Агресијом на СРЈ NATO није остварио циљеве, оно што NATO није успео уништила је „октобарска власт”
Данас смо овде окупљени ради сећања на догађаје са краја 20. века које је обележила агресија NATO на СРЈ. Под слоганом да се не заборави желимо саопштењима још једном да искажемо наша продубљена сазнања о минулим историјским догађајима. Ми смо пре шест година, уз учешће стотине најпознатијих имена из света геполитике и науке, као људи који се бавe савременом историјом, изразили непобитну оцену да је западна хемисфера земљине кугле захваћена дубоким сумраком. Данас, иако амбиције овог скупа немају за циљ да врше опсежне и свеобухватне анализе, можемо симболички закључити да је Запад у дубоком мраку, а да се сумрак проширио на остатак света.
Такво стање у коме се налази савремени свет захтева од нас да методом историјске анализе и другим инструментаријем проширимо истраживања или укажемо на корене зла које прети цивилизацији. Усудио бих се да тврдим, упркос томе што ћу бити оспорен, да присуствујемо процесу ревидирања историјских тековина Другог светског рата, односно да живимо у једној од фаза планетарног – преведено на језик историјске науке – Трећег светског рата. Постоји много показатеља да се рат између NATO (САД) и осталог света шири и да има глобалне димензије. Ствар је историјске науке да ову тезу докаже или оспори. Али Јалта више не постоји. Где су данас њени резултати? Шта је Исток, а шта Запад? Где је биполарни свет? Ко су носиоци глобалне политике? Колико је ратова вођено од Јалте до данас? Како изгледа геополитичка мапа света и ко су протагонисти њеног мењања?
РУШЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ ИСТОКА
Ако је период од завршетка Другог светског рата био обележен појединачним војним интервенцијама ради сузбијања антиколонијалних побуна, онда су последња деценија 20. и почетак 21. века обележени коалиционом агресијом западних сила, окупљених у NATO. Носиоци аката оружање агресије су чланице NATO са САД на челу, које су, ради остваривања својих стратегијских интереса и циљева, изашле из оквира Вашингтонског уговора као одбрамбеног савеза, погазили повељу УН и друга акта која проистичу из међународног права.
Дестабилизацији, рушењу територијалног интегритета и суверенитета СФРЈ предходили су дестабилизација и рушење целокупне архитектуре и друштвеног поретка источне геополитичке хемисфере, која почиње падом Берлинског зида, распадом СССР, разбијањем Чехословачке и деструкцијом Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније итд. Паралелно са тим процесом, следиле су интервенције у Ираку, Авганистану те сукоби на рубним деловима СССР и грађански сукоби унутар Руске Федерације.
Поводи за војно ангажовање NATO на челу са САД били су засновани на обмањивању светске и сопствене јавности са циљем легализације политике новог интернационализма и оружаних интервенција, који су имале за циљ да ограниче суверенитет држава, сматрајући да су у ту сврху допуштена све средства. Британски дипломата Роберт Купер три године од NATO агресије на СРЈ изнео је тезу да је „постмодерни свет (је) суочен са изазовом да се привикне на идеју двоструких стандарда..., да се вратимо на грубље методе ранијег доба – силу, превентивни напад, обману, све што је потребно да би се носили са онима који још живе у свету 19. века. Међу собом ми се држимо права, али, када делујемо у џунгли, онда морамо да користимо законе џунгле”.
Премда међународно право забрањује не само примену већ и претњу силом, ове земље су, примера ради, за последњих четврт века на овај или онај начин ратовале поред осталог у Панами (1989), Ираку (1991), Сомалији (1992), БиХ (1995), Судану (1996), Југославији (1999), Авганистану (од 2001), Ираку (од 2003), Либији (од 2011) те Египту и Сирији, данас и у Украјини.
Подразумевам да је експертима из области геополитике и људима из света науке и историје савременог света познато да је NATO за остваривање интервенцистичког похода према региону Северне Африке и Централне Азије према идеји Бжежинског из Велике шаховске табле пројектовао „Доктрину у пет етапа”. Она је имала за циљ да за NATO, а пре свега САД омогући етапно овладавање земаљским и космичким простором ширег дела земаљске кугле.
Прва етапа имала је за циљ да дестабилизује руски географски простор, баци Русију на колена и методом самодеструкције јој уништити војни и економски потенцијал. Довођењем Русије у стање „самонедовољности” требало је учинити је неспособном за било какву улогу на глобалној политичкој сцени, маргинаолизовати њен утицај у међународним институцијама и форумима. Потом, или истовремено, било је потребно дестабилизовати југоисточни део Европе и онемогућити или успорити даљу хомогенизацију Европске уније.
ДРУГА ЕТАПА: ОКУПАЦИЈА БАЛКАНА
Друга етапа је експеримент војне интервенције и окупација Балкана. Агресија на СРЈ била је софистикована варијанта вишедимензионалне интервенције, односно агресије. Један од циљева је био „генерална проба” војне интервенције са циљем да гажењем међународних правних норми могу реализовати остваривање својих империјалистичких циљева и интереса. Имајући у виду „стратегију контролисане кризе”, којом се до оружане агресије долази остваривањем више претходних етапа, створен је монструозни изум „хуманитарне катастрофе” и „колатералне штете”. Пред међународном јавношћу то је покушај самолегализације чина агресије.
Амерички сенатор Џозеф Бајден (сада потпредседник САД) у свом говору одржаном 22. јула 1999. године у Међународном центру „Вудро Вилсон”, поводом завршетка агресије NATO на СРЈ, изнео је шира америчка искуства из целе деценије с краја 20. века, рекавши: „Кампања ваздушних удара на СРЈ (не користи ни термин војна интервенција ни агресија; прим. Ј. М.) је први рат који су водиле европске демократије” (до тада нисмо били обавештени да групе земаља ваздушним ударима успостављају демократију у другим земљама). Затим, поменути Бајден каже да тај рат „вероватно неће бити и последњи”. „Став САД је да се морају прилагодити (нове демократије; прим. Ј. М.) таквом промењеном свету стварањем нових политика и често нових начина деловања”.
bajdenkosovoУважени сенатор потом изражава веома искрено и страх и задовољство, и каже: „Могло је доћи до ширења сукоба, а савезници NATO Грчка и Турска могли су завршити на супротним странама”. Желим још мало да се позабавим реториком овог острашћеног србомрсца из 90-тих година прошлог века, данас нашег „осведоченог пријатеља”. Ево шта даље каже: „Супротно очекивањима, Република Српска није експлодирала, демократска Црна Гора је успела да се одржи, реноме САД због ваздушних удара успео да се одржи и није претрпео никакву штету на Балкану, тј. он је тиме и порастао. Темељ наше политике према Југославији, с обзиром на Босну и Косово, била је жеља за очувањем јединства унутар NATO. Учешће европских земаља било је потребно јер усамљенички подухват се не би могао политички оправдати пред америчким народом”. И ево кључне реченице: „У септембру 1992. године остао сам усамљен у позиву на политику 'узлети и удари', да би смо тек сада усвојили такву политику”. Бајдену се очито није посрећило да 1992. године „узлети и удари”, али је очигледно да је агресија на СРЈ била дуго припремана, готово пуних седам година.
УНИШТЕЊЕ БАЛКАНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Вратићу се још једном на реализацију политичке „Доктрине у пет етапа”. Већ сам рекао да је агресија на СРЈ била део или глобални циљ друге етапе, у којој је требало испробати функцонисање „контролисане кризе”, стратегије „перманенте претње – употребе силе”, те експеримент вишедимензионалне интервенције: копнена операција, ваздухопловне операције, космичка, електронска и противелектонска, поморска доктрина, доктрина употребе ракетне технике.
Последица свих ових експермената најновијом војном технологијом је планирана промена друштвеног система, геоекономске политике, демографско уништење и смањење људског потенцијала применом радиоактивног материјала, уништење цивилизацијских тековина, споменика културе, промена културе, сећања и порекла. Доктрина промене свести и људског ума је „цивилизацијски задатак”, који нам је недавно дошао из Немачке. Прихватање те доктрине би требало да нам коначно створи услове за пуноправног члана Европске уније. Веома жалим што ми се већ мозак постепено суши и што не могу да аплицирам на бар део овог цивилазијског достигнућа.
И сада се питам да ли је то филмска верзија „апокалипсе” пројектоване у Холивуду и настале на идеји, сценарију, створеном у Вашинтону, Бриселу, Лондону или Бону? Немам одговор на то питање. И још нешто се питам: има ли места на земаљкој кугли за још једно пристајање Нојевог ковчега.
NATO-експеримент in vivo, реализован у крсташком походу на СР Југославију, дао је зелено светло NATO да започне трећу етапу доктрине – поход на Северну Африку и Блиски Исток – увођењем једног Арапског пролећа. Нажалост, клима се није променила: уместо Арапског пролећа, Запад је захватила дубока и дуготрајна јесен. Нема више коалиције. NATO је показао страх и доживео пораз баш од оних које је обилато помагао у рушењу цивилизацијских тековина и деструкцији свeга постојећег. NATO више нема коалиционо јединство тзв. западних демократија. Сада има „коалицију вољних”. Усудио бих се да кажем: „коалицију невољних”. Пред историјом ће одговарати за деструкцију целе једне цивилизације, за огромне људске и материјалне жртве и за враћање два континента неколико векова уназад.
Невољно је отпочео и експеримент примене доктрине у четвртој и петој фази. Дестабилизација Украјине и нови хладни рат дошли су хаотично и без могућности успостављања било какве контроле на том простору, из озбиљну претњу оружане форме једне од етапа Трећег светског рата. NATO је сматрао да ће веома лако доћи пред врата Кине и њеног опкољавања са свих страна света, а борбу против тероризма намеравао је да искористи као утемељену позицију у међународном праву и Повељи УН да може интервенисати на копну, мору и ваздуху, свуда где су амерички интереси.
АГРЕСИЈА ЈЕ ОДЛОЖЕНА ЗА СЕДАМ ГОДИНА
Тероризам – кога су произвели и обилато помагали као снаге за дестабилизацију и угрожавање безбедности појединих држава које им стоје на путу остваривања стратешких интереса – вратио им се као бумеранг. Стигао је пред њихова врата. Излаза нема, са исламским и арапским светом мора се поделити отето богатство. Даље, како каже Александар Зиновјев, срушена је „идеологија пљачкаша”.
srbija1999Као што смо чули од господина Бајдена, „идеологија пљачкаша” је на простору СРЈ требало да заживи још 1992. године. NATO је имао усвојену Директиву одмах после довођења снага ИФОР у БиХ, а јавно се почео бавити припремама оперативних планова у првој половини 1998. године. Заузет је став да NATO мора показати способност да разреши кризу на Балкану „гашењем пожара на Косову и Метохији”.
У његовим проценама, које су сервиране из централа обаваштајних служби чланица NATO, изражено је очекивање да ће, цитирам: „Срби изгубити контролу и да ће бити изазвани на неку од акција сличних оној у Сарајеву (Маркале), што ће покренути NATO на војну интервенцију”. У процени се даље каже да за успостављање трајног мира Србију треба онеспособити да се брани, натерати је да исцрпе ресурсе и да изгуби наду у помоћ Русије. „Што се тиче Косова, развој ситуације на терену и јачање ОВК довешће Србе до тога да изгубе самоконтролу и буду изазвани да предузму неразумљиве кораке са аспекта неприхватљивости за међународну заједницу. На један и други начин сцену из Сарајева требало би поновити, а након тога није тешко разумети какве мере ће NATO предузети. Србија је великој заблуди ако заиста сматра да ће уништити тзв. ОВК. ОВК ће после војне интервенције NATO бити у позицији да диктира услове за успостављање мира и уставног решења. Косово је на најшири могући начин интернационализивано и нема повратка на постојеће стање. Разбијање Србије је услов за успостављање трајне контроле над овим простором и NATO ће имати приоритет у својим плановима, а САД ће морати да редефинишу своју политичку доктрину кад се ради о овом делу Европе”.
Претходно изнето представља само један сегмент процене на основу које је издата Директива генералног секретара NATO Хавијера Солане да Политички и Војни комитет NATO већ 25. јуна 1998. године отпочну са припремама планова за агресију. Војном комитету је наложено да размотри све аспекте политичких, правних и војних импликација будућих акција NATO на Косову и Метохији и Србији, како оних које би требало да имају карактер „одвраћања”, тако и оних које могу бити изведене по моделу класичне војне интервенције. Савет NATO се определио да своје политичке и друге мере води сагласно стратегији „управљања кризама”.
СРПСКИ ОТПОР: „ВОЈСКА У ПОКРЕТУ“
После доношења Директиве, уследиле су претње. Клаус Кинкел: „Косово и СРЈ не могу бити искључене из одлуке о војној интервенцији. Друге Босне не сме бити”. Ибер Ведрин, министар иностраних послова Француске: „Ситуација на Косову је експлозивна. Правни оквир за интервенцију постоји. Присилити Русију да подржи све мере које предузима NATO”. Хавијер Соланa: „NATO интервенција није искључена, војни комитет, команда NATO и Савет NATO требало би да израде планове операције за сваку варијанту”. На том фону проиграна је командно-штабна вежба „Криза југ” као модел за агресију на СРЈ, и „Криза север”, којом је разрађен сукоб NATO са Русијом ако пружи подршку СР Југославији.
Желим да вас обавестим да је информација о почетку припрема агресије NATO достављена војном и државном врху СР Југославије 29. маја 1998. године, а 23. јуна исте године Војска Југославије имала је листу циљева за селективне ваздушне ударе ако то NATO процени неопходним. У односу на ову листу, која је обухватила како војне тако и цивилне циљеве, до чина саме агресије она је расла. Под истим датумом достављена је информација о припреми копнене операције, у којој је бројно стање употребљеног људства од 27.000 нарасло до почетка агресије на 170.000 људи, без изражене спремности већине земаља да учествује са својим људством.
План ове операције никад није усвојен, супростављао му се Клинтон, а нарочито Немци, посебно у Бундестагу, који су сваки пут повећавали бројно стање како би осујетили њено усвајање у националним парламентима. Разлог Немачке опструкције је њима познат.
Како се приближавала јесен, из страха да временске прилике на Балкану умање или онемогуће војну интервенцију, нервоза у NATO је била све већа. Нелегалност агресије и неслагање појединих чланица отежавали су постизање неопходног консенсуса.
Откривањем планова за агресију (1. октобра 1998) и применом стратегије „војске у покрету” и дисперзије (премештање) циљева, NATO је био онемогућен да постигне стратегијско изненађење којим би реализовао варјанту блицкрига и за 96 сати уништио кључне војне и инфраструктурне ресурсе, а потом извршио окупацију и срушио уставни поредак Савезне Републике Југославије.
Зимски период 1998/99. искориштен је за припрему ОВК и укупне инфраструктуре за почетак оружане интервенције. Требало је наћи повод по моделу „Маркала”, одржати састанак у Рамбујеу и наметањем Анекса Б створити услове за почетак агресије. О самој агресији ни сада ни убудуће и никад неће бити довиљно да се говори, још мање да се заборави.
Да закључим: упркос великим људским и материјалним жртвама, окупацији Косова и Метохије и увођењу протектората над СР Југославијом, NATO није остварио своје циљеве. NATO није победник у том злочиначком подухвату. Војска Југославије није поражена. Народ је показао снагу и величину отпора. Статус поражене стране је прихватила политика којој је било помогнуто свим средствима да дође на власт. Оно што NATO није уништио уништила је и распродала „октобарска власт”. Заједно са NATO, одговорни су за учињене злочине.
ТРИ ТАЧКЕ ПРОТИВ ЗАБОРАВА
Зато покрећем иницијативу:
1. Да се обнови захтев за ратну штету учињену актом агресије NATO на СР Југославију;
2. Да се обнови оптужница против 14 лидера из састава чланица NATO и по налажењу истражних органа прошири новим именима одговорним за ратне злочине, уништење привредних и економских ресурса и намером да употребом силе измене уставно уређење СР Југославије;
3. Да се покрене иницијатива путем медија и притисцима на државне структуре код свих релевантних међудржавних фактора да се изврши оцена и ревизија фалсификоване историјске истине о следећим догађајима: Маркалама у Сарајеву, операцијама „Бљесак” и „Олуја”, те Сребреници и злочинима које су муслиманске снаге извршиле над српским становништвом у селима око Сребренице (1992-93) и Сарајеву, а затим и Рачку као непосредном поводу за агресију на СР Југославију.
Аутор је генерал-потпуковник у пензији и обавештајни официр који је успео да се 1998. године домогне планова NATO за агресију на СР Југославију. Објављени текст је његово излагање на округлом столу „Да се не заборави – не у NATO” одржаном 23. марта 2015. године у Београду. Наслов и опрема Нови Стандард
Такво стање у коме се налази савремени свет захтева од нас да методом историјске анализе и другим инструментаријем проширимо истраживања или укажемо на корене зла које прети цивилизацији. Усудио бих се да тврдим, упркос томе што ћу бити оспорен, да присуствујемо процесу ревидирања историјских тековина Другог светског рата, односно да живимо у једној од фаза планетарног – преведено на језик историјске науке – Трећег светског рата. Постоји много показатеља да се рат између NATO (САД) и осталог света шири и да има глобалне димензије. Ствар је историјске науке да ову тезу докаже или оспори. Али Јалта више не постоји. Где су данас њени резултати? Шта је Исток, а шта Запад? Где је биполарни свет? Ко су носиоци глобалне политике? Колико је ратова вођено од Јалте до данас? Како изгледа геополитичка мапа света и ко су протагонисти њеног мењања?
РУШЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ ИСТОКА
Ако је период од завршетка Другог светског рата био обележен појединачним војним интервенцијама ради сузбијања антиколонијалних побуна, онда су последња деценија 20. и почетак 21. века обележени коалиционом агресијом западних сила, окупљених у NATO. Носиоци аката оружање агресије су чланице NATO са САД на челу, које су, ради остваривања својих стратегијских интереса и циљева, изашле из оквира Вашингтонског уговора као одбрамбеног савеза, погазили повељу УН и друга акта која проистичу из међународног права.
Дестабилизацији, рушењу територијалног интегритета и суверенитета СФРЈ предходили су дестабилизација и рушење целокупне архитектуре и друштвеног поретка источне геополитичке хемисфере, која почиње падом Берлинског зида, распадом СССР, разбијањем Чехословачке и деструкцијом Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније итд. Паралелно са тим процесом, следиле су интервенције у Ираку, Авганистану те сукоби на рубним деловима СССР и грађански сукоби унутар Руске Федерације.
Поводи за војно ангажовање NATO на челу са САД били су засновани на обмањивању светске и сопствене јавности са циљем легализације политике новог интернационализма и оружаних интервенција, који су имале за циљ да ограниче суверенитет држава, сматрајући да су у ту сврху допуштена све средства. Британски дипломата Роберт Купер три године од NATO агресије на СРЈ изнео је тезу да је „постмодерни свет (је) суочен са изазовом да се привикне на идеју двоструких стандарда..., да се вратимо на грубље методе ранијег доба – силу, превентивни напад, обману, све што је потребно да би се носили са онима који још живе у свету 19. века. Међу собом ми се држимо права, али, када делујемо у џунгли, онда морамо да користимо законе џунгле”.
Премда међународно право забрањује не само примену већ и претњу силом, ове земље су, примера ради, за последњих четврт века на овај или онај начин ратовале поред осталог у Панами (1989), Ираку (1991), Сомалији (1992), БиХ (1995), Судану (1996), Југославији (1999), Авганистану (од 2001), Ираку (од 2003), Либији (од 2011) те Египту и Сирији, данас и у Украјини.
Подразумевам да је експертима из области геополитике и људима из света науке и историје савременог света познато да је NATO за остваривање интервенцистичког похода према региону Северне Африке и Централне Азије према идеји Бжежинског из Велике шаховске табле пројектовао „Доктрину у пет етапа”. Она је имала за циљ да за NATO, а пре свега САД омогући етапно овладавање земаљским и космичким простором ширег дела земаљске кугле.
Прва етапа имала је за циљ да дестабилизује руски географски простор, баци Русију на колена и методом самодеструкције јој уништити војни и економски потенцијал. Довођењем Русије у стање „самонедовољности” требало је учинити је неспособном за било какву улогу на глобалној политичкој сцени, маргинаолизовати њен утицај у међународним институцијама и форумима. Потом, или истовремено, било је потребно дестабилизовати југоисточни део Европе и онемогућити или успорити даљу хомогенизацију Европске уније.
ДРУГА ЕТАПА: ОКУПАЦИЈА БАЛКАНА
Друга етапа је експеримент војне интервенције и окупација Балкана. Агресија на СРЈ била је софистикована варијанта вишедимензионалне интервенције, односно агресије. Један од циљева је био „генерална проба” војне интервенције са циљем да гажењем међународних правних норми могу реализовати остваривање својих империјалистичких циљева и интереса. Имајући у виду „стратегију контролисане кризе”, којом се до оружане агресије долази остваривањем више претходних етапа, створен је монструозни изум „хуманитарне катастрофе” и „колатералне штете”. Пред међународном јавношћу то је покушај самолегализације чина агресије.
Амерички сенатор Џозеф Бајден (сада потпредседник САД) у свом говору одржаном 22. јула 1999. године у Међународном центру „Вудро Вилсон”, поводом завршетка агресије NATO на СРЈ, изнео је шира америчка искуства из целе деценије с краја 20. века, рекавши: „Кампања ваздушних удара на СРЈ (не користи ни термин војна интервенција ни агресија; прим. Ј. М.) је први рат који су водиле европске демократије” (до тада нисмо били обавештени да групе земаља ваздушним ударима успостављају демократију у другим земљама). Затим, поменути Бајден каже да тај рат „вероватно неће бити и последњи”. „Став САД је да се морају прилагодити (нове демократије; прим. Ј. М.) таквом промењеном свету стварањем нових политика и често нових начина деловања”.
bajdenkosovoУважени сенатор потом изражава веома искрено и страх и задовољство, и каже: „Могло је доћи до ширења сукоба, а савезници NATO Грчка и Турска могли су завршити на супротним странама”. Желим још мало да се позабавим реториком овог острашћеног србомрсца из 90-тих година прошлог века, данас нашег „осведоченог пријатеља”. Ево шта даље каже: „Супротно очекивањима, Република Српска није експлодирала, демократска Црна Гора је успела да се одржи, реноме САД због ваздушних удара успео да се одржи и није претрпео никакву штету на Балкану, тј. он је тиме и порастао. Темељ наше политике према Југославији, с обзиром на Босну и Косово, била је жеља за очувањем јединства унутар NATO. Учешће европских земаља било је потребно јер усамљенички подухват се не би могао политички оправдати пред америчким народом”. И ево кључне реченице: „У септембру 1992. године остао сам усамљен у позиву на политику 'узлети и удари', да би смо тек сада усвојили такву политику”. Бајдену се очито није посрећило да 1992. године „узлети и удари”, али је очигледно да је агресија на СРЈ била дуго припремана, готово пуних седам година.
УНИШТЕЊЕ БАЛКАНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Вратићу се још једном на реализацију политичке „Доктрине у пет етапа”. Већ сам рекао да је агресија на СРЈ била део или глобални циљ друге етапе, у којој је требало испробати функцонисање „контролисане кризе”, стратегије „перманенте претње – употребе силе”, те експеримент вишедимензионалне интервенције: копнена операција, ваздухопловне операције, космичка, електронска и противелектонска, поморска доктрина, доктрина употребе ракетне технике.
И сада се питам да ли је то филмска верзија „апокалипсе” пројектоване у Холивуду и настале на идеји, сценарију, створеном у Вашинтону, Бриселу, Лондону или Бону? Немам одговор на то питање. И још нешто се питам: има ли места на земаљкој кугли за још једно пристајање Нојевог ковчега.
NATO-експеримент in vivo, реализован у крсташком походу на СР Југославију, дао је зелено светло NATO да започне трећу етапу доктрине – поход на Северну Африку и Блиски Исток – увођењем једног Арапског пролећа. Нажалост, клима се није променила: уместо Арапског пролећа, Запад је захватила дубока и дуготрајна јесен. Нема више коалиције. NATO је показао страх и доживео пораз баш од оних које је обилато помагао у рушењу цивилизацијских тековина и деструкцији свeга постојећег. NATO више нема коалиционо јединство тзв. западних демократија. Сада има „коалицију вољних”. Усудио бих се да кажем: „коалицију невољних”. Пред историјом ће одговарати за деструкцију целе једне цивилизације, за огромне људске и материјалне жртве и за враћање два континента неколико векова уназад.
Невољно је отпочео и експеримент примене доктрине у четвртој и петој фази. Дестабилизација Украјине и нови хладни рат дошли су хаотично и без могућности успостављања било какве контроле на том простору, из озбиљну претњу оружане форме једне од етапа Трећег светског рата. NATO је сматрао да ће веома лако доћи пред врата Кине и њеног опкољавања са свих страна света, а борбу против тероризма намеравао је да искористи као утемељену позицију у међународном праву и Повељи УН да може интервенисати на копну, мору и ваздуху, свуда где су амерички интереси.
АГРЕСИЈА ЈЕ ОДЛОЖЕНА ЗА СЕДАМ ГОДИНА
Тероризам – кога су произвели и обилато помагали као снаге за дестабилизацију и угрожавање безбедности појединих држава које им стоје на путу остваривања стратешких интереса – вратио им се као бумеранг. Стигао је пред њихова врата. Излаза нема, са исламским и арапским светом мора се поделити отето богатство. Даље, како каже Александар Зиновјев, срушена је „идеологија пљачкаша”.
srbija1999Као што смо чули од господина Бајдена, „идеологија пљачкаша” је на простору СРЈ требало да заживи још 1992. године. NATO је имао усвојену Директиву одмах после довођења снага ИФОР у БиХ, а јавно се почео бавити припремама оперативних планова у првој половини 1998. године. Заузет је став да NATO мора показати способност да разреши кризу на Балкану „гашењем пожара на Косову и Метохији”.
У његовим проценама, које су сервиране из централа обаваштајних служби чланица NATO, изражено је очекивање да ће, цитирам: „Срби изгубити контролу и да ће бити изазвани на неку од акција сличних оној у Сарајеву (Маркале), што ће покренути NATO на војну интервенцију”. У процени се даље каже да за успостављање трајног мира Србију треба онеспособити да се брани, натерати је да исцрпе ресурсе и да изгуби наду у помоћ Русије. „Што се тиче Косова, развој ситуације на терену и јачање ОВК довешће Србе до тога да изгубе самоконтролу и буду изазвани да предузму неразумљиве кораке са аспекта неприхватљивости за међународну заједницу. На један и други начин сцену из Сарајева требало би поновити, а након тога није тешко разумети какве мере ће NATO предузети. Србија је великој заблуди ако заиста сматра да ће уништити тзв. ОВК. ОВК ће после војне интервенције NATO бити у позицији да диктира услове за успостављање мира и уставног решења. Косово је на најшири могући начин интернационализивано и нема повратка на постојеће стање. Разбијање Србије је услов за успостављање трајне контроле над овим простором и NATO ће имати приоритет у својим плановима, а САД ће морати да редефинишу своју политичку доктрину кад се ради о овом делу Европе”.
Претходно изнето представља само један сегмент процене на основу које је издата Директива генералног секретара NATO Хавијера Солане да Политички и Војни комитет NATO већ 25. јуна 1998. године отпочну са припремама планова за агресију. Војном комитету је наложено да размотри све аспекте политичких, правних и војних импликација будућих акција NATO на Косову и Метохији и Србији, како оних које би требало да имају карактер „одвраћања”, тако и оних које могу бити изведене по моделу класичне војне интервенције. Савет NATO се определио да своје политичке и друге мере води сагласно стратегији „управљања кризама”.
СРПСКИ ОТПОР: „ВОЈСКА У ПОКРЕТУ“
После доношења Директиве, уследиле су претње. Клаус Кинкел: „Косово и СРЈ не могу бити искључене из одлуке о војној интервенцији. Друге Босне не сме бити”. Ибер Ведрин, министар иностраних послова Француске: „Ситуација на Косову је експлозивна. Правни оквир за интервенцију постоји. Присилити Русију да подржи све мере које предузима NATO”. Хавијер Соланa: „NATO интервенција није искључена, војни комитет, команда NATO и Савет NATO требало би да израде планове операције за сваку варијанту”. На том фону проиграна је командно-штабна вежба „Криза југ” као модел за агресију на СРЈ, и „Криза север”, којом је разрађен сукоб NATO са Русијом ако пружи подршку СР Југославији.
Желим да вас обавестим да је информација о почетку припрема агресије NATO достављена војном и државном врху СР Југославије 29. маја 1998. године, а 23. јуна исте године Војска Југославије имала је листу циљева за селективне ваздушне ударе ако то NATO процени неопходним. У односу на ову листу, која је обухватила како војне тако и цивилне циљеве, до чина саме агресије она је расла. Под истим датумом достављена је информација о припреми копнене операције, у којој је бројно стање употребљеног људства од 27.000 нарасло до почетка агресије на 170.000 људи, без изражене спремности већине земаља да учествује са својим људством.
План ове операције никад није усвојен, супростављао му се Клинтон, а нарочито Немци, посебно у Бундестагу, који су сваки пут повећавали бројно стање како би осујетили њено усвајање у националним парламентима. Разлог Немачке опструкције је њима познат.
Како се приближавала јесен, из страха да временске прилике на Балкану умање или онемогуће војну интервенцију, нервоза у NATO је била све већа. Нелегалност агресије и неслагање појединих чланица отежавали су постизање неопходног консенсуса.
Откривањем планова за агресију (1. октобра 1998) и применом стратегије „војске у покрету” и дисперзије (премештање) циљева, NATO је био онемогућен да постигне стратегијско изненађење којим би реализовао варјанту блицкрига и за 96 сати уништио кључне војне и инфраструктурне ресурсе, а потом извршио окупацију и срушио уставни поредак Савезне Републике Југославије.
Зимски период 1998/99. искориштен је за припрему ОВК и укупне инфраструктуре за почетак оружане интервенције. Требало је наћи повод по моделу „Маркала”, одржати састанак у Рамбујеу и наметањем Анекса Б створити услове за почетак агресије. О самој агресији ни сада ни убудуће и никад неће бити довиљно да се говори, још мање да се заборави.
Да закључим: упркос великим људским и материјалним жртвама, окупацији Косова и Метохије и увођењу протектората над СР Југославијом, NATO није остварио своје циљеве. NATO није победник у том злочиначком подухвату. Војска Југославије није поражена. Народ је показао снагу и величину отпора. Статус поражене стране је прихватила политика којој је било помогнуто свим средствима да дође на власт. Оно што NATO није уништио уништила је и распродала „октобарска власт”. Заједно са NATO, одговорни су за учињене злочине.
ТРИ ТАЧКЕ ПРОТИВ ЗАБОРАВА
Зато покрећем иницијативу:
1. Да се обнови захтев за ратну штету учињену актом агресије NATO на СР Југославију;
2. Да се обнови оптужница против 14 лидера из састава чланица NATO и по налажењу истражних органа прошири новим именима одговорним за ратне злочине, уништење привредних и економских ресурса и намером да употребом силе измене уставно уређење СР Југославије;
3. Да се покрене иницијатива путем медија и притисцима на државне структуре код свих релевантних међудржавних фактора да се изврши оцена и ревизија фалсификоване историјске истине о следећим догађајима: Маркалама у Сарајеву, операцијама „Бљесак” и „Олуја”, те Сребреници и злочинима које су муслиманске снаге извршиле над српским становништвом у селима око Сребренице (1992-93) и Сарајеву, а затим и Рачку као непосредном поводу за агресију на СР Југославију.
Аутор је генерал-потпуковник у пензији и обавештајни официр који је успео да се 1998. године домогне планова NATO за агресију на СР Југославију. Објављени текст је његово излагање на округлом столу „Да се не заборави – не у NATO” одржаном 23. марта 2015. године у Београду. Наслов и опрема Нови Стандард
Нема коментара:
Постави коментар