Ministarstvo inostranih poslova je neorganizovano. Ambasade su prepune nesposobnih kadrova. Među diplomatama znatan je broj onih koji su strani obaveštajni agenti…
Diplomatija
Praktično dve decenije unazad naše društvo je u vrtlogu političkih turbulencija.
Menjali su se predsednici, premijeri, ministri, koalicije, politike, ali su kroz sve te promene spoljna politika zemlje i diplomatija ostajale u zavetrini, daleko od očiju javnosti.
Razume se i bez značajnog uvida javnosti u njen rad i rezultate.
Da li znate ko je Šani Dernaku, rođen 1953. u Kosovskoj Mitrovici? Ne znate. Verovatno nikad čuli.
On je trenutno pomoćnik ministra spoljnih poslova Republike Srbije zadužen za konzularne poslove.
Da li znate ko je Duško Lopandić, rođen 1957. godine? Ako ne znate, on je pomoćnik ministra zadužen za Evropsku uniju.
Da li ste čuli za Slađanu Pricu, rođenu 1957. godine? Ako niste znali, ona je pomoćnik ministra i direktor Generalne direkcije zadužene za multilateralnu saradnju.
Šta vam znači ime Goran Aleksić, rođen 1960. godine u Rimu?
Većini građana Srbije on je verovatno nepoznata osoba, ali je pomoćnik ministra i direktor Generalne direkcije za bilateralnu saradnju.
Da li znate ko je Vera Mavrić, rođena 1953. u Ljubljani? Ako niste znali, ona je državni sekretar u Ministarstvu inostranih poslova.
Za Ivana Mrkića, rođenog 1953. godine u Beogradu, aktuelnog ministra spoljnih poslova, čuli ste najverovatnije kad je imenovan na tu visoku državnu funkciju.
Kad zavirite u personalne dosijee tih navedenih funkcionera, koji čine aktuelni vrh srpske diplomatije, uočavate svima zajedničku karakteristiku – reč je o karijernim diplomatama koji su više-manje ceo radni vek u diplomatiji i Ministarstvu spoljnih poslova, bez obzira na to da li je reč o SFRJ, SRJ i naposletku Republici Srbiji.
Da li treba shodno spoljnopolitičkoj poziciji Srbije kako danas, tako i u prethodne dve decenije, uzimajući u obzir njene uspehe i ugled, uticaj i snagu zemlje u svetu, specijalno objašnjavati o kakvom je Ministarstvu reč, uspešnom ili neuspešnom, sposobnom ili nesposobnom?
Ministarstvu koje je državne i nacionalne interese uspešno zastupalo i ostvarivalo u svetu, ili je to činilo na neuspešan način, i sada još uvek to čini?
Odgovor se sam nameće.
Reč je o neorganizovanom Ministarstvu.
Začaurenom Ministarstvu, do te mere začaurenom da srpska javnost tri puta veći broj informacija ima o radu tajnih službi poput BIA-e, VBA i VOA-e u odnosu na Ministarstvo spoljnih poslova.
Ipak mistifikacija koja je godinama pažljivo gajena, a vezana je za to Ministarstvo, nije slučajna. Ona je u funkciji zaklanjanja stvarnog stanja u njemu.
A stanje je poput rezultata rada srpske diplomatije. Katastrofalno.
U vreme Josipa Broza Tita i SFRJ je SID, Služba za istraživanje i dokumentaciju iza čijeg se benignog naziva zapravo krila tajna služba Ministarstva spoljnih poslova orijentisana ka radu u inostranstvu, predstavljao špic jugoslovenske diplomatije.
Uz njegovu pomoć to Ministarstvo i državni vrh na čelu sa Brozom probijalo se gde se teško može probiti.
Danas od SID-a nema ništa. Ne postoji.
Ta služba lagano je devastirana unazad dve decenije krećući se ka konačnom cilju, njenom ukidanju i obesmišljavanju.
Interes za takav razvoj događaja imali su strani faktori, pre svih neke velike sile, a pomagače u ostvarivanju tog interesa imale su i u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije.
Otuda slepilo i hronična neinformisanost u tom Ministarstvu, i izostanak „špica“ državnom vrhu Srbije za ostvarivanje iole delikatnog zadatka u domenu spoljne politike.
Iako je Ministarstvo spoljnih poslova i u vreme SFRJ i do dana-današnjeg bilo izloženo partijskim uticajima i „sklanjanju“ određenih kadrova na važna mesta u diplomatskoj mreži širom sveta, kako bi se zadovoljili njihovi lični interesi ili je pak po sredi bilo sklanjanje po kazni i sa ciljem njihovog udaljavanja iz epicentra političkih dešavanja u Beogradu, ta praksa nikada nije poprimila takve razmere kao u proteklih 10 godina.
To za posledicu ima popunjenost ambasada i konzulata širom sveta praktično neupotrebljivim kadrovima.
Šta više, takvi kadrovi proizvode ozbiljne posledice i štetu po državne i nacionalne interese današnje Srbije.
Neverovatno zvuči da tolika infrastruktura, diplomatska mreža, broj kadrova i uposlenika po ambasadama i konzulatima nije u stanju da animira i usmeri u Srbiju ozbiljne investitore, koji su danas strateški neophodni lokalnoj ekonomiji za dalji ekonomski rast i razvoj zemlje.
Postavlja se pitanje zašto je Ministarstvo spoljnih poslova u tom smislu neorganizovano.
Iz njega proizlazi naredno pitanje koje glasi – koliko građane Srbije košta godišnje srpska diplomatija, a šta od te diplomatije imaju i građani i Srbija, kad ni najobičniji pasoš našoj dijaspori nije omogućeno da na jednostavan i jeftin način zameni ili izvadi u ambasadama i konzulatima širom sveta.
Istražujući tu temu otkrili smo slučajeve evidentne korupcije i organizovanog kriminala vezanog za Ministarstvo spoljnih poslova i diplomate širom sveta.
Otkrili smo da pojedinci u diplomatskim misijama imaju privatne poslovne i korporativne interese koji idu dotle da u jednoj zemlji službuju, a u susednoj imaju registrovanu privatnu kompaniju.
Otkrili smo da neke diplomate imaju pasoše nama susednih republika, u kojima niču nekretnine registrovane na rodbinu naših diplomatskih predstavnika u inostranstvu.
Ovaj tekst nema nameru da izazove afere u Ministarstvu spoljnih poslova, on ima karakter analize koja zahteva urgentno reagovanje u tom Ministarstvu kojem je neophodna temeljita reforma, osvežavanje, modernizacija i nova koncepcija rada koja će ga učiniti uspešnim i sposobnim da izvršava zadatke od najvažnijih državnih i nacionalnih interesa.
Praksa ministara koji su uživali političko „pokroviteljstvo“, kao što je bilo u slučaju Vuka Jeremića i Borisa Tadića, a koja u sličnom pravcu ide i sada kada je reč o Ivanu Mrkiću i njegovim kumovima koji mu prave čvrsti most ka Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikoliću, morala bi da prestane ukoliko se od jednog neorganizovanog Ministarstva i neefikasne diplomatije očekuje da doprinese realizaciji iole važnih zadataka i državnih interesa.
Činjenica je da je Brozova diplomatija bila uspešna, SFRJ ugledna i uticajna u svetu, sve što današnja srpska nije.
Današnja srpska diplomatija obiluje kadrovima koji su promenili stranu, nisu u službi Srbije.
Istraživanje sprovedeno vezano za ovu temu ukazuje da aktivnosti naših diplomata u funkciji obaveštajnih agenata stranih sila poprima ozbiljne razmere, i uočljivo je izostajanje ozbiljnih reakcija po tom pitanju.
Pitanje je zašto???
Uočljivi javašluk u državnoj upravi, javnim preduzećima, praćen korupcijom i organizovanim kriminalom, praktično je istovrstan i u domenu spoljnih poslova, samo što su posledice takvih aktivnosti u diplomatiji društveno i državno opasnije zbog specifičnosti posla koji diplomatija obavlja.
Iako je danas u Ministarstvu spoljnih poslova prisutan i evidentan broj ozbiljnih i sposobnijih kadrova, u uslovima aktuelnog funkcionisanja sistema rada srpske diplomatije nijedan kadar nije dovoljno dobar da pomeri stvari nabolje.
Istraživanje koje je „Akter“ sproveo ukazuje da je neophodno menjati ceo sistem, a ne ceo kadrovski potencijal, iako značajan deo mora da potraži nova, za društvo i državu, kao i poreske obveznike neopterećujuća zanimanja.
Srbija je na putu svojevrsne spoljnopolitičke izolacije od strane ozbiljnog broja zemalja EU, kako saznajemo, ne od izvora u Briselu, već iz dokumentacije do koje se došlo u Briselu, iako iz Ministarstva spoljnih poslova ne stižu te informacije ni u državni vrh Srbije ni u srpsku javnost.
Upravo iz tog razloga, nesposobnosti da pravovremeno izveštava, a kamoli da ostvaruje i nameće srpski uticaj u svetu, nije dovoljno samo promeniti vrh Ministarstva, neophodno je formirati modernu srpsku diplomatiju, a sadašnju izložiti po prvi put od Brozovog vremena temeljnoj reformi.
Kako saznajemo od izvora u vrhu Ministarstva, otpor svakoj promeni karakterističan je za to Ministarstvo, ali činjenica da je Josip Broz Tito imao poprilično nepedigriranu diplomatiju, i da je ostvarivao svima poznate spoljnopolitičke ciljeve i interese SFRJ, ukazuje da je u našoj diplomatiji isuviše „prekvalifikovanih“ koji mnogo koštaju, a malo vrede, te stoga predstavljaju problem, a ne rešenje za spoljnopolitičke ciljeve i interese Srbije.
Vreme je za temeljne promene u Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije, uostalom kao i u oblasti vođenja spoljne politike.
Sem ukoliko nije državni interes da Srbija završi u izolaciji i sa dodatnim rušenjem standarda građana.
Diplomatija
Menjali su se predsednici, premijeri, ministri, koalicije, politike, ali su kroz sve te promene spoljna politika zemlje i diplomatija ostajale u zavetrini, daleko od očiju javnosti.
Razume se i bez značajnog uvida javnosti u njen rad i rezultate.
Da li znate ko je Šani Dernaku, rođen 1953. u Kosovskoj Mitrovici? Ne znate. Verovatno nikad čuli.
On je trenutno pomoćnik ministra spoljnih poslova Republike Srbije zadužen za konzularne poslove.
Da li znate ko je Duško Lopandić, rođen 1957. godine? Ako ne znate, on je pomoćnik ministra zadužen za Evropsku uniju.
Da li ste čuli za Slađanu Pricu, rođenu 1957. godine? Ako niste znali, ona je pomoćnik ministra i direktor Generalne direkcije zadužene za multilateralnu saradnju.
Šta vam znači ime Goran Aleksić, rođen 1960. godine u Rimu?
Većini građana Srbije on je verovatno nepoznata osoba, ali je pomoćnik ministra i direktor Generalne direkcije za bilateralnu saradnju.
Da li znate ko je Vera Mavrić, rođena 1953. u Ljubljani? Ako niste znali, ona je državni sekretar u Ministarstvu inostranih poslova.
Za Ivana Mrkića, rođenog 1953. godine u Beogradu, aktuelnog ministra spoljnih poslova, čuli ste najverovatnije kad je imenovan na tu visoku državnu funkciju.
Kad zavirite u personalne dosijee tih navedenih funkcionera, koji čine aktuelni vrh srpske diplomatije, uočavate svima zajedničku karakteristiku – reč je o karijernim diplomatama koji su više-manje ceo radni vek u diplomatiji i Ministarstvu spoljnih poslova, bez obzira na to da li je reč o SFRJ, SRJ i naposletku Republici Srbiji.
Da li treba shodno spoljnopolitičkoj poziciji Srbije kako danas, tako i u prethodne dve decenije, uzimajući u obzir njene uspehe i ugled, uticaj i snagu zemlje u svetu, specijalno objašnjavati o kakvom je Ministarstvu reč, uspešnom ili neuspešnom, sposobnom ili nesposobnom?
Ministarstvu koje je državne i nacionalne interese uspešno zastupalo i ostvarivalo u svetu, ili je to činilo na neuspešan način, i sada još uvek to čini?
Odgovor se sam nameće.
Reč je o neorganizovanom Ministarstvu.
Začaurenom Ministarstvu, do te mere začaurenom da srpska javnost tri puta veći broj informacija ima o radu tajnih službi poput BIA-e, VBA i VOA-e u odnosu na Ministarstvo spoljnih poslova.
Ipak mistifikacija koja je godinama pažljivo gajena, a vezana je za to Ministarstvo, nije slučajna. Ona je u funkciji zaklanjanja stvarnog stanja u njemu.
A stanje je poput rezultata rada srpske diplomatije. Katastrofalno.
U vreme Josipa Broza Tita i SFRJ je SID, Služba za istraživanje i dokumentaciju iza čijeg se benignog naziva zapravo krila tajna služba Ministarstva spoljnih poslova orijentisana ka radu u inostranstvu, predstavljao špic jugoslovenske diplomatije.
Uz njegovu pomoć to Ministarstvo i državni vrh na čelu sa Brozom probijalo se gde se teško može probiti.
Danas od SID-a nema ništa. Ne postoji.
Ta služba lagano je devastirana unazad dve decenije krećući se ka konačnom cilju, njenom ukidanju i obesmišljavanju.
Interes za takav razvoj događaja imali su strani faktori, pre svih neke velike sile, a pomagače u ostvarivanju tog interesa imale su i u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije.
Otuda slepilo i hronična neinformisanost u tom Ministarstvu, i izostanak „špica“ državnom vrhu Srbije za ostvarivanje iole delikatnog zadatka u domenu spoljne politike.
Iako je Ministarstvo spoljnih poslova i u vreme SFRJ i do dana-današnjeg bilo izloženo partijskim uticajima i „sklanjanju“ određenih kadrova na važna mesta u diplomatskoj mreži širom sveta, kako bi se zadovoljili njihovi lični interesi ili je pak po sredi bilo sklanjanje po kazni i sa ciljem njihovog udaljavanja iz epicentra političkih dešavanja u Beogradu, ta praksa nikada nije poprimila takve razmere kao u proteklih 10 godina.
To za posledicu ima popunjenost ambasada i konzulata širom sveta praktično neupotrebljivim kadrovima.
Šta više, takvi kadrovi proizvode ozbiljne posledice i štetu po državne i nacionalne interese današnje Srbije.
Neverovatno zvuči da tolika infrastruktura, diplomatska mreža, broj kadrova i uposlenika po ambasadama i konzulatima nije u stanju da animira i usmeri u Srbiju ozbiljne investitore, koji su danas strateški neophodni lokalnoj ekonomiji za dalji ekonomski rast i razvoj zemlje.
Postavlja se pitanje zašto je Ministarstvo spoljnih poslova u tom smislu neorganizovano.
Iz njega proizlazi naredno pitanje koje glasi – koliko građane Srbije košta godišnje srpska diplomatija, a šta od te diplomatije imaju i građani i Srbija, kad ni najobičniji pasoš našoj dijaspori nije omogućeno da na jednostavan i jeftin način zameni ili izvadi u ambasadama i konzulatima širom sveta.
Istražujući tu temu otkrili smo slučajeve evidentne korupcije i organizovanog kriminala vezanog za Ministarstvo spoljnih poslova i diplomate širom sveta.
Otkrili smo da pojedinci u diplomatskim misijama imaju privatne poslovne i korporativne interese koji idu dotle da u jednoj zemlji službuju, a u susednoj imaju registrovanu privatnu kompaniju.
Otkrili smo da neke diplomate imaju pasoše nama susednih republika, u kojima niču nekretnine registrovane na rodbinu naših diplomatskih predstavnika u inostranstvu.
Ovaj tekst nema nameru da izazove afere u Ministarstvu spoljnih poslova, on ima karakter analize koja zahteva urgentno reagovanje u tom Ministarstvu kojem je neophodna temeljita reforma, osvežavanje, modernizacija i nova koncepcija rada koja će ga učiniti uspešnim i sposobnim da izvršava zadatke od najvažnijih državnih i nacionalnih interesa.
Praksa ministara koji su uživali političko „pokroviteljstvo“, kao što je bilo u slučaju Vuka Jeremića i Borisa Tadića, a koja u sličnom pravcu ide i sada kada je reč o Ivanu Mrkiću i njegovim kumovima koji mu prave čvrsti most ka Aleksandru Vučiću i Tomislavu Nikoliću, morala bi da prestane ukoliko se od jednog neorganizovanog Ministarstva i neefikasne diplomatije očekuje da doprinese realizaciji iole važnih zadataka i državnih interesa.
Činjenica je da je Brozova diplomatija bila uspešna, SFRJ ugledna i uticajna u svetu, sve što današnja srpska nije.
Današnja srpska diplomatija obiluje kadrovima koji su promenili stranu, nisu u službi Srbije.
Istraživanje sprovedeno vezano za ovu temu ukazuje da aktivnosti naših diplomata u funkciji obaveštajnih agenata stranih sila poprima ozbiljne razmere, i uočljivo je izostajanje ozbiljnih reakcija po tom pitanju.
Pitanje je zašto???
Uočljivi javašluk u državnoj upravi, javnim preduzećima, praćen korupcijom i organizovanim kriminalom, praktično je istovrstan i u domenu spoljnih poslova, samo što su posledice takvih aktivnosti u diplomatiji društveno i državno opasnije zbog specifičnosti posla koji diplomatija obavlja.
Iako je danas u Ministarstvu spoljnih poslova prisutan i evidentan broj ozbiljnih i sposobnijih kadrova, u uslovima aktuelnog funkcionisanja sistema rada srpske diplomatije nijedan kadar nije dovoljno dobar da pomeri stvari nabolje.
Istraživanje koje je „Akter“ sproveo ukazuje da je neophodno menjati ceo sistem, a ne ceo kadrovski potencijal, iako značajan deo mora da potraži nova, za društvo i državu, kao i poreske obveznike neopterećujuća zanimanja.
Srbija je na putu svojevrsne spoljnopolitičke izolacije od strane ozbiljnog broja zemalja EU, kako saznajemo, ne od izvora u Briselu, već iz dokumentacije do koje se došlo u Briselu, iako iz Ministarstva spoljnih poslova ne stižu te informacije ni u državni vrh Srbije ni u srpsku javnost.
Upravo iz tog razloga, nesposobnosti da pravovremeno izveštava, a kamoli da ostvaruje i nameće srpski uticaj u svetu, nije dovoljno samo promeniti vrh Ministarstva, neophodno je formirati modernu srpsku diplomatiju, a sadašnju izložiti po prvi put od Brozovog vremena temeljnoj reformi.
Kako saznajemo od izvora u vrhu Ministarstva, otpor svakoj promeni karakterističan je za to Ministarstvo, ali činjenica da je Josip Broz Tito imao poprilično nepedigriranu diplomatiju, i da je ostvarivao svima poznate spoljnopolitičke ciljeve i interese SFRJ, ukazuje da je u našoj diplomatiji isuviše „prekvalifikovanih“ koji mnogo koštaju, a malo vrede, te stoga predstavljaju problem, a ne rešenje za spoljnopolitičke ciljeve i interese Srbije.
Vreme je za temeljne promene u Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije, uostalom kao i u oblasti vođenja spoljne politike.
Sem ukoliko nije državni interes da Srbija završi u izolaciji i sa dodatnim rušenjem standarda građana.
Нема коментара:
Постави коментар