Po gotovo opštoj oceni, SAD su pragmatična svetska sila, sasvim moderna svetska
imperija čiji je interes za ideologiju – u datom slučaju, za liberalističku
ideologiju – površan, sporedan i gotovo slučajan. Liberalizam se, po ovom
shvatanju, veoma lako meša s „demokratijom”: političkim sistemom u kome svako
(bar nominalno) ima pravo da ispoveda bilo koji politički stav i u kojem
nijedan sâm po sebi nema prednost nad drugim. U stvarnosti, liberalističko
shvatanje je ono koje dopušta mogućnost postojanja svim drugim i koja zato
nužno ostaju marginalna. Liberalizam nije samo stožerna tačka, on je, u stvari,
jedina legitimna ideologija amerikanizma, dok se eventualno postojanje suparničkih
doživljava kao eksces, kao incident, na sličan način kao što Amerika na
planetarnom nivou doživljava postojanje bilo kojeg potencijalnog konkurenta.
U osnovi, liberalizam koristi nešto „mekša” sredstva – umesto sasvim otvorene represije – ali zbog toga nije ništa benevolentniji prema svojim protivnicima. Kao i mnoge druge, liberalizam je totalitarna ideologija, ali ideologija čvrsto ukorenjena u američkom mentalitetu, čije je skrivena osnova protestantska, puritanska eshatologija. To su razlozi zbog kojih je, tokom poslednjih nekoliko decenija, a posebno posle rušenja Gvozdene zavese, Vašington delovao kao pravi mesijanski centar, čiji je zagonetni jezik počivao na retorici „demokratije”, „slobodne razmene” i „ljudskih prava”. Amerika je stvorena kao zajednica „izabranih” i među sobom jednakih, te neprobojnim zidom odeljena od „ostatka sveta”, ali njene ruke su ispružene ka čitavom čovečanstvu kojem ona nudi svoju eshatologiju, svoju „Blagovest”, svoje rešenje „zagonetke istorije”.
Amerika je nesumnjivi proizvod evropske civilizacije i nasleđa. Sasvim precizno: jednog sasvim osobenog dela tog nasleđa, koje savremeni zapadnjaci doživljavaju kao moderno, progresivno i „najzapadnije”, kao najvišu tačku civilizacijskog razvoja, ali Evropljani, pogotovu pravoslavni, kao istinsko zastranjenje, kao anomaliju… Da bismo ovo razumeli, potrebno je da se vratimo duboko u prošlost.
MANIFEST DESTINY
Crkveni raskol (1054) predstavlja jednu od najvažnijih, prvorazrednih činjenica evropske istorije; tek od tog trenutka moguće je govoriti o Zapadu (za početak rimokatoličkom), nasuprot evropskom i hrišćanskom, pravoslavnom Istoku. Upravo u rimokatolicizmu (kao „modernijem” i „progresivnijem”) začinju se tendencije koje će svoj vrhunac dosegnuti sa Reformacijom, a to su individualizam, ekonomizam i utilitarni racionalizam. (Maks Veber u svojoj studiji Protestantska etika i duh kapitalizma opisuje taj momenat rađanja kapitalizma iz duha radikalnog protestantizma, čija je osnovna pretpostavka da je materijalno bogatstvo znak Božje milosti.) One se u potpunosti ovaploćuju u „trgovačkom poretku” Engleske koja se, negde početkom 17. stoleća, konačno okreće moru i kolonijalnim osvajanjima i ubrzo postaje ne samo najrespektabilnija pomorska sila već i prava „morska civilizacija”. Pomorska, liberalna, trgovačka i kolonijalna Britanska imperija je nešto sasvim različito od još uvek duboko rimokatoličkih prekomorskih carstava Španije ili Portugala. U vezi s tim, Arnold Tojnbi govori o „principu tehnike”, i to „tehnike sasvim odvojene od svih normi (hrišćanske) tradicije”. Suprotstavljanje Engleske pravoslavnom Istoku, na geopolitičkoj i ideološkoj ravni, uskoro postaje apsolutno i beskompromisno. Počev od 17. veka, Rusija kao velika kontinentalna sila, u mnogome neočekivano, stupa na evropsku pozornicu – borba „gordog Albiona” protiv „ruskog medveda”, kroz vekove neprijateljstva, postaje osnovni motiv evropske političke i vojne istorije.
Reformacija i otkriće Novog sveta predstavljaju faktički istodobne istorijske događaje. Ka Americi, kontinentu na krajnjem Zapadu, zapućuju se najekstremnije protestantske sekte, privučene mogućnošću da upravo u praznim prostorima „Novog sveta”, na očigledan i konkretan način, realizuju svoje utopijske projekte. SAD su nastale kao savez najradikalnijih, fundamentalističkih protestantskih sekti, uverenih u svoju eshatološku misiju, u svoju Manifest Destiny („Bogom projavljenu sudbinu”), ili, drugim rečima, u podizanje Novog Jerusalima, Grada Gospodnjeg na zemlji, u kome će, kako je govorio Tomas Džeferson, „vuk i jagnje živeti u miru, jedno pored drugog”. Za veoma kratko vreme, one uspevaju da se potpuno emancipuju od svoje evropske otadžbine.
U osnovi, liberalizam koristi nešto „mekša” sredstva – umesto sasvim otvorene represije – ali zbog toga nije ništa benevolentniji prema svojim protivnicima. Kao i mnoge druge, liberalizam je totalitarna ideologija, ali ideologija čvrsto ukorenjena u američkom mentalitetu, čije je skrivena osnova protestantska, puritanska eshatologija. To su razlozi zbog kojih je, tokom poslednjih nekoliko decenija, a posebno posle rušenja Gvozdene zavese, Vašington delovao kao pravi mesijanski centar, čiji je zagonetni jezik počivao na retorici „demokratije”, „slobodne razmene” i „ljudskih prava”. Amerika je stvorena kao zajednica „izabranih” i među sobom jednakih, te neprobojnim zidom odeljena od „ostatka sveta”, ali njene ruke su ispružene ka čitavom čovečanstvu kojem ona nudi svoju eshatologiju, svoju „Blagovest”, svoje rešenje „zagonetke istorije”.
Amerika je nesumnjivi proizvod evropske civilizacije i nasleđa. Sasvim precizno: jednog sasvim osobenog dela tog nasleđa, koje savremeni zapadnjaci doživljavaju kao moderno, progresivno i „najzapadnije”, kao najvišu tačku civilizacijskog razvoja, ali Evropljani, pogotovu pravoslavni, kao istinsko zastranjenje, kao anomaliju… Da bismo ovo razumeli, potrebno je da se vratimo duboko u prošlost.
MANIFEST DESTINY
Crkveni raskol (1054) predstavlja jednu od najvažnijih, prvorazrednih činjenica evropske istorije; tek od tog trenutka moguće je govoriti o Zapadu (za početak rimokatoličkom), nasuprot evropskom i hrišćanskom, pravoslavnom Istoku. Upravo u rimokatolicizmu (kao „modernijem” i „progresivnijem”) začinju se tendencije koje će svoj vrhunac dosegnuti sa Reformacijom, a to su individualizam, ekonomizam i utilitarni racionalizam. (Maks Veber u svojoj studiji Protestantska etika i duh kapitalizma opisuje taj momenat rađanja kapitalizma iz duha radikalnog protestantizma, čija je osnovna pretpostavka da je materijalno bogatstvo znak Božje milosti.) One se u potpunosti ovaploćuju u „trgovačkom poretku” Engleske koja se, negde početkom 17. stoleća, konačno okreće moru i kolonijalnim osvajanjima i ubrzo postaje ne samo najrespektabilnija pomorska sila već i prava „morska civilizacija”. Pomorska, liberalna, trgovačka i kolonijalna Britanska imperija je nešto sasvim različito od još uvek duboko rimokatoličkih prekomorskih carstava Španije ili Portugala. U vezi s tim, Arnold Tojnbi govori o „principu tehnike”, i to „tehnike sasvim odvojene od svih normi (hrišćanske) tradicije”. Suprotstavljanje Engleske pravoslavnom Istoku, na geopolitičkoj i ideološkoj ravni, uskoro postaje apsolutno i beskompromisno. Počev od 17. veka, Rusija kao velika kontinentalna sila, u mnogome neočekivano, stupa na evropsku pozornicu – borba „gordog Albiona” protiv „ruskog medveda”, kroz vekove neprijateljstva, postaje osnovni motiv evropske političke i vojne istorije.
Reformacija i otkriće Novog sveta predstavljaju faktički istodobne istorijske događaje. Ka Americi, kontinentu na krajnjem Zapadu, zapućuju se najekstremnije protestantske sekte, privučene mogućnošću da upravo u praznim prostorima „Novog sveta”, na očigledan i konkretan način, realizuju svoje utopijske projekte. SAD su nastale kao savez najradikalnijih, fundamentalističkih protestantskih sekti, uverenih u svoju eshatološku misiju, u svoju Manifest Destiny („Bogom projavljenu sudbinu”), ili, drugim rečima, u podizanje Novog Jerusalima, Grada Gospodnjeg na zemlji, u kome će, kako je govorio Tomas Džeferson, „vuk i jagnje živeti u miru, jedno pored drugog”. Za veoma kratko vreme, one uspevaju da se potpuno emancipuju od svoje evropske otadžbine.
APOKALIPTIČKI
SCENARIO
U podjednakoj meri, SAD su proizvod nejasnih eshatoloških nada i apokaliptičkih očekivanja šarenih masa vernika ove nove religije koji se zapućuju ka Novom kontinentu. S jedne strane je vera u početak Novog Milenijuma, Novog Zlatnog Doba, koje je već počelo – na tlu Amerike, razume se – s druge, apokaliptički scenario, sa bujicama krvi prokletih, o kojim danas govore televizijski propovednici, namenjen „ostatku sveta”, koji odbacuje američko rešenje istorije i njene drame. Rešenje je paradoksalno i gotovo banalno: liberalistički model društvenog ustrojstva, podignut na razinu verske dogme, apsolutizacija tržišta i „slobodne razmene”, koja ukida carine, protekcionizam i barijere ne podrazumevajući reciprocitet, postojanje bilo kojeg drugog koncepta, sile ili društvenog uređenja budući svedeno na nivo nesporazuma ili incidenta. Nesumnjivo je da postoji snažna protivurečnost između eshatološke inspiracije i suvog pragmatizma američkog društva u kome se, bar naizgled, sve podređuje biznisu i ekonomiji i njihovom besomučnom aktivizmu. Ta protivurečnost se razrešava kroz osobeno ustrojstvo američkih političkih elita, njenih intelektualnih i geopolitičkih servisa i kroz sasvim specifičnu doktrinu, čije je ime „dispenzacijalizam”.
Upravo u ovom bogoslovskom i eshatološkom učenju stiču se sve bitne teme i opsesije amerikanizma: istorijski optimizam, vera u neprekidni progres i usavršavanje demokratije i opsednutost apokaliptičkim motivima; moralističke propovedi („we are a moral people” – „mi smo moralan narod”) i krajnji amoralizam kad god se povede reč o Americi i njenim posebnim interesima; pragmatizam i beskompromisni idealizam, koji nema smisla za protivljenje i razlike; agresivni intervencionizam i autistični izolacionizam; čovekoljubivost i vera u demokratiju i zlokobno lice „demokratije broj jedan”, koje Amerika pokazuje svima koji odbacuju njena rešenja i njen spasonosni model…
SMUTNOE VREMJA – TRIBULATION
U pitanju je doktrina čiji se počeci vezuju za ime Džona Nelsona Darbija (1800–1882), zasnovana na veoma ekstravagantnom tumačenju pojedinih starozavetnih proroka i Apokalipse Svetog Jovana Bogoslova. Svoj procvat ona doživljava 70-tih godina pretprošlog veka, kroz bukvalna tumačenja biblijskog eshatološkog scenarija, od kojih je svakako najuticajnije i najpopularnije ono Sajrusa Skofilda. Scofield Reference Bible (Skofildova anotirana Bibilija), koja, osim originalnih biblijskih tekstova, sadrži niz komentara, tumačenja i proročanstava samog autora, rasprodata je u višemilionskom tiražu i dan-danas predstavlja najpotpunije izdanje Biblije na engleskom jeziku. Treba reći da, u tumačenju Skofilda i njegovih (evangelističkih) naslednika, ličnost Hrista zauzima sasvim periferno mesto a centralne teme postaju Apokalipsa, Armagedon, sudbina Amerike i, iznad svega, Izraela te njegovog predstojećeg sukoba sa carem Goga, u danima Poslednjih vremena, Smutnoe vremja ili Tribulation („Velike nevolje”), kako ga nazivaju dispenzacijalisti.
Dubinu tog uticaja pokazuje činjenica da široka publika Skofilda i njegovih nastavljača najčešće uopšte nije u stanju da razlikuje originalni biblijski tekst od naknadnih (Skofildovih) umetaka i dodataka, te da, po pravilu, čak nije ni svesna postojanja dispenzacijalizma, smatrajući ga integralnim, sastavnim delom hrišćanskog učenja. Njega, makar na polusvesnom ili subliminalnom nivou, veoma lako prihvataju i američki ateisti, kao niz psiholoških, kulturnih i idejnih obrazaca i klišea. Dispenzacijalizam u stvari nudi veoma koherentan i zaokružen pogled na istoriju i geopolitiku – shvaćene, doduše, u ekscentričnom, izvrnutom ključu protestantskog fundamentalizma. Ogromna većina najpopularnijih televizijskih propovednika su evangelisti i dispenzacijalisti. Za protivnike ovog učenja, dispenzacijalizam nije hrišćanska doktrina već „hrišćanski cionizam”. Ali, po opštoj oceni, reč je o najuticajnijoj religijskoj i eshatološkoj doktrini koja oblikuje američki mentalitet – danas kao i u vreme njenih puritanskih „očeva osnivača”.
NUKLEARNI CAR GOG
Uz neophodno uopštavanje, osvrnućemo se na ono što čini samu srž dispenzacijalističkog „mita” – siže koji se, s iznenađujućom doslednošću i upornošću, ponavlja kod brojnih autora koji dele ovaj svetonazor. Bizarnost njihovog sadržaja ne treba da zbuni čitaoca, budući da dispenzacijalistička „proročanstva” katkad očigledno sadrže duboke geopolitičke intuicije i istorijske uvide. Centralna tema ove eshatologije je sudbina Crkve i, nadasve, sudbina Izraela, što ovde znači: etničkih Jevreja koji se pridržavaju principa ortodoksnog judaizma. Pod „crkvom” se, naravno, ovde ne podrazumeva rimokatolička, još manje pravoslavna crkva, već isključivo zajednice protestantskih fundamentalista. (WASPs – White Anglo-Saxon Protestants – „Beli anglosaksonski protestanti” – su po ovom shvatanju potomci deset Izrailjovih plemena koji se posle vavilonskog ropstva nisu vratili u Izrael.)
Pred kraj vremena, doći će do obnove Izraela – a ovo proročanstvo se doslovno ispunilo 1947, stvaranjem jevrejske države. Time međutim počinju već pomenuti dani „Velike nevolje”, dani u kojima će „imperije zla” (treba se setiti da je ovaj izraz koristio Regan a da ga je u opticaj vratio Buš u danima posle 11. septembra), napasti anglosaksonske protestante i Izrael. Ostavićemo, ovom prilikom, po strani pitanje različitosti eshatološke sudbine – bolje bi bilo reći božanske promisli – anglosaksonskih protestanata, koje ima čisto teološki značaj. Bilo kako bilo, u tom trenutku nastupa veoma čudan preokret: pred napadom „Goga, cara Magoga”, anglosaksonci biće „uzneseni” na Nebo (Rapture – Ushićenje), dok će sinovi Izraela u odsudnoj bici (Armagedon) pobediti Goga. Rapture, ushićenje shvaćeno kao uznesenje (još jedan krajnje bizaran detalj), odvija se na misteriozan način, nalik na let kosmičkim brodom ili letećim tanjirom, što naglašava značaj tehnologije u apokaliptičkom scenariju: „u nekim tekstovima dispenzacijalista, promisao se dovodi u vezu s najnovijim tehnološkim dostignućima, te tako nastaju slike nuklearnog dispenzacijalizma… Tu Rusija (ranije SSSR) ponovo istupa u svojstvu sila Zla, nuklearnog cara Goga” (Aleksandar Dugin, Misterije Evroazije).
Protestanti se tada, po ovom čudnom apokaliptičkom scenariju, predvođeni protestantskim Hristom („Drugi dolazak”), ponovo vraćaju na zemlju (u Izrael), a Jevreji prelaze u protestantizam, čime otpočinje hiljadugodišnje Hristovo carstvo na zemlji…
U podjednakoj meri, SAD su proizvod nejasnih eshatoloških nada i apokaliptičkih očekivanja šarenih masa vernika ove nove religije koji se zapućuju ka Novom kontinentu. S jedne strane je vera u početak Novog Milenijuma, Novog Zlatnog Doba, koje je već počelo – na tlu Amerike, razume se – s druge, apokaliptički scenario, sa bujicama krvi prokletih, o kojim danas govore televizijski propovednici, namenjen „ostatku sveta”, koji odbacuje američko rešenje istorije i njene drame. Rešenje je paradoksalno i gotovo banalno: liberalistički model društvenog ustrojstva, podignut na razinu verske dogme, apsolutizacija tržišta i „slobodne razmene”, koja ukida carine, protekcionizam i barijere ne podrazumevajući reciprocitet, postojanje bilo kojeg drugog koncepta, sile ili društvenog uređenja budući svedeno na nivo nesporazuma ili incidenta. Nesumnjivo je da postoji snažna protivurečnost između eshatološke inspiracije i suvog pragmatizma američkog društva u kome se, bar naizgled, sve podređuje biznisu i ekonomiji i njihovom besomučnom aktivizmu. Ta protivurečnost se razrešava kroz osobeno ustrojstvo američkih političkih elita, njenih intelektualnih i geopolitičkih servisa i kroz sasvim specifičnu doktrinu, čije je ime „dispenzacijalizam”.
Upravo u ovom bogoslovskom i eshatološkom učenju stiču se sve bitne teme i opsesije amerikanizma: istorijski optimizam, vera u neprekidni progres i usavršavanje demokratije i opsednutost apokaliptičkim motivima; moralističke propovedi („we are a moral people” – „mi smo moralan narod”) i krajnji amoralizam kad god se povede reč o Americi i njenim posebnim interesima; pragmatizam i beskompromisni idealizam, koji nema smisla za protivljenje i razlike; agresivni intervencionizam i autistični izolacionizam; čovekoljubivost i vera u demokratiju i zlokobno lice „demokratije broj jedan”, koje Amerika pokazuje svima koji odbacuju njena rešenja i njen spasonosni model…
SMUTNOE VREMJA – TRIBULATION
U pitanju je doktrina čiji se počeci vezuju za ime Džona Nelsona Darbija (1800–1882), zasnovana na veoma ekstravagantnom tumačenju pojedinih starozavetnih proroka i Apokalipse Svetog Jovana Bogoslova. Svoj procvat ona doživljava 70-tih godina pretprošlog veka, kroz bukvalna tumačenja biblijskog eshatološkog scenarija, od kojih je svakako najuticajnije i najpopularnije ono Sajrusa Skofilda. Scofield Reference Bible (Skofildova anotirana Bibilija), koja, osim originalnih biblijskih tekstova, sadrži niz komentara, tumačenja i proročanstava samog autora, rasprodata je u višemilionskom tiražu i dan-danas predstavlja najpotpunije izdanje Biblije na engleskom jeziku. Treba reći da, u tumačenju Skofilda i njegovih (evangelističkih) naslednika, ličnost Hrista zauzima sasvim periferno mesto a centralne teme postaju Apokalipsa, Armagedon, sudbina Amerike i, iznad svega, Izraela te njegovog predstojećeg sukoba sa carem Goga, u danima Poslednjih vremena, Smutnoe vremja ili Tribulation („Velike nevolje”), kako ga nazivaju dispenzacijalisti.
Dubinu tog uticaja pokazuje činjenica da široka publika Skofilda i njegovih nastavljača najčešće uopšte nije u stanju da razlikuje originalni biblijski tekst od naknadnih (Skofildovih) umetaka i dodataka, te da, po pravilu, čak nije ni svesna postojanja dispenzacijalizma, smatrajući ga integralnim, sastavnim delom hrišćanskog učenja. Njega, makar na polusvesnom ili subliminalnom nivou, veoma lako prihvataju i američki ateisti, kao niz psiholoških, kulturnih i idejnih obrazaca i klišea. Dispenzacijalizam u stvari nudi veoma koherentan i zaokružen pogled na istoriju i geopolitiku – shvaćene, doduše, u ekscentričnom, izvrnutom ključu protestantskog fundamentalizma. Ogromna većina najpopularnijih televizijskih propovednika su evangelisti i dispenzacijalisti. Za protivnike ovog učenja, dispenzacijalizam nije hrišćanska doktrina već „hrišćanski cionizam”. Ali, po opštoj oceni, reč je o najuticajnijoj religijskoj i eshatološkoj doktrini koja oblikuje američki mentalitet – danas kao i u vreme njenih puritanskih „očeva osnivača”.
NUKLEARNI CAR GOG
Uz neophodno uopštavanje, osvrnućemo se na ono što čini samu srž dispenzacijalističkog „mita” – siže koji se, s iznenađujućom doslednošću i upornošću, ponavlja kod brojnih autora koji dele ovaj svetonazor. Bizarnost njihovog sadržaja ne treba da zbuni čitaoca, budući da dispenzacijalistička „proročanstva” katkad očigledno sadrže duboke geopolitičke intuicije i istorijske uvide. Centralna tema ove eshatologije je sudbina Crkve i, nadasve, sudbina Izraela, što ovde znači: etničkih Jevreja koji se pridržavaju principa ortodoksnog judaizma. Pod „crkvom” se, naravno, ovde ne podrazumeva rimokatolička, još manje pravoslavna crkva, već isključivo zajednice protestantskih fundamentalista. (WASPs – White Anglo-Saxon Protestants – „Beli anglosaksonski protestanti” – su po ovom shvatanju potomci deset Izrailjovih plemena koji se posle vavilonskog ropstva nisu vratili u Izrael.)
Pred kraj vremena, doći će do obnove Izraela – a ovo proročanstvo se doslovno ispunilo 1947, stvaranjem jevrejske države. Time međutim počinju već pomenuti dani „Velike nevolje”, dani u kojima će „imperije zla” (treba se setiti da je ovaj izraz koristio Regan a da ga je u opticaj vratio Buš u danima posle 11. septembra), napasti anglosaksonske protestante i Izrael. Ostavićemo, ovom prilikom, po strani pitanje različitosti eshatološke sudbine – bolje bi bilo reći božanske promisli – anglosaksonskih protestanata, koje ima čisto teološki značaj. Bilo kako bilo, u tom trenutku nastupa veoma čudan preokret: pred napadom „Goga, cara Magoga”, anglosaksonci biće „uzneseni” na Nebo (Rapture – Ushićenje), dok će sinovi Izraela u odsudnoj bici (Armagedon) pobediti Goga. Rapture, ushićenje shvaćeno kao uznesenje (još jedan krajnje bizaran detalj), odvija se na misteriozan način, nalik na let kosmičkim brodom ili letećim tanjirom, što naglašava značaj tehnologije u apokaliptičkom scenariju: „u nekim tekstovima dispenzacijalista, promisao se dovodi u vezu s najnovijim tehnološkim dostignućima, te tako nastaju slike nuklearnog dispenzacijalizma… Tu Rusija (ranije SSSR) ponovo istupa u svojstvu sila Zla, nuklearnog cara Goga” (Aleksandar Dugin, Misterije Evroazije).
Protestanti se tada, po ovom čudnom apokaliptičkom scenariju, predvođeni protestantskim Hristom („Drugi dolazak”), ponovo vraćaju na zemlju (u Izrael), a Jevreji prelaze u protestantizam, čime otpočinje hiljadugodišnje Hristovo carstvo na zemlji…
NA KRAJU
VREMENA
Dispenzacijalizam, u najmanju ruku, veoma dobro objašnjava neke lajt-motive ili neuralgične tačke američke spoljne politike. Na prvom mestu, bezuslovno savezništvo s Izraelom, koje najčešće protivureči stvarnim interesima američke imperije. Strah od oružja za masovno uništenje, poput nuklearnog, hemijskih ili bioloških agenasa, koje bi eventualno došlo u posed neke od zemalja koje čine „osovinu zla” (Dž. Buš), nije samo primer tendenciozne propagande ili medijske dezinformacije, već i recidiv jevrejskog i starozavetnog te puritanskog straha od uništenja koje će, na kraju vremena, pogoditi „Božji narod”. Jedan od karakterističnih primera nalazimo u Jevanđelju po Mateju:
„Kad dakle ugledate mrzost opušćenja, o kojoj govori prorok Danilo, gdje stoji na mjestu svetome (koji čita da razumije), tada koji budu u Judeji neka bježe u gore; i koji budu na krovu da ne silaze uzeti što mu je u kući; i koji bude u polju da se ne vrati natrag da uzme haljine svoje” (24, 14-18).
O značaju ove doktrine u američkoj svesti svedoči i činjenica da kao dispenzacijaliste ili njima sasvim bliske možemo označiti najmanje dva američka predsednika – Džimija Kartera i Ronalda Regana, dok se Džordž Buš otvoreno izjasnio kao „premilenaristički dispenzacionalista”. Ali mnogo značajnije je opažanje da je celokupna američka kultura, još od vremena puritanskih doseljenika, duboko prožeta istim eshatološkim i apokaliptičkim motivima, kako, sasvim osnovano, zaključuje i Artur Kroker, u studiji pod naslovom Born Again Ideology (Ideologija „ponovnog rađanja u Hristu”).
ARMAGEDON JE BLIZU
Uopšte, američka politička i intelektualna klasa ne odražava šarenilo populacije severnoameričkog kontinenta – preovlađaujući tip je WASP, čvrsto ukorenjen u protestantskom fundamentalizmu. Prevesti furioznu, zastrašujuću retoriku puritanskih propovednika u precizan, racionalan i konkretan jezik geopolitičkih i ekonomskih analiza, predstavlja zadatak njenih intelektualnih servisa. Posledica je groteskan spoj protestantskog mesijanstva i liberalnog modela, sa svojom prividnom tolerancijom i „otvorenošću za sve razlike” – koji se, s pomamom misionara, „ostatku sveta” nudi kao američki model spasenja od terora, zatucanosti i mraka istorije. Ali, u samoj osnovi, protestanski fundamentalizam, u kome dispenzacijalizmu pripada najistaknutije mesto, ostaje „skrivena” ideologija Amerike, koja određuje misli, nade i snove ogromnog, pretežnog dela nacije, čak i njenih ateista.
Naravno, Barak Obama, sin kenijskog useljenika i belkinje, čovek koji nosi muslimansko ime a predstavlja se kao „hrišćanin”, ni u čemu nije tipičan predstavnik američke političke elite ni „moralne većine” američke nacije. On nije samo marketinški trik posustale imperije već i znak duboke, rasne i ideološke podeljenosti Amerike, u kojoj, posle 11. septembra i najnovijeg, katastrofičnog finansijskog i ekonomskog sloma iznova, s neslućenom snagom, oživljavaju puritanski strahovi i nade o „Kraju vremena”. „Armagedon je blizu, Teška vremena su stigla”, grme televizijski propovednici; „moralna većina”, zastrašena terorizmom, egzistencijalnom nesigurnošću, perspektivom bede i rata „svakog protiv svih” zaista se pretvara u stado koje napasaju njeni protestantski pastori na kraju vremena.
KA TREĆEM SVETSKOM RATU
Ratovi nisu bezuslovna posledica religijskih ubeđenja niti se vode isključivo zbog ekonomskih ili energetskih resursa. Rat je rezultat stanja u kome postojeće protivurečnosti više nije moguće rešiti mirnim putem već jedino vojnom silom – od užasa rata gori su jedino užasi mira, koji ih, zapravo, i izazivaju. Dubina krize koja potresa SAD, koju i nije moguće razrešiti ni finansijskim ni ekonomskim intervencijama, neopozivo gura poslednju svetsku imperiju na put rata, na konačni obračun sa „silama zla”. Kako, uostalom, primećuje ruski ekonomski analitičar Mihail Hazin: „U sumornim vremenima treba menjati psihologiju društva, treba to društvo mobilisati. Najbolji način da se to učini je pretnja, opasnost.” Za Ameriku to nije novina. „Godine 1898. kako bi započeli rat sa Španijom, onaj rat čiji je rezultat bio američko otimanje Filipina i Kube od Španije, Amerikanci su digli u vazduh sopstvenu oklopnjaču Mejn u Panami (zapravo, u havanskoj luci, prim. ured). Godine 1941. dogodio se Perl Harbur.”
Za takav apokaliptički scenario, dispenzacijalizam ima spremne odgovore. Dani „Velike nevolje” (Tribulation Period) su došli. „Imperija zla”, o kojoj je govorio Regan a potom Buš, „horde cara Goga iz zemlje Magog”, to su, u dispenzacijalističkom ključu, u psihogeografiji Amerikanaca, nedvosmisleno Rusi i njihovi saveznici, baš kao i bibilijski, apokaliptički „kneževi Roša, Mešeha i Fuvala” (gde se Roš tumači kao Rusija, Mešeh kao Moskva dok je Fuval drevni hebrejski naziv Skitije). S tim što, u američkom slučaju, konačni obračun poprima sasvim osobene crte: inače progresivna i čovekoljubiva, Amerika poseduje i svoj zlokobni aspekt – lice same Apokalipse, namenjeno onima koji odbacuju njenu Blagovest, njeno (farsično) Jevanđelje. To je lice onog „Milosrdnog anđela”, koji je jarosno razarao Srbiju, potom Avganistan, Irak, a sutra, ko zna, Siriju, Iran, Kinu ili Rusiju…
„Bitka za Kraj sveta”, protiv cara Goga, protiv kneževa Roša i „Osovina Zla” je već počela, 1995. u Republici Srpskoj i Krajini i potom 1999. u Srbiji, s „Milosrdnim anđelom”, grotesknim porukama koje su američki vojnici ispisivali po smrtonosnim projektilima napunjenim osiromašenim uranom ili kasetnim bombama namenjenim Srbima, prizorima bombardovanja Faludže, Basre ili Bagdada, dok su na fonu eksplozija odjekivale poruke američkih političkih vođa o „naciji pokrenutoj moralnom nadom” i „najmoralnijoj svetskoj sili”…
Dispenzacijalizam, u najmanju ruku, veoma dobro objašnjava neke lajt-motive ili neuralgične tačke američke spoljne politike. Na prvom mestu, bezuslovno savezništvo s Izraelom, koje najčešće protivureči stvarnim interesima američke imperije. Strah od oružja za masovno uništenje, poput nuklearnog, hemijskih ili bioloških agenasa, koje bi eventualno došlo u posed neke od zemalja koje čine „osovinu zla” (Dž. Buš), nije samo primer tendenciozne propagande ili medijske dezinformacije, već i recidiv jevrejskog i starozavetnog te puritanskog straha od uništenja koje će, na kraju vremena, pogoditi „Božji narod”. Jedan od karakterističnih primera nalazimo u Jevanđelju po Mateju:
„Kad dakle ugledate mrzost opušćenja, o kojoj govori prorok Danilo, gdje stoji na mjestu svetome (koji čita da razumije), tada koji budu u Judeji neka bježe u gore; i koji budu na krovu da ne silaze uzeti što mu je u kući; i koji bude u polju da se ne vrati natrag da uzme haljine svoje” (24, 14-18).
O značaju ove doktrine u američkoj svesti svedoči i činjenica da kao dispenzacijaliste ili njima sasvim bliske možemo označiti najmanje dva američka predsednika – Džimija Kartera i Ronalda Regana, dok se Džordž Buš otvoreno izjasnio kao „premilenaristički dispenzacionalista”. Ali mnogo značajnije je opažanje da je celokupna američka kultura, još od vremena puritanskih doseljenika, duboko prožeta istim eshatološkim i apokaliptičkim motivima, kako, sasvim osnovano, zaključuje i Artur Kroker, u studiji pod naslovom Born Again Ideology (Ideologija „ponovnog rađanja u Hristu”).
ARMAGEDON JE BLIZU
Uopšte, američka politička i intelektualna klasa ne odražava šarenilo populacije severnoameričkog kontinenta – preovlađaujući tip je WASP, čvrsto ukorenjen u protestantskom fundamentalizmu. Prevesti furioznu, zastrašujuću retoriku puritanskih propovednika u precizan, racionalan i konkretan jezik geopolitičkih i ekonomskih analiza, predstavlja zadatak njenih intelektualnih servisa. Posledica je groteskan spoj protestantskog mesijanstva i liberalnog modela, sa svojom prividnom tolerancijom i „otvorenošću za sve razlike” – koji se, s pomamom misionara, „ostatku sveta” nudi kao američki model spasenja od terora, zatucanosti i mraka istorije. Ali, u samoj osnovi, protestanski fundamentalizam, u kome dispenzacijalizmu pripada najistaknutije mesto, ostaje „skrivena” ideologija Amerike, koja određuje misli, nade i snove ogromnog, pretežnog dela nacije, čak i njenih ateista.
Naravno, Barak Obama, sin kenijskog useljenika i belkinje, čovek koji nosi muslimansko ime a predstavlja se kao „hrišćanin”, ni u čemu nije tipičan predstavnik američke političke elite ni „moralne većine” američke nacije. On nije samo marketinški trik posustale imperije već i znak duboke, rasne i ideološke podeljenosti Amerike, u kojoj, posle 11. septembra i najnovijeg, katastrofičnog finansijskog i ekonomskog sloma iznova, s neslućenom snagom, oživljavaju puritanski strahovi i nade o „Kraju vremena”. „Armagedon je blizu, Teška vremena su stigla”, grme televizijski propovednici; „moralna većina”, zastrašena terorizmom, egzistencijalnom nesigurnošću, perspektivom bede i rata „svakog protiv svih” zaista se pretvara u stado koje napasaju njeni protestantski pastori na kraju vremena.
KA TREĆEM SVETSKOM RATU
Ratovi nisu bezuslovna posledica religijskih ubeđenja niti se vode isključivo zbog ekonomskih ili energetskih resursa. Rat je rezultat stanja u kome postojeće protivurečnosti više nije moguće rešiti mirnim putem već jedino vojnom silom – od užasa rata gori su jedino užasi mira, koji ih, zapravo, i izazivaju. Dubina krize koja potresa SAD, koju i nije moguće razrešiti ni finansijskim ni ekonomskim intervencijama, neopozivo gura poslednju svetsku imperiju na put rata, na konačni obračun sa „silama zla”. Kako, uostalom, primećuje ruski ekonomski analitičar Mihail Hazin: „U sumornim vremenima treba menjati psihologiju društva, treba to društvo mobilisati. Najbolji način da se to učini je pretnja, opasnost.” Za Ameriku to nije novina. „Godine 1898. kako bi započeli rat sa Španijom, onaj rat čiji je rezultat bio američko otimanje Filipina i Kube od Španije, Amerikanci su digli u vazduh sopstvenu oklopnjaču Mejn u Panami (zapravo, u havanskoj luci, prim. ured). Godine 1941. dogodio se Perl Harbur.”
Za takav apokaliptički scenario, dispenzacijalizam ima spremne odgovore. Dani „Velike nevolje” (Tribulation Period) su došli. „Imperija zla”, o kojoj je govorio Regan a potom Buš, „horde cara Goga iz zemlje Magog”, to su, u dispenzacijalističkom ključu, u psihogeografiji Amerikanaca, nedvosmisleno Rusi i njihovi saveznici, baš kao i bibilijski, apokaliptički „kneževi Roša, Mešeha i Fuvala” (gde se Roš tumači kao Rusija, Mešeh kao Moskva dok je Fuval drevni hebrejski naziv Skitije). S tim što, u američkom slučaju, konačni obračun poprima sasvim osobene crte: inače progresivna i čovekoljubiva, Amerika poseduje i svoj zlokobni aspekt – lice same Apokalipse, namenjeno onima koji odbacuju njenu Blagovest, njeno (farsično) Jevanđelje. To je lice onog „Milosrdnog anđela”, koji je jarosno razarao Srbiju, potom Avganistan, Irak, a sutra, ko zna, Siriju, Iran, Kinu ili Rusiju…
„Bitka za Kraj sveta”, protiv cara Goga, protiv kneževa Roša i „Osovina Zla” je već počela, 1995. u Republici Srpskoj i Krajini i potom 1999. u Srbiji, s „Milosrdnim anđelom”, grotesknim porukama koje su američki vojnici ispisivali po smrtonosnim projektilima napunjenim osiromašenim uranom ili kasetnim bombama namenjenim Srbima, prizorima bombardovanja Faludže, Basre ili Bagdada, dok su na fonu eksplozija odjekivale poruke američkih političkih vođa o „naciji pokrenutoj moralnom nadom” i „najmoralnijoj svetskoj sili”…
Нема коментара:
Постави коментар