Странице

четвртак, 31. јул 2014.

Tehnike laganja kojim se politicari koriste

OTKRIVAMO: 24 psihološke tehnike pomoću kojih političari lažu

Predstavljamo vam 24 dokazane tehnike pomoću kojih političari izbegavaju da kažu istinu.
Sve ove tehnike su zasnovane na metodama psihološke manipulacije. Psiholozi su otkrili na koji način funkcioniše ljudski mozak i dizajnirali modele pomoću kojih se zloupotrebljavaju najslabije tačke ljudske svesti.
Ove tehnike su osmišljene jer bi bez njih bilo nemoguće vladati masama. U svetu koji je pun laži, neiskrenosti i nepravde, bilo bi praktično nemoguće vladati jer bi se narod dizao na svaki oblik nepravde. Dve stotine ljudi ne može da kontroliše rulju od 7 miliona stanovnika. Međutim, pomoću psiholoških tehnika manipulacije, i te kako je moguće.

Evo kako političari vladaju nad vama.

1. Ako nije u medijima, nije se dogodilo
Ovo je proverena tehnika koja garantuje uspeh. Ako mediji nešto ne prenesu, to se nikada nije dogodilo. Ovom tehnikom se svakodnevno služe svi političari. I predstavnici pozicije i predstavnici opozicije tačno znaju kakava je situacija u državi i ko se bavio kakvim kriminalnim radnjama. Međutim, u interesuje je svih njih da te informacije ostanu daleko od očiju javnosti.

2. Skretanje pažnje sa suštine
Gledate Skupštinu? Skupština je idealno mesto gde možete da vidite ovu tehniku u punom sjaju. Kada se počne sa raspravljanjem o suštini nekog zakona ili problema, onaj kome rasprava ne ide na ruku pokušaće da skrene pažnju sa teme. U Skupštini je to, na primer, reklamiranje poslovnika ili vređanje među poslanicima.

3. „To su zlonamerne glasine”
Kada jedan novinar, na primer, želi da izvuče istinu iz nekog političara postavljanjem direktnih pitanja, često ćete čuti izgovor „to su zlonamerne glasine” ili „te glasine je plasirala opozicija”. Kada političari optuže nekoga za „širenje laži” gotovo nikada neće čuti konkretne argumente. Ovo je još jedan način da se skrene pažnja sa tematike. Što god je duža diskusija, interesantnija je za javnost, a to ne odgovara političarima.

Pitannje: „Da li je istina da ste sarađivali sa naroko-bosom?”
Odgovor: „To su notorne laži koje je u javnost plasirala opozicija kako bi poljuljali vladu. Ova vlada će opstati jer su u laži kratke noge.”

4. Pronaći najslabiju tačnu
Kada slušate argumentovanu raspravu dva političara, jednog iz opozicije i jednog iz vlasti, opozicija će vlastima uvek nametati diskusije o škakljivim temama oko korupcije ili nekompetentnosti. Posao političara koji ne želi da kaže istinu jeste da pronađe najslabiju tačku u argumentima opozicionara. Kada pronađe najslabiju tačku u govoru svog suparnika, on će koristiti tu slabost do kraja rasprave. Na ovaj način se opet skreće pažnja sa suštine.

5. Diskreditovanje
Pitate se zašto se političari međusobno „časte” rečima poput: „kriminalac, tajkun, lopuža, plaćenik”? Diskreditovanjem sagovornika u javnosti umanjuje njegov kredibilitet. Kada nekoga svakog dana nazivate kriminalcem, javnost će ga tako i prihvatiti. Efekte ove tehnike najbolje zna Dragan Đilas. Možda jeste kriminalac, možda nije. Tu je sud da odluči da li je neko kriminalac ili ne. Međutim, Dragan Đilas je postao sinonim za tajkuna i kiminalca, a još uvek je na slobodi. Ko će da veruje kriminalcu, tajkunu ili lopuži? Čak i da Dragan Đilas kaže nešto što je istinito, on će uvek biti kriminalac i javnost mu neće verovati.

6. Potpali vatru i skloni se
Ova tehnika se najčešće upražnjava u stranačkim ratovima saopštenjima. Stranke se međusobno prozivaju i optužuju, a ni jedna strana ne iznosi konkretne argumente. Dakle, u pismu optužite nekoga da je, na primer, „uništio 15 javnih preduzeća”, optužba koja nije potkrepljena dokazima, i sklonite se pre nego što dobijete odgovor ili odgovor jednostavno ignorišite.

7. „Koje su vaše prave namere?”
Ovo je jedna od dokazanih tehnika. Kada se političar nađe pod optužbama da je, na primer, primao mito ili uzimao novac od nekog tajkuna, njemu preostaje da tu priču spinuje.

Pitanje: Da li je istina da ste primili novac od tajkuna Petra Petrovića za izbornu kampanju?
Odgovor: To su notorne laži (tehnika 3). Ja sam pošten čovek. Kako možete tako nešto da me uopšte pitate? A da ja vas pitam. Ko vas finansira? Da li ste vi primili pare od Marka Markovića? Hajde o tome da pričamo.

Na ovaj način stavljate onog koji vas optužuje u poziciju da se brani. Fokus više nije na vama i više ne morate da se branite.

8. Ja sam autoritet
Političari se često predstavljaju kao stručnjaci iz određenih oblasti koristeći nekoliko stručnih termina kako bi izbegli konkretne odgovore. Ova tehnika se najviše prepoznaje kod Aleksandar Vučića. On se praktično razume u sve. Finansije, ekonomija, hidroelektrane, medije, doktorate… Često ćete čuti Aleksandra Vučića kako priča o „fiskalnoj konsolidaciji”, a pri tom da ne iznese konkretne korake putem kojih se dolazi do fiskalne konsolidacije. Fiskalna konsolidacija je teorija i veština kojom se bave ozbiljni ekonomisti. Ali, kada to izgovori Aleksandar Vučić automatski se podrazumeva da zna o čemu govori i sebe predstavlja kao stručnjaka. Takođe, pod ovu tehniku potpada i iznošenje „čvrstih činjenica” posle kojih se gotovo nikada ne navodi izvor.

9. Pravi se lud
Bez obzira na to koliko su argumenti čvrti ili logični, političari se prave ludi tako što odbijaju da razgovaraju na teme za koje oni lično smatraju da nisu važen, da nemaju smisla, nisu dokazane, nemaju logike, itd…

Pitanje: Da li je istina da ste proneverili milion evra?
Odgovor: Dajte molim vas. To su takve gluposti da ih ne vredi ni komentarisati. Da li vam ja ličim na osobu koja je od države ukrala milion evra? Ma dajte.

Ova tehnika daje maksimalne rezultate kada se kombinuje sa ostalim tehnikama.

10. Priznavanje greške
Tehnika priznavanja greške je posebno zastupljena u govorima Aleksandra Vučića. Pre nego što se opozicija ili mediji uhvate za određeni propust političara, potrebno je javno da se izvini. Ovde važi pravilo „ko prizna, pola mu se prašta”. U očima javnosti Aleksandar Vučić ispada kao pošten čovek koji u svakom trenutku radi u interesu naroda i nema problem da prizna da je pogrešio. Tako sa sebe skida odgovornost i javnost neće napadati i kritikovati čoveka koji se izvini. Takođe, kada se neko izvini, više nema potrebe da javnost ili mediji dalje istražuju taj slučaj.

Vučić: „Eto vidite kako ja nemam problem da priznam svoju grešku, za razliku od mojih prethodnika.”

11. Enigme je nemoguće rešiti
Kada političar želi da javnost izgubi interesovanje za određenu temu ova tehnika je idealna. Kada mu se postavi pitanje na koje ne želi da da istinit odgovor, potrebno je taj problem predstaviti kao suviše kompleksan i komplikovan za rešavanje na licu mesta. On će korisititi komplikovane reči, pričati na nesistematičan način, prepričavati priče drugih ljudi, povezivati priču sa događajima iz prošlosti, itd. Zapamtite, čim nešto nema smisla, znači da je neistinito.

12. Premotavanja (unazad)
Ova tehnika je idealna za izbegavanje direktnih odgovora. Kada se nekom političaru postavi pitanje: „Postoje indicije koje ukazuju na to da ste direktno vi učestvovali u pljačkaškoj privatizaciji 2008. godine”, on će pričati unazad, odnosno, priča počinje od trenutka postavljanja pitanja pa se vraća u prošlost. Neće se osvrtati na sadašnjost, odnosno, na dokaze koji su danas otkriveni. Političari moraju biti oprezni sa ovom tehnikom jer je potrebno da izbegavaju korišćenje činjenica iz prošlosti koje mogu dodatno da ih inkriminišu.

13. Rešavanje slučajana licu mesta
Upražnjavanje ove tehnike je veoma često. Kada se političar nađe u situaciji da mora da odgovori na konkretne optužbe, potrebno je da svog sagovornika natera na rešavanje slučaja na licu mesta. To je naravno nemoguće jer ne poseduje sve konkretne dokaze.

Pitanje: Poznato je da ste stekli nelegalnu materijalnu dobit tokom privatizacije 2007. godine.
Odgovor: Gde su vam dokazi za to? Hajde vi meni sada recite kako sam ja to stekao tu dobit. Navedite mi tačno od koga sam ja to uzimao pare i koliko sam novca uzeo.

14. Laganje sa činjenicama
Za ovu tehniku je potreban oštar um. Vešti političari će sve dokaze protiv njih iskoristiti kako bi stvorili drugačiju priču u kojoj se stiče utisak da oni nisu učestvovali u kriminalnim radnjama. Ova tehnika je naročito delotvorna ako u javnosti ne postoje svi konkretni i tačni dokazu, osim nekoliko. Vešti političari će tih nekoliko dokaza iskoristiti u svoju korist.

15. Uništavanje dokaza
Ako za nešto ne postoje konkretni dokazi, o tome nema smisla voditi argumentovanu diskusiju.

16. Promena teme
Ovo je tehnika koja se najviše koristi. Najčešće je možete primetiti u diskusiji između vlasti i opozicije. Kada političar želi da skrene pažnju sa teme, potrebno je da tematiku razgovora usmeri na neku manje bitnu temu koja ima veze sa prvobitnom temom. Ovu tehniku gledamo u punom sjaju u Skupštini.

17. Udar na emocije
Mlađan Dinkić je doktorirao na ovoj tehnici. Kada političar želi da izbegne da odgovori na konkretno pitanje, potrebno je da počne da vređa sagovornika u emotivnom smislu. Sećamo se razgovora između Božidara Đelića i Mlađana Dinkića u emisiji na RTS-u. Dinkić je u jednom trenutku spomenuo Đelićevu majku na šta je ovaj nekoliko puta rekao „Nemoj da mi diraš majku!” Đelić je ispao emotivno derište, a Dinkić više nije morao da se suočava sa tematikom koja mu nije odgovarala.

Takođe, tu je slučaj kada je Jorgovanki Tabaković rekao „da laže kao džukela”. Tabakovićku je ta rečenice zaista uvredila. Javnost se uopšte ne seća prvobitne diskusije, ali se seća njene reakcije, što je i bila namera. Kada je držala konferencu za novinara povodom tog slučaja, mogle se primetiti da je zaista emotivno doživela Dinkićeve reči.

Političar koji se služi ovom tehnikom je izbegao da odgovori na konkretno pitanje i uspeo je da emotivno razbesni svog sagovornika. Svaki naredni put kada mu protivnik postavi škakljivo pitanje, on uvek može da igra na kartu emocija.

18. Traženje nemogućih dokaza
Političari pomoću ove tehnike odbacuju sve moguće dokaze tako što umanjuju njihovu vrednost. „Taj čovek nije kompetentam da govori”, „Tu knjigu su napisali strani plaćenici”, „Taj tužilac/sudija/policajac je potplaćen”, itd. Kada se diskredituje izvor dokaza, političar u tom trenutku traži nemoguće dokaze. „Hajde, recite mi šta konkretno piše u tom ugovoru koji je označen kao državna tajna.”

19. Lažni ili izmišljeni dokazi
Pomoću ove tehnike, političar uvek iznosi neke nove dokaze koje je gotovo nemoguće potkrepiti, a koji idu njemu u korist. Ova tehnika je delotvorna u slučajevima gde je teško odvojiti činjenice od laži i špekulacija.

20. Korupcija u sudstvu
Ako se političar nađe na udaru zbog nekih kriminalnih radnji, potrebno je da iza njega stoje korumpirani tužioci ili sudije. Uništavanje dokaza ili skrivanje dokaza je od suštinskog značaja. Korumpirani tužilac neće predstaviti sve dokaze koje poseduje, sudija će na osnovu toga odbaciti optužnicu i političar će biti oslobođen optužbi. Samim time, njegov ugled u javnosti automatski će se popraviti. Kada se neki slučaj zvanično zatvori, retko kada će neko ponovo pokretati isti postupak.

21. Stvoriti novu istinu
Kada političar želi da sakrije istinu, on će u javnosti predstaviti svoje eksperte, stručnjake i analitičare koji će zastupati njegov stav. Sledeći put kada se nađe na udaru javnosti, potrebno je samo da se pozove na tvrdnje stručnjaka. Niko neće sumnjati u naučnika ili stručnjaka. Za uspešnu realizacije ove tehnike potreban je novac.

22. Napraviti još veći skandal
Kada političar želi da skrene pažnju sa optužbi u vezi sa korupcijom, na primer, potrebno je da napravi još veći skandal koji će privući veću pažnju medija i javnosti. Aleksandar Vučić je ekspert iz ove oblasti.

23. Ućutkati kritičare
Još jedna tehnika koja je veoma bliska Aleksandru Vučiću. Ako političar želi da sakrije istinu, potrebno je da ućutka sve kritičare. To se može učiniti putem cenzure medija, zastrašivanjem novinara ili građana i sličnim aktivnostima.

24. Povlačenje iz javnog života
Ako se neki političar nađe na udaru javnosti zbog ozbiljnih krivičnih dela, potrebno je samo da se povuče iz javnog života dok javnost na njega ne zaboravi. Kada prođe određeno vreme, bezbedno je da se ponovo vrati u politički život jer javnost više nije toliko zainteresovana za njegov slučaj.

Ove tehnike podjednako koristi i vlast i opozicija. Vlast da izbegne odgovornost za sadašnje stanje, a opozicija da izbegne odgovornost za pošlost.
Koje tehnike najčešće koriste srpski političari? Da li umete da ih prepoznate? Oglasite se u komentarima!

http://www.teleprompter.rs/otkrivamo-24-psiholoske-tehnike-pomoću-kojih-politicari-lažu.html

ВЛАДА СE У НИШУ ПРЕДСТАВИЛА КАО ЦИРКУС ЈЕДИНСТВЕН У СВЕТУ У КОЈЕМ СЕ КЛОВНОВИ СМЕЈУ, А ПУБЛИКА ЈЕ ОЗБИЉНА

Најважнија, веома озбиљна и забрињавајућа порука упућена из Ниша јесте изјава председника Владе који је, говорећи о захтевима да Србија са Европском унијом усклади спољну политику и осуди Русију за кризу у Украјини коју су произвеле САД и ЕУ, рекао: „Ми нисмо ни Америка ни Русија, докле ћемо издржати да задржимо овакву спољну политику, видећемо“. За одговорну владу овакве дилеме не би смеле да постоје!
         ВЕСЕЛА дружина је гостовалa у Нишу.

         Како и заслужује овако значајан догађај, медији са националном фреквенцијом су му посветили велику пажњу. Томе захваљујући, грађани Србије су могли да се увере у сјајну атмосферу и весело расположење у врху власти, сталну спремност министара на шале и доскочице, једном речју - у то да у Влади Србије постоји апсолутно јединство у неразумевању прилика у Србији и повода одласка у Ниш.

         Тиме се Влада представила као циркус јединствен у свету: једини у којем се кловнови смеју, а публика је озбиљна.

         Ипак, најважнија, веома озбиљна и забрињавајућа порука упућена из Ниша јесте изјава председника Владе који је, говорећи о захтевима да Србија са Европском унијом усклади спољну политику и осуди Русију  за кризу  у Украјини коју су произвеле САД и ЕУ, рекао: „Ми нисмо ни Америка ни Русија, докле ћемо издржати да задржимо овакву спољну политику, видећемо“.

         За одговорну владу овакве дилеме не би смеле да постоје! Од политике која следи националне и државне интересе, интересе свих грађана Србије,  и њоме одређене спољне политике, одговорна власт не одустаје. Својом изјавом председник српске Владе је Европској унији послао јасну поруку да је на то ипак спреман, али да тражи мало времена.

         Весела дружина из владиног аутобуса има опасне намере.

недеља, 27. јул 2014.

Кирбијева клопка

Уместо да кабинет премијера приупита осведоченог пријатеља Србије да ли САД признају територијални интегритет свих чланица УН, па и Србије с Косовом, ми смо скочили да бринемо о територијалном интегритету Украјине
Да ли Србија признаје територијални интегритет Русије? Такво питање може да нам врло брзо стигне из Москве, пошто смо наивно, или намерно, насели на клопку његове екселенције америчког амбасадора у Београду Мајкла Кирбија. Наиме, његова екселенција је, као што је познато, прекорела Србију „јер није гласно рекла да поштује територијални интегритет Украјине, као и свих осталих земаља чланица УН”. На ове речи америчког амбасадора реаговао је кабинет српског премијера, који је доставио неколико интервјуа датих немачким, аустријским и француским медијима, у којима је премијер дословно изјавио: „Од почетка смо подржавали територијални интегритет Украјине, а то укључује и Крим.” После тог саопштења америчка амбасада у Београду реаговала је извињењем: „Чињеница је да су премијер Вучић и министар спољних послова Дачић у својим изјавама подржали територијални интегритет Украјине, укључујући и Крим, поздрављамо такве изјаве и жао нам је због грешке”.
Нема шта, мајсторски одиграно од стране Американаца. Његова екселенција Кирби наместио нам је клопку у коју смо незнањем, или намерно, упали. Јер, ствари су око Украјине и Крима код нас текле градацијом. Прво смо јавно тврдили да подржавамо територијални интегритет свих држава чланица УН, друга фаза била је да подржавамо територијални интегритет Украјине. У првој фази је изјаве давао председник Србије Томислав Николић. У другој фази, где се већ спомиње територијални интегритет Украјине, изјаве је давао премијер Вучић. Трећа фаза, где се, од стране премијеровог кабинета Крим спомиње као део Украјине, сада је први пут представљена пред домаћом публиком. Чудно, ако је та трећа фаза већ раније била објављена у немачким, аустријским и француским медијима, како то да ту градацијску новост нико од српских медија није приметио и пренео? Или је трећа фаза „изнуђена” Кирбијевом клопком. У договору, или без договора? А ми смо, јелте, сви мутави?
Уместо да кабинет премијера приупита осведоченог пријатеља Србије, његову екселенцију Кирбија, да ли САД признају територијални интегритет свих држава чланица УН, па наравно и Србије с Косовом, ми смо скочили да бринемо о територијалном интегритету Украјине, са све Кримом. Или, да амбасадор Србије у Вашингтону приупита Белу кућу, или Стејт департмент да ли признају територијални интегритет Србије с Косовом у Србији. Можда би у том случају Американци нашем амбасадору препоручили да се мало одмори. И управо зато ми тако дуго оклевамо да именујемо нашег новог амбасадора у Вашингтону. Бојимо се да човек не постави незгодна питања Белој кући и Стејт департменту. Никако да нађемо личност која неће поставити то питање. Јер, наш важећи устав каже да је Косово део Србије, а ми смо, јелте, правна држава и легалисти и поштујемо Устав Србије.
Шта ће бити ако његова екселенција амбасадор Русије у Београду Александар Чепурин, с пуним правом, постави сада јавно питање: Да ли Србија поштује територијални интегритет Русије? Пошто је Крим искористио саветодавно мишљење Међународног суда правде УН у Хагу када је реч о косовској независности, организовао референдум и на темељу резултата тог референдума прогласио независност и после се прикључио Русији. Дакле, Крим је данас саставни део Руске Федерације, и свако онај ко каже да признаје територијални интегритет Украјине са Кримом истовремено негира територијални интегритет Русије. Једно и друго истовремено не може, и то је јасно. Шта ће бити ако дође до правог и отвореног рата између Украјине и Русије због Крима? Хоће ли Србија бити на страни оних који ће сутра можда и ратовати против Русије? Да ли смо уопште свесни шта изјављујемо?
Ко нас је вукао за језик, зашто стално истрчавамо пред руду? Докле више тај наш аматеризам? Зашто непотребно сами себи ограничавамо спољнополитички маневарски простор, зашто закивамо своју позицију? Због Косова? Ајте, молим вас, то је, нажалост, завршена прича. Због чланства у ЕУ? На дугом је штапу наше чланство, уосталом, ко зна шта ће бити у Европи и каква ће бити судбина ЕУ за пет или шест година? Имамо ли уопште алтернативне планове за случај пропасти безалтернативног пута у ЕУ? Шта ако се тај пут одрони, или ако га однесе бујица? Да сви онда колективно скочимо у Мораву?
У реду, амерички амбасадор је изјавио ово или оно, има ли потребе увек и одмах реаговати и одговарати америчком амбасадору с наших највиших инстанци? Па није се огласио Барак Обама лично.
Изјава екселенције Кирбија била је срачуната провокација са знањем какав ће бити наш одговор. Нема ту говора о било каквој случајној грешци америчког амбасадора, јер Мајкл Кирби је дугогодишњи сурови професионалац. Који нас је у овом случају маестрално „одрадио”.

Četvrtina građana u riziku od siromaštva

Oko 24 odsto građana Srbije živi u opasnosti od siromaštva, što našu zemlju svrstava u sam evropski vrh, a najteže je nezaposlenima i penzionerima, pokazala je poslednja anketa Republičkog zavoda za statistiku.
Određeni napredak na tom planu mogao bi se očekivati za oko tri godine, nakon sprovođenja ekonomskih reformi, rekao je za Tanjug zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević.
Prag rizika od siromaštva za jednočlano domaćinstvo primanja od 13.680 dinara, a poslednja anketa sprovedena u Srbiji 2012. godine na uzorku od nekoliko hiljada građana pokazala je da gotovo četvrtina građana živi u opasnosti od siromaštva.
S druge strane, program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) objavio je nedavno podatke prema kojima je Srbija „zauzela” 77. mesto među 187 zemalja po indeksu socijalnog razvoja (HDI) za 2013. godinu.
Prema tom izveštaju, u Srbiji se socijalni razvoj i dalje kreće uzlaznom putanjom.
Za 2013. godinu, HDI u Srbiji iznosi 0,745 - što spada u kategoriju visokog ljudskog razvoja - i stavlja zemlju na 77. mesto.
Kovačević, međutim, objašnjava da se ne može samo na osnovu jednog indikatora, kao kao što je indeks socijalnog razvoja, steći utisak o napretku već da su relevantni i drugi indikatori - merenje kupovne moći ili ankete o siromaštvu koja se svake godine sprovodi.
To što je Srbija po indeksu socijalnog razvoja na 77. mestu, korespondira sa činjenicom da je BDP nominalno ovih godina oko 6.000 dolara po stanovniku, a prema paritetu kupovne moći oko 12.000 dolara, naveo je Kovačević.
Srbija je, objašnjava, blizu, ali ipak po nejednakosti i siromaštvu prednjači u odnosu na zemlje poput Grčke, Španije, Bugarske, Rumunije, ali i Bosne i Hercegovine, Makedonije, Albanije...
Primera radi, u Sloveniji je kupovna moć veća 2,5 puta nego u Srbiji, naveo je Kovačević.
Siromaštvo preti pre svega nezaposlenima - oko 48 odsto, potom samozaposlenima, u koje spadaju poljoprivrednici - oko 38 odsto, slede domaćinstvima i porodicama sa više od troje dece oko 44 odsto i samohranim roditeljima sa jednim detetom - oko 36 odsto.
Rizik od siromaštva kod onih koji su zaposleni kod poslodavca je oko šest odsto, a kod penzionera oko 14 odsto, rekao je Kovačević.
Prag rizika od siromaštva za jednočlano domaćinstvo iznose primanja od 13.680 dinara mesečno, a za domaćinstvo sa dvoje odraslih i jednim detetom uzrasta do 14 godina je 24.624 dinara.
Za četvoročlano domaćinstvo sa dvoje odraslih i dvoje dece taj prag iznosi 28.728 dinara mesečno.
Analiza siromaštva u Srbiji sprovodi se jednom godišnje, i trenutno se obrađuju podaci za 2013. godinu.
Siromaštvo je tendencija u svetu, ističe Kovačević, i može se očekivati da će i kod nas u vreme konsolidacije, štednje i restrikcija biti povećano budući da je i nejednakost u trendu povećanja.
„Nakon sprovođenja reformi, za oko tri godine može se očekivati da krenemo putem rasta i razvoja, rasta ekonomske aktivnosti pa i smanjenja siromaštva i nejednakosti”, kaže Kovačević.
Izveštaj UNDP pokazao je da je više od 2,2 milijarde ljudi siromašno ili blizu siromaštva, dok finansijske krize, prirodne katastrofe, rastuće cene hrane i krvavi sukobi prete da samo dodatno pogoršaju problem.
Iako je siromaštvo u padu širom sveta, rastuća nejednakost i strukturalni problemi ostaju ključna pretnja, zaključak je UNDP.

среда, 23. јул 2014.

Американци се повлаче поводом Боинга 777 јер не знају шта још Русија зна и има у рукам

ИЗ МОСКВЕ МОГУ УСЛЕДИТИ ЈОШ ДВЕ ФАЗЕ РАСКРИНКАВАЊА
ОНИХ КОЈИ СУ ОБОРИЛИ МАЛЕЗИЈСКИ АВИОНА
Русија упорно предлаже да се објаве разговори малезијских пилота са диспечерским службама Украјине. У ствари, Русија одлично зна шта ту има. Ми имамо снимке тих разговора. Ти разговори су у етру, а средства за радио пресретање која се налазе око Донбаса омогућавају да се све снима
Русија располаже и снимком разговора украјинског војног авиона који је пролазио поред Боинга. Пре извесног времена се код устаника појавио одбачени украјински СУ-25 тако да са анализом софтвера сличних летелица нема никаквих проблема
Плус: постоји још много оперативних информација, укључујући и селектовање земаљских радио-станица, анализу активности мобилне телефоније и разговоре појединих „грађана“ уз могућност прецизног одређивања локације субјекта који говори
        БРИФИНГ у Министарству одбране Русије поводом обарања малезијског Боинга био је интензиван и урађен у духу  техничког посла, а не PR режије за публику (са анимацијама, лепим сличицама и преводима на много језика).

        Режијом, иначе, треба да се баве информативне агенције, посебно RT, то је њихов посао.

        Време за брифинг изабрано је веома прецизно. Тек пошто су посматрачи ОЕБС-а дали први извештај о томе да устаници сарађују и обезбеђују терен, а малезијска делегација допутовала ради преузимања снимака.

        Исто тако, брифинг се срећно десио пре Обаминог говора и фактички га упропастио.

        Резултати:

        1. Русија је рекла своје, при том више постављајући питања, а не дајући одговоре.

        2. САД су сматрале да је боље да се извуку уобичајеним фразама и да се повуку чврсто одбијајући да дају доказе и коментаре. Разлог је једноставан - обавештајна служба им није дала јасан одговор шта Руси имају у рукама. 

        3. Коментаришући ситуацију, Украјина је наставила да срља у пропаст. Они би могли да узму наук од Американаца, али пошто памети нема, онда и неће дуго.

        Међутим, оно што смо видели - то је тек прва епизода. А могу бити још две.

        Вероватно сте приметили да су на поменутом брифингу давани веома ограничени подаци: радарска контрола простора - број и тип летелица, фотографије система Бук-1М на земљи по датумима (сателитски снимак) и оповргавање фалсификата са Бук-ом.

        Главне информације засад још нису откривене, а ту има још много тога важног.

        Након што противник (у најмању руку Украјина) изговори још гомилу глупости о ситуацији у вези са Боингом и још више се подметне, може уследити друга епизода - радио-снимци разговора између летелица које су се налазиле у означеном простору.

        Подсећам да Русија упорно предлаже да се објаве разговори малезијских пилота са диспечерским службама Украјине. У ствари, Русија одлично зна шта ту има. Ми имамо снимке тих разговора. Ти разговори су у етру, а средства за радио пресретање која се налазе око Донбаса омогућавају да се све снима.

        Осим тога, ми имамо и снимак разговора украјинског војног авиона који је пролазио поред Боинга. Подсећам да се пре извесног времена код устаника појавио одбачени украјински СУ-25 тако да са анализом софтвера сличних летелица нема никаквих проблема.

        Плус: још много оперативних информација, укључујући и селектовање земаљских радио-станица, анализу активности мобилне телефоније и разговоре појединих „грађана“ уз могућност прецизног одређивања локације субјекта који говори.

        А ако и то буде мало, могућа је и трећа епизода. Подсећам да се у периоду сиријске кризе десио случај са две ракете које су лансиране у Средоземном мору ради самоуништења. МО РФ саопштило је о томе одмах по лансирању тих ракета. Вероватноћа да не постоје подаци о начину погађања Боинга зато је једнака нули. 

        Ипак, засад се не планира осветљавање друге и треће епизоде, будући да коначну реч треба да каже ИКАО, која ће такође имати те податке (у најмању руку о самом Боингу, разговорима итд.).

        Иначе, постоје мишљења да су руски војни стручњаци били на месту пада Боинга отприлике три-четири сата после пада и уверили се да ће резултати истраге бити недвосмислени.

        Према томе, пратимо и посматрамо игру.

        Судећи по планираним догађајима, Русија прелази у контраофанзиву под чијим знамењем може протећи читава ова недеља.

субота, 19. јул 2014.

Томислав Николић

Томислав Николић

Замислимо ситуацију у којој човек одлази на ноге разбојницима – који су му запалили кућу, отели велики део имања и побили један део породице – да би од тих истих разбојника и убица затражио помоћ. Тако нешто тешко је замислити, зар не? Наиме, из искуства знамо да се помоћ може тражити (и добити) само од пријатеља. Од непријатеља нико здраве памети не тражи помоћ, јер је свакоме јасно да се помоћ од непријатеља не може добити.

Од пријатеља се, релативно лако, може направити непријатељ, али, са друге стране, од оних који су вам разрушили дом и убијали вам децу, никада се не може направити пријатељ. Једноставно, тако нешто је немогуће и тако нешто у историји се никада није десило. Највише што се са непријатељем може остварити, то је оно што се у политичком жаргону зове „мирна коегзистенција” или „договор о обустави ватре”.

Има неких мислилаца (па и озбиљних) који верују да је непријатељство међу народима генетски условљено. Тешко је рећи да ли је то тачно (вероватно није), јер непријатељство не би требало да буде урођена категорија (мала деца се не мрзе), већ је непријатељство нешто што се, по основу традиције и васпитања појединаца, константно, током одрастања, усађује у свест. Проблем је што се збир таквих појединаца (или резултанта таквог збира) претвара у армију мрзитеља чија деструктивност понекад постаје готово немерљива. Проналажењем и коришћењем медија за масовну комуникацију утицај на свест појединца постаје све бржи и све ефикаснији, а такав начин ширења одређених замисли може да се употреби или злоупотреби за различите циљеве – почев од оних хуманих (космополитских) до оних крајње злих (сурово егоистичних).

Ипак, никакав социо-психолошко-филозофски „трактат” не би био у стању да објасни понашање српског председника након скупа у Бриселу; оног скупа којег су организатори (нико не зна зашто) назвали „донаторска конференција”. Заправо, донација је реч која има значење дар, поклон (лат. донаре ’поклонити’, донум ’дар, поклон’), а највећи део оних средстава која су на поменутој бриселској конференцији понуђена Србији, заправо су кредити, вероватно (мада се то још не зна тачно) понуђени по нешто повољнијим каматама него што би се они могли добити на регуларном светском финансијском тржишту.

Дакле, у Србији јавност је (да ли намерно) доведена у заблуду, да су западне земље уистину нешто Србији поклониле. У похвали таквих „пословних донација” најдаље је отишао српски шеф државе Томислав Николић, који је такву новчану понуду (трансакцију, кредит) назвао, ни мање ни више, него – доброчинство!?

Зеленаши доброчинитељи

По ономе што је за РТС изјавио Мајкл Девенпорт (шеф делегације ЕУ у Србији) испада да нико у Бриселу није поклонио нашој земљи ни жуту банку, осим што је Србија добила 80 милиона евра из ИПА фондова (Инструмент претприступне помоћи), на шта она има законско право као земља кандидат за чланство у ЕУ. Отуда се природно намеће питање, због чега се председник Николић онако нападно клањао и захваљивао земљама учесницама конференције? Чак је, између осталог, рекао и следеће:

„Србија доброчинство не заборавља, подигла је споменик захвалности Француској за помоћ у Првом светском рату, а обележиће достојно, спомеником у неком од поплављених градова, и ово до сада незабележено сврставање целог света уз наш народ.”

Цели свет уз наш народ! Да се човек прекрсти и левом и десном. Какав, бре, свет, па још „цели”? Заболе свет за Србију, да не кажемо шта. Да ли се икада у историји света десило да једна држава подиже споменик оним државама које су јој одобриле кредит? Ко још нормалан слави кредиторе (зеленаше)? И још им подиже споменик? Зашто? Да ли зато што су нам исти ти зеленаши („доброчинитељи”) разорили државу, уништили пруге, путеве; порушили мостове, болнице, школе, обданишта; затровали нам земљу, воду, ваздух; засули нас кластер бомбама и осиромашеним уранијумом, којег се никада нећемо до краја решити. Коначно, зар није срамотно да дижемо у небеса оне који су убијали наше војнике, цивиле, мајке, децу?

Човек има право да самог себе понижава како му је воља, али нико нема право да понижава целу земљу и народ. Поготово то нема право да чини председник државе, да би, ваљда, себе заштитио од „кумовске” судбине. Да би удовољио прохтевима оних којима је вољан да прави споменик, за контролоре спровођења Бриселског споразума поставио је Наташу Кандић и Соњу Бисерко. Ону исту Наташу Кандић која га је пре неколикогодина оптужила да је својевремено убијао бабе у селу Антин из чисте обести? Зар нам тај детаљ не говори сам по себи каквог недоследног (да не употребимо неку тежу квалификацију) председника државе имамо? О Соњи Бисерко беспредметно је трошити речи: жена сведочи против Србије пред Међународним судом правде (МСП), а по хрватској тужби да је Србија починила геноцид!

Грандоманска поетика

Колико је Томислав Николић, чини се, погубио оријентире, могла би да укаже и чињеница да се он јуче огласио на свом Твитер налогу, са још невиђеном похвалом на рачун „грађана Србије”:

„Поносан сам на грађане Србије, посебно младе који су без машина, својим телима, зауставлјали поплаву којој није било краја, данима и ноћима.”

10462799_749890735057640_7134851817194851422_nКаква епика! Каква грандоманско-херојска поетика! Оваквог (покушаја) заглупљивања народа није било ни у време Јосипа Броза. Зар човек заиста мисли да оваквим блесавим похвалама може да придобије наклоност маса? Ко зна, Србија је непредвидљива – можда и може. Уосталом, сетимо се како је народ прогутао Николићево гладовање и жедновање, као и седење на стиропору.

Србе би овде највише требало да забрине чињеница да председник Србије, изгледа, има проблем да појми реалност. Није непознато (нити необично) да човек може у неком тренутку да реагује еуфорично на одређене спољне надражаје, али после, када мине ноћ и осване ново јутро, он се ипак сабере и врати у стварност.

Али, код председника Николића еуфорија не сплашњава ни онда када види да Србији нико ништа није поклонио, те да нема никаквог разлога да тим српским (не)пријатељима и лажним донаторима подиже споменик. Свануло је ново јутро, а он и даље, као да је, не дао Бог, од силне радости и среће сишао с ума, певуши исту песмицу:

„Србија доброчинство не заборавлја. Познајем свој народ, ову доброту вам ни наши потомци неће заборавити.”