Prenosimo preveden tekst Nila Klarka objavljen u britanskom izdanju lista „Gardijan” dan nakon ubistva Zorana Đinđića. Tekst nosi naslov „Beogradski kvisling” i do sada nije citiran u domaćim medijima.
U ovom tekstu autor iznosi činjenice o neuspelim reformama vlade Zorana Đinđića koje je demokratska vlast u Srbiji pokušala da sakrije kreirajući kult ličnosti pokojnog premijera.
Na kraju teksta možete pronaći link ka originalnoj verziji teksta na engleskom jeziku.
Piše: Nil Klark, 14. mart 2003. Gardian (London)
Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo „snažno vođstvo”, dok je portparol kanadske vlade veličao „vesnika demokratije”, a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio „reformisanju Srbije”.
U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao da uvede svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije.
Oni koji se ograđuju od doktrine promene režima trebalo bi da se sete da Irak nije prva zemlja u kojoj su američka i druge zapadne vlade pokušale organizovati uklanjanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine, na redu je bila Miloševićeva Jugoslavija.
U svojoj nedavnoj biografiji Miloševića, Adam LeBor otkriva kako su Sjedinjene Države natrpale 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2000. godine.
Po naređenju državnog sekretara Madlen Olbrajt, tajna američka kancelarija za jugoslovenske poslove bila je pripremljena da potpomogne organizovanje ustanka koji bi zbrisao autokratskog Miloševića sa vlasti.
Istovremeno, postoje dokazi da su podzemne kriminalne grupe, kontrolisane od strane Zorana Đinđića i povezane sa američkom obaveštajnom službom, izvele serije uspelih atentata ključnih ljudi koji su podržavali Miloševićev režim, uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žiku Petrovića, šefa jugoslovenskog avioprevoza.
Kada su S. Milošević i njegova Socijalistička partija konačno pali, Sjedinjene Države su dobile „reformističku” vladu u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav Koštunica je primio bukete, ali poluge moći je držao čovek Stejt Dipartmenta Zoran Đinđić – i on sigurno svoje vašingtonske sponzore nije izneverio!
Prvi prioritet je bio uvođenje programa „ekonomskih reformi” – što je izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje multinacionalnim kompanijama. Preko 700 000 jugoslovenskih preduzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano od strane radničkih odbora, sa svega 5% kapitala u privatnom vlasništvu.
Kompanije su mogle biti prodate ako je manje od 60% kapitala pripadalo radnicima. Đinđić je brzo promenio zakone i rasprodaja je mogla da počne.
Posle dve godine u kojima je hiljade društvenih preduzeća bilo prodato, (mnoga kompanijama koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.), prošlomesečni izveštaj Svetske banke je obilovao pohvalama Đinđićevoj vladi i njenom „angažovanju internacionalnih banaka u procesu privatizacije”.
Ali Đinđiću nije bilo naređeno da proda samo državnu imovinu. Milošević je takođe morao da ode, za obećanu nagradu od sto miliona dolara, čak ako je to značilo i njegovo kidnapovanje u suprotnosti sa jugoslovenskim zakonima i slanje avionom RAF-a na američki finansirano režirano suđenje u Hag.
Kad je prodao imovinu svoje zemlje, njenog bivšeg predsednika i svoje političke rivale, šta je ješ ostalo da se proda? Jedino još sama država. I januara ove godine Đinđić je upravo to i uradio. Uprkos suprostavljanju većine njenih građana, „vesnik demokratije” sledio je zahteve „međunarodne zajednice” i posle 74 godine ime Jugoslavije nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene serijom slabih, podeljenih protektorata konačno je bio postignut.
Ponekad, ipak, i najbolje izvedeni planovi krenu naopako. Uprkos zapadnim hvalospevima, malo će Srba oplakivati Đinđića. Za veliku većinu Srba, Đinđić će ostati zapamćen kao kvisling koji se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje,svega nekoliko godina ranije.
Đinđićeve toliko hvaljene reforme podigle su cene komunalnih usluga nebu pod oblake, nezaposlenost je oštro skočila na 30%, i skoro dve trećine Srba sada živi ispod linije siromaštva.
Još nije jasno ko je ispalio hice koji su ubili Zorana Đinđića. Verovatnoća je da je to bila operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom konačno su ga sustigle. Ali, ma kako to surovo zvučalo, ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi rado povukli obarač. U svojoj nedavnoj poseti Beogradu, bio sam pogođen ne samo razinom ekonomske nepravde, nego i mržnjom skoro svakoga koga sam sreo prema premijeru, čija je popularnost u narodu pala ispod 10%
Lekcija iz Srbije za današnje serijske menjače režima je jednostavna. Možete pokušati da podjarmite ljude sankcijama, razaranjem i bombama. Možete, ako želite, da zbacite vlade koje vam se ne dopadaju, možete okušavati da nametnete svoju volju postavljanjem Hamida Karzaija, generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđića da glume imperijalne konzule.
Ali ne zamišljajte da možete naterati poniženi narod da ih poštuje.
Tekst je preveden sa ovog linka: http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment
Niel Klark je jedan od retkih engleza sa nešto moralnog digniteta. Evo šta kaže o Srbiji i Srbima, ciju je iskonsku plemenitost uspeo da uoci, a prevazisao je englesko licemerje u daleko tezem (za njih) cilju - da uoceno i prizna, i to javno:
http://www.wavemagazine.net/arhiva/40/soc/interview-neil-clark.htm
Evo, prvi englez koji je javno priznao ocigledno:
The war against Iraq was illegal and so too was the NATO bombing of FR Yugoslavia. International law is quite clear: a war can only be legal if the UN Security Council sanctions it, or if a country is under attack and fights back. Neither of these conditions was satisfied in 1999: There was no UN authorisation of the war, neither were any of the NATO countries under attack from FR Yugoslavia. Moreover, we should remember the principle of international law laid down at the Nuremberg trials of the Nazis after World War Two, namely that to launch a war of aggression against a sovereign state, as NATO did in 1999, is 'the surpreme international crime'.
Dakle, NATO agresija na SRJ je bila „supreme international crime”.
U ovom tekstu autor iznosi činjenice o neuspelim reformama vlade Zorana Đinđića koje je demokratska vlast u Srbiji pokušala da sakrije kreirajući kult ličnosti pokojnog premijera.
Na kraju teksta možete pronaći link ka originalnoj verziji teksta na engleskom jeziku.
Piše: Nil Klark, 14. mart 2003. Gardian (London)
Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo „snažno vođstvo”, dok je portparol kanadske vlade veličao „vesnika demokratije”, a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio „reformisanju Srbije”.
U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao da uvede svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije.
Oni koji se ograđuju od doktrine promene režima trebalo bi da se sete da Irak nije prva zemlja u kojoj su američka i druge zapadne vlade pokušale organizovati uklanjanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine, na redu je bila Miloševićeva Jugoslavija.
U svojoj nedavnoj biografiji Miloševića, Adam LeBor otkriva kako su Sjedinjene Države natrpale 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2000. godine.
Po naređenju državnog sekretara Madlen Olbrajt, tajna američka kancelarija za jugoslovenske poslove bila je pripremljena da potpomogne organizovanje ustanka koji bi zbrisao autokratskog Miloševića sa vlasti.
Istovremeno, postoje dokazi da su podzemne kriminalne grupe, kontrolisane od strane Zorana Đinđića i povezane sa američkom obaveštajnom službom, izvele serije uspelih atentata ključnih ljudi koji su podržavali Miloševićev režim, uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žiku Petrovića, šefa jugoslovenskog avioprevoza.
Kada su S. Milošević i njegova Socijalistička partija konačno pali, Sjedinjene Države su dobile „reformističku” vladu u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav Koštunica je primio bukete, ali poluge moći je držao čovek Stejt Dipartmenta Zoran Đinđić – i on sigurno svoje vašingtonske sponzore nije izneverio!
Prvi prioritet je bio uvođenje programa „ekonomskih reformi” – što je izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje multinacionalnim kompanijama. Preko 700 000 jugoslovenskih preduzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano od strane radničkih odbora, sa svega 5% kapitala u privatnom vlasništvu.
Kompanije su mogle biti prodate ako je manje od 60% kapitala pripadalo radnicima. Đinđić je brzo promenio zakone i rasprodaja je mogla da počne.
Posle dve godine u kojima je hiljade društvenih preduzeća bilo prodato, (mnoga kompanijama koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.), prošlomesečni izveštaj Svetske banke je obilovao pohvalama Đinđićevoj vladi i njenom „angažovanju internacionalnih banaka u procesu privatizacije”.
Ali Đinđiću nije bilo naređeno da proda samo državnu imovinu. Milošević je takođe morao da ode, za obećanu nagradu od sto miliona dolara, čak ako je to značilo i njegovo kidnapovanje u suprotnosti sa jugoslovenskim zakonima i slanje avionom RAF-a na američki finansirano režirano suđenje u Hag.
Kad je prodao imovinu svoje zemlje, njenog bivšeg predsednika i svoje političke rivale, šta je ješ ostalo da se proda? Jedino još sama država. I januara ove godine Đinđić je upravo to i uradio. Uprkos suprostavljanju većine njenih građana, „vesnik demokratije” sledio je zahteve „međunarodne zajednice” i posle 74 godine ime Jugoslavije nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene serijom slabih, podeljenih protektorata konačno je bio postignut.
Ponekad, ipak, i najbolje izvedeni planovi krenu naopako. Uprkos zapadnim hvalospevima, malo će Srba oplakivati Đinđića. Za veliku većinu Srba, Đinđić će ostati zapamćen kao kvisling koji se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje,svega nekoliko godina ranije.
Đinđićeve toliko hvaljene reforme podigle su cene komunalnih usluga nebu pod oblake, nezaposlenost je oštro skočila na 30%, i skoro dve trećine Srba sada živi ispod linije siromaštva.
Još nije jasno ko je ispalio hice koji su ubili Zorana Đinđića. Verovatnoća je da je to bila operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom konačno su ga sustigle. Ali, ma kako to surovo zvučalo, ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi rado povukli obarač. U svojoj nedavnoj poseti Beogradu, bio sam pogođen ne samo razinom ekonomske nepravde, nego i mržnjom skoro svakoga koga sam sreo prema premijeru, čija je popularnost u narodu pala ispod 10%
Lekcija iz Srbije za današnje serijske menjače režima je jednostavna. Možete pokušati da podjarmite ljude sankcijama, razaranjem i bombama. Možete, ako želite, da zbacite vlade koje vam se ne dopadaju, možete okušavati da nametnete svoju volju postavljanjem Hamida Karzaija, generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđića da glume imperijalne konzule.
Ali ne zamišljajte da možete naterati poniženi narod da ih poštuje.
Tekst je preveden sa ovog linka: http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment
Niel Klark je jedan od retkih engleza sa nešto moralnog digniteta. Evo šta kaže o Srbiji i Srbima, ciju je iskonsku plemenitost uspeo da uoci, a prevazisao je englesko licemerje u daleko tezem (za njih) cilju - da uoceno i prizna, i to javno:
http://www.wavemagazine.net/arhiva/40/soc/interview-neil-clark.htm
Evo, prvi englez koji je javno priznao ocigledno:
The war against Iraq was illegal and so too was the NATO bombing of FR Yugoslavia. International law is quite clear: a war can only be legal if the UN Security Council sanctions it, or if a country is under attack and fights back. Neither of these conditions was satisfied in 1999: There was no UN authorisation of the war, neither were any of the NATO countries under attack from FR Yugoslavia. Moreover, we should remember the principle of international law laid down at the Nuremberg trials of the Nazis after World War Two, namely that to launch a war of aggression against a sovereign state, as NATO did in 1999, is 'the surpreme international crime'.
Dakle, NATO agresija na SRJ je bila „supreme international crime”.
Нема коментара:
Постави коментар