Списак Срба који раде за Тачијеву тајну службу!

Успон обавештајне службе ШИК догађа се уз помоћ Еулекса и добре сарадње са неким Србима које је ШИК довела на битне положаје

ШИК (Sherbime informativi i Kosoves – Обавештајна служба Косова) формирана је пре ратних сукоба на Косову уз помоћ албанске службе Сигурими између 1993. и 1994. године Форимирала ју је косовска влада у егзилу у Швајцарској на челу са Бујаром Букошијем.

Током ратних сукоба на Косову 1998. и 1999. служба се бавила углавном неутралисањем тада многобројних Тачијевих ривала и претендената на место вође, те набавком оружја за ОВК. Поред десетак албанских агената, 1998. на челу ШИК били су Азем Суља (Тачијев ујак), Џавид Хаљити, Кадри Весељи, Саип Муја и Фатмир Ђелили, који су и данас веома моћни на Косову. Ти људи контролишу рад свих косовских институција као и сав организовани криминал.

ОД УНМИКА ДО ЕУЛЕКСА

За време мисије УНМИК, ШИК је на Косову бла знатно слабија. УНМИК је покушавао да илегалну службу угаси и делимично је успевао да умањи њен утицај на све сегменте друштва на Косову. Доласком Еулекса ШИК јача позиције и постаје најмоћнија од свог настанка уз помоћ блиских веза са члановима дипломатских представништава на Косову као и самом мисијом Еулекс.

СКАНДАЛИ

Мисија Еулекс започела је, према оцени многих аналитичара и људи са терена, на конфузан начин, што је резултовало тиме да то данас буде „мртва мисија“, како је називају и сами њени припадници као и поједини чланови европског парламента.

О неспособности Еулекса говори податак да су чланице ЕУ знатно смањиле улагања у ту мисију а представници тих земаља предали су негативне писане извештаје које су презентовали својим владама. Неспособност особља, нерад, велика неслагања Британаца, Француза и Немаца – чији представници имају кључне функције у Еулексу – помогли су јачање ШИК и преузимање пуне контроле над институцијама и криминалом на Косову. Јавна је тајна да постоје велики сукоби између шефа Еулекса (Де Марнака) и Ендија Спаркса, бившег амбасадора Велике Британије на Косову а сада Де Марнаковог заменика.

Британска фракција покушала је више пута да склони неке од кључних играча ШИК, а до отвореног сукоба дошло је кад је откривено да и сам Де Марнак сарађује са тим „предметима обраде“ Британаца. Британци су тада дошли до документа који је доставио бивши директор КПС Ресат Малићи а у којем се налазе имена свих припадника ШИК, имена високопозиционираних припадника Еулекса који су сарадници службе и којима је ШИК плаћао. После тога Малићи је смењен, а на његово место доведен је млади и послушни Спенд Мађуни.

МОЋ НА ТЕРЕНУ

У све регионалне дирекције КПС ШИК је поставила своје људе на места командира. Затим је исто учињено и са свим кључним позицијама у КПС, са свим осетљивим управама и у свим јединицама. На исти начин као у полицији постављени су и кадрови у осталим институцијама на Косову.

УТИЦАЈ ШИК-А НА СРБЕ

Најјачи утицај у српским срединама ШИК има у општинама Штрпце, Клокот, Ранилуг, Грачаница и другим, где председнике ових општина директно контролише Џавид Хаљити, високи функционер владе Косова и човек који је у западним обавештајним службама описан као један од вођа организованог криминала на Косову. Финансијском подршком Исмета Османија утицај на ове српске представнике власти на Косову остварен је у потпуности.

Потпуни утицај ШИК има и на Тачијевог заменика Слободана Петровића, затим на његове страначке колеге Петра Милетића и браћу Рашић.

ПОЛИЦИЈА

Ненад Рашић тренутно је заменик Бајрама Реџепија, министра унутрашњих послова у влади Косова. Он је познат по томе што се упадљиво не залаже ни за једног Србина који је могао да претрпи неправду од стране КПС, без обзира на то да ли је у запослен у полицији или је обичан грађанин. Срби запослени у тој институцији, посебно на Северу, често су жртве систематске неправде. Рашићева улога је само декоративног карактера и он је од користи у складу са тим а прихвата све што му се нареди. Рашић је у сталном контакту са Богосављевићем (човеком који је косовској служби предао документа украдена од МУП Србије) и који је једини припадник српске националности у обавештајној служби косовске полиције.

ДОКАЗИ О ТРГОВИНИ ОРГАНИМА

Председник општине Штрпце Братислав Николић сарадник је једног од главних људи у ШИК Џавида Хаљитија. Његов брат, који је почасни грађанин једног америчког града, истакао се у акцији хапшења сведока о трговини органима, познатијој као случај „Јучинац”.

Све се десило тако што је КПС по налогу Џавида Хаљитија ухапсила Николића и са њим још тројицу који су били спремни да сведоче о трговини органима на Косову.

Био је то неуспели покушај да Србија прибави доказе о овом монструозном бизнису. БИА је после тог случаја тврдила да нема своје људе на терену на Косову. Од четворице ухапшених одмах је пуштен Николић, на основу чега упућени у овај случај тврде да је био умешан са задатком да омета ове друге који су имали намеру да заиста сведоче. О хапшењу Игора Јучинца и осталих постоји снимак на Yоutube.

СЕВЕР, ТРГОВИНА, ОБАВЕШТАЈЦИ

Петар Милетић, шеф посланичке групе СЛС при окупаторској шиптарској влади Косова, налази се у управном одбору ПТК (косовска пошта) и један од задатака му је да анимира што више младих људи са Севера и упосли их у косовским институцијама како би се амбасадама и јавном мнењу на КиМ приказало како Срби желе косовске институције, што иде у корист потпуном укидању српских институција као паралелних и непотребних.

Када је 2010. године на Северу рањен у обе ноге, Милетић је заправо упозорен због покушаја трговине картицама мобилних оператера за Косово после рушења српских предајника на Југу и укидања српске телефоније. Дан пре него што је пуцано на Милетића, његово службено возило (владе Косова) возио је И. П. (име познато редакцији), лице које је одлежало четири године због убиства, а које је сада запослено као службени возач у влади Косова. Када је дошло до истраге поводом рањавања Милетића, из тих кола нестала је ташна с документима, уговорима и великом сумом новца, однесена је у јужну Митровицу и ту се истрага завршава.

Нешто касније Милетић покушава да за заменика министра полиције на Косову постави извесног Предрага Богосављевића са севера, иначе припадника КПС. Окружно тужилаштво у Косовској Митровици терети Богосављевића за шпијунажу и кривично дело одавања службених докумената. Предраг је, наиме, преко свог рођака запосленог у МУП Србије, успео да дође до документације Министарства. Потом је ту документацију преко Петра Милетића проследио обавештајној служби косовске полиције. Заузврат, Богосављевић је постао једини припадник обавештајне службе српске националности у КПС.

ЕЛЕКТРОНСКО ГЛАСАЊЕ

Следеће чиме се тренутно бави ШИК јесте формирање општине Митровица на Северу и припрема терена за излазак Срба са Севера на локалне изборе које расписује влада Косова. Преко канцеларије ИЦО (у Бошњачкој Махали) спремају се избори и у плану је, због наводне уплашености грађана на Северу да слободно изађу на ово гласање, да се омогући онлине гласање.

То омогућава крађу гласова и стварање слике да је на Северу гласало много више људи него што ће вероватно икада гласати зато што ИЦО као и ШИК располажу базама података грађана Севера. Овај пројекат посебно подржава Слободан Петровић, који лично обилази ИЦО тим, али не сме да дође на Север даље од Бошњачке махале.

Заузврат, ИЦО канцеларија посредује у свим тендерима везаним за Север (реновирања фасада, дечјих игралишта итд.), где се пројекти готово никад не реализују, али су проценти од позамашних сума на тим тендерима сасвим реализовани. Ради се о новцу који иде преко америчке организације ^[5] и завршава у приватним џеповима прегалника на пројекту интегрисања Севера.

Дестабилизација Севера у виду често неразјашњених злочина и убистава, изазивање нереда а зарад лакше интеграције у криминални систем Косова, један је од основних задатака које је ШИК поставио као циљ.

ТАЈНИ ДОЛАСЦИ НА СЕВЕР

Тачијев заменик, Слободан Петровић често је виђен у друштву Џевида Хаљитија и, једнако као и његов пашеног, Петар Милетић, спреман да се јавно и гласно залаже за стварање суверенитета косовске државе. Без обзира на то што обојица на Север долазе тајно на неке састанке и кратко се задржавају, њихов утицај на Србе са Севера није мали. Они – иако неомиљени и небезбедни на Северу – успевају да допринесу општем стању деморалисаности, да збуњују већ уморне грађане који већ дуго не знају шта је њихова држава, али и да деловањима, као што је била она крађа докумената српског МУП, од многих сународника направе мете за разне врсте уцењивања од оперативаца ШИК.

БЛИСКОСТ СА НАТАШОМ КАНДИЋ

Није тајна да је пре претходних косовских избора за излазак Срба на њих најгласније агитовао сектор око Наташе Кандић, Соње Бисерко и странка Чедомира Јовановића. На крају се испоставило да ти Срби, попут Слободана Петровића, који имају неке позиције у косовским институцијама, служе само за потребе ШИК, обављају за ту службу послове и неретко су жртве и колатерална штета сукоба ШИК са неким другим политичким субјектима на Косову. Њихова основна улога је, међутим, само да створе привид да Срби са Косова желе да се интегришу у овај криминални систем и да послуже као средство у пројекту потпуног чишћења Косова од трагова српског идентитета.

Све што сте прочитали у овом тексту показује како је на Косову врло жива прича о тамном вилајету. Оном у којем је све што помислите да урадите горе од онога што нисте урадили. И обрнуто. Јер, сетите се, 2009. су многи Срби на Југу Косова мислили да ради свог опстанка морају барем формално да се укључе у тамошњи „систем“, ма какав он био. У овој години је јасно да је то једна од многобројних грешака, која је начињена услед непостојања другог решења.

САРАДНИЦИ ШИК У СРБИЈИ

Ове ће године можда на Космету бити укинуте последње институције државе Србије. Кампање против некаквих великих плата и повика на некакв српски криминал на Северу, допринеле су томе да ће се вероватно мало ко осврнути на то укидање. Та незаинтересованост ће омогућити да се развије много озбиљнији криминал под окриљем Тачијеве владе и Срба у њој, који ће добити зелено светло да здушно продају остатке имовине државе Србије на северу и југу Косова. А зелено светло ће, нажалост, доћи са појединих београдских адреса.

Вероватно ће у општој незаинтересованости мало ко схватити да смо тиме изгубили нешто што није само територија него и више од тога. Што је најгоре, својим понашањем смо делимично и саучествовали у читавом галиматијасу. И мало кога ће бити брига за то.

Ако буде тако још ће и испасти да су били у праву они који су се ватрено залагали за признање независности Косова, за укидање Војске (и – помало контрадикторно – улазак у НАТО); управо они за које по кулоарима круже приче како су на хонорару једне параобавештајне службе из „комшилука“. Према истим изворима, ту „службу“ воде људи чији криминални досијеи нису непознати европским полицијама.

Zabranjeni tekst šefa misije un iz 1999.

24. februar 2014.

Šokantan tekst Senegalca Bakari Kantea, šefa misije programa UN iz 1999. o stravičnim posledicama bombardovanja Srbije nikada nije objavljen.
U maju 1999. godine Ujedinjene nacije u celini su sakrile od javnosti šokantan izveštaj Senegalca Bakari Kantea, šefa prve misije UNEP-a (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu) o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije.
Ovaj tekst UN nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procurili u javnost zahvaljujući sagovorniku „Vesti”, američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi.
On je uspeo da dobije Kanteov izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. objavi njegove delove u ženevskom dnevniku „Kurijeu” (Le Courrier) pod naslovom „Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN neće da vide”.
Robert Parsons ekskluzivno za „Vesti” svedoči o tome kako su se u kancelarijama Ujedinjenih Nacija, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenuzirisali i „frizirali” izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa OU na Balkanu.
Posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SR Jugoslaviji, u maju 1999, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema UN, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombradovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom.
Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombradovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi.
U izveštaju Bakari Kantea piše da su zbog bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. U izveštaju se naglašava da je jedan litar polihlorobifenila dovoljan da se zagadi milijarda litara vode.
PCB se nalazi u električnim transformatorskim stanicama i u brojnim naftnim rafinerijama koje su bile meta NATO-a. Dodaje se da je bombardovanje i brojnih fabrika u kojima su upotrebljavani teški metali izazvalo, između ostalog, i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik žive). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara. Rezultat: Zatrovan je i Dunav. 

U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakari Kantea govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. „Prema raspoloživim podacima snage NATO-a upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve.
Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara. Ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa ”A-10″, kao i krstarećih raketa „tomahavk”. Ove rakete mogu da probiju čelik debeo 57 mm.
Njihovo punjenje je radioaktivno i smatra se da sadrže uranijum 238, čija radijacija iznosi oko 3,4 Mbq. Uranijum pripada grupi toksičnih elemenata koji ulaze u drugu grupu radionukleida veoma visoke toksičnosti. Ova vrsta municije je nuklearni otpad i njegova upotreba je veoma opasna po zdravlje.
Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer„, piše u Kanteovom koji je tokom maja 1999. godine upućenom Generalnom direktoru UNEP-a Klausu Topferu.
Kante dalje navodi: ”Prilikom upotrebe (eksplozije) oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid (U308 i UO2) kao i, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenost od više stotina kilometara.
Pošto u regionu Jugoslavije najčešće duvaju severnozapadni vetrovi, to praktično znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni ili ka Albaniji, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Grčkoj„. 

Švajcarci plaćali za ćutanje
Robert Parsons kaže da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. jedna grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama OU na Balkanu, nego onih koje sadrži zabranjeni izveštaj Bakari Kantea, krajem maja iste godine.
Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka). – Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute – kaže Robert Parsons.
Autor zabranjenog teksta upozorava: „Radiološka i hemijska kontaminacija ”ne prave razliku„ između vojnog osoblja koje upotrebljava te rakete, između ciljeva, teritorija, nevinih civila, medija, grupa koje su tamo kako bi ukazale razne vrste pomoći, niti se ta kontaminacija zaustavlja na državnim rampama, niti je vremenski ograničena. Vreme poluraspada osiromašenog uranijuma je 4,5 milijardi godina”.
Boraveći u Jugoslaviji u maju 1999. dok još traje bombardovanje, Kante je svedok ekološke katastrofe. „Ozbiljna šteta nanesena je čovekovoj okolini uništavanjem naftnih rafinerija, naftno-hemijskog kompleksa, hemijskim i fabrikama veštačkog đubriva, farmaceutskim i drugim industrijskim postrojenjima.
Već postojeće i potencijalne posledice sukoba teške su po čovekovu okolinu i pogađaju uglavnom srpski deo SR Jugoslavije. Na Balkanu bi mogli da budu u opasnosti kako stanovništvo tako i priroda. Ako zagađenje pređe jugoslovensku granicu ono bi moglo da pogodi i druge zemlje u regionu. To takođe može da zakomplikuje tragičnu situaciju izbeglica u nekim susednim zemljama”, piše on u izveštaju koji nikad zvanično nije objavljen.
„Naselja su najteže pogođena na Kosovu”, ističe Bakari Kante. On zaključuje da „su različite vrste ciljne međunarodne pomoći potrebne” kako bi se SR Jugoslavija suočila sa posledicama koje je bombardovanje nanelo kako čovekovoj okolini tako i stanovništvu 

LAŽI FUNKCIONERA UJEDINJENIH NACIJA
• Klaus Topfer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji bez presedana u evropskoj istoriji
Nezavisni američki novinar Robert Parsons otkrio je „Vestima” sakriveni izveštaj UN, koji je napisao još u maju 1999. godine Senegalac Bakari Kante, tadašnji šef misije Programa UN za životnu sredinu (UNEP), a u kome se upozorava na stravične posledice bombardovanja Srbije municijom punjenom osiromašenim uranijumom.
Robert Parsons, sa kojim smo razgovarali u sedištu UN u Ženevi, kaže da je lako pogoditi zašto je izveštaj Kantea sklonjen od javnosti po naređenju Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a.

Ozračena hrana
U cenzurisanom izveštaju Bakari Kante je takođe upozorio: „Bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme setve poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo – kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno tako i kratkoročno negativne posledice po lanac ishrane”.

ISTINA SE NE MOŽE SAKRITI: Robert Parsons 
- Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj „humanitarnoj intervenciji” izveštaj o kome reč govorio je o ekološkoj katastrofi bez presedana u evropskoj istoriji – kaže Parsons. On podseća da su u maju 1999. godine predstavnici različitih organizacija UN, među kojima i UNEP, otišli u misiju u SR Jugoslaviju i da je nakon toga svaka agencija ostalima trebalo da pošalje svoj izveštaj. 

- Dogodilo se nešto neobično – o izveštaju misije UNEP-a niko nije govorio. Čim je predat je izveštaj klasifikovan u UN i sklonjen od javnosti i verovatno završio u sedištu UNEP-a u Najrobiju. Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak n zaposleni u sedištu UNEP-a u Ženevi – tvrdi Parsons.
- Dobio sam izveštaj Bakari Kantea od mog kontakta iz UNEP-a. On mi je dao šifru za upotrebu mašine za fotokopiranje i ja sam brzo odštampao tridesetak kopija. Ženevski „Kurije” 17. juna 1999. ustupio mi je čitavu stranu i ja sam preneo sve što se nalazilo u ovom cenzurisanom tekstu – otkriva Parsons.
Pošto su pročitale članak u „Kurijeu” agencije UN koje su učestvovale u misiji u SR Jugoslaviji obraćaju se ovom novinaru umesto UN, tražeći da im pošalje čitav Kanteov izveštaj jer su od UNEP-a dobile nepotpun tekst. Zatim je organizovana konferencija za štampu na kojoj je naravno pitao Klausa Topfera, generalnog sekretara UNEP-a, zašto je Kanteov izveštaj sklonjen od javnosti.
- Topfer je odgovorio da je izveštaj objavljen i da ništa nije sakriveno od javnosti. Ja sam onda rekao da je izveštaj objavljen zato što sam ga ja objavio. „Da. I u čemu je problem?”, pitao je Topfer. Rekao sam mu da je time lišio druge agencije izveštaja Bakari Kantea iako je mandat misije UNEP-a u SR Jugoslaviji zahtevao da se taj tekst svima pošalje.
Topfer je na to odgovorio da su sve agencije dobile kopiju izveštaja. „Pa naravno da su ga dobile kad sam im ga ja poslao!”- rekao sam na šta je Topfer hladno ponovio: „Pa dobro, dobili su izveštaj – u čemu je problem?”- iznosi detalje s konferencije za štampu Robert Parsons.
Sećajući se ove neslavne epizode iz hronike Ujedinjenih nacija, Parsons dodaje da je konferencija za štampu, održana u junu 1999. u sedištu UN u Ženevi, trajala skoro sat vremena i da je Topfer napustio salu mokar od znoja. 

Bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada
Robert Parson kaže da su se već u februaru 2000. godine podaci holandske vlade u glavnim crtama podudarali sa podacima američke nevladine organizacije MTP (Military Toxic Project). MTP je naime u januaru 2000. godine tražila od vlade SAD da skine oznaku tajnosti sa dosijea o upotrebi OU na Kosovu. MTP je dobila dosije 30. januara 2000. godine i na osnovu njega, ova NVO je izračunala da je na Kosovo bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada.

Isekli 72 stranice teksta
Prvobitnoj verziji izveštaja koji je podnela Balkanska radna grupa (BTF), u završnom poglavlju dugom 72 stranice „odsečeno” je 70 stranica. Taj deo objavljen je naknadno na Internetu ali je trebalo znati pronaći ga. Trebalo je naći sajt UNEP-a, zatim Balkan Task Force, a onda još dve odrednice da bi se došlo do tih 70 isečenih stranica koje su objavljene kao aneks. Oni koji su čitali zvanični izveštaj nisu mogli da znaju da postoji deo koji nedostaje i koji je u aneksu – objašnjava Robert Parsons.
- Misleći da ga ne čujem i ne razumem rekao je na nemačkom svom saradniku: „Ali oni mi ne veruju.” Uzvratio sam na nemačkom: „Naravno da vam ne verujem. Lažete!” – dodaje američki novinar.
Parsonsov tekst objavljen u ženevskom „Kurijeu” očigledno je iznervirao generalnog direktora UNEP-a Klausa Topfera, ali većih posledica nije bilo. Izveštaj Bakari Kantea u celini je cenzurisan i nikada se nije pojavio na zvaničnoj internet prezentaciji UN kao da nije ni postojao.
UNEP je zatim u jesen 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu – BTF (Balkans Task Force) čiji je zadatak bio da izradi „definitivni izveštaj” o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havisto, bivši finski ministar ekologije. Robert Parsons kaže da su i u slučaju ovog drugog izveštaja radile cenzorske makaze. – Ovaj drugi izveštaj takođe je prepravljao Robert Bise (Robert Bišet), portparol i desna ruka Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a – tvrdi Robert Parsons. 

DECA SE IGRALA NA OZRAČENIM TENKOVIMA 
• Da bi minimizirali nalaze o posledicama koje donosi bačeni uranijum na Srbiju, dozvoljen pristup pogođenim mestima
Robert Parsons, američki novinar, imao je brojne neprijatnosti zbog obelodanjivanja izveštaja UN, koji je sakriven od javnosti, a u kome se iznose nepobitne činjenice o stravičnim posledicama bombardovanja Srbije municijom punjenom osiromašenim uranijumom.

NA LISTI ZATROVANIH GRADOVA:

Novi Sad tokom bombardovanja 8. oktobra 1999. došao u sedište Balkanske radne grupe (BTF), koja je imala zadatak da napravi definitivan izveštaj o ekološkim posledicama bombardovanja. Poslu ove grupe prethodila su šokantna saznanja Senegalca Bakari Kantea do kojih je došao Parsons i objavio ih u švajcarskom listu „Kurije”.
On je tog 8. oktobra došao u palatu UN u Ženevi kako bi dobio kopiju izveštaja Balkanske radne grupe pre objavljivanja. Lično ga je u hodniku dočekao Robert Bise, portparol i „desna ruka” Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a (Programa UN za zaštitu životne okoline), čije su makaze debelo cenzurisale ovaj izveštaj. Bise je tom prilikom Parsonsu zabranio svaki kontakt sa ekipom Peka Havista, koji je bio na čelu Balkanske radne grupe.
Napisan u stilu „da, ali…”, ovaj zvanični izveštaj UNEP-a sadrži sasvim suprotne zaključke od onih koji se mogu pročitati u „zabranjenom” Kanteovom izveštaju.
„Naši nalazi govore da sukob na Kosovu nije izazvao ekološku katastrofu koja je pogodila oblast Balkana. Ipak, detektovano zagađenje je na nekim odredištima ozbiljno i moglo bi da ugrozi ljudsko zdravlje”. Navode se Pančevo, Kragujevac, Novi Sad i Bor kao mesta u kojima je utvrđeno zagađenje zbog bombradovanja, ali se naglašava da je deo tog zagađenja nastao „pre bombardovanja” zbog dugoročnih propusta u skladištenju opasnih otpadaka.
Još se kaže da je „u zagađenim oblastima neophodno preduzeti mere zaštite okoline i čišćenje kako bi se izbegle štetne posledice po ljudsko zdravlje, kao i dugoročne štete u životnoj sredini”. Vrhunac konfuzije je preporuka da treba onemogućiti prilaz kontaminiranim mestima posle koje se navodi da kontaminirana mesta nisu mogla da budu identifikovana.
Pri tom, misija UNEP-a nije sa terena donela nijedan uzorak tla ili prašine sa tenkova JNA na kojima su se sudeći prema fotografijama zapadnih agencija deca slobodno igrala. 

SMRT PO SRBIJI SEJALI „TEHNIČKOM GREŠKOM”
• Tek posle velikog pritiska javnosti Amerikanci priznali da je municija punjena „prljavim” uranijumom, najopasnijim po ljude i okolinu
Kad je došao na čelo Balkanske radne grupe (BTF), koja je imala zadatak da napravi novi izveštaj o posledicama bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom tokom 1999.

ZNAO ČIME SU PUNJENE BOMBE:

Srbija je bombardovana u vreme dok je Bil Klinton bio u Beloj kući
Te godine, Peka Haavisto je doveo još dva Finca, Henrika Slotea i Pasia Rinea.
- Bila je to zaista izvanredna ekipa koja je shvatila suštinu situacije u kojoj se našla, a koja može da se svede na sledeće: dok su oni želeli da objave istinu, NATO je hteo da je sakrije. Kad god su pokušali nešto da istraže, našli su na meti NATO-a. UNEP je dakle bio pod vojnim pritiscima.
Haavisto i njegovi saradnici razmišljali su na sledeći način: „Ukoliko pokušamo da uradimo posao kako treba, bićemo smenjeni i istraživanje će biti zaustavljeno. Bolje je onda da uradimo nešto, da otkrijemo bar deo istine” – objašnjava Parsons.
Zahvaljujući takvom načinu rada Haavistove ekipe, upravo je Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila ta koja je 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen „prljavi” uranijum.
Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla, vode itd. pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije – Švedski institut za radiološku zaštitu i Švajcarska laboratorija AC-Speiz.
Ne mogavši da porekne prisustvo visokotoksičnog plutonijuma, Klaus Topfer, generalni direktor UNEP-a, pokušao je da umiri javnost dobivši naučno „pokriće” za svoje tvrdnje od švajcarske laboratorije AC -Speitz.
„Prema oceni švajcarske laboratorije AC-Speiz ovi najnoviji nalazi o sastavu osiromašenog uranijuma predstavljaju nebitne promene kad je reč o proceni radiološke situacije i ne treba da budu razlog za uzbunjivanje”, napisao je Topfer u zvaničnom saopštenju UNEP-a od 16. februara 2000. godine. 

EU = Cetvrti Rajh

Najnovija desavanja u Ukrajini najviše podsecaju na napad nacisticke posasti od pre 70 godina. Nacisti su osvojili sadasnju Ukrajinu, Krim, dosli sve do Volge i Staljingrada, a onda im je hrabri ruski narod slomio kicmu. U samoj Ukrajini, među Unijatima, bilo je dosta kolaboracionista, U-krajinaca u najgorem smislu te reci. Organizacija Ukrajinskih Nacionalista proglasila je svoju lojalnost nacistickom rezimu Adolfa Hitlera, i pocinila neke od najgnusnijih zločina nad Rusima. 

No, veze EU i njene prethodnice, Treceg rajha, idu dublje. Ono sto je Hitler uradio oruzjem, jurisnici Cetvrtog rajha pokusavaju novcem i pljackom. Lukavo, manipulativno i podlo ulaze sa nekakvim „fondovima”, sa jedinim ciljem da porobe narode poput Grka ili stanovnika Istoka (Drang nach Osten), izvlaceci novac i porobljavajuci beskurpulozno bespomocne narode, stavljajuci ih pod Nemacku dominaciju ovog puta u saradnji sa licemernim „prijateljima” Englezima ali i vatrenih nacistickih nacija, kao sto su Finci, Austrijanci ili, da uzmemo poslednji primer, u izvesnom poganom smislu drastican i izuzetno prljav, monstruozni i genocidni tzv. Hrvati.
Zemlje-žrtve, poput bratske Grcke, ili naše Srbije, trpece jaram neonacistickog zuluma u sprezi sa anglosaksonskim poganim licemernim neoimperijalizmom. Ljudi poput Vladete Jankovica koji je u nedelju gostovao ispred DSS-a u Utisku nedelje, su u početku podržavali „Evropsku ideju”, ali kada su videli i prepoznali prevaru, vrlo brzo su razvili - rezerve.
Šta je četvrti rajh doneo na ovo podrucje? Koje „dobro” su učinili? Sem sto su nas bombardovali, pokusali da otmu Kosovo, ponizavali i u sprezi sa petom kolonom pljackali, šta su još učinili? Podržavaju siptarski basibozuk kako bi nas unistili i do kraja ponizili, prisiljavaju na nekakve sporazume sa neljudima ciji je nadimak „Zmija” i koji su ucestvovali u najbestijalnijem cerupanju organa. U tome im daju podrsku prodane duse i okupacioni rezim petokolonasa. 

Горњи Милановац

Тометино Поље је село које се налази на падинама Дивчибара на самој граници између општина Горњи Милановац и Пожега, и село у којем се већ деценијама људи рађају само да би одатле отишли или умрли. Средина сеоског пута је и граница две општине и ако неко закорачи лево од замишљене линије средином пута већ се налази у општини Пожега, ако закорачи десно, онда је још увек у надлежости администрације општине Горњи Милановац.

"Да власт није корумпирана, на дозволе за почетак рада фабрике воде коју је изградио за свега шест месеци, не би чекао више од четири године. Нема краја заврзламама"

Грађевински инжењер и предузетник Радојко Милинковић тврди да је овде власт корумпирана и да у општини Горњи Милановац, осим часних изузетака, мало ко одговорно ради оно зашта је задужен. Јер, да је другачије, истиче Милинковић, на дозволе за почетак рада фабрике воде коју је изградио за свега шест месеци, не би чекао више од четири године и још се не назире крај административних заврзлама на које је утрошио много времена, живаца и огроман новац. Но, упорни грађевинац и инвеститор не одустаје од идеје да флашира воду са падина Дивчибара која већ има име кристална вода, и тиме покрене и оживи село са тридесетак домова и двадестак неожењених момака.

Безводна земља

- Радни век сам провео као инжењер грађевинарства на градилиштима широм света, између осталог, градио сам и чувени хотел ’Џингис кан" у Монголији, а по повратку у Србију, у Београду сам основао своје приватне грађевинске фирме које послују веома успешно. Но, један део мене је увек био у Тометином Пољу где сам од оца Милете наследио 43 хектара земље и када сам проценио да је за то време на месту где је била стара очева кућа саградио сам нову кућу, а око куће сам засадио воћњак са око 500 шљива.

 Но, на земљи која је доста каменита требало је доста воде због чега сам ископао два бунара, дубока око 90 метара, како бих решио проблем заливања воћњака. Наравно, интересовао ме је квалитет те воде и био сам пријатно изненађен када ми је стигла анализа воде којом се показало да је реч о веома здравој води за пиће, изузетног квалитета. Наравно, истог тренутка у мени се јавила идеја да у Тометином Пољу саградим фабрику воде у којој би радили углавном млађи људи из села, чиме би оно оживело. Како сам замислио, тако сам и урадио, али у Србији се све ради на тежи начин - објашњава Радојко Милинковић уз напомену да је воду на анализу слао у најеминентије немачке лабораторије које су је оцениле највишим оценама.

Но, улагати у Србију, осим декларативних изјава политичара, није тако једноставно у шта се веома брзо уверио и Радојко Милинковић.

- Са прикупљањем разноразних дозвола сам почео пре четири године и до сада сам прикупио између 70 и 120 разноразних дозвола, уверења, потврда са свим могућим штамбиљима и печатима, али посао прикупљања свих дозвола још није завршен. Кажем да сам прибавио стотинак разноразних дозвола јер се за сваку дозволу траже нека нова уверења, прорачуни, енергетске сагласности и никад краја. На путу до коначне дозволе, наравно, најгора је администрација са којом не можемо да се изборимо ни ми који смо одавде и мислимо да добро познајемо процедуре, а шта би у овој ситуацији радио инвеститор из иностранства, може се само замислити. Ма, једноставно би окренуо леђа и отишао у неку другу земљу где се дозвола за развијање неког посла добија за свега неколико дана. Једноставно, уколико се овако настави, уколико нам власт и даље буде препотентна и при томе нико не зна да ради посао за који је плаћен, онда неће бити ништа од инвеститора из света - тврди Милинковић.

Кинеско постројење

Да је Србија земља у којој се лови у мутном уверио се Милинковић и приликом набавке постројења за фабрику воде у којој ће се, када проради, дневно флаширати око 40.000 литара воде која ће бити намењена углавном тржишту западне Европе.

- У Србији су ми за линију за флаширање воде домаћи понуђачи тражили око 800.000 евра, што је било превише, те сам комплетну и веома квалитетну линију купио у Кини по цени која је за око 10 до 12 пута јефтинија од оне која ми је нуђена у Србији. Такође, када су машине стигле и када је требало да буду инсталиране, домаћи монтери су ми за тај посао тражили око 50.000 евра, али сам се и у тој ситуацији ослонио на Кинезе којима у послу нема равних.

Бандера у иностранству

Како би обезбедио сигурно напајање фабрике електричном енергијом, Радојко Милинковић је морао да уложи у куповину трафо-станице и изградњу далековода од 18 бандера од којих се 17 налази на територији општине Пожега, а једна на територији општине Горњи Милановац. Због подељености надлежности електродистрибуција, како каже, морао је да направи посебне дозволе за бандере које су са оне стране пута, као и за једну бандеру која је са друге стане пута и припада општини Горњи Милановац.

- Као пример аљкавости наше администрације нека послужи и та једна бандера за коју сам морао да тражим све могуће дозволе као и за бандере које се налазе са друге стране административне границе две општине. Права будалаштина, али је тако - каже Милинковић, који је морао сам да улаже и у сеоске путеве.

Председник је заузет

Радојко Милинковић је веома љут на администрацију у Србији, а посебно на општинско руководство у Горњем Милановцу.

- Неколико пута сам покушавао да закажем пријем код председника општине Милисава Мирковића, без жеље да тражим било шта, већ да му појасним у шта улажем свој новац и какве ће користи од тога имати општина, али безуспешно јер сам од секретарице увек добијао одговор да је председник заузет. На крају сам председнику написао писмо након чега ми се телефоном јавио његов заменик Мирослав Миловановић, али је наш разговор трајао врло кратко. Заправо, трајао је само до његовог питања где се налази село Тометино Поље. Када ме је то питао човек који треба да зна сваки заселак у општини јер тамо живе и његови гласачи, било ми је јасно да он није мој саговорник - наглашава Радојко Милинковић.

Из Кине су стигла два инжењера и за свега две недеље завршили су све послове око инсталирања постројења и све је то коштало, заједно са трошковима пута и њиховог боравка - 842 долара. Сви послови око фабрике у којој ће се флаширати кристална вода су завршени, али не и послови око добијања свих дозвола за рад који трају тачно 4 године и један месец - објашњава Радојко Милинковић.

Радојко Милинковић је веома упоран и не сумња да ће фабрика воде коју је изградио на очевини на Дивчибарама убрзо прорадити, али томе се радују и многобројни мештани Тометиног Поља.

- У Тометином Пољу тренутно има двадесетак неожењених момака, од којих су се двојица већ оженила на основу очекивања да ће ускоро добити посао у фабрици, а надам се да ће и сви други који ће бити запослени у фабрици остати у селу. Уосталом, то ми је највећа жеља која ће се ускоро и остварити јер ће у фабрици воде посао наћи око 40 радника - каже за "Вести" Радојко Милинковић још није извео рачуницу колико је до сада уложио у изградњу фабрике воде у селу Тометино Поље, али је сигурно да је у питању велики новац.

Патриотска опција у Србији

Ако под патриотском опцијом подразумевамо све оно што пружа било какав отпор добро контролисаној власти по питањима Косова и ЕУ, онда ту спадају ДСС, СРС, Двери, Наши и неки други покрети. 

Патриотска опција се даље дели на две групације: оне које власт и њихове газде не покушавају да сакрију од очију српске јавности (ДСС и СРС) и оне које свим средствима покушавају - и добрим делом успевају - да помету под тепих.
Глави разлог што се ДСС и СРС углавном остављају на миру је што су безопасне.
ДСС је већ био у прилици да спроводи своју политику у првој постоктобарској власти. Тада се показало да је то партија без зуба и без песнице којом некада треба ударити о сто. Став ДСС-а о економској и војној неутралности је врло опасан концепт. Намера је да се ДСС-у обезбеди „коалициони потенцијал”, тако да би ДСС могао да уђе у постизборне коалиције у којима би своја основна начела ставио на лед, као што је то већ неколико пута урадио до сада. С друге стране, у геополитичким околностима где се велики све више хватају за гушу, неутралност значи да ниси ни са ким и да ће свако да те ћушка по вољи.
СРС је стара партија са фараонским уређењем. Она је у стању да привуче један константан број гласача, никада довољан да се преузме власт и као такав СРС је безопасаан за управљање Србијом из амбасада. То што су двери узеле пола гласача СРС-а треба да буде знак за узбуну: ако један мали покрет практично из илегале може да узме пола гласача једној старој партији, онда нешто са том партијом није у реду. Уместо што бацаају дрвље на Двери, у СРС би требало да се добро замисле шта није у реду. А много тога није у реду.
И ДСС и СРС су старе, окоштале партије које су давно прошле свој зенит. Они не могу да угрозе жуту камарилу коју сачињавају СНС, ДС, СПС, ЛДП и други. Не треба се заваравати: жути имају заједничког газду под чијим корбачом ће ући у коалицију и докрајчити Србију.

За кога гласати? 

Гласајте за оне чији програм вам је најближи. Не правите калкулацију ко може победити, ко може прећи цензус. Нисте на кладионици, него на изборима који су једина прилика где можете рећи своје мишљење. Реците га, па макар да сте сами на свету. 

Руска певачица

Ко да ми отме из моје душе Косово?

Без тебе не знам како се воли. Поздрав из Србије! – тако коментаришу на Интернету јутјуб спотове са лепом девојком из Курска Наталијом Чаплигином. Ко да ми отме из моје душе Косово? – пита се она. Твоје име је моја једина молитва – признаје Наталија у другом српском хиту са којим је земља својевремено победила на Евровизији. Видео певачице већ у просеку је сакупио по сто хиљада посета, а све зато што привлачи својом једноставношћу: овде је само студио курског пројекта Изба, Наталија, и наравно њен глас. 

Све је почело идејом „дипломатске посете“ и дана Курска у црногорском Бару. Наталија Чаплигина, тада сарадница Концертно-креативног центра, научила је неколико песама на језику земље домаћина, а затим, вративши се, снимила је низ композиција у оквиру пројекта курског режисера звука Иљје Жмакина Изба. Ови спотови су кренули да шетају Интернетом, доспели на странице српских интернет-издања и већ изазвали интересовање организатора концерата на Балкану, на пример агенције YU Music production.

Многи су обратили пажњу на Наталијин добар српски изговор, мада то никако није везано ни са балканским коренима, ни са школовањем.

Могу смело да кажем да је за мене као певачицу српски прилично лак, има необичних ствари, али то је ствар искуства. Језик је леп, певљив, то је несумњиво. Гледајући речнике ја сам се чудила овим мало архаичним речима за руске уши, али зато пријатним. Српски звучи као страни, али истовремено и као матерњи. Критички се односим према себи, али могу да кажем да сам се за пут у другу земљу припремала брижљиво: енглески је увек користан, али ја сам почела да учим најфреквентније фразе на српском, како ме не би било срамота што смо дошли а не можемо да комуницирамо. Ни са ким нисам радила, али пажњиво сам слушала оригинале песама. Вероватно је то професионално. Наравно, на слушаоцима је да суде.

Слушаоци су већ оценили, например овако: Не постоје речи којима се може описати Наталијино певање. Између осталог ту се не ради само у боји гласа, већ и избору репертоара.

Знам да је Видовдан врло значајна песма за Србе, да је она својеврсна химна. Тако да смисао и важност речи схватам, нисам само учила речи да их правилно изговорим. Што се тиче Молитве, чула сам је одавно, и када сам бирала репертоар, одмах сам на њу помислила. Песма је врло јака и по музици и по тексту.

Сама по себи идеја балканских гостовања чини се Наталији занимљивом. Није тајна да већина руских извођача иде у иностранство да пева за своје сународнике. Нашој јунакици није занимљив такав развој сижеа. Друга је ствар проучити локалну културу и уклопити се у њу, затим је представити Србима. О којима је Наталија понела утисак као о добрим и срдачним људима.

Наталијин колега, режисер звука и аутор пројекта Изба Иљја Жмакин сам ради углавном у жанру романтичне шансоне, мада је спреман да слуша све што се изводи професионално. О српској музици каже да је она специфична и да он схвата значај овог правца.

Братски народи, обједињавање националних интереса, то је правилан пут. За сада не знам колико ћемо далеко стићи. Постоји појам као комерцијална музика. Ако хоћеш новац, производи је. Али у датом случају реч је о другом богатству, оном које спаја људе разних националности. И резултат таквог рада се не мери новцем, већ љубављу и срцима. Када смо јединствени, реално смо јачи, и то је тим пре актуалном у сложеним условима савременог света.

Perčevićeva firma dužna kod 25 banaka (od 29 koliko radi u Srbiji)

Kompanija u vlasništvu Gorana Perčevića u proseku svakoj banci s kojom je poslovala duguje 2,2 miliona evra.

Takvih banaka kojima je „Interkomerc“ dužan ima čak 25 od ukupno 29 koliko ih posluje u Srbiji.

Ova kompanija, koja se bavi trgovinom, prva je na listi Narodne banke Srbije po visini blokade. Njeni računi u neprekidnoj su blokadi od 12. novembra prošle godine. Blokada je u prethodni petak dostigla 6,6 milijardi dinara.

Karijera:

Perčević je, kao lider Mladih socijalista, napredovao i 1992. postao potpredsednik SPS, koji je napustio 2006.

„Interkomerc“ ima 31 račun u 25 banaka. Dospele dugove ova kompanija nema samo u Oportjuniti banci, KBC banci i Jugobanci iz Kosovske Mitrovice. Od svih računa blokadi ne podležu samo dva od tri računa u Sosijete ženeral banci i jedan od dva računa u Unikredit banci.

Prema podacima Agencije za privredne registre, Perčević se vodi kao suvlasnik ili osnivač najmanje devet firmi. Osim „Interkomerca“ i „Koteksta“, ima udela i u preduzećima „Interkomerc agrar“, „Interbriko“, „Interkom“, „Zlatarka Komorani“...

 Njegovo ime nezvanično se vezuje i za kompaniju „Pro Logistic RPC“, čiji je stopostotni osnivač kompanija „Hexsim Limited“ sa Kipra.

„Interkomerc“ je upao u problem s likvidnošću krajem prošle godine. Tada su počele da ga blokiraju banke, a potom i Poreska uprava Srbije za dug od 16 miliona dinara. Na spisku najvećih poreskih dužnika firme Gorana Perčevića pojavile su se prvi put u decembru prošle godine.

Perčević za „Blic“ tvrdi da je u blokadi tri meseca. Do tada je, kako kaže, redovno vraćao kredite bankama, ali i plaćao porez državi i plate zaposlenima.

- Blokada kod Poreske uprave se smanjuje. Sve dugove za decembar smo platili - rekao je Perčević.

Na pitanje zašto je došao u probleme, navodi tri razloga.

- Prvi je opšti. U Srbiji danas imate oko 33 odsto nenaplativih kredita u privredi, nezvanično i 50 procenata. A ako je ovaj pokazatelj veći od deset odsto, onda to nije problem menadžmenta kompanije, nego sistema. Drugo, „Interkomerc“ je mnogo investirao u proizvodnju, posebno u prehrambenu industriju, dok su s druge strane banke koje treba da vas podrže nestajale ili se povlačile. Konačno, rokovi plaćanja u agrobiznisu su skraćeni na 60 dana - pojasnio je Perčević za „Blic“ i dodao da je prošle godine prestao da radi Fond za razvoj od koga su uzimali dosta kredita.

Kako je „Blic“ juče pisao, vlasnik „Interkomerca“ je kredite 2008. i 2009. uglavnom garantovao nekretninama u centru Beograda gde ima 1.775 kvadrata, i na Novom Beogradu gde poseduje zgradu od blizu 4.000 kvadrata. Godinu dana kasnije za zajmove je zalagao i novčana potraživanja po osnovu izdavanja poslovnog prostora i prodaje robe. Na ovaj način je dolazio do kredita uglavnom u manjim bankama.

Perčević je u žižu dospeo prethodne nedelje kada ga je Nebojša Divljan, najveći akcionar sada ugašene Univerzal banke, označio kao jednog od njenih najvećih dužnika. U ovoj banci, tvrdi Divljan, Perčević se zadužio za 1,27 milijardi dinara. Perčević, međutim, tvrdi da je ovaj, kao i svi njegovi drugi dugovi o kojima se priča, tri puta manji.

Perčević je ponudio plan reorganizacije „Interkomerca“, koji bi trebalo da omogući nastavak rada kompanije.

Лажни историјски митови у служби разарања државности

Недавна прослава Светог Саве у Србији показала је да медијски рат за промену свести Срба тече пуном паром. Иако је “светосавској” академији у Сава Центру присуствовао и српски Патријарх, а “јавни сервис” је директно преносио, академија се уместо величања претворила у пљување дела Светог Саве. На дан оца Српске Цркве и школе били смо сведоци нечувене дрскости – пропагирања сукоба Цркве и школе. “Књиге, књиге, а не звона и прапорце” – чуло се са бине антицрквено гесло просветитеља либералне Србије. Иако грандиозно дело српског светитеља и просветитеља представља прекрасан пример симфоније црквених звона и учености - српској деци се очигледно намеће поглед бегунца из манастира, по коме су црквена звона и књиге смртни непријатељи.

Овакав увод у текст који говори о односу Стаљина према РПЦ није случајан, јер прича о Стаљину је одличан пример како масовна промена свести путем пропаганде може довести до страшних последица. У последње време и у српским медијима је покренуто питање објективнијег приказивања историјске улоге Јосифа Висарионовича Стаљина. Ево више од 60 година после Стаљинове смрти, о њему се воде жестоки спорови историчара, политичара, свештеноначалија… Из тих спорења руски патриота може извући следећи закључак – сатанизација Стаљина био је Сизифов посао и улога окорелих антистаљиниста у руској историји, далеко је од славне. Антистаљинизам политичара се закономерно претварао у русофобију. Треба ли подсећати на “лик и дело” Хрушчова и Горбачова, као јаросних “дестаљинизатора” у политици? Или на клирике који пљују на Стаљина, а рехабилитују Власова? Кад су у питању либерали ништа чудно. Од Достојевског до данас, либерални смердјаковски дух се не мења, они мрзе Отаџбину, па је логично да мрзе и спасиоце Отаџбине. Али откуд у патриотској средини мржња према вођи народа, који је спасао не само Русију него и цео свет од свеопштег ропства? Због тога је важна истина о Великом Отаџбинском Рату, величанственој победи руског духа над свепланетарним злом. Политичар који то не схвата, неминовно завршава попут Њемцова, са либералима на Блатном тргу (Сличан је развојни пут и српских безбожних националиста који листом завршавају у либералној антисрпској смердјаковштини). Због чега је то тако? Због тога што је Русија спасена захваљујући Промисли Господњој и заступништву Пресвете Богородице. Нико не спори да је Стаљин владао челичном руком, но, Стаљин је тајна коју само Господ може у потпуности сагледати, јер са њим се наставља Револуцијом прекинути смисао и континуитет самог постојања и историјске улоге православне руске државности у Васељени. Победа коју је руски народ однео над фашизмом, победа на чији је олтар стављено 30 милиона живота не само за спас Отаџбине, него и целог света, је света победа и вођа те победе није могао бити богоборац. Таква улога се не додељује богоборцу. То није питање волети или мрзети Стаљина, него питање ратовати или не ратовати против Промисли. Стаљин је започео процес помирења руских покољења, као и процес очувања чистоте вере повратком “Тихоновске” струје на чело РПЦ, чиме је спречен покушај троцкиста да преко “обновљенаца” разбију РПЦ. То му русофоби не могу опростити.

Кад је у питању однос медија према Стаљину, у Русији је извршена јасна диференцијација. Искључиво либерални медији, не само световни него и околоцрквени, дубоко су антистаљинистички, док се патриотски медији генерално гледано – са уважавањем односе према улози Ј.В. Стаљина у руској историји. То би требало да буде поука и српским црквеним аналитичарима – нелогично је критиковати сваки либерални и екуменистички корак у СПЦ, а по питању Стаљина стајати на позицији руске либералне смердјаковштине.

Бивши студент богословије је Промишљу Господњом залутао у комунизам, да би у одсудним тренуцима руске историје када је Русија била у блату, постао свестан њене Промислитељске империјске улоге и започео рад на њеном препороду. Два светска рата су покренута да би се Русија и руски народ бацили на колена. Онај ко мисли да се тај суноврат и повратак са ивице пакла на пут нормалног историјског развоја Русије могао остварити “демократским средствима” није свестан историјског времена и историјског контекста периода владавине Ј. В. Стаљина. Или неко мисли да се специјалне операције Запада против Русије и разбијања њене државности, попут Кијевског Мајдана, воде само због Путина, да се нису водиле и због Стаљина? Многи српски интелектуалци свој став су изградили на Хрушчовљевској и белогардејској историографији, несвесни да је руска интелигенција и руско високо друштво уочи Револуције заиста било прилично труло, дубоко уронуло у масонерију и либералну мисао. Наравно да белогардејци нису били русофоби попут троцкиста, огроман број је желео добро свом народу, али не треба губити из вида да је од свих вођа Белог покрета једино Врангел био монархиста, остали махом левичарске присталице републиканизма. Треба знати да су се сви високи генерали етнички Руси изјаснили за неопходност одречења Цара од престола, једина два царска високорангирана генерала која су се томе успротивила били су инородци (али руског духа) - Немац гроф Фјодор Артурович Фелер и Азербејџанац Хусеин Нахичевански (тек у светлу овог кукавичлука и издаје Цара од стране високих слојева руског друштва, постаје јаснија Стаљинова синтагма - радници, сељаци и поштена интелигенција). Можемо само замислити колико је било тешко у таквој средини, после крвавог пира троцкиста, налазити одане сараднике за рад на спасењу руске државности.

Да је Стаљин био заштитник, а не прогонитељ Цркве, потврђују и речи доктора Црквене историје, Митрополита Петроградског и Ладошког Јована (Сничева) из његовог знаменитог дела “Руска симфонија”: “Истински садржај идеолошког рада са масама оштро и принципијелно је измењен, добијајући несумњиве национално-патриотске црте. Овде треба одати дужно признање Стаљину – ревидирање је вршено одлучно и свесно је усмерено у свим областима: од културно историјске, до религиозне.” Дакле, признање Стаљину не истиче било ко, него доктор црквене историје и можда најомиљенији руски владика друге половине двадесетог века.

Стаљин 1934. године у школе поново уводи изучавање “Историје Русије” после сулудог “геноцида” Покровског над руском историјском школом. Под видом совјетског патриотизма обнављају се породичне вредности и хришћански морал.

Стаљин 1936. године доноси нови Устав, први велики корак који је умногоме допринео слабљењу идеолошког и атеистичког диктата Комунистичке партије, али га то умало није коштало живота. Многи људи на власти су се осетили угроженим, па је Стаљин морао устукнути, попустити пред терором и чекати погоднију прилику, у складу са Његошевом девизом “зло се трпи од страха горега”.

Мит да се Стаљин “окренуо” Цркви тек кад је постао свестан да без њене помоћи неће моћи победити Хитлера, оповргава сам датум чувеног сусрета Стаљина са тројицом руских Архијереја до кога је дошло 4. септембра 1943. године. Тај датум сам по себи треба да застиди све заговорнике тезе да се Стаљин “сетио Цркве” тек када је био пред пропашћу. Тај састанак није одржан 1941. године него после потпуне прекретнице у Другом светском рату, пошто је Црвена Армија однела победе и под Москвом и у Стаљинградској бици и у Курској бици, у тренутку када је Црвена Армија само наступала, а Немци се повлачили. Овај састанак после Устава из 1936. године представља другу велику прекретницу у развоју совјетског друштва и потпуно окретање православним вредностима руске историје. Цитат из поменуте књиге “Руска симфонија” Митрополита Јована (Сничева): “Резултати тог разговора превазишли су сва очекивања. Апсолутно сва питања која су изнели Архијереји говорећи о насушним потребама клира и пастве, била су решена позитивно и толико радикално, да се принципијелно изменио положај Православља у СССР-у.”

Црвена Армија добија 1943. године нову-стару руску униформу, а одлука о повратку посебне униформе из времена царске Русије у војне школе, донета је 17. јула, на дан Царских мученика. Затим, на дан “Державной икони Божией Матеры” 15. марта 1944. године укинута је безбожна и донета нова државна химна, чија музика до данас није промењена.

Протојереј Александар Васкин пише да је Стаљин заслужан за очување светоотачке вере у Совјетском Савезу: “Конзервативно национално-патриотско духовенство и мирјанство морају бити захвални Ј.В. Стаљину због судбоносних Помесних Сабора РПЦ 1943 и 1945. године, због обнављања Патријаршије, због његове одлучне борбе са политичком и духовном агресијом и прозелитизмом римокатолика, због јаче осуде папизма са догматске тачке гледишта, због сламања покушаја да се РПЦ увуче у Светски Савет Цркава, због ликвидирања Брестске црквене уније из 1596. године која је укинута 1946. године на Сабору у Љвову, због преодољења унутрашњих раскола и шизми, као и за победу над антихришћанским и русофобним троцкизмом”. Отрежњујуће речи руског свештеника за српске борце за веру чисту, који пљују по Стаљину.

После ових речи о. Александра умесно је цитирати одговор Савета Министара СССР-а Патријарху Алексеју од 29. маја 1946. године: “Дозволити организовање Васељенског предсаборског саветовања у Москви са учешћем глава свих Аутокефалних Православних Цркава ради разматрања питања разраде заједничке стратегије у борби са Ватиканом. О односу према тзв. Екуменистичком покрету…”. Све је то била припрема за јединствен и плодотворан скуп поглавара православних цркава који је одржан од 8 до 18. јула 1948. године у Москви. Свечаност је отворена молебаном у Богојављенском Патријаршијском храму, а учесници свеправославног саборовања јединствено су осудили Римску курију за подривање Православља и изјаснили су се против учешћа православних цркви у стварању екуменистичког Светског Савета Цркава. Био је то покушај Стаљинов да од Москве створи центар Васељенског Православља, што је у контексту зближавања Фанара са Ватиканом, представљало визионарски корак.

 На крају да наведемо имена само неколицине истакнутих Архијереја који су више пута са пуно топлине и искрене захвалности говорили и писали о Стаљину: Патријарх Сергиј (Старогородски), Патријарх Алексеј (Симанов), Митрополит Николај (Јарушевич), Архиепископ свети Лука Војно-Јасеницки, Митрополит Венијамин Федченков (био у Врангеловој Армији!), Патријарх Александријски и целе Африке Христофор, Патријарх Антиохијски Александар, Митрполит Ливански Илија (Карам), Митрополит Нестор (Анисимов), Митрополит Петроградски Јован (Сничев), Митрополит Далекоисточни Венијамин (Пушкар)…

 Резиме. Убрзо после после Стаљинове смрти, ЦК КПСССР-а 10.11.1954. године доноси проглас “О грешкама у спровођењу научно-атеистичке пропаганде међу становништвом” и покреће се нови талас страшног прогона Цркве Христове. Главни циљ сатанизације Стаљина било је скидање одговорности за злочине против руског народа са Хрушчова и његових троцкиста, путем сваљивања кривице на “свемогућег диктатора”. Преиначење историје негативно утиче на формирање моралних одлика друштва, због тога наши непријатељи толико исистирају на лажној историји и промени свести. Стаљин је суштински а не формално вратио земљу на пређашњи колосек путем обнове и препорода живота традиционалне Русије. Да деца и унуци нису натерани да се стиде што су потомци синова победе – не би било срамног Беловешког споразума. Да није демонизован Стаљин, зар би могло бити приче о рехабилитацији издајника Власова и Бандере? Да није сатанизован победник над фашизмом, зар би фашизам могао да дивља у Кијеву? И да се вратимо на почетак приче - да не одбацујемо истинске, а славимо лажне просветитеље, зар би се Србијом владало из Брисела и Вашингтона.

 Познати руски политиколог Сергеј Михејев поводом напада на Стаљина је написао: “Нишане Стаљина, а погађају Русију”. То је разлог због кога је неопходно раскринкавати историјске митове, здушно подржаване са Запада. На ту потребу недавно је указао и сам Владимир Владимирович Путин, указавши да је неопходно ослобађање од идеолошког смећа из уџбеника националне историје.

Ovako će stranke platiti kampanju

Za finansiranje izborne kampanje stranke najčešće dobijaju novac od banaka sa državnim kapitalom.

Otkrivamo šemu „transakcije“ preko banaka u kojoj su glavni igrači direktori javnih preduzeća, inače partijski kadrovi, a zalog je ni manje ni više nego državni novac.

Bankar iz jedne od državnih banki i svedok sumnjivih transakcija, pojašnjava da se i danas najčešće upotrebljava patent iz vremena socijalizma. Ovaj model podrazumeva spregu partije, državnog preduzeća i banke.

- Prvi korak je da stranka urgira u državnom preduzeću gde ima svoje kadrove. Takva firma u banku polaže depozite za koje dobija nižu kamatu od tržišne. Primera radi, državno preduzeće oroči u banci pet dinara. Privatno preduzeće bi na ovaj novac dobilo tri dinara kamate, ali će državno dobiti dva. Na razliku se potpisuje fiktivni ugovor između banke i JP o marketinškim uslugama koje obično ne postoje, a novac odlazi u stranku”.

On dodaje da su ovaj mehanizam poslednjih godina praktikovale manje stranke preko lokalnih javnih preduzeća.

Međutim, krediti se često dobijaju i na poziv jer u bankama neretko sede partijski kadrovi. Stranke retko uzimaju kredite regularnim putem po pravim bankarskim kamatama. U tom slučaju bankari partije posmatraju kao preduzeća.

- Pre nego im odobrimo kredit, dobro proučimo sve prilive. Od prihoda na bazi članarina, donacija, a naročito se uzima u obzir očekivani prihod od jedan odsto iz budžeta za predsedničke izbore, dok za parlamentarne izbore mesečni prihod stranaka na osnovu broja poslanika. Za nas je najlakše da odobrimo zajam stranci koja je već naš klijent, a u slučaju da ne može da otplaćuje zajam, razgovara se o reprogramu.

Predizborna kampanja praktično je počela, stranke su u dugovima, a predstoji novo presabiranje. SNS je jedina stranka koja je nakon prošle kampanje otplatila dugovanja. Oni kažu da će finansiranje kampanje kao i do sada biti u skladu sa zakonom. U SPS su sigurni da neće dizati kredit. Direktor SPS Dejan Backović kaže:

- Deo novca je iz budžeta i donacije. Nismo još uradili plan kampanje pa tako ne znamo ni koliko će novca biti potrebno, ali pretpostavka je da će na kampanju otići do 200 miliona dinara.

U novu kampanju LDP ulazi sa dugom iz prošle od 188 miliona dinara. Mladen Bašić, član Predsedništva, kaže da ako stranka ne skupi dovoljno novca, uzeće kredit za koji će garant biti imovina funkcionera. U DS, kojoj je trenutno blokiran i račun jer nije otplaćivala kredit, kažu da će koristiti novac iz budžeta i donacije.

- Kampanja neće biti skupa, biće velikog broja malih događaja i kontakt sa građanima, a ne skupi produkcijski zahvati - otkriva Aleksandra Jerkov, portparol DS.

Због Вучићеве акције спасавања завејаних стопиран Црвени крст

Случај акције у којој одлазећи први подпредседник Владе Србије и лидер СНС-а спасава завејане у снегу “много је језивија и срамнија акција него што смо мислили”, написала је на свом Фесјбук профилу новинарка Јасминка Коцијан.

Према њеним речима, Црвени крст Србије, који поседује сву опрему и обучене људе за помоћ људима у сметовима, одмах је по избијању кризе кренуо ка Фекетићу.

“Штаб за ванредне ситуације, чији су људи дошли џиповима и у њима само седели, нису дозволили активистима Црвеног крста да ишта предузимају, иако они имају и моторне санке за такав снег, и знају како се прилази, откопава и спасавају људи. Наредили су им да седе у колима до јутра, док не дође Вучић да он први спаси ибуде снимљен”, написала је Коцијан која је запослена у државној агенцији Тањуг.

Током ноћи, момци волонтери Црвеног крста су илегално, без сагласности Штаба ипак кренули са откопавањем и спасили дете са дијабетесом и многе друге, наставља даље новинарка.

“Када је Вучић стигао хеликоптером, тај хеликоптер није знао ни где ће ни шта ће , па су га људи из Црвеног крста, који су и за то оспособљени, наводили како и где да слети. Тек када је завршено снимање ППВ (првог потпредседника Владе), Штаб за вандедне ситуације је дозволио званично Црвеном крсту да ‘реаде шта хоће даље’, наравно без камера. Лично сам видела снимке људи из Црвеног крста, шта раде и како раде. Дакле, ово са ППВ горе је него што смо мислили”, закључила је на свом Фацебоок профилу новинарка Јасминка Коцијан.

ЗБОГ ЧЕГА ВЕСТ НИЈЕ БИЛА НА ТАНЈУГУ

Након што је статус Јасминке Коцијан почео да кружи српским интернетом посредством друштвених мрежа и изазива реакције, Коцијан је објаснила због чега се ова вест није појавила и на сервису те државне агенције:

“Тренутно сам на боловању и са боловања могу једино приватно, као обавештени грађаним, да пишем истину на свом приватном профилу”.

“Што се отказа тиче – ништа лакше пријатељи, осам пута сам га даваа, То је најлепши осећај и препоручујем га свима, нарочито незадовољнима”, написаја је Коцијан.

Државна агенција такође не ја друштвеним мрежама написала да је новинарка Коцијан на боловању.

Но, Коцијан тврди да се притисци настављају: “Јутрос су из Вучићевог кабинета звали председницу Црвеног крста Србије и тражили да се све демантује. Она није Вучићев кадар, али се боји за посао. И тако свуда”.

Dveri tražile 20.000 evra za mesto na listi

BEOGRAD - Patriotska svađa zbog evrića!

Iako sebe nazivaju patriotama koji se bore za Srbiju, među pripadnicima takozvanog nacionalnog bloka nastala je žestoka svađa, i to ne oko ideja, već oko para! Naime, kako Kurir saznaje, u prošli petak pokret Dveri organizovao je sastanak kako bi bio formiran patriotski blok, koji bi zajednički učestvovao na predstojećim izborima.

Fajt zbog imena
- Pozvali su Borislava Pelevića, Zavetnike, Dražićev pokret, Obraz i pokret Naši, ali i NSPM, odnosno analitičare Đorđa Vukadinovića, Slobodana Antonića, kao i advokata Gorana Petronijevića. Boško Obradović je ispred Dveri ostalima rekao da oni hoće da lista nosi njihovo ime. To su svi glatko odbili i predložili da se lista zove patriotski blok. Dveri su onda krenule i na konkretne stvari i počele da govore o tarifi za mesto na listi kandidata za poslanike. Od Pelevića su za dva mesta na listi od pete do 12 pozicije tražili 50.000 evra. Drugoj grupi, za pozicije od 13. do 21. mesta tražili su 20.000 evra - navodi izvor Kurira koji je prisustvovao sastanku.
Pelević, koji je po izlasku iz Srpske napredne stranke obnovio Stranku srpskog jedinstva, potvrdio je naša saznanja, ali nije želeo da komentariše o kojim sumama je bilo reči.

Ništa od koalicije
- Znate, nije korektno o tome da govorim. Tačno je da se pominjao novac, ali stvarno nije lepo da bilo šta kažem. Mi smo im ponudili da njihov član bude nosilac liste, a oni su nama ponudili svega dva kandidata za poslanike u prvih 15. Znate, i za nas stoji podrška. Ništa od koalicije, idemo na izbore bez njih - naglasio je Pelević.
Kad smo pozvali Obradovića, najpre je bio veoma ljubazan, ali kad je čuo pitanje, obrnuo je ploču i rekao da ne odgovara na pitanja telefonom.
- Nikom nismo tražili novac. Mi oko sebe hoćemo da okupimo one stranke koje dele naše ideje - naglasio je Obradović.
Advokat Goran Petronijević nije želeo ni da potvrdi, a ni da demantuje ovu informaciju.
- Zovite za komentar tog od kog ste čuli tako nešto - rekao je kratko Petronijević.

VUKADINOVIĆ: JASNO JE BILO DA NEMA DOGOVORA
Analitičar Đorđe Vukadinović potvrdio je za Kurir da je prisustvovao sastanku, ali da je gotovo unapred bilo jasno da neće biti formiran takozvani patriotski blok.
- Niko mi nije tražio ništa, to neka bude jasno. To je bio preliminarni razgovor o nekoj vrsti pacifičkog DOS jer će gomila glasova otići u vetar. Dakle, bilo je reči na razgovoru o potrebi patriotskog bloka, ali nije pronađen zajednički jezik. Da li iz ličnih ili partijskih interesa, to ne znam, možda je reč samo o nedostatku sloge - rekao je Vukadinović.

Ništa od para

DVERI IDU SAMOSTALNO
U prilog našim saznanjima o velikoj svađi nacionalista ide i jučerašnje saopštenje Dveri da će na predstojeće izbore izaći samostalno, a liste kandidata će nositi naziv Dveri. Taj pokret počeo je s prikupljanjem potpisa za listu kandidata na vanrednim parlamentarnim izborima, na kojoj će na prvom mestu biti predstavnik Dveri Boško Obradović.

KAKO SE DOLAZI DO FUNKCIJE U MINISTARSTVU SPOLJNIH POSLOVA

Šofer postao generalni sekretar srpske diplomatije

Marko Blagojević, posebni savetnik ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića, postavljen je na mesto generalnog sekretara MSP, iako nema nikakve veze s diplomatijom.

Prethodno je bio deo rezervnog sastava Jedinice za specijalne operacije i vozač.

Blagojević je, kako saznajemo, u MSP zaposlen pre oko godinu dana na mesto posebnog savetnika ministra reč je o zaposlenju na ugovor, za koje nije potrebno raspisivanje konkursa.

- Blagojević je završio privatni fakultet, a svojevremeno je bio deo rezervnog sastava Resora državne bezbednosti u okviru Jedinice za specijalne operacije. Pre desetak godina radio je kao vozač direktora Uprave carina Dragana Jerinića.

Postavljenjem na novo radno mesto, Blagojević je dobio i veoma visok diplomatski čin - ministar savetnik, iako do sada nije imao nikakav diplomatski status.

- Reč je o činu koji je odmah ispod čina ambasadora, za šta se većina diplomata bori polovinu radnog veka. Doslovno je napredovao šest pozicija, što se nikada nije dogodilo. Može da se dogodi da neko nagradno preskoči dva stepenika i da sa mesta drugog sekretara napreduje do mesta savetnika, ali ovo je stvarno previše.

Blagojević je na mestu generalnog savetnika zamenio Slobodana Vukčevića koji je po činu ambasador.

MSP: Biografija je u pripremi

- Odlukom Vlade Srbije, Marko Blagojević postavljen je na mesto generalnog sekretara MSP. Njegova biografija je u pripremi i biće dostupna u narednih par dana na sajtu MSP.

O Vučiću uz gusle

Bože mili, čuda golemoga 

Kad zaveja po zemlji Srbiji

Po Srbiji, srblje da zamrzne,

Svu Srbiju, Feketić najviše.

Tu ti skoči Vučić Aleksandre,

Te razdvoji šake spasilačke,

Te dohvati lopatu za ugalj,

Te polete Feketiću ravnom,

Vojsku sklanja, decu sam spasava.

Za njim stiže Đokoviću Nole,

Rekete je na stopala vez'o,

Trči Nole kano vjetar britki,

Da razveje što je zavejano,

Što bekhendom, što forhendom silnim,

Srbija se feketit' ne može! 

Припрема се велика издаја Србије

Вести | 04.02.2014 | 02:00 

(Российская газета, пон. 5.11.2012., штампано издање, страна 4, рубрика „В мире”, текст под насловом „Сербия готова отказаться от прав суверенного государства”, аутор Александр Саможнев.) 

Руска издања данас јављају да је су у јавност процуреле појединости „платформе за Косово” српске владе. Ти детаљи јасно указују да се ради о „безусловној капитулацији Србије пред Западом”, у супротности са међународним правом. 
06.11.2012. ФБ белешка Саша Пјевовић, за ФБР приредила Биљана Диковић 
Конкретизује се да се Београд сада у потпуности одрекао резолуције 1244 Савета безбедности УН као највише међународно-правне инстанце и попустио под притисцима САД и Немачке да се сагласи са пријемом „Косова” у Уједињене нације. 
Руски медији преносе нови „план” владе Србије по којем ће се Србија сагласити са пријемом Косова као суверене државе у Уједињене нације. Србија сама неће признати независност Косова, али се из руских диопломатских кругова чује да ће оваква капитулација Београда приморати и већину чланица УН које до сада нису признавале Косово да преиспитају своју полчитику по том питању. Указује се да је Москва увек наглашавала да подржава свако решење са којим се сагласи званични Београд. 
За домаћу јавност влада Србије има спреман аргуменат да се ради о решењу као за „две немачке државе у време хладног рата”. Очекује се да ће Србија као противуслугу од Запада добити датум за почетак преговора о приступању у ЕУ, при чему ће се јасно дефинисати да Србија у ЕУ може ући само без дела територије којег ће се де-факто одрећи у сагласности са новом владином платформом. Осим тога могућ је и неки вид аутономије за српску мањину на северу Косова као суверене државе. 
Росијскаја газета цитира неименовани извор из МИД-а Руске федерације да руској дипломатији није успело да убеди српску страну да је за њу најповољније да се косовски конфликт „замрзне” на неодређено време и да се Србија не саглашава на иницијативе из САД и ЕУ да се потпуно одрекне свог државног интегритета и суверенитета у замену за „магловито обећање датума за почетак преговора о пријему у ЕУ”, подсећајући да Турска статус којем Србија тежи има већ 13, а Македонија већ 7 година, без изгледа за пријем у ЕУ у догледно време. 
Руска дипломатија за већ готово известан случај да се Београд сагласи са пријемом Косова у Уједињене нације као пуноправне чланице припрема алтернативни план, којим би се убрзало међународно признање Абхазије и Јужне Осетије. До сада Русија није активно инсистирала на међународном признању ових кавкаских република из обзира према позицији Србије у вези са Косовом, али када Србија допусти улазак Косова у УН то ће Русију ослободити моралне обавезе да се уздржава од кампање за признавање независности Абхазије и Јужне Осетије. Министарство иностраних послова Руске федерације сматра да би у том случају на руску иницијативу двадесетак земаља могло у кратком року да призна независност Јужне Осетије и Абхазије. У те земље спадају Белорусија, Јерменија, Казахстан, Куба, Еквадор, Зимбабве и још неколико јужноамеричких, афричких и азијских земаља, пише Росијскаја газета у коментару поводом „платформе владе Србије за Косово”. 

http://facebookreporter.org/