Томислав Николић
Замислимо ситуацију у којој човек одлази на ноге разбојницима – који су му запалили кућу, отели велики део имања и побили један део породице – да би од тих истих разбојника и убица затражио помоћ. Тако нешто тешко је замислити, зар не? Наиме, из искуства знамо да се помоћ може тражити (и добити) само од пријатеља. Од непријатеља нико здраве памети не тражи помоћ, јер је свакоме јасно да се помоћ од непријатеља не може добити.
Од пријатеља се, релативно лако, може направити непријатељ, али, са друге стране, од оних који су вам разрушили дом и убијали вам децу, никада се не може направити пријатељ. Једноставно, тако нешто је немогуће и тако нешто у историји се никада није десило. Највише што се са непријатељем може остварити, то је оно што се у политичком жаргону зове „мирна коегзистенција” или „договор о обустави ватре”.
Има неких мислилаца (па и озбиљних) који верују да је непријатељство међу народима генетски условљено. Тешко је рећи да ли је то тачно (вероватно није), јер непријатељство не би требало да буде урођена категорија (мала деца се не мрзе), већ је непријатељство нешто што се, по основу традиције и васпитања појединаца, константно, током одрастања, усађује у свест. Проблем је што се збир таквих појединаца (или резултанта таквог збира) претвара у армију мрзитеља чија деструктивност понекад постаје готово немерљива. Проналажењем и коришћењем медија за масовну комуникацију утицај на свест појединца постаје све бржи и све ефикаснији, а такав начин ширења одређених замисли може да се употреби или злоупотреби за различите циљеве – почев од оних хуманих (космополитских) до оних крајње злих (сурово егоистичних).
Ипак, никакав социо-психолошко-филозофски „трактат” не би био у стању да објасни понашање српског председника након скупа у Бриселу; оног скупа којег су организатори (нико не зна зашто) назвали „донаторска конференција”. Заправо, донација је реч која има значење дар, поклон (лат. донаре ’поклонити’, донум ’дар, поклон’), а највећи део оних средстава која су на поменутој бриселској конференцији понуђена Србији, заправо су кредити, вероватно (мада се то још не зна тачно) понуђени по нешто повољнијим каматама него што би се они могли добити на регуларном светском финансијском тржишту.
Дакле, у Србији јавност је (да ли намерно) доведена у заблуду, да су западне земље уистину нешто Србији поклониле. У похвали таквих „пословних донација” најдаље је отишао српски шеф државе Томислав Николић, који је такву новчану понуду (трансакцију, кредит) назвао, ни мање ни више, него – доброчинство!?
Зеленаши доброчинитељи
По ономе што је за РТС изјавио Мајкл Девенпорт (шеф делегације ЕУ у Србији) испада да нико у Бриселу није поклонио нашој земљи ни жуту банку, осим што је Србија добила 80 милиона евра из ИПА фондова (Инструмент претприступне помоћи), на шта она има законско право као земља кандидат за чланство у ЕУ. Отуда се природно намеће питање, због чега се председник Николић онако нападно клањао и захваљивао земљама учесницама конференције? Чак је, између осталог, рекао и следеће:
„Србија доброчинство не заборавља, подигла је споменик захвалности Француској за помоћ у Првом светском рату, а обележиће достојно, спомеником у неком од поплављених градова, и ово до сада незабележено сврставање целог света уз наш народ.”
Цели свет уз наш народ! Да се човек прекрсти и левом и десном. Какав, бре, свет, па још „цели”? Заболе свет за Србију, да не кажемо шта. Да ли се икада у историји света десило да једна држава подиже споменик оним државама које су јој одобриле кредит? Ко још нормалан слави кредиторе (зеленаше)? И још им подиже споменик? Зашто? Да ли зато што су нам исти ти зеленаши („доброчинитељи”) разорили државу, уништили пруге, путеве; порушили мостове, болнице, школе, обданишта; затровали нам земљу, воду, ваздух; засули нас кластер бомбама и осиромашеним уранијумом, којег се никада нећемо до краја решити. Коначно, зар није срамотно да дижемо у небеса оне који су убијали наше војнике, цивиле, мајке, децу?
Човек има право да самог себе понижава како му је воља, али нико нема право да понижава целу земљу и народ. Поготово то нема право да чини председник државе, да би, ваљда, себе заштитио од „кумовске” судбине. Да би удовољио прохтевима оних којима је вољан да прави споменик, за контролоре спровођења Бриселског споразума поставио је Наташу Кандић и Соњу Бисерко. Ону исту Наташу Кандић која га је пре неколикогодина оптужила да је својевремено убијао бабе у селу Антин из чисте обести? Зар нам тај детаљ не говори сам по себи каквог недоследног (да не употребимо неку тежу квалификацију) председника државе имамо? О Соњи Бисерко беспредметно је трошити речи: жена сведочи против Србије пред Међународним судом правде (МСП), а по хрватској тужби да је Србија починила геноцид!
Грандоманска поетика
Колико је Томислав Николић, чини се, погубио оријентире, могла би да укаже и чињеница да се он јуче огласио на свом Твитер налогу, са још невиђеном похвалом на рачун „грађана Србије”:
„Поносан сам на грађане Србије, посебно младе који су без машина, својим телима, зауставлјали поплаву којој није било краја, данима и ноћима.”
10462799_749890735057640_7134851817194851422_nКаква епика! Каква грандоманско-херојска поетика! Оваквог (покушаја) заглупљивања народа није било ни у време Јосипа Броза. Зар човек заиста мисли да оваквим блесавим похвалама може да придобије наклоност маса? Ко зна, Србија је непредвидљива – можда и може. Уосталом, сетимо се како је народ прогутао Николићево гладовање и жедновање, као и седење на стиропору.
Србе би овде највише требало да забрине чињеница да председник Србије, изгледа, има проблем да појми реалност. Није непознато (нити необично) да човек може у неком тренутку да реагује еуфорично на одређене спољне надражаје, али после, када мине ноћ и осване ново јутро, он се ипак сабере и врати у стварност.
Али, код председника Николића еуфорија не сплашњава ни онда када види да Србији нико ништа није поклонио, те да нема никаквог разлога да тим српским (не)пријатељима и лажним донаторима подиже споменик. Свануло је ново јутро, а он и даље, као да је, не дао Бог, од силне радости и среће сишао с ума, певуши исту песмицу:
„Србија доброчинство не заборавлја. Познајем свој народ, ову доброту вам ни наши потомци неће заборавити.”
Замислимо ситуацију у којој човек одлази на ноге разбојницима – који су му запалили кућу, отели велики део имања и побили један део породице – да би од тих истих разбојника и убица затражио помоћ. Тако нешто тешко је замислити, зар не? Наиме, из искуства знамо да се помоћ може тражити (и добити) само од пријатеља. Од непријатеља нико здраве памети не тражи помоћ, јер је свакоме јасно да се помоћ од непријатеља не може добити.
Од пријатеља се, релативно лако, може направити непријатељ, али, са друге стране, од оних који су вам разрушили дом и убијали вам децу, никада се не може направити пријатељ. Једноставно, тако нешто је немогуће и тако нешто у историји се никада није десило. Највише што се са непријатељем може остварити, то је оно што се у политичком жаргону зове „мирна коегзистенција” или „договор о обустави ватре”.
Има неких мислилаца (па и озбиљних) који верују да је непријатељство међу народима генетски условљено. Тешко је рећи да ли је то тачно (вероватно није), јер непријатељство не би требало да буде урођена категорија (мала деца се не мрзе), већ је непријатељство нешто што се, по основу традиције и васпитања појединаца, константно, током одрастања, усађује у свест. Проблем је што се збир таквих појединаца (или резултанта таквог збира) претвара у армију мрзитеља чија деструктивност понекад постаје готово немерљива. Проналажењем и коришћењем медија за масовну комуникацију утицај на свест појединца постаје све бржи и све ефикаснији, а такав начин ширења одређених замисли може да се употреби или злоупотреби за различите циљеве – почев од оних хуманих (космополитских) до оних крајње злих (сурово егоистичних).
Ипак, никакав социо-психолошко-филозофски „трактат” не би био у стању да објасни понашање српског председника након скупа у Бриселу; оног скупа којег су организатори (нико не зна зашто) назвали „донаторска конференција”. Заправо, донација је реч која има значење дар, поклон (лат. донаре ’поклонити’, донум ’дар, поклон’), а највећи део оних средстава која су на поменутој бриселској конференцији понуђена Србији, заправо су кредити, вероватно (мада се то још не зна тачно) понуђени по нешто повољнијим каматама него што би се они могли добити на регуларном светском финансијском тржишту.
Дакле, у Србији јавност је (да ли намерно) доведена у заблуду, да су западне земље уистину нешто Србији поклониле. У похвали таквих „пословних донација” најдаље је отишао српски шеф државе Томислав Николић, који је такву новчану понуду (трансакцију, кредит) назвао, ни мање ни више, него – доброчинство!?
Зеленаши доброчинитељи
По ономе што је за РТС изјавио Мајкл Девенпорт (шеф делегације ЕУ у Србији) испада да нико у Бриселу није поклонио нашој земљи ни жуту банку, осим што је Србија добила 80 милиона евра из ИПА фондова (Инструмент претприступне помоћи), на шта она има законско право као земља кандидат за чланство у ЕУ. Отуда се природно намеће питање, због чега се председник Николић онако нападно клањао и захваљивао земљама учесницама конференције? Чак је, између осталог, рекао и следеће:
„Србија доброчинство не заборавља, подигла је споменик захвалности Француској за помоћ у Првом светском рату, а обележиће достојно, спомеником у неком од поплављених градова, и ово до сада незабележено сврставање целог света уз наш народ.”
Цели свет уз наш народ! Да се човек прекрсти и левом и десном. Какав, бре, свет, па још „цели”? Заболе свет за Србију, да не кажемо шта. Да ли се икада у историји света десило да једна држава подиже споменик оним државама које су јој одобриле кредит? Ко још нормалан слави кредиторе (зеленаше)? И још им подиже споменик? Зашто? Да ли зато што су нам исти ти зеленаши („доброчинитељи”) разорили државу, уништили пруге, путеве; порушили мостове, болнице, школе, обданишта; затровали нам земљу, воду, ваздух; засули нас кластер бомбама и осиромашеним уранијумом, којег се никада нећемо до краја решити. Коначно, зар није срамотно да дижемо у небеса оне који су убијали наше војнике, цивиле, мајке, децу?
Човек има право да самог себе понижава како му је воља, али нико нема право да понижава целу земљу и народ. Поготово то нема право да чини председник државе, да би, ваљда, себе заштитио од „кумовске” судбине. Да би удовољио прохтевима оних којима је вољан да прави споменик, за контролоре спровођења Бриселског споразума поставио је Наташу Кандић и Соњу Бисерко. Ону исту Наташу Кандић која га је пре неколикогодина оптужила да је својевремено убијао бабе у селу Антин из чисте обести? Зар нам тај детаљ не говори сам по себи каквог недоследног (да не употребимо неку тежу квалификацију) председника државе имамо? О Соњи Бисерко беспредметно је трошити речи: жена сведочи против Србије пред Међународним судом правде (МСП), а по хрватској тужби да је Србија починила геноцид!
Грандоманска поетика
Колико је Томислав Николић, чини се, погубио оријентире, могла би да укаже и чињеница да се он јуче огласио на свом Твитер налогу, са још невиђеном похвалом на рачун „грађана Србије”:
„Поносан сам на грађане Србије, посебно младе који су без машина, својим телима, зауставлјали поплаву којој није било краја, данима и ноћима.”
10462799_749890735057640_7134851817194851422_nКаква епика! Каква грандоманско-херојска поетика! Оваквог (покушаја) заглупљивања народа није било ни у време Јосипа Броза. Зар човек заиста мисли да оваквим блесавим похвалама може да придобије наклоност маса? Ко зна, Србија је непредвидљива – можда и може. Уосталом, сетимо се како је народ прогутао Николићево гладовање и жедновање, као и седење на стиропору.
Србе би овде највише требало да забрине чињеница да председник Србије, изгледа, има проблем да појми реалност. Није непознато (нити необично) да човек може у неком тренутку да реагује еуфорично на одређене спољне надражаје, али после, када мине ноћ и осване ново јутро, он се ипак сабере и врати у стварност.
Али, код председника Николића еуфорија не сплашњава ни онда када види да Србији нико ништа није поклонио, те да нема никаквог разлога да тим српским (не)пријатељима и лажним донаторима подиже споменик. Свануло је ново јутро, а он и даље, као да је, не дао Бог, од силне радости и среће сишао с ума, певуши исту песмицу:
„Србија доброчинство не заборавлја. Познајем свој народ, ову доброту вам ни наши потомци неће заборавити.”
Нема коментара:
Постави коментар