Милан Бартош, професор београдског Правног факултета, један од српских и југословенских правника са највећим угледом у иностранству, објавио је после Другог светског рата серију чланака о томе како су Карађорђевићи стицали своје богатство које је лист Глас објавио под заједничким називом “Монархија и новац”.
Из књижице од тридесетак страна, Нови магазин у скраћеном облику објављује најзанимљивије делове. Овде ћемо само још поменути наслове два чланка који нису могли ући у овај избор: “Како је краљ приграбио Београдску задругу” и “Како је Александар пожаревачком афером опљачкао народ”. Места није било ни за краљев однос према селу и сељаштву, али ћемо овде навести закључни пасус кратке и бритке Бартошеве анализе “сељачког питања”: “кроз Привилеговану аграрну банку, која штити зеленаше, кроз Закон о заштити земљорадника, који у ствари заштићује банке и кроз законе о ревизији аграрне реформе, које су уперене против сељака и диктоване у корист великопоседника, шестојануарска монархија најбоље је доказала да је њена новчана веза са такозваним горњим слојевима висока цена коју је народ платио и поднео на својој грбачи”.
Златни рудник
Како је краљ уз помоћ Корошеца и полиције дошао до рудника злата Наресница
Правни саветник Александров и кум Петра Живковића, зет Милана Дуњића, иследник у солунској афери, Јован Тодоровић, био је у пословним везама са са краљем Александром. На интервенцију Александрову, за време шестојануарске диктатуре, Јован Тодоровић и његов шурак адвокат Дуњић, добили су право истраживања златних рудника у Нересници. Сви су знали да тај рудник има непосредне рачунске односе са благајном круниних добара. Колика је тачно била та веза, није било лако утврдити. Јоца Тодоровић и Дуњић на суду су се појавили као власници концесије. Они су, као такви, били уписани у рударску књигу и водили рудник.
После марсељског атентата, Павле Карађорђевић, који је био лични пријатељ Јоце Тодоровића, покренуо је ствар и бацио у службену јавност пуну светлост. На дан добијања концесије, Јован Тодоровић дао је Александру контраписмено. У том контраписмену он се изјаснио да је само штроман Александров у уживању концесије и да је готов да на први позив Александров, или његових наследника, без накнаде пренесе концесију на Александра и положи му рачун за вођење послова. На основу тога, адвокат Александрове масе Вељко Петровић, по Павловом пуномоћству као тутора масе, покреће поступак противу Тодоровића и Дуњића и захтева пренос концесије и предају рудника.
Тодоровић се опире. Он доказује да је такав уговор немогућ по праву, јер се концесија не може имати на туђе име. Да не може бити преноса без једног правног основа и без одобрења надлежне власти. Концесионар постаје титулар права и њиме слободно располаже. Тодоровић доказује да је између Александра и њега у ствари, постојао само уговор о финансирању и да је исправа о евентуалној цесији била само исправа о гаранцији, за случај да Тодоровић и Дуњић не изврше своје финансијске обавезе према Александру. Даље тврди, да је између њих постојао известан други однос, који је цело питање наводио у корист Дуњића и Тодоровића. Међутим, чим је ствар покренута, београдска полиција је упала у канцеларију Јоце Тодоровића, у Бирчаниновој улици, и однела целокупну Тодоровићеву адвокатску архиву, натоварену на два камиона, и Тодоровић је више никада није добио. Тодоровић тврди да је у тој архиви било писмених доказа о раскиду ортачког односа између Александра и њега, да је рудник остао чисто његов.
Петровић је, путем полиције, путем такозваног државинског спора, добио привремену наредбу да се рудник одузима из државине Јоце Тодоровића и Дуњића и преда у државину маси покојног Александра по томе основу што је Тодоровић дужан да рудник преда правом господару, чим он то затражи. Суд је одлуку поништио и сада настаје смена свих судија у Кучеву и стварање новог окружног суда у великом Градишту (издвајање из Пожаревачког суда), али ствар није ишла ни овим путем.
Нашао се нови пут. На основу поменутог писмена, противно начелу да рударска власт не расправља спорове између повластичара и трећих лица, него само убележава евентуалне прибелешке у рударску књигу, Министарство шума и рудника доноси одлуку по којој се, и поред противљења Тодоровићевог, концесија преноси са Јоце Тодоровића и Дуњића на масу Александра Карађорђевића. Закон је стварно повређен, јер у случају противљења ствар мора ићи претходно на судску расправу. До расправе није ни дошло. Ствар остаје нерасправљена, иако Тодоровић покреће редовну парницу код суда. Место да административни поступак мирује док се не заврши редован судски поступак, судови усвајају нову праксу којом мирује судски поступак док се у административном поступку не расправи да ли је присилан пренос могао да буде извршен.
За то време управа дворских добара преузима вођење рудника и води га као краљево добро. Интересантно је да за то време ово предузеће није плаћало порез, нити ма какве таксе, јер се полазило од начела да је краљ ослобођен плаћања пореза и такса, чак и ако се овде ради о једном чисто течевинском индустријском предузећу. Још је важније истаћи, да за цело ово време сви транспорти од Београда за Кучево, који се тичу нересничког рудника, па чак и јамског дрвета које иде у рудник путује бесплатно државним железницама.
Порези
Како је Александар путем повластица систематски пљачкао народ
Краљ сваке године добијао одређена средства за покриће својих, односно потреба породице и двора. То се звало “цивил-листа”. И та “цивил-листа” је разним махинацијама повећавана (па је тако уместо званично одобрених 24 износила 56 милиона динара), али о томе се, како каже Бартош, “није дискутовало”. Поред тога, међутим, краљ је уживао и низ других повластица.
Пре свега, краљ је имао повластицу да не плаћа порезе. Првобитно се схватало да се ова повластица односи само на цивил-листу, али временом, Александар је дошао на идеју да се то може врло широко тумачити. Пореза је по закону од 1928. године дажбина коју не подноси владалац на своје приватно имање. Ускоро, Александар отвара течевинска предузећа – производња вина и ракије у Тополи и на Демир-Капији, баштованлук и живинарник на државном имању у Топчидеру итд. Ова течевинска предузећа раде на потпуно комерцијалној основи, али се сматрају као краљево приватно имање и ослобођена су порезе. На тај начин владалац излази на пијацу способнији да конкурише другим произвођачима.
Реч пореза схваћена је у најширем смислу. Схватило се да то обухвата све јавне дажбине. Ту су укључене и државне и самоуправне трошарине. Конкретно питање се поставило пред Београдском општином. Управа двора довлачила је огромне количине намирница у Београд и предавала је декларације за потребе “двора његовог величанства”. Та роба била је самим тим, ослобођена плаћања трошарине. Али, у пракси, роба је била предмет трговине. С једне стране, у самом старом двору, у личној згради, отворен је магацин. Ту се испод пијачних цена, али изнад цене коштања, продавала најразличитија роба дворском особљу и пријатељима дворске куће. Створила се група повлашћених монархиста и то на штету буџета града Београда. С друге стране, један део те робе одлазио је на пијаце и продаван је јавно на тезгама као производе са краљевог имања. Узгред буди речено, продају су вршили војници гардисти, у чизмама и чакширама, без блуза, полуграђански обучени.
Ова повластица ушла је и у царински закон. Низ повлашћених личности користио се именом управе двора. Царинарница на Сави отпремала је свакога дана читаве камионе предмета за двор.
Подразумевајући да краљ не плаћа таксе, уведене су дворске цигарете. Монопол их је избацивао и по цени коштања продавао двору.
Једна од богато искоришћених повластица била је повластица неплаћања таксе на шећер. Као што је познато, код нас је шећер био скуп, јер је половина цене ишла на монополске таксе.
Једна од великих повластица коју је Александар врло обимно искоришћавао, била је повластица на железници. Двор је био ослобођен плаћања железничких такса.
Нарочити начин да се цивил-листа не троши на све оно на шта је намењена, било је пребацивање дворског особља на државни буџет. У овој области Закон о цивилној кући Њ.В. Краља био је кулминација злоупотреба. Целокупно дворско особље, убрајајући ту и најинтимнију послугу, добило је положај државних службеника. Сви су они разврстани и држава је примила на себе исплату њихових принадлежности.
Тешко је наћи ствари које је Александар, а после њега Петар и Павле, набављао о свом трошку. Све је то вршено преко војнога буџета и сматрало се да је та служба државна. Међутим, то је било просто подмирење или личних потреба двора или његових течевинских предузећа.
Краљ је чак и своје добротворне установе, попут Студентског дома у Београду, више плаћао из државних него и сопствених средстава.
Kralj Aleksandar1Краљ – кријумчар девиза
Александар је био једина личност која је своје улоге отворено држала у разним предузећима у иностранству, не региструјући их код Народне банке и не уступајући своја потраживања у иностранству по обавезним прописима за девизни сток државе. Сваки је грађанин морао да стави на расположење држави своја потраживања према иностранству. Да Александар има велика скривена приватна потраживања у иностранству била је јавна тајна. Светозар Прибићевић је објавио списак тих његових потраживања и нудио је да, у случају неистине, одговара за клевету пред париским судом. Александров адвокат није поднео тужбу. Та су потраживања делимично јавно доказана приликом пописа Александрове масе. Међутим, нико није преузео никакве мере да их унесе у девизни шток. Овим се најбоље види његов однос према Народној банци, која је гонила и најмање прекршиоце девизних прописа за ситне емигрантске чекове наших печалбара из Америке.
Некретнине
До огромних имања и двораца Александар је дошао путем пљачке
“Домаћинско” осећање Александра Карађорђевића, нарочито се огледа у његовој жељи да постане сопственик што већег броја дворова и то не државних зграда, које би му биле стављене на привремено уживање, него правога непокретнога, његовог личног власништва, које је ипак, због његове личне користи, проглашено за јавно употребно добро, како издржавање и одржавање зграда и паркова не би оптеретили његову цивилну листу него државни буџет.
БЛЕД: Први почетак његовог стицања замкова био је откуп дворца принца Виндишгреца на Бледу. То је будући Сувобор. Сувобор је купила, опремила и поклонила држава Александру као признање за његове ратне заслуге. Војска је узела на себе да Сувобор снабдева радном снагом, а словеначке месне власти одржавале су парк и сносиле све материјалне издатке. Александру се допало ово за раније српске дворове неуобичајено стварање резиденција ван Београда.
ХАН ПИЈЕСАК: Затим је дошао опет поклон у Босни. “Босна није хтела да изостане иза Словеније”. Александру је поклоњен Хан Пијесак. Поново издаци за државу. Постављено је ново дворско особље које оптерећује државни буџет. Уз дворац иде ловиште, ловиште тражи шумаре, шумаре треба неко да плаћа – дворска управа на државни рачун.
БЕЉЕ: У Војводини је требало такође нешто дати. Ту је било много простије. Бивши дворац надвојводе Фридриха на Бељу министар финансија поклонио је краљу. Кроз финансијски закон решење је озакоњено по оној пракси која је створила анонимне законе у бившој Југославији. На крају сваког финансијског закона био је један параграф, који је гласио: “Примају се и одобравају се решења Министарског савета”. И онда читава страна набрајања бројева и датума. У једном од тих бројева и датума било је и решење о Бељу. Нико живи није знао шта садрже ти прокријумчарени закони.
ЗАГРЕБ: Али краљ је хтео да има и дворац у Загребу. То је било мало теже. Тешко је било наћи пута и начина да се у Загребу набави двор. Ипак, постављена градска управа у Загребу, требало је да да доказа своје лојалности, те је купљен из општинског буџета дворац на Тушканцу и поклоњен Александру. Опрему је дала загребачка општина. Одржавање је примила на себе држава.
ДЕМИР-КАПИЈА: Међутим, зар “осветник” Косова да остане без имања у такозваној Јужној Србији? И то је питање решено. Држава је подигла краљу “скроман” дворац на Демир-капији и приде му дала око 500 хектара винограда и зиратног земљишта. Нека благује и нека се одмара над хучним Вардаром! Опет нова управа, нови чиновници, нови издаци за државу.
Афера са оријенталним железницама
Како је држава оштећена са 300 милиона француских франака, а краљ Александар зарадио преко 100 милиона
Реч је о одлуци да Југославија купи пакет акција Оријенталних железница, након чега је постала власник железничке пруге Ристовац – Солун. Тврдило се да је то за државу корисно да би се осигурао Слободан пут за југословенску слободну зону у Солуну. Међутим то нашим железницама није било ни од какве користи. Влада у Атини је део пруге на својој територији сматрала грчким власништвом. Београд је, међутим, закључио уговор, исплатио преко 300 милиона француских франака и купио све акције, чак и онај део који би се, пропорционално, имао односити и на железничку мрежу на грчкој територији.
Сви напади који су започели у јавности против Велизара Јанковића, министра саобраћаја, врло брзо су заустављени. Велизар је поверљиво објашњавао и доказивао да је куповина свршена ван његовог учешћа и да је он просто целу ствар само спровео. Приватном анкетом утврђено је да су те акције, које су котиране око 20-25 од номинале, на париској берзи плаћене по пуној вредности. Купила их је наравно и београдска влада. То је значило да је на целој афери неко зарадио око 240 милиона француских франака за шест месеци.
Интересантно је да је 1924. године ова афера била предмет формалне тужбе против одговорних министара, али да је она, као и неколико других афера Лазе Марковића, Којића и Сршкића, решена једним одлучним краљевим ударцем – распуштањем Народне скупштине.
Много доцније, Светозар Прибићевић је у Паризу тврдио да је отприлике у исто време једна велика сума новца уписана на име разних личности по текућим рачунима. Преко 100 милиона француских франака је дошло на име Александра Карађорђевића. Нуђени су докази, изазивана је његова личност, тражено је да подигне тужбу за клевету, али до тужбе није дошло. Краљ је ћутао.
МОРОВИЋ: Краљ је изјавио жељу да има једно ловиште близу Београда. Држава је имала да се постара да се та жеља испуни. Требало је да буде то ловиште у непосредној близини Београда. Од Петроварадинске општине држава је купила сектор шума у Моровићу и поклонила краљу. Ствар је била решена. Створена је нова дворска шумска управа. Издаци падају на рачун државе. Краљ врши право лова и убира шумске приходе.
Све је ово повукло несразмерно разгранавање дворске администрације. Створена су нова звања. Управник дворске економије, економски помоћник управника двора, инспектор дворских ловишта, шеф дворске шумарије, – све су то висока саветничка звања, плаћена на рачун државе.
БЕЛИ ДВОР: Једна од мера личног богаћења Александровог била је куповина плацева на Дедињу за подизање сопственог двора. И та је куповина проведена путем махинација које су имале да му обезбеде јефтинију куповну цену. У три маха општина београдска мењала је свој грађевински рејон.
Ствар је била у томе да је Александар куповао имања док је земљиште намењено двору било ван грађевинског рејона. Кад је завршио са куповином сматрао је да је време да се овај рејон укључи у грађевинску зону. То је поскупило вредност околних имања. Међутим, остало је још имања за куповину. Архитекти су му саветовали да прошири свој првобитни плац. Сада је општина целу ту зону поново избацила из грађевинског рејона и објавила да се ту неће моћи зидати. Цене имања падају и она се више не оптерећују изузетним преносним таксама. У овој коњунктури Александар докупљује имања, па се по завршеним операцијама доноси нова одлука општинског одбора да се накнадно купљена имања укључују у грађевински рејон. Продавци су сматрали да су непосредно и на скандалозан начин преварени. Али, ствар је била већ свршена.
МИЛОЧЕР: На Црногорском приморју Александар је добио на поклон земљиште за грађење свог замка Милочера. Замак је грађен о његовом трошку. Али не само да је изграђивање било добрим делом државном радном снагом и на рачун државе, него је, до рата, остао неокончан спор чак и са самим архитектом – пројектантом. Позван је општински архитекта Ђорђе Лукић да пројектује овај замак и наџире изградњу. Он је то урадио. Ствар је била свршена, али Лукићу није дата никаква награда. Лукић, средством свога права обратио се за награду. Управа двора је покушала да му докаже да је то његова службена дужност. Ни Александар ни његови наследници нису Лукићу платили оно што му је по свим законима и по најосновнијој правди припадало.
Све ово показује да је Александар био човек који је краљевски положај врло ревносно искоришћавао за стицање својих непокретних имања. Он се богатио на рачун народа и имао је велике захтеве. Он је увек тражио најбољу опрему и љутио се када се не разуме како краљ треба да репрезентује. Али када је требало шта платити из свога џепа, па макар то служило и на увећање његове имовине, био је врло обазрив, врло штедљив, толико штедљив да је закидао оно што је тековина генерација бедних сељака и непосредна зарада људи чију је радну снагу искоришћавао. Зна се да је око њега била маса саветника који су штитили његове интересе, али ипак, резултат је био јасан – Александар је вукао корист из народнога труда.
Афера ратне штете
Како је Александар ратне репарације искористио за сопствено богаћење
Једна од афера која је у своје време произвела огромно интересовање и за коју је тврђено да је посредно њен актер био и сам Александар, јесте афера ратне штете.
Када су издате обвезнице ратне штете, онда су ситнији људи стављени пред дилему: шта да раде с тим обвезницама. Објављено је да ће њихова амортизација и исплата купона бити уведена тек кад финансијске прилике то допусте. Подвлачимо да су били у питању само ситни људи, јер је пре тога влада донела уредбу да се крупни привредници обештећују у репарацијама, рачунајући вредност репарационих објеката алпари са обвезницама.
Обвезнице ратне штете, у свом првом периоду, откупљиване су од стварно оштећенога народа по цени око 120 динара за 1.000 динара. Долазећи за министра финансија, Милан Стојадиновић је критиковао сам начин обештећења. Јавно је доказивао да држава неће бити у стању да врши финансијску службу по овим обвезницама. У народу је изгубљено свако поверење у папир. С друге стране, низ банака непосредно повезаних са Стојадиновићем, па и дворска благајна, почеле су да купују обвезнице ратне штете. Када су ти шпекуланти накуповали велике штокове обвезница ратне штете, Стојадиновић је дао нову изјаву. Он је изјавио да је успео да осигура исплату купона и извлачење папира. Наговестио је да финансијска служба почиње. Папир је, природно, скочио за 150 одсто. И сада, да би папир још више скакао, државне банке почињу да купују папире на берзи. Нарочито се у томе истакла Поштанска штедионица. Њен генерални директор др Милорад Недељковић, купује сваку количину појављених обвезница на берзи и из дана у дан папир скаче. У међувремену и краљева благајна и Стојадиновићеве банке, нарочито Јадранско-подунавска банка, избацују своје штокове из руку, тако да се цени да је овим операцијама једна мања група шпекуланата зарадила око 600 милиона динара.
Топола: Краљ – хотелијер и отимач сељачке земље
Још његов отац, Петар I имао је жељу да створи велико дворско приватно имање у Тополи. Александар је то продужио. Првобитна замисао да то буде летњиковац, напуштена је. Александар је замислио да то буде угледна економија, како би се сељаци учили бољем реду у вођењу имања. Дакле, створио је угледно винарство. Узгред буди речено, отворио је на имању чак и хотел којим је управљао нарочити управник – активни официр додељен у службу на двор.
Жеља Александрова била је да се цео Опленачки вис претвори у његово имање. Милом или силом, откупљивао је од сељака њихову дедовину. Али, било је комшија који су више волели да задрже суседске односе са двором, него да пођу путем сеоских пролетера. Државни геометри заокружили су краљево имање и захватили и њихове делове. И сада су настали дуги, можда правно још нерасправљени спорови између краља и сељака. Није било власти која би натерала двор, у државинском спору, да се васпостави тапијско стање. Место да имање држи онај ко је власник по тапији, држао га је двор. С друге стране, просте тужбе, приговори на расправама, па чак и учтиве молбе, сматране су као опорочење власти. Тридесет дана затвора није гинуло.
Како је Александар примером служио околним сељацима види се из његовог односа према Венчачкој виноградарској задрузи.
Топола није била развијена. Она је била мањи виноград и није имала сопствене винаре. У то време, двор се уписао као задругар у Венчачку виноградарску задругу. Чак је купио једну велику стаклену бачву и дао на употребу задрузи. Али, по задружним правилима, задругар је дужан да целу бербу из својих винограда преда задрузи. Виноград се ширио. Александар је довео стручњака из иностранства да прерађује вина и вињак. Посао је био уносан. Могао је слободно да иступи из задруге. Међутим, он је нашао за погодно да и даље остане задругар. Али, противно правилима, бољи део бербе, бољи квалитет грожђа, слао је у своју винару, а оно горе грожђе покушао је да шаље у Венчачку виноградарску задругу. Сељаци су хтели да покажу своју задругарску свест, па су свога великог задругара прво опоменули, а затим позвали да напусти задругу. Другим речима, искључили су га. Онда се Александар сетио да је бачва његова, да се изнесе из задружног подрума.
Неки политичари су приметили целу ову игру и покренули питање и код владаоца. Међутим, он је одговорио врло ласкаво по министра финансија. Говорило се да је патриотска дужност свакога човека да подржава вредност државних хартија и да повећава њихов курс. Интервенција Поштанске штедионице сматрана је као пожељна и држава је врло брзо, преко својих новчаних завода постала власник огромног броја ових обвезница.
Прави оштећеници добили су око 10 одсто од номиналне вредности оштећења. Посредници су за четири месеца зарадили око 150 одсто од онога што су уложили. Држава, која је могла те исте хартије да годину дана раније откупи по 10-12 одсто, платила их је по 30-33 одсто. Али, да би шпекулације могле да буду још јаче и уносније, требало је прегледати кредите који су одобравани из јавних средстава овим банкама.
Дакле, све те банке, пре свега, добиле су кредите за куповање обвезница, тако да су целу шпекулацију извршиле новцем Народне банке. Чим је изазван скок, одмах је министар финансија донео наредбу да се те исте обвезнице могу ломбардовати код државних новчаних завода са 75 одсто берзанске вредности. Даље банке нису имале никакву бригу: Поштанска штедионица је имала сама да брине да обвезнице не падају и да их она по чврстој тенденцији откупљује.
Таква политика је довела до тога да су огромни штокови обвезница нагомилали у државним банкама. Банке су остале без ликвидних средстава. Зато се приступило новом пласирању тих истих државних обвезница из државних руку у приватне руке. Пошто више није било могућности великим шпекулацијама, јер је са курсом од 400 динара засићен каматњак, па се није могао очекивати никакав нови и брзи скок, министар финансија и Дирекција поштанске штедионице долазе на нову идеју, да се обвезнице врате у руке ситног грађанина. И сада почиње продаја тих истих обвезница за готово купљених од шпекуланата путем уступања на отплату по цени од око 500 динара. На тај начин, помоћу државе, ове обвезнице уз страховиту зараду великих шпекуланата узимају се у бесцење од правих оштећеника, да би се под врло високим курсом поново вратиле у руке народа.
Цела ова афера била је врло добро позната Александру, пошто је јавност о њој брујала. Међутим, Стојадиновић је исто тако знао колико је Александар искористио тајну коју му је он поверио, да се на овом послу може зарадити. И зато између њих, иако је дошло до политичког трвења, постоји један пакт који их је везивао на игнорисање афере са ратном штетом – пакт узајамног ћутања. Ово је нарочито важно за однос Александров према Стојадиновићевом сараднику, генералном директору Поштанске штедионице Милораду Недељковићу. Александар је с времена на време вречао на Недељковића, али и у оним моментима кад је Недељковић имао да одлети са свога положаја на тражење претпостављених министара, Александар је увек лично интервенисао да му се ништа не деси. Њихов однос био је однос два саучесника у пљачкању народа.
Чудна је судбина тих обвезница. Оне су издате у циљу обештећења грађана који су претрпели непријатељска разарања. Међутим, баш те исте обвезнице биле су средство пуног осиромашавања оштећених грађана и великог богаћења оних који уопште нису претрпели никакво зло од рата. Оне су биле извор шпекулација. Преко њих, уз владаочев благослов, уз непосредно његово учешће, дошли су до средстава за богаћење финансијски шпекуланти.
Краљ – пиљар
Краљ није могао никако да своју кујну снабде добрим поврћем и, нарочито, јагодама. Стручњаци су полетели да питање реше и решили су га. Укинута је такозвана државна топчидерска економија, коју је установио још кнез Милош. Она је непотребна. Имање је требало некоме уступити и уступљено је. Уступљено је Њ. В. Краљу на употребу. Створен је угледни баштованлук и живинарник. Радну снагу давала је краљева гарда, да се не би вредни земљорадници – гардисти запарложили. Како су они производили више него што је краљу било потребно, почели су тиквице, карфиол, јаја са топчидерске економије да се продају на београдској пијаци.
Међутим, иако је био врло раскошан у примању поклона, Александар се није много претргао кад је требало нешто лично да купи. Ту је врло лагано и после великих ценкања, долазио до решења. Спорови су били на све стране.
Управа двора је била један од купаца ратне штете. То је непобитно утврђено. Тражена су чак и дискретна обавештења. Она су дата. Тврдило се да је Александар куповао ратну штету да би обвезницама исплаћивао набавке на име репарација, које је он за себе вршио из државне репарационе квоте, пошто му је држава признавала номиналну вредност обвезница као средство плаћања. Александар је стварно на име репарација набављао све. На име репарација набављао је материјал за своју задужбину у Тополи. На име репарација набавио је и онај део инсталација Студентског дома који је сам платио. На име репарација уредио је своју винару у Тополи. На име репарација попунио је своју коњушницу. На име репарација набавио је масу приватних предмета. И све је то платио у обвезницама ратне штете. А када су му већ неке обвезнице биле сувишне, он их је продао на берзи користећи високи курс по коме их је откупљивала Поштанска штедионица. На тај начин, он је био један од оних који у овом послу нису могли да се љуте на Стојадиновића и Недељковића. Зато је Александар, нарочито за овога другога увек говорио да нема политичког смисла, али да је велики финансијер.
Дакле, у погледу репарација, Александар је имао чудна схватања. Он је показивао да не разликује државно и своје, али само на штету државе. Низ предмета набављени су на рачун репарација и постављени пред предају појединих објеката на његову употребу. Такав је био случај са Топчидерском економијом. По упутству двора, економија је претходно снабдевена свима справама, на пример инкубаторима за производњу пилића, непосредно пред предавање двору. И онда је све предато као целина. Сличан случај био је и у погледу снабдевања старога и новога двора. Ти дворови су били државна својина и снабдевани од државе. Кад су примили репарације Александар се уселио у свој приватни дворац на Дедињу, а онда се све то селило у приватни двор.
Велика пљачка Народне банке
У поглављу које носи назив “Краљ Александар и Народна банка” Милан Бартош описује како је након оснивања Народне банке краљ Александар “осетио да је промашио једну велику добит и зато је министар финансија позвао синдикат банака да извршивши разрез акција које уступа краљу. Углавном редуцирани су уписи три велике задруге: Београдске задруге, Извозне банке и Јадранске банке, и делови од њих одузети уступљени су Александру. На тај начин Александар је постао великим акционаром Народне банке, заједно са 60 других породица, с тим да му је приход од акција (дивиденда) за четири године исплатио целокупну уписану суму, а акције су од 500 динара, с обзиром на огромне резерве Народне банке, скочиле до курсне вредности од преко 6.000 динара. На овај начин Александар се потпуно идентификовао са оним малим бројем београдских финансијера и банкара који су држали апсолутни монопол прихода од Народне банке. Народна банка је добила монопол емисионе службе, то ће рећи бесплатно дошла до новчаних средстава издавањем папирнога новца, па је на тај начин могла да вуче огромне камате од кредита које је давала. Њена кредитна политика истовремено је представљала контролу целокупног тржишта и могућност да се финансирају она предузећа која су по плану управљача Народне банке имала да буду фаворизована.
Утицај Александров у Народној банци био је огроман, не само по броју акција већ и по томе што је с обзиром на измене после 6. јануара, у рукама апсолутистичке владе било постављање извршнога одбора. У једном моменту Народна банка је била извор обезбеђења Александровог пласмана у конзорцијуму Драгише Матејића, личног пријатеља Александровог.
Овај конзорцијум, у времену опште кризе 1928 – 1932 године, био је на ивици пропасти. Спремао се стечај. У томе моменту, Александар је дошао на идеју да би требало да буде обештећен у пуном износу и да би се то омогућило требало је конзорцијуму “Бели орао” дати ликвидна средства. 18 милиона Александровог новца могло се исплатити само ако се Драгиши Матејићу, или његовим предузећима да потребан зајам, бајаги за финансирање предузећа. А чим је ово одобрено и реализовано, Драгиша Матејић исплатио је свога главнога финансијера. Александар је стопроцентно намирен. Предузећа су још неко кратко време вегетирала, да би се испунио услов преласка из сумњивог доба по Стечајном закону, па су предузећа пала под стечај.
Зна се да су тада главни повериоци овога конзорцијума били јавне финансијске установе: Народна банка, Државна хипотекарна банка и Поштанска штедионица. Краљ је намирен, а ове јавне установе, да не би потпуно пропале, поравнале су се са другим повериоцима и преузеле имовину концерна на себе да се полагано намирују. Врло је симптоматично да се краљ потпуно намирио, док су средства Друштва за напуштену децу, Београдски сиротињски дом ушла у стечај и њихова исплата вршена је по Стечајном поступку. Узгред буди речено, краљ је био покровитељ овога друштва.
Из књижице од тридесетак страна, Нови магазин у скраћеном облику објављује најзанимљивије делове. Овде ћемо само још поменути наслове два чланка који нису могли ући у овај избор: “Како је краљ приграбио Београдску задругу” и “Како је Александар пожаревачком афером опљачкао народ”. Места није било ни за краљев однос према селу и сељаштву, али ћемо овде навести закључни пасус кратке и бритке Бартошеве анализе “сељачког питања”: “кроз Привилеговану аграрну банку, која штити зеленаше, кроз Закон о заштити земљорадника, који у ствари заштићује банке и кроз законе о ревизији аграрне реформе, које су уперене против сељака и диктоване у корист великопоседника, шестојануарска монархија најбоље је доказала да је њена новчана веза са такозваним горњим слојевима висока цена коју је народ платио и поднео на својој грбачи”.
Златни рудник
Како је краљ уз помоћ Корошеца и полиције дошао до рудника злата Наресница
Правни саветник Александров и кум Петра Живковића, зет Милана Дуњића, иследник у солунској афери, Јован Тодоровић, био је у пословним везама са са краљем Александром. На интервенцију Александрову, за време шестојануарске диктатуре, Јован Тодоровић и његов шурак адвокат Дуњић, добили су право истраживања златних рудника у Нересници. Сви су знали да тај рудник има непосредне рачунске односе са благајном круниних добара. Колика је тачно била та веза, није било лако утврдити. Јоца Тодоровић и Дуњић на суду су се појавили као власници концесије. Они су, као такви, били уписани у рударску књигу и водили рудник.
После марсељског атентата, Павле Карађорђевић, који је био лични пријатељ Јоце Тодоровића, покренуо је ствар и бацио у службену јавност пуну светлост. На дан добијања концесије, Јован Тодоровић дао је Александру контраписмено. У том контраписмену он се изјаснио да је само штроман Александров у уживању концесије и да је готов да на први позив Александров, или његових наследника, без накнаде пренесе концесију на Александра и положи му рачун за вођење послова. На основу тога, адвокат Александрове масе Вељко Петровић, по Павловом пуномоћству као тутора масе, покреће поступак противу Тодоровића и Дуњића и захтева пренос концесије и предају рудника.
Тодоровић се опире. Он доказује да је такав уговор немогућ по праву, јер се концесија не може имати на туђе име. Да не може бити преноса без једног правног основа и без одобрења надлежне власти. Концесионар постаје титулар права и њиме слободно располаже. Тодоровић доказује да је између Александра и њега у ствари, постојао само уговор о финансирању и да је исправа о евентуалној цесији била само исправа о гаранцији, за случај да Тодоровић и Дуњић не изврше своје финансијске обавезе према Александру. Даље тврди, да је између њих постојао известан други однос, који је цело питање наводио у корист Дуњића и Тодоровића. Међутим, чим је ствар покренута, београдска полиција је упала у канцеларију Јоце Тодоровића, у Бирчаниновој улици, и однела целокупну Тодоровићеву адвокатску архиву, натоварену на два камиона, и Тодоровић је више никада није добио. Тодоровић тврди да је у тој архиви било писмених доказа о раскиду ортачког односа између Александра и њега, да је рудник остао чисто његов.
Петровић је, путем полиције, путем такозваног државинског спора, добио привремену наредбу да се рудник одузима из државине Јоце Тодоровића и Дуњића и преда у државину маси покојног Александра по томе основу што је Тодоровић дужан да рудник преда правом господару, чим он то затражи. Суд је одлуку поништио и сада настаје смена свих судија у Кучеву и стварање новог окружног суда у великом Градишту (издвајање из Пожаревачког суда), али ствар није ишла ни овим путем.
Нашао се нови пут. На основу поменутог писмена, противно начелу да рударска власт не расправља спорове између повластичара и трећих лица, него само убележава евентуалне прибелешке у рударску књигу, Министарство шума и рудника доноси одлуку по којој се, и поред противљења Тодоровићевог, концесија преноси са Јоце Тодоровића и Дуњића на масу Александра Карађорђевића. Закон је стварно повређен, јер у случају противљења ствар мора ићи претходно на судску расправу. До расправе није ни дошло. Ствар остаје нерасправљена, иако Тодоровић покреће редовну парницу код суда. Место да административни поступак мирује док се не заврши редован судски поступак, судови усвајају нову праксу којом мирује судски поступак док се у административном поступку не расправи да ли је присилан пренос могао да буде извршен.
За то време управа дворских добара преузима вођење рудника и води га као краљево добро. Интересантно је да за то време ово предузеће није плаћало порез, нити ма какве таксе, јер се полазило од начела да је краљ ослобођен плаћања пореза и такса, чак и ако се овде ради о једном чисто течевинском индустријском предузећу. Још је важније истаћи, да за цело ово време сви транспорти од Београда за Кучево, који се тичу нересничког рудника, па чак и јамског дрвета које иде у рудник путује бесплатно државним железницама.
Порези
Како је Александар путем повластица систематски пљачкао народ
Краљ сваке године добијао одређена средства за покриће својих, односно потреба породице и двора. То се звало “цивил-листа”. И та “цивил-листа” је разним махинацијама повећавана (па је тако уместо званично одобрених 24 износила 56 милиона динара), али о томе се, како каже Бартош, “није дискутовало”. Поред тога, међутим, краљ је уживао и низ других повластица.
Пре свега, краљ је имао повластицу да не плаћа порезе. Првобитно се схватало да се ова повластица односи само на цивил-листу, али временом, Александар је дошао на идеју да се то може врло широко тумачити. Пореза је по закону од 1928. године дажбина коју не подноси владалац на своје приватно имање. Ускоро, Александар отвара течевинска предузећа – производња вина и ракије у Тополи и на Демир-Капији, баштованлук и живинарник на државном имању у Топчидеру итд. Ова течевинска предузећа раде на потпуно комерцијалној основи, али се сматрају као краљево приватно имање и ослобођена су порезе. На тај начин владалац излази на пијацу способнији да конкурише другим произвођачима.
Реч пореза схваћена је у најширем смислу. Схватило се да то обухвата све јавне дажбине. Ту су укључене и државне и самоуправне трошарине. Конкретно питање се поставило пред Београдском општином. Управа двора довлачила је огромне количине намирница у Београд и предавала је декларације за потребе “двора његовог величанства”. Та роба била је самим тим, ослобођена плаћања трошарине. Али, у пракси, роба је била предмет трговине. С једне стране, у самом старом двору, у личној згради, отворен је магацин. Ту се испод пијачних цена, али изнад цене коштања, продавала најразличитија роба дворском особљу и пријатељима дворске куће. Створила се група повлашћених монархиста и то на штету буџета града Београда. С друге стране, један део те робе одлазио је на пијаце и продаван је јавно на тезгама као производе са краљевог имања. Узгред буди речено, продају су вршили војници гардисти, у чизмама и чакширама, без блуза, полуграђански обучени.
Ова повластица ушла је и у царински закон. Низ повлашћених личности користио се именом управе двора. Царинарница на Сави отпремала је свакога дана читаве камионе предмета за двор.
Подразумевајући да краљ не плаћа таксе, уведене су дворске цигарете. Монопол их је избацивао и по цени коштања продавао двору.
Једна од богато искоришћених повластица била је повластица неплаћања таксе на шећер. Као што је познато, код нас је шећер био скуп, јер је половина цене ишла на монополске таксе.
Једна од великих повластица коју је Александар врло обимно искоришћавао, била је повластица на железници. Двор је био ослобођен плаћања железничких такса.
Нарочити начин да се цивил-листа не троши на све оно на шта је намењена, било је пребацивање дворског особља на државни буџет. У овој области Закон о цивилној кући Њ.В. Краља био је кулминација злоупотреба. Целокупно дворско особље, убрајајући ту и најинтимнију послугу, добило је положај државних службеника. Сви су они разврстани и држава је примила на себе исплату њихових принадлежности.
Тешко је наћи ствари које је Александар, а после њега Петар и Павле, набављао о свом трошку. Све је то вршено преко војнога буџета и сматрало се да је та служба државна. Међутим, то је било просто подмирење или личних потреба двора или његових течевинских предузећа.
Краљ је чак и своје добротворне установе, попут Студентског дома у Београду, више плаћао из државних него и сопствених средстава.
Kralj Aleksandar1Краљ – кријумчар девиза
Александар је био једина личност која је своје улоге отворено држала у разним предузећима у иностранству, не региструјући их код Народне банке и не уступајући своја потраживања у иностранству по обавезним прописима за девизни сток државе. Сваки је грађанин морао да стави на расположење држави своја потраживања према иностранству. Да Александар има велика скривена приватна потраживања у иностранству била је јавна тајна. Светозар Прибићевић је објавио списак тих његових потраживања и нудио је да, у случају неистине, одговара за клевету пред париским судом. Александров адвокат није поднео тужбу. Та су потраживања делимично јавно доказана приликом пописа Александрове масе. Међутим, нико није преузео никакве мере да их унесе у девизни шток. Овим се најбоље види његов однос према Народној банци, која је гонила и најмање прекршиоце девизних прописа за ситне емигрантске чекове наших печалбара из Америке.
Некретнине
До огромних имања и двораца Александар је дошао путем пљачке
“Домаћинско” осећање Александра Карађорђевића, нарочито се огледа у његовој жељи да постане сопственик што већег броја дворова и то не државних зграда, које би му биле стављене на привремено уживање, него правога непокретнога, његовог личног власништва, које је ипак, због његове личне користи, проглашено за јавно употребно добро, како издржавање и одржавање зграда и паркова не би оптеретили његову цивилну листу него државни буџет.
БЛЕД: Први почетак његовог стицања замкова био је откуп дворца принца Виндишгреца на Бледу. То је будући Сувобор. Сувобор је купила, опремила и поклонила држава Александру као признање за његове ратне заслуге. Војска је узела на себе да Сувобор снабдева радном снагом, а словеначке месне власти одржавале су парк и сносиле све материјалне издатке. Александру се допало ово за раније српске дворове неуобичајено стварање резиденција ван Београда.
ХАН ПИЈЕСАК: Затим је дошао опет поклон у Босни. “Босна није хтела да изостане иза Словеније”. Александру је поклоњен Хан Пијесак. Поново издаци за државу. Постављено је ново дворско особље које оптерећује државни буџет. Уз дворац иде ловиште, ловиште тражи шумаре, шумаре треба неко да плаћа – дворска управа на државни рачун.
БЕЉЕ: У Војводини је требало такође нешто дати. Ту је било много простије. Бивши дворац надвојводе Фридриха на Бељу министар финансија поклонио је краљу. Кроз финансијски закон решење је озакоњено по оној пракси која је створила анонимне законе у бившој Југославији. На крају сваког финансијског закона био је један параграф, који је гласио: “Примају се и одобравају се решења Министарског савета”. И онда читава страна набрајања бројева и датума. У једном од тих бројева и датума било је и решење о Бељу. Нико живи није знао шта садрже ти прокријумчарени закони.
ЗАГРЕБ: Али краљ је хтео да има и дворац у Загребу. То је било мало теже. Тешко је било наћи пута и начина да се у Загребу набави двор. Ипак, постављена градска управа у Загребу, требало је да да доказа своје лојалности, те је купљен из општинског буџета дворац на Тушканцу и поклоњен Александру. Опрему је дала загребачка општина. Одржавање је примила на себе држава.
ДЕМИР-КАПИЈА: Међутим, зар “осветник” Косова да остане без имања у такозваној Јужној Србији? И то је питање решено. Држава је подигла краљу “скроман” дворац на Демир-капији и приде му дала око 500 хектара винограда и зиратног земљишта. Нека благује и нека се одмара над хучним Вардаром! Опет нова управа, нови чиновници, нови издаци за државу.
Афера са оријенталним железницама
Како је држава оштећена са 300 милиона француских франака, а краљ Александар зарадио преко 100 милиона
Реч је о одлуци да Југославија купи пакет акција Оријенталних железница, након чега је постала власник железничке пруге Ристовац – Солун. Тврдило се да је то за државу корисно да би се осигурао Слободан пут за југословенску слободну зону у Солуну. Међутим то нашим железницама није било ни од какве користи. Влада у Атини је део пруге на својој територији сматрала грчким власништвом. Београд је, међутим, закључио уговор, исплатио преко 300 милиона француских франака и купио све акције, чак и онај део који би се, пропорционално, имао односити и на железничку мрежу на грчкој територији.
Сви напади који су започели у јавности против Велизара Јанковића, министра саобраћаја, врло брзо су заустављени. Велизар је поверљиво објашњавао и доказивао да је куповина свршена ван његовог учешћа и да је он просто целу ствар само спровео. Приватном анкетом утврђено је да су те акције, које су котиране око 20-25 од номинале, на париској берзи плаћене по пуној вредности. Купила их је наравно и београдска влада. То је значило да је на целој афери неко зарадио око 240 милиона француских франака за шест месеци.
Интересантно је да је 1924. године ова афера била предмет формалне тужбе против одговорних министара, али да је она, као и неколико других афера Лазе Марковића, Којића и Сршкића, решена једним одлучним краљевим ударцем – распуштањем Народне скупштине.
Много доцније, Светозар Прибићевић је у Паризу тврдио да је отприлике у исто време једна велика сума новца уписана на име разних личности по текућим рачунима. Преко 100 милиона француских франака је дошло на име Александра Карађорђевића. Нуђени су докази, изазивана је његова личност, тражено је да подигне тужбу за клевету, али до тужбе није дошло. Краљ је ћутао.
МОРОВИЋ: Краљ је изјавио жељу да има једно ловиште близу Београда. Држава је имала да се постара да се та жеља испуни. Требало је да буде то ловиште у непосредној близини Београда. Од Петроварадинске општине држава је купила сектор шума у Моровићу и поклонила краљу. Ствар је била решена. Створена је нова дворска шумска управа. Издаци падају на рачун државе. Краљ врши право лова и убира шумске приходе.
Све је ово повукло несразмерно разгранавање дворске администрације. Створена су нова звања. Управник дворске економије, економски помоћник управника двора, инспектор дворских ловишта, шеф дворске шумарије, – све су то висока саветничка звања, плаћена на рачун државе.
БЕЛИ ДВОР: Једна од мера личног богаћења Александровог била је куповина плацева на Дедињу за подизање сопственог двора. И та је куповина проведена путем махинација које су имале да му обезбеде јефтинију куповну цену. У три маха општина београдска мењала је свој грађевински рејон.
Ствар је била у томе да је Александар куповао имања док је земљиште намењено двору било ван грађевинског рејона. Кад је завршио са куповином сматрао је да је време да се овај рејон укључи у грађевинску зону. То је поскупило вредност околних имања. Међутим, остало је још имања за куповину. Архитекти су му саветовали да прошири свој првобитни плац. Сада је општина целу ту зону поново избацила из грађевинског рејона и објавила да се ту неће моћи зидати. Цене имања падају и она се више не оптерећују изузетним преносним таксама. У овој коњунктури Александар докупљује имања, па се по завршеним операцијама доноси нова одлука општинског одбора да се накнадно купљена имања укључују у грађевински рејон. Продавци су сматрали да су непосредно и на скандалозан начин преварени. Али, ствар је била већ свршена.
МИЛОЧЕР: На Црногорском приморју Александар је добио на поклон земљиште за грађење свог замка Милочера. Замак је грађен о његовом трошку. Али не само да је изграђивање било добрим делом државном радном снагом и на рачун државе, него је, до рата, остао неокончан спор чак и са самим архитектом – пројектантом. Позван је општински архитекта Ђорђе Лукић да пројектује овај замак и наџире изградњу. Он је то урадио. Ствар је била свршена, али Лукићу није дата никаква награда. Лукић, средством свога права обратио се за награду. Управа двора је покушала да му докаже да је то његова службена дужност. Ни Александар ни његови наследници нису Лукићу платили оно што му је по свим законима и по најосновнијој правди припадало.
Све ово показује да је Александар био човек који је краљевски положај врло ревносно искоришћавао за стицање својих непокретних имања. Он се богатио на рачун народа и имао је велике захтеве. Он је увек тражио најбољу опрему и љутио се када се не разуме како краљ треба да репрезентује. Али када је требало шта платити из свога џепа, па макар то служило и на увећање његове имовине, био је врло обазрив, врло штедљив, толико штедљив да је закидао оно што је тековина генерација бедних сељака и непосредна зарада људи чију је радну снагу искоришћавао. Зна се да је око њега била маса саветника који су штитили његове интересе, али ипак, резултат је био јасан – Александар је вукао корист из народнога труда.
Афера ратне штете
Како је Александар ратне репарације искористио за сопствено богаћење
Једна од афера која је у своје време произвела огромно интересовање и за коју је тврђено да је посредно њен актер био и сам Александар, јесте афера ратне штете.
Када су издате обвезнице ратне штете, онда су ситнији људи стављени пред дилему: шта да раде с тим обвезницама. Објављено је да ће њихова амортизација и исплата купона бити уведена тек кад финансијске прилике то допусте. Подвлачимо да су били у питању само ситни људи, јер је пре тога влада донела уредбу да се крупни привредници обештећују у репарацијама, рачунајући вредност репарационих објеката алпари са обвезницама.
Обвезнице ратне штете, у свом првом периоду, откупљиване су од стварно оштећенога народа по цени око 120 динара за 1.000 динара. Долазећи за министра финансија, Милан Стојадиновић је критиковао сам начин обештећења. Јавно је доказивао да држава неће бити у стању да врши финансијску службу по овим обвезницама. У народу је изгубљено свако поверење у папир. С друге стране, низ банака непосредно повезаних са Стојадиновићем, па и дворска благајна, почеле су да купују обвезнице ратне штете. Када су ти шпекуланти накуповали велике штокове обвезница ратне штете, Стојадиновић је дао нову изјаву. Он је изјавио да је успео да осигура исплату купона и извлачење папира. Наговестио је да финансијска служба почиње. Папир је, природно, скочио за 150 одсто. И сада, да би папир још више скакао, државне банке почињу да купују папире на берзи. Нарочито се у томе истакла Поштанска штедионица. Њен генерални директор др Милорад Недељковић, купује сваку количину појављених обвезница на берзи и из дана у дан папир скаче. У међувремену и краљева благајна и Стојадиновићеве банке, нарочито Јадранско-подунавска банка, избацују своје штокове из руку, тако да се цени да је овим операцијама једна мања група шпекуланата зарадила око 600 милиона динара.
Топола: Краљ – хотелијер и отимач сељачке земље
Још његов отац, Петар I имао је жељу да створи велико дворско приватно имање у Тополи. Александар је то продужио. Првобитна замисао да то буде летњиковац, напуштена је. Александар је замислио да то буде угледна економија, како би се сељаци учили бољем реду у вођењу имања. Дакле, створио је угледно винарство. Узгред буди речено, отворио је на имању чак и хотел којим је управљао нарочити управник – активни официр додељен у службу на двор.
Жеља Александрова била је да се цео Опленачки вис претвори у његово имање. Милом или силом, откупљивао је од сељака њихову дедовину. Али, било је комшија који су више волели да задрже суседске односе са двором, него да пођу путем сеоских пролетера. Државни геометри заокружили су краљево имање и захватили и њихове делове. И сада су настали дуги, можда правно још нерасправљени спорови између краља и сељака. Није било власти која би натерала двор, у државинском спору, да се васпостави тапијско стање. Место да имање држи онај ко је власник по тапији, држао га је двор. С друге стране, просте тужбе, приговори на расправама, па чак и учтиве молбе, сматране су као опорочење власти. Тридесет дана затвора није гинуло.
Како је Александар примером служио околним сељацима види се из његовог односа према Венчачкој виноградарској задрузи.
Топола није била развијена. Она је била мањи виноград и није имала сопствене винаре. У то време, двор се уписао као задругар у Венчачку виноградарску задругу. Чак је купио једну велику стаклену бачву и дао на употребу задрузи. Али, по задружним правилима, задругар је дужан да целу бербу из својих винограда преда задрузи. Виноград се ширио. Александар је довео стручњака из иностранства да прерађује вина и вињак. Посао је био уносан. Могао је слободно да иступи из задруге. Међутим, он је нашао за погодно да и даље остане задругар. Али, противно правилима, бољи део бербе, бољи квалитет грожђа, слао је у своју винару, а оно горе грожђе покушао је да шаље у Венчачку виноградарску задругу. Сељаци су хтели да покажу своју задругарску свест, па су свога великог задругара прво опоменули, а затим позвали да напусти задругу. Другим речима, искључили су га. Онда се Александар сетио да је бачва његова, да се изнесе из задружног подрума.
Неки политичари су приметили целу ову игру и покренули питање и код владаоца. Међутим, он је одговорио врло ласкаво по министра финансија. Говорило се да је патриотска дужност свакога човека да подржава вредност државних хартија и да повећава њихов курс. Интервенција Поштанске штедионице сматрана је као пожељна и држава је врло брзо, преко својих новчаних завода постала власник огромног броја ових обвезница.
Прави оштећеници добили су око 10 одсто од номиналне вредности оштећења. Посредници су за четири месеца зарадили око 150 одсто од онога што су уложили. Држава, која је могла те исте хартије да годину дана раније откупи по 10-12 одсто, платила их је по 30-33 одсто. Али, да би шпекулације могле да буду још јаче и уносније, требало је прегледати кредите који су одобравани из јавних средстава овим банкама.
Дакле, све те банке, пре свега, добиле су кредите за куповање обвезница, тако да су целу шпекулацију извршиле новцем Народне банке. Чим је изазван скок, одмах је министар финансија донео наредбу да се те исте обвезнице могу ломбардовати код државних новчаних завода са 75 одсто берзанске вредности. Даље банке нису имале никакву бригу: Поштанска штедионица је имала сама да брине да обвезнице не падају и да их она по чврстој тенденцији откупљује.
Таква политика је довела до тога да су огромни штокови обвезница нагомилали у државним банкама. Банке су остале без ликвидних средстава. Зато се приступило новом пласирању тих истих државних обвезница из државних руку у приватне руке. Пошто више није било могућности великим шпекулацијама, јер је са курсом од 400 динара засићен каматњак, па се није могао очекивати никакав нови и брзи скок, министар финансија и Дирекција поштанске штедионице долазе на нову идеју, да се обвезнице врате у руке ситног грађанина. И сада почиње продаја тих истих обвезница за готово купљених од шпекуланата путем уступања на отплату по цени од око 500 динара. На тај начин, помоћу државе, ове обвезнице уз страховиту зараду великих шпекуланата узимају се у бесцење од правих оштећеника, да би се под врло високим курсом поново вратиле у руке народа.
Цела ова афера била је врло добро позната Александру, пошто је јавност о њој брујала. Међутим, Стојадиновић је исто тако знао колико је Александар искористио тајну коју му је он поверио, да се на овом послу може зарадити. И зато између њих, иако је дошло до политичког трвења, постоји један пакт који их је везивао на игнорисање афере са ратном штетом – пакт узајамног ћутања. Ово је нарочито важно за однос Александров према Стојадиновићевом сараднику, генералном директору Поштанске штедионице Милораду Недељковићу. Александар је с времена на време вречао на Недељковића, али и у оним моментима кад је Недељковић имао да одлети са свога положаја на тражење претпостављених министара, Александар је увек лично интервенисао да му се ништа не деси. Њихов однос био је однос два саучесника у пљачкању народа.
Чудна је судбина тих обвезница. Оне су издате у циљу обештећења грађана који су претрпели непријатељска разарања. Међутим, баш те исте обвезнице биле су средство пуног осиромашавања оштећених грађана и великог богаћења оних који уопште нису претрпели никакво зло од рата. Оне су биле извор шпекулација. Преко њих, уз владаочев благослов, уз непосредно његово учешће, дошли су до средстава за богаћење финансијски шпекуланти.
Краљ – пиљар
Краљ није могао никако да своју кујну снабде добрим поврћем и, нарочито, јагодама. Стручњаци су полетели да питање реше и решили су га. Укинута је такозвана државна топчидерска економија, коју је установио још кнез Милош. Она је непотребна. Имање је требало некоме уступити и уступљено је. Уступљено је Њ. В. Краљу на употребу. Створен је угледни баштованлук и живинарник. Радну снагу давала је краљева гарда, да се не би вредни земљорадници – гардисти запарложили. Како су они производили више него што је краљу било потребно, почели су тиквице, карфиол, јаја са топчидерске економије да се продају на београдској пијаци.
Међутим, иако је био врло раскошан у примању поклона, Александар се није много претргао кад је требало нешто лично да купи. Ту је врло лагано и после великих ценкања, долазио до решења. Спорови су били на све стране.
Управа двора је била један од купаца ратне штете. То је непобитно утврђено. Тражена су чак и дискретна обавештења. Она су дата. Тврдило се да је Александар куповао ратну штету да би обвезницама исплаћивао набавке на име репарација, које је он за себе вршио из државне репарационе квоте, пошто му је држава признавала номиналну вредност обвезница као средство плаћања. Александар је стварно на име репарација набављао све. На име репарација набављао је материјал за своју задужбину у Тополи. На име репарација набавио је и онај део инсталација Студентског дома који је сам платио. На име репарација уредио је своју винару у Тополи. На име репарација попунио је своју коњушницу. На име репарација набавио је масу приватних предмета. И све је то платио у обвезницама ратне штете. А када су му већ неке обвезнице биле сувишне, он их је продао на берзи користећи високи курс по коме их је откупљивала Поштанска штедионица. На тај начин, он је био један од оних који у овом послу нису могли да се љуте на Стојадиновића и Недељковића. Зато је Александар, нарочито за овога другога увек говорио да нема политичког смисла, али да је велики финансијер.
Дакле, у погледу репарација, Александар је имао чудна схватања. Он је показивао да не разликује државно и своје, али само на штету државе. Низ предмета набављени су на рачун репарација и постављени пред предају појединих објеката на његову употребу. Такав је био случај са Топчидерском економијом. По упутству двора, економија је претходно снабдевена свима справама, на пример инкубаторима за производњу пилића, непосредно пред предавање двору. И онда је све предато као целина. Сличан случај био је и у погледу снабдевања старога и новога двора. Ти дворови су били државна својина и снабдевани од државе. Кад су примили репарације Александар се уселио у свој приватни дворац на Дедињу, а онда се све то селило у приватни двор.
Велика пљачка Народне банке
У поглављу које носи назив “Краљ Александар и Народна банка” Милан Бартош описује како је након оснивања Народне банке краљ Александар “осетио да је промашио једну велику добит и зато је министар финансија позвао синдикат банака да извршивши разрез акција које уступа краљу. Углавном редуцирани су уписи три велике задруге: Београдске задруге, Извозне банке и Јадранске банке, и делови од њих одузети уступљени су Александру. На тај начин Александар је постао великим акционаром Народне банке, заједно са 60 других породица, с тим да му је приход од акција (дивиденда) за четири године исплатио целокупну уписану суму, а акције су од 500 динара, с обзиром на огромне резерве Народне банке, скочиле до курсне вредности од преко 6.000 динара. На овај начин Александар се потпуно идентификовао са оним малим бројем београдских финансијера и банкара који су држали апсолутни монопол прихода од Народне банке. Народна банка је добила монопол емисионе службе, то ће рећи бесплатно дошла до новчаних средстава издавањем папирнога новца, па је на тај начин могла да вуче огромне камате од кредита које је давала. Њена кредитна политика истовремено је представљала контролу целокупног тржишта и могућност да се финансирају она предузећа која су по плану управљача Народне банке имала да буду фаворизована.
Утицај Александров у Народној банци био је огроман, не само по броју акција већ и по томе што је с обзиром на измене после 6. јануара, у рукама апсолутистичке владе било постављање извршнога одбора. У једном моменту Народна банка је била извор обезбеђења Александровог пласмана у конзорцијуму Драгише Матејића, личног пријатеља Александровог.
Овај конзорцијум, у времену опште кризе 1928 – 1932 године, био је на ивици пропасти. Спремао се стечај. У томе моменту, Александар је дошао на идеју да би требало да буде обештећен у пуном износу и да би се то омогућило требало је конзорцијуму “Бели орао” дати ликвидна средства. 18 милиона Александровог новца могло се исплатити само ако се Драгиши Матејићу, или његовим предузећима да потребан зајам, бајаги за финансирање предузећа. А чим је ово одобрено и реализовано, Драгиша Матејић исплатио је свога главнога финансијера. Александар је стопроцентно намирен. Предузећа су још неко кратко време вегетирала, да би се испунио услов преласка из сумњивог доба по Стечајном закону, па су предузећа пала под стечај.
Зна се да су тада главни повериоци овога конзорцијума били јавне финансијске установе: Народна банка, Државна хипотекарна банка и Поштанска штедионица. Краљ је намирен, а ове јавне установе, да не би потпуно пропале, поравнале су се са другим повериоцима и преузеле имовину концерна на себе да се полагано намирују. Врло је симптоматично да се краљ потпуно намирио, док су средства Друштва за напуштену децу, Београдски сиротињски дом ушла у стечај и њихова исплата вршена је по Стечајном поступку. Узгред буди речено, краљ је био покровитељ овога друштва.
Нема коментара:
Постави коментар