није усудио да коментарише. Увреда је прећутана. Али зато се патриотски интернет усијао од коментара, а нарочито велики тираж је добио клип у коме су приказани кадрови са званичних дочека Путина, Сија и Бајдена, на коме се види како се прва двојица, учтиво и с поштовањем, клањају српској застави.

          г) Изражавање саучешћа. Бајден је на конференцији за штампу са Вучићем изјавио:

          „И коначно, данас су САД и Србија достигле, ја мислим, нови ниво у сазревању својих односа. Иако се не слажемо увек о сваком питању, за многе широм региона, ожиљци ратова 1990-тих година још увек крваре. Успомене на изгубљене најмилије су још увек свеже. Али, ја се надам да ће кораци које предузимамо да осигурамо да будуће владе и будуће генерације, рекао бих, одрастају у региону обележеном миром, стабилношћу и просперитетом.

          И зато, господине премијеру, ценим коментаре које сте управо изнели,  преузимајући одговорност, у мери у којој је она постојала, за злодела, надајући се да ће и друге земље преузети једнаку одговорност за преступе у којима су могле учествовати, и изражавајући своје саучешће за изгубљене животе – и Србима и косовским Албанцима подједнако. Ово је важан, важан корак напред ка залечењу рана. То је тежак, тежак, тежак процес.

          И ја бих желео да додам своје саучешће породицама оних чији животи су изгубљени током ратова 90-их, укључујући и као резултат ваздушне кампање НАТО-а, у смислу одговорности.”

          17 година после НАТО агресије, којом су руководиле САД, ово је први пут да један високи амерички званичник изражава саучешће због жртава агресије, чак помињући и реч одговорност. Иако је изречено уз многе ограде, као великодушни гест, да у атмосфери свеопштег помирења и узајмног извињавања у региону, ето и велике САД изразе неко жаљење, и то после обавезног Вучићевог покајничког шлагворта, тако да остане јасан утисак да је на српској страни много већа кривица него на страни САД, ово саучешће је Вучићу једини и врхунски аргумент за тврдњу да је његова политика унапредила односе са САД на начин користан за Србију.

          д) Бајденов лапсус. Бајден је на конференцији за штампу са Вучићем направио два лапсуса, која су поштено пренета у званичном стенограму Беле куће, уз ознаку [sic] у тексту, као знак да су били примећени. Други се односи на његово присећање да је први пут у Србији био 1997, када се, у пратњи Харимана, срео са Титом. Било је то у ствари 1979 – само је пермутовао цифре.

          Први лапсус је био озбиљнији:

          „Господине премијеру, председник Обама и ја поштујемо лидерство које сте показали у неким веома тешким и изазовним моментима, као и Вашу позитивну визију будућности Хрватске [sic].”

          Центар медијског управљања Србијом, Вучићев кабинет, је овај лапсус готово у потпуности сакрио од српске јавности, у чему му је огромну услугу учинио сам српски симултани преводилац, који је за време Бајденовог говора, лапсус вешто препевао у «визију будућности односа са Хрватском». О лапсусу су били обавештени само они Срби који прате канал Раша Тудеј.

          ђ) Бајден у Скадарлији. Било да је на «неформални део» његове веома кратке посете Бајдена убедио Вучић у последњем тренутку, било да овог дела није било у званичној најави из безбедносних разлога, тек Бајден је, после свих разговора, специјално за ТВ камере, провео са Вучићем неколико минута у Скадарлији, где је одплесао неколико тактова са једном анимир дамом у народној ношњи и купио српске опанке на једном штанду са сувенирима (које му Вучић није дозволио да сам плати). Тиме је посета добила и димензију «искреног пријатељства» са градом и народом чије бомбардовање је Бајден захтевао најпогрднијим речима.

          е) Вучић у центру пажње. Када су мале земље у питању, уобичајено је да «главни домаћин» потпредседнику САД буде прва личност те земље. Занимљиво је да је главни домаћин и саговорник Бајдену у Србији био председник владе Вучић (иако се састао и са председником Николићем), док му је на «Косову» главни саговорник био председник Тачи (иако се састао и са премијером Мустафом), иако су улоге председника и премијера и у Уставу Србије и у «косовском уставу» сличне.

          Очигледно је да у земљама које су им уступиле велики део свог суверенитета, саме САД могу да арбитрирају која личност треба да буде приказана јавности као «значајан партнер Америке». Дуготрајна кооперативност и младост су најчешћи критеријуми. Оба су у овом случају била на страни Вучића и Тачија.

          ж) „Бајденов ултиматум Тачију”. Главна ствар о којој су београдски медији, тј. медији под Вучићевом контролом, извештавали током Бајденовог боравка на „Косову”, јесте да је Бајден «запретио» Тачију да ће косовски Албанци изгубити сву америчку помоћ, ако не буде формирана тзв. Заједница српских општина. Да, Бајден јесте споменуо потребу формирање ЗСО, али без икаквог ултимативног тона, већ у функцији јачања «косовске државности», чему једино ЗСО и може да користи.

          Очигледно је да се ради о договореној игри одуговлачења од стране власти у Приштини, како би се стекао утисак да се ради о великом уступку Србима, који скоро да не би ни био могућ да није интервенисао лично потпредседник САД. На овај начин, Вучић је у домаћој јавности максимално „испеглао” ефекте Бајденове посете «региону».

          з) Шешељ и Трамп. Једини видљиви јавни протест поводом Бајденове посете организовала је Шешељева СРС. Организовати протест било је сложено и због тога јер најновији српски закон о окупљању предвиђа да се протест пријави полицији чак пет дана пре одржавања, а у ситуацији када је датум Бајденове посете промењен у последњем тренутку, само неко са добрим везама је могао да протест пријави на време.

          Одржати такав протест за Србију је било питање националне части. Међутим, Шешељ је протест организовао не на начин у коме би се озбиљно испољио народни гнев, већ као „штос”, тако што је већину учесника протеста обукао у мајице са ликом Доналда Трампа. Овим је постигао да чак и Вашингтон Пост објави извештај и прикаже слике са протеста, али исказивање основне поенте о НЕДОПУСТИВОСТИ пријатељског третмана једног Бајдена, док Србија изумире под САД/НАТО/ЕУ окупацијом, је заувек пропуштено, на задовољство САД, Бајдена и Вучићеве владе.

          и) Вучић на скупу Клинтон фондације. Десет дана после Бајденове посете, српска јавност је незванично обавештена да ће председник владе Вучић говорити 21. септембра на завршној сесији тродневне годишње скупштине „Клинтонове глобалне иницијативе”под насловом „Imagine All the People”, у организацији Клинтон Фондације.

          Модератор сесије ће бити Бил Клинтон, а како је најављено на сајту Фондације, учесници ће бити Челзи Клинтон, Бен Афлек, глумац и режисер, Сузан Дикер, професорка неуронауке, Ћамил Дураковић, градоначелник Сребренице, Адвија Ибрахимовић, девојка која је „преживела геноцид у Сребреници” и Александар Вучић, премијер Србије. Дакле, Вучића је антисрпски клан Клинтонових приморао да учествује у предизборној кампањи Хилари у најгнуснијој могућој улози – новом проласку кроз сребреничког „топлог зеца” и у новом понижавању Србије.

          Вучић ће нам и то представити као своју жртву за добробит Србије и то ће као и увек бити потпуна лаж. Нити ту има ишта добро за Србију, нити нас ико на такво понижење приморава.

          3. А шта је од српске јавности сакривено?

          Од српске (и не само српске) јавности сакривен је најважнији документ „Америчко-српски односи: напредак кроз партнерство” (као и кратко саопштење о разговорима са Николићем), који је објавила Бела кућа, али који до данас није објављен чак ни на сајту америчке амбасаде у Београду, па смо ми били принуђени и да га преведемо на српски језик и прикључимо као прилог овом тексту.

          Зашто је то тако? Зато што се објективно приказивање америчко-српских односа, чак и ако је то из америчког угла, по неким својим елементима, нимало не уклапа у улепшану слику ових односа коју Вучићева влада покушава да прикаже српској јавности. Очигледно да полуобјављивањем овог текста (само на сајту Беле куће, без имало напора да се макар неки његови делови прикажу бар у америчким медијима), америчка администрација излази у сусрет маркетиншким потребама својих београдских клијената.

          Документ «Америчко-српски односи: напредак кроз партнерство» у својој краткој преамбули наглашава смисао и значај Бајденове посете. Ради се о давању највећег значаја односима две земље, те „нашој сталној опредељености за демократски и економски развој Србије и нашем заједничком циљу - чланству Србије у Европској Унији”. Дакле, иако САД нису део ЕУ (а сад практично није ни Британија), ЊИХОВ ЦИЉ је да Србија уђе у ЕУ. Зашто? Па зато што је ЕУ под контролом САД (и Британије) и зато што ће уласком Србија потпуно изгубити и свој суверенитет и Косово и Метохију.

          Даље, документ има посебна поглавља о «партнерству» у различитим областима: безбедности, развоју, бизнису, правди, те образовању и култури. Када се ова поглавља пажљивије анализирају, види се да се ради заправо о три кључне области, у којима су САД успоставиле потпуну контролу у Србији: БЕЗБЕДНОСТ (која укључује одбрану, полицију и тајне службе), ПРАВОСУЂЕ (како се нипошто не би одступило од «хашке правде» која подразумева да су Срби за све криви, а НАТО није ни за шта крив), те ОБРАЗОВАЊЕ И КУЛТУРА (да би се уништили духовност и идентитет Срба). РАЗВОЈ И БИЗНИС се помињу више реда ради, јер би било неприродно да се у оваквом тексту не каже ништа о економској сарадњи, док се под развојем углавном подразумева „демократски развој”, односно методи корумпирања српске елите путем подршке „цивилном сектору”. Корумпирање елите је иначе један од главних циљева «партнерства у образовању и култури».

          Партнерство за мир НАТО-а, Програм државног партнерства, International Military Education and Training – IMET, Foreign Military Financing – FMF, Global Peace Operations Initiative – GPOI, Opportunity банка Србије, Democracy Commission, Women’s Leadership Academy, Complex Crisis Fund – CCF, Америчка привредна комора, Operational Analysis Network, FLEX програм, Фулбрајтов програм, American Corners, International Visitor Leadership Program, Cancer Moonshot иницијатива, су програми и институције који су експлицитно споменути у овом документу од четири странице (иако је у тексту назначено да их је много више), преко којих САД остварују своје интересе и врше надзор (ова реч се експлицитно спомиње у тескту) у Србији.

          Укупан приближни износ америчких улагања у Србију за 15 година њене „надзиране демократизације”, односно окупације и колонизације, до којег се може доћи сабирањем бројки наведених у документу, је око 5,5 милијарди долара (од чега су улагања америчке државе у Србију око 800 милиона, улагања америчке државе у регион око 900 милиона, док су приватне инвестиције у српску привреду око 3,8 милијарди) што је све укупно мање него што колонијални систем исиса из Србије за само једну годину.

          Не може дакле, бити ни говора о некој „користи” за Србију од овог окупационог „партнерства” са САД. Међутим, руинирана српска привреда и поврх тога наметнуте мере штедње у јавном сектору са једне стране, а велики број и разгранати видови програма „сарадње”, чине српску државну управу, а посебно у витално важним областима одбране, безбедности, правосуђа, образовања и културе, „наркомански зависном” од америчке (и дакако, европске) „помоћи” и „грантова”. Када би та „помоћ” (која по правилу укључује и „саветнике” који организију и „надзиру”) била обустављена, све ове виталне функције „српске државе” би биле паралисане.

          У овом документу откривамо и овакве констатације и чињенице:

          - „Сједињене Државе стално исказују чврсту и доследну подршку напорима Србије да ојача своје односе са НАТО-ом.» Дакле „војно неутрална” Србија улаже напоре да ојача своје односе са НАТО-ом!

          - „посвећеност Србије мултилатералним напорима у циљу победе над ИСИЛ-ом и борби против међународног тероризма”. Ово је ваљда нека једносмерна улица у којој ми помажемо Америци у борби против терориста који њу угрожавају, док Америка помаже Изетбеговића и Тачија!

          - „српски и официри и подофицири уче у најпрестижнијим америчким војним школама” ваљда да би се боље сналазили под америчком командом;

          - поклонили су нам 40 хамера, како бисмо боље функционисали у мировним мисијама под њиховом командом, где смо иначе већ удесетостручили своје учешће;

          - помогли смо им збрињавањем заточеника из Гвантанама;

          - реформама правосудног система и промовисањем „доброг управљања” у Србији командују САД;

          - амерички грантови управљају у Србији слободом информисања, кампањама подизања свести и јавног заговарања у борби против корупције, остваривањем родне равноправности, независношћу медијских регулаторних тела, посматрањем медија од стране цивилног друштва, могућностима независних медија...

          - кажу они без пардона: „Ми јачамо владавину права у Србији. Наша помоћ кључним независним агенцијама јача њихове способности и повећава јавну одговорност. Ми пружамо подршку цивилном друштву да ефикасније интерагује са владом и заступа јавни интерес”;

          - воле да се баве избеглицама, и домаћим и страним;

          - америчке инвестиције су „отвориле или заштитиле” преко 16.000 српских радних места;

          - „Циљана америчка помоћ правосуђу Србије, Високом савету судства и Правосудној академији подстиче професионализацију судија и особља, појачава одговорност и независност, модернизује праксу.”

          - „Сједињене Државе финансирају и надгледају неколико програма који раде блиско са српским тужиоцима, судијама и органима принуде.”

- амерички правни саветници су нам написали Закон о кривичном поступку, Закон о заштити узбуњивача и Закон о полицији;

          - баш је диван наш „револуционарни закон о повраћају имовине жртава Холокауста које немају наследника, један од првих такве врсте у Европи”;

          - Сједињене Државе настављају да подржавају снажан програм културне и образовне размене са Србијом, са више од 3.500 учесника прошле године;

          - „American Corners” постоје у Београду, Бујановцу, Крагујевцу, Нишу, Новом Пазару, Новом Саду, Суботици и Врању. У њима Срби «уче енглески језик и упознају се са културом и образовним могућностима САД”;

          - амерички и српски лекари и научници сарађиваће (наредио Бајден, па је то на конференцији за штампу са Вучићем и поздравио, иако, како рече, нису стигли да о томе резговарају, али је изгледа стигао са Николићем, јер је то ставио у саопштење) у истраживању, превенцији и нези рака у оквиру Cancer Moonshot иницијативе” (иако српска јавност до сада за ту иницијативу није ни чула).

          Ако некоме до сада није било јасно зашто се Вучић и многи други напредњаци, који до пре коју годину нису показивали симптоме болести зване „еврофанатизам”, данас по неколико пута дневно наглас куну у „приоритет над приоритетима” звани ЕУ (Вучић у свом експозеу чак 141 пут!) – помислите само, зар вам они личе на људе који би се усудили да раскину све ове облике окупационе зависности од САД? Па онда, боље да глумимо да смо успоставили пријатељство, а о стварима које српска јавност не воли, најбоље да се ћути. Бајден их у томе разуме и подржава.

          (следи наставак)

недеља, 14. август 2016.

Čuvarkuća

Ova biljka je moćan lek u saksiji i obavezna je u svakom domu
U narodnoj medicini koristi se zbog svojih antiupalnih, adstringentnih i diuretičkih svojstava. Primenjuje se u obliku soka, obloga, masti, tinkture ili čaja...

Najbolji prirodni lek za uhobolju 

Čuvarkuća je stari narodni lek za uhobolju, oštećenja bubnjića i gubitak sluha. Njen sok rastvara višak skrućene smole u uhu i uopšteno smanjuje bol.
Mnogi su se uverili da deluje bolje nego kapi iz apoteke, a čak je i neki pedijatri preporučuju za decu. Da bi se njome lečili dovoljno je istisnuti 2 do 3 ml soka iz lista, ukapati u uvo, malo odležati i nakon nekoliko minuta pustiti da sok iscuri van iz uha.

Izvanredan lek za kožne bolesti i rane 

Čuvarkuća ima slično delovanje kao aloja vera, koja je poznata u lečenju različitih kožnih tegoba. Ova biljka se smatra jednim od najsigurnijih lekova za širok spektar kožnih bolesti. Zbog antiupalnih i antiseptičkih svojstava služi i kao odlična prva pomoć kod opekotina, uboda i ugriza, jer pruža brzo olakšanje i smirenje. Problematično mesto jednostavno premažite sokom čuvarkuće ili stavite oblog od prerezanog lista.

Sok čuvarkuće 

Sok čuvarkuće sadrži polisaharide i antibakterijske spojeve koji se uspešno bore protiv bakterija. Pomaže i kod nervnih smetnji, strahova i padavice, te protiv crijevnih parazita. Može se piti ili grgljati u slučaju bronhitisa, gnojne upale zuba, uva i grla. Preporučuje se kod zloćudnog tumora materice i usne šupljine. Pijte tri kašike soka na dan ili pojedite nekoliko listova ove biljke.

Čuvarkuća u medu 

Ova smesa uspešno leči miome i ciste na maternici te probleme sa štitnom žlezdom. Deluje detoksikacijski te se preporučuje nakon neumerenosti u jelu i piću. Pomiješana s vrućom vodom, smesa čuvarkuće i meda snižava temperaturu. Sameljite 750 g listova čuvarkuće i pomešajte ih s kilogramom meda. Uzimajte jednu kašiku ujutro na prazan želudac i tokom dana jednu do dve kašičice.

Čaj od čuvarkuće 

Čaj od čuvarkuće izvrstan je kod obilnih menstruacija, menstrualnih grčeva, proliva i čireva. Kuvajte 10 g sveže ili 12 g osušene čuvarkuće 15 minuta u 250 ml vode. Procedite i pustite da se ohladi. Ujutro natašte popije čašicu čaja, a nakon toga svaki sat po jednu kašičicu čaja.

Uzgoj čuvarkuće 

Čuvarkuću je lako uzgojiti iz njenih podanaka. To je vrlo otporna biljka koja se može uzgajati u teglama ili na otvorenom. Dostupna je u različitim bojama, a naraste do dvadesetak centimetara. Gde god da je posadite, nećete pogrešiti. Imaćete lep ukras, a uz to i lek nadohvat ruke. Zanimljivo je da čuvarkuća deluje i nakon zamrzavanja. To je logična posledica njene visoke tolerancije na hladnoću i sposobnosti preživljavanja u zimskim uslovima. Bere se od marta do oktobra, a ako je u tegli, onda i tokom čitave godine. Trudnice i dojilje treba da izbegavaju čuvarkuću.

субота, 13. август 2016.

Доказ да нисмо геноцидни и да jе политика Слободана Милошевића исправна

Србиjа ниjе изазвала ратове деведесетих, а Хашки трибунал потврдио jе исправност наше политике, односно бившег председника Србиjе и Савезне Републике Jугославиjе Слободана Mилошевића, изjавио jе данас министар за рад Aлександар Вулин.

"Kад jе Хашки трибунал признао да Mилошевић ниjе учествовао ни у каквом удруженом злочиначком подухвату и направио никакав геноцид, онда то говори колико jе наш народ био праведан и наша политика исправна", рекао jе Вулин новинарима.

Oн jе рекао да jе "Хашки  трибунал добио задатак да нас помири и народе на простору бивше Jугославиjе стави у jедну раван, а у томе ниjе успео".

Нити нас jе помирио, нити казнио злочине, нити нас jе убедио да jе правда могућа и достижна, рекао jе Вулин.

Oн jе навео да Србиjа ниjе ни изазвала нити водила ратове 90. тих и да су jоj они били наметнути.

"Oва пресуда то потврђуjе, као и да jе упорна, тврдоглава и жилава борба Владе Aлександра Вучића да се реч геноцид ни на коjи начин не повеже са српским народом у УН или на било ком другом месту, то говори колико jе наша политика била исправна и колико смо били у праву. Eво, и Хашки  трибунал признаjе да нема геноцида у српско име", рекао jе Вулин.

Mинистар jе претходно данас предводио државну церемониjу обележавања 210. годишњице Боjа на Mишару.

Kако преносе медиjи, у пресуди некадашњем председнику Републике Српске Радовану Kараџићу наводи се да ниjе било довољно доказа да jе Mилошевић био сагласан са стварањем етнички чисте териториjе и да ниjе крив за ратне злочине.

четвртак, 4. август 2016.

Неће бити, министре Штајнмајеру

Неће бити, министре Штајнмајеру, да је ЕУ на Балкан извозила стабилност и безбедност

ОВК ЈЕ ОБУЧАВАО NATO ПОРЕД ТИБИНГЕНА И НИРНБЕРГА,
А УНИФОРМЕ ЈОЈ ЈЕ ДАЛА НЕМАЧКА


Током југословенске кризе 1991.-1995. године, ЕУ и Немачка су охрабривале сецесије бивших југословенских република. Чињено је то посебно преко Бадинтерове комисије која је деловала под окриљем ЕУ и која је унапред обећавала међународно признавање свакој БЈР која би се отцепила и поднела захтев за то
Немачки историчар, Ерих Шмит Еенбом, открио је да је Клаус Дернер у име BND припремао сецесију. Нико боље и прецизније није формулисао циљ тадашње немачке политике према СФР Југославији до Геншеровог наследника, Клауса Кинкела који је 14. маја 1992. објаснио: „Морамо Србију да натерамо на колена“
Управо због будућности Европе треба бити искрен према себи, па признати да је семе насиља, које се данас шири Европом, посејано од стране ЕУ „извозом мира“ на Балкан деведесетих година прошлог века
        БРЕГЗИТ и његове последице задуго ће бити неизбежна тема и брига Европске уније и не само ње.

        У српским медијима недавно се појавио текст министра спољних послова Немачке, Франка Валтера Штајнмајера који не крије да га је Брегзит ,,дубоко шокирао“, а да је ,,широм Европе изазвао жаљење, несигурност, разочарење“.

        Након такве суморне оцене логичан је напор да МИП најутицајније чланице ЕУ искаже капацитет за вођство, оптимизам и отварање перспективе. У том смислу, он, поред осталог каже да ,,Европа извози стабилност и безбедност, на пример, на Западни Балкан“, те да је Европа, уз ангажовање ЕУ, остварила ,,најдужи период мира и стабилности до сада: 70 година“.

        Није ли, ипак, министар Штајнмајер направио неке превиде?

        Што се тиче извоза стабилности и безбедности на Западни Балкан, ЕУ и посебно Немачка, нису имале тако сјајну улогу, каква се чини министру Штајнмајеру. Током југословенске кризе 1991.-1995. године, ЕУ и Немачка су охрабривале сецесије бивших југословенских република.

        Чињено је то посебно преко Бадинтерове комисије која је деловала под окриљем ЕУ и која је унапред обећавала међународно признавање свакој БЈР која би се отцепила и поднела захтев за то. Штајнмајеров колега из тог доба - Ханс Дитрих Геншер - јавно је одбио писано упозорење тадашњег генералног секретара УН да се треба уздржати од пребрзог признавања Словеније и Хрватске јер би то могло довести до грађанског рата.

        Геншер је, са конференције за штампу, одговорио генералном секретару УН да је Немачка то (признање) већ учинила!

        Шта је потом уследило, свима је добро познато.

        Још 1991. године из магацина бивше НДР су, преко Мађарске, лиферовани конвоји наоружања паравојсци Хрватске.

        Немачки историчар, Ерих Шмит Еенбом, објашњава да је Клаус Дернер у име немачке Савезне обавештајне службе одржавао контакте са политичарима ових држава и припремао сецесију. Нико боље и прецизније није формулисао циљ тадашње немачке политике према СФР Југославији до Геншеровог наследника, Клауса Кинкела који је 14. маја 1992. објаснио: „Морамо Србију да натерамо на колена“.

Кинкел на Космету

        При крају грађанског рата, чланице Уније су следиле САД у агресији на Републику Српску и подршком операцији „Олуја“ 1995. године. На крају балканске трагедије, Немачка и друге чланице Европске уније следиле су САД у агресији на Србију (СР Југославију) у којој је коришћен низ забрањеног оружја, као и осиромашени уранијум.

        У агресији је убијено преко 3500, а рањено преко 10 000 људи. У припреми NATO агресије на Србију (СР Југославију) Немачка и чланице Европске уније, подржавајући САД, припремале су и пружале подршку терористичкој ОВК. Занимљиво је сведочење Шефа канцеларије ОЕБС-а на Косову и Метохији, Била Фокстена, који је 1998. признао да је ОВК била униформисана немачким униформама, а обучавала се у касарнама NATO код Тибингена и у близини Бона и Нинберга.

        Како у светлости изнетих чињеница разумети оцену Штајнмајера о извозу безбедности и стабилности на Западни Балкан?

        Како објаснити чињенице да Балкан ни данас није стабилан, да лидери појединих земаља Западног Балкана износе јавне амбиције за новим прекрајањима граница, како објаснити чињеницу да се управо из неких земаља тог подручја регрутује позамашан број бораца Исламске државе, а да се нека подручја, на пример у Босни и Херцеговини налазе под апсолутном контролом вехабија?

        Упркос извозу безбедности и стабилности из ЕУ, Косово и Метохија је постало извозник вехабиста, терориста, и организованог међународног криминала. Јесу ли и такве појаве резултат извоза стабилности и безбедности из ЕУ, или су сасвим ,,аутохтоне“?

        А што се тиче улоге ЕУ у извозу мира и стабилности у друге делове света, утисак је да је Штајнмајер превидео реалне ситуације, хаос, дезинтеграцију, стотине хиљада убијених и милионе избеглица из свих земаља у којима је ЕУ, преко NATO-а, следећи стартегију САД, војно интервенисала - од Авганистана, преко Ирака, Сомалије, Сирије, до Малија и Либије.

        На крају, да ли ЕУ, својом улогом у Украјини, санкцијама против Русије, повећавањем војних буџета и гомилањем трупа и војне технике на исток, извози мир, или немир?

        Помало збуњује и то што господин Штајнмајер, говорећи о ,,брегзиту“, све време заправо говори о целој Европи. У том контексту битна је европска безбедност за коју министар Штајнмајер каже да је не треба уско посматрати, повлачењем у оквире националног. Међутим, он сам сужава концепт европске безбедности, везујући је за оквир Уније.

        После најновијих догађања, посебно после ерупције тероризма на европском тлу, неопходан је шири и комплекснији прилаз европској безбедности. Једини оквир у којем се најбоље може сагледавати европска безбедност јесте евроазијски оквир, од Лисабона до Владивостока, а тај оквир подразумева и северну Африку у коју је Европа толико током историје „извозила мир“.

        Има ли господин Штајнмајер визију која кореспондира са данашњим реалностима или се он нехотице затвара, мада сам у тексту критикује сужени прилаз европској безбедности.

        Догађаји у Паризу, Бриселу, Минхену, Ници који потресају Европу не уливају оптимизам којим зрачи министар Штајнмајер. Напротив, они Европу прожимају страхом и несигурношћу, приходом од ,,извоза мира“.

        Управо због будућности Европе треба бити искрен према себи, па признати да је европски пројекат мира „окрњен“, а да је семе насиља, које се данас шири Европом, посејано од стране исте „извозом мира“ на Балкан деведесетих година прошлог века.

четвртак, 28. јул 2016.

ЗАПИСАНО: Како су се Карађорђевићи обогатили на штету народа

Милан Бартош, професор београдског Правног факултета, један од српских и југословенских правника са највећим угледом у иностранству, објавио је после Другог светског рата серију чланака о томе како су Карађорђевићи стицали своје богатство које је лист Глас објавио под заједничким називом “Монархија и новац”.
Из књижице од тридесетак страна, Нови магазин у скраћеном облику објављује најзанимљивије делове. Овде ћемо само још поменути наслове два чланка који нису могли ући у овај избор: “Како је краљ приграбио Београдску задругу” и “Како је Александар пожаревачком афером опљачкао народ”. Места није било ни за краљев однос према селу и сељаштву, али ћемо овде навести закључни пасус кратке и бритке Бартошеве анализе “сељачког питања”: “кроз Привилеговану аграрну банку, која штити зеленаше, кроз Закон о заштити земљорадника, који у ствари заштићује банке и кроз законе о ревизији аграрне реформе, које су уперене против сељака и диктоване у корист великопоседника, шестојануарска монархија најбоље је доказала да је њена новчана веза са такозваним горњим слојевима висока цена коју је народ платио и поднео на својој грбачи”.

Златни рудник

Како је краљ уз помоћ Корошеца и полиције дошао до рудника злата Наресница
Правни саветник Александров и кум Петра Живковића, зет Милана Дуњића, иследник у солунској афери, Јован Тодоровић, био је у пословним везама са са краљем Александром. На интервенцију Александрову, за време шестојануарске диктатуре, Јован Тодоровић и његов шурак адвокат Дуњић, добили су право истраживања златних рудника у Нересници. Сви су знали да тај рудник има непосредне рачунске односе са благајном круниних добара. Колика је тачно била та веза, није било лако утврдити. Јоца Тодоровић и Дуњић на суду су се појавили као власници концесије. Они су, као такви, били уписани у рударску књигу и водили рудник.
После марсељског атентата, Павле Карађорђевић, који је био лични пријатељ Јоце Тодоровића, покренуо је ствар и бацио у службену јавност пуну светлост. На дан добијања концесије, Јован Тодоровић дао је Александру контраписмено. У том контраписмену он се изјаснио да је само штроман Александров у уживању концесије и да је готов да на први позив Александров, или његових наследника, без накнаде пренесе концесију на Александра и положи му рачун за вођење послова. На основу тога, адвокат Александрове масе Вељко Петровић, по Павловом пуномоћству као тутора масе, покреће поступак противу Тодоровића и Дуњића и захтева пренос концесије и предају рудника.
Тодоровић се опире. Он доказује да је такав уговор немогућ по праву, јер се концесија не може имати на туђе име. Да не може бити преноса без једног правног основа и без одобрења надлежне власти. Концесионар постаје титулар права и њиме слободно располаже. Тодоровић доказује да је између Александра и њега у ствари, постојао само уговор о финансирању и да је исправа о евентуалној цесији била само исправа о гаранцији, за случај да Тодоровић и Дуњић не изврше своје финансијске обавезе према Александру. Даље тврди, да је између њих постојао известан други однос, који је цело питање наводио у корист Дуњића и Тодоровића. Међутим, чим је ствар покренута, београдска полиција је упала у канцеларију Јоце Тодоровића, у Бирчаниновој улици, и однела целокупну Тодоровићеву адвокатску архиву, натоварену на два камиона, и Тодоровић је више никада није добио. Тодоровић тврди да је у тој архиви било писмених доказа о раскиду ортачког односа између Александра и њега, да је рудник остао чисто његов.
Петровић је, путем полиције, путем такозваног државинског спора, добио привремену наредбу да се рудник одузима из државине Јоце Тодоровића и Дуњића и преда у државину маси покојног Александра по томе основу што је Тодоровић дужан да рудник преда правом господару, чим он то затражи. Суд је одлуку поништио и сада настаје смена свих судија у Кучеву и стварање новог окружног суда у великом Градишту (издвајање из Пожаревачког суда), али ствар није ишла ни овим путем.
Нашао се нови пут. На основу поменутог писмена, противно начелу да рударска власт не расправља спорове између повластичара и трећих лица, него само убележава евентуалне прибелешке у рударску књигу, Министарство шума и рудника доноси одлуку по којој се, и поред противљења Тодоровићевог, концесија преноси са Јоце Тодоровића и Дуњића на масу Александра Карађорђевића. Закон је стварно повређен, јер у случају противљења ствар мора ићи претходно на судску расправу. До расправе није ни дошло. Ствар остаје нерасправљена, иако Тодоровић покреће редовну парницу код суда. Место да административни поступак мирује док се не заврши редован судски поступак, судови усвајају нову праксу којом мирује судски поступак док се у административном поступку не расправи да ли је присилан пренос могао да буде извршен.
За то време управа дворских добара преузима вођење рудника и води га као краљево добро. Интересантно је да за то време ово предузеће није плаћало порез, нити ма какве таксе, јер се полазило од начела да је краљ ослобођен плаћања пореза и такса, чак и ако се овде ради о једном чисто течевинском индустријском предузећу. Још је важније истаћи, да за цело ово време сви транспорти од Београда за Кучево, који се тичу нересничког рудника, па чак и јамског дрвета које иде у рудник путује бесплатно државним железницама.

Порези

Како је Александар путем повластица систематски пљачкао народ
Краљ сваке године добијао одређена средства за покриће својих, односно потреба породице и двора. То се звало “цивил-листа”. И та “цивил-листа” је разним махинацијама повећавана (па је тако уместо званично одобрених 24 износила 56 милиона динара), али о томе се, како каже Бартош, “није дискутовало”. Поред тога, међутим, краљ је уживао и низ других повластица.
Пре свега, краљ је имао повластицу да не плаћа порезе. Првобитно се схватало да се ова повластица односи само на цивил-листу, али временом, Александар је дошао на идеју да се то може врло широко тумачити. Пореза је по закону од 1928. године дажбина коју не подноси владалац на своје приватно имање. Ускоро, Александар отвара течевинска предузећа – производња вина и ракије у Тополи и на Демир-Капији, баштованлук и живинарник на државном имању у Топчидеру итд. Ова течевинска предузећа раде на потпуно комерцијалној основи, али се сматрају као краљево приватно имање и ослобођена су порезе. На тај начин владалац излази на пијацу способнији да конкурише другим произвођачима.
Реч пореза схваћена је у најширем смислу. Схватило се да то обухвата све јавне дажбине. Ту су укључене и државне и самоуправне трошарине. Конкретно питање се поставило пред Београдском општином. Управа двора довлачила је огромне количине намирница у Београд и предавала је декларације за потребе “двора његовог величанства”. Та роба била је самим тим, ослобођена плаћања трошарине. Али, у пракси, роба је била предмет трговине. С једне стране, у самом старом двору, у личној згради, отворен је магацин. Ту се испод пијачних цена, али изнад цене коштања, продавала најразличитија роба дворском особљу и пријатељима дворске куће. Створила се група повлашћених монархиста и то на штету буџета града Београда. С друге стране, један део те робе одлазио је на пијаце и продаван је јавно на тезгама као производе са краљевог имања. Узгред буди речено, продају су вршили војници гардисти, у чизмама и чакширама, без блуза, полуграђански обучени.
Ова повластица ушла је и у царински закон. Низ повлашћених личности користио се именом управе двора. Царинарница на Сави отпремала је свакога дана читаве камионе предмета за двор.
Подразумевајући да краљ не плаћа таксе, уведене су дворске цигарете. Монопол их је избацивао и по цени коштања продавао двору.
Једна од богато искоришћених повластица била је повластица неплаћања таксе на шећер. Као што је познато, код нас је шећер био скуп, јер је половина цене ишла на монополске таксе.
Једна од великих повластица коју је Александар врло обимно искоришћавао, била је повластица на железници. Двор је био ослобођен плаћања железничких такса.
Нарочити начин да се цивил-листа не троши на све оно на шта је намењена, било је пребацивање дворског особља на државни буџет. У овој области Закон о цивилној кући Њ.В. Краља био је кулминација злоупотреба. Целокупно дворско особље, убрајајући ту и најинтимнију послугу, добило је положај државних службеника. Сви су они разврстани и држава је примила на себе исплату њихових принадлежности.
Тешко је наћи ствари које је Александар, а после њега Петар и Павле, набављао о свом трошку. Све је то вршено преко војнога буџета и сматрало се да је та служба државна. Међутим, то је било просто подмирење или личних потреба двора или његових течевинских предузећа.
Краљ је чак и своје добротворне установе, попут Студентског дома у Београду, више плаћао из државних него и сопствених средстава.

Kralj Aleksandar1Краљ – кријумчар девиза
Александар је био једина личност која је своје улоге отворено држала у разним предузећима у иностранству, не региструјући их код Народне банке и не уступајући своја потраживања у иностранству по обавезним прописима за девизни сток државе. Сваки је грађанин морао да стави на расположење држави своја потраживања према иностранству. Да Александар има велика скривена приватна потраживања у иностранству била је јавна тајна. Светозар Прибићевић је објавио списак тих његових потраживања и нудио је да, у случају неистине, одговара за клевету пред париским судом. Александров адвокат није поднео тужбу. Та су потраживања делимично јавно доказана приликом пописа Александрове масе. Међутим, нико није преузео никакве мере да их унесе у девизни шток. Овим се најбоље види његов однос према Народној банци, која је гонила и најмање прекршиоце девизних прописа за ситне емигрантске чекове наших печалбара из Америке.

Некретнине

До огромних имања и двораца Александар је дошао путем пљачке
“Домаћинско” осећање Александра Карађорђевића, нарочито се огледа у његовој жељи да постане сопственик што већег броја дворова и то не државних зграда, које би му биле стављене на привремено уживање, него правога непокретнога, његовог личног власништва, које је ипак, због његове личне користи, проглашено за јавно употребно добро, како издржавање и одржавање зграда и паркова не би оптеретили његову цивилну листу него државни буџет.

БЛЕД: Први почетак његовог стицања замкова био је откуп дворца принца Виндишгреца на Бледу. То је будући Сувобор. Сувобор је купила, опремила и поклонила држава Александру као признање за његове ратне заслуге. Војска је узела на себе да Сувобор снабдева радном снагом, а словеначке месне власти одржавале су парк и сносиле све материјалне издатке. Александру се допало ово за раније српске дворове неуобичајено стварање резиденција ван Београда.

ХАН ПИЈЕСАК: Затим је дошао опет поклон у Босни. “Босна није хтела да изостане иза Словеније”. Александру је поклоњен Хан Пијесак. Поново издаци за државу. Постављено је ново дворско особље које оптерећује државни буџет. Уз дворац иде ловиште, ловиште тражи шумаре, шумаре треба неко да плаћа – дворска управа на државни рачун.

БЕЉЕ: У Војводини је требало такође нешто дати. Ту је било много простије. Бивши дворац надвојводе Фридриха на Бељу министар финансија поклонио је краљу. Кроз финансијски закон решење је озакоњено по оној пракси која је створила анонимне законе у бившој Југославији. На крају сваког финансијског закона био је један параграф, који је гласио: “Примају се и одобравају се решења Министарског савета”. И онда читава страна набрајања бројева и датума. У једном од тих бројева и датума било је и решење о Бељу. Нико живи није знао шта садрже ти прокријумчарени закони.

ЗАГРЕБ: Али краљ је хтео да има и дворац у Загребу. То је било мало теже. Тешко је било наћи пута и начина да се у Загребу набави двор. Ипак, постављена градска управа у Загребу, требало је да да доказа своје лојалности, те је купљен из општинског буџета дворац на Тушканцу и поклоњен Александру. Опрему је дала загребачка општина. Одржавање је примила на себе држава.

ДЕМИР-КАПИЈА: Међутим, зар “осветник” Косова да остане без имања у такозваној Јужној Србији? И то је питање решено. Држава је подигла краљу “скроман” дворац на Демир-капији и приде му дала око 500 хектара винограда и зиратног земљишта. Нека благује и нека се одмара над хучним Вардаром! Опет нова управа, нови чиновници, нови издаци за државу.

Афера са оријенталним железницама
Како је држава оштећена са 300 милиона француских франака, а краљ Александар зарадио преко 100 милиона
Реч је о одлуци да Југославија купи пакет акција Оријенталних железница, након чега је постала власник железничке пруге Ристовац – Солун. Тврдило се да је то за државу корисно да би се осигурао Слободан пут за југословенску слободну зону у Солуну. Међутим то нашим железницама није било ни од какве користи. Влада у Атини је део пруге на својој територији сматрала грчким власништвом. Београд је, међутим, закључио уговор, исплатио преко 300 милиона француских франака и купио све акције, чак и онај део који би се, пропорционално, имао односити и на железничку мрежу на грчкој територији.
Сви напади који су започели у јавности против Велизара Јанковића, министра саобраћаја, врло брзо су заустављени. Велизар је поверљиво објашњавао и доказивао да је куповина свршена ван његовог учешћа и да је он просто целу ствар само спровео. Приватном анкетом утврђено је да су те акције, које су котиране око 20-25 од номинале, на париској берзи плаћене по пуној вредности. Купила их је наравно и београдска влада. То је значило да је на целој афери неко зарадио око 240 милиона француских франака за шест месеци.
Интересантно је да је 1924. године ова афера била предмет формалне тужбе против одговорних министара, али да је она, као и неколико других афера Лазе Марковића, Којића и Сршкића, решена једним одлучним краљевим ударцем – распуштањем Народне скупштине.
Много доцније, Светозар Прибићевић је у Паризу тврдио да је отприлике у исто време једна велика сума новца уписана на име разних личности по текућим рачунима. Преко 100 милиона француских франака је дошло на име Александра Карађорђевића. Нуђени су докази, изазивана је његова личност, тражено је да подигне тужбу за клевету, али до тужбе није дошло. Краљ је ћутао.

МОРОВИЋ: Краљ је изјавио жељу да има једно ловиште близу Београда. Држава је имала да се постара да се та жеља испуни. Требало је да буде то ловиште у непосредној близини Београда. Од Петроварадинске општине држава је купила сектор шума у Моровићу и поклонила краљу. Ствар је била решена. Створена је нова дворска шумска управа. Издаци падају на рачун државе. Краљ врши право лова и убира шумске приходе.
Све је ово повукло несразмерно разгранавање дворске администрације. Створена су нова звања. Управник дворске економије, економски помоћник управника двора, инспектор дворских ловишта, шеф дворске шумарије, – све су то висока саветничка звања, плаћена на рачун државе.

БЕЛИ ДВОР: Једна од мера личног богаћења Александровог била је куповина плацева на Дедињу за подизање сопственог двора. И та је куповина проведена путем махинација које су имале да му обезбеде јефтинију куповну цену. У три маха општина београдска мењала је свој грађевински рејон.
Ствар је била у томе да је Александар куповао имања док је земљиште намењено двору било ван грађевинског рејона. Кад је завршио са куповином сматрао је да је време да се овај рејон укључи у грађевинску зону. То је поскупило вредност околних имања. Међутим, остало је још имања за куповину. Архитекти су му саветовали да прошири свој првобитни плац. Сада је општина целу ту зону поново избацила из грађевинског рејона и објавила да се ту неће моћи зидати. Цене имања падају и она се више не оптерећују изузетним преносним таксама. У овој коњунктури Александар докупљује имања, па се по завршеним операцијама доноси нова одлука општинског одбора да се накнадно купљена имања укључују у грађевински рејон. Продавци су сматрали да су непосредно и на скандалозан начин преварени. Али, ствар је била већ свршена.

МИЛОЧЕР: На Црногорском приморју Александар је добио на поклон земљиште за грађење свог замка Милочера. Замак је грађен о његовом трошку. Али не само да је изграђивање било добрим делом државном радном снагом и на рачун државе, него је, до рата, остао неокончан спор чак и са самим архитектом – пројектантом. Позван је општински архитекта Ђорђе Лукић да пројектује овај замак и наџире изградњу. Он је то урадио. Ствар је била свршена, али Лукићу није дата никаква награда. Лукић, средством свога права обратио се за награду. Управа двора је покушала да му докаже да је то његова службена дужност. Ни Александар ни његови наследници нису Лукићу платили оно што му је по свим законима и по најосновнијој правди припадало.
Све ово показује да је Александар био човек који је краљевски положај врло ревносно искоришћавао за стицање својих непокретних имања. Он се богатио на рачун народа и имао је велике захтеве. Он је увек тражио најбољу опрему и љутио се када се не разуме како краљ треба да репрезентује. Али када је требало шта платити из свога џепа, па макар то служило и на увећање његове имовине, био је врло обазрив, врло штедљив, толико штедљив да је закидао оно што је тековина генерација бедних сељака и непосредна зарада људи чију је радну снагу искоришћавао. Зна се да је око њега била маса саветника који су штитили његове интересе, али ипак, резултат је био јасан – Александар је вукао корист из народнога труда.

Афера ратне штете
Како је Александар ратне репарације искористио за сопствено богаћење
Једна од афера која је у своје време произвела огромно интересовање и за коју је тврђено да је посредно њен актер био и сам Александар, јесте афера ратне штете.
Када су издате обвезнице ратне штете, онда су ситнији људи стављени пред дилему: шта да раде с тим обвезницама. Објављено је да ће њихова амортизација и исплата купона бити уведена тек кад финансијске прилике то допусте. Подвлачимо да су били у питању само ситни људи, јер је пре тога влада донела уредбу да се крупни привредници обештећују у репарацијама, рачунајући вредност репарационих објеката алпари са обвезницама.
Обвезнице ратне штете, у свом првом периоду, откупљиване су од стварно оштећенога народа по цени око 120 динара за 1.000 динара. Долазећи за министра финансија, Милан Стојадиновић је критиковао сам начин обештећења. Јавно је доказивао да држава неће бити у стању да врши финансијску службу по овим обвезницама. У народу је изгубљено свако поверење у папир. С друге стране, низ банака непосредно повезаних са Стојадиновићем, па и дворска благајна, почеле су да купују обвезнице ратне штете. Када су ти шпекуланти накуповали велике штокове обвезница ратне штете, Стојадиновић је дао нову изјаву. Он је изјавио да је успео да осигура исплату купона и извлачење папира. Наговестио је да финансијска служба почиње. Папир је, природно, скочио за 150 одсто. И сада, да би папир још више скакао, државне банке почињу да купују папире на берзи. Нарочито се у томе истакла Поштанска штедионица. Њен генерални директор др Милорад Недељковић, купује сваку количину појављених обвезница на берзи и из дана у дан папир скаче. У међувремену и краљева благајна и Стојадиновићеве банке, нарочито Јадранско-подунавска банка, избацују своје штокове из руку, тако да се цени да је овим операцијама једна мања група шпекуланата зарадила око 600 милиона динара.

Топола: Краљ – хотелијер и отимач сељачке земље
Још његов отац, Петар I имао је жељу да створи велико дворско приватно имање у Тополи. Александар је то продужио. Првобитна замисао да то буде летњиковац, напуштена је. Александар је замислио да то буде угледна економија, како би се сељаци учили бољем реду у вођењу имања. Дакле, створио је угледно винарство. Узгред буди речено, отворио је на имању чак и хотел којим је управљао нарочити управник – активни официр додељен у службу на двор.
Жеља Александрова била је да се цео Опленачки вис претвори у његово имање. Милом или силом, откупљивао је од сељака њихову дедовину. Али, било је комшија који су више волели да задрже суседске односе са двором, него да пођу путем сеоских пролетера. Државни геометри заокружили су краљево имање и захватили и њихове делове. И сада су настали дуги, можда правно још нерасправљени спорови између краља и сељака. Није било власти која би натерала двор, у државинском спору, да се васпостави тапијско стање. Место да имање држи онај ко је власник по тапији, држао га је двор. С друге стране, просте тужбе, приговори на расправама, па чак и учтиве молбе, сматране су као опорочење власти. Тридесет дана затвора није гинуло.

Како је Александар примером служио околним сељацима види се из његовог односа према Венчачкој виноградарској задрузи.
Топола није била развијена. Она је била мањи виноград и није имала сопствене винаре. У то време, двор се уписао као задругар у Венчачку виноградарску задругу. Чак је купио једну велику стаклену бачву и дао на употребу задрузи. Али, по задружним правилима, задругар је дужан да целу бербу из својих винограда преда задрузи. Виноград се ширио. Александар је довео стручњака из иностранства да прерађује вина и вињак. Посао је био уносан. Могао је слободно да иступи из задруге. Међутим, он је нашао за погодно да и даље остане задругар. Али, противно правилима, бољи део бербе, бољи квалитет грожђа, слао је у своју винару, а оно горе грожђе покушао је да шаље у Венчачку виноградарску задругу. Сељаци су хтели да покажу своју задругарску свест, па су свога великог задругара прво опоменули, а затим позвали да напусти задругу. Другим речима, искључили су га. Онда се Александар сетио да је бачва његова, да се изнесе из задружног подрума.
Неки политичари су приметили целу ову игру и покренули питање и код владаоца. Међутим, он је одговорио врло ласкаво по министра финансија. Говорило се да је патриотска дужност свакога човека да подржава вредност државних хартија и да повећава њихов курс. Интервенција Поштанске штедионице сматрана је као пожељна и држава је врло брзо, преко својих новчаних завода постала власник огромног броја ових обвезница.
Прави оштећеници добили су око 10 одсто од номиналне вредности оштећења. Посредници су за четири месеца зарадили око 150 одсто од онога што су уложили. Држава, која је могла те исте хартије да годину дана раније откупи по 10-12 одсто, платила их је по 30-33 одсто. Али, да би шпекулације могле да буду још јаче и уносније, требало је прегледати кредите који су одобравани из јавних средстава овим банкама.
Дакле, све те банке, пре свега, добиле су кредите за куповање обвезница, тако да су целу шпекулацију извршиле новцем Народне банке. Чим је изазван скок, одмах је министар финансија донео наредбу да се те исте обвезнице могу ломбардовати код државних новчаних завода са 75 одсто берзанске вредности. Даље банке нису имале никакву бригу: Поштанска штедионица је имала сама да брине да обвезнице не падају и да их она по чврстој тенденцији откупљује.
Таква политика је довела до тога да су огромни штокови обвезница нагомилали у државним банкама. Банке су остале без ликвидних средстава. Зато се приступило новом пласирању тих истих државних обвезница из државних руку у приватне руке. Пошто више није било могућности великим шпекулацијама, јер је са курсом од 400 динара засићен каматњак, па се није могао очекивати никакав нови и брзи скок, министар финансија и Дирекција поштанске штедионице долазе на нову идеју, да се обвезнице врате у руке ситног грађанина. И сада почиње продаја тих истих обвезница за готово купљених од шпекуланата путем уступања на отплату по цени од око 500 динара. На тај начин, помоћу државе, ове обвезнице уз страховиту зараду великих шпекуланата узимају се у бесцење од правих оштећеника, да би се под врло високим курсом поново вратиле у руке народа.
Цела ова афера била је врло добро позната Александру, пошто је јавност о њој брујала. Међутим, Стојадиновић је исто тако знао колико је Александар искористио тајну коју му је он поверио, да се на овом послу може зарадити. И зато између њих, иако је дошло до политичког трвења, постоји један пакт који их је везивао на игнорисање афере са ратном штетом – пакт узајамног ћутања. Ово је нарочито важно за однос Александров према Стојадиновићевом сараднику, генералном директору Поштанске штедионице Милораду Недељковићу. Александар је с времена на време вречао на Недељковића, али и у оним моментима кад је Недељковић имао да одлети са свога положаја на тражење претпостављених министара, Александар је увек лично интервенисао да му се ништа не деси. Њихов однос био је однос два саучесника у пљачкању народа.
Чудна је судбина тих обвезница. Оне су издате у циљу обештећења грађана који су претрпели непријатељска разарања. Међутим, баш те исте обвезнице биле су средство пуног осиромашавања оштећених грађана и великог богаћења оних који уопште нису претрпели никакво зло од рата. Оне су биле извор шпекулација. Преко њих, уз владаочев благослов, уз непосредно његово учешће, дошли су до средстава за богаћење финансијски шпекуланти.

Краљ – пиљар
Краљ није могао никако да своју кујну снабде добрим поврћем и, нарочито, јагодама. Стручњаци су полетели да питање реше и решили су га. Укинута је такозвана државна топчидерска економија, коју је установио још кнез Милош. Она је непотребна. Имање је требало некоме уступити и уступљено је. Уступљено је Њ. В. Краљу на употребу. Створен је угледни баштованлук и живинарник. Радну снагу давала је краљева гарда, да се не би вредни земљорадници – гардисти запарложили. Како су они производили више него што је краљу било потребно, почели су тиквице, карфиол, јаја са топчидерске економије да се продају на београдској пијаци.
Међутим, иако је био врло раскошан у примању поклона, Александар се није много претргао кад је требало нешто лично да купи. Ту је врло лагано и после великих ценкања, долазио до решења. Спорови су били на све стране.
Управа двора је била један од купаца ратне штете. То је непобитно утврђено. Тражена су чак и дискретна обавештења. Она су дата. Тврдило се да је Александар куповао ратну штету да би обвезницама исплаћивао набавке на име репарација, које је он за себе вршио из државне репарационе квоте, пошто му је држава признавала номиналну вредност обвезница као средство плаћања. Александар је стварно на име репарација набављао све. На име репарација набављао је материјал за своју задужбину у Тополи. На име репарација набавио је и онај део инсталација Студентског дома који је сам платио. На име репарација уредио је своју винару у Тополи. На име репарација попунио је своју коњушницу. На име репарација набавио је масу приватних предмета. И све је то платио у обвезницама ратне штете. А када су му већ неке обвезнице биле сувишне, он их је продао на берзи користећи високи курс по коме их је откупљивала Поштанска штедионица. На тај начин, он је био један од оних који у овом послу нису могли да се љуте на Стојадиновића и Недељковића. Зато је Александар, нарочито за овога другога увек говорио да нема политичког смисла, али да је велики финансијер.
Дакле, у погледу репарација, Александар је имао чудна схватања. Он је показивао да не разликује државно и своје, али само на штету државе. Низ предмета набављени су на рачун репарација и постављени пред предају појединих објеката на његову употребу. Такав је био случај са Топчидерском економијом. По упутству двора, економија је претходно снабдевена свима справама, на пример инкубаторима за производњу пилића, непосредно пред предавање двору. И онда је све предато као целина. Сличан случај био је и у погледу снабдевања старога и новога двора. Ти дворови су били државна својина и снабдевани од државе. Кад су примили репарације Александар се уселио у свој приватни дворац на Дедињу, а онда се све то селило у приватни двор.

Велика пљачка Народне банке
У поглављу које носи назив “Краљ Александар и Народна банка” Милан Бартош описује како је након оснивања Народне банке краљ Александар “осетио да је промашио једну велику добит и зато је министар финансија позвао синдикат банака да извршивши разрез акција које уступа краљу. Углавном редуцирани су уписи три велике задруге: Београдске задруге, Извозне банке и Јадранске банке, и делови од њих одузети уступљени су Александру. На тај начин Александар је постао великим акционаром Народне банке, заједно са 60 других породица, с тим да му је приход од акција (дивиденда) за четири године исплатио целокупну уписану суму, а акције су од 500 динара, с обзиром на огромне резерве Народне банке, скочиле до курсне вредности од преко 6.000 динара. На овај начин Александар се потпуно идентификовао са оним малим бројем београдских финансијера и банкара који су држали апсолутни монопол прихода од Народне банке. Народна банка је добила монопол емисионе службе, то ће рећи бесплатно дошла до новчаних средстава издавањем папирнога новца, па је на тај начин могла да вуче огромне камате од кредита које је давала. Њена кредитна политика истовремено је представљала контролу целокупног тржишта и могућност да се финансирају она предузећа која су по плану управљача Народне банке имала да буду фаворизована.
Утицај Александров у Народној банци био је огроман, не само по броју акција већ и по томе што је с обзиром на измене после 6. јануара, у рукама апсолутистичке владе било постављање извршнога одбора. У једном моменту Народна банка је била извор обезбеђења Александровог пласмана у конзорцијуму Драгише Матејића, личног пријатеља Александровог.
Овај конзорцијум, у времену опште кризе 1928 – 1932 године, био је на ивици пропасти. Спремао се стечај. У томе моменту, Александар је дошао на идеју да би требало да буде обештећен у пуном износу и да би се то омогућило требало је конзорцијуму “Бели орао” дати ликвидна средства. 18 милиона Александровог новца могло се исплатити само ако се Драгиши Матејићу, или његовим предузећима да потребан зајам, бајаги за финансирање предузећа. А чим је ово одобрено и реализовано, Драгиша Матејић исплатио је свога главнога финансијера. Александар је стопроцентно намирен. Предузећа су још неко кратко време вегетирала, да би се испунио услов преласка из сумњивог доба по Стечајном закону, па су предузећа пала под стечај.
Зна се да су тада главни повериоци овога конзорцијума били јавне финансијске установе: Народна банка, Државна хипотекарна банка и Поштанска штедионица. Краљ је намирен, а ове јавне установе, да не би потпуно пропале, поравнале су се са другим повериоцима и преузеле имовину концерна на себе да се полагано намирују. Врло је симптоматично да се краљ потпуно намирио, док су средства Друштва за напуштену децу, Београдски сиротињски дом ушла у стечај и њихова исплата вршена је по Стечајном поступку. Узгред буди речено, краљ је био покровитељ овога друштва.

понедељак, 25. јул 2016.

Хашка пресуда Милошевићу

Интересантно да нико ово не износи у јавност.
Интернационални криминални суд за бившу југославију (хашки циркус) је званично прогласио Милошевића невиног за ратне злочине у БиХ.
Ипак ова пресуда до сада није доспела у јавност, јер је затрпана у пресуди Караџићу после 1,303 странице од 2,590 страница пресуде.
Шансе да ће неко то пронаћи су минималне, јер веома мали број људи је спреман да чита пресуду од 2,590 страница.
Друга важна ствар је да су западне земље ово заташкавале, да би од Милошевића направиле слику Балканског касапина, што им је одговарало да оправдају интервенцију на Космету.
Чудна је и сама смрт Милошевића, по сада познатим податцима, неколико месеци пре смрти у крви Милошевића је пронађен Рифамицин, који проузрукује срчани удар од чега је Милошевић и умро.
Иронија је да присуство Рифамицина у крви нису рекли Милошевићу, наводно лркар то није рекао због Холандског закона о медицинској тајни.
Међутим такав закон не постоји у Холандији.
Што је још интересантније телеграми (обзнањени од Викиликс) од стране САД власти говоре да су ттибунал и САД амбасада расправљали о присуству Рифамицина, и опасности од могућег срчаног удара без његовог знања и одобрења, што крши медицинске тајне.
Очигледно је да је одлучено да га не пусте на операцију у Русији, и да наставе да му дају исти лек да би добио срчани удар, умро, и да се не би нашли у незгодној ситуацији да морају да признају да је невин.
Е сад питање, ако је невин, и ако Србија није имала ништа са дешавањима у БиХ, по пресуди Хашког Трибунала, чему онда сва ова извињења, крокодилске сузе за жртвама Сребренице и остале глупости, које је скупштина Србије и поједини политичари, даноноћно пласирала у јавност Србије.
По врх свега, породица Милошевића треба да добије одштету а што је још интересантније Србија би требало да добије одштету од западних земаља које су кажњавале Србију и тражиле одговорнос Мило'евића за злочине у БиХ за које га је Хашки Трибунал прогласио невиним. 

OVO MORATE DA PROČITATI: Za sve one rođene 1950-te, 60-te, 70-te i 80-te …

Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je boljela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes

Titovi-pioniri
U to vreme upozorenja u stilu “čuvati daleko od dohvata dece” na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima nisu postojala.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampersice. Pišali smo u krevet..
Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdusnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rolama.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje baste, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu Cocte ili Cole sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga.
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte, nare koje su i tada bile pune sećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju.
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po celi dan, skrivača, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju smisliti, sve dok se nisu upalila ulična svetla kojih i onako nije bilo previše.
Neretko, nas niko nije mogao naći po celi dan, pa je i roditeljska pljuska bila deo vaspitanja a bez zlostavljanja u porodici.

I nikad nije bilo problema…
Provodili smo cele dane radeći trkaće daske od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako rešiti problem
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i usmerivača pa smo ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali drogu ispred škole…
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice
Nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne),
Nismo imali video rekordere, surround sound, mobitele, kompjutere, Internet, chat rooms…….
I mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje družiti se snjima
Padali smo s drveća, znali se porezati na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.
Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrdjave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posljedica!
Vozili smo se biciklom ili peške dotrčali do prijateleve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku.
U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji čovečanstva
Naše generacije su dale najbolje izumitelje i naucnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost.
I naučili smo živeti s tim !
I ti pripadaš toj generaciji?

ČESTITAM!
MOŽDA ĆES ŽELETI PODELITI OVO S OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE ODRASTI KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU PRAVNICI, DRŽAVE I VLADE POČELI ODREĐIVATI KAKO TREBA ŽIVETI !

Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj djeci da vide kako su njihovi roditelji odrastali

недеља, 17. јул 2016.

Хрватски аналитичар Мислав Хорват: „Вуковарски мит“ је темељ свих осталих хрватских безобразних лажи!

Мислав Хорват: Рушење срамотног „Вуковарског мита“

Увод

Сваки народ има један или више националних митова. Митови су кохезивна сила народа и мотивација. Поготово у тешким временима, митови помажу да сваки припадник одређеног народа постане свјестан своје припадности и свог мјеста у том народу, своје припадности једној великој породици чија је прошлост често била мукотрпна, али и славна, а очували су је храброст, част и спремност појединца на жртву за заједницу. Тако Французи имају „Јованку Ореланку“, Срби „Косовски мит“, итд. Мит није лаж ни измишљотина него стварни догађај који је кроз векове попримио митске димензије у свијести народа и постао централна тачка у обликовању националног идентитета.

Од Вуковара је направљено место ходочашћа
Од Вуковара је направљено место „ходочашћа“ за хрватску омладину!
Хрвати, као и многе друге вештачки створене нације, све до 1991. године нису имали свој мит. Католичка црква и владајуће гарнитуре у Хрватској изабрале су баш вуковарску битку за службени хрватски национални мит. Међутим, „Вуковарски мит“ је за разлику од других националних митова потпуно утемељен на лажи, превари и подвалама.

Данас сва дјеца у Хрватској у 8. разреду одлазе у Вуковар и тамо уче како је Вуковар одувијек био хрватски град, како су рат у Вуковару започели Срби и ЈНА која је била српска војска, како се у Боровом селу догодио масакр „хрватских редарственика“, како је Вуковар „град херој“, „хрватски Стаљинград“ који је био у потпуном окружењу и којег су бранили слабо наоружани „бранитељи“, како је Овчара највећи злочин…

У наставку ћемо, користећи само хрватске изворе побити све ове лажи којима се и даље распирује мржња и онемогућује миран суживот Срба и Хрвата. Када се медији у Хрватској згражају над повицима „Уби Србина!“, чак и на утакмицама гдје Хрватска уопште не игра са Србијом, када се „јавно мијење“ ишчуђава што људи на концерте Томпсона носе усташку иконографију и што на свадбама свира пјесма „Јасеновац и Градишка Стара“ која слави клање српских цивила у 2. свјетском рату, када су политичари у шоку јер су претучени православни богослови а ћириличне плоче поновно разбијене, нек се сјете да су и сви они одговорни за те догађаје барем тако што и даље инсистирају на нечасном „Вуковарском миту“, поготово 18.11. када читава Хрватска, уз незамисливо пренемагање и патетику, слави тај срамни догађај. Догађај који заправо илуструје читав рат у Хрватској који је према изјави првог хрватског министра полиције и Туђманове десне руке почео нападима хрватских полицајаца и паравојних јединица на Србе и српска села.

Вуковарска битка за увертиру има покоље српских цивила мјесецима прије почетка рата, блокирање касарне ЈНА и убијање војника који су ту служили војни рок. Она је добар показатељ како су Хрвати извршили агресију на Србе, а касније, покварено, кривицу за рат покушали приписати Србима. Вуковарски мит је темељ свих осталих хрватских безобразних лажи. Овај текст је скроман допринос демистификовању тог одвратног мита.

Заблуда: Вуковар је одувијек био хрватски град

Истина: Вуковар никад није био хрватски град. До 18. века Срби су у Вуковару били апсолутна већина, а онда Аустро-Угарска почиње досељавати становништво из цијеле Монархије. Број Срба се додатно смањио након усташких покоља из 1941., а наставио се смањивати и у десетинама година послије другог свјетског рата када су комунистичке власти масовно досељавале Хрвате, поготово из Далмације и Хрецеговине. Упркос свему, Вуковар је остао мулти-етничка средина, гдје је осим Срба и Хрвата живјело и јако пуно Мађара, Нијемаца, Русина, Словака, Украјинаца и др. На последњем предратном попису становнништва (1981.) чак се 21.2% становника Вуковара изјаснило као Југословени, највише у цијелој Хрватској, док је Хрвата било само 37%. Зато се не треба чудити што је баш Вуковар изабран од стране Туђмана и ХДЗ-а као поприште ратних сукоба. На изборима 1990. у Вуковару уопште није побједио ХДЗ, него СДП. Коментаришући резултате тих избора у Вуковару, хрватски предсједник Фрањо Туђман је изјавио: ‘Запамтит ће ме црвени Вуковар!’. И запамтио га је.

Tuđman_u_Vukovaru

Заблуда: Рат у Вуковару су почели Срби.

Истина: Прије било каквих сукоба, још у рано прољеће 1991., Хрвати су почели отимати и убијати српске цивиле, тако да су пре почетка директног ратног сукоба хрватске паравојне јединице, према хрватским изворима, убиле најмање 126 цивила српске националности (шеф Туђманове обавјештајне службе СУЗУП-а у Вуковару, Фердинанд Јукић наводи ту бројку, док ЈНА наводи и до 400). Припадници хрватских паравојних јединица нису били само из Вуковара, већ су тамо смишљено послани из цијеле Хрватске, па су и многи вуковарски Хрвати били у страху. Прије било каквог рата и сукоба, хрватске власти у Вуковару престале су Србима исплаћивати пензије и почеле су отпуштати Србе са посла. Прије било каквог рата и сукоба припадници хрватских паравојних јединица дигли су у ваздух српске кафиће: „Крајишник“ (15.4.), „Сарајка“ (3.5.), „Туфо“ (3.5.), „Брдо“ (6.5.), „Мали рај“ (28.6.), „Попај“ (2.7.), „Точак“ (21.7.), „Чокот бар“ (24.7.), „Шид“ (30.7). А још 1989. дизани су у ваздух киосци српских новина.

Није била поштеђена ни кућа познатог ногометаша Синише Михајловића чија је мајка Хрватица. Њу су хрватске паравојне јединице потпуно опљачкале и уништиле, а чак су му, у бјесомучном дивљању и оргијању, и обитељске фотографије спалили. Налогодавци злочина били су високо рангирани чланови ХДЗ-а, секретар народне одбране општине Осијека Бранимир Главаш (познат по ријечима којима је најавио рат: „нека игре почну“), секретар народне одбране општине Вуковар Томислав Мерчеп, потпредсједник хрватског сабора и бивши сарадник удбе Владимир Шекс и Иван Векић који ће 31.07.1991. постати министар унутрашњих послова Хрватске. Од те четворице, Главаш је осуђен за ратне злочине од стране хрватског суда, Мерчепу се суди, Векић је под истрагом УСКОК-а, а Шекса је за злочине оптужио споменути Главаш. То потврђује и први Туђманов министар унутарњих послова Хрватске, Јосип Бољковац у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ гдје описује догађај из 4. мјесеца 1991. када су Шекс, Шушак, Главаш и Вукојевић (све високо ранигирани ХДЗ-овци) пуцали армбрусима по Борову селу. То је било пуно прије него је било који Србин испалио и један метак у Вуковару. У Вуковару су, као да је под нацистичком окупацијом, биле потребне пропуснице које је издавао Томислав Мерчеп. О атмосфери коју су стварале хрватске паравојне јединице на челу са Мерчепом, свједочи и повјереник хрватске владе за Вуковар, Марин Видић Били, у писму које је из Вуковара упутио хрватској влади, али и неколицини опозиционих челника:

„Именовањем Мерчеп Томислава за секретара Опћинског секретаријата у Вуковару дошло је до узурпације власти и концентрације функција у једној особи и то предсједника ХДЗ-а те фактички заповиједња ЗНГ-а, полицијом те цивилним органима власти. Окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузели су апсолутно надзор над свиме у Опћини Вуковар, не презајући од насилних и репресивних мјера над грађанима Опћине Вуковар (бесправним упадајем у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа које су тражиле смјештај, пљачкањем станова, одузимањем приватних возила, насилним привођењем на саслушање па чак и егзекуцијама. Таквим понашањем створио је у граду опћу психозу страха међу хрватским и српским пучанством што је резултирало масовним бијегом из града, тоталном блокадом рада полције, ЗНГ-а, органа управе и створило опћу конфузију…„

Колико лицемјерно звуче изјаве појединих вуковарских Хрвата који су се у оном кривотвореном гебелсовском филму Б92 „Посљедњи рез“ ишчуђавали зашто су Срби у прољеће и рано љето 1991. бјежали из Вуковара!

Једна саговорница, Љиљана Алвир чак врло лоше глуми разочараност што им вуковарски Срби који су бјежали нису рекли како се спрема рат. То је врхунац безобразлука, јер вуковарски Срби, као и остали хрватски Срби, нису бјежали из Хрватске због тога што су знали да се спрема рат, него јер су свакодневно малтретирани, отпуштани са посла, ликвидирани. То је вријеме када хрватске новине објављу имена, презимена, адресе и бројеве телефона Срба и Југословена по квартовима. И шта је та бједница, Љиљана Алвир могла мислити, какав ће одговор ЈНА бити на то што су хрватске паравојне јединице блокирале каснарну у Вуковару и снајперима убијале војнике на војном року? Да ће ЈНА у Вуковар ући са цвијећем?! Тај филм „Посљедњи рез“ све вријеме на један врло покварен начин манипулише са чињеницама, приказујући догађаје хронолошки погрешно, пуштајући изјаве најгорих хрватских злочинаца као што је Иван Векић (који је пријетио хрватским властима да ће, ако га ухапсе ради злочина над Србима, дигнути на њих неку своју „хрватску стражу“ са оружјем ), који за Мерчепа, ратног злочинца из Вуковара каже да је „доброћудна причалица“ и тиме се изругују свим жртвама које су његови ескадрони смрти побили. Интересантно да и чак и тај Мерчеп својим изјавама руши вуковарски мит; једном је баш у Вуковару изјавио да је Вуковар добар примјер лоповлука, покварености и договореног рата.

Заблуда: У Боровом селу се догодио покољ „хрватских редарственика“

Истина: Борово село било је чисто српско село. Срби су чинили више од 98% становништва. На изборима из 1990. у Боровом селу је, као и у другим општинама са српском већином, побједио СДП што показује да су Срби из Боровог села били за саживот са Хрватима. Неколико мјесеци људи су живјели мирно, а онда су хрватске паравојне јединице под вођством Томислава Мерчепа почеле дизати тензије. ХДЗ је својим члановима у Вуковару већ почетком 1991. подјелио оружје. Убрзо су хрватске паравојне јединице дигле у ваздух прве српске објекте, а онда и ликвидирали прве српске цивиле. 15. априла минирана је српска кафана „Крајишник“ на Сајмишту. 1.маја догодило се и свирепо убиство српског старца Стевана Инића у Бршадину, селу близу Борова.

У Боровом селу, за празник рада, мјештани су као и сваке године до тада постављали југословенску заставу на мјесну заједницу, заставу државе која је тада још увијек била заједничка држава и Хрвата и Срба, а предсједник и премијер Југославије били су Хрвати. Та застава сметала је патроли тзв. хрватских полицајаца из Осијека, а у ствари се није радило о полицајцима, него о припадницама хрватских паравојних јединица којима су подјељење полицијске значке неколико мјесеци раније. Када је крајем 1990. године тадашњи хрватски министар одбране Шпегељ снимљен како говори да ће убијати породице официра ЈНА на кућном прагу и када је откривено да се хрватске паравојне јединице већ увелико наоружавају, хрватске власти су свим припадницима паравојних јединица, међу којима је било пуно криминалаца и бивших усташких терориста из дијаспоре, подјелиле исказнице МУП-а. Мјештани су тим тзв. полицајцима пружили отпор; ови су се дали у бијег, а двојицу су мјештани заробили. Туђману и властима у Загребу је то била иделана прилика за изазивање инцидента већих размјера који им је био пријеко потребан – референдум о самосталности Хрватске се ближио и требало је сензибилизирати јавно мњење у Хрватској. Одмах идући дан, Туђманов режим шаље у Борово село до зуба наоружане припаднике паравојних јединица са значкама МУП-а, аутобус и мноштво личних возила. Чим су ушли у центар Боровог села и изашли из аутобуса, отворили су ватру по цивилима, иако је у непосредној близини била школа пуна дјеце. На лицу мјеста је убијен старац Војислав Илић, неколико цивила су ранили, а међу њима и једог Хрвата који је куповао пелене за дјете које само чудом није погођено. Тзв. хрватски редарственици покушали су заузети најважније точке у селу, али им је из двије најпосјећеније кафане у центру узвраћена ватра, а затим су се укључили и други мјештани Борова села који су у том тренутку били усред пољопривредних радова. „Редарственици“ нису очекивали такав отпор, па су се у кукавичком бијегу одлучили за гнусан чин. Упали су у амбуланту гдје су вадили бомбе пред мајкама и дјецом и дјецу узели као таоце, чак су на прозор док је трајала пуцњава ставили десетогодишњу кћер локалног власника дискотеке Младена Грбића, као и кћер заповједника одбране Борова села Вукашина Шошкоћанина који ће се наводно утопити нешто касније, мада остаје сумња да су га убили хрватски паравојници јер је био склон преговорима. Туђману у Вуковару није требао мир, него рат. Кад су видјели да ће мјештани одбранити село и да им нема спаса, јер им је појачање заустављено и одбијено на улазу у село, „редарственици“ су у помоћ позвали ЈНА која је око 15 сати ушла у село, прво заштитила, а онда и евакуисала хрватске „редарственике“. Исти ти „редарственици“ и хрватске паравојне јединице само мјесец дана касније, блокораће у Вуковару касарну те исте ЈНА која их је спасила, затвориће им воду, струју и убијати војнике из снајпера.

Borovo - spomenik Vukasinu Soskocaninu

19.маја одржан је референдум о Хрватској самосталности у недемократским условма, а напад хрватских „редарственика“ била је false flag операција која је требало неодлучне да увјери да са Србима није могућ миран суживот. 18 година након тог догађаја, Јосип Бољковац, први хрватски министар унутрашњих послова, који је у вријеме напада на Борово село обављао ту функцију и био Туђманова десна рука, признаће у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ коју је објавио пред смрт, да је рат у Хрватској почео нападима хрватске полиције на Србе и да је напад на Борово село био хрватска провокација. Само је бесрамна хрватска пропаганда могла такав гнусан чин приказати као некакву жртву и „покољ хрватских редарственика“.

Заблуда: Срби су у Београду бацали цвијеће на тенкове који су ишли на Вуковар

Истина: Београд је тада имао више од 1.5 милиона становника, а тенкове је испратило неколико стотина људи, што је видљиво и на снимцима. У Београду су се одржавали анти-ратни протести, за разлику од Загреба и цијеле Хрватске гдје није било нити једног јединог анти-ратног протеста. У Загребу је у то вријеме Туђман пријетио да ће Србе свести на 3.5%, хвалио се да је сретан што му жена није ни Српкиња ни Жидовка, а хрватско лудило је ишло до те мјере да је коментатор ХРТ-а његов долазак на трг Бана Јелачића пред опијену масу, упоредио са уласком Исуса у Јерусалим. За разлику од Хрватске, гдје је одзив на мобилизацију био од 30% до 60%, у Београду је одзив био 2% до 10%, а и они који су били мобилизов су често дезертирали и одбијали судјеловати у рату. Један војник је чак довео оклопни транспортер са ратишта пред скупштину у Београду.

Заблуда: ЈНА је напала Вуковар

Истина: ЈНА је 14.9.1991. кренула у легитимну и легалну деблокаду своје касарне у Вуковару. Хрватске паравојне јединице су 20 дана, без икаквог разлога, држале касарну ЈНА у блокади. Према признању Томислава Мерчепа, ЈНА је била врло коректна у Вуковару, а не треба заборавити да је баш ЈНА 3 мјесеца прије него што ће јој хрватске паравојне јединице блокирати касарну у Вуковару, спасила хрватске „редарственике“ у Боровом селу. Данима прије почетка деблокаде, Туђман је одбијао свог негдашњег пријатеља Кадијевића који га је молио да деблокирала касарну, укључи воду и струју или да бар дозволи да се укопају лешеви младих војника ЈНА који су били убијени од хрватских снајпера и који се због тих снајпера нису могли укопати. Туђман, пошто је већ раније одлучио да у Вуковару направи покољ, остао је глув на све Кадијевићеве молбе, наговарања и претње. Не треба заборавити да је велики део становника Вуковара доживљавао ЈНА као своју војску која их је ослободила. ЈНА је 14.9.1991., када је кренула у деблокирање касарне, и даље била једина легитимна и легална војска у цијелој Југославији, па тако и у Вуковару. Према томе, ЈНА није могла напасти град у држави гдје је она једина службена војска, гдје се налази њена касарна под блокадом и паљбом и гдје је велики дио становника града сматра својом војском.

Заблуда: ЈНА је била српска војска

Истина: На челу ЈНА био је Вељко Кадијевић, Хрват по мајци, рођен у Хрватској, ожењен Хрватицом. Његови замјеници били су Хрват Јосип Грегорић и Словенац Стане Бровет. Од свих хрватских генерала у ЈНА, тада је на хрватску страну прешло мање од 25%, док је преко 75% хрватских генерала остало у ЈНА до краја рата у Вуковару.

jna-vukovar-1991-

У вријеме битке за Вуковар Главни командант штаба Централне команде у Београду био је Хрват Андрија Силић, главни командант Ратног ваздухопловства био је Хрват Звонко Јурјевић (који је баш тада замјенио Хрвата Антона Туса), главни командант Југословенске ратне морнарице био је Хрват Божидар Грубишић, главни командант Центра високих војних школа у Београду био је Хрват Иван Радановић, главни командант Командно штабне академије Хрват Томислав Бјондић, главни командант Војне академије у Београду Хрват Мате Пехар, док је нешто прије рата у Вуковару Александар Васиљевић (поријеклом Бугарин) преузео КОС од Хрвата Миливоја Павичевића, који је и даље остао у ЈНА. Командант Прве Армије која је кренула у деблокаду своје касарне у Вуковару био је Александар Спировски, Македонац. Током цијеле 1991., дакле у вријеме борби за Вуковар, у саставу ЈНА био је велики број Хрвата, Муслимана, Македонаца, Црногораца и нешто мање Словенаца. Муслиманских официра тада је у ЈНА било око 500, а најпознатији су Атиф Дудаковић, Сефер Халиловић и Изет Нанић којег ће 1995. са леђа убити муслимани у Хрватској, док је са својим војницима чинио злочине над српским цивилима у Крајини који су бјежали од хрватске војске. И на свим осталим функцијама били су Хрвати. Од Титове смрти реално најутицајнија особа у Југославији био је премијер. Сво троје премијера након Титове смрти су били Хрвати. 1991. предсједник прједседништва СФР Југославије био је Хрват Стипе Месић, премијер Хрват Анте Марковић, министар вањских послова Хрват Будимир Лончар, начелник Службе безбједности Хрват Здравко Мустач…

Заблуда: ЈНА је била страна, агресорска војска

Истина: Осим што је у њој још увијек био велик број Хрвата, ЈНА је била регуларна војска тада међународно признате државе, Југославије. Када је 14.9.1991. ЈНА у Вуковару покушала да деблокира своју касарну, Хрватска је тада још увијек била у саставу Југославије, још није била донијела никакав правни акт о изласку из Југославије, а и кад га је касније донијела, он је постао важећи тек међународним признањем Хрватске 1992., када су борбе у Вуковару већ мјесецима биле окончане. Зато Хаг није судио ЈНА за агресију јер она у Вуковару није била агресорска војска, већ је била нападнута од стране хрватских паравојних јединица, а добар дио тих хрватских паравојника није уопште ни био из Вуковара.

Заблуда: Вуковар је био важна стратешка тачка

Истина: Стратешки гледано Вуковар је био потпуно небитан. Био је удаљен више од 50 километара од ауто-пута, а чак 250 километара од Загреба. Након њега били су добро утврђени Винковци, Осијек, Пожега, Нова Градишка, Кутина, Иванић Град…. Да је ЈНА хтјела напасти Загреб, кренула би преко Карловца (48 километара, ни једно веће насеље до Загреба), Сиска (47 километара, ни једно веће насеље до Загреба), или Новске (94 километра, од већих насеља Кутина и Иванић град), јер је тамо имала своје положаје, односно то су била подручја са српском већином која су контролисали хрватски Срби. Да је ЈНА кренула у напад на Загреб преко Вуковара, имала би на путу Винковце, па Осијек, град од 100 000 становника, па Пожегу, па Нову Градишку, а онда би дошла у Окучане, подручје које су контролисали Срби и откуда је могла одмах кренути на Загреб.

Заблуда: Хрвати су били слабо наоружани

Истина: Хрвати су приликом предаје у Вуковару имали пјешачке муниције за мјесеце борбе. Имали су најмодерније противоклопно оружје које су добили од Немачке. Били су добро наоружани оружјем из бивших земаља Варшавског пакта, највише из Мађарске. Још 1990. у јесен, према изјави тадашњег Туђмановог министра одбране Шпегеља, хрватске паравојне јединице бројале су 80 000 људи под оружјем, и у 81 општини у Хрватској биле су формиране групе за заузимање касарни и складишта ЈНА.

Према изјави Фердинанда Јукића, шефа вуковарског СУЗУП-а (хрватска тајна служба), који је три пута пратио Туђмана на преговорима у Карађорђеву, хрватске паравојне јединице из источне Славоније су се уочи рата наоружале са 10 камиона оружја из складишта ЈНА у Батајници, који су плаћени сребром и златом запљењеним из Осјечког суда. 15.9. дакле само дан након почетка директног ратног сукоба у Вуковару, Хрватске паравојне јединице, тзв. Збор Народне Гарде је приликом предаје Вараждинске касарне дошао у посјед 74 Т-55 тенкова, 88 оклопњака, 36 самоходних ПЗО топова, 24 100мм противтенковских топова, 72 минобацача од 120мм. Сво оружје било је расположиво и могло се за неколико сати допремити до Вуковара да је то Туђману и хрватској политици одговарало. Два дана касније предале су се касарне у Крижевцима, Чаковцу, Осијеку, Ђакову (заплењено је 54 ПТ топа од 100мм и 48 самоходних ПЗО топова), противтенковска топничка бригада из Вировитице, и друге. Наредних дана предале су се још неке касарне. 29.9.1991. Хрвати су из Бјеловарске касарне запленили 78 тенкова Т-55 и 80 оклопњака. Туђман је према томе у Вуковар већ 30.9.1991., шеснаест дана од почетка директног ратног сукоба, могао послати преко 300 тенкова и оклопних возила и масу свог осталог наоуружања. Са Вуковарског ратишта, за вријеме најжешћих борби, Туђман је повукао петнаест најсавременијих тенкова М-84 који су пребачени у фабрику „Ђуро Ђаковић“ гдје су на њима учињене ситни поправке, који су продати Кувајту за 6 милиона евра. У самом Вуковару Хрвати су имали 26 (4 заробио Аркан) тенкова и оклопних транспортера, 52 топа до 100 мм, 32 топа преко 100 мм, 8 минобацача и један вишецијевни ракетни бацач.

Заблуда: Вуковар је био у потпуном окружењу, опсада је трајала 87 дана

Истина: Вуковар ни један дан није био у потпуном окружењу. Пред сам пад Вуковара заповједник Бранко Борковић је са скупином својих паравојника побјегао из њега. Па није их ваљда ЈНА пустила да ишетају?! Ни битка за Вуковар није трајала 87 дана већ 66 дана, али до задњег дана Вуквар није био у окружењу. Према хрватском заповједнику у Вуковару Бранку Борковићу први напад на Вуковар почео је 14.9., Борковић је из Вуковара побјегао 16.11, а Вуковар је пао 18.11., што значи да су хрватске паравојне јединице у Вуковару издржале само 66 дана.
Заблуда: Хрвати су у Вуковару нанијели огромне губитке ЈНА, 8.000 погинулих, 15.000 рањених те између 400-600 уништених тенкова и оклопних возила, око 20 уништених авиона и хеликоптера

Истина: У Хрватској више нема озбиљног историчара који би заступао те бројке. Према до сада најпрецизнијим подацима, на страни ЈНА је 1.103 војника и добровољаца убијено, 2.500 рањено, 110 тенкова и транспортних возила уништено и 2 авиона оборена, док је још један пао због квара. Треба рећи да је ЈНА пуцала чак и по српским добровољцима, као и то да је, док хрватске паравојне јединице нису напале ЈНА, ЈНА била тампон зона између хрватских паравојних јединица и локалне српске територијалне обране. Хрватски губици били су 1329 погинулих, 777 рањених, уништених 26 тенкова и оклопних транспортера.

Заблуда: ЈНА је у рату са Хрватима у Вуковару имала преко 80 000 војника

Истина: Давор Маријан је десничар, хрватски историчар, који је покушавао обранити хрватске лажи о Вуковару, али је на крају истраживања морао признати за Хрвате поражавајућу чињеницу. Вуковар је освојило 7 000 војника ЈНА и добровољаца, а у читавој источној Славонији ЈНА је имала нешто више од 15 000 војника. Приче о некаквих 80 000 су сулуде, а 20 000 како процјењују реалнији хрватски повјесничари је горња граница свих војника који су дошли у Источну Славонију, али треба знати да је ЈНА константно била суочена са масовим дезертерством.

Заблуда: Вуковар је хрватски Стаљинград

Истина: Упоредити Вуковар са Стаљинградом је врхунска лудост хрватске ратнохушкачке пропагандне машинерије. Вуковар никад није био у потпуном окружењу, јер је ЈНА циљано оставила 500 метара широк пут кроз кукурузиште према Богдановцима којим је два дана прије пада Вуковара побјегао хрватски заповједник Борковић и дио припадника хрватских паравојних јединица. У Вуковару је 6 700 добро наоружаних бораца издржало само скормних 66 дана против нешто више од двоструко бројније ЈНА, а у теорији ратовања је познато да су за освајање неког града потребне бар троструко бројније снаге.

Заблуда: Хрватски државни врх био је забринут за судбину цивила у Вуковару

Истина: У транскрипту објављеном у хрватском Дневнику, на питање хрватског заповједника Дедаковића може ли евакуирати цивиле, Туђман то резолутно забрањује. Према познатој хрватској књижевници и колумнистици Ведрани Рудан, Туђман је намјерно вратио неколико аутобуса дјеце у Вуковар, надајући се да ће Срби над њима извршити покољ. Међутим, Туђманове болесне визије се нису остварили и Срби су сву дјецу и цивиле евакуисали из Вуковара. Док је Вуковар падао, Туђман је са Антуном Врдољаком играо тенис.

Заблуда: Овчара је највећи злочин у рату у Хрватској

Истина: На Овчари је стрељано око 200 ратних заробљеника, а многи од њих били су оптужени од вуковарских цивила, и Срба и Хрвата, за најтеже злочине (међу њима су најмање 130 убијених српских цивила прије почетка директног ратног сукоба), а међу стрељанима је било и страних плаћеника, попут француског фашиста Jean-Michel Nicolierа, јер су све вријеме рата у Вуковару, а и у Хрватској, Хрвати имали помоћ бројних фашистичких и ултра-националистичких организција из западне Европе, па се стотине страних плаћеника и фашиста налазило у хрватским паравојним јединицама, највише у ХОС-у, неоусташкој организацији чији је циљ био Хрватска са границом на Дрини која би укључивала и пола Војводине и Санџак.

Постоје индиције да је стрељање на Овчари извршено на темељу договора Туђман – Александар Васиљковић (шеф КОС-а и амерички агент), а да је тих 200 припадника хрватских паравојних јединица који су били стрељани изабрали Весна Босанац и повјереник хрватске владе Марин Видић Били. По броју убијених – 200 стрељаних припадника хрватских паравојних јединица, Овчара је највећи српски злочин у Хрватској. Ради поређења, у Олуји је Хрватска војска убила између 1 000 (по хрватским изворима) до 2 000 (по српским) цивила, углавном старијих од 80 година који су били преслаби да побјегну. Само у Олуји Хрвати су направили најмање 5 до 10 Овчара, али не ратних заробљеника, него цивила.

 Заблуда: Вуковар је град херој

Истина: Прије него што су хрватске паравојне јединице извршиле насилну мобилизацију, у Вуковару је било око 1600 хрватских бораца, од чега више од половине из других дјелова Хрватске и БиХ. Чак и они који су били Вуковарци, били су углавном дјеца досељеника које су комунисти населили у Вуковар послије 2. свјетског рата. У општини Вуковар живјело је око 37 000 Хрвата, што значи да је војно способних мушкарца било најмање 5 000. Према томе, једва нешто више од 10 посто вуковарских Хрвата (и по неки Мађар и Србин) се добровољно прикључило хрватским паравојним јединицама. О каквом онда херојству причамо? На снимцима, одмах по уласку ЈНА у Вуковар виде се хрватски војници који плачућим гласом говоре да су их хрватске паравојне јединце насилно мобилисале. Види се отац који прича да су његови синови, припадници хрватске паравојске чинили злочине над српским цивилима у Вуковару. О масовном напуштању положаја Хрвата и бјежању у Винковце, па чак и у Србију, говори се чак и у пропагандном памфлету хрватске телевизије “Хероји Вуковара“. Дезертерство је било главни разлог пораза хрватских паравојних јединица и пада Вуковара.

Заблуда: Вуковар је окупиран

Истина: У тренутку када је ЈНА ушла у Вуковар, 18.11.1991. Југославија је још увијек била међународно призната држава, а ЈНА њена службена војска (у колегију Вељка Кадијевића од 11 чланова била су само 2 Србина), а Вуковар је био град у Југославији. Више од половине становника Вуковара ЈНА нису сматрали окупаторском војском, већ ослободилачком, јер је уласком ЈНА у Вуковар престао терор хрватских паравојних јединица, не само над српским цивилима већ и над Хрватима који их нису подржавали.

Закључак

На крају овог отрежњујућег текста треба да се запитамо:

Је ли агресија била разбијање Југославије које су на таласима хрватског клеро-фашизма извеле удбашко-патријске структуре и међународни центри моћи – Вашингтон, Лондон, Берлин, Ватикан…?
Је ли агресија била избацивање Срба из хрватског устава, истих оних Срба који су Хрватску (у авнојским границама) и створили?
Је ли агресија била отпуштање Срба са посла и тјерање да потписују изјаву о лојалности?
Је ли агресија била убијање српских цивила и рушење њихових објеката прије почетка рата у Вуковару и другим градовима и селима по Хрватској?
Је ли агресија била упад у Борово село ХДЗ-ових паравојника са лажним исказницама МУП-а, пуцњава по мјештанима и држање дјеце у вртићу као таоца?
Је ли агресија била блокирање касарне ЈНА у Вуковару и убијање младих војника?

Или је агресија била закаснели покушај ЈНА да томе стане на крај?

Нека свако одговори за себе.

Аутор је хрватски аналитичар Мислав Хорват