Zahvaljujući ruskom vođstvu, Snouden je na sigurnom. To je nešto što će
istorija morati da zapamti
Otac Edvarda Snoudena – Lon – rekao je u razgovoru za Vašington post da bi
volio da njegov sin ostane u Rusiji jer se užasava pomisli šta bi mu se desilo
kad bi se vratio u SAD. Želja Snoudena seniora u četvrtak je ispunjena – Edvard
je dobio azil i najzad napustio moskovski aerodrom.
Ali Lon je imao još jednu zanimljivu opservaciju – istakao je da se američko
vođstvo bavi propagandom, u čemu deluje „amaterski”. Prilično je u pravu.
Obamina administracija toliko je nespretno odigrala oko slučaja Snouden da su
sami sebi pripremili teren za jedan od najvećih diplomatskih udaraca u novijoj
istoriji.
Mogli su igrati mnogo mudrije, stišati tenzije i svu diplomatiju svesti samo na
direktne razgovore, na primer, na relaciji FBI-FSB ili posezanjem za kultnim
„crvenim telefonom”, tj. direktnom linijom Vašington-Moskva. Da su postupili
tako, iz cele ove priče mogli su da izađu sa daleko manjim posledicama. Ali kad
se Snouden pojavio u fokusu, u SAD je na površinu isplivao tipični kaubojski
mentalitet, lišen svakog kompromisa, gonjen isključivo pretnjama i silom.
Činjenica da se na poziciji predsjednika nalazi „smireni” liberalni demokrata
Barak Obama takođe nije pomogla.
Američki vrh jednostavno nije umeo da se suzdrži. Tako su Snoudena odmah
prozvali „izdajnikom” da bi ga u sledećoj izjavi pokušali „namamiti” da se
vrati u SAD da bi dobio obećano „pošteno suđenje”. Pošteno suđenje? U SAD?
Mladog Meninga su tretirali kao divlju životinju. „Američka vlada držala je
Bredleia Meninga u kavezu, držali su ga golog i u potpunoj izolaciji sa ciljem
da ga slome. Ovaj čin formalno je osudilo veće UN protiv torture”, ovako je
njegov tretman opisao Džulijan Asanž, koji se zbog američkog progona i dalje
nalazi u ekvadorskoj ambasadi u Londonu.
To je pravo lice američkog progona. Čista kontradikcija sa iluzijama koje se
smisleno i sistematski proizvode u jednoj od najvećih fabrika propagande –
Holivudu – koja je ove godine pokrenuta da oblati Asanža i Vikiliks). Od
trojice zviždača heroja Mening je prošao najgore, tako da će na kraju
najverovatnije dobiti doživotni zatvor – doživotnu torturu zbog izricanja
istine, zbog prokazivanja nepravde, ali i ubistva od američke vlade.
Kako uz jednog Meninga SAD ikad više mogu sebe globalnoj javnosti da predstave
kao ideal demokratije i slobode govora? Ta era – ako je ikad i postojala –
završena je na tom mestu. Asanž je prošao nešto bolje od Meninga, zahvaljujući
požrtvovanosti Ekvadora, ali njegova sudbina takođe je neizvesna.
Sve ove godine bili smo prisiljeni da pratimo mučne sudbine ljudi koji bi
trebalo da budu slavljeni kao borci za slobodu, kao heroji javnosti. Bili smo
prisiljeni da pratimo najgori progon onih koji bi trebalo da busu uzor. Ali taj
relativno sumoran i negativan period došao je do kraja dolaskom Snoudena.
ZNAČAJ SNOUDENOVIH DOKAZA
Baš
kao i Mening, Snouden je delovao na temelju vlastitih principijelnih i ljudskih
ideala. Ali i učio je iz priloženih primera. Znao je da mora da izbegne sudbinu
Meninga po svaku cenu. Nikom se nije poverio. Od svih ljudi na svetu on je
najbolje znao da se tajna takve magnitude može održati tajnom samo u sopstvenim
mislima. Pred sobom je imao pristup do tada neviđenim dokumentima – dokazima
koji brišu liniju između stvarnosti i maštovite teorije zavere.
Logičnim promišljanjem nije teško bilo pretpostaviti da jedna ekonomska i vojna
imperija poput SAD sigurno maksimalno koristi tehnologiju u svoje svrhe. Mnogi
su nagađali o tome kako američke vlasti nadziru, špijuniraju i prate gotovo
svaki potez gotovo svih ljudi na svetu. Logika je tako nalagala, kao i
nepogrešiva imperijalistička filozofija, koja uvijek stremi podređivanju svega
slobodnog i autonomnog. Ali bez dokaza to su samo teorije. Kao i u nauci,
brojne teorije mogu biti zanimljive, ali tek nesporan dokaz će podstaći maštu
ostalih.
Za te dokaze pobrinuo se Snouden. Imao ih je na dohvat ruke možda i godinama,
potpuno svestan da se te prakse moraju prokazati. Ali srećom po njega, nije
delovao impulsivno, već je radio polako, korak po korak, ne govorivši nikome na
svetu o tome. To je bio jedini način da uspe i da ne bude ulovljen.
Nije poznato kako je stupio u kontakt sa američkim novinarom Glenom Grinvaldom,
koji radi za britanski Gardian, ali možemo pretpostaviti da je Snouden duže
vreme tragao za idealnim izvorom, koji ga neće predati u ruke FBI i sličnih
američkih agencija. Grinvald je bio idealan izbor, tako da ga je Snouden
sigurno primetio zbog njegovog prethodnog rada. Grinvald je u karijeri pokazao
da je „rođen bez osećaja straha”, potpuno predan iskrenom istraživačkom
novinarstvu. Među prvima je u emisiji Democracy Now otvoreno govorio o velikim
problemima špijunaže i kontrole na internetu još pre nekoliko godina. Zato ne
iznenađuje što je Snouden za svoj kontakt odabrao upravo njega.
Treba imati u vidu da je Snouden već poznavao sistem iznutra, te je, pošto je i
informatički stručnjak, pronašao adekvatan način kako da anonimno i bez traga
stupi u kontakt sa Grinvaldom. U to vreme Snouden je radio na Havajima. Pošto
se odlučio da krene sa objavljivanjem dokumenata, otputovao je u Hong Kong.
Zašto baš u Hong Kong? Nije poznato, ali možda ponešto o tome otkrije sam
Snouden kad stupi u kontakt sa ruskim medijima. Očigledno je da je postupio
dobro jer vlast u Hong Kongu nije ga izručila u SAD, štaviše Snoudenu je
dozviljeno da nekoliko dana kasnije napusti Hong Kong putničkim avionom ruskog
Aeroflota.
Kad je Vašington počeo sa žešćom retorikom, Snouden je već bio u Moskvi. Tamo
je proveo više od mesec dana na tzv. tranzit-prostoru jer nije mogao stupiti na
teritoriju Rusije zbog činjenice da su mu iz SAD ukinuli pasoš. Ono što je
usledilo kasnije zaista podseća na špijunski roman iz vremena hladnog rata.
Pratio se svaki avion koji napušta Moskvu. U nekoliko slučajeva medijima je
prostrujala lažna vest da je Snouden otputovao za Kubu, Venecuelu, Boliviju
itd.
PUTINOVA IGRA
U
SAD tada već postaju veoma nervozni. Shvataju da ih Rusija time ponižava kao
nikad do sad, čak i tada dok ih ruski predsednik Vladimir Putin mudro
oslovljava sa „naši partneri iz SAD”. Tim istim „partnerima” spremao se udarac
kakav još nikad nisu pretrpeli, ali to je način kako se treba ophoditi sa SAD,
koje su već duboko zašale u fazu nervoze – ljubazno, pomirljivo i prijateljski
da se ne bi previše „razmahali” pre no što sve bude spremno za šah-mat.
Vreme je odmicalo, Snouden je već predao i službeni zahtev za privremeni azil u
Rusiji (jedina razlika između „normalnog” i „privremenog” azila je što se ovaj
drugi treba obnavljati svake godine, ali on se dobija brže i lakše). Dodeljen
mu je i ruski advokat Anatolij Kučerena. Nervoza u SAD dodatno raste, a njihov
zviždač na moskovskom aerodromu već čita Dostojevskog i odzdravlja sa „do
svidanja”. Obama ćuti jer zna da nije u poziciji da uradi bilo šta, ali zato
njegove kolege kreću u veliku kampanju pritiska na Kremlj. Ratoborni senator
Lindzi Grejm – koji je republikanac, ali u prisnim odnosima sa Obamom pošto ga
ovaj šalje u Kairu na razgovore – poručuje da „Putinu treba poslati čvrstu
poruku” i čak predlaže bojkot Olimpijskih igara u Rusiji 2014. To je taj
antidiplomatski mentalitet zbog koga je Snoudenov otac u pravu kad kaže da
njegovom zemljom upravljaju „amateri”.
Velike pretnje izrečene su u javnosti. Predsedniku jedne sile – možda ne
najveće sile na svijetu, ali svakako sile – pokušava se poslati čvrsta poruka
kao nekom mafijaškom donu.
Tretman prema predsednicima drugih zemalja za to vreme još je i gori. Setimo se
neverovatnog incidenta sa Evom Moralesom tokom njegovog povratka iz Rusije u
Boliviju. U jeku afere Snouden Morales se nalazio se u Moskvi na samitu zemalja
proizvođača prirodnog gasa. Kad se sledećeg dana vraćao predsedničkim avionom,
dok je bio u vazduhu, javljeno mu je da Francuska, Italija, Portugalija i
Španija zatvaraju svoj vazdušni prostor za njega pod sumnjom da u avionu
prevozi Snoudena. Zbog toga je morao prisilno da sleti u Beču gde su čak
pokušali da mu pretraže avion. Kasnije se saznalo da su ove članice EU delovale
direktno prema uputstvu SAD.
Da ne pominjemo kolika je to bila sramota za Evropu – istu onu koja je žestoko
špijunirana od SAD, a to je obelodanio – zamislimo samo tu ironiju –Snouden.
Evropa je pala na svoje najniže grane i pokazala se kao običan beskičmeni
satelit SAD. Očekivano, „osudili” su špijuniranje američkih tajnih službi, ali
to je samo retorika i ništa drugo.
Posle ove evropske sramote, probudila se Latinska Amerike, odakle je za svega
nekoliko dana Snouden dobio čak tri ponude za azil – od Venecuele, Bolivije i
Nikaragve. Ali tada postoji problem – kako Snoudena iz Rusije prebaciti do
Latinske Amerike, a da ga na putu ne ščepa duga ruka Ujka Sema? Osim toga,
pitanje je bilo i koliko bi Snouden bio bezbedan u tim zemljama? Zapravo,
pitanje bi trebalo da glasi ovako – koliko bi te zemlje bile bezbedne sa
Snoudenom? Svaka od za SAD nepodobnih latinoameričkih vlada na listi je za
organizovani prevrat, invaziju ili izbijanje „narandžaste revolucije”. Biti u
koliziji sa interesima SAD najteža je moguća egzistencija za bilo koju državu.
U zavisnosti od stepena kolizije, egzistencija je ugroženija, a država biva
opreznija, zatvorenija i odbrambeno militantnija. Pogledajmo samo Severnu
Koreju, svakako najizolovaniju zemlju današnjice, zar je tako teško
dijagnostikovati odakle njena izolacija? Zemlje sa tržišnom ekonomijom, ali u
koliziji sa SAD, takođe su izolovane, ali u manjoj meri. To su Iran, Venecuela,
Belorusija, Bolivija itd.
Snoudenov advokat Kučerena konstatovao je da je Snouden „najtraženija osoba na
svetu” i da je logično da, kao takav, mora da dobije i najveću moguću zaštitu.
Svet je veliko mesto sa mnogim državama, ali ako iko Snoudenu može da ponudi
adekvatan azil, onda je to u ovom trenutku Rusija.
TEŠKA
ODLUKA RUSIJE
Sve
do četvrtka nije se moglo sa apsolutnom sigurnošću reći hoće li Rusija na kraju
dati azil Snoudenu. Možda će se to nekom učiniti kao jednostavna, čak
protokolarna stvar, ali istina je nešto drugačija. To je bio potez za koji je
rusko vođstvo ipak moralo da skupi hrabrost. Azil za Snoudena svojevrsan je
„prelazak Rubikona” u međunarodnim odnosima. Za javnost su sav posao oko azila
obavile ruske migracijske službe, ali mnogima je jasno da je to zapravo odluka
koju je morao doneti sam državni vrh ili, ako ćemo još konkretnije, to je
odluka koju je morao doneti predsednik Putin.
Bez sumnje, bila je to jedna od težih odluka u njegovom mandatu. Odluka koja bi
mogla da izazove nesagledive posledice. Naravno, neće zbog toga SAD krenuti u konflikt
sa Rusijom, bar ne direktan. Ali u današnje vreme konflikti se mogu voditi na
veliki broj načina. Nažalost, jedan od „najpogodnijih” je situacija u Siriji.
Uopće ne bi iznenadilo da SAD na kraju zaista i napadnu Siriju – što pominju
već mesecima – možda delimično i zbog osvete za Snoudena. Teško je zamisliti da
bi SAD dopustile da ih Rusija dva puta porazi u jednoj godini – u aferi Snouden
i u sirijskoj krizi. Dve velike noćne more muče američki vrh: prva je ostajanje
Snoudena u Rusiji, a druga ostajanje Asada u Damasku. Prva je postala
stvarnost, druga se naizgled ostvaruje, tako da će zaista morati da pokrenu
silu ako ne žele da se obe ostvare u relativno kratkom roku.
Pritisak na Rusiju bio je veliki, naročito sa republikanske strane. „Republikanska
stranka prešla je na konzervativne pozicije i zahteva da se sa Moskvom ne
razgovara, nego da se na nju vrši pritisak. Republikanci pokušavaju da iznude
povratak na liniju obuzdavanja Rusije”, rekao je Sergej Rogov iz ruskog
Instituta za proučavanje SAD i Kanade. Ali razlike između republikanaca i
demokrata – kad je reč o spoljnoj politici SAD – nikad nije bilo. Jednostavno,
jedna strana je pogodnija za izbacivanje pretećih izjava od druge, pa se tako
adekvatno po potrebi dopunjavaju.
Naime, dok republikanci napadaju žestoko, demokrate prilaze istom problemu
suptilnije, sa identičnim ciljem, takođe preteći, ali uz fleksibilniji izbor
reči. Tako je američki državni tućilac Erik Holder pre nekoliko dana poslao
pismo ruskim vlastima u kojem „objašnjava” da oni Snoudena neće „ni mučiti ni
ubiti” ukoliko im ga izruče natrag.
Izručenja neće biti – to je u četvrtak potvrdio Snoudenov advokat poručivši
medijima da je on upravo primio ruski azil. Takođe je potvrdio da je Snouden
već napustio aerodrom i da se sad nalazi na tajnoj lokaciji „zbog bezbednosti”.
Činjenica da se Snouden mora kriti i u Moskvi zapravo mnogo govori o prirodi
američkog progona. Možda su Rusi samo posebno oprezni, ali svakako je bolje stvari
ne prepuštati slučaju.
Zaista je šteta što je većina svetskih medija u rukama jednih istih vlasnika,
nekolicine zapadnih korporacija. Šteta jer taj dan je od posebnog istorijskog
značaja, a u medijima neće biti prikazan kao takav. Više od 20 godina prošlo je
od pada Berlinskog zida, trijumfa Zapada nad Istokom. Više od 20 godina od
euforije koja nam je kazivala da je sloboda nadjačala represiju. O tome koliko
je ta euforija bila snažna dovoljno govore neposredni događaji posle nje, kao
što je kolaps Istočnog bloka. Četvrtak je bio istorijski dan jer smo za svega
20-tak godina stigli do gotovo potpune inverzije. Borci za pravdu moraju da
beže iz „bastiona slobode i demokratije” upravo prema Istoku, koji postaje
njihovo jedino utočište.
DVA SCENARIJA U SAD
Ova
činjenica samo je vrh ledenog brega jedne znatno šire pojave i procesa. Mogli
bismo porediti SAD i Rusiju danas sa SAD i Rusijom od juče, ali možda u ovom
trenutku to čak i nema smisla. Situacija u svetu je takva da je sadašnjost
teoretski i analitički podjednako važna, ako ne i važnija od prošlosti. SAD
više nisu bastion slobode i demokratije jer se ne ponašaju u skladu s tim
načelima. Ali postoji i mnoog veći problem – imperijalističke tendencije.
Bujanje američkog vojno-industrijskog kompleksa došlo je do te granice da je on
sad taj koji stoji iza zavese američke politike. Američki direktni i indirektni
ratovi nikad ne prestaju, strašne tragedije naroda nikad ne spavaju.
Da bi se po tom pitanju stvari zaista okrenule nabolje, moguća su samo dva
scenarija: unutrašnje promene u SAD ili jačanje multipolarnog sveta kao kočnice
ovim tendencijama. Promene unutar SAD još uvek nisu na horizontu, mada je i po
tom pitanju danas situacija drugačija nego pre pet ili 10 godina. S druge
strane, multipolarni svijet postaje opipljiva stvarnost. Njega pronalazimo i u
papirima koje je dobio Snouden ili pak u činjenici da Sirija nije postala nova
Libija.
Snage multipolarnog sveta nisu suštinski antiameričke jer dele istu ekonomsku
doktrinu. Njima trebaju snažne SAD kako bi tim putem ostvarivale profit.
Tržišne ekonomije u SAD traže partnere koji im neće nametati svoj diktat. U tu
grupu spada Kina i Rusija, ali i Iran. Te zemlje mogu biti faktori stabilnosti
i, što je najvažnije – mira. One nisu ekonomsko-oslobodilački revolucionarne,
bar ne za sada. Ali ekonomska revolucija se i ne može provoditi u eri
imperijalizma, naročito ne ovakvog tehnološki sofistikovanog imperijalizma,
koji može u svega nekoliko sekundi da „detektuje” disidentizam, kuvanje
socijalne pobune, da ne govorimo o revolucionarnom delovanju.
Zato je dolazak multipolarnog sveta toliko važan. Ne zato što on predstavlja
ideal već zato što mora da posluži kao kontra imperijalizmu kako bi se mogao
osloboditi prostor za postizanje ideala.
Kad govorimo o Snoudenu, osvrnimo se i na njegova otkrića. Njegovi dokumenti
otkrivaju gotovo nezamisliv nivo kontrole. Svaki poziv, SMS poruka, e-mail, čak
i pretraga na internetu može se pratiti za svakog pojedinca. Koja je svrha tako
detaljnog nadzora? Uočimo da to prelazi gabarite klasične ekonomske i vojne
špijunaže (što rade gotovo sve države sveta). Čemu svi ti mikrodetalji o
svakome? Za „borbu protiv terorizma”? U takvu konstataciju danas može da
poveruje samo vrlo veran konzument medija. Svakako nije „borba protiv
terorizma” jer terorizam se događa u Siriji, a SAD se svakako ne bore protiv
njega.
Cilj ove gigantske špijunaže i orvelijanskog nadzora je prilično prozaičan.
Naravno da se radi o brojnim ambicijama, ali iza svega stoji grčeviti opstanak
kapitalističkog sistema. U današnje doba spekulativnog neoliberalnog
kapitalizma nastoje se izgraditi maksimalno bezbedni uslovi za investitore.
Mogućnost predviđanja bilo kakve vrste socijalnog bunta stoga postaje
imperativ. Sistem kao takav ne plaši se ničeg, ni promena, ni konkurencije.
Jedino čega se kapitalizam plaši, to je antikapitalizam. U tu svrhu, gotovo po
inerciji, izgrađen je sistem masovne špijunaže svakog pojedinca kako bi svi oni
koji su nezadovoljni vladajućim sistemom bili pod budnim okom.
NEPOVRATNE PROMENE
Što
se tiče tehničke izvedivosti, sistem na principu superračunara ima velike
mogućnosti detekcije i filtriranja pojedinaca. Većina koja se uklapa u
mainstream norme nije sumnjiva, ali oni koji odskaču od njih odmah postaju
adekvatan materijal za dublje praćenje. Prema brojnim informacijama, od kojih
su najvažnije ove Snoudenove, sistemi nadziru ono šta korisnik traži na
internetu – da li se interesuje za plitke teme i zabavu ili istražuje dublje
političke, vojne i ekonomske teme?
Kolika je stvarna mogućnost ovog sistema, teško je reći, ali nadzor donosi još
jednu komponentu koja nije tehnička – paranoju. Mnogi će umisliti da su pomno
praćeni. Često će ih takvo stanje odvesti u jedan sasvim drugi ekstrem – u
zagrljaj raznim teoretičarima zavere, koji ljudsku paranoju, naivnost i
radoznalost koriste za svoju korist. Da, Snouden je pokazao da neke „teorije”
zapravo nisu teorije, nego činjenice, ali to ne znači da se isto može reći i za
sve druge „teorije zavere”, naročito pošto su mnoge od njih kontradiktorne
jedna sa drugom. Nažalost, zbog toga Snoudenova otkrića nekima nisu „ništa
novo”, mada se radi o neizrecivo važnim otkrićima.
Što se tiče spoljne politike, ovo je veliki ruski trenutak. Dajući azil
Snoudenu pokazali su SAD da je era u kojoj će sve biti po njihovom završena.
Trajala je poprilično, čak dve decenije. Možemo se upitati gde je bio prelomni
trenutak? Svako će imati svoju teoriju, ali mišljenje ovog autora je da je
prelomni trenutak ipak bio rat u Libiji. To je, nažalost, bila pslednja
instanca kad su SAD dobile da sve bude po njihovom. Masakriranje Libije i njeno
trajno uništavanje takođe je pokazalo kakve su aktualne američke želje –
prilično brutalne.
SAD su možda u problemima, političkim, moralnim i ekonomskim, ali ambicije im
nikad u istoriji nisu bile veće – one žele da eliminišu poslednje autonomne
države Bliskog Istoka – Iran i Siriju, vojno okružuju ogromnu Kinu, a pred
Rusiju dovode raketni štit. Cilj imperije nikad nije bila mirna koegzistencija,
dovoljno je setiti se istorijskih imperija.
Što se tiče budućnosti, nju možemo da posmatramo iz više pravaca, i zato joj se
uvek vraćamo sa optimizmom. Jačanje multipolarnog globalnog sistema sasvim je
dovoljan razlog za optimizam u ovom trenutku jer njemu su prethodile duge
godine bez previše optimističnih naznaka. Optimizam sam po sebi nije ništa, on,
da bi trajao, mora da egzistira zajedno sa akcijom, delovanjem koje bi dovelo
do nečeg boljeg. Toga je bio svestan i Snouden kad je rekao: „Ovo nije svet u
kojem želim da živim”. Svestan sveta u kojem živi, imao je samo dva izbora – da
se pomiri s njim ili da ga pokuša menjati. Odabrao je ovo drugo i uvrstio se
među one koje će istorija pamtiti. Mora jer je odlučio da je svojim postupcima
kroji.
Zahvaljujući ruskom vođstvu, Snouden je na sigurnom, a to nije mala stvar. To
je nešto što će istorija takođe morati da zapamti.