58 Facts About The U.S. Economy

58 Facts About The U.S. Economy From 2015 That Are Almost Too Crazy To Believe

58The world didn’t completely fall apart in 2015, but it is undeniable that an immense amount of damage was done to the U.S. economy.  This year the middle class continued to deteriorate, more Americans than ever found themselves living in poverty, and the debt bubble that we are living in expanded to absolutely ridiculous proportions.  Toward the end of the year, a new global financial crisis erupted, and it threatens to completely spiral out of control as we enter 2016.  Over the past six months, I have been repeatedly stressing to my readers that so many of the exact same patterns that immediately preceded the financial crisis of 2008 are happening once again, and trillions of dollars of stock market wealth has already been wiped out globally.  Some of the largest economies on the entire planet such as Brazil and Canada have already plunged into deep recessions, and just about every leading indicator that you can think of is screaming that the U.S. is heading into one.  So don’t be fooled by all the happy talk coming from Barack Obama and the mainstream media.  When you look at the cold, hard numbers, they tell a completely different story.  The following are 58 facts about the U.S. economy from 2015 that are almost too crazy to believe…

#1 These days, most Americans are living paycheck to paycheck.  At this point 62 percent of all Americans have less than 1,000 dollars in their savings accounts, and 21 percent of all Americans do not have a savings account at all.

#2 The lack of saving is especially dramatic when you look at Americans under the age of 55.  Incredibly, fewer than 10 percent of all Millennials and only about 16 percent of those that belong to Generation X have 10,000 dollars or more saved up.

#3 It has been estimated that 43 percent of all American households spend more money than they make each month.

#4 For the first time ever, middle class Americans now make up a minority of the population. But back in 1971, 61 percent of all Americans lived in middle class households.

#5 According to the Pew Research Center, the median income of middle class households declined by 4 percent from 2000 to 2014.

#6 The Pew Research Center has also found that median wealth for middle class households dropped by an astounding 28 percent between 2001 and 2013.

#7 In 1970, the middle class took home approximately 62 percent of all income. Today, that number has plummeted to just 43 percent.

#8 There are still 900,000 fewer middle class jobs in America than there were when the last recession began, but our population has gotten significantly larger since that time.

#9 According to the Social Security Administration, 51 percent of all American workers make less than $30,000 a year.

#10 For the poorest 20 percent of all Americans, median household wealth declined from negative 905 dollars in 2000 to negative 6,029 dollars in 2011.

#11 A recent nationwide survey discovered that 48 percent of all U.S. adults under the age of 30 believe that “the American Dream is dead”.

#12 Since hitting a peak of 69.2 percent in 2004, the rate of homeownership in the United States has been steadily declining every single year.

#13 At this point, the U.S. only ranks 19th in the world when it comes to median wealth per adult.

#14 Traditionally, entrepreneurship has been one of the primary engines that has fueled the growth of the middle class in the United States, but today the level of entrepreneurship in this country is sitting at an all-time low.

#15 For each of the past six years, more businesses have closed in the United States than have opened.  Prior to 2008, this had never happened before in all of U.S. history.

#16 If you can believe it, the 20 wealthiest people in this country now have more money than the poorest 152 million Americans combined.

#17 The top 0.1 percent of all American families have about as much wealth as the bottom 90 percent of all American families combined.

#18 If you have no debt and you also have ten dollars in your pocket, that gives you a greater net worth than about 25 percent of all Americans.

#19 The number of Americans that are living in concentrated areas of high poverty has doubled since the year 2000.

#20 An astounding 48.8 percent of all 25-year-old Americans still live at home with their parents.

#21 According to the U.S. Census Bureau, 49 percent of all Americans now live in a home that receives money from the government each month, and nearly 47 million Americans are living in poverty right now.

#22 In 2007, about one out of every eight children in America was on food stamps. Today, that number is one out of every five.

#23 According to Kathryn J. Edin and H. Luke Shaefer, the authors of a new book entitled “$2.00 a Day: Living on Almost Nothing in America“, there are 1.5 million “ultrapoor” households in the United States that live on less than two dollars a day. That number has doubled since 1996.

#24 46 million Americans use food banks each year, and lines start forming at some U.S. food banks as early as 6:30 in the morning because people want to get something before the food supplies run out.

#25 The number of homeless children in the U.S. has increased by 60 percent over the past six years.

#26 According to Poverty USA, 1.6 million American children slept in a homeless shelter or some other form of emergency housing last year.

#27 Police in New York City have identified 80 separate homeless encampments in the city, and the homeless crisis there has gotten so bad that it is being described as an “epidemic”.

#28 If you can believe it, more than half of all students in our public schools are poor enough to qualify for school lunch subsidies.

#29 According to a Census Bureau report that was released a while back, 65 percent of all children in the U.S. are living in a home that receives some form of aid from the federal government.

#30 According to a report that was published by UNICEF, almost one-third of all children in this country “live in households with an income below 60 percent of the national median income”.

#31 When it comes to child poverty, the United States ranks 36th out of the 41 “wealthy nations” that UNICEF looked at.

#32 An astounding 45 percent of all African-American children in the United States live in areas of “concentrated poverty”.

#33 40.9 percent of all children in the United States that are being raised by a single parent are living in poverty.

#34 There are 7.9 million working age Americans that are “officially unemployed” right now and another 94.4 million working age Americans that are considered to be “not in the labor force”.  When you add those two numbers together, you get a grand total of 102.3 million working age Americans that do not have a job right now.

#35 According to a recent Pew survey, approximately 70 percent of all Americans believe that “debt is a necessity in their lives”.

#36 53 percent of all Americans do not even have a minimum three-day supply of nonperishable food and water at home.

#37 According to John Williams of shadowstats.com, if the U.S. government was actually using honest numbers the unemployment rate in this nation would be 22.9 percent.

#38 Back in 1950, more than 80 percent of all men in the United States had jobs.  Today, only about 65 percent of all men in the United States have jobs.

#39 The labor force participation rate for men has plunged to the lowest level ever recorded.

#40 Wholesale sales in the U.S. have fallen to the lowest level since the last recession.

#41 The inventory to sales ratio has risen to the highest level since the last recession.  This means that there is a whole lot of unsold inventory that is just sitting around out there and not selling.

#42 The ISM manufacturing index has fallen for five months in a row.

#43 Orders for “core” durable goods have fallen for ten months in a row.

#44 Since March, the amount of stuff being shipped by truck, rail and air inside the United States has been falling every single month on a year over year basis.

#45 Wal-Mart is projecting that its earnings may fall by as much as 12 percent during the next fiscal year.

#46 The Business Roundtable’s forecast for business investment in 2016 has dropped to the lowest level that we have seen since the last recession.

#47 Corporate debt defaults have risen to the highest level that we have seen since the last recession.  This is a huge problem because corporate debt in the U.S. has approximately doubled since just before the last financial crisis.

#48 Holiday sales have gone negative for the first time since the last recession.

#49 The velocity of money in the United States has dropped to the lowest level ever recorded.  Not even during the depths of the last recession was it ever this low.

#50 Barack Obama promised that his program would result in a decline in health insurance premiums by as much as $2,500 per family, but in reality average family premiums have increased by a total of $4,865 since 2008.

#51 Today, the average U.S. household that has at least one credit card has approximately $15,950 in credit card debt.

#52 The number of auto loans that exceed 72 months has hit at an all-time high of 29.5 percent.

#53 According to Dr. Housing Bubble, there have been “nearly 8 million homes lost to foreclosure since the homeownership rate peaked in 2004″.

#54 One very disturbing study found that approximately 41 percent of all working age Americans either currently have medical bill problems or are paying off medical debt.  And collection agencies seek to collect unpaid medical bills from about 30 million of us each and every year.

#55 The total amount of student loan debt in the United States has risen to a whopping 1.2 trillion dollars.  If you can believe it, that total has more than doubled over the past decade.

#56 Right now, there are approximately 40 million Americans that are paying off student loan debt.  For many of them, they will keep making payments on this debt until they are senior citizens.

#57 When you do the math, the federal government is stealing more than 100 million dollars from future generations of Americans every single hour of every single day.

#58 An astounding 8.16 trillion dollars has already been added to the U.S. national debt while Barack Obama has been in the White House.  That means that it is already guaranteed that we will add an average of more than a trillion dollars a year to the debt during his presidency, and we still have more than a year left to go.

What we have seen so far is just the very small tip of a very large iceberg.  About six months ago, I stated that “our problems will only be just beginning as we enter 2016″, and I stand by that prediction.

We are in the midst of a long-term economic collapse that is beginning to accelerate once again.  Our economic infrastructure has been gutted, our middle class is being destroyed, Wall Street has been transformed into the biggest casino in the history of the planet, and our reckless politicians have piled up the biggest mountain of debt the world has ever seen.

Anyone that believes that everything is “perfectly fine” and that we are going to come out of this “stronger than ever” is just being delusional.  This generation was handed the keys to the finest economic machine of all time, and we wrecked it.  Decades of incredibly foolish decisions have culminated in a crisis that is now reaching a crescendo, and this nation is in for a shaking unlike anything that it has ever seen before.

So enjoy the rest of 2015 while you still can.

2016 is almost here, and it is going to be quite a year…

Ministar Spoljnih Poslova - Ivica Dacic

Pesma o hrvatima - Jovan Ducic

Песма о Хрватима

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољимa родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача.
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђe твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звеrи, погане хијенe,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала стaрих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамењем срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

„Незамисливо“: савезници са каменом у рукама

Негде у мају 1945, око двадесетог, Ј.В.Стаљин је повукао из Немачке маршала Г.К.Жукова. „Док смо ми разоружавали све војнике и официре немачке армије и послали их у логоре за војне заробљенике, – рекао је он, – Енглези остављају немачке јединице у пуној бојевој готовости и са њима склапају пријатељство… Мислим да  они теже да сачувају те јединице како би их касније искористили. А то представља  директно кршење договора који су постигли премијери земаља о томе да немачке јединице морају одмах да се распусте“.

Совјетска обавештајна служба је добила текст тајног телеграма који је В.Черчил још пре него што се рат у Европи завршио послао фелдмаршалу Б.Монтгомерију, команданту британских јединица. Текст телеграма је гласио: „Пажљиво сакупљати немачко оружје и ратну технику и складиштити их како би их било лако  поделити немачким јединицама са којима би нам се пружила могућност за сарадњу, уколико   се совјетска офанзива настави“.

Жуков је, по Стаљиновом налогу, на заседању Контролног савета за управљање Немачком, у коме су били представници СССР-а, Велике Британије и Француске, дао оштру изјаву и при том подвукао да историја  познаје мало примера таквог вероломства и издаје савезничких обавеза. Монтгомери је ту оптужбу одбацио, али је после неколико година признао да јесте такав налог добио од свог премијера и да се „као војник – потчинио наређењу“.

У берлинском правцу су се још водиле жестоке борбе, а Черчил је већ био сигуран да је „Совјетска Русија постала смртна опасност за слободни свет“. Мора се, сматрао је британски премијер, „одмах формирати нови фронт против   наглог  руског напредовања“, при чему „тај фронт у Европи треба да буде што ближе истоку“. Черчил је, по сопственом признању, био потпуно занет само једним осећањем: у његовим очима се „совјетска претња већ нашла на месту на коме је до тада био нацистички непријатељ“.

Зато је Лондон планирао да освајање Берлина изврши енглеско-америчка армија, да Чехословачку ослободе Американци и да њихове јединице прве уђу у Праг, као и да западне државе преузму управу Аустријом, ако не може другачије, а оно ипак заједно са Совјетским Савезом.

Најкасније у априлу 1945. Черчил је наредио Уједињеном штабу за планирање у војном кабинету Велике Британије да разради план за ванредну  операцију чији је шифровани назив био „Unthinkable“, тј. „Незамисливо“. Циљ те операције је био да се „Русија натера на потчињавање вољи Сједињених Држава и Британске империје“. Они који су тај план осмислили требало је да сагласно Черчиловој наредби  за почетак војних дејстава против СССР-а  одреде 1. јул  1945. Тако је још за време последње етапе сукоба са Хитлеровом Немачком Лондон  започео припреме за наношење ударца у леђа Црвеној Армији.

Извршавајући Черчилово наређење, британски штабни официри су полазили од тога, да постављени задатак може да се реши само тоталним ратом који претпоставља: а. Окупацију оних области Совјетског Савеза без којих ће СССР, када остане без њих,  да изгуби материјалне могућности за вођење рата и настављање отпора, као и  б.  Наношење совјетским оружаним снагама  одлучујућег пораза који би онемогућио СССР да настави рат.

Аутори плана су, истине ради, предвидели и да Црвена армија може да одступи у дубоку позадину и да отпор настави помоћу тактике која је већ више пута успешно коришћена у претходним ратовима. Њихове сумње су повећаване при разматрању питања о снагама страна: „Постојећи однос снага у Централној Европи, где су Руси отприлике три пута јачи, могућност савезника да дођу до потпуне и одлучујуће победе чини врло мало вероватном.“ Како би се ликвидирала „диспропорција“  потребне су биле баш оне напред  поменуте немачке јединице о чијој се борбеној готовости, чак и пошто су заробљене, бринуо лично Черчил.

У свом извештају премијеру британска војна лица су констатовала да Црвена армија на највишим положајима има висококвалификовану и искусну команду, врло чврсту дисциплину, а да  је, уколико се упореди са било којом армијом  западних држава, мање захтевна  према снабдевености, да делује тактички храбро, и да не броји губитке. Такође, наоружање је развијано током читавог рата и оно је на високом нивоу, будући да није лошије од наоружања армија западних земаља.

Општи закључак британске штабне команде  о перспективи војне кампање против СССР-а је био песимистички:

„а) Уколико започнемо рат против Русије морамо бити спремни на увлачење у тотални рат који ће бити и дуг, и скуп;

б)  Бројчани недостатак наших копнених снага чини врло сумњивим ограничен  и брз успех, чак и уколико  би политички циљ био постигнут у складу са нашим прорачунима“.

У таквом облику план је предат на разматрање комитету команде штабова – највишем органу војног руководства Оружаних снага Велике Британије. 8.јуна 1945. Черчилу је послат следећи закључак који су  потписали  начелник   генералштаба  Британске империје, фелдмаршал А.Брук  и начелници штабова ВМС и ВВС: „… сматрамо да уколико  рат почне, постизање брзог ограниченог успеха ће бити изван наших моћи и ми ћемо се наћи увучени  у дугачки рат против снага које су јаче од нас. Шта више, уколико  код Американаца дође до повећања замора и равнодушности,   и уколико их магнет рата  повуче према Тихом океану, надмоћ тих снага може  да се много повећа“.

Мрзовољу Черчила, када је добио такав закључак, тешко је описати, али ништа није могло да се промени: у корист Црвене армије је одлучио однос снага. Чак и да је у рукама била атомска бомба, са фактором из закључка је морао да рачуна  и Хари Труман.

Првих дана боравка на месту председника САД, примајући у Белој кући В.М.Молотова, народног комесара за иностране послове СССР-а, Труман је одмах прешао на ствар. Из уста америчког председника се зачула лоше скривена претња  да ће на СССР  да се примене економске санкције. 8.маја 1945. Труман је наредио да се максимално смање испоруке СССР-у по ленд-лизу. То чак није ни саопштено совјетској страни. Тако су амерички бродови који су већ били на отвореном мору, добили наређење да се врате у  луке у којима су регистровани. После извесног времена наређење о смањењу испорука је повучено, јер на други начин Труман не би добио могућност да СССР увуче у рат са Јапаном, што је њему било јако потребно, али велика штета совјетско-америчким односима је већ била нанета.

Вршилац дужности државног секретара САД Џ.Гри  је 19.маја 1945. написао меморандум у коме је изјавио да је рат са Совјетским Савезом неизбежан. Треба, писао је, да се „америчка политика према Совјетском Савезу у свим правцима   одмах    затегне. Много је боље и сигурније, тврдио је,  да до судара дође пре него што Русија   изврши обнову и   развије свој огромни потенцијал за војну, економску и територијалну надмоћ“.

Импулс који је долазио од политичара осетили су и војници. У августу 1945. (рат са Јапаном је још трајао) за генерала Л.Гровса, руководиоца америчког атомског пројекта,   припремљен је тајни документ под  називом „Стратешка карта неких индустријских области Русије и Манџурије.“ У документу је набројано 15 највећих градова СССР-а – Москва, Баку, Новосибирск, Горки, Свердловск, Чељабинск, Омск, Кујбишев, Казањ, Саратов, Молотов (Перм), Магнитогорск, Грозни, Стаљинск (вероватно се мислило на Стаљино – Доњецк), Нижњи Тагил. Дат је њихов географски положај, подаци о становништву, индустријски потенцијал, најважнији циљеви за бомбардовање. Вашингтон је отварао нови фронт – овог пута против свог дотадашњег савезника.

Лондон  и Вашингтон су у тренутку заборавили не само заједничку борбу са СССР-ом на фронтовима Другог светског  рата, већ и заједничке обавезе да се стане на стражу мира и међународне безбедности, који су договорени у Јалти, Потсдаму и Сан-Франциску.

Srpski tanjir: Pasulj sa Madagaskara, boranija iz Kenije i luk sa Novog Zelanda

To što špargle, artičoke i kokosov orah uvozimo iz Meksika, Maroka ili Perua ne čudi mnogo, ali i te kako čudi činjenica da nam pasulj dolazi iz Kirgistana i sa Madagaskara, crni luk sa Novog Zelanda, a paradajz iz Izraela.

Kada se umešaju svi sastojci od domaće i zdrave hrane nije ostalo ništa
- Kupio sam teglu kiselih krastavaca i video na etiketi da su uvezeni iz Vijetnama. Blago je reći da sam se šokirao činjenicom da krastavci koje jedemo ne samo da nisu iz Srbije, nego nisu ni iz okruženja, pa čak ni iz Evrope - kaže Dušan T. (29), iz Beograda.

Već godinama voće i povrće koje možemo da uzgajamo u svakom dvorištu, na svakom koraku, naručujemo iz najudaljenijih zemalja, jer je, verovali ili ne, uz sve carine i troškove prevoza - jeftinije od domaćeg. Zbog tog paradoksa, za proizvode koje možemo i sami da uzgajamo, godišnje dajemo oko 150 miliona dolara.

- Naši poljoprivredni proizvodi su skuplji zato što je skupa proizvodnja i zato što se poljoprivredom bave mahom mali proizvođači koji nikako ne mogu da budu konkurentni ceni koju daju veliki proizvođači u zemljama u kojima je proizvodnja u startu jeftinija - kaže Živadin Tanasković, poljoprivrednik iz ivanjičkog kraja.

Zato u tanjiru imamo paradajz iz Maroka, krompir iz Izraela, crni luk iz Novog Zelanda, šargarepu iz Južne Afrike, boraniju iz Kenije, beli luk iz Kine, papriku iz Vijetnama... Tako je domaći pasulj praktično izumro od kada nema velike vojske i fabrika, pa se srpski prebranac priprema od pasulja iz Azije. Domaćeg pasulja nema ni u radnjama, ni na pijacama, a sve ga je manje i na njivama.

- Potrošnja pasulja značajno je pala, jer su nestali veliki potrošači. Najveći je bila armija, koja je bila ogromna, a zatim i društvene kuhinje u velikim kompanijama u kojima se tri puta nedeljno spremao pasulj - kaže za Milan Prostran, agroekonomista.

Od trenutka kada je prestala masovna potrošnja pasulja, postalo je isplativije uvoziti ga iz Etiopije, Kirgistana, Kine, Egipta, Perua, Madagaskara, Tanzanije, Antigve i Barbude, Kajmanskih ostrva, Uzbekistana...

Najudaljenije zemlje iz kojih uvozimo voće i povrće:

* Pasulj: Etiopija, Kirgistan, Kina, Egipate, Peru, Madagaskar, Tanzanija, Antigva i Barbuda, Kajmanska ostrva, Uzbekistan

* Krompir: Luksemburg, Izrael, Egipat

* Beli luk: Argentina, Kina

* Paradajz: Egipat, Turska, Maroko, Izrael

* Grašak: Argentina, SAD, Novi Zeland i Rusija

* Crni luk: Novi Zeland, Peru, Meksiko

* Šargarepa i korenasto povrće: Izrael, Južna Afrika, Turska, Kina, Tajland

* Krastavci: Maroko

* Boranija: Kenija, Maroko

* Paprika: Vijetnam, Maroko, Izraeel

* Lubenice: Panama, Brazil, Kostarika

* Jabuke: Argentina, Južna Afrika

* Šljive: Južna Afrika,

* Maline: Maroko, Meksiko, Čile

* Kajsije: Kina

Сатиш Намбијара УН: Муслимани масакрирали своје

У тајном извештају Сатиша Намбијара у седишту УН у Њу Јорку: Муслимани су масакрирали своје у улици Саве Мишкина, извештај је дошао и до лондонског индепендента. Али санкције Југославији нису скинуте (дате су баш због масакра у улици Саве Мишкина у Сарајеву).

Лорд Овен: Муслимани су унели минобацач у болници Кошево у Сарајево и гађали Србе. УН у Сарајеву свестан тога није предузео ништа:
https://www.youtube.com/watch?hl=en-GB&v=8E81K71d00U&feature=channel_page&gl=GB

Изјаве „милосрдног” Запада о Србима

„Водићемо против Срба рат - дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки”.
(Џејмс Бејкер, државни секретар САД, на америчкој ТВ, јун 1992)
Јасно се види да запад хоће да затре србе. Срамота је за Србију да постоје партије у Србији које некажњено раде против Србије.

„Требало би да бомбардујете Србе”.
(Папа Јован Павле Други - Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу)

„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста”. (Изјава Жака Ширака, председника Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка Шефова влада држава чланица ЕУ)

„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе”.
(о. Пјер, познати француски свештеник - хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на конференцији за штампу)

„што се Срба тиче... То је данас један болестан народ”.
(Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997, Париз)

„Срби нису нарочито паметни”... „Српска деца се више неће смејати”.
(Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД)

„Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат... Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд”
(Пол Џексон, уредник листа „Калгари сан”, у изјави за Фани стар, 13. октобар 1992)

„Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише”.
(Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације, Часопис Форин аферс, јул-август 1994)

„Србе треба бацити на колена”.
(Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, изјава 27. маја 1992)

„Срби су злочиначки дупеглавци”.
(Ричард Холбрук, Клинтонов емисар у Југославији. Њујоркер, 6. новембар 1995).

„Зауставите Србе. Одмах. Заувек”.
(Маргарет Тачер, бивча премијерка Велике Британије. „The New York Times:, 4. мај 1994)

”Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу„.
(Босиљка Мишетић, потпредседница хрватске владе, на пресс-конференцији, коловоз 1995)

”Нема мира док Србија не буде војно поражена„.
(Срђа Поповић, адвокат, потписник захтева светских интелектуалаца за бомбардовање Београда, у изјави за загребачки ”Глобус„, октобра 1994)

”Суштински узрок сукоба је идеологија етничког чишћења коју је обновио господин Ћосић, председник Србије, који је већ 1990. објавио Меморандум„.
(Жак Делор, бивши председник ЕУ, изјава на француској телевизији, маја 1994)

”Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица„.
(Јохан Фриц, директор бечког дневника Ди Пресе, директор Међународног Института за Штампу)

”Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарација„.
(Јосиф Бродски, руски јеврејски песник-дисидент, Нобеловац, у дневнику Интернешенел Хералд Трибјун, 5. августа 1993)

”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„.
(Сер Питер Јустинов, глумац, амбасадор УНЕСЦО, The European:, 10. јун 1993)

”Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије„.
(проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997)

”Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу„.
(Франсоа Кремио, припадник француских снага СФОР-а, 19.2.1994, Република, мај 1995)

”На несрећу, нисам побио све Србе„.
(Томислав Мерчеп, у говору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибуне, студени 1995)

”Нека се Срби подаве у сопственом смраду„.
(Хелмут Кол, немачки канцелар, почетком 1998) 

Србија светски рекордер у прању и изношењу коруптивног новца из земље

ИЗ СРБИЈЕ СЕ ИЗНОСИ 4,5 МИЛИЈАРДЕ ЕВРА ГОДИШЊЕ - ОД 2003. ИЗНЕТО 55

ПОВОДОМ вести (које су недавно објавиле Новости, а које је пренела Б 92 по којој Србија по основу нелегалног изношења новца заузима изузетно високо 19. место у свету са просечно 4,5 милијарди евра изнешеног новца по основу утаје пореза и корупције на годишњем нивоу), Покрет Двери упозорава да је скандал да после објављивања оваквих података нико из власти није на њих реаговао: ни Александар Вучић, ни ресорни министри, ни НБС.
Двери подсећају да је реч о званичним подацима НБС која је те податке уступила америчкој организацији „Global financial integrity“.
Члан Старешинства и координатор економског тима Покрета Двери Данило Тврдишић подсећа јавност да је проблем изношења новца из земље још драстичнији ако се узме у обзир да су број становника и висина БДП-а Србије много мањи од већине земаља на овој листи које су испред Србије, тако да је Србија реално светски рекордер по глави становника по количини изнешеног и опраног новца!
За неверицу је и податак да је од 2003. до данас на овај начин по основу утаје пореза и корупције изнесено из Србије преко 55 милијарди долара!
Када то видимо, закључујемо да је лицемерно да Влада слави као велику националну победу кад добије кредит од ММФ у износу од неколико стотина милиона евра (који се уз високе камате морају вратити), а да се у исто време на годишњем нивоу нелегално износе милијарде долара из Србије и да Влада не чини ништа конкретно да се тај процес одлива средстава спречи.
Реч је о ситуацији у којој нашу економију Александар Вучић тобоже спрема, сликовито речено, за трчање преко препона у тренутку када атлетичару (српска привреда) није ни индентификовано, а камоли заустављено опасно унутрашње крварење и одлив.

Председник Фискалног савета открио да су резултати којима се Вучић хвали плод смањења плата и пензија

ПАВЛЕ ПЕТРОВИЋ КАТЕГОРИЧАН: ЕКОНОМСКОГ РАСТА У 2015. НЕЋЕ БИТИ, БЕЗ ПОВЕЋАЊА ПЛАТА ПЕНЗИЈА ДО 2017.

ПРЕДСЕДНИК Фискалног савета Павле Петровић не очекује да ће Србија у 2015. години забележити привредни раст, а сматра да ће ММФ дати позитивну оцену када је у питању фискални дефицит, с тим да ће се главни разговори водити о предузећима у реструктуирању, приватизацији и реформи запошљавањау јавном сектору.
Фискални савет, реклао је Петровић за РТС, не види простор за повећање плата и пензија.
Поводом предстојећих разговора са ММФ, Петровић каже да је прву ревизију дуго договараног аранжмана с том институцијом Влада дочекала без стрепње.
Он сматра да ће ММФ дати позитивну оцену што се тиче фискалног дефицита јер је мањи него што је планирано.
„Очекујем да ће предмет дискусије бити резултати у реструктурирању јавних предузећа – „Србијагаса”, ЕПС-а, Железница, то је једно. Друго је питање реструктуирања и приватизације преосталих предузећа, и трећи блок је реформа запошљавања у буџетском сектору”, рекао је он.
На питање како објашња то што је дефицит за четири месеца уместо 71 милијарду динара, 21 милијарда, Петровић је рекао да је то првенствено резултат смањења плата и пензија.
„Дакле, без смањења плата и пензија не би било ни фискалне консолидације, нити трајног смањења дефицита, то је прво и основно. Уз ово, оно што је додатни резултат јесте боља наплата пореза, односно већи обухват сиве економије и то је дало за резултат нешто мањи дефицит него што је планиран”, казао је он.

„Остала разлика, која је, изгледа, позитивна, резултат је привремених мера - јавне инвестиције су упола мање него што је планирано, што је катастрофално, и друго је што су дивиденде од јавних предузећа у највећем делу покупљене у првом кварталу, а заправо треба да се односе на целу годину”, рекао је Петровић.
Што се тиче најаве да би могле да се повећају плате и пензије, и то већ од октобра, Петровић је рекао да би се дефицит, ако би вратили плате и пензије на ниво који је био пре новембра прошле године вратио на стари ниво од 6,6 одсто „и ми не видимо простор за њихово повећање током ове три године, закључно са 2017. Годином”.
На питање да ли би било реално да би са ММФ-ом могло да се преговара о томе да смањење броја радних места у јавном сектору буде мање, Петровић је рекао да има неког основа за то.
„Али ако би се преговарало да не буде велики број смањења, значи да морамо имати уштеде на другој страни, да побољшање наплате и дефицит који је нешто мањи него планиран, да се те уштеде искористе за нешто спорији пад запослености у јавном сектору”, рекао је он.
На питање да ли су остварива очекивања Владе од ММФ-а да промени прогнозу очекиваног раста српске привреде са негативне на позитивних 0,5 одсто, Петровић је рекао да - како идемо - још не видимо да би привредни раст могао да се појави ове године.
„Управо објављени податак да је БДП упрвом кварталу пао 1,9 одсто на годишњем нивоу указује, када се екстраполира на целу годину, на негативан раст. Према томе, и ако дође до неког побољшањау току године, ја не очекујем да то буде неки позитиван раст, већ пре нека стагнација”, рекао је председник Фискалног савета.

На данашњи дан

На данашњи дан 1945. године Црвена армија - која је поднела највећи терет победе над Немачком у Другом светском рату - заузела је Берлин и истакла црвену заставу на згради Рајхстага (Немачка скупштина). Јединице Првог белоруског фронта маршала Георгија Жукова и Првог украјинског фронта маршала Ивана Коњева почеле су берлинску операцију 16. априла.
Нацистичка немачка је 75 одсто свих својих губитака током Другог светског рата претрпела у борбама против Совјетског савеза, а 25 одсто у борбама против свих осталих земаља антихилтеровске коалиције заједно.

Слава херојима борбе против фашизма који су положили
своје животе за ослобођење Европе од империјалистичког јарма.
Током берлинске операције Црвена армија је уништила 70 пешадијс-
ких, 12 тенковских, и 11 моторизованих дивизија Вермахта. Заробљено
је 480,000 војника, официра, генерала, заплењено 11 хиљада топова
и минобацача, више од 1,500 тенкова и 4,5 хиљаде авиона.
У жестокој борби и огорченом отпору фашистичких група Црвено-
армејци су изгубили 102,000 бораца, 527 авиона, 1220 топова и
минобацача, и 1,156 тенкова. Око 600 Црвеноармејаца добило је
звање хероја Совјетског савеза. Маршал Жуков је по трећи пут
проглашен за хероја, а Маршали Коњев и Рокосовски су то звање
добили по други пут.
Распоред копнених дивизија Немачке и њених европских савезника на

Источном и Западном фронту од 1941 до 1945: 

22 Јуна '41 
Совјетски фронт 190 дивизија 
Западни фронт 9 

Април 1942. године 
Совјетски 219 
Западни 11 

Новембар '42. 
Совјетски 266 
Западни 12,5 

Април 1943. године 
Совјетски 233 
Западни 14,5 

Јануар 1944. године 
Совјетски 245
Западни 21

Јун 1944. године 
Совјетски 239,5 
Западни 85

Јануар 1945. 
Совјетски 195,5 
Западни 107 

Табела јасно показује да је све до 1944. године на југословенском
ратишту било више копнених фашистичких снага него на Западном фронту.
На југословенском ратишту се константно налазило између 33 и 37
Вермахтових дивизија.
Други светски рат је однео 50 милиона живота, од чега је
Европа изгубила 40 милиона. Половина њих су совјетски грађани,
махом цивили побијени у нацистичким логорима. Од 18 милиона Европљана
који су бачени у фашистичке конц логоре, 11 милиона је убијено а
међу њима и неколико стотина хиљада Југословена.

АМЕРИЧКИ ЕКСПЕРТИ ПРЕДВИЂАЈУ ЕКОНОМСКЕ ПОТРЕСЕ СВОЈОЈ ЗЕМЉИ

Легендарне америчке економије више нема - САД су постале економски инвалид

АМЕРИЧКА  економија налази се у много горем стању него што показује статистика – оценио Пол Крејг Робертс.
Угледни амерички економиста и политиколог  истовремено је указао да амерички Биро за економске анализе (BEA) фалсификује податке о расту америчког БДП и да то чини под изговором да би објављивање правих података „извело из равнотеже финансијска тржишта”.
„Ни један државни орган САД, који се бави економском статистиком, не жели да буде окривљен за крах финансијских тржишта. Зато се лоше новоти пробијају до јавности веома споро, ако се за њих уопште икада и сазна” – написао је Крејг Робертс.
Он је ипак изразио уверење да ће BEA за који месец ипак морати да објави податке који ће разоткрити стварно стање.
Крејг Робертс је посебно нагласио да су реални приходи Американаца престали да расту и да се тржиште напаја новцем за рачун пораста потрошачких дугова.
Он је упозорио да се нкада моћна америчка економија претвара у радну снагу трећег света јер у њој расте само сфера услуга. Па подвукао:
„Сједињене Државе су постале економски инвалид. Вашингтон је поделио америчку економију азијским земљама са јефтинијом радном снагом. На томе су зарадили власници капитала и њихови менаџери, али је већина Американаца изгубила”.

Крејг Робертс је своју анализу закључио речима:
„Пошто власници капитала нису толико бројни да би својим расходим „хранили” националну економију , легендарне америчке економије више нема”.
САД ништа добро не предвиђа ни бивши главни економсита ММФ Сајмон Џонсона који упозорава да ово што се сада догађа у америчкој економији „подсећа на догађаје који су довели до финансијске кризе из 2008. ходине”.
Џонсон указује да велике америчке банке имају превелики ниво дуга, а истовремено премали сопствени капитал. За пример је навео банкарски холдинг Morgan Stanley који има само 4 одсто свог капитала, што значи да је све остало – дуг. У овој или оној форми.
„Да ли је тај ниво сопственог капитала довољан да покрије све рузике у случају озбиљних потреса? Сигурно није! Ми смо тај „филм” – истакао је Џонсон - већ гледали и лоше се завршио. Оно што можемо видети следећи пут – биће још страшније”.

Slike govore vise od reci

https://www.google.se/search?q=communist+crimes&biw=1200&bih=620&source=lnms&tbm=isch&sa=X&ei=iOQ8VZePKOS6ygOup4GgBg&ved=0CAYQ_AUoAQ

OVAKO SU ČETNICI KAMOM DELILI PRAVDU

Monstruozne slike koljača i njihovih žrtava!

Formirane su zloglasne crne trojke koje su imale jedan jedini zadatak, a to je bila eliminacija svih onih koje bi Vrhovna komanda stavila pod slovo Z
Četinici foto Wikipedia
U leksikonu Jugoslovenske vojske u otadžbini, poznate i kao četnički pokret, poznate i kao Ravnogorski pokret, izraz “stavljanja pod slovo Z” korišćen je kao eufemizam za delo klanja korišćenjem kame.
Četnici su tokom Drugog svetskog rata klali ljude na teritorijama svih bivših (u tom trenutku budućih) jugoslovenskih republika, a žrtve su bile politički, ideološki, ekonomski i etnički neprijatelji.

U svrhu ovoga formirane su zloglasne crne trojke koje su imale jedan jedini zadatak, a to je bila eliminacija svih onih koje bi Vrhovna komanda “stavila pod slovo Z”. Mihailović se na suđenju branio da “z” dolazi od “zaplašiti”, a ne “zaklati”, međutim, dokazi nisu išli u prilog tome.
Tako recimo 6. avgusta 1942. godine major Petar Baćović, koji je do samo nekoliko meseci pre toga bio na funkciji šefa kabineta Nedićevog kvislinškog ministarstva unutrašnjih poslova a koji je do tada postao komandant operativnih jedinica JVuO istočne Bosne i Hercegovine, šalje svojim podređenima sledeću depešu:
“Komandanti brigada dostaviće spiskove iz kojih da se vidi, ime i prezime, greške koje imenovani čini, kakav ugled uživa u narodu, mišljenje komandantovo kakav bi utisak ostao u narodu ako bi imenovani jednog dana nestao. Ova komanda kad dobije sve potrebne podatke donosiće rešenje da se prema pojedincima primeni slovo ‘Z’. Komandant brigade po prijemu naređenja da se izvesno lice stavi pod slovo ‘Z’ dužan je u roku od 24 sata pomoću trojki istog likvidirati-ubiti. Ovo likvidiranje-ubijanje ima biti isključivo klanje kamom.”
Srbi koji su bili meta napada najčešće se bili ljudi čak i blago liberalnijih shvatanja, ne nužno komunisti, mada je i bilo i onih koji su jednostavno odbijali da plaćaju danak i izdržavanje četničkih odreda.
Tako je, na primer, 18. maja 1944. godine đeneral Mihailović dobio izveštaj od izvesnog Milićevića, u kome se kaže:
“Juče mi je saopštio jedan naš čovek da je u Varvarinu 27. marta ubijen ugledni advokat iz Beograda, sklonjen u Varvarinu, po imenu Marin Marinović, sa ženom zajedno, i bačen u Moravu. Ubila ga je jedna trojka, kaže, po naređenju nekog tamošnjeg komandanta, da li brigade, da li korpusa, ne zna… Na pitanje zašto je ubijen taj nevin čovek, ti iz trojke su odgovorili: Mi znamo da je on potpuno nevin, ali mi smo morali naređenje komandanta izvršiti, da bi zaplašili cincarsku čaršiju koja ne da pare!”

Što se tiče ubijanja komunista ovom metodom, navešćemo primer izveštaja koji je četnički komandant Milo Rakočević iz Crne Gore poslao Dragoljubu Mihailoviću:
“Ljudstvo je dobro opremljeno i naoružano… Hranu dobijam od Italijana… Komandant operativne jedinice dao mi je ovlašćenje da po svaku cenu uništim sve one koji su protiv naše organizacije… Svim svojim silama sa ljudstvom koje je pod mojom komandom nastojim da se ološ po svaku cenu uništi… Pomoću trojki likvidiram komuniste iz dana u dan i na javnom mestu… Ostaci komunističke partije svakog dana su sve manji… Italijani mi izlaze dosta u susret u pogledu odela a isto tako obećavaju pomoć i u hrani i obući…”
Veliki broj nesrpskih žrtava su od strane četnika pobijene iz odmazde, zbog prethodno ubijenih Srba, što ih naravno ni na koji način ne opravdava, mada donekle svakako objašnjava, uprkos činjenici da je izvestan broj Hrvata, Bošnjaka i Slovenaca bio deo odreda pod komandom Dragoljuba Mihailovića.
Što se tiče ovakvih ubijanja ne-Srba, iz etničkih pobuda, verovatno najstrašnija je depeša koju je 23. avgusta iste godine načelnik Operativnog odseka Vrhovne komande Zaharije Ostojić (kasnije komandant Istaknutog dela VK) uputio đeneralu Mihailoviću.
U njoj, on kaže: “Juče završio akciju do Ustikoline i grebena Jahorine. Po dosadašnjim podacima 1.000-3.000 muslimana poklanih. Sve trupe dobri borci, ali još bolji pljačkaši, izuzev Pavla. Pad Foče ima dobrog odjeka. Muslimani u masama beže u Sarajevo. Sada su zadovoljni.”

Steta sto nema Domanovica

Веровали или не: Вулин пустио у рад лифт 

Апатин – . 
Након помпезне промоције отварања лифта, са све црвеном врпцом, Вулин је истакао да је Министарство рада у обнову овог Дома уложило скоро 12 милиона динара.
„Поред уградње лифта, обезбеђено је 3.600.000 динара за намештај и 4.200.000 динара за кухињску опрему и машине у вешерници Дома”, рекао је он.
Свечано пуштање у рад новог лифта тек је један у низу не баш најважнијих догађаја које је Вулин искористио за фотографисање и позирање у јавности. Министру за рад је битно да су ту камере, а он ће се већ некако снаћи.
Тако је недавно свечано доделио чак 12 беби-аларма родитељима деце са оштећеним слухом, а није пропустио ни „свечану” доделу пакетића деци из Центра за церебралну и дечју парализу која је убрзо постала предмет спрдње на друштвеним мрежама.

Банална отварања 

28. 3. 2012. Мост од седам метара 
У оквиру предизборне кампање 2012. године, Бранислав Јовановић, тада кандидат УРС за градоначелника Ниша, у селу Доње Власе пустио је у рад мост који има свега седам метара. Градски челници Ниша потрудили су се да од тог догађаја направе свечаност па су позвали новинаре и свечано пресекли врпцу на том велелепном здању.

18. 3. 2014. Печурка на станици 
Видео-прилог о постављању аутобуске станице, тачније једне печурке на аутобуској станици у Бигреници код Ћуприје, изазвао је лавину коментара на друштвеним мрежама. Челници власти у Ћуприји похвалили су се како су печурку изградили у задатим роковима и како ће житељи који чекају аутобус за Ћуприју убудуће бити заштићени од кише, сунца и снега.

23. 7. 2014. Чајна кухиња 
Ненад Станковић, директор Дома здравља у Ражњу, пресецањем врпце свечано је отворио чајну кухињу у тој установи. Станковић је тада поносно поручио да је то „просторија за дневни одмор запослених” која је отворена захваљујући донацијама.
Наиме, у пакетићима је била наранџа, чоколадица, мали сок, кесица кикирикија и кексићи, све укупне вредности од 200 динара. Министар се касније правдао да није ни знао шта се налази у пакетићима. Ипак, камерама је позирао поносно као да је лично паковао слаткише.
Ипак, ништа није изазвало више коментара него када се министар Вулин, у неутољивој жељи за личном промоцијом, дохватио алата приликом кречења Прихватилишта за ургентну заштиту деце изложене злостављању.
На сајту Министарства и сад се може видети десетине фотографија министра у плавом оделу и четком за кречење како вредно ради док су апарати и камере укључене.

Парада победе 2015

Србија ће имати своје војнике на паради поводом Дана победе на Црвеном тргу у Москви као једина од свих република бивше СФРЈ. Србија је тако показала да је у спољнополитичком погледу и најсамосталнија држава бивше СФРЈ. Јер, сви други јунаци бивше нам заједничке државе ником поникоше, сви су послушали наређење из Вашингтона, високи политички функционери из других република некадашње СФРЈ не смеју да дођу у Москву. Тужна спознаја о толико жељеној „самосталности“. Сада у оквиру новог лагера. Који не трпи дисонантне тонове малих.
Наравно, и у Србији има оних који се противе учешћу српских војника на паради у Москви, па се изјављује свашта, од тога да је то „полтронство“, до питања зашто нас нису звали на раније параде на Црвеном тргу. На раније параде нас нису звали јер некадашњи Совјетски Савез није имао тај обичај да зове иностране војнике да промарширају Црвеним тргом. На паради 2010. године у Москви био је тадашњи председник Борис Тадић у улози врховног команданта Војске Србије. Наших војника није било, јер тада нисмо показали интерес да дођемо. Позив се обично упућује када се претходно „сондира терен“, када се установи потврдан одговор оног кога се позива. Наши западни савезници нису нас 2014. године позвали на прославу годишњице искрцавања у Нормандији, иако је Југославија све до 6. јуна 1944. била други фронт у Европи. А у Нормандији се тог 6. јуна 2014. окупило друштво, међу којима је било и неких чије земље са борбом против нацизма и фашизма у Другом светском рату немају благе везе.
Истина, Французи су нас позвали и наши су војници промарширали 2014. Јелисејским пољима поводом годишњице почетка Првог светског рата. Марширали су наши војници пре неколико година и пред пуковником Гадафијем у Триполију поводом годишњице либијске револуције. Чудно, нико у Србији није поставио питање тадашњим властима је ли то израз полтронства према Гадафију?
Имамо све разлоге да будемо поносни на наше војнике који ће марширати Црвеним тргом. Они су то и заслужили, Југославија је била једина земља у поробљеној Европи у којој је од почетка до краја рата постојала слободна територија, без директног ослонца на војне снаге и фронтове које су држали СССР, Велика Британија и САД. Рат смо започели у условима потпуно неравноправног односа снага, како у живој сили, тако и у техници, а завршили смо га као четврта по снази савезничка армија у Европи. Први заробљени немачки војници у поробљеној Европи били су у Ужицу. За слом фашизма и нацизма народи и народности Југославија дали су највише што су могли, око 1.700.000 живота.
Почетком марта 1945. Југословенска армија имала је четири армије, десет корпуса, те једну Оперативну зону (4.), с укупно 52 пешадијске, седам дивизија КНОЈ-а, две ваздухопловне дивизије, јединице Ратне морнарице, самосталне јединице нижих штабова и војнотериторијалне команде. Од укупно 61 дивизије у завршним операцијама за ослобођење Југославије ангажовано је 49 дивизија, од тога 33 дивизије на фронту, а 16 дивизија у позадини непријатеља. У захвату фронта, осим поменуте 33 дивизије, биле су ангажоване две тенковске, 24 артиљеријске, седам инжењеријских, три противавионске и једна коњичка бригада, те више десетина партизанских одреда. На задацима подршке деловале су две ваздухопловне дивизије и две самосталне ваздухопловне ескадриле. У тим завршним борбама 1945. године Југословенска армија је располагала са: 1.152 топа, 3.634 минобацача, 103 тенка, 19.974 митраљеза, 222 борбена авиона, 251 бродом...
Губици које су Немци и квислиншке формације имали у завршним борбама на југословенском простору били су: више од 100.000 погинулх војника, око 340.000 заробљених. То је више од две трећине од укупног бројног стања немачке Групе армија „Е“.
У Југославији је у периоду 1941-1945. било просечно везано борбеним операцијама и другим облицима борбе између 30 до 55 фашистичких и квислиншких дивизија, а када се урачунају и неке мање јединице то је од 600.000 до 850.000 наци-фашистичких и квислиншких војника.
Дајући пуни допринос савезничкој победи над фашизмом у Другом светском рату народи и народности Југославије сврстали су се у исти строј са великим протагонистима модерне историје. Ослобођење Југославије у Другом светском рату дело је бивших Југословена. Али, они који су и данас живи могу слободно да се запитају за шта су се тада борили, за шта су изгинули њихови другови? Јер, њихови наследници су све изневерили и продали.
Добро је што ћемо барем ми бити на Црвеном тргу, показаћемо да ипак имамо и част и образ. Нисмо пљунули на толике жртве из периода 1941-1945. и нисмо то заборавили. Ако тада нисмо били полтрони, када су многи у Европи били и полтрони и квислинзи, сада имамо прилику да покажемо тој Европи ко је и где био ратних година, да пуном снагом загазимо „стројак“. Срећно момци!

Gde se krije plamen

četnistva?

Na izgled lakog pitanja, odjednom se stvorilo dosta pretpostavki, a koje su to pitanje učinile tezim nego što se mislilo...
Ustvari pitanje je bilo jednostavno, a jednostavnosti su proste I savrsene...
Ako govorimo o plamenu Bradonja od '41... taj plamen je započet
u jednoj dvorisnoj supi na Rudniku... 

Милошевић је у Хагу можда био отрован, али је његова смрт свакако - убиство

ПРЕДСЕДНИК Слободан Милошевић умро је 11. марта 2006. у затвору у Хагу. Због његове смрти још увек нико није позван на одговорност.
Током свих 9 година протеклих од завршетка његове усамљене борбе за одбрану себе и своје земље  од лажних оптужби које су фабриковале NATO-државе, а само је једна држава - Русија - захтевала јавну истрагу околности те смрти. Оним што је изговорио министар иностраних послова, Сергеј Лавров, Русија је ставила до знања да није спремна да тим поводом прихвати уклањање од одговорности Хашког трибунала и да зато захтева спровођење независне истраге смрти С. Милошевића на ванпартијској и међународној основи.
Трибунал је спровео сопствену истрагу чији су закључци наведени у извештају који је написао тадашњи потпредседник Међународног суда за бившу Југославију, судија Кевин Паркер, а у којем је, како се и очекивало, трибунал скинуо са себе сваку одговорност због смрти заточеника.
Међутим, смрт не може да остане без истраге, будући да многа питања која се односе на околности у којима је она наступила остају без одговора, а они који су криви за ту смрт остају некажњени.
Свет не може да прима рат за мир, а бруталност за демократију.
Свет не може да се односи толерантно према владама које презиру мир, хуманост, суверенитет народа, самоопредељење народа и владавину закона.
Смрт Слободана Милошевића очигледно се показала као једини излаз из ћорсокака у којем су се нашле земље NATO-а пошто су наступиле као његови тужиоци пред трибуналом у Хагу.
Пропаганда против Милошевића попримила је размере без преседана. У западним медијима сам процес је представљен као највећа историјска драма, као позоришни комад у којем злочинац на крају мора да одговара за све своје злочине. Али, пошто такви злочини нису били откривени, сем оних које је починио NATO, сви напори да се фабрикује кривични предмет против Милошевића претворили су се у фарсу.
Са становишта NATO-а сам тај процес био је неопходан да би се оправдали агресија против Југославије и пуч који су извеле обједињене снаге демократске опозиције у Београду и који је подржао NATO.
Као резултат тог пуча, демократија у Југославији је коначно уништена, а Србија сведена на статус протектората попут Норвешке у време В. Квислинга.
Уследило је нелегално хапшење Милошевића, које су фактички извеле снаге NATO-а у Београду, затим његово незаконито задржавање у Централном затвору Београда и исто тако нелегално одвођење у бивши затвор Гестапоа у Шевенинген, близу Хага и каснији шоу са судским процесом - све су то били делови драме која је извођена за светску публику и која је могла да има само два исхода: осуду или смрт председника Милошевића.
Будући да осуда Милошевића није била могућа после свих доказа које је суд чуо, његова смрт постала је једини излаз за NATO силе. Јер, ослобађање бившег председника срушило би читав систем ратне пропаганде NATO машине и нанело ударац интересима земаља Запада, које су ту алијансу употребиле као челичну песницу.
Очигледно да NATO није очекивао да ће Милошевић моћи да се успешно брани, тим пре, са таквом смелошћу и одлучношћу. Почетак процеса медији су константно преносили, новине су на насловним странама објављивале саопштења на ту тему. Суђење Милошевићу требало је да буде највећи догађај века.
Међутим, убрзо је медијско расветљавање тог процеса било прекинуто, а информисање о процесу остало на последњим страницама различитих издања. Ствари су кренуле страховито лоше по NATO страну и то од самог почетка.
Тужилаштво, односно САД и њихови савезници, нису очекивали да ће Милошевић почети стварно да брани сам себе. То је произлазило из неадекватних и контрадикторних закључака које је доставило тужилаштво, као и из његове потпуне неспособности да поднесе неки доказ који би издржао бар површну истрагу. Судски предмет се распршио готово на самом почетку, али пошто је већ почео, морао је и да се наставља.
Да је оптужба укинута или да је Милошевић ослобођен, то би имало огромне геополитичке и геостратешке последице. NATO би морао да објасни реалне разлоге агресије против Југославије, а лидери тих истих земаља суочили би се са оптужбама за ратне злочине. Пад престижа било би тешко измерити. Једини излаз за NATO био је да се процес заврши и да не допусти ослобађање Милошевића и признање читаве истине о рату. Из тога је логично произлазила смрт Милошевића у затвору и прекидање процеса.
Паркеров извештај садржи чињенице које показују да је током лечења Милошевића трибунал допустио поступке који имају својства кривичног дела. Представницима трибунала речено је и стално понављано да је Милошевић озбиљно болестан, да има проблеме са срцем и да му је након потребних испитивања болести неопходно одговарајуће лечење и потпуни одмор пре обнављања судског процеса. Међутим, трибунал је константно игнорисао савете лекара и приморавао Милошевића да учествује у процесу потпуно свестан да ће га убити напетост која је присутна на заседањима суда.
Лечење у Русији, које су лекари препоручили, трибунал је одбио очигледно из политичких разлога, а интересе организатора тог судилишта, у чему год да су они били, ставио изнад здравља Милошевића. Другим речима, они су свесно одустали од неопходног лечења схватајући да то може проузроковати његову смрт. Са становишта кривичног права сам тај немар може да се квалификује као убиство.
Међутим, у Паркеровом извештају постоје и неке необјашњиве чињенице које захтевају даље проучавање пре него што се искључи варијанта о коришћењу отрова или лекова јаког дејства који би могли да нашкоде здрављу Милошевића: у његовом телу су откривени трагови употребе таквих лекова као што су „рифампицин“ и „дроперидол“. У вези с тим није спроведена потребна истрага, а тај податак остао је без јасног објашњења.
Ове чињенице заједно са необјашњеним кашњењем приликом предавања тела медицинском особљу ради патолошко-анатомске анализе, изазивају озбиљна питања на која још увек није добијен одговор.
Без обзира на све нелогичне закључке који омогућавају да се са трибунала скину све оптужбе, Паркеров извештај даје основ да се поведе јавна истрага околности под којима је наступила смрт председника Милошевића. Према документима која је објавио WikiLeaks, Т. Мекфаден, управник затвора ОУН у којем се налазио Милошевић, достављао је америчким властима информације о Милошевићу током боравка у затвору и судског процеса, а чињеница да је Милошевић написао писмо руској амбасади неколико дана пре смрти, уверила га је у мишљењу да је председник отрован. Нажалост, Милошевић је умро пре него што је писмо стигло на одредиште за одговор.
Све ове чињенице захтевају јавну међународну анализу читавог скупа околности које се тичу смрти председника Милошевића. Анализу треба извести не само ради њега самог и ради његове удовице Мире Марковић и њиховог сина, већ и ради свих нас који живимо у условима константних агресивних поступака и пропаганде NATO.земаља.
То захтева правда, то захтевају мир и безбедност.

Св. Сава није био далековид ...

... као Вучић и Дачић и није знао да су папе ретроактивно непогрешиве

ПЛАНЕТАРНА КОМЕДИЈА: КАРДЕЉЕВ УНУК ОБЕЋАО СРБИМА ДА ЋЕ ИХ ФРАНЦИСКО УВЕСТИ У ЕУ

(Дачић и секретар Ватикана Доминик Мамберти)

 КАРДЕЉЕВ унук у Београду у интервјуу најзначајнијем српском националном дневнику обећава Србима да ће их папа увести у Европску унију, а као члан делегације Европског парламента коју је предводио Словак Едвард Кукан која је долетела у посету Србију да би утицала на „реформске снаге” да не иду на Параду победе 9. маја у Москви.
Пре само неколико година ово би једино могло да стане у Шојићеве враголије које је крајњим напором смишљао Нушић наших дана – Синиша Павић.
И да видите даље, Кардељев унук, храбар на деду, „упутио је критику председнику Европске комисије Жан-Клоду Јункеру” који је рекао да у наредној петолетки неће бити ширења ЕУ. Католик на прадеду, др Игор Шолтс је обавестио Србе да „на срећу, имамо и друго мишљење, а то је мишљење папе Фрање. Прошле године, папа је посетио ЕП и дао пуну подршку овом региону и рекао да ће Србија ући и пре овог рока”.
Чекајте, да ли је то исти онај папа, бриљантни језуитски ум, који је прошлог новембра рекао како се не може а да се не види „генерални утисак умора и старења Европе, која је сада ʼбакаʼ која више није плодна и витална” и да он, као човек издалека, Латиноамериканац, не може да не региструје „културу изнурене дезоријентације”.
Добро, др Шолтс, није члан неке католичке партије, он је Зелени – левичар на деду – а католички конзервативизам узима аматерски. Оно што у њему воли. Па тако, и као експерт за контролу јавних финансија, није улазио ни у то да објашњава откад је папство, у чијој надлежности вековима бејаше понуда Уније православнима, преузело и примање у – Европску унију. Или ми не разумемо да ту и нема неке разлике, те да се то ни не објашњава.
Ма шта човек мислио о Едварду Кардељу, тешко је замисливо да је и он имао на уму да ће његов унук премијеру у Београду – сем у окупационим условима – „изразити очекивање да ће на овогодишњој геј паради, односно паради поноса, бити ангажовано мање полицајаца за заштиту учесника него на прошлој”. Шта би тек Пепца рекла?!
А шта су на то рекли Срби?
То би и деда Едварда занимало, док горе негде креира самоуправни систем за Еденски врт. Ови Срби које је сусрео др Шолтс су две деценије пре ишли глоговим коцем на све што је кардељологија дала Србима. Да се деди затре семе! И да се српски народ једном заувек ослободи заблуда! Али, живот је чудо. Политика је божанска комедија. Сведочи Кардељев унук: „Са српске стране осећа се искрена жеља и воља да се иде према (таквој) Европи. То су нам поручили и председник српске владе, председница парламента и сви остали људи из политичког врха”. Машалах!
Да све ово не би остало празна прича, и српски министар иностраних послова, који је, истини за вољу, најтемељнији кардељолог међу савременим српским реформаторима – десеткаш са ФПН где се Кардељ баш проучавао у детаље – одлетео је у Брисел са министром одбране, да потпише ИПАП (Индивидуални акциони план партнерства) са НАТО-ом, што би у актуелном тренутку значило разрешење дилеме да ли ће „Србија бити коришћена за (евентуални) напад САД на Русију”.
Наш министар је пренео како је озбиљну атмосферу при стављању парафа разбијао причајући НАТО-чиновницима вицеве о НАТО-бомбардовању Србије. Млађи Столтенберг очигледно од оца није наследио љубав према „српској” турбо-севдалинци, па Ивица није могао да му отпева „Миљацку”, али је све прошло као у бајци.

(хрватски члан Председништва БиХ Драган Човић љуби Франциску руку - и наши би овако?)

И замислите колико смо ми глупи кад тај потпис схватамо озбиљно. Естрадни супер-стар међу нашим политичарима рекао је: „Од овога нема потребе правити никакав спектакл”. Уз то, ту је добит, велика добит. „Дачић је истакао да је Србије сарадњом са НАTО добила додатне гаранције да било какве косовске безбедносне снаге неће моћи да уђу на север Косова без сагласности НАTО-а”.
Види, Бога ти! А ми смо мислили да су „косовске снаге” досад све радиле „без сагласности НАТО”. Кад се прави Србин нађе на правом месту, онда се Србији отворе очи!
Ми јесмо добровољно пристали „да уступамо своју територију и ваздушни простор снагама НАТО-а у тренутку заоштравања односа између САД и Русије”, „територија Србије и њена инфраструктура могу бити коришћене за акције САД у црноморском басену, које су усмерене против Русије”, али наш министар, родом из Житорађе, није човек који би пропустио да од браће Бугара научи неке умности: као, на пример, кад се оно они сетише да „ракетни штит” не бeјaше усмерен против Русије него против Ирана.
То је тај јужњачки шарм на који је Путин падао на колена. Зато ћемо ми сви Словени добијати гас преко Турске.
Е, сад, сетимо се само оних генијалних проналазака премијера, председника и министра иностраних дела да „Србија више никад неће ратовати”. Тад још нисмо знали да Русија не би волела да јој НАТО-тенкови слободно јуре по њеној територији. Ко би рекао да би неко и некад могао имати нешто против тога.
Зато ће, за очекивати је, наше државно руководство још једном гурнути руку у торбу народних мудрости и отуд извадити: Никад не реци никад. Али само још овај пут. Јер, у питању је vis major. Лично папа нас је позвао у Унију. Папска се не одбија.
Е, за то вреди ући и у један свети рат. И да се исправи она фатална грешка Светог Саве. Он човек није тада знао да је папа непогрешив. Ту велику тајну Први ватикански концил је објавио тек 1869/1870, али, како папи и приличи, ретроактивна је. Е, да нам је Бог у оно доба дао визионаре као Дачића и Вучића, били бисмо поштеђени вековних лутања. И толиких страдања. У шта нам оде хиљаду година! Али сад нам то Ватикан, Европска унија и НАТО могу стоструко вратити. Ако дозволе САД, наравно.
Мислите да је ово што је речено – иронично?
На основу чега?
Избаците пишчеве украсе, и следите само чињенице, па питајте себе: да ли постоји другачији закључак…
Ако је тако, да ли ми живимо у Комедији? Великој планетарној комедији у којој је здрав разум најсубверзивнији материјал? Гори од свих тринитротолуена (ТНТ) овога света.
Да ли се некад запитате како се једна, наводно хумористичка емисијица, од само „24 минута”, склоњена у програму Б92 у 23.00, претворила у најозбиљнији ТВ њуз-магазин српског новинарства? Да ли је могуће да се само из зафрканције може говорити понешто логично у овој земљи?
Понекад се чини да се све више људи, као и сâм, у Србији, а и у Европи, иако се тим мање бавим, панично а тихо концентрише на питање када ће зазвонити. И како ће се овај сан-комедија засечен тим изненадним реским звуком нормалности, као невидљивим ласером, распрснути нама у лице или изнад наших глава? И како ћемо се сви над тим „смејати као луди”.
Али, више нећемо бити луди. Тај дан није тако далеко, као што у комедији изгледа. 

Мене је срамота, како је теби

Војско моја, кукала ти мајка 

Те ’99, док су бомбе праштале по народу, тадашњи начелник Генералштаба (чувен по томе што је на првом појављивању у Хагу, баш онако војнички и достојанствено, закукао да су оброци ко за врапце, а не за генерале), обичавао је да свакодневно води тешки бој са мешаним месом код земљака у једној познатој београдској кафани.

Све док газда кафане, иначе познат по оштром језику, који никог не бренује, није запитао докле земљак генерал мисли да трпи Милошевића и његову јалову тактику „ускурчи се, па на све пристани”.

– Па, шта да радим – слегнуо је раменима генерал, таман ухваћен између беле вешалице и ражњића.
– Пуч, мајку вам вашу официрску! Пуч! – раздрао се Каре, а генерал је покупио фамилију и више га та кафана није видела.

Где нестадоше они негдашњи официри, па и ови послератни, комунистички? Јесу носили титовку и на њој петокраку, али опет, тињао је у њима неки понос, па и инат својствен славним претходницима из оних правих, српских ратова.

У Шапцу беше неки капетан Дробњак, Србенда из Црне Горе, који је мало-мало па добијао забрану напредовања, због поганог језика.

– У време Информбироа, провокатор сврати до комшије на чашицу ракије, како је некад био ред – прича капетан у глуво доба, уз мастику заплењену на пријавници од грешног македонског Шиптара. – Па га приупита: је ли, части ти, шта ти мислиш о Старом?

– Ј..о му пас матер! – дрекне комшија.

– А, што море? – пита овај даље, а све трља руке.

– Како што?! Мојој браћи сва имовина, а мене шупаљ нос до очију!

– Ама, не питам те за твог старог, аветињо, но за друга Тита!

– Ааааа, за њега… Па што га зовеш Стари, није ти ваљда ј..о матер!

Ми, проста војска, смијуљимо се кришом, а капетан грохотом, па све понавља – „ахаххахах, је л’ ти ј..о матер!”

А, шта данас имамо од славног официрског кора? Шаку башибозука залуталог у униформу, људе без части који стоје ко усрани голубови пред узурпатором.

Замислите једног, Боже ме прости, војводу Мишића како стоји пред Пашићем упишан од страха да ли ће бити смењен или ће и даље добијати дебелу државну плату. Пробајте да у неком бунилу видите Мишића како покорно салутира и по наређењу краља Александра, мегаломана и суманутог југоидеалисте, повлачи своју претходну одлуку, свестан да краљев налог значи потпуну пропаст?

– Данас само Ја одговарам, они ће други дан – смешка се Он, а смешкају се и мишеви са еполетама, срећни што их је мимоишао гнев Сведржитеља.

Он је са васкршњим јајима дошао у Батајницу, да, да, баш у ту базу одакле су пилот Омер Мехић и екипа полетели у смрт, по наређењу Његових министара. Па су, тај исти пилот и његова екипа, постхумно одликовани Медаљом алкохоличара првог реда, Орденом неспособне будале са мачевима и Лентом кривца за шест смрти највишег ранга.

Кога ћете ви кукавци једног дана да браните, кад ни себе не смете? Друга-хероја су вам облатили, и његову породицу оцрнили, шта мислите, јадови, да вас чека једног дана? Подиже глас шака пензионисаних ваздухопловаца, па и она утихну затрпана салвама лажи и баражном ватром безочне наПРДне пропаганде, потпомогнуте такозваном комисијом која је себи купила карту за пакао, у једном правцу. Истина је стрељана без суђења. Омер Мехић је закопан на ђубришту, као пас, испраћен ужасном ћутњом колега и претпостављених.

Српска војско, кукала ти мајка… Мене је срамота, како је теби? 

"Zemlje EU su na samrti"

Niko u Berlinu, Parizu i Rimu, koji se drže sveta pred bankrotom kojim dominira američki dolar, nije spreman da se suoči sa istinom da su zemlje EU na samrti demografski, ekonomski i moralno, smatra američko-nemački slobodni novinar, istoričar i ekonomski analitičar Vilijam Egdal.
Neće da vide ono što je sve izvesnije...
Po Egdalu, vlada Grčke je najzad shvatila da mora da igra "smrtonosnu igru moći na asimetričan način" pa se okreće Moskvi i Pekingu, nakon što je naišla "na zid" u pregovorima s Trojkom, prenosi Sputnjik.
- Grčka je bukvalno Ahilova peta evra i Vašington i Vol strit je napadaju s divljaštvom neviđenim još od azijske i ruske ekonomske krize 1997. i  1998. godine - ističe Egdal.
Tražeći od Grčke, pogođene teškom finansijskom krizom krajem 2009, da uvodi dodatne mere štednje, Nemačka očigledno zanemaruje lekciju koju je dobila tridesetih godina prošlog veka da štednja nikad ne reašava ekonomsku krizu već se to postiže samo realnim ekonomskim rastom, naglašava Egdal.
Po njemu je Ciprasov sastanak sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom "korak u pravom smeru", koji bi mogao da promeni budućnost Grčke i cele EU. Egdal naglašava da je Putin ponudio Grčkoj vrlo lukrativnu pogodbu - da uzme učešće u tzv. "Turskom toku", čime bi ova zemlja mogla da postane jedan od glavnih energetskih distributivnih centara u Evropi.
Cipras je zauzvrat obećao da će se suprotstaviti bilo kakvim novim sankcijama Rusiji, što je izazvalo bes u Vašingtonu, koji je Grčku označio kao ruskog "trojanskog konja" u EU.
Egdal iznosi sumnju da bilo šta može da reši grčke ekonomske probleme "i finansijsku krizu s kojom će se EU uskoro neizbežno suočiti", ukoliko Unija "definitivno ne raskine" sa svetom u kojem dominira dolar i ne okrene se Istoku, pridružujući se Evroazijskoj ekonomskoj uniji i projektu Novog puta svile, koji predvodi Kina".
- U suprotnom će se i cela EU "udaviti u sopstevenim dugovima i ekonomskoj depresiji kao danas Grčka - upozorava Egdal.

ОНО ШТО НИСМО ЗНАЛИ О АГРЕСИЈИ НА СРЈ И NATO ДОКТРИНА У ПЕТ ЕТАПА

Агресијом на СРЈ NATO није остварио циљеве, оно што NATO није успео уништила је „октобарска власт”

Данас смо овде окупљени ради сећања на догађаје са краја 20. века које је обележила агресија NATO на СРЈ. Под слоганом да се не заборави желимо саопштењима још једном да искажемо наша продубљена сазнања о минулим историјским догађајима. Ми смо пре шест година, уз учешће стотине најпознатијих имена из света геполитике и науке, као људи који се бавe савременом историјом, изразили непобитну оцену да је западна хемисфера земљине кугле захваћена дубоким сумраком. Данас, иако амбиције овог скупа немају за циљ да врше опсежне и свеобухватне анализе, можемо симболички закључити да је Запад у дубоком мраку, а да се сумрак проширио на остатак света.
Такво стање у коме се налази савремени свет захтева од нас да методом историјске анализе и другим инструментаријем проширимо истраживања или укажемо на корене зла које прети цивилизацији. Усудио бих се да тврдим, упркос томе што ћу бити оспорен, да присуствујемо процесу ревидирања историјских тековина Другог светског рата, односно да живимо у једној од фаза планетарног – преведено на језик историјске науке – Трећег светског рата. Постоји много показатеља да се рат између NATO (САД) и осталог света шири и да има глобалне димензије. Ствар је историјске науке да ову тезу докаже или оспори. Али Јалта више не постоји. Где су данас њени резултати? Шта је Исток, а шта Запад? Где је биполарни свет? Ко су носиоци глобалне политике? Колико је ратова вођено од Јалте до данас? Како изгледа геополитичка мапа света и ко су протагонисти њеног мењања?

РУШЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ ИСТОКА
Ако је период од завршетка Другог светског рата био обележен појединачним војним интервенцијама ради сузбијања антиколонијалних побуна, онда су последња деценија 20. и почетак 21. века обележени коалиционом агресијом западних сила, окупљених у NATO. Носиоци аката оружање агресије су чланице NATO са САД на челу, које су, ради остваривања својих стратегијских интереса и циљева, изашле из оквира Вашингтонског уговора као одбрамбеног савеза, погазили повељу УН и друга акта која проистичу из међународног права.
Дестабилизацији, рушењу територијалног интегритета и суверенитета СФРЈ предходили су дестабилизација и рушење целокупне архитектуре и друштвеног поретка источне геополитичке хемисфере, која почиње падом Берлинског зида, распадом СССР, разбијањем Чехословачке и деструкцијом Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније итд. Паралелно са тим процесом, следиле су интервенције у Ираку, Авганистану те сукоби на рубним деловима СССР и грађански сукоби унутар Руске Федерације.
Поводи за војно ангажовање NATO на челу са САД били су засновани на обмањивању светске и сопствене јавности са циљем легализације политике новог интернационализма и оружаних интервенција, који су имале за циљ да ограниче суверенитет држава, сматрајући да су у ту сврху допуштена све средства. Британски дипломата Роберт Купер три године од NATO агресије на СРЈ изнео је тезу да је „постмодерни свет (је) суочен са изазовом да се привикне на идеју двоструких стандарда..., да се вратимо на грубље методе ранијег доба – силу, превентивни напад, обману, све што је потребно да би се носили са онима који још живе у свету 19. века. Међу собом ми се држимо права, али, када делујемо у џунгли, онда морамо да користимо законе џунгле”.
Премда међународно право забрањује не само примену већ и претњу силом, ове земље су, примера ради, за последњих четврт века на овај или онај начин ратовале поред осталог у Панами (1989), Ираку (1991), Сомалији (1992), БиХ (1995), Судану (1996), Југославији (1999), Авганистану (од 2001), Ираку (од 2003), Либији (од 2011) те Египту и Сирији, данас и у Украјини.
Подразумевам да је експертима из области геополитике и људима из света науке и историје савременог света познато да је NATO за остваривање интервенцистичког похода према региону Северне Африке и Централне Азије према идеји Бжежинског из Велике шаховске табле пројектовао „Доктрину у пет етапа”. Она је имала за циљ да за NATO, а пре свега САД омогући етапно овладавање земаљским и космичким простором ширег дела земаљске кугле.
Прва етапа имала је за циљ да дестабилизује руски географски простор, баци Русију на колена и методом самодеструкције јој уништити војни и економски потенцијал. Довођењем Русије у стање „самонедовољности” требало је учинити је неспособном за било какву улогу на глобалној политичкој сцени, маргинаолизовати њен утицај у међународним институцијама и форумима. Потом, или истовремено, било је потребно дестабилизовати југоисточни део Европе и онемогућити или успорити даљу хомогенизацију Европске уније.

ДРУГА ЕТАПА: ОКУПАЦИЈА БАЛКАНА
Друга етапа је експеримент војне интервенције и окупација Балкана. Агресија на СРЈ била је софистикована варијанта вишедимензионалне интервенције, односно агресије. Један од циљева је био „генерална проба” војне интервенције са циљем да гажењем међународних правних норми могу реализовати остваривање својих империјалистичких циљева и интереса. Имајући у виду „стратегију контролисане кризе”, којом се до оружане агресије долази остваривањем више претходних етапа, створен је монструозни изум „хуманитарне катастрофе” и „колатералне штете”. Пред међународном јавношћу то је покушај самолегализације чина агресије.
Амерички сенатор Џозеф Бајден (сада потпредседник САД) у свом говору одржаном 22. јула 1999. године у Међународном центру „Вудро Вилсон”, поводом завршетка агресије NATO на СРЈ, изнео је шира америчка искуства из целе деценије с краја 20. века, рекавши: „Кампања ваздушних удара на СРЈ (не користи ни термин војна интервенција ни агресија; прим. Ј. М.) је први рат који су водиле европске демократије” (до тада нисмо били обавештени да групе земаља ваздушним ударима успостављају демократију у другим земљама). Затим, поменути Бајден каже да тај рат „вероватно неће бити и последњи”. „Став САД је да се морају прилагодити (нове демократије; прим. Ј. М.) таквом промењеном свету стварањем нових политика и често нових начина деловања”.
bajdenkosovoУважени сенатор потом изражава веома искрено и страх и задовољство, и каже: „Могло је доћи до ширења сукоба, а савезници NATO Грчка и Турска могли су завршити на супротним странама”. Желим још мало да се позабавим реториком овог острашћеног србомрсца из 90-тих година прошлог века, данас нашег „осведоченог пријатеља”. Ево шта даље каже: „Супротно очекивањима, Република Српска није експлодирала, демократска Црна Гора је успела да се одржи, реноме САД због ваздушних удара успео да се одржи и није претрпео никакву штету на Балкану, тј. он је тиме и порастао. Темељ наше политике према Југославији, с обзиром на Босну и Косово, била је жеља за очувањем јединства унутар NATO. Учешће европских земаља било је потребно јер усамљенички подухват се не би могао политички оправдати пред америчким народом”. И ево кључне реченице: „У септембру 1992. године остао сам усамљен у позиву на политику 'узлети и удари', да би смо тек сада усвојили такву политику”. Бајдену се очито није посрећило да 1992. године „узлети и удари”, али је очигледно да је агресија на СРЈ била дуго припремана, готово пуних седам година.

УНИШТЕЊЕ БАЛКАНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Вратићу се још једном на реализацију политичке „Доктрине у пет етапа”. Већ сам рекао да је агресија на СРЈ била део или глобални циљ друге етапе, у којој је требало испробати функцонисање „контролисане кризе”, стратегије „перманенте претње – употребе силе”, те експеримент вишедимензионалне интервенције: копнена операција, ваздухопловне операције, космичка, електронска и противелектонска, поморска доктрина, доктрина употребе ракетне технике.

Последица свих ових експермената најновијом војном технологијом је планирана промена друштвеног система, геоекономске политике, демографско уништење и смањење људског потенцијала применом радиоактивног материјала, уништење цивилизацијских тековина, споменика културе, промена културе, сећања и порекла. Доктрина промене свести и људског ума је „цивилизацијски задатак”, који нам је недавно дошао из Немачке. Прихватање те доктрине би требало да нам коначно створи услове за пуноправног члана Европске уније. Веома жалим што ми се већ мозак постепено суши и што не могу да аплицирам на бар део овог цивилазијског достигнућа.
И сада се питам да ли је то филмска верзија „апокалипсе” пројектоване у Холивуду и настале на идеји, сценарију, створеном у Вашинтону, Бриселу, Лондону или Бону? Немам одговор на то питање. И још нешто се питам: има ли места на земаљкој кугли за још једно пристајање Нојевог ковчега.
NATO-експеримент in vivo, реализован у крсташком походу на СР Југославију, дао је зелено светло NATO да започне трећу етапу доктрине – поход на Северну Африку и Блиски Исток – увођењем једног Арапског пролећа. Нажалост, клима се није променила: уместо Арапског пролећа, Запад је захватила дубока и дуготрајна јесен. Нема више коалиције. NATO је показао страх и доживео пораз баш од оних које је обилато помагао у рушењу цивилизацијских тековина и деструкцији свeга постојећег. NATO више нема коалиционо јединство тзв. западних демократија. Сада има „коалицију вољних”. Усудио бих се да кажем: „коалицију невољних”. Пред историјом ће одговарати за деструкцију целе једне цивилизације, за огромне људске и материјалне жртве и за враћање два континента неколико векова уназад.
Невољно је отпочео и експеримент примене доктрине у четвртој и петој фази. Дестабилизација Украјине и нови хладни рат дошли су хаотично и без могућности успостављања било какве контроле на том простору, из озбиљну претњу оружане форме једне од етапа Трећег светског рата. NATO је сматрао да ће веома лако доћи пред врата Кине и њеног опкољавања са свих страна света, а борбу против тероризма намеравао је да искористи као утемељену позицију у међународном праву и Повељи УН да може интервенисати на копну, мору и ваздуху, свуда где су амерички интереси.

АГРЕСИЈА ЈЕ ОДЛОЖЕНА ЗА СЕДАМ ГОДИНА
Тероризам – кога су произвели и обилато помагали као снаге за дестабилизацију и угрожавање безбедности појединих држава које им стоје на путу остваривања стратешких интереса – вратио им се као бумеранг. Стигао је пред њихова врата. Излаза нема, са исламским и арапским светом мора се поделити отето богатство. Даље, како каже Александар Зиновјев, срушена је „идеологија пљачкаша”.
srbija1999Као што смо чули од господина Бајдена, „идеологија пљачкаша” је на простору СРЈ требало да заживи још 1992. године. NATO је имао усвојену Директиву одмах после довођења снага ИФОР у БиХ, а јавно се почео бавити припремама оперативних планова у првој половини 1998. године. Заузет је став да NATO мора показати способност да разреши кризу на Балкану „гашењем пожара на Косову и Метохији”.
У његовим проценама, које су сервиране из централа обаваштајних служби чланица NATO, изражено је очекивање да ће, цитирам: „Срби изгубити контролу и да ће бити изазвани на неку од акција сличних оној у Сарајеву (Маркале), што ће покренути NATO на војну интервенцију”. У процени се даље каже да за успостављање трајног мира Србију треба онеспособити да се брани, натерати је да исцрпе ресурсе и да изгуби наду у помоћ Русије. „Што се тиче Косова, развој ситуације на терену и јачање ОВК довешће Србе до тога да изгубе самоконтролу и буду изазвани да предузму неразумљиве кораке са аспекта неприхватљивости за међународну заједницу. На један и други начин сцену из Сарајева требало би поновити, а након тога није тешко разумети какве мере ће NATO предузети. Србија је великој заблуди ако заиста сматра да ће уништити тзв. ОВК. ОВК ће после војне интервенције NATO бити у позицији да диктира услове за успостављање мира и уставног решења. Косово је на најшири могући начин интернационализивано и нема повратка на постојеће стање. Разбијање Србије је услов за успостављање трајне контроле над овим простором и NATO ће имати приоритет у својим плановима, а САД ће морати да редефинишу своју политичку доктрину кад се ради о овом делу Европе”.
Претходно изнето представља само један сегмент процене на основу које је издата Директива генералног секретара NATO Хавијера Солане да Политички и Војни комитет NATO већ 25. јуна 1998. године отпочну са припремама планова за агресију. Војном комитету је наложено да размотри све аспекте политичких, правних и војних импликација будућих акција NATO на Косову и Метохији и Србији, како оних које би требало да имају карактер „одвраћања”, тако и оних које могу бити изведене по моделу класичне војне интервенције. Савет NATO се определио да своје политичке и друге мере води сагласно стратегији „управљања кризама”.

СРПСКИ ОТПОР: „ВОЈСКА У ПОКРЕТУ“
После доношења Директиве, уследиле су претње. Клаус Кинкел: „Косово и СРЈ не могу бити искључене из одлуке о војној интервенцији. Друге Босне не сме бити”. Ибер Ведрин, министар иностраних послова Француске: „Ситуација на Косову је експлозивна. Правни оквир за интервенцију постоји. Присилити Русију да подржи све мере које предузима NATO”. Хавијер Соланa: „NATO интервенција није искључена, војни комитет, команда NATO и Савет NATO требало би да израде планове операције за сваку варијанту”. На том фону проиграна је командно-штабна вежба „Криза југ” као модел за агресију на СРЈ, и „Криза север”, којом је разрађен сукоб NATO са Русијом ако пружи подршку СР Југославији.
Желим да вас обавестим да је информација о почетку припрема агресије NATO достављена војном и државном врху СР Југославије 29. маја 1998. године, а 23. јуна исте године Војска Југославије имала је листу циљева за селективне ваздушне ударе ако то NATO процени неопходним. У односу на ову листу, која је обухватила како војне тако и цивилне циљеве, до чина саме агресије она је расла. Под истим датумом достављена је информација о припреми копнене операције, у којој је бројно стање употребљеног људства од 27.000 нарасло до почетка агресије на 170.000 људи, без изражене спремности већине земаља да учествује са својим људством.
План ове операције никад није усвојен, супростављао му се Клинтон, а нарочито Немци, посебно у Бундестагу, који су сваки пут повећавали бројно стање како би осујетили њено усвајање у националним парламентима. Разлог Немачке опструкције је њима познат.
Како се приближавала јесен, из страха да временске прилике на Балкану умање или онемогуће војну интервенцију, нервоза у NATO је била све већа. Нелегалност агресије и неслагање појединих чланица отежавали су постизање неопходног консенсуса.
Откривањем планова за агресију (1. октобра 1998) и применом стратегије „војске у покрету” и дисперзије (премештање) циљева, NATO је био онемогућен да постигне стратегијско изненађење којим би реализовао варјанту блицкрига и за 96 сати уништио кључне војне и инфраструктурне ресурсе, а потом извршио окупацију и срушио уставни поредак Савезне Републике Југославије.
Зимски период 1998/99. искориштен је за припрему ОВК и укупне инфраструктуре за почетак оружане интервенције. Требало је наћи повод по моделу „Маркала”, одржати састанак у Рамбујеу и наметањем Анекса Б створити услове за почетак агресије. О самој агресији ни сада ни убудуће и никад неће бити довиљно да се говори, још мање да се заборави.
Да закључим: упркос великим људским и материјалним жртвама, окупацији Косова и Метохије и увођењу протектората над СР Југославијом, NATO није остварио своје циљеве. NATO није победник у том злочиначком подухвату. Војска Југославије није поражена. Народ је показао снагу и величину отпора. Статус поражене стране је прихватила политика којој је било помогнуто свим средствима да дође на власт. Оно што NATO није уништио уништила је и распродала „октобарска власт”. Заједно са NATO, одговорни су за учињене злочине.

ТРИ ТАЧКЕ ПРОТИВ ЗАБОРАВА
Зато покрећем иницијативу:

1. Да се обнови захтев за ратну штету учињену актом агресије NATO на СР Југославију;

2. Да се обнови оптужница против 14 лидера из састава чланица NATO и по налажењу истражних органа прошири новим именима одговорним за ратне злочине, уништење привредних и економских ресурса и намером да употребом силе измене уставно уређење СР Југославије;

3. Да се покрене иницијатива путем медија и притисцима на државне структуре код свих релевантних међудржавних фактора да се изврши оцена и ревизија фалсификоване историјске истине о следећим догађајима: Маркалама у Сарајеву, операцијама „Бљесак” и „Олуја”, те Сребреници и злочинима које су муслиманске снаге извршиле над српским становништвом у селима око Сребренице (1992-93) и Сарајеву, а затим и Рачку као непосредном поводу за агресију на СР Југославију.

Аутор је генерал-потпуковник у пензији и обавештајни официр који је успео да се 1998. године домогне планова NATO за агресију на СР Југославију. Објављени текст је његово излагање на округлом столу „Да се не заборави – не у NATO” одржаном 23. марта 2015. године у Београду. Наслов и опрема Нови Стандард