Лажне Владине мере за спас Србије: почетак потпуног ропства

Грађани Србије су потпуно несвесни да је пакет мера Владе Србије за спас од економске кризе и банкрота директно погубан за државу и народ

После покушаја испирања мозга народу, Влада Србије је 8. октобра 2013. представила пакет мера који би Србију  требало да извуку из економске кризе и да је спасу од банкрота.

Али права сврха мера је супротна. У питању је куповина времена за распродају и распарчавање Србије, и сада смо на корак од државне катастрофе и друштвене провалије.

Давно издиктирано

Прича о „спасоносним мерама за Србију“ отпочела је давно. Једна од епизода одиграла се 5. јуна 2012. када је представљен економски извештај Светске банке о Србији и економским цвећкама у суседству.

Светска банка је поручила да смањење дуга и дефицита мора бити приоритет за нову владу Србије.Главни економиста СБ за Србију, Лазар Шестовић, овом је кратком и ултимативном захтеву усмено придодао и мере за смањење незапослености, која је на највишем нивоу у претходних 15 година.

Тада помињане мере су подразумевале повећање пореза на додату вредност (ПДВ) и замрзавање плата и пензија. Истом приликом је констатовао да је у Србији од 2008. уништено 560.000 радних места, да су издвајања за активне мере запошљавања до краја 2011. године биле око 0,1% БДП, четири пута мање него у ЕУ, а у 2012. години су додатно смањена за око 40% („Смањење незапослености и дуга приоритет за Србију“, Euractiv.rs, 5. јун 2012).

Нове мере Владе Србије објављене су 16 месеци касније — 8. октобра 2013. године. У овом периоду водећа Српска напредна странка је трагала за поузданим саучесником у економском (и политичком, због судбине КиМ) злочину који је увећан додатним задужењем Србије у износу од око четири милијарде евра.

Следећа епизода пред „одлучивање“ одиграла се са Међународним монетарним фондом у Вашингтону. Прелиминарни извештај мисије ММФ обелодањен српској делегацији 23. маја 2013. понавља уобичајене препоруке Србији из алгоритма зла. Тежиште се ставља на брзе и храбре структурне реформе. У супротном, средњорочне прогнозе ММФ, по којима се инвеститори равнају биле би неповољне у свим аспектима и то на средњи рок.

Извештај мисије је апострофирао мете финансијских лешинара, рецимо, неефикасне државне банке, које би држава морала да препусти странцима. Иронија је да је за очување српских банака довољна једна милијарда евра — 1,9% изнетог новца из Србије од почетка западњачке демократске револуције.

ММФ негодује и због великог броја прописа — јер сметају оргијању крупног капитала — као и због великог и неефикасног јавног сектора, који, по странцима, треба срезати и приватизовати.

Следећи део извештаја ММФ заслужује да буде уцело наведен: „Такође је потребна реформа предузећа. С обзиром на дуготрајне субвенције и заштићен положај државних фирми, мисија ММФ-а поздравља намеру власти у Београду да убрзају (у сарадњи са Светском банком)приватизацију јавних предузећа и повећају транспарентност њиховог пословања. Коначно, неопходна јереформа тржишта рада, да би се подстакло отварање нових радних места у приватном сектору.“ („ММФ: Пред Србијом огромни економски изазови“, Танјуг, 23. мај 2013).

Након упознавања режима са извештајем мисије ММФ, у Србији почиње кампања припреме јавности да прихвати „неопходне економске мере за спас државе“. По опробаном рецепту „олош економије“, медији праве густу мрежу економских и политичких заблуда како би грађани самиподмазали механизам који их води у пропаст.

Отвара се медијска и полицијска хајка на јавна предузећа, здравствене и образовне установе, домаће банке, Фонд за развој... Врши се посебна индоктринација народа у вези са „ситуацијом“ у „Србијагасу“, не би ли се друга уговорна страна (руска) намамила на најмањи погрешан потез у вези са „Јужним током“.

Кампања се подгрејава фразама Черчила и Маргарет Тачер да мора бити зноја и суза (вероватно и крви касније), да нема избора, да нема времена за чекање. Народ се плаши банкротом и хаосом као да он већ није на прагу.

Шест благовести по Лазару (и Саши)

Кључни аутори октобарских владиних мера за спас Србије од кризе и банкрота су министар привреде Саша Радуловић и министар финансија Лазар Крстић. Министар привреде није наступио на промоцији спасења.

Занимљиво је погледати које то мере Влада Србије предлаже и шта заиста стоји иза њих:

Прва мера је смањење зарада у јавном сектору од 2014. године. Сматрамо да је смањење симболично и служи само да попусти пажња народа за оно најгоре што касније следи. Смањење се не односи на плате оних државних службеника који их не примају из буџета. Тако су, рецимо, поштеђени запослени у агенцијама у којима стварно има шта да се узме, јер и оне узимају од народа кад и колико хоће. Добар пример је Агенција за арчење имовине уништених српских банака камелеонског назива — Агенција за осигурање депозита. Ове агенције су под политичком заштитом западних глобалиста. Намењена им је кључна улога преговарача у моменту преотимања државне имовине.

Друга мера је повећање ниже стопе пореза на додату вредност са 8 на 10 посто. Пошто су сви грађани потрошачи, овом мером се, по нама, негира политичка тврдња да су пензионери изузети од последица мера. По систему да смо сви криви за прекомерну потрошњу, сви плаћамо цех .

Трећа мера је реструктуирање јавних предузећа. Пошто је ово питање јако важно за обману народа, додатно се користе замагљујући изрази „структурне реформе“ као и „отклањање структурних слабости“. Ове језичке кованице могу значити свашта и ништа, па су идеалне за политичку употребу. Међутим, на основу искуства из преко 40 земаља у којима је организационо присутан, са више од 1000 активних ћелија, француски народни покрет против неолибералне глобализације светске привреде — „Атак“ (Attac) је искуственом методом дошао до занимљивих сазнања. Под притиском кризе, моћни гурају њихове мрачне реформе брзим темпом. Логика ММФ је увек иста: смањење дугова кроз приватизације и смањење социјалних услуга, подизање конкурентности путем смањења плата и уклањања радничких права (смањење ригидности тржишта рада). Последице су дубока рецесија и разорна друштвена криза. Другим речима: масовна незапосленост, сиромаштво, бескућништво, скок криминала и таласи самоубистава.

Четврта мера је смањење субвенција (помоћи) привреди. По речима Лазара то би требало да донесе највеће уштеде у буџету, као и приватизација 179 предузећа. Уштеде ће донети и реструктуирање великих јавних система, као и значајних комуналних предузећа. Стварни циљ странаца је стални профит и пацификација градског становништва. Ко не слуша — нема воде, нема струје, а питање је и за храну... Лазар је рекао да је Србија кренула ка ЕУ и да зато не сме да даје државну помоћ, осим пољопривреди и железници.

Знајући колико је бездушности и бандитизма показано у досадашњем току приватизације у Србији, црно се пише радницима који ће бити обухваћени овом мером, и њиховим породицама и свима нама. Питање је да ли смо ми игде „кренули“. Борба против корупције и бандитске приватизације није више „in“. Сада је то јачање приватног на рачун друштвеног сектора који још увек твори за ММФ неприхватљивих 45% друштвеног производа Србије.

А прича о ЕУ је лажна. И они и ми знамо да нисмо једно за друго у чврстом правно регулисаном загрљају. Тамо је већ доста сиротиње. Можемо лепо сарађивати као што то ради Исланд. Данашњој ЕУ (читај: Немачкој) треба само оно што је требало Барбароси и Хитлеру: пролаз на Исток. Све у свему, цинична је прича о забрани помоћи предузећима у земљи која је до недавно трпела толике блокаде, економска и ратна разарања.

Пета мера је да ко оде раније у пензију, пензија ће му бити нижа. Србија ће, изгледа, доћи у искушење да поново уведе лапот (за млађе: обредно убијање немоћних).

Шеста мера је материјална уштеда државних служби.Подржавамо ову меру, јер се надамо да ће се смањити број гажења грађана од стране државних службеника, њихових возача, рођака и осталих који се дочепају службеног аута.

Осим побројаног, смањиће се опорезивање рада тј. пословни трошак капиталиста (послодаваца).

Тренутак пред трагични слом

Крупну промену ће донети и гашење Фонда за развој, који је пре демократских промена имао важну и корисну улогу уједначавања регионалних услова пословања. Фонд је улагао тамо где није било привлачно за банке.

У међувремену није формирана најављивана Развојна банка Србије. А можда и не би требало, јер читамо у штампи да су „Голдман Сакс“ и „Сити банка“ заинтересоване за улагања у Србију. И Развојна банка Немачке је већ одавно мапирала свој плен у Србији.

Смисленост и математика владиних мера су јасне, како је истакао и Радоман Јовић, амбасадор у пензији: „спасоносни пакет би требао да утера у буџет Србије око 800 милиона евра,што је кап у океану потреба покрадене и опљачкане Србије“ („Шест мера владе — спас или ...“,Политика, 14. октобар 2013).

Владимир Вулетић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду, сматра да се иза претњи аргентинским сценаријем грађанима Србије може наслутити и далекосежни циљ реформи:„Реч је о стварању тзв.минималне државе чији је првенствени задатак да финансира репресивни апарат и обезбеђује услове за 'профитабилни бизнис', а од обичних људи очекује да у том оквиру брину о себи и траже посао.“ („Друга петолетка“, Политика, 24. октобар 2013).

Истога дана Танјуг као најновију вест објављује да ће директори и синдикати предузећа у реструктуирању (оних 179) тражити састанак са властима, у понедељак, 28. октобра, како би им предочили катастрофалну ситуацију и неспремност да то даље трпе.

Љубиша Несторовић, председник Самосталног синдиката хемије и неметала Србије, оценио је да нови законски предлог о раду „има за циљда задовољи Америчку привредну комору, ММФ, тајкуне и мафијуа не привреду Србије“(„Синдикати: Ово више нећемо да трпимо“, Танјуг, 24 октобар 2013). Исправна и храбра оцена Несторовића показује да је режимска машинерија негде оманула.

А ми сматрамо да, ако Влада Србије спроведе ове мере, то донети кардиналне промене и неповратно ропство Србије, општу пропаст државе и нације.

Време је за Атак у Србији.