недеља, 26. април 2015.
OVAKO SU ČETNICI KAMOM DELILI PRAVDU
Monstruozne slike koljača i njihovih žrtava!
Formirane su zloglasne crne trojke koje su imale jedan jedini zadatak, a to je bila eliminacija svih onih koje bi Vrhovna komanda stavila pod slovo Z
Četinici foto Wikipedia
U leksikonu Jugoslovenske vojske u otadžbini, poznate i kao četnički pokret, poznate i kao Ravnogorski pokret, izraz “stavljanja pod slovo Z” korišćen je kao eufemizam za delo klanja korišćenjem kame.
Četnici su tokom Drugog svetskog rata klali ljude na teritorijama svih bivših (u tom trenutku budućih) jugoslovenskih republika, a žrtve su bile politički, ideološki, ekonomski i etnički neprijatelji.
U svrhu ovoga formirane su zloglasne crne trojke koje su imale jedan jedini zadatak, a to je bila eliminacija svih onih koje bi Vrhovna komanda “stavila pod slovo Z”. Mihailović se na suđenju branio da “z” dolazi od “zaplašiti”, a ne “zaklati”, međutim, dokazi nisu išli u prilog tome.
Tako recimo 6. avgusta 1942. godine major Petar Baćović, koji je do samo nekoliko meseci pre toga bio na funkciji šefa kabineta Nedićevog kvislinškog ministarstva unutrašnjih poslova a koji je do tada postao komandant operativnih jedinica JVuO istočne Bosne i Hercegovine, šalje svojim podređenima sledeću depešu:
“Komandanti brigada dostaviće spiskove iz kojih da se vidi, ime i prezime, greške koje imenovani čini, kakav ugled uživa u narodu, mišljenje komandantovo kakav bi utisak ostao u narodu ako bi imenovani jednog dana nestao. Ova komanda kad dobije sve potrebne podatke donosiće rešenje da se prema pojedincima primeni slovo ‘Z’. Komandant brigade po prijemu naređenja da se izvesno lice stavi pod slovo ‘Z’ dužan je u roku od 24 sata pomoću trojki istog likvidirati-ubiti. Ovo likvidiranje-ubijanje ima biti isključivo klanje kamom.”
Srbi koji su bili meta napada najčešće se bili ljudi čak i blago liberalnijih shvatanja, ne nužno komunisti, mada je i bilo i onih koji su jednostavno odbijali da plaćaju danak i izdržavanje četničkih odreda.
Tako je, na primer, 18. maja 1944. godine đeneral Mihailović dobio izveštaj od izvesnog Milićevića, u kome se kaže:
“Juče mi je saopštio jedan naš čovek da je u Varvarinu 27. marta ubijen ugledni advokat iz Beograda, sklonjen u Varvarinu, po imenu Marin Marinović, sa ženom zajedno, i bačen u Moravu. Ubila ga je jedna trojka, kaže, po naređenju nekog tamošnjeg komandanta, da li brigade, da li korpusa, ne zna… Na pitanje zašto je ubijen taj nevin čovek, ti iz trojke su odgovorili: Mi znamo da je on potpuno nevin, ali mi smo morali naređenje komandanta izvršiti, da bi zaplašili cincarsku čaršiju koja ne da pare!”
Što se tiče ubijanja komunista ovom metodom, navešćemo primer izveštaja koji je četnički komandant Milo Rakočević iz Crne Gore poslao Dragoljubu Mihailoviću:
“Ljudstvo je dobro opremljeno i naoružano… Hranu dobijam od Italijana… Komandant operativne jedinice dao mi je ovlašćenje da po svaku cenu uništim sve one koji su protiv naše organizacije… Svim svojim silama sa ljudstvom koje je pod mojom komandom nastojim da se ološ po svaku cenu uništi… Pomoću trojki likvidiram komuniste iz dana u dan i na javnom mestu… Ostaci komunističke partije svakog dana su sve manji… Italijani mi izlaze dosta u susret u pogledu odela a isto tako obećavaju pomoć i u hrani i obući…”
Veliki broj nesrpskih žrtava su od strane četnika pobijene iz odmazde, zbog prethodno ubijenih Srba, što ih naravno ni na koji način ne opravdava, mada donekle svakako objašnjava, uprkos činjenici da je izvestan broj Hrvata, Bošnjaka i Slovenaca bio deo odreda pod komandom Dragoljuba Mihailovića.
Što se tiče ovakvih ubijanja ne-Srba, iz etničkih pobuda, verovatno najstrašnija je depeša koju je 23. avgusta iste godine načelnik Operativnog odseka Vrhovne komande Zaharije Ostojić (kasnije komandant Istaknutog dela VK) uputio đeneralu Mihailoviću.
U njoj, on kaže: “Juče završio akciju do Ustikoline i grebena Jahorine. Po dosadašnjim podacima 1.000-3.000 muslimana poklanih. Sve trupe dobri borci, ali još bolji pljačkaši, izuzev Pavla. Pad Foče ima dobrog odjeka. Muslimani u masama beže u Sarajevo. Sada su zadovoljni.”
Formirane su zloglasne crne trojke koje su imale jedan jedini zadatak, a to je bila eliminacija svih onih koje bi Vrhovna komanda stavila pod slovo Z
Četinici foto Wikipedia
U leksikonu Jugoslovenske vojske u otadžbini, poznate i kao četnički pokret, poznate i kao Ravnogorski pokret, izraz “stavljanja pod slovo Z” korišćen je kao eufemizam za delo klanja korišćenjem kame.
Četnici su tokom Drugog svetskog rata klali ljude na teritorijama svih bivših (u tom trenutku budućih) jugoslovenskih republika, a žrtve su bile politički, ideološki, ekonomski i etnički neprijatelji.
Tako recimo 6. avgusta 1942. godine major Petar Baćović, koji je do samo nekoliko meseci pre toga bio na funkciji šefa kabineta Nedićevog kvislinškog ministarstva unutrašnjih poslova a koji je do tada postao komandant operativnih jedinica JVuO istočne Bosne i Hercegovine, šalje svojim podređenima sledeću depešu:
“Komandanti brigada dostaviće spiskove iz kojih da se vidi, ime i prezime, greške koje imenovani čini, kakav ugled uživa u narodu, mišljenje komandantovo kakav bi utisak ostao u narodu ako bi imenovani jednog dana nestao. Ova komanda kad dobije sve potrebne podatke donosiće rešenje da se prema pojedincima primeni slovo ‘Z’. Komandant brigade po prijemu naređenja da se izvesno lice stavi pod slovo ‘Z’ dužan je u roku od 24 sata pomoću trojki istog likvidirati-ubiti. Ovo likvidiranje-ubijanje ima biti isključivo klanje kamom.”
Srbi koji su bili meta napada najčešće se bili ljudi čak i blago liberalnijih shvatanja, ne nužno komunisti, mada je i bilo i onih koji su jednostavno odbijali da plaćaju danak i izdržavanje četničkih odreda.
Tako je, na primer, 18. maja 1944. godine đeneral Mihailović dobio izveštaj od izvesnog Milićevića, u kome se kaže:
“Juče mi je saopštio jedan naš čovek da je u Varvarinu 27. marta ubijen ugledni advokat iz Beograda, sklonjen u Varvarinu, po imenu Marin Marinović, sa ženom zajedno, i bačen u Moravu. Ubila ga je jedna trojka, kaže, po naređenju nekog tamošnjeg komandanta, da li brigade, da li korpusa, ne zna… Na pitanje zašto je ubijen taj nevin čovek, ti iz trojke su odgovorili: Mi znamo da je on potpuno nevin, ali mi smo morali naređenje komandanta izvršiti, da bi zaplašili cincarsku čaršiju koja ne da pare!”
“Ljudstvo je dobro opremljeno i naoružano… Hranu dobijam od Italijana… Komandant operativne jedinice dao mi je ovlašćenje da po svaku cenu uništim sve one koji su protiv naše organizacije… Svim svojim silama sa ljudstvom koje je pod mojom komandom nastojim da se ološ po svaku cenu uništi… Pomoću trojki likvidiram komuniste iz dana u dan i na javnom mestu… Ostaci komunističke partije svakog dana su sve manji… Italijani mi izlaze dosta u susret u pogledu odela a isto tako obećavaju pomoć i u hrani i obući…”
Veliki broj nesrpskih žrtava su od strane četnika pobijene iz odmazde, zbog prethodno ubijenih Srba, što ih naravno ni na koji način ne opravdava, mada donekle svakako objašnjava, uprkos činjenici da je izvestan broj Hrvata, Bošnjaka i Slovenaca bio deo odreda pod komandom Dragoljuba Mihailovića.
Što se tiče ovakvih ubijanja ne-Srba, iz etničkih pobuda, verovatno najstrašnija je depeša koju je 23. avgusta iste godine načelnik Operativnog odseka Vrhovne komande Zaharije Ostojić (kasnije komandant Istaknutog dela VK) uputio đeneralu Mihailoviću.
U njoj, on kaže: “Juče završio akciju do Ustikoline i grebena Jahorine. Po dosadašnjim podacima 1.000-3.000 muslimana poklanih. Sve trupe dobri borci, ali još bolji pljačkaši, izuzev Pavla. Pad Foče ima dobrog odjeka. Muslimani u masama beže u Sarajevo. Sada su zadovoljni.”
Steta sto nema Domanovica
Веровали или не: Вулин пустио у рад лифт
Апатин – .
Након помпезне промоције отварања лифта, са све црвеном врпцом, Вулин је истакао да је Министарство рада у обнову овог Дома уложило скоро 12 милиона динара.
„Поред уградње лифта, обезбеђено је 3.600.000 динара за намештај и 4.200.000 динара за кухињску опрему и машине у вешерници Дома”, рекао је он.
Свечано пуштање у рад новог лифта тек је један у низу не баш најважнијих догађаја које је Вулин искористио за фотографисање и позирање у јавности. Министру за рад је битно да су ту камере, а он ће се већ некако снаћи.
Тако је недавно свечано доделио чак 12 беби-аларма родитељима деце са оштећеним слухом, а није пропустио ни „свечану” доделу пакетића деци из Центра за церебралну и дечју парализу која је убрзо постала предмет спрдње на друштвеним мрежама.
Банална отварања
28. 3. 2012. Мост од седам метара
У оквиру предизборне кампање 2012. године, Бранислав Јовановић, тада кандидат УРС за градоначелника Ниша, у селу Доње Власе пустио је у рад мост који има свега седам метара. Градски челници Ниша потрудили су се да од тог догађаја направе свечаност па су позвали новинаре и свечано пресекли врпцу на том велелепном здању.
18. 3. 2014. Печурка на станици
Видео-прилог о постављању аутобуске станице, тачније једне печурке на аутобуској станици у Бигреници код Ћуприје, изазвао је лавину коментара на друштвеним мрежама. Челници власти у Ћуприји похвалили су се како су печурку изградили у задатим роковима и како ће житељи који чекају аутобус за Ћуприју убудуће бити заштићени од кише, сунца и снега.
23. 7. 2014. Чајна кухиња
Ненад Станковић, директор Дома здравља у Ражњу, пресецањем врпце свечано је отворио чајну кухињу у тој установи. Станковић је тада поносно поручио да је то „просторија за дневни одмор запослених” која је отворена захваљујући донацијама.
Наиме, у пакетићима је била наранџа, чоколадица, мали сок, кесица кикирикија и кексићи, све укупне вредности од 200 динара. Министар се касније правдао да није ни знао шта се налази у пакетићима. Ипак, камерама је позирао поносно као да је лично паковао слаткише.
Ипак, ништа није изазвало више коментара него када се министар Вулин, у неутољивој жељи за личном промоцијом, дохватио алата приликом кречења Прихватилишта за ургентну заштиту деце изложене злостављању.
На сајту Министарства и сад се може видети десетине фотографија министра у плавом оделу и четком за кречење како вредно ради док су апарати и камере укључене.
Апатин – .
Након помпезне промоције отварања лифта, са све црвеном врпцом, Вулин је истакао да је Министарство рада у обнову овог Дома уложило скоро 12 милиона динара.
„Поред уградње лифта, обезбеђено је 3.600.000 динара за намештај и 4.200.000 динара за кухињску опрему и машине у вешерници Дома”, рекао је он.
Свечано пуштање у рад новог лифта тек је један у низу не баш најважнијих догађаја које је Вулин искористио за фотографисање и позирање у јавности. Министру за рад је битно да су ту камере, а он ће се већ некако снаћи.
Тако је недавно свечано доделио чак 12 беби-аларма родитељима деце са оштећеним слухом, а није пропустио ни „свечану” доделу пакетића деци из Центра за церебралну и дечју парализу која је убрзо постала предмет спрдње на друштвеним мрежама.
Банална отварања
28. 3. 2012. Мост од седам метара
У оквиру предизборне кампање 2012. године, Бранислав Јовановић, тада кандидат УРС за градоначелника Ниша, у селу Доње Власе пустио је у рад мост који има свега седам метара. Градски челници Ниша потрудили су се да од тог догађаја направе свечаност па су позвали новинаре и свечано пресекли врпцу на том велелепном здању.
18. 3. 2014. Печурка на станици
Видео-прилог о постављању аутобуске станице, тачније једне печурке на аутобуској станици у Бигреници код Ћуприје, изазвао је лавину коментара на друштвеним мрежама. Челници власти у Ћуприји похвалили су се како су печурку изградили у задатим роковима и како ће житељи који чекају аутобус за Ћуприју убудуће бити заштићени од кише, сунца и снега.
23. 7. 2014. Чајна кухиња
Ненад Станковић, директор Дома здравља у Ражњу, пресецањем врпце свечано је отворио чајну кухињу у тој установи. Станковић је тада поносно поручио да је то „просторија за дневни одмор запослених” која је отворена захваљујући донацијама.
Наиме, у пакетићима је била наранџа, чоколадица, мали сок, кесица кикирикија и кексићи, све укупне вредности од 200 динара. Министар се касније правдао да није ни знао шта се налази у пакетићима. Ипак, камерама је позирао поносно као да је лично паковао слаткише.
Ипак, ништа није изазвало више коментара него када се министар Вулин, у неутољивој жељи за личном промоцијом, дохватио алата приликом кречења Прихватилишта за ургентну заштиту деце изложене злостављању.
На сајту Министарства и сад се може видети десетине фотографија министра у плавом оделу и четком за кречење како вредно ради док су апарати и камере укључене.
Парада победе 2015
Србија ће имати своје војнике на паради поводом Дана победе на Црвеном тргу у Москви као једина од свих република бивше СФРЈ. Србија је тако показала да је у спољнополитичком погледу и најсамосталнија држава бивше СФРЈ. Јер, сви други јунаци бивше нам заједничке државе ником поникоше, сви су послушали наређење из Вашингтона, високи политички функционери из других република некадашње СФРЈ не смеју да дођу у Москву. Тужна спознаја о толико жељеној „самосталности“. Сада у оквиру новог лагера. Који не трпи дисонантне тонове малих.
Наравно, и у Србији има оних који се противе учешћу српских војника на паради у Москви, па се изјављује свашта, од тога да је то „полтронство“, до питања зашто нас нису звали на раније параде на Црвеном тргу. На раније параде нас нису звали јер некадашњи Совјетски Савез није имао тај обичај да зове иностране војнике да промарширају Црвеним тргом. На паради 2010. године у Москви био је тадашњи председник Борис Тадић у улози врховног команданта Војске Србије. Наших војника није било, јер тада нисмо показали интерес да дођемо. Позив се обично упућује када се претходно „сондира терен“, када се установи потврдан одговор оног кога се позива. Наши западни савезници нису нас 2014. године позвали на прославу годишњице искрцавања у Нормандији, иако је Југославија све до 6. јуна 1944. била други фронт у Европи. А у Нормандији се тог 6. јуна 2014. окупило друштво, међу којима је било и неких чије земље са борбом против нацизма и фашизма у Другом светском рату немају благе везе.
Истина, Французи су нас позвали и наши су војници промарширали 2014. Јелисејским пољима поводом годишњице почетка Првог светског рата. Марширали су наши војници пре неколико година и пред пуковником Гадафијем у Триполију поводом годишњице либијске револуције. Чудно, нико у Србији није поставио питање тадашњим властима је ли то израз полтронства према Гадафију?
Имамо све разлоге да будемо поносни на наше војнике који ће марширати Црвеним тргом. Они су то и заслужили, Југославија је била једина земља у поробљеној Европи у којој је од почетка до краја рата постојала слободна територија, без директног ослонца на војне снаге и фронтове које су држали СССР, Велика Британија и САД. Рат смо започели у условима потпуно неравноправног односа снага, како у живој сили, тако и у техници, а завршили смо га као четврта по снази савезничка армија у Европи. Први заробљени немачки војници у поробљеној Европи били су у Ужицу. За слом фашизма и нацизма народи и народности Југославија дали су највише што су могли, око 1.700.000 живота.
Почетком марта 1945. Југословенска армија имала је четири армије, десет корпуса, те једну Оперативну зону (4.), с укупно 52 пешадијске, седам дивизија КНОЈ-а, две ваздухопловне дивизије, јединице Ратне морнарице, самосталне јединице нижих штабова и војнотериторијалне команде. Од укупно 61 дивизије у завршним операцијама за ослобођење Југославије ангажовано је 49 дивизија, од тога 33 дивизије на фронту, а 16 дивизија у позадини непријатеља. У захвату фронта, осим поменуте 33 дивизије, биле су ангажоване две тенковске, 24 артиљеријске, седам инжењеријских, три противавионске и једна коњичка бригада, те више десетина партизанских одреда. На задацима подршке деловале су две ваздухопловне дивизије и две самосталне ваздухопловне ескадриле. У тим завршним борбама 1945. године Југословенска армија је располагала са: 1.152 топа, 3.634 минобацача, 103 тенка, 19.974 митраљеза, 222 борбена авиона, 251 бродом...
Губици које су Немци и квислиншке формације имали у завршним борбама на југословенском простору били су: више од 100.000 погинулх војника, око 340.000 заробљених. То је више од две трећине од укупног бројног стања немачке Групе армија „Е“.
У Југославији је у периоду 1941-1945. било просечно везано борбеним операцијама и другим облицима борбе између 30 до 55 фашистичких и квислиншких дивизија, а када се урачунају и неке мање јединице то је од 600.000 до 850.000 наци-фашистичких и квислиншких војника.
Дајући пуни допринос савезничкој победи над фашизмом у Другом светском рату народи и народности Југославије сврстали су се у исти строј са великим протагонистима модерне историје. Ослобођење Југославије у Другом светском рату дело је бивших Југословена. Али, они који су и данас живи могу слободно да се запитају за шта су се тада борили, за шта су изгинули њихови другови? Јер, њихови наследници су све изневерили и продали.
Добро је што ћемо барем ми бити на Црвеном тргу, показаћемо да ипак имамо и част и образ. Нисмо пљунули на толике жртве из периода 1941-1945. и нисмо то заборавили. Ако тада нисмо били полтрони, када су многи у Европи били и полтрони и квислинзи, сада имамо прилику да покажемо тој Европи ко је и где био ратних година, да пуном снагом загазимо „стројак“. Срећно момци!
Наравно, и у Србији има оних који се противе учешћу српских војника на паради у Москви, па се изјављује свашта, од тога да је то „полтронство“, до питања зашто нас нису звали на раније параде на Црвеном тргу. На раније параде нас нису звали јер некадашњи Совјетски Савез није имао тај обичај да зове иностране војнике да промарширају Црвеним тргом. На паради 2010. године у Москви био је тадашњи председник Борис Тадић у улози врховног команданта Војске Србије. Наших војника није било, јер тада нисмо показали интерес да дођемо. Позив се обично упућује када се претходно „сондира терен“, када се установи потврдан одговор оног кога се позива. Наши западни савезници нису нас 2014. године позвали на прославу годишњице искрцавања у Нормандији, иако је Југославија све до 6. јуна 1944. била други фронт у Европи. А у Нормандији се тог 6. јуна 2014. окупило друштво, међу којима је било и неких чије земље са борбом против нацизма и фашизма у Другом светском рату немају благе везе.
Истина, Французи су нас позвали и наши су војници промарширали 2014. Јелисејским пољима поводом годишњице почетка Првог светског рата. Марширали су наши војници пре неколико година и пред пуковником Гадафијем у Триполију поводом годишњице либијске револуције. Чудно, нико у Србији није поставио питање тадашњим властима је ли то израз полтронства према Гадафију?
Имамо све разлоге да будемо поносни на наше војнике који ће марширати Црвеним тргом. Они су то и заслужили, Југославија је била једина земља у поробљеној Европи у којој је од почетка до краја рата постојала слободна територија, без директног ослонца на војне снаге и фронтове које су држали СССР, Велика Британија и САД. Рат смо започели у условима потпуно неравноправног односа снага, како у живој сили, тако и у техници, а завршили смо га као четврта по снази савезничка армија у Европи. Први заробљени немачки војници у поробљеној Европи били су у Ужицу. За слом фашизма и нацизма народи и народности Југославија дали су највише што су могли, око 1.700.000 живота.
Почетком марта 1945. Југословенска армија имала је четири армије, десет корпуса, те једну Оперативну зону (4.), с укупно 52 пешадијске, седам дивизија КНОЈ-а, две ваздухопловне дивизије, јединице Ратне морнарице, самосталне јединице нижих штабова и војнотериторијалне команде. Од укупно 61 дивизије у завршним операцијама за ослобођење Југославије ангажовано је 49 дивизија, од тога 33 дивизије на фронту, а 16 дивизија у позадини непријатеља. У захвату фронта, осим поменуте 33 дивизије, биле су ангажоване две тенковске, 24 артиљеријске, седам инжењеријских, три противавионске и једна коњичка бригада, те више десетина партизанских одреда. На задацима подршке деловале су две ваздухопловне дивизије и две самосталне ваздухопловне ескадриле. У тим завршним борбама 1945. године Југословенска армија је располагала са: 1.152 топа, 3.634 минобацача, 103 тенка, 19.974 митраљеза, 222 борбена авиона, 251 бродом...
Губици које су Немци и квислиншке формације имали у завршним борбама на југословенском простору били су: више од 100.000 погинулх војника, око 340.000 заробљених. То је више од две трећине од укупног бројног стања немачке Групе армија „Е“.
У Југославији је у периоду 1941-1945. било просечно везано борбеним операцијама и другим облицима борбе између 30 до 55 фашистичких и квислиншких дивизија, а када се урачунају и неке мање јединице то је од 600.000 до 850.000 наци-фашистичких и квислиншких војника.
Дајући пуни допринос савезничкој победи над фашизмом у Другом светском рату народи и народности Југославије сврстали су се у исти строј са великим протагонистима модерне историје. Ослобођење Југославије у Другом светском рату дело је бивших Југословена. Али, они који су и данас живи могу слободно да се запитају за шта су се тада борили, за шта су изгинули њихови другови? Јер, њихови наследници су све изневерили и продали.
Добро је што ћемо барем ми бити на Црвеном тргу, показаћемо да ипак имамо и част и образ. Нисмо пљунули на толике жртве из периода 1941-1945. и нисмо то заборавили. Ако тада нисмо били полтрони, када су многи у Европи били и полтрони и квислинзи, сада имамо прилику да покажемо тој Европи ко је и где био ратних година, да пуном снагом загазимо „стројак“. Срећно момци!
Gde se krije plamen
četnistva?
Na izgled lakog pitanja, odjednom se stvorilo dosta pretpostavki, a koje su to pitanje učinile tezim nego što se mislilo...
Ustvari pitanje je bilo jednostavno, a jednostavnosti su proste I savrsene...
Ako govorimo o plamenu Bradonja od '41... taj plamen je započet
u jednoj dvorisnoj supi na Rudniku...
Ustvari pitanje je bilo jednostavno, a jednostavnosti su proste I savrsene...
Ako govorimo o plamenu Bradonja od '41... taj plamen je započet
u jednoj dvorisnoj supi na Rudniku...
петак, 24. април 2015.
Милошевић је у Хагу можда био отрован, али је његова смрт свакако - убиство
Током свих 9 година протеклих од завршетка његове усамљене борбе за одбрану себе и своје земље од лажних оптужби које су фабриковале NATO-државе, а само је једна држава - Русија - захтевала јавну истрагу околности те смрти. Оним што је изговорио министар иностраних послова, Сергеј Лавров, Русија је ставила до знања да није спремна да тим поводом прихвати уклањање од одговорности Хашког трибунала и да зато захтева спровођење независне истраге смрти С. Милошевића на ванпартијској и међународној основи.
Трибунал је спровео сопствену истрагу чији су закључци наведени у извештају који је написао тадашњи потпредседник Међународног суда за бившу Југославију, судија Кевин Паркер, а у којем је, како се и очекивало, трибунал скинуо са себе сваку одговорност због смрти заточеника.
Међутим, смрт не може да остане без истраге, будући да многа питања која се односе на околности у којима је она наступила остају без одговора, а они који су криви за ту смрт остају некажњени.
Свет не може да прима рат за мир, а бруталност за демократију.
Свет не може да се односи толерантно према владама које презиру мир, хуманост, суверенитет народа, самоопредељење народа и владавину закона.
Смрт Слободана Милошевића очигледно се показала као једини излаз из ћорсокака у којем су се нашле земље NATO-а пошто су наступиле као његови тужиоци пред трибуналом у Хагу.
Пропаганда против Милошевића попримила је размере без преседана. У западним медијима сам процес је представљен као највећа историјска драма, као позоришни комад у којем злочинац на крају мора да одговара за све своје злочине. Али, пошто такви злочини нису били откривени, сем оних које је починио NATO, сви напори да се фабрикује кривични предмет против Милошевића претворили су се у фарсу.
Са становишта NATO-а сам тај процес био је неопходан да би се оправдали агресија против Југославије и пуч који су извеле обједињене снаге демократске опозиције у Београду и који је подржао NATO.
Као резултат тог пуча, демократија у Југославији је коначно уништена, а Србија сведена на статус протектората попут Норвешке у време В. Квислинга.
Уследило је нелегално хапшење Милошевића, које су фактички извеле снаге NATO-а у Београду, затим његово незаконито задржавање у Централном затвору Београда и исто тако нелегално одвођење у бивши затвор Гестапоа у Шевенинген, близу Хага и каснији шоу са судским процесом - све су то били делови драме која је извођена за светску публику и која је могла да има само два исхода: осуду или смрт председника Милошевића.
Будући да осуда Милошевића није била могућа после свих доказа које је суд чуо, његова смрт постала је једини излаз за NATO силе. Јер, ослобађање бившег председника срушило би читав систем ратне пропаганде NATO машине и нанело ударац интересима земаља Запада, које су ту алијансу употребиле као челичну песницу.
Очигледно да NATO није очекивао да ће Милошевић моћи да се успешно брани, тим пре, са таквом смелошћу и одлучношћу. Почетак процеса медији су константно преносили, новине су на насловним странама објављивале саопштења на ту тему. Суђење Милошевићу требало је да буде највећи догађај века.
Међутим, убрзо је медијско расветљавање тог процеса било прекинуто, а информисање о процесу остало на последњим страницама различитих издања. Ствари су кренуле страховито лоше по NATO страну и то од самог почетка.
Тужилаштво, односно САД и њихови савезници, нису очекивали да ће Милошевић почети стварно да брани сам себе. То је произлазило из неадекватних и контрадикторних закључака које је доставило тужилаштво, као и из његове потпуне неспособности да поднесе неки доказ који би издржао бар површну истрагу. Судски предмет се распршио готово на самом почетку, али пошто је већ почео, морао је и да се наставља.
Да је оптужба укинута или да је Милошевић ослобођен, то би имало огромне геополитичке и геостратешке последице. NATO би морао да објасни реалне разлоге агресије против Југославије, а лидери тих истих земаља суочили би се са оптужбама за ратне злочине. Пад престижа било би тешко измерити. Једини излаз за NATO био је да се процес заврши и да не допусти ослобађање Милошевића и признање читаве истине о рату. Из тога је логично произлазила смрт Милошевића у затвору и прекидање процеса.
Паркеров извештај садржи чињенице које показују да је током лечења Милошевића трибунал допустио поступке који имају својства кривичног дела. Представницима трибунала речено је и стално понављано да је Милошевић озбиљно болестан, да има проблеме са срцем и да му је након потребних испитивања болести неопходно одговарајуће лечење и потпуни одмор пре обнављања судског процеса. Међутим, трибунал је константно игнорисао савете лекара и приморавао Милошевића да учествује у процесу потпуно свестан да ће га убити напетост која је присутна на заседањима суда.
Лечење у Русији, које су лекари препоручили, трибунал је одбио очигледно из политичких разлога, а интересе организатора тог судилишта, у чему год да су они били, ставио изнад здравља Милошевића. Другим речима, они су свесно одустали од неопходног лечења схватајући да то може проузроковати његову смрт. Са становишта кривичног права сам тај немар може да се квалификује као убиство.
Међутим, у Паркеровом извештају постоје и неке необјашњиве чињенице које захтевају даље проучавање пре него што се искључи варијанта о коришћењу отрова или лекова јаког дејства који би могли да нашкоде здрављу Милошевића: у његовом телу су откривени трагови употребе таквих лекова као што су „рифампицин“ и „дроперидол“. У вези с тим није спроведена потребна истрага, а тај податак остао је без јасног објашњења.
Ове чињенице заједно са необјашњеним кашњењем приликом предавања тела медицинском особљу ради патолошко-анатомске анализе, изазивају озбиљна питања на која још увек није добијен одговор.
Без обзира на све нелогичне закључке који омогућавају да се са трибунала скину све оптужбе, Паркеров извештај даје основ да се поведе јавна истрага околности под којима је наступила смрт председника Милошевића. Према документима која је објавио WikiLeaks, Т. Мекфаден, управник затвора ОУН у којем се налазио Милошевић, достављао је америчким властима информације о Милошевићу током боравка у затвору и судског процеса, а чињеница да је Милошевић написао писмо руској амбасади неколико дана пре смрти, уверила га је у мишљењу да је председник отрован. Нажалост, Милошевић је умро пре него што је писмо стигло на одредиште за одговор.
Све ове чињенице захтевају јавну међународну анализу читавог скупа околности које се тичу смрти председника Милошевића. Анализу треба извести не само ради њега самог и ради његове удовице Мире Марковић и њиховог сина, већ и ради свих нас који живимо у условима константних агресивних поступака и пропаганде NATO.земаља.
То захтева правда, то захтевају мир и безбедност.
недеља, 19. април 2015.
Св. Сава није био далековид ...
... као Вучић и Дачић и није знао да су папе ретроактивно непогрешиве
ПЛАНЕТАРНА КОМЕДИЈА: КАРДЕЉЕВ УНУК ОБЕЋАО СРБИМА ДА ЋЕ ИХ ФРАНЦИСКО УВЕСТИ У ЕУ
(Дачић и секретар Ватикана Доминик Мамберти)
КАРДЕЉЕВ унук у Београду у интервјуу најзначајнијем српском националном дневнику обећава Србима да ће их папа увести у Европску унију, а као члан делегације Европског парламента коју је предводио Словак Едвард Кукан која је долетела у посету Србију да би утицала на „реформске снаге” да не иду на Параду победе 9. маја у Москви.
Пре само неколико година ово би једино могло да стане у Шојићеве враголије које је крајњим напором смишљао Нушић наших дана – Синиша Павић.
И да видите даље, Кардељев унук, храбар на деду, „упутио је критику председнику Европске комисије Жан-Клоду Јункеру” који је рекао да у наредној петолетки неће бити ширења ЕУ. Католик на прадеду, др Игор Шолтс је обавестио Србе да „на срећу, имамо и друго мишљење, а то је мишљење папе Фрање. Прошле године, папа је посетио ЕП и дао пуну подршку овом региону и рекао да ће Србија ући и пре овог рока”.
Чекајте, да ли је то исти онај папа, бриљантни језуитски ум, који је прошлог новембра рекао како се не може а да се не види „генерални утисак умора и старења Европе, која је сада ʼбакаʼ која више није плодна и витална” и да он, као човек издалека, Латиноамериканац, не може да не региструје „културу изнурене дезоријентације”.
Добро, др Шолтс, није члан неке католичке партије, он је Зелени – левичар на деду – а католички конзервативизам узима аматерски. Оно што у њему воли. Па тако, и као експерт за контролу јавних финансија, није улазио ни у то да објашњава откад је папство, у чијој надлежности вековима бејаше понуда Уније православнима, преузело и примање у – Европску унију. Или ми не разумемо да ту и нема неке разлике, те да се то ни не објашњава.
Ма шта човек мислио о Едварду Кардељу, тешко је замисливо да је и он имао на уму да ће његов унук премијеру у Београду – сем у окупационим условима – „изразити очекивање да ће на овогодишњој геј паради, односно паради поноса, бити ангажовано мање полицајаца за заштиту учесника него на прошлој”. Шта би тек Пепца рекла?!
А шта су на то рекли Срби?
То би и деда Едварда занимало, док горе негде креира самоуправни систем за Еденски врт. Ови Срби које је сусрео др Шолтс су две деценије пре ишли глоговим коцем на све што је кардељологија дала Србима. Да се деди затре семе! И да се српски народ једном заувек ослободи заблуда! Али, живот је чудо. Политика је божанска комедија. Сведочи Кардељев унук: „Са српске стране осећа се искрена жеља и воља да се иде према (таквој) Европи. То су нам поручили и председник српске владе, председница парламента и сви остали људи из политичког врха”. Машалах!
Да све ово не би остало празна прича, и српски министар иностраних послова, који је, истини за вољу, најтемељнији кардељолог међу савременим српским реформаторима – десеткаш са ФПН где се Кардељ баш проучавао у детаље – одлетео је у Брисел са министром одбране, да потпише ИПАП (Индивидуални акциони план партнерства) са НАТО-ом, што би у актуелном тренутку значило разрешење дилеме да ли ће „Србија бити коришћена за (евентуални) напад САД на Русију”.
Наш министар је пренео како је озбиљну атмосферу при стављању парафа разбијао причајући НАТО-чиновницима вицеве о НАТО-бомбардовању Србије. Млађи Столтенберг очигледно од оца није наследио љубав према „српској” турбо-севдалинци, па Ивица није могао да му отпева „Миљацку”, али је све прошло као у бајци.
(хрватски члан Председништва БиХ Драган Човић љуби Франциску руку - и наши би овако?)
И замислите колико смо ми глупи кад тај потпис схватамо озбиљно. Естрадни супер-стар међу нашим политичарима рекао је: „Од овога нема потребе правити никакав спектакл”. Уз то, ту је добит, велика добит. „Дачић је истакао да је Србије сарадњом са НАTО добила додатне гаранције да било какве косовске безбедносне снаге неће моћи да уђу на север Косова без сагласности НАTО-а”.
Види, Бога ти! А ми смо мислили да су „косовске снаге” досад све радиле „без сагласности НАТО”. Кад се прави Србин нађе на правом месту, онда се Србији отворе очи!
Ми јесмо добровољно пристали „да уступамо своју територију и ваздушни простор снагама НАТО-а у тренутку заоштравања односа између САД и Русије”, „територија Србије и њена инфраструктура могу бити коришћене за акције САД у црноморском басену, које су усмерене против Русије”, али наш министар, родом из Житорађе, није човек који би пропустио да од браће Бугара научи неке умности: као, на пример, кад се оно они сетише да „ракетни штит” не бeјaше усмерен против Русије него против Ирана.
То је тај јужњачки шарм на који је Путин падао на колена. Зато ћемо ми сви Словени добијати гас преко Турске.
Е, сад, сетимо се само оних генијалних проналазака премијера, председника и министра иностраних дела да „Србија више никад неће ратовати”. Тад још нисмо знали да Русија не би волела да јој НАТО-тенкови слободно јуре по њеној територији. Ко би рекао да би неко и некад могао имати нешто против тога.
Зато ће, за очекивати је, наше државно руководство још једном гурнути руку у торбу народних мудрости и отуд извадити: Никад не реци никад. Али само још овај пут. Јер, у питању је vis major. Лично папа нас је позвао у Унију. Папска се не одбија.
Е, за то вреди ући и у један свети рат. И да се исправи она фатална грешка Светог Саве. Он човек није тада знао да је папа непогрешив. Ту велику тајну Први ватикански концил је објавио тек 1869/1870, али, како папи и приличи, ретроактивна је. Е, да нам је Бог у оно доба дао визионаре као Дачића и Вучића, били бисмо поштеђени вековних лутања. И толиких страдања. У шта нам оде хиљаду година! Али сад нам то Ватикан, Европска унија и НАТО могу стоструко вратити. Ако дозволе САД, наравно.
Мислите да је ово што је речено – иронично?
На основу чега?
Избаците пишчеве украсе, и следите само чињенице, па питајте себе: да ли постоји другачији закључак…
Ако је тако, да ли ми живимо у Комедији? Великој планетарној комедији у којој је здрав разум најсубверзивнији материјал? Гори од свих тринитротолуена (ТНТ) овога света.
Да ли се некад запитате како се једна, наводно хумористичка емисијица, од само „24 минута”, склоњена у програму Б92 у 23.00, претворила у најозбиљнији ТВ њуз-магазин српског новинарства? Да ли је могуће да се само из зафрканције може говорити понешто логично у овој земљи?
Понекад се чини да се све више људи, као и сâм, у Србији, а и у Европи, иако се тим мање бавим, панично а тихо концентрише на питање када ће зазвонити. И како ће се овај сан-комедија засечен тим изненадним реским звуком нормалности, као невидљивим ласером, распрснути нама у лице или изнад наших глава? И како ћемо се сви над тим „смејати као луди”.
Али, више нећемо бити луди. Тај дан није тако далеко, као што у комедији изгледа.
ПЛАНЕТАРНА КОМЕДИЈА: КАРДЕЉЕВ УНУК ОБЕЋАО СРБИМА ДА ЋЕ ИХ ФРАНЦИСКО УВЕСТИ У ЕУ
(Дачић и секретар Ватикана Доминик Мамберти)
КАРДЕЉЕВ унук у Београду у интервјуу најзначајнијем српском националном дневнику обећава Србима да ће их папа увести у Европску унију, а као члан делегације Европског парламента коју је предводио Словак Едвард Кукан која је долетела у посету Србију да би утицала на „реформске снаге” да не иду на Параду победе 9. маја у Москви.
Пре само неколико година ово би једино могло да стане у Шојићеве враголије које је крајњим напором смишљао Нушић наших дана – Синиша Павић.
И да видите даље, Кардељев унук, храбар на деду, „упутио је критику председнику Европске комисије Жан-Клоду Јункеру” који је рекао да у наредној петолетки неће бити ширења ЕУ. Католик на прадеду, др Игор Шолтс је обавестио Србе да „на срећу, имамо и друго мишљење, а то је мишљење папе Фрање. Прошле године, папа је посетио ЕП и дао пуну подршку овом региону и рекао да ће Србија ући и пре овог рока”.
Чекајте, да ли је то исти онај папа, бриљантни језуитски ум, који је прошлог новембра рекао како се не може а да се не види „генерални утисак умора и старења Европе, која је сада ʼбакаʼ која више није плодна и витална” и да он, као човек издалека, Латиноамериканац, не може да не региструје „културу изнурене дезоријентације”.
Добро, др Шолтс, није члан неке католичке партије, он је Зелени – левичар на деду – а католички конзервативизам узима аматерски. Оно што у њему воли. Па тако, и као експерт за контролу јавних финансија, није улазио ни у то да објашњава откад је папство, у чијој надлежности вековима бејаше понуда Уније православнима, преузело и примање у – Европску унију. Или ми не разумемо да ту и нема неке разлике, те да се то ни не објашњава.
Ма шта човек мислио о Едварду Кардељу, тешко је замисливо да је и он имао на уму да ће његов унук премијеру у Београду – сем у окупационим условима – „изразити очекивање да ће на овогодишњој геј паради, односно паради поноса, бити ангажовано мање полицајаца за заштиту учесника него на прошлој”. Шта би тек Пепца рекла?!
А шта су на то рекли Срби?
То би и деда Едварда занимало, док горе негде креира самоуправни систем за Еденски врт. Ови Срби које је сусрео др Шолтс су две деценије пре ишли глоговим коцем на све што је кардељологија дала Србима. Да се деди затре семе! И да се српски народ једном заувек ослободи заблуда! Али, живот је чудо. Политика је божанска комедија. Сведочи Кардељев унук: „Са српске стране осећа се искрена жеља и воља да се иде према (таквој) Европи. То су нам поручили и председник српске владе, председница парламента и сви остали људи из политичког врха”. Машалах!
Да све ово не би остало празна прича, и српски министар иностраних послова, који је, истини за вољу, најтемељнији кардељолог међу савременим српским реформаторима – десеткаш са ФПН где се Кардељ баш проучавао у детаље – одлетео је у Брисел са министром одбране, да потпише ИПАП (Индивидуални акциони план партнерства) са НАТО-ом, што би у актуелном тренутку значило разрешење дилеме да ли ће „Србија бити коришћена за (евентуални) напад САД на Русију”.
Наш министар је пренео како је озбиљну атмосферу при стављању парафа разбијао причајући НАТО-чиновницима вицеве о НАТО-бомбардовању Србије. Млађи Столтенберг очигледно од оца није наследио љубав према „српској” турбо-севдалинци, па Ивица није могао да му отпева „Миљацку”, али је све прошло као у бајци.
(хрватски члан Председништва БиХ Драган Човић љуби Франциску руку - и наши би овако?)
И замислите колико смо ми глупи кад тај потпис схватамо озбиљно. Естрадни супер-стар међу нашим политичарима рекао је: „Од овога нема потребе правити никакав спектакл”. Уз то, ту је добит, велика добит. „Дачић је истакао да је Србије сарадњом са НАTО добила додатне гаранције да било какве косовске безбедносне снаге неће моћи да уђу на север Косова без сагласности НАTО-а”.
Види, Бога ти! А ми смо мислили да су „косовске снаге” досад све радиле „без сагласности НАТО”. Кад се прави Србин нађе на правом месту, онда се Србији отворе очи!
Ми јесмо добровољно пристали „да уступамо своју територију и ваздушни простор снагама НАТО-а у тренутку заоштравања односа између САД и Русије”, „територија Србије и њена инфраструктура могу бити коришћене за акције САД у црноморском басену, које су усмерене против Русије”, али наш министар, родом из Житорађе, није човек који би пропустио да од браће Бугара научи неке умности: као, на пример, кад се оно они сетише да „ракетни штит” не бeјaше усмерен против Русије него против Ирана.
То је тај јужњачки шарм на који је Путин падао на колена. Зато ћемо ми сви Словени добијати гас преко Турске.
Е, сад, сетимо се само оних генијалних проналазака премијера, председника и министра иностраних дела да „Србија више никад неће ратовати”. Тад још нисмо знали да Русија не би волела да јој НАТО-тенкови слободно јуре по њеној територији. Ко би рекао да би неко и некад могао имати нешто против тога.
Зато ће, за очекивати је, наше државно руководство још једном гурнути руку у торбу народних мудрости и отуд извадити: Никад не реци никад. Али само још овај пут. Јер, у питању је vis major. Лично папа нас је позвао у Унију. Папска се не одбија.
Е, за то вреди ући и у један свети рат. И да се исправи она фатална грешка Светог Саве. Он човек није тада знао да је папа непогрешив. Ту велику тајну Први ватикански концил је објавио тек 1869/1870, али, како папи и приличи, ретроактивна је. Е, да нам је Бог у оно доба дао визионаре као Дачића и Вучића, били бисмо поштеђени вековних лутања. И толиких страдања. У шта нам оде хиљаду година! Али сад нам то Ватикан, Европска унија и НАТО могу стоструко вратити. Ако дозволе САД, наравно.
Мислите да је ово што је речено – иронично?
На основу чега?
Избаците пишчеве украсе, и следите само чињенице, па питајте себе: да ли постоји другачији закључак…
Ако је тако, да ли ми живимо у Комедији? Великој планетарној комедији у којој је здрав разум најсубверзивнији материјал? Гори од свих тринитротолуена (ТНТ) овога света.
Да ли се некад запитате како се једна, наводно хумористичка емисијица, од само „24 минута”, склоњена у програму Б92 у 23.00, претворила у најозбиљнији ТВ њуз-магазин српског новинарства? Да ли је могуће да се само из зафрканције може говорити понешто логично у овој земљи?
Понекад се чини да се све више људи, као и сâм, у Србији, а и у Европи, иако се тим мање бавим, панично а тихо концентрише на питање када ће зазвонити. И како ће се овај сан-комедија засечен тим изненадним реским звуком нормалности, као невидљивим ласером, распрснути нама у лице или изнад наших глава? И како ћемо се сви над тим „смејати као луди”.
Али, више нећемо бити луди. Тај дан није тако далеко, као што у комедији изгледа.
Мене је срамота, како је теби
Војско моја, кукала ти мајка
Те ’99, док су бомбе праштале по народу, тадашњи начелник Генералштаба (чувен по томе што је на првом појављивању у Хагу, баш онако војнички и достојанствено, закукао да су оброци ко за врапце, а не за генерале), обичавао је да свакодневно води тешки бој са мешаним месом код земљака у једној познатој београдској кафани.
Све док газда кафане, иначе познат по оштром језику, који никог не бренује, није запитао докле земљак генерал мисли да трпи Милошевића и његову јалову тактику „ускурчи се, па на све пристани”.
– Па, шта да радим – слегнуо је раменима генерал, таман ухваћен између беле вешалице и ражњића.
– Пуч, мајку вам вашу официрску! Пуч! – раздрао се Каре, а генерал је покупио фамилију и више га та кафана није видела.
Где нестадоше они негдашњи официри, па и ови послератни, комунистички? Јесу носили титовку и на њој петокраку, али опет, тињао је у њима неки понос, па и инат својствен славним претходницима из оних правих, српских ратова.
У Шапцу беше неки капетан Дробњак, Србенда из Црне Горе, који је мало-мало па добијао забрану напредовања, због поганог језика.
– У време Информбироа, провокатор сврати до комшије на чашицу ракије, како је некад био ред – прича капетан у глуво доба, уз мастику заплењену на пријавници од грешног македонског Шиптара. – Па га приупита: је ли, части ти, шта ти мислиш о Старом?
– Ј..о му пас матер! – дрекне комшија.
– А, што море? – пита овај даље, а све трља руке.
– Како што?! Мојој браћи сва имовина, а мене шупаљ нос до очију!
– Ама, не питам те за твог старог, аветињо, но за друга Тита!
– Ааааа, за њега… Па што га зовеш Стари, није ти ваљда ј..о матер!
Ми, проста војска, смијуљимо се кришом, а капетан грохотом, па све понавља – „ахаххахах, је л’ ти ј..о матер!”
А, шта данас имамо од славног официрског кора? Шаку башибозука залуталог у униформу, људе без части који стоје ко усрани голубови пред узурпатором.
Замислите једног, Боже ме прости, војводу Мишића како стоји пред Пашићем упишан од страха да ли ће бити смењен или ће и даље добијати дебелу државну плату. Пробајте да у неком бунилу видите Мишића како покорно салутира и по наређењу краља Александра, мегаломана и суманутог југоидеалисте, повлачи своју претходну одлуку, свестан да краљев налог значи потпуну пропаст?
– Данас само Ја одговарам, они ће други дан – смешка се Он, а смешкају се и мишеви са еполетама, срећни што их је мимоишао гнев Сведржитеља.
Он је са васкршњим јајима дошао у Батајницу, да, да, баш у ту базу одакле су пилот Омер Мехић и екипа полетели у смрт, по наређењу Његових министара. Па су, тај исти пилот и његова екипа, постхумно одликовани Медаљом алкохоличара првог реда, Орденом неспособне будале са мачевима и Лентом кривца за шест смрти највишег ранга.
Кога ћете ви кукавци једног дана да браните, кад ни себе не смете? Друга-хероја су вам облатили, и његову породицу оцрнили, шта мислите, јадови, да вас чека једног дана? Подиже глас шака пензионисаних ваздухопловаца, па и она утихну затрпана салвама лажи и баражном ватром безочне наПРДне пропаганде, потпомогнуте такозваном комисијом која је себи купила карту за пакао, у једном правцу. Истина је стрељана без суђења. Омер Мехић је закопан на ђубришту, као пас, испраћен ужасном ћутњом колега и претпостављених.
Српска војско, кукала ти мајка… Мене је срамота, како је теби?
Те ’99, док су бомбе праштале по народу, тадашњи начелник Генералштаба (чувен по томе што је на првом појављивању у Хагу, баш онако војнички и достојанствено, закукао да су оброци ко за врапце, а не за генерале), обичавао је да свакодневно води тешки бој са мешаним месом код земљака у једној познатој београдској кафани.
Све док газда кафане, иначе познат по оштром језику, који никог не бренује, није запитао докле земљак генерал мисли да трпи Милошевића и његову јалову тактику „ускурчи се, па на све пристани”.
– Па, шта да радим – слегнуо је раменима генерал, таман ухваћен између беле вешалице и ражњића.
– Пуч, мајку вам вашу официрску! Пуч! – раздрао се Каре, а генерал је покупио фамилију и више га та кафана није видела.
Где нестадоше они негдашњи официри, па и ови послератни, комунистички? Јесу носили титовку и на њој петокраку, али опет, тињао је у њима неки понос, па и инат својствен славним претходницима из оних правих, српских ратова.
У Шапцу беше неки капетан Дробњак, Србенда из Црне Горе, који је мало-мало па добијао забрану напредовања, због поганог језика.
– У време Информбироа, провокатор сврати до комшије на чашицу ракије, како је некад био ред – прича капетан у глуво доба, уз мастику заплењену на пријавници од грешног македонског Шиптара. – Па га приупита: је ли, части ти, шта ти мислиш о Старом?
– Ј..о му пас матер! – дрекне комшија.
– А, што море? – пита овај даље, а све трља руке.
– Како што?! Мојој браћи сва имовина, а мене шупаљ нос до очију!
– Ама, не питам те за твог старог, аветињо, но за друга Тита!
– Ааааа, за њега… Па што га зовеш Стари, није ти ваљда ј..о матер!
Ми, проста војска, смијуљимо се кришом, а капетан грохотом, па све понавља – „ахаххахах, је л’ ти ј..о матер!”
А, шта данас имамо од славног официрског кора? Шаку башибозука залуталог у униформу, људе без части који стоје ко усрани голубови пред узурпатором.
Замислите једног, Боже ме прости, војводу Мишића како стоји пред Пашићем упишан од страха да ли ће бити смењен или ће и даље добијати дебелу државну плату. Пробајте да у неком бунилу видите Мишића како покорно салутира и по наређењу краља Александра, мегаломана и суманутог југоидеалисте, повлачи своју претходну одлуку, свестан да краљев налог значи потпуну пропаст?
– Данас само Ја одговарам, они ће други дан – смешка се Он, а смешкају се и мишеви са еполетама, срећни што их је мимоишао гнев Сведржитеља.
Он је са васкршњим јајима дошао у Батајницу, да, да, баш у ту базу одакле су пилот Омер Мехић и екипа полетели у смрт, по наређењу Његових министара. Па су, тај исти пилот и његова екипа, постхумно одликовани Медаљом алкохоличара првог реда, Орденом неспособне будале са мачевима и Лентом кривца за шест смрти највишег ранга.
Кога ћете ви кукавци једног дана да браните, кад ни себе не смете? Друга-хероја су вам облатили, и његову породицу оцрнили, шта мислите, јадови, да вас чека једног дана? Подиже глас шака пензионисаних ваздухопловаца, па и она утихну затрпана салвама лажи и баражном ватром безочне наПРДне пропаганде, потпомогнуте такозваном комисијом која је себи купила карту за пакао, у једном правцу. Истина је стрељана без суђења. Омер Мехић је закопан на ђубришту, као пас, испраћен ужасном ћутњом колега и претпостављених.
Српска војско, кукала ти мајка… Мене је срамота, како је теби?
"Zemlje EU su na samrti"
Neće da vide ono što je sve izvesnije...
Po Egdalu, vlada Grčke je najzad shvatila da mora da igra "smrtonosnu igru moći na asimetričan način" pa se okreće Moskvi i Pekingu, nakon što je naišla "na zid" u pregovorima s Trojkom, prenosi Sputnjik.
- Grčka je bukvalno Ahilova peta evra i Vašington i Vol strit je napadaju s divljaštvom neviđenim još od azijske i ruske ekonomske krize 1997. i 1998. godine - ističe Egdal.
Tražeći od Grčke, pogođene teškom finansijskom krizom krajem 2009, da uvodi dodatne mere štednje, Nemačka očigledno zanemaruje lekciju koju je dobila tridesetih godina prošlog veka da štednja nikad ne reašava ekonomsku krizu već se to postiže samo realnim ekonomskim rastom, naglašava Egdal.
Po njemu je Ciprasov sastanak sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom "korak u pravom smeru", koji bi mogao da promeni budućnost Grčke i cele EU. Egdal naglašava da je Putin ponudio Grčkoj vrlo lukrativnu pogodbu - da uzme učešće u tzv. "Turskom toku", čime bi ova zemlja mogla da postane jedan od glavnih energetskih distributivnih centara u Evropi.
Cipras je zauzvrat obećao da će se suprotstaviti bilo kakvim novim sankcijama Rusiji, što je izazvalo bes u Vašingtonu, koji je Grčku označio kao ruskog "trojanskog konja" u EU.
Egdal iznosi sumnju da bilo šta može da reši grčke ekonomske probleme "i finansijsku krizu s kojom će se EU uskoro neizbežno suočiti", ukoliko Unija "definitivno ne raskine" sa svetom u kojem dominira dolar i ne okrene se Istoku, pridružujući se Evroazijskoj ekonomskoj uniji i projektu Novog puta svile, koji predvodi Kina".
- U suprotnom će se i cela EU "udaviti u sopstevenim dugovima i ekonomskoj depresiji kao danas Grčka - upozorava Egdal.
ОНО ШТО НИСМО ЗНАЛИ О АГРЕСИЈИ НА СРЈ И NATO ДОКТРИНА У ПЕТ ЕТАПА
Агресијом на СРЈ NATO није остварио циљеве, оно што NATO није успео уништила је „октобарска власт”
Данас смо овде окупљени ради сећања на догађаје са краја 20. века које је обележила агресија NATO на СРЈ. Под слоганом да се не заборави желимо саопштењима још једном да искажемо наша продубљена сазнања о минулим историјским догађајима. Ми смо пре шест година, уз учешће стотине најпознатијих имена из света геполитике и науке, као људи који се бавe савременом историјом, изразили непобитну оцену да је западна хемисфера земљине кугле захваћена дубоким сумраком. Данас, иако амбиције овог скупа немају за циљ да врше опсежне и свеобухватне анализе, можемо симболички закључити да је Запад у дубоком мраку, а да се сумрак проширио на остатак света.
Такво стање у коме се налази савремени свет захтева од нас да методом историјске анализе и другим инструментаријем проширимо истраживања или укажемо на корене зла које прети цивилизацији. Усудио бих се да тврдим, упркос томе што ћу бити оспорен, да присуствујемо процесу ревидирања историјских тековина Другог светског рата, односно да живимо у једној од фаза планетарног – преведено на језик историјске науке – Трећег светског рата. Постоји много показатеља да се рат између NATO (САД) и осталог света шири и да има глобалне димензије. Ствар је историјске науке да ову тезу докаже или оспори. Али Јалта више не постоји. Где су данас њени резултати? Шта је Исток, а шта Запад? Где је биполарни свет? Ко су носиоци глобалне политике? Колико је ратова вођено од Јалте до данас? Како изгледа геополитичка мапа света и ко су протагонисти њеног мењања?
РУШЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ ИСТОКА
Ако је период од завршетка Другог светског рата био обележен појединачним војним интервенцијама ради сузбијања антиколонијалних побуна, онда су последња деценија 20. и почетак 21. века обележени коалиционом агресијом западних сила, окупљених у NATO. Носиоци аката оружање агресије су чланице NATO са САД на челу, које су, ради остваривања својих стратегијских интереса и циљева, изашле из оквира Вашингтонског уговора као одбрамбеног савеза, погазили повељу УН и друга акта која проистичу из међународног права.
Дестабилизацији, рушењу територијалног интегритета и суверенитета СФРЈ предходили су дестабилизација и рушење целокупне архитектуре и друштвеног поретка источне геополитичке хемисфере, која почиње падом Берлинског зида, распадом СССР, разбијањем Чехословачке и деструкцијом Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније итд. Паралелно са тим процесом, следиле су интервенције у Ираку, Авганистану те сукоби на рубним деловима СССР и грађански сукоби унутар Руске Федерације.
Поводи за војно ангажовање NATO на челу са САД били су засновани на обмањивању светске и сопствене јавности са циљем легализације политике новог интернационализма и оружаних интервенција, који су имале за циљ да ограниче суверенитет држава, сматрајући да су у ту сврху допуштена све средства. Британски дипломата Роберт Купер три године од NATO агресије на СРЈ изнео је тезу да је „постмодерни свет (је) суочен са изазовом да се привикне на идеју двоструких стандарда..., да се вратимо на грубље методе ранијег доба – силу, превентивни напад, обману, све што је потребно да би се носили са онима који још живе у свету 19. века. Међу собом ми се држимо права, али, када делујемо у џунгли, онда морамо да користимо законе џунгле”.
Премда међународно право забрањује не само примену већ и претњу силом, ове земље су, примера ради, за последњих четврт века на овај или онај начин ратовале поред осталог у Панами (1989), Ираку (1991), Сомалији (1992), БиХ (1995), Судану (1996), Југославији (1999), Авганистану (од 2001), Ираку (од 2003), Либији (од 2011) те Египту и Сирији, данас и у Украјини.
Подразумевам да је експертима из области геополитике и људима из света науке и историје савременог света познато да је NATO за остваривање интервенцистичког похода према региону Северне Африке и Централне Азије према идеји Бжежинског из Велике шаховске табле пројектовао „Доктрину у пет етапа”. Она је имала за циљ да за NATO, а пре свега САД омогући етапно овладавање земаљским и космичким простором ширег дела земаљске кугле.
Прва етапа имала је за циљ да дестабилизује руски географски простор, баци Русију на колена и методом самодеструкције јој уништити војни и економски потенцијал. Довођењем Русије у стање „самонедовољности” требало је учинити је неспособном за било какву улогу на глобалној политичкој сцени, маргинаолизовати њен утицај у међународним институцијама и форумима. Потом, или истовремено, било је потребно дестабилизовати југоисточни део Европе и онемогућити или успорити даљу хомогенизацију Европске уније.
ДРУГА ЕТАПА: ОКУПАЦИЈА БАЛКАНА
Друга етапа је експеримент војне интервенције и окупација Балкана. Агресија на СРЈ била је софистикована варијанта вишедимензионалне интервенције, односно агресије. Један од циљева је био „генерална проба” војне интервенције са циљем да гажењем међународних правних норми могу реализовати остваривање својих империјалистичких циљева и интереса. Имајући у виду „стратегију контролисане кризе”, којом се до оружане агресије долази остваривањем више претходних етапа, створен је монструозни изум „хуманитарне катастрофе” и „колатералне штете”. Пред међународном јавношћу то је покушај самолегализације чина агресије.
Амерички сенатор Џозеф Бајден (сада потпредседник САД) у свом говору одржаном 22. јула 1999. године у Међународном центру „Вудро Вилсон”, поводом завршетка агресије NATO на СРЈ, изнео је шира америчка искуства из целе деценије с краја 20. века, рекавши: „Кампања ваздушних удара на СРЈ (не користи ни термин војна интервенција ни агресија; прим. Ј. М.) је први рат који су водиле европске демократије” (до тада нисмо били обавештени да групе земаља ваздушним ударима успостављају демократију у другим земљама). Затим, поменути Бајден каже да тај рат „вероватно неће бити и последњи”. „Став САД је да се морају прилагодити (нове демократије; прим. Ј. М.) таквом промењеном свету стварањем нових политика и често нових начина деловања”.
bajdenkosovoУважени сенатор потом изражава веома искрено и страх и задовољство, и каже: „Могло је доћи до ширења сукоба, а савезници NATO Грчка и Турска могли су завршити на супротним странама”. Желим још мало да се позабавим реториком овог острашћеног србомрсца из 90-тих година прошлог века, данас нашег „осведоченог пријатеља”. Ево шта даље каже: „Супротно очекивањима, Република Српска није експлодирала, демократска Црна Гора је успела да се одржи, реноме САД због ваздушних удара успео да се одржи и није претрпео никакву штету на Балкану, тј. он је тиме и порастао. Темељ наше политике према Југославији, с обзиром на Босну и Косово, била је жеља за очувањем јединства унутар NATO. Учешће европских земаља било је потребно јер усамљенички подухват се не би могао политички оправдати пред америчким народом”. И ево кључне реченице: „У септембру 1992. године остао сам усамљен у позиву на политику 'узлети и удари', да би смо тек сада усвојили такву политику”. Бајдену се очито није посрећило да 1992. године „узлети и удари”, али је очигледно да је агресија на СРЈ била дуго припремана, готово пуних седам година.
УНИШТЕЊЕ БАЛКАНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Вратићу се још једном на реализацију политичке „Доктрине у пет етапа”. Већ сам рекао да је агресија на СРЈ била део или глобални циљ друге етапе, у којој је требало испробати функцонисање „контролисане кризе”, стратегије „перманенте претње – употребе силе”, те експеримент вишедимензионалне интервенције: копнена операција, ваздухопловне операције, космичка, електронска и противелектонска, поморска доктрина, доктрина употребе ракетне технике.
Последица свих ових експермената најновијом војном технологијом је планирана промена друштвеног система, геоекономске политике, демографско уништење и смањење људског потенцијала применом радиоактивног материјала, уништење цивилизацијских тековина, споменика културе, промена културе, сећања и порекла. Доктрина промене свести и људског ума је „цивилизацијски задатак”, који нам је недавно дошао из Немачке. Прихватање те доктрине би требало да нам коначно створи услове за пуноправног члана Европске уније. Веома жалим што ми се већ мозак постепено суши и што не могу да аплицирам на бар део овог цивилазијског достигнућа.
И сада се питам да ли је то филмска верзија „апокалипсе” пројектоване у Холивуду и настале на идеји, сценарију, створеном у Вашинтону, Бриселу, Лондону или Бону? Немам одговор на то питање. И још нешто се питам: има ли места на земаљкој кугли за још једно пристајање Нојевог ковчега.
NATO-експеримент in vivo, реализован у крсташком походу на СР Југославију, дао је зелено светло NATO да започне трећу етапу доктрине – поход на Северну Африку и Блиски Исток – увођењем једног Арапског пролећа. Нажалост, клима се није променила: уместо Арапског пролећа, Запад је захватила дубока и дуготрајна јесен. Нема више коалиције. NATO је показао страх и доживео пораз баш од оних које је обилато помагао у рушењу цивилизацијских тековина и деструкцији свeга постојећег. NATO више нема коалиционо јединство тзв. западних демократија. Сада има „коалицију вољних”. Усудио бих се да кажем: „коалицију невољних”. Пред историјом ће одговарати за деструкцију целе једне цивилизације, за огромне људске и материјалне жртве и за враћање два континента неколико векова уназад.
Невољно је отпочео и експеримент примене доктрине у четвртој и петој фази. Дестабилизација Украјине и нови хладни рат дошли су хаотично и без могућности успостављања било какве контроле на том простору, из озбиљну претњу оружане форме једне од етапа Трећег светског рата. NATO је сматрао да ће веома лако доћи пред врата Кине и њеног опкољавања са свих страна света, а борбу против тероризма намеравао је да искористи као утемељену позицију у међународном праву и Повељи УН да може интервенисати на копну, мору и ваздуху, свуда где су амерички интереси.
АГРЕСИЈА ЈЕ ОДЛОЖЕНА ЗА СЕДАМ ГОДИНА
Тероризам – кога су произвели и обилато помагали као снаге за дестабилизацију и угрожавање безбедности појединих држава које им стоје на путу остваривања стратешких интереса – вратио им се као бумеранг. Стигао је пред њихова врата. Излаза нема, са исламским и арапским светом мора се поделити отето богатство. Даље, како каже Александар Зиновјев, срушена је „идеологија пљачкаша”.
srbija1999Као што смо чули од господина Бајдена, „идеологија пљачкаша” је на простору СРЈ требало да заживи још 1992. године. NATO је имао усвојену Директиву одмах после довођења снага ИФОР у БиХ, а јавно се почео бавити припремама оперативних планова у првој половини 1998. године. Заузет је став да NATO мора показати способност да разреши кризу на Балкану „гашењем пожара на Косову и Метохији”.
У његовим проценама, које су сервиране из централа обаваштајних служби чланица NATO, изражено је очекивање да ће, цитирам: „Срби изгубити контролу и да ће бити изазвани на неку од акција сличних оној у Сарајеву (Маркале), што ће покренути NATO на војну интервенцију”. У процени се даље каже да за успостављање трајног мира Србију треба онеспособити да се брани, натерати је да исцрпе ресурсе и да изгуби наду у помоћ Русије. „Што се тиче Косова, развој ситуације на терену и јачање ОВК довешће Србе до тога да изгубе самоконтролу и буду изазвани да предузму неразумљиве кораке са аспекта неприхватљивости за међународну заједницу. На један и други начин сцену из Сарајева требало би поновити, а након тога није тешко разумети какве мере ће NATO предузети. Србија је великој заблуди ако заиста сматра да ће уништити тзв. ОВК. ОВК ће после војне интервенције NATO бити у позицији да диктира услове за успостављање мира и уставног решења. Косово је на најшири могући начин интернационализивано и нема повратка на постојеће стање. Разбијање Србије је услов за успостављање трајне контроле над овим простором и NATO ће имати приоритет у својим плановима, а САД ће морати да редефинишу своју политичку доктрину кад се ради о овом делу Европе”.
Претходно изнето представља само један сегмент процене на основу које је издата Директива генералног секретара NATO Хавијера Солане да Политички и Војни комитет NATO већ 25. јуна 1998. године отпочну са припремама планова за агресију. Војном комитету је наложено да размотри све аспекте политичких, правних и војних импликација будућих акција NATO на Косову и Метохији и Србији, како оних које би требало да имају карактер „одвраћања”, тако и оних које могу бити изведене по моделу класичне војне интервенције. Савет NATO се определио да своје политичке и друге мере води сагласно стратегији „управљања кризама”.
СРПСКИ ОТПОР: „ВОЈСКА У ПОКРЕТУ“
После доношења Директиве, уследиле су претње. Клаус Кинкел: „Косово и СРЈ не могу бити искључене из одлуке о војној интервенцији. Друге Босне не сме бити”. Ибер Ведрин, министар иностраних послова Француске: „Ситуација на Косову је експлозивна. Правни оквир за интервенцију постоји. Присилити Русију да подржи све мере које предузима NATO”. Хавијер Соланa: „NATO интервенција није искључена, војни комитет, команда NATO и Савет NATO требало би да израде планове операције за сваку варијанту”. На том фону проиграна је командно-штабна вежба „Криза југ” као модел за агресију на СРЈ, и „Криза север”, којом је разрађен сукоб NATO са Русијом ако пружи подршку СР Југославији.
Желим да вас обавестим да је информација о почетку припрема агресије NATO достављена војном и државном врху СР Југославије 29. маја 1998. године, а 23. јуна исте године Војска Југославије имала је листу циљева за селективне ваздушне ударе ако то NATO процени неопходним. У односу на ову листу, која је обухватила како војне тако и цивилне циљеве, до чина саме агресије она је расла. Под истим датумом достављена је информација о припреми копнене операције, у којој је бројно стање употребљеног људства од 27.000 нарасло до почетка агресије на 170.000 људи, без изражене спремности већине земаља да учествује са својим људством.
План ове операције никад није усвојен, супростављао му се Клинтон, а нарочито Немци, посебно у Бундестагу, који су сваки пут повећавали бројно стање како би осујетили њено усвајање у националним парламентима. Разлог Немачке опструкције је њима познат.
Како се приближавала јесен, из страха да временске прилике на Балкану умање или онемогуће војну интервенцију, нервоза у NATO је била све већа. Нелегалност агресије и неслагање појединих чланица отежавали су постизање неопходног консенсуса.
Откривањем планова за агресију (1. октобра 1998) и применом стратегије „војске у покрету” и дисперзије (премештање) циљева, NATO је био онемогућен да постигне стратегијско изненађење којим би реализовао варјанту блицкрига и за 96 сати уништио кључне војне и инфраструктурне ресурсе, а потом извршио окупацију и срушио уставни поредак Савезне Републике Југославије.
Зимски период 1998/99. искориштен је за припрему ОВК и укупне инфраструктуре за почетак оружане интервенције. Требало је наћи повод по моделу „Маркала”, одржати састанак у Рамбујеу и наметањем Анекса Б створити услове за почетак агресије. О самој агресији ни сада ни убудуће и никад неће бити довиљно да се говори, још мање да се заборави.
Да закључим: упркос великим људским и материјалним жртвама, окупацији Косова и Метохије и увођењу протектората над СР Југославијом, NATO није остварио своје циљеве. NATO није победник у том злочиначком подухвату. Војска Југославије није поражена. Народ је показао снагу и величину отпора. Статус поражене стране је прихватила политика којој је било помогнуто свим средствима да дође на власт. Оно што NATO није уништио уништила је и распродала „октобарска власт”. Заједно са NATO, одговорни су за учињене злочине.
ТРИ ТАЧКЕ ПРОТИВ ЗАБОРАВА
Зато покрећем иницијативу:
1. Да се обнови захтев за ратну штету учињену актом агресије NATO на СР Југославију;
2. Да се обнови оптужница против 14 лидера из састава чланица NATO и по налажењу истражних органа прошири новим именима одговорним за ратне злочине, уништење привредних и економских ресурса и намером да употребом силе измене уставно уређење СР Југославије;
3. Да се покрене иницијатива путем медија и притисцима на државне структуре код свих релевантних међудржавних фактора да се изврши оцена и ревизија фалсификоване историјске истине о следећим догађајима: Маркалама у Сарајеву, операцијама „Бљесак” и „Олуја”, те Сребреници и злочинима које су муслиманске снаге извршиле над српским становништвом у селима око Сребренице (1992-93) и Сарајеву, а затим и Рачку као непосредном поводу за агресију на СР Југославију.
Аутор је генерал-потпуковник у пензији и обавештајни официр који је успео да се 1998. године домогне планова NATO за агресију на СР Југославију. Објављени текст је његово излагање на округлом столу „Да се не заборави – не у NATO” одржаном 23. марта 2015. године у Београду. Наслов и опрема Нови Стандард
Такво стање у коме се налази савремени свет захтева од нас да методом историјске анализе и другим инструментаријем проширимо истраживања или укажемо на корене зла које прети цивилизацији. Усудио бих се да тврдим, упркос томе што ћу бити оспорен, да присуствујемо процесу ревидирања историјских тековина Другог светског рата, односно да живимо у једној од фаза планетарног – преведено на језик историјске науке – Трећег светског рата. Постоји много показатеља да се рат између NATO (САД) и осталог света шири и да има глобалне димензије. Ствар је историјске науке да ову тезу докаже или оспори. Али Јалта више не постоји. Где су данас њени резултати? Шта је Исток, а шта Запад? Где је биполарни свет? Ко су носиоци глобалне политике? Колико је ратова вођено од Јалте до данас? Како изгледа геополитичка мапа света и ко су протагонисти њеног мењања?
РУШЕЊЕ АРХИТЕКТУРЕ ИСТОКА
Ако је период од завршетка Другог светског рата био обележен појединачним војним интервенцијама ради сузбијања антиколонијалних побуна, онда су последња деценија 20. и почетак 21. века обележени коалиционом агресијом западних сила, окупљених у NATO. Носиоци аката оружање агресије су чланице NATO са САД на челу, које су, ради остваривања својих стратегијских интереса и циљева, изашле из оквира Вашингтонског уговора као одбрамбеног савеза, погазили повељу УН и друга акта која проистичу из међународног права.
Дестабилизацији, рушењу територијалног интегритета и суверенитета СФРЈ предходили су дестабилизација и рушење целокупне архитектуре и друштвеног поретка источне геополитичке хемисфере, која почиње падом Берлинског зида, распадом СССР, разбијањем Чехословачке и деструкцијом Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније итд. Паралелно са тим процесом, следиле су интервенције у Ираку, Авганистану те сукоби на рубним деловима СССР и грађански сукоби унутар Руске Федерације.
Поводи за војно ангажовање NATO на челу са САД били су засновани на обмањивању светске и сопствене јавности са циљем легализације политике новог интернационализма и оружаних интервенција, који су имале за циљ да ограниче суверенитет држава, сматрајући да су у ту сврху допуштена све средства. Британски дипломата Роберт Купер три године од NATO агресије на СРЈ изнео је тезу да је „постмодерни свет (је) суочен са изазовом да се привикне на идеју двоструких стандарда..., да се вратимо на грубље методе ранијег доба – силу, превентивни напад, обману, све што је потребно да би се носили са онима који још живе у свету 19. века. Међу собом ми се држимо права, али, када делујемо у џунгли, онда морамо да користимо законе џунгле”.
Премда међународно право забрањује не само примену већ и претњу силом, ове земље су, примера ради, за последњих четврт века на овај или онај начин ратовале поред осталог у Панами (1989), Ираку (1991), Сомалији (1992), БиХ (1995), Судану (1996), Југославији (1999), Авганистану (од 2001), Ираку (од 2003), Либији (од 2011) те Египту и Сирији, данас и у Украјини.
Подразумевам да је експертима из области геополитике и људима из света науке и историје савременог света познато да је NATO за остваривање интервенцистичког похода према региону Северне Африке и Централне Азије према идеји Бжежинског из Велике шаховске табле пројектовао „Доктрину у пет етапа”. Она је имала за циљ да за NATO, а пре свега САД омогући етапно овладавање земаљским и космичким простором ширег дела земаљске кугле.
Прва етапа имала је за циљ да дестабилизује руски географски простор, баци Русију на колена и методом самодеструкције јој уништити војни и економски потенцијал. Довођењем Русије у стање „самонедовољности” требало је учинити је неспособном за било какву улогу на глобалној политичкој сцени, маргинаолизовати њен утицај у међународним институцијама и форумима. Потом, или истовремено, било је потребно дестабилизовати југоисточни део Европе и онемогућити или успорити даљу хомогенизацију Европске уније.
ДРУГА ЕТАПА: ОКУПАЦИЈА БАЛКАНА
Друга етапа је експеримент војне интервенције и окупација Балкана. Агресија на СРЈ била је софистикована варијанта вишедимензионалне интервенције, односно агресије. Један од циљева је био „генерална проба” војне интервенције са циљем да гажењем међународних правних норми могу реализовати остваривање својих империјалистичких циљева и интереса. Имајући у виду „стратегију контролисане кризе”, којом се до оружане агресије долази остваривањем више претходних етапа, створен је монструозни изум „хуманитарне катастрофе” и „колатералне штете”. Пред међународном јавношћу то је покушај самолегализације чина агресије.
Амерички сенатор Џозеф Бајден (сада потпредседник САД) у свом говору одржаном 22. јула 1999. године у Међународном центру „Вудро Вилсон”, поводом завршетка агресије NATO на СРЈ, изнео је шира америчка искуства из целе деценије с краја 20. века, рекавши: „Кампања ваздушних удара на СРЈ (не користи ни термин војна интервенција ни агресија; прим. Ј. М.) је први рат који су водиле европске демократије” (до тада нисмо били обавештени да групе земаља ваздушним ударима успостављају демократију у другим земљама). Затим, поменути Бајден каже да тај рат „вероватно неће бити и последњи”. „Став САД је да се морају прилагодити (нове демократије; прим. Ј. М.) таквом промењеном свету стварањем нових политика и често нових начина деловања”.
bajdenkosovoУважени сенатор потом изражава веома искрено и страх и задовољство, и каже: „Могло је доћи до ширења сукоба, а савезници NATO Грчка и Турска могли су завршити на супротним странама”. Желим још мало да се позабавим реториком овог острашћеног србомрсца из 90-тих година прошлог века, данас нашег „осведоченог пријатеља”. Ево шта даље каже: „Супротно очекивањима, Република Српска није експлодирала, демократска Црна Гора је успела да се одржи, реноме САД због ваздушних удара успео да се одржи и није претрпео никакву штету на Балкану, тј. он је тиме и порастао. Темељ наше политике према Југославији, с обзиром на Босну и Косово, била је жеља за очувањем јединства унутар NATO. Учешће европских земаља било је потребно јер усамљенички подухват се не би могао политички оправдати пред америчким народом”. И ево кључне реченице: „У септембру 1992. године остао сам усамљен у позиву на политику 'узлети и удари', да би смо тек сада усвојили такву политику”. Бајдену се очито није посрећило да 1992. године „узлети и удари”, али је очигледно да је агресија на СРЈ била дуго припремана, готово пуних седам година.
УНИШТЕЊЕ БАЛКАНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Вратићу се још једном на реализацију политичке „Доктрине у пет етапа”. Већ сам рекао да је агресија на СРЈ била део или глобални циљ друге етапе, у којој је требало испробати функцонисање „контролисане кризе”, стратегије „перманенте претње – употребе силе”, те експеримент вишедимензионалне интервенције: копнена операција, ваздухопловне операције, космичка, електронска и противелектонска, поморска доктрина, доктрина употребе ракетне технике.
И сада се питам да ли је то филмска верзија „апокалипсе” пројектоване у Холивуду и настале на идеји, сценарију, створеном у Вашинтону, Бриселу, Лондону или Бону? Немам одговор на то питање. И још нешто се питам: има ли места на земаљкој кугли за још једно пристајање Нојевог ковчега.
NATO-експеримент in vivo, реализован у крсташком походу на СР Југославију, дао је зелено светло NATO да започне трећу етапу доктрине – поход на Северну Африку и Блиски Исток – увођењем једног Арапског пролећа. Нажалост, клима се није променила: уместо Арапског пролећа, Запад је захватила дубока и дуготрајна јесен. Нема више коалиције. NATO је показао страх и доживео пораз баш од оних које је обилато помагао у рушењу цивилизацијских тековина и деструкцији свeга постојећег. NATO више нема коалиционо јединство тзв. западних демократија. Сада има „коалицију вољних”. Усудио бих се да кажем: „коалицију невољних”. Пред историјом ће одговарати за деструкцију целе једне цивилизације, за огромне људске и материјалне жртве и за враћање два континента неколико векова уназад.
Невољно је отпочео и експеримент примене доктрине у четвртој и петој фази. Дестабилизација Украјине и нови хладни рат дошли су хаотично и без могућности успостављања било какве контроле на том простору, из озбиљну претњу оружане форме једне од етапа Трећег светског рата. NATO је сматрао да ће веома лако доћи пред врата Кине и њеног опкољавања са свих страна света, а борбу против тероризма намеравао је да искористи као утемељену позицију у међународном праву и Повељи УН да може интервенисати на копну, мору и ваздуху, свуда где су амерички интереси.
АГРЕСИЈА ЈЕ ОДЛОЖЕНА ЗА СЕДАМ ГОДИНА
Тероризам – кога су произвели и обилато помагали као снаге за дестабилизацију и угрожавање безбедности појединих држава које им стоје на путу остваривања стратешких интереса – вратио им се као бумеранг. Стигао је пред њихова врата. Излаза нема, са исламским и арапским светом мора се поделити отето богатство. Даље, како каже Александар Зиновјев, срушена је „идеологија пљачкаша”.
srbija1999Као што смо чули од господина Бајдена, „идеологија пљачкаша” је на простору СРЈ требало да заживи још 1992. године. NATO је имао усвојену Директиву одмах после довођења снага ИФОР у БиХ, а јавно се почео бавити припремама оперативних планова у првој половини 1998. године. Заузет је став да NATO мора показати способност да разреши кризу на Балкану „гашењем пожара на Косову и Метохији”.
У његовим проценама, које су сервиране из централа обаваштајних служби чланица NATO, изражено је очекивање да ће, цитирам: „Срби изгубити контролу и да ће бити изазвани на неку од акција сличних оној у Сарајеву (Маркале), што ће покренути NATO на војну интервенцију”. У процени се даље каже да за успостављање трајног мира Србију треба онеспособити да се брани, натерати је да исцрпе ресурсе и да изгуби наду у помоћ Русије. „Што се тиче Косова, развој ситуације на терену и јачање ОВК довешће Србе до тога да изгубе самоконтролу и буду изазвани да предузму неразумљиве кораке са аспекта неприхватљивости за међународну заједницу. На један и други начин сцену из Сарајева требало би поновити, а након тога није тешко разумети какве мере ће NATO предузети. Србија је великој заблуди ако заиста сматра да ће уништити тзв. ОВК. ОВК ће после војне интервенције NATO бити у позицији да диктира услове за успостављање мира и уставног решења. Косово је на најшири могући начин интернационализивано и нема повратка на постојеће стање. Разбијање Србије је услов за успостављање трајне контроле над овим простором и NATO ће имати приоритет у својим плановима, а САД ће морати да редефинишу своју политичку доктрину кад се ради о овом делу Европе”.
Претходно изнето представља само један сегмент процене на основу које је издата Директива генералног секретара NATO Хавијера Солане да Политички и Војни комитет NATO већ 25. јуна 1998. године отпочну са припремама планова за агресију. Војном комитету је наложено да размотри све аспекте политичких, правних и војних импликација будућих акција NATO на Косову и Метохији и Србији, како оних које би требало да имају карактер „одвраћања”, тако и оних које могу бити изведене по моделу класичне војне интервенције. Савет NATO се определио да своје политичке и друге мере води сагласно стратегији „управљања кризама”.
СРПСКИ ОТПОР: „ВОЈСКА У ПОКРЕТУ“
После доношења Директиве, уследиле су претње. Клаус Кинкел: „Косово и СРЈ не могу бити искључене из одлуке о војној интервенцији. Друге Босне не сме бити”. Ибер Ведрин, министар иностраних послова Француске: „Ситуација на Косову је експлозивна. Правни оквир за интервенцију постоји. Присилити Русију да подржи све мере које предузима NATO”. Хавијер Соланa: „NATO интервенција није искључена, војни комитет, команда NATO и Савет NATO требало би да израде планове операције за сваку варијанту”. На том фону проиграна је командно-штабна вежба „Криза југ” као модел за агресију на СРЈ, и „Криза север”, којом је разрађен сукоб NATO са Русијом ако пружи подршку СР Југославији.
Желим да вас обавестим да је информација о почетку припрема агресије NATO достављена војном и државном врху СР Југославије 29. маја 1998. године, а 23. јуна исте године Војска Југославије имала је листу циљева за селективне ваздушне ударе ако то NATO процени неопходним. У односу на ову листу, која је обухватила како војне тако и цивилне циљеве, до чина саме агресије она је расла. Под истим датумом достављена је информација о припреми копнене операције, у којој је бројно стање употребљеног људства од 27.000 нарасло до почетка агресије на 170.000 људи, без изражене спремности већине земаља да учествује са својим људством.
План ове операције никад није усвојен, супростављао му се Клинтон, а нарочито Немци, посебно у Бундестагу, који су сваки пут повећавали бројно стање како би осујетили њено усвајање у националним парламентима. Разлог Немачке опструкције је њима познат.
Како се приближавала јесен, из страха да временске прилике на Балкану умање или онемогуће војну интервенцију, нервоза у NATO је била све већа. Нелегалност агресије и неслагање појединих чланица отежавали су постизање неопходног консенсуса.
Откривањем планова за агресију (1. октобра 1998) и применом стратегије „војске у покрету” и дисперзије (премештање) циљева, NATO је био онемогућен да постигне стратегијско изненађење којим би реализовао варјанту блицкрига и за 96 сати уништио кључне војне и инфраструктурне ресурсе, а потом извршио окупацију и срушио уставни поредак Савезне Републике Југославије.
Зимски период 1998/99. искориштен је за припрему ОВК и укупне инфраструктуре за почетак оружане интервенције. Требало је наћи повод по моделу „Маркала”, одржати састанак у Рамбујеу и наметањем Анекса Б створити услове за почетак агресије. О самој агресији ни сада ни убудуће и никад неће бити довиљно да се говори, још мање да се заборави.
Да закључим: упркос великим људским и материјалним жртвама, окупацији Косова и Метохије и увођењу протектората над СР Југославијом, NATO није остварио своје циљеве. NATO није победник у том злочиначком подухвату. Војска Југославије није поражена. Народ је показао снагу и величину отпора. Статус поражене стране је прихватила политика којој је било помогнуто свим средствима да дође на власт. Оно што NATO није уништио уништила је и распродала „октобарска власт”. Заједно са NATO, одговорни су за учињене злочине.
ТРИ ТАЧКЕ ПРОТИВ ЗАБОРАВА
Зато покрећем иницијативу:
1. Да се обнови захтев за ратну штету учињену актом агресије NATO на СР Југославију;
2. Да се обнови оптужница против 14 лидера из састава чланица NATO и по налажењу истражних органа прошири новим именима одговорним за ратне злочине, уништење привредних и економских ресурса и намером да употребом силе измене уставно уређење СР Југославије;
3. Да се покрене иницијатива путем медија и притисцима на државне структуре код свих релевантних међудржавних фактора да се изврши оцена и ревизија фалсификоване историјске истине о следећим догађајима: Маркалама у Сарајеву, операцијама „Бљесак” и „Олуја”, те Сребреници и злочинима које су муслиманске снаге извршиле над српским становништвом у селима око Сребренице (1992-93) и Сарајеву, а затим и Рачку као непосредном поводу за агресију на СР Југославију.
Аутор је генерал-потпуковник у пензији и обавештајни официр који је успео да се 1998. године домогне планова NATO за агресију на СР Југославију. Објављени текст је његово излагање на округлом столу „Да се не заборави – не у NATO” одржаном 23. марта 2015. године у Београду. Наслов и опрема Нови Стандард
петак, 17. април 2015.
NARODNA VEROVANJA BALKANA
ogledalo, slomljeno, foto profimedija
Po verovanju naroda, postoje mnoge pojave koje nagoveštavaju buduće događaje, treba ih samo znati čitati.
Sledeći put kada va,m zaigra oko ili vas zasvrbi uvo, znaćete šta to po verovanju znači.
Biljke:
Detelina:
Srećne su one s 4, 6, 8 i 9 listova. Što je više listova to je više sreće.
Nesreću donosi detelina s 5 i 7 listova, pa ukoliko ih pronađete, trebate ih uništiti.
Više sreće donese ona detelina koju slučajno nađete, nego ona koju namerno tražite.
Kad pronađete srećnu detelinu treba je otkinuti noktima ili zubima, i staviti je u svilenu maramicu i nosite uz srce, a o njoj nikome ne pričate.
Srećna detelina s devet listova veoma je retka, a nosi se uz sebe i noću i danju.
Kad trn zapne za haljinu, znak je skore svadbe u kojoj ćeš i ti biti.
Kad se o tebe zadene nekakva grana, znak je da te neko obožava. Granu ne treba pregaziti, nego rukom skloniti.
Prvu ljubičicu koju u proleće nađeš, pojedi, jer će te ove godine voleti tvoji najbliži.
Životinje
Kad ti crna mačka pređe preko puta, na putu nećeš imati sreće.
Kad ti na putu u susret dođe pas, posao ćeš s uspehom obaviti.
Ako čuješ kukavicu da kuka, a imaš uz sebe novac, imaćeš ga onda i cele godine. Ako ga nemaš uz sebe, te godine nećeš ga ni steći.
Ako gavran ili više njih lete prolete nad tvojom glavom i grakću, čuvaj se nesreće.
Glas sove nagoveštava bolest. Ako je sela na tvoju kuću, neko će iz kuće biti bolestan.
Tamo gde sove pevaju, zakopano je blago. Ako želiš da ga iskopaš, za vreme kopanja ne smeš da govoriš.
Kad vidiš rodu da mirno sedi ili stoji na krovu tvoje kuće, u kuću će ti se useliti mir i sreća.
Kad čuješ rodu da klepeće, imat ćeš štete u kući.
Senica čuva kuću od groma i vatre, ako se na nju naseli.
Kad pomogneš kukcu, koji se izvrnuo na leđa, “sedam svojih grehova si okajao”.
Onaj na koga padne gusenica biće ljut na svoje bližnje.
Ako sretneš riđeg konja, još tog dana videćeš dragu osobu. Ako sretneš belog konja, daćeš novac.
Ako se u kuću unese paunovo perje, doći će do štete i razdora u kući.
Pauka videti ujutro, znači nesreća i brige. Videti ga oko podne, znači da će se sve lako rešiti, a videti ga uveče je sreća.
Kad pauk na tebe padne iz vazduha, dobićeš radosne vesti.
Pauk-krstaš, zamotan preko noći u papirnoj vrećici, ispisaće srećan broj koji treba isprobati u igrama na sreću.
Miševi koji žive u rudnicima i tunelima ne smeju se ubijati. Svojim bekstvom nagoveštavaju nesreću.
Kada petao kukuriče pred kućnim vratima, doći će gosti.
Kada pas čuvar u noći zavija, smrt obilazi kuću.
Kada lastavica napravi gnezdo pod krovom kuće, u taj dom ući će mir.
Predmeti
Stara potkovica donosi sreću. Kad je pribijena na kuću, čuva je od nesreće.
Kad puca pokućstvo u kući, neko će se razboleti.
Kad makaze padnu na pod, i zabodu se, u kući će biti svađe.
Ako padne nož pa se zabode, doživećeš neveru od osobe koju voliš.
Prilikom vraćanja pozajmljene igle,ne zahvaljuj, jer u protivnom ćeš se posvađati s tom osobom.
Kad pozajmiš lek, ne kaži hvala, jer inače lek neće delovati.
Ako se na sto stavi obuća, nadaj se bolesti.
Zamrsi li ti se konac kod šivenja, dobićeš iznenadni poklon.
Prospe li se so po stolu, mora da se pokupi nožem u tanjir, kako bi se izbegla svađa u kući.
Razbije li se čaša za stolom ili ako pri kucanju prsne, biće sreće.
Razbijeno kuhinjsko posuđe donosi sreću i blagostanje. Što sreća više ulazi u kuću, to staklo i porculan više pucaju.
Razbijeno ogledalo treba pokupiti i baciti, jer ako se razbijeno upotrebljava, onda donese sedam godina nesreće.
Kad sa zida padnu stvari bez ikakvog vidljivog uzroka, to je opomena na zlo.
Gde se sto ljulja, u toj kući žena vlada.
Kad nekome daješ svoju adresu, a pritom slomiš olovku ili hemijskom umrljaš papir, tad je radije nemoj dati, pa ćeš izbeći neprijatnosti.
Običaji kod ljudi
Kad se 4 ljudi pri rastanku rukuje, pa se ruke ukrste, doći će do svađe i razdora.
Pokisne li dete dok još nije napunilo godinu dana, biće slabašno.
Kad stranac ode iz kuće, a da nije seo, odneće mir iz kuće.
Kad je 13 osoba za jednim stolom, neko će se od njih razboleti.
Kad ujutro ustaješ, ne ustaj na levu nogu, da ne bi ceo dan bio zlovoljan.
Umivati se s nekim iz jednog umivaonika ili brisati se s jednim peškirom, znači svađu.
Grbavac donosi sreću. Ako ga sretnete, taj dan će vam biti srećan. Ukoliko dodirnete grbavčeva leđa, a da on to ne oseti, bićete u svemu “srećne ruke”, sve dok ne operete tu ruku.
Čuješ li u noći da ti neko kuca na vrata, a uzrok ne možeš da protumačiš, to je nagoveštaj zla.
Kad se u noći badnjaka otopljeno olovo ulije u vodu, prikažu se figure koje opisuju događaje koji će se desiti u godini pred nama.
Skočiš li na Staru godinu sa stolice u ponoć, kako si skočio, takva će ti biti cela iduća godina.
Kad ujutro izlaziš iz kuće, pazi ko ti dolazi u susret.
Kad si krenuo na put, pa moraš da se vratiš po nešto što si zaboravio, od tog puta ne očekuj koristi.
Kad prvi put spavaš u tuđem krevetu, zapamti šta sanjaš, jer će ti se taj san ispuniti.
Prve noći šta sanjaš u novom stanu, ispuniće ti se.
Kad se dvoje sudare glavama u želji da nešto podignu, zavoleće se.
Lovcu nikad ne kaži ‘srećan put’, da se ne bi vratio prazan iz lova. Umesto toga treba mu reći ‘Bez traga ti glava’.
Ljudski osećaji
Zaigra li:
Vrh glave, nadaj se nekom dobitku.
Čelo, moraćeš da izvršavaš tuđe odluke.
Potiljak, očekuj žalosnu vest, ali uz srećan ishod.
Slepoočnice, čućeš loš glas.
Obrve, veliko veselje
Desno oko, u poslu ćeš imati uspeha
Levo oko, znak je svađe
Gornja usna, doći će nepoznati gosti
Donja usna, uspećeš u namerama
Obe usne, ljubićeš se
Brada, doživećeš radostan susret
Zglob desne ruke, do šake, neuspeh u poslu
Levi zglob ruke, do šake, čućeš radosnu vest
Stomak, veliki dobitak, uspešan posao
Leđa, iz nevolje ćeš uspešno izaći
Zasvrbi li te:
Nos, bićeš ljut
Brada, bićeš srećan
Desni dlan, daćeš novac
Levi dan, novac ćeš primiti
Zazvoni li ti:
Desno uvo, dobićeš dobru vest
Levo uvo, loša vest
Ugrizeš li se za:
Jezik, neko te ogovara.
среда, 15. април 2015.
Изађите из лавиринта лажи – саопштите народу пуну истину о захтевима Европске уније
Инсистирамо на покретању широке јавне расправе о европским интеграцијама, у којој би поред представника власти учествовали представници свих политичких опција, истакнути појединци и најзначајније националне институције.
На састанку водећих представника Демократске странке Србије, Покрета Двери и истакнутих српских интелектуалаца изражена је велика забринутост због дијаметрално различитих изјава председника Николића, премијера Вучића и министра спољних послова Дачића о садржајима разговора са европским комесаром Ханом и другим европским званичницима. Након изјавe председника Србије да ће се „Србија наћи пред избором Европска унија или Косово“ и вести да је Немачка испоручила 11 нових услова за улазак Србије у ЕУ, постављамо питање да ли је тачно да је Европска унија пред Србију ставила ултиматум да бира између ЕУ и Косова?
Последњи је тренутак да се грађанима саопшти пуна истина, а она ће се најбоље исказати ако се јавности доставе на увид записници и званичне белешке са састанака које је државни врх водио са европским званичницима по овом питању. Познато је да је свака изјава званичника званична изјава и ту нема никаквог простора за различите интерпретације.
Инсистирамо на покретању широке јавне расправе о европским интеграцијама, у којој би поред представника власти учествовали представници свих политичких опција, истакнути појединци и најзначајније националне институције, попут Српске православне цркве и Српске академије наука и уметности.
Захтевамо да се за време трајања ове расправе обуставе све форме преговора о придруживању ЕУ, укључујући и испуњавање свих досадашњих услова и ултиматума који из тих преговора проистичу.
Састанку су присуствовали: др Санда Рашковић Ивић, Бошко Обрадовић, др Коста Чавошки, проф. др Мило Ломпар, др Ђорђе Вукадиновић, др Слободан Антонић, Жељко Цвијановић, Владимир Кршљанин, проф. др Александар Липковски, Владан Глишић, Александар Симић, др Слободан Рељић, др Слободан Јанковић, Миливоје Глишић, Игор Ивановић, и други.
На састанку водећих представника Демократске странке Србије, Покрета Двери и истакнутих српских интелектуалаца изражена је велика забринутост због дијаметрално различитих изјава председника Николића, премијера Вучића и министра спољних послова Дачића о садржајима разговора са европским комесаром Ханом и другим европским званичницима. Након изјавe председника Србије да ће се „Србија наћи пред избором Европска унија или Косово“ и вести да је Немачка испоручила 11 нових услова за улазак Србије у ЕУ, постављамо питање да ли је тачно да је Европска унија пред Србију ставила ултиматум да бира између ЕУ и Косова?
Последњи је тренутак да се грађанима саопшти пуна истина, а она ће се најбоље исказати ако се јавности доставе на увид записници и званичне белешке са састанака које је државни врх водио са европским званичницима по овом питању. Познато је да је свака изјава званичника званична изјава и ту нема никаквог простора за различите интерпретације.
Инсистирамо на покретању широке јавне расправе о европским интеграцијама, у којој би поред представника власти учествовали представници свих политичких опција, истакнути појединци и најзначајније националне институције, попут Српске православне цркве и Српске академије наука и уметности.
Захтевамо да се за време трајања ове расправе обуставе све форме преговора о придруживању ЕУ, укључујући и испуњавање свих досадашњих услова и ултиматума који из тих преговора проистичу.
Састанку су присуствовали: др Санда Рашковић Ивић, Бошко Обрадовић, др Коста Чавошки, проф. др Мило Ломпар, др Ђорђе Вукадиновић, др Слободан Антонић, Жељко Цвијановић, Владимир Кршљанин, проф. др Александар Липковски, Владан Глишић, Александар Симић, др Слободан Рељић, др Слободан Јанковић, Миливоје Глишић, Игор Ивановић, и други.
понедељак, 13. април 2015.
ШЕФИЦА ТАСОВЧЕВОГ КАБИНЕТА: Јел се патриотизам једе? Не? Живео Вучић!
НЕКИ ОВО ШТО РАДИ ВУЧИЋЕВА ВЛАСТ ПРАВДАЈУ ОНИМ ШТО СУ МОРАЛИ М. ОБРЕНОВИЋ И М. НЕДИЋ
НЕДУГО пошто је формирана прва влада у коју је ушао СНС, а на чијем челу је био Ивица Дачић, почело се и са повлачењем разних потеза који су указивали да ће то заправо бити политика континуитета онога што је радио и Борис Тадић. Али, један део јавних делатника и разних аналитичара је искочио у заштиту таквог курса. Тобоже, притисак западних центара моћи је био толики, да се негде морало попустити. Зато ћемо начинити уступке тамо где се мора (!), па ће бити потписан Бриселски споразум, а заузврат ћемо ојачати сопствену позицију на неким другим пољима.
У том контексту, често су као примери навођени Милош Обреновић, а ретко и Милан Недић. „Љубићемо папучу султану“, „прихватићемо реалност“, али ћемо јачати споствену моћ тамо где је могуће. А, када је већ о Милану Недићу реч, он се наводи као један од оних који је покушавао да спроводи политику јачања националних ресурса у условима окупације. О томе сведочи у својим мемоарима и Херман Нојбахер, који је одлазио са многобројним предлозима како побољшати економски положај Србије, а у циљу смиривања устанка на српском етнопростору, код Хитлера, само што тадашњи немачки лидер није имао ни слуха ни рачуницу за тако нешто.
Једино где је Недић могао нешто да уради и без одобрења окупатора, било је поље културне политике и високог образовања (ако ништа друго, онда навести барем спашавање професора Београдског универзитета).
Како један народ да се сачува без културне матрице и јаког образовног система? Како одржавати културну матрицу без истраживања и афирмисања сопственог културног наслеђа? Зато се и на пољу осмишљавања и спровођења културне и образовне политике увек може учинити више него у другим сегментима.
Тај ресор делимично остаје испод радара окупационих снага. Због тога је и очекивано да се евентуално „јачање националних ресурса“ најпре осети на пољима културе и образовања. Тада би цела конструкција како ћемо са једне стране „љубити папучу“ нових господара, а са друге стране улагати у дугорочно јачање, могла да се брани. Чак шта више, можда би се у будућности потврдило и како је била једина могућа.
Међутим, на тим пољима не да није урађено ништа, него се све ради супротно дугорочним интересима земље и народа (ма како да дефинишемо ова два појма).
Нису ту у питању само финансијске недаће. Мада, и ово иде на конто неуспеха садашње Владе.
Криза је у целој Европи, кресање буџета је неминовност, али према просветарима у штрајку се мора имати обзира. Исто тако, недопустиво је да се отказују балетске представе у београдском Народном позоришту.
Ако то прође без икаквог подизања гласа, убрзо ће почети и скидање позоришних представа. Па тако док се све не затре. Мере штедње су неопходност, али се може штедети на другим местима. Издвајања за културу су, гледајући остале ставке у буџету - смешна. За балет, оперу и позориште - још смешнија.
Овде се пре свега ради о прихватању једне идеолошко-политичке матрице, која има за циљ да суштински уништи националну културу и национални образовни систем. Оно што неолиберализму треба, а то је у Србији, барем када је о кадровским потенцијалима реч - мало, то ће се кроз прецизно постављене филтере издвајати и даље усмеравати. Оно што остаје треба претворити у „телетабисе“.
Зато се системски уништавају култура и образовање, две каријатиде нашег опстанка.
Уместо да се на националним фреквенцијама (бесплатно и са пуно ентузијазма) промовише Народно позориште, простор заузимају „Парови“.
Уместо да се обезбеде услови универзитетима, лабораторијама, институтима, истраживачима и предавачима да прате савремене трендове и квалитативно подижу ниво сопствених активности, енергија и новац се расипају на отварање „установа за менаџмент“.
Ако се настави телетабизација Србије, за двадесет година ћемо имати четрдесетогодишњаке, који ће требати да управљају земљом, њеним апаратом, производним и услужним системима, а да они суштински ништа неће знати. Имаће формално звање, али не и ваљано образовање. А одрастаће у окружењу у којем више неће бити никаквих значајнијих културних садржаја, у којем су „Парови“ најгледанија емисија.
Заправо, у одређеној мери, већ и трпимо последице тога. Шефица кабинета министра Тасовца се надахнутим писмом преко свог ФБ профила обратила заинтересованима који су је пропитивили о трошењу буџетских средстава и њеном летовању.
Одговор је гласио: „Ви сте закржљали и несналажљиви и вашу љубомору и комплексе лечите преко ових патриЈотских сајтова. ХАХА јадници. Ако то хоћете да чујете ево вам. Боли нас уво за вашу гладну децу и за вашу правду! Јел се патриотизам једе, да ли можда плаћа рачуне. НЕ? Е па онда што се јављате. Ако нам можете нешто, ви то урадите. Ајд да вас видимо. Брига мачке, шта мишеви о њима причају. Ово је ново доба, либерално доба где опстају само најсналажљивији. Ми смо то и СНС странка нам је омогућила да покажемо шта умемо. Живео Вучић! Доле са великосрпским национализмом и фашизмом!“ (правописне грешке из оригиналног текста исправио аутор, како би било читљивије).
У одређеној мери, ми већ трпимо освету надобудних, лоших ђака, људи који никада нису ушли у позориште, који годишње можда прочитају једну књигу Весне Дедић. Можда ни толико. Али знају да кажу „Живео Вучић!“. Зато добијају функције и плаћени су новцем из буџета. И довољно су промућурни па су схватили како је понављати „доле са великосрпским национализмом и фашизмом!“, препорука за милост окупатора.
У толикој мери, да министар Тасовац није смео ни да писне после ових сплачина његове најближе сараднице. А камоли да је смени.
Да се ради о чистом идеолошко-политичком проблему, говори и „случај Жарка Требјешанина“. Представници ЛГБТ популације, или како се већ сада представљају, захтевају од цењеног професора Београдског универзитета да из средњошколских уџбеника билогије, психологије и медицине избаци формулације типа да је „...објекат сексуалног нагона по правилу јединка супротног пола“, и да у одређеном добу млади показују снажно осећање за „супротни пол“.
Професор Трбјешанин одбија да направи измене и понавља да су његове тврдње засноване на дугом истраживачком раду иза кога стоје релевантне рецензије. Међутим, на све ово државни секретар у Министарству просвете Зорана Лужанин одговара да „нови закон подразумева да сви уџбеници морају да испуне Стандарде квалитета, што сада није случај за уџбенике који су издати пре 15-20 година“.
У последњих 15-20 година, наука по овом питању није рекла ништа ново, као ни у низу других дисциплина. Али, јесте политика.
У неолибералном идеолошком оквиру је хомосексуализам проглашеним прихватљивим. И сада се, као у време комунизма, научна сазнања морају прилагођавати идеолошкој поставци. И онда, џаба професору Требјешанину силан научно-истраживачки рад, стриктно поштовање теоријско-методолошких стандарда и процедура, извођење закључака и рецензије, када ми имамо Стандарде квалитета.
После њега, нека се спреми и „Венеова збирка“ из математике. И она је давно објављена први пут, када нису постојали Стандарди квалитета. Јер, разни Стандарди квалитета се и пишу како би се поспешило стварање телетабиса. Неолиберална парадигма промовише просечност, то је основа развоја потрошачког друштва.
Ствари, наравно, нису безнадежне. За почетак, уместо фокусирања на власт, оштрицу критике и будуће борбе неопходно је усмерити на систем. Јер, власти се мењају, а систем остаје исти.
Оде један министар дође други, оде једна шефица кабинета, дође друга. Поново трошити енергију на мењање валсти, а да се истовремено не отвори питање и промене система је јалов посао.
Одлазак министара Тасовца и Вербића, после свих брљотина које су у њиховим ресорима направљене је неопходан, али не и довољан услов. Ослободилачка политика је могућа. У ресорима културе и образовања чак и највероватнија.
У економији и спољној политици ће простор за маневрисање бити скучен, али зато могућност надлежних да подрже закључак професора Београдског универзитета, заснован на дуготрајном истраживању, не може бити упитна. Какви Стандарди квалитета, какви бакрачи. И према томе треба мерити постављање и ове и сваке наредне власти.
Садашња влада је на том испиту пала. Она не води политику „јачања националних ресурса“ у било ком сегменту. Њу је немогуће оправдавати због тога што „прихвата реалност“ и тиме угрожава неке од наших виталних интереса.
Не знамо шта нам сутрашњи дан доноси, па се може десити и да уђемо у ситуације када је пред ММФ-ом, Светском банком, NATO-ом или ЕУ, паметније да се „правимо мртви“. У околностима у којима смо, можда буде боље ћутати и превише не таласати, док није угрожен неки витални интерес. Али, на пољу културе и образовања се може пуно урадити. Више него што било ко може претпоставити. Ту је државни апарат способан и у политичком, и у финансијском, и у логистичком смислу, да се супротстави телетабизацији народа. Да се уместо неолибералног бунила, утемељи здрав систем који ће своје плодове дати већ за деценију.
Само остаје питање да ли постоји и политичка воља за тако нешто.
У том контексту, често су као примери навођени Милош Обреновић, а ретко и Милан Недић. „Љубићемо папучу султану“, „прихватићемо реалност“, али ћемо јачати споствену моћ тамо где је могуће. А, када је већ о Милану Недићу реч, он се наводи као један од оних који је покушавао да спроводи политику јачања националних ресурса у условима окупације. О томе сведочи у својим мемоарима и Херман Нојбахер, који је одлазио са многобројним предлозима како побољшати економски положај Србије, а у циљу смиривања устанка на српском етнопростору, код Хитлера, само што тадашњи немачки лидер није имао ни слуха ни рачуницу за тако нешто.
Једино где је Недић могао нешто да уради и без одобрења окупатора, било је поље културне политике и високог образовања (ако ништа друго, онда навести барем спашавање професора Београдског универзитета).
Како један народ да се сачува без културне матрице и јаког образовног система? Како одржавати културну матрицу без истраживања и афирмисања сопственог културног наслеђа? Зато се и на пољу осмишљавања и спровођења културне и образовне политике увек може учинити више него у другим сегментима.
Тај ресор делимично остаје испод радара окупационих снага. Због тога је и очекивано да се евентуално „јачање националних ресурса“ најпре осети на пољима културе и образовања. Тада би цела конструкција како ћемо са једне стране „љубити папучу“ нових господара, а са друге стране улагати у дугорочно јачање, могла да се брани. Чак шта више, можда би се у будућности потврдило и како је била једина могућа.
Међутим, на тим пољима не да није урађено ништа, него се све ради супротно дугорочним интересима земље и народа (ма како да дефинишемо ова два појма).
Нису ту у питању само финансијске недаће. Мада, и ово иде на конто неуспеха садашње Владе.
Криза је у целој Европи, кресање буџета је неминовност, али према просветарима у штрајку се мора имати обзира. Исто тако, недопустиво је да се отказују балетске представе у београдском Народном позоришту.
Ако то прође без икаквог подизања гласа, убрзо ће почети и скидање позоришних представа. Па тако док се све не затре. Мере штедње су неопходност, али се може штедети на другим местима. Издвајања за културу су, гледајући остале ставке у буџету - смешна. За балет, оперу и позориште - још смешнија.
Овде се пре свега ради о прихватању једне идеолошко-политичке матрице, која има за циљ да суштински уништи националну културу и национални образовни систем. Оно што неолиберализму треба, а то је у Србији, барем када је о кадровским потенцијалима реч - мало, то ће се кроз прецизно постављене филтере издвајати и даље усмеравати. Оно што остаје треба претворити у „телетабисе“.
Зато се системски уништавају култура и образовање, две каријатиде нашег опстанка.
Уместо да се на националним фреквенцијама (бесплатно и са пуно ентузијазма) промовише Народно позориште, простор заузимају „Парови“.
Уместо да се обезбеде услови универзитетима, лабораторијама, институтима, истраживачима и предавачима да прате савремене трендове и квалитативно подижу ниво сопствених активности, енергија и новац се расипају на отварање „установа за менаџмент“.
Ако се настави телетабизација Србије, за двадесет година ћемо имати четрдесетогодишњаке, који ће требати да управљају земљом, њеним апаратом, производним и услужним системима, а да они суштински ништа неће знати. Имаће формално звање, али не и ваљано образовање. А одрастаће у окружењу у којем више неће бити никаквих значајнијих културних садржаја, у којем су „Парови“ најгледанија емисија.
Заправо, у одређеној мери, већ и трпимо последице тога. Шефица кабинета министра Тасовца се надахнутим писмом преко свог ФБ профила обратила заинтересованима који су је пропитивили о трошењу буџетских средстава и њеном летовању.
Одговор је гласио: „Ви сте закржљали и несналажљиви и вашу љубомору и комплексе лечите преко ових патриЈотских сајтова. ХАХА јадници. Ако то хоћете да чујете ево вам. Боли нас уво за вашу гладну децу и за вашу правду! Јел се патриотизам једе, да ли можда плаћа рачуне. НЕ? Е па онда што се јављате. Ако нам можете нешто, ви то урадите. Ајд да вас видимо. Брига мачке, шта мишеви о њима причају. Ово је ново доба, либерално доба где опстају само најсналажљивији. Ми смо то и СНС странка нам је омогућила да покажемо шта умемо. Живео Вучић! Доле са великосрпским национализмом и фашизмом!“ (правописне грешке из оригиналног текста исправио аутор, како би било читљивије).
У одређеној мери, ми већ трпимо освету надобудних, лоших ђака, људи који никада нису ушли у позориште, који годишње можда прочитају једну књигу Весне Дедић. Можда ни толико. Али знају да кажу „Живео Вучић!“. Зато добијају функције и плаћени су новцем из буџета. И довољно су промућурни па су схватили како је понављати „доле са великосрпским национализмом и фашизмом!“, препорука за милост окупатора.
У толикој мери, да министар Тасовац није смео ни да писне после ових сплачина његове најближе сараднице. А камоли да је смени.
Да се ради о чистом идеолошко-политичком проблему, говори и „случај Жарка Требјешанина“. Представници ЛГБТ популације, или како се већ сада представљају, захтевају од цењеног професора Београдског универзитета да из средњошколских уџбеника билогије, психологије и медицине избаци формулације типа да је „...објекат сексуалног нагона по правилу јединка супротног пола“, и да у одређеном добу млади показују снажно осећање за „супротни пол“.
Професор Трбјешанин одбија да направи измене и понавља да су његове тврдње засноване на дугом истраживачком раду иза кога стоје релевантне рецензије. Међутим, на све ово државни секретар у Министарству просвете Зорана Лужанин одговара да „нови закон подразумева да сви уџбеници морају да испуне Стандарде квалитета, што сада није случај за уџбенике који су издати пре 15-20 година“.
У последњих 15-20 година, наука по овом питању није рекла ништа ново, као ни у низу других дисциплина. Али, јесте политика.
У неолибералном идеолошком оквиру је хомосексуализам проглашеним прихватљивим. И сада се, као у време комунизма, научна сазнања морају прилагођавати идеолошкој поставци. И онда, џаба професору Требјешанину силан научно-истраживачки рад, стриктно поштовање теоријско-методолошких стандарда и процедура, извођење закључака и рецензије, када ми имамо Стандарде квалитета.
После њега, нека се спреми и „Венеова збирка“ из математике. И она је давно објављена први пут, када нису постојали Стандарди квалитета. Јер, разни Стандарди квалитета се и пишу како би се поспешило стварање телетабиса. Неолиберална парадигма промовише просечност, то је основа развоја потрошачког друштва.
Ствари, наравно, нису безнадежне. За почетак, уместо фокусирања на власт, оштрицу критике и будуће борбе неопходно је усмерити на систем. Јер, власти се мењају, а систем остаје исти.
Оде један министар дође други, оде једна шефица кабинета, дође друга. Поново трошити енергију на мењање валсти, а да се истовремено не отвори питање и промене система је јалов посао.
Одлазак министара Тасовца и Вербића, после свих брљотина које су у њиховим ресорима направљене је неопходан, али не и довољан услов. Ослободилачка политика је могућа. У ресорима културе и образовања чак и највероватнија.
У економији и спољној политици ће простор за маневрисање бити скучен, али зато могућност надлежних да подрже закључак професора Београдског универзитета, заснован на дуготрајном истраживању, не може бити упитна. Какви Стандарди квалитета, какви бакрачи. И према томе треба мерити постављање и ове и сваке наредне власти.
Садашња влада је на том испиту пала. Она не води политику „јачања националних ресурса“ у било ком сегменту. Њу је немогуће оправдавати због тога што „прихвата реалност“ и тиме угрожава неке од наших виталних интереса.
Не знамо шта нам сутрашњи дан доноси, па се може десити и да уђемо у ситуације када је пред ММФ-ом, Светском банком, NATO-ом или ЕУ, паметније да се „правимо мртви“. У околностима у којима смо, можда буде боље ћутати и превише не таласати, док није угрожен неки витални интерес. Али, на пољу културе и образовања се може пуно урадити. Више него што било ко може претпоставити. Ту је државни апарат способан и у политичком, и у финансијском, и у логистичком смислу, да се супротстави телетабизацији народа. Да се уместо неолибералног бунила, утемељи здрав систем који ће своје плодове дати већ за деценију.
Само остаје питање да ли постоји и политичка воља за тако нешто.
Стратегија Вашингтона је - по сваку цену сломити Русију
ВАШИНГТОН ЈЕ „ПУСТИЊСКУ ОЛУЈУ“ ЗАВРШИО СА $19 МИЛИЈАРДИ ЧИСТЕ ЗАРАДЕ
Стратегија Стејт департмента и CIA била је у томе да Саудијска Арабија обори цене нафте ради вршења притиска првенствено на Русију, али и на Иран и Венецуелу. Русија са повратком Владимира Путина на положај шефа државе одбија да клекне и да буде вазал Запада
Вашингтон је елиминисао независну одбрану Европске уније још пре 20 година, посебно са потписивањем Мастрихтског споразума. Сада ЕУ жалостиво предлаже формирање армије независне од NATO, а Вашингтон се на то само смеје
Међутим, Русија све јаче привлачи немачку индустрију. Како је проценио шеф америчке приватне обавештајно-аналитичке компаније Stratfor, Џорџ Фридман, стратегија САД се већ сто година своди на онемогућавање сваког зближавања Русије и Немачке
ПОЗНАТИ амерички економиста и политиколог Фредерик Вилијам Енгдал објавио је књигу „Век рата“ у којој је анализирао догађаје који су дали печат минулом столећу.
Са њим је - о књизи и актуелној међународној ситуацији разговарао Сергеј Правосудов. Факти преносе део тог интервјуа:
У чему је био смисао два напада САД на Ирак?
Ирак је 1990. године имао веома велики спољни дуг и власти САД су наговестиле Садаму Хусеину да неће имати ништа против ако он опљачка Кувајт. Међутим, када је Ирак заиста напао Кувајт, САД су му објавиле рат.
Карактеристично је што су тај рат исфинансирали савезници САД: Немачка, Јапан, Саудијска Арабија и Кувајт. Заједно су платили Американцима 54,5 милијарди долара. САД су, захваљујући томе, операцију „Пустињска олуја“ завршили са чистим профитом од 19 милијарди долара.
Тај рат је САД био потребан ради јачања позиција на Блиском Истоку и за застрашивање савезника у Европи и Азији. Исти су били и узроци рата вођеног 2003. године.
Због чега су САД дозволиле нагли пад цена нафте крајем прошле године с обзиром да је то довело до такође наглог пада инвестиција у производњу нафте из шкриљаца? Поготово што су могле да своје террористе искористе за нападе на налазишта нафте у Ираку, Нигерији, Анголи, Алжиру и другим земљама…
Стратегија Стејт департмента и CIA била је у томе да Саудијска Арабија обори цене нафте ради вршења притиска првенствено на Русију, али и на Иран и Венецуелу. Чини ми се да приликом ковања тог плана нафту из шкриљаца нису узели у обзир. Не треба потцењивати глупост кључних фигура у Вашингтону, али ни прецењивати.
Можда те фигуре заиста верују да ExxonMobil, Chevron и BP могу издржали пола године ниских цена. Поготово што су у сектору нафте из шкриљаца главне средње и мале компаније.
Велика нафта се већ повукла у задњи план. Shell је инвестиције у нафту из шкриљаца назво својом највећом грешком и изашао из тог посла чим су цене нафте пале.
Терористички напади на нафтоводе и места експлоатације могу се ускоро обновити. Стратегија Вашингтона је - сломити Русију.
То је циљ групе унутар војно-индустријског комплекса - Lockheed-Martin, Boeing, Raytheon, General Dynamics итд и банака са Wall Street којима је потребно уништење Русије из геополитичких разлога.
Геополитички гледано, Русија је са повратком Владимира Путина на положај шефа државе почела да одбија да клекне и да буде вазал Запада. Одбија и да прави компромисе поводом питања која задиру у њену безбедност, у питања као што су противракетна одбрана и превентивни нуклеарни удар САД.
Претњу хегемонији америчке елите представљају: јачање економске, политичке и војне сарадње и кооперације Русије и БРИКС-а и Русије и Кине. А такође: Евроазија обједињена економски и финансијски, а још и војно независна (поред осталог, захваљујући војним могућностима Русије).
Вашингтон је елиминисао независну одбрану Европске уније још пре 20 година, посебно са потписивањем Мастрихтског споразума. Сада ЕУ жалостиво предлаже формирање армије независне од NATO, а Вашингтон се на то само смеје.
Међутим, Русија све јаче привлачи немачку индустрију. Како је проценио шеф америчке приватне обавештајно-аналитичке компаније Stratfor, Џорџ Фридман, стратегија САД се већ сто година своди на онемогућавање сваког зближавања Русије и Немачке.
Ето због чега је Вашингтон, по мом мишљењу, наложио Саудијској Арабији да обори цене нафте. Није зато ствар у банкротству нафтних компанија које се приближава, већ у проблемима империје елите САД која се свуда руши: Сирија за њу не ради, Египат за њу не ради, Турска за њу не ради, БРИКС ствара нову банкарску инфраструктуру изван контроле ММФ и Светске банке.
Група америчких олигарха покушава да затвори рупе на свом „Титанику“. Сада им више ништа не може помоћи. Људи су постали превише паметни...
Стратегија Стејт департмента и CIA била је у томе да Саудијска Арабија обори цене нафте ради вршења притиска првенствено на Русију, али и на Иран и Венецуелу. Русија са повратком Владимира Путина на положај шефа државе одбија да клекне и да буде вазал Запада
Вашингтон је елиминисао независну одбрану Европске уније још пре 20 година, посебно са потписивањем Мастрихтског споразума. Сада ЕУ жалостиво предлаже формирање армије независне од NATO, а Вашингтон се на то само смеје
Међутим, Русија све јаче привлачи немачку индустрију. Како је проценио шеф америчке приватне обавештајно-аналитичке компаније Stratfor, Џорџ Фридман, стратегија САД се већ сто година своди на онемогућавање сваког зближавања Русије и Немачке
ПОЗНАТИ амерички економиста и политиколог Фредерик Вилијам Енгдал објавио је књигу „Век рата“ у којој је анализирао догађаје који су дали печат минулом столећу.
Са њим је - о књизи и актуелној међународној ситуацији разговарао Сергеј Правосудов. Факти преносе део тог интервјуа:
У чему је био смисао два напада САД на Ирак?
Ирак је 1990. године имао веома велики спољни дуг и власти САД су наговестиле Садаму Хусеину да неће имати ништа против ако он опљачка Кувајт. Међутим, када је Ирак заиста напао Кувајт, САД су му објавиле рат.
Карактеристично је што су тај рат исфинансирали савезници САД: Немачка, Јапан, Саудијска Арабија и Кувајт. Заједно су платили Американцима 54,5 милијарди долара. САД су, захваљујући томе, операцију „Пустињска олуја“ завршили са чистим профитом од 19 милијарди долара.
Тај рат је САД био потребан ради јачања позиција на Блиском Истоку и за застрашивање савезника у Европи и Азији. Исти су били и узроци рата вођеног 2003. године.
Због чега су САД дозволиле нагли пад цена нафте крајем прошле године с обзиром да је то довело до такође наглог пада инвестиција у производњу нафте из шкриљаца? Поготово што су могле да своје террористе искористе за нападе на налазишта нафте у Ираку, Нигерији, Анголи, Алжиру и другим земљама…
Стратегија Стејт департмента и CIA била је у томе да Саудијска Арабија обори цене нафте ради вршења притиска првенствено на Русију, али и на Иран и Венецуелу. Чини ми се да приликом ковања тог плана нафту из шкриљаца нису узели у обзир. Не треба потцењивати глупост кључних фигура у Вашингтону, али ни прецењивати.
Можда те фигуре заиста верују да ExxonMobil, Chevron и BP могу издржали пола године ниских цена. Поготово што су у сектору нафте из шкриљаца главне средње и мале компаније.
Велика нафта се већ повукла у задњи план. Shell је инвестиције у нафту из шкриљаца назво својом највећом грешком и изашао из тог посла чим су цене нафте пале.
Терористички напади на нафтоводе и места експлоатације могу се ускоро обновити. Стратегија Вашингтона је - сломити Русију.
То је циљ групе унутар војно-индустријског комплекса - Lockheed-Martin, Boeing, Raytheon, General Dynamics итд и банака са Wall Street којима је потребно уништење Русије из геополитичких разлога.
Геополитички гледано, Русија је са повратком Владимира Путина на положај шефа државе почела да одбија да клекне и да буде вазал Запада. Одбија и да прави компромисе поводом питања која задиру у њену безбедност, у питања као што су противракетна одбрана и превентивни нуклеарни удар САД.
Претњу хегемонији америчке елите представљају: јачање економске, политичке и војне сарадње и кооперације Русије и БРИКС-а и Русије и Кине. А такође: Евроазија обједињена економски и финансијски, а још и војно независна (поред осталог, захваљујући војним могућностима Русије).
Вашингтон је елиминисао независну одбрану Европске уније још пре 20 година, посебно са потписивањем Мастрихтског споразума. Сада ЕУ жалостиво предлаже формирање армије независне од NATO, а Вашингтон се на то само смеје.
Међутим, Русија све јаче привлачи немачку индустрију. Како је проценио шеф америчке приватне обавештајно-аналитичке компаније Stratfor, Џорџ Фридман, стратегија САД се већ сто година своди на онемогућавање сваког зближавања Русије и Немачке.
Ето због чега је Вашингтон, по мом мишљењу, наложио Саудијској Арабији да обори цене нафте. Није зато ствар у банкротству нафтних компанија које се приближава, већ у проблемима империје елите САД која се свуда руши: Сирија за њу не ради, Египат за њу не ради, Турска за њу не ради, БРИКС ствара нову банкарску инфраструктуру изван контроле ММФ и Светске банке.
Група америчких олигарха покушава да затвори рупе на свом „Титанику“. Сада им више ништа не може помоћи. Људи су постали превише паметни...
четвртак, 9. април 2015.
Turski Vezir 1792 o englezima
Državni dokument (Osmanskog carstva)
Veliki sultan (Selim III) ratuje za sebe i za sebe stvara mir. On može verovati svojim sopstvenim robovima, slugama i podanicima. On zna njihovu veru, iskusio je njihove vrline i može se osloniti na njihovu vernost – što je vrlina koja je odavno napustila vaš deo Evrope. Ako svi drugi hrišćani govore istinu, u Engleskoj ne može biti nikakvog oslonca: ona kupuje i prodaje čitavo čovečanstvo.
Osmanlije nemaju nikakve veze sa vašim kraljem niti sa vašom zemljom; mi nikada nismo tražili vaš savet, vaše mešanje, niti smo tražili vaše prijateljstvo; nemamo nikakvog ministra niti agenciju kod vas niti održavamo bilo kakvu korespondenciju sa vama.
Iz kojeg razloga vi onda nudite da posredujete u naše ime sa Rusijom? Zašto tražite da služite jednoj imperiji nevernika, jer nas zovete „musulmanima”? Mi ne želimo vaše prijateljstvo, vašu pomoć niti vaše posredovanje.
Vaš vezir (ministar), o kome govorite tako lepo, mora da na umu ima kakav projekat obmane, neki ugnjetavački plan kako bi zabavio vašu naciju koja je, kako smo čuli, lakoverna, servilna i obožava samo novac. Pohlepa je, ako smo dobro informisani, vaša glavna crta.
Vi prodajete i kupujete vašeg Boga – novac je vaše božanstvo; i sve je, kod vaše nacije, trgovina u vašoj administraciji. Dolazite li vi, onda, da nas prodajete Rusiji? Ne, hvala. Pustite nas da se sami cenjkamo.
Tuđa sudbina je počela da odmotava konac naše dobre sreće i mi moramo popuštati. Ono što su Bog i Prorok izrekli ljudima mora proći i proći će.
Osmanlije ne znaju za finese. Dvoličnost i prepredenost je vaš hrišćanski moral. Nas nije sramota da budemo čestiti, otvoreni, jednostavni i verni u našim državnim geslima.
Ako nam dopadne rat, pokorićemo se volji neba koja je od početka izrečena. Dugo smo živeli u sjaju kao prva sila sveta i čast nam je što smo godinama trijumfovali nad hrišćanskim neverstvom i izopačenošću koji su bili pomešani sa svim mogućim porocima i hipokrizijom (…)
Čitajte samo liste žalbi, manifeste, deklaracije i svih hrišćanskih kraljeva, monarha i careva koji su živeli i ratovali jedni protiv drugih. Videćete da su isto toliko bogohulni, perfidni, okrutni, nepravedni i neverni koliko i njihovi sopstveni angažmani.
A da li je Turčin ikada prekršio svoje obećanje, svoju reč ili pogazio svoju čast? Nikada!
A je li neka hrišćanska sila nastavila da se pridržavala nekog aranžmana onda kada to više nije odgovaralo njenoj pohlepi ili ambiciji? Ne! Kako onda mislite da ćemo vam verovati, kada vašom nacijom sada, ako ćemo govoriti istinu, vlada perfidna uprava bez trunke vrline da bi vodila državnu mašineriju?
Sultan sa vašim dvorom nema nikakve javne odnose – niti želi da ih ima – niti ih priželjkuje.
Ako želite da ostanete ovde kao špijun ili, kako vi sebe nazivate, ambasador vašeg dvora, možete živeti sa drugima iz drugih hrišćanskih nacija i možete se tu kititi svojom korektnošću, ali mi niti želimo vašu pomoć sa mora niti sa kopna, niti želimo vaš savet i vaše posredovanje. Nemam nikakve instrukcije da vam se zahvalim za vašu ponudu, jer je Divan smatra nametljivom, niti imam naređenja da vam se zahvalim na ponudi pomoći vaše mornarice, jer Porta nije nikada ni sanjala da je pusti u naše vode.
To što vi imate sa Rusima, mi ne znamo niti nas zanima. Naše poslove sa tim dvorom mi nameravamo da završimo onako kako nama odgovara i u skladu sa načelima naših zakona i državne politike. Ako vi niste najekstravagantnija hrišćanska nacija, kao što vam se spočitava, vi ste bez sumnje najhrabriji u aroganciji i pretencioznosti, nudeći da privedete takvu jednu silu kao što je Rusija na pregovore.
Takvi kao što ste vi i neki drugi trivijalni hrišćani zamišljate sebe jednakima po komandi. A mi znamo za bolje i zato se ova vaša pretencioznost svodi na bezobrazluk i jedan imbecilni diktat, a vaš savet u inostranstvu nedostojnim mudrosti ili pažnje od strane bilo kakve druge sile koja čak daleko ispod Porte čiji su ministri, uvek kada su vas slušali, iskusili zlo – bilo u vašim namerama ili u vašem neznanju.
Njegovo Veličanstvo (Sultan) ne može imati preteran gard protiv pokušaja i pretencioznosti jedne nacije koja je tako perfidna prema interesima svojih sopstvenih podanika (ili kolonista), međutim, običaj je hrišćanskih prinčeva da prodaju i prepuštaju svoje podanike jedni drugima za novac.
Svaki mir koji vi između sebe sklopite, kako smo mi informisani, najpovoljniji je za onog kralja koji najviše podmiti. Osmanska administracija je predugo i prečesto slušala evropske savete i isto toliko često je bila ili izdana, ili prodana i obmanuta.
Odlazite, onda, sa vašim mešanjem u stvari Porte i Rusije.
Vaša je namera da zakuvate u čitavom čovečanstvu i da nakon toga profitirate vašom perfidnošću.
Mi ne tražimo i ne želimo vašu trgovinu, jer su naši trgovci bili žrtve vaše dvostruke igre.
Vi osim profita i nemate veru. Pohlepa je vaš jedini Bog, a hrišćanska vera koju propovedate je samo maska za vašu hipokriziju. Nećemo vas više slušati i savetujemo vam da nam ne odgovarate.
(Izvor: Džon Devenport, „Apologija za Muhameda i Kuran”, London, 1869. (John Davenport, „An Apology for Mohammed and the Koran” London: J. Davy and Sons, 1869)
Osmanlije nemaju nikakve veze sa vašim kraljem niti sa vašom zemljom; mi nikada nismo tražili vaš savet, vaše mešanje, niti smo tražili vaše prijateljstvo; nemamo nikakvog ministra niti agenciju kod vas niti održavamo bilo kakvu korespondenciju sa vama.
Iz kojeg razloga vi onda nudite da posredujete u naše ime sa Rusijom? Zašto tražite da služite jednoj imperiji nevernika, jer nas zovete „musulmanima”? Mi ne želimo vaše prijateljstvo, vašu pomoć niti vaše posredovanje.
Vaš vezir (ministar), o kome govorite tako lepo, mora da na umu ima kakav projekat obmane, neki ugnjetavački plan kako bi zabavio vašu naciju koja je, kako smo čuli, lakoverna, servilna i obožava samo novac. Pohlepa je, ako smo dobro informisani, vaša glavna crta.
Vi prodajete i kupujete vašeg Boga – novac je vaše božanstvo; i sve je, kod vaše nacije, trgovina u vašoj administraciji. Dolazite li vi, onda, da nas prodajete Rusiji? Ne, hvala. Pustite nas da se sami cenjkamo.
Tuđa sudbina je počela da odmotava konac naše dobre sreće i mi moramo popuštati. Ono što su Bog i Prorok izrekli ljudima mora proći i proći će.
Osmanlije ne znaju za finese. Dvoličnost i prepredenost je vaš hrišćanski moral. Nas nije sramota da budemo čestiti, otvoreni, jednostavni i verni u našim državnim geslima.
Ako nam dopadne rat, pokorićemo se volji neba koja je od početka izrečena. Dugo smo živeli u sjaju kao prva sila sveta i čast nam je što smo godinama trijumfovali nad hrišćanskim neverstvom i izopačenošću koji su bili pomešani sa svim mogućim porocima i hipokrizijom (…)
Čitajte samo liste žalbi, manifeste, deklaracije i svih hrišćanskih kraljeva, monarha i careva koji su živeli i ratovali jedni protiv drugih. Videćete da su isto toliko bogohulni, perfidni, okrutni, nepravedni i neverni koliko i njihovi sopstveni angažmani.
A da li je Turčin ikada prekršio svoje obećanje, svoju reč ili pogazio svoju čast? Nikada!
A je li neka hrišćanska sila nastavila da se pridržavala nekog aranžmana onda kada to više nije odgovaralo njenoj pohlepi ili ambiciji? Ne! Kako onda mislite da ćemo vam verovati, kada vašom nacijom sada, ako ćemo govoriti istinu, vlada perfidna uprava bez trunke vrline da bi vodila državnu mašineriju?
Sultan sa vašim dvorom nema nikakve javne odnose – niti želi da ih ima – niti ih priželjkuje.
Ako želite da ostanete ovde kao špijun ili, kako vi sebe nazivate, ambasador vašeg dvora, možete živeti sa drugima iz drugih hrišćanskih nacija i možete se tu kititi svojom korektnošću, ali mi niti želimo vašu pomoć sa mora niti sa kopna, niti želimo vaš savet i vaše posredovanje. Nemam nikakve instrukcije da vam se zahvalim za vašu ponudu, jer je Divan smatra nametljivom, niti imam naređenja da vam se zahvalim na ponudi pomoći vaše mornarice, jer Porta nije nikada ni sanjala da je pusti u naše vode.
To što vi imate sa Rusima, mi ne znamo niti nas zanima. Naše poslove sa tim dvorom mi nameravamo da završimo onako kako nama odgovara i u skladu sa načelima naših zakona i državne politike. Ako vi niste najekstravagantnija hrišćanska nacija, kao što vam se spočitava, vi ste bez sumnje najhrabriji u aroganciji i pretencioznosti, nudeći da privedete takvu jednu silu kao što je Rusija na pregovore.
Takvi kao što ste vi i neki drugi trivijalni hrišćani zamišljate sebe jednakima po komandi. A mi znamo za bolje i zato se ova vaša pretencioznost svodi na bezobrazluk i jedan imbecilni diktat, a vaš savet u inostranstvu nedostojnim mudrosti ili pažnje od strane bilo kakve druge sile koja čak daleko ispod Porte čiji su ministri, uvek kada su vas slušali, iskusili zlo – bilo u vašim namerama ili u vašem neznanju.
Njegovo Veličanstvo (Sultan) ne može imati preteran gard protiv pokušaja i pretencioznosti jedne nacije koja je tako perfidna prema interesima svojih sopstvenih podanika (ili kolonista), međutim, običaj je hrišćanskih prinčeva da prodaju i prepuštaju svoje podanike jedni drugima za novac.
Svaki mir koji vi između sebe sklopite, kako smo mi informisani, najpovoljniji je za onog kralja koji najviše podmiti. Osmanska administracija je predugo i prečesto slušala evropske savete i isto toliko često je bila ili izdana, ili prodana i obmanuta.
Odlazite, onda, sa vašim mešanjem u stvari Porte i Rusije.
Vaša je namera da zakuvate u čitavom čovečanstvu i da nakon toga profitirate vašom perfidnošću.
Mi ne tražimo i ne želimo vašu trgovinu, jer su naši trgovci bili žrtve vaše dvostruke igre.
Vi osim profita i nemate veru. Pohlepa je vaš jedini Bog, a hrišćanska vera koju propovedate je samo maska za vašu hipokriziju. Nećemo vas više slušati i savetujemo vam da nam ne odgovarate.
(Izvor: Džon Devenport, „Apologija za Muhameda i Kuran”, London, 1869. (John Davenport, „An Apology for Mohammed and the Koran” London: J. Davy and Sons, 1869)
уторак, 7. април 2015.
Esmark Press Room
ESMARK EUROPE, A NEWLY FORMED COMPANY, CONFIRMS INTEREST IN ACQUIRING SERBIA’S GOVERNMENT-OWNED ŽELEZARA SMEDEREVO; COMMITS TO BID DURING TENDER PROCESS
Esmark Europe Chairman James P. Bouchard Names Management Team Comprised of Former U.S. Steel Kosice Management Team to Lead Mill Operations, Finance and Commercial Sales if Bid is Successful
London, October 28, 2014 – Esmark Europe, a newly formed company led by Esmark, Inc. Chairman and Chief Executive Officer James P. Bouchard, today confirmed its interest in acquiring all the assets of Serbian government-owned Železara Smederevo d.o.o., a producer of steel, hot and cold-rolled products, and tin plate-coated products serving customers in Central Europe.
During a meeting in London earlier today with Serbian Prime Minister Alexander Vucic, Bouchard said that he and the Prime Minister, “Had an extremely productive and fruitful discussion and Prime Minster Vucic advised us of the Serbian government’s intentions to announce a public tender process within the next few days,” said Bouchard. “We’re very thankful to the Prime Minister and all the Serbian government officials for their cooperation during the pre-tender and due diligence process, and we committed to Prime Minister Vucic that Esmark would submit an offer for Železara Smederevo during the tender process.”
Highly Experienced European Management Team
Bouchard also announced that Esmark has assembled a management team for Esmark Europe should its tender offer be accepted. The management team has extensive experience across the continent in mill operations, finance, legal affairs, commercial sales and logistics and previously worked together in revitalizing U.S. Steel’s Kosice, Slovakia steel mill. The management team includes: Mark Whalen, Chief Executive Officer. Whalen was formerly Vice President of Operations for U.S. Steel Kosice and former General Manager of Operations for Arcellor Mittal U.S.; Karl Csensich, Executive Vice President and Chief Financial Officer. Csensich served as CFO of U.S. Steel Europe and also Vice President of Finance for U.S. Steel Kosice; Michael P. DiClemente, Executive Vice President of Finance and Treasurer for Esmark Europe and Esmark, Inc., respectively. DiClemente previously served as Treasurer of Wheeling-Pittsburgh Steel Corporation and became Treasurer of Esmark, Inc. when Wheeling-Pitt merged with Esmark, Inc. in 2007.
David Luptak, Executive Vice President and General Counsel. Luptak formerly served as President and Chief Operating Officer of Wheeling-Pittsburgh Steel Corporation, Vice President of U.S. Steel Kosice, and General Counsel for U.S. Steel Europe; Michael Ogrizovich, Executive Vice President. Ogrizovich, who currently serves as President of Esmark Steel Group, previously served as Manager of Commercial for both Inland Steel and Arcellor Mittal U.S.; Steve Powers, Vice President of Commercial. Powers previously served as Executive Vice President of Strategic Planning and Development for Wheeling-Pittsburgh Steel Corporation, and General Manager of Strategic Planning for both U.S. Steel Kosice and U.S. Steel Europe; John Davis, Vice President of Engineering and Purchasing. Davis formerly served as Vice President of Engineering and Purchasing for Wheeling-Pittsburgh Steel Corporation and held management positions at U.S. Steel Corporation; Diane Powers, General Manager of Commercial Sales. Powers previously served as General Manager of Non-Prime products for Wheeling-Pittsburgh Steel Corporation, and as Manager-Commercial for U.S. Steel Kosice; and Paige Polumbo, Vice President of Logistics. Polumbo previously served as General Manager of Customer Service and Transportation for U.S. Steel Kosice and Manager of Logistics for U.S. Steel Corporation.
About Esmark, Inc.
Esmark, Inc. is a diversified, privately-held family company with a portfolio of industrial companies with strong roots in the steel industry. Over the years, Esmark has diversified its interests and operations into a number of businesses engaged in the industrial and commodity sectors. Esmark (a former publicly traded company on NASDAQ: ESMK) has focused on several key industries including steel services, oil and gas exploration, aviation, real estate, professional services, technology and youth sports development. For more information visit www.esmark.com.
About Esmark Steel Group
Esmark Steel Group, a wholly owned subsidiary of Esmark, Inc., is one of the U.S.’s largest value-added processors and distributors of flat-rolled steel products and provides just-in-time logistics and transportation services to a wide range of customers and industries across the country. For more information visit www.steel.esmark.com.
About The Bouchard Group
As the controlling shareholder of Esmark, Inc. and its investment vehicle, The Bouchard Group, James P. Bouchard and his family-owned companies have been active and committed members of the communities in which it operates across the United States. As a family-owned and managed enterprise, Esmark believes in supporting a wide range of education, recreation, and human services organizations that provide families with access to critical programs and humanitarian services.
Through its James P. and Carolyn K. Bouchard Family Foundation, thousands of children, families, and at-risk groups in the Midwest and abroad have benefitted from the Bouchard family’s philanthropic endeavors. To date, more than $5 million in charitable contributions and grants have been awarded to a diverse group of children’s charities, educational institutions, recreational programs, and healthcare and human services organizations in Pennsylvania, Illinois, Indiana, Louisiana, Colorado, and the countries of Haiti and Slovakia. For more information visit www.esmark.com.
About Železara Smederevo d.o.o.
Železara Smederevo d.o.o. is a producer of steel, hot and cold-rolled products and tin plate products in Southeast Europe, and its facilities are located in the village Radinac near Smederevo, Sabac and in Dimitrovgrad. The modern facility has more than two million metric tons of annual hot-strip mill capacity.
The Tin Mill facility in Sabac produces tin-coated steel products used by customers in the packaging industry for production of cans for food products, paints, chemicals and pharmaceuticals. Zelezara Steelworks uses the Port of Smederevo to unload raw materials delivered by the Danube River, as well as for loading the barges intended for river transportation of products to customers. For more information visit www.zelsd.rs/.
Media Contact: Bill Keegan, Director of Communications, Esmark Europe, 312.927.8424 bill.keegan07@gmail.com.
Esmark Europe Chairman James P. Bouchard Names Management Team Comprised of Former U.S. Steel Kosice Management Team to Lead Mill Operations, Finance and Commercial Sales if Bid is Successful
London, October 28, 2014 – Esmark Europe, a newly formed company led by Esmark, Inc. Chairman and Chief Executive Officer James P. Bouchard, today confirmed its interest in acquiring all the assets of Serbian government-owned Železara Smederevo d.o.o., a producer of steel, hot and cold-rolled products, and tin plate-coated products serving customers in Central Europe.
During a meeting in London earlier today with Serbian Prime Minister Alexander Vucic, Bouchard said that he and the Prime Minister, “Had an extremely productive and fruitful discussion and Prime Minster Vucic advised us of the Serbian government’s intentions to announce a public tender process within the next few days,” said Bouchard. “We’re very thankful to the Prime Minister and all the Serbian government officials for their cooperation during the pre-tender and due diligence process, and we committed to Prime Minister Vucic that Esmark would submit an offer for Železara Smederevo during the tender process.”
Highly Experienced European Management Team
Bouchard also announced that Esmark has assembled a management team for Esmark Europe should its tender offer be accepted. The management team has extensive experience across the continent in mill operations, finance, legal affairs, commercial sales and logistics and previously worked together in revitalizing U.S. Steel’s Kosice, Slovakia steel mill. The management team includes: Mark Whalen, Chief Executive Officer. Whalen was formerly Vice President of Operations for U.S. Steel Kosice and former General Manager of Operations for Arcellor Mittal U.S.; Karl Csensich, Executive Vice President and Chief Financial Officer. Csensich served as CFO of U.S. Steel Europe and also Vice President of Finance for U.S. Steel Kosice; Michael P. DiClemente, Executive Vice President of Finance and Treasurer for Esmark Europe and Esmark, Inc., respectively. DiClemente previously served as Treasurer of Wheeling-Pittsburgh Steel Corporation and became Treasurer of Esmark, Inc. when Wheeling-Pitt merged with Esmark, Inc. in 2007.
David Luptak, Executive Vice President and General Counsel. Luptak formerly served as President and Chief Operating Officer of Wheeling-Pittsburgh Steel Corporation, Vice President of U.S. Steel Kosice, and General Counsel for U.S. Steel Europe; Michael Ogrizovich, Executive Vice President. Ogrizovich, who currently serves as President of Esmark Steel Group, previously served as Manager of Commercial for both Inland Steel and Arcellor Mittal U.S.; Steve Powers, Vice President of Commercial. Powers previously served as Executive Vice President of Strategic Planning and Development for Wheeling-Pittsburgh Steel Corporation, and General Manager of Strategic Planning for both U.S. Steel Kosice and U.S. Steel Europe; John Davis, Vice President of Engineering and Purchasing. Davis formerly served as Vice President of Engineering and Purchasing for Wheeling-Pittsburgh Steel Corporation and held management positions at U.S. Steel Corporation; Diane Powers, General Manager of Commercial Sales. Powers previously served as General Manager of Non-Prime products for Wheeling-Pittsburgh Steel Corporation, and as Manager-Commercial for U.S. Steel Kosice; and Paige Polumbo, Vice President of Logistics. Polumbo previously served as General Manager of Customer Service and Transportation for U.S. Steel Kosice and Manager of Logistics for U.S. Steel Corporation.
About Esmark, Inc.
Esmark, Inc. is a diversified, privately-held family company with a portfolio of industrial companies with strong roots in the steel industry. Over the years, Esmark has diversified its interests and operations into a number of businesses engaged in the industrial and commodity sectors. Esmark (a former publicly traded company on NASDAQ: ESMK) has focused on several key industries including steel services, oil and gas exploration, aviation, real estate, professional services, technology and youth sports development. For more information visit www.esmark.com.
About Esmark Steel Group
Esmark Steel Group, a wholly owned subsidiary of Esmark, Inc., is one of the U.S.’s largest value-added processors and distributors of flat-rolled steel products and provides just-in-time logistics and transportation services to a wide range of customers and industries across the country. For more information visit www.steel.esmark.com.
About The Bouchard Group
As the controlling shareholder of Esmark, Inc. and its investment vehicle, The Bouchard Group, James P. Bouchard and his family-owned companies have been active and committed members of the communities in which it operates across the United States. As a family-owned and managed enterprise, Esmark believes in supporting a wide range of education, recreation, and human services organizations that provide families with access to critical programs and humanitarian services.
Through its James P. and Carolyn K. Bouchard Family Foundation, thousands of children, families, and at-risk groups in the Midwest and abroad have benefitted from the Bouchard family’s philanthropic endeavors. To date, more than $5 million in charitable contributions and grants have been awarded to a diverse group of children’s charities, educational institutions, recreational programs, and healthcare and human services organizations in Pennsylvania, Illinois, Indiana, Louisiana, Colorado, and the countries of Haiti and Slovakia. For more information visit www.esmark.com.
About Železara Smederevo d.o.o.
Železara Smederevo d.o.o. is a producer of steel, hot and cold-rolled products and tin plate products in Southeast Europe, and its facilities are located in the village Radinac near Smederevo, Sabac and in Dimitrovgrad. The modern facility has more than two million metric tons of annual hot-strip mill capacity.
The Tin Mill facility in Sabac produces tin-coated steel products used by customers in the packaging industry for production of cans for food products, paints, chemicals and pharmaceuticals. Zelezara Steelworks uses the Port of Smederevo to unload raw materials delivered by the Danube River, as well as for loading the barges intended for river transportation of products to customers. For more information visit www.zelsd.rs/.
Media Contact: Bill Keegan, Director of Communications, Esmark Europe, 312.927.8424 bill.keegan07@gmail.com.
ZAHTEVAMO NOVU ISTRAGU UDESA
Dočekali smo famozni izveštaj. Znam da mnogi očekuju analize stručnjaka što pre ali objektvinost analize zahteva da se odstrane mnoge neproverene priče koje kruže „čaršijom“. Da bi se analiza uradila konkretno i bez naginjanja na jednu ili drugu stranu, prvobitno se moraju prikupiti sve činjenice. I to relevantne činjenice.
mehoMi nismo sigurni da imamo sve činjenice. Još uvek pristižu neki detalji koji bi mogli obojiti svetlo cele situacije u drugu boju. Zato ne želimo da se izlećemo i da dajemo ishitrena mišljenja. Ono što mi mnooogo bode oči je sledeće:
Izveštaj ima 500 stotina strana! 500 STOTINA! Znate li da kompletna Homerova „Ilijada“ ima 500 stotina strana? Ili trećina „Rata i Mira“. Kompletna knjiga! Kompletan FLight manual za Mi 17 ima 211 strana. Ne verujete? Na žalost, nemam ga skeniranog kompletnog ali OVDE možete videti privh 5 strana a iz menija se vidi da ima ih ima ukupno 211, uključujući i one na kojima piše „Page intentionally left blank“. Svi dosadašnji izveštaji komisije za ispitivanje udesa, imalu su između 5 i najviše 100-tinjak strana.
Drugo, procedura je potpuno pogrešeno sprovedena. Let nije bio pravilno pripremljen. Posada nije bila obučena (podsećam da se obučenost posade određuje po najslabije obučenom članu – vidi članak IZ SENKE. Izgleda da mi još uvek pišemo standarde krvlju?!! Ceo svet je sa takvim pisanjem standarda završio pre 50 godina!
Pilot i jedan od mehaničara imali alkohol u krvi! Nedavno se drugi pilot ubio zbog užasne materijalne situacije. Poznato mi je da je jedan od vojnih pilota imao epizode delirium tremens-a. Šta to radite sa vojskom? Dovodite ih do pucanja! Beznađa! Kako to upravljate vojskom i pilotima kad spas traže u smrti i alkoholu? Šta im nudite zauzvrat njihovog požrtvovanja? Apatiju, stres, male plate, loše uslove rada, pritiske, mobing, pretnje. Tako se ne vodi vojska.
Tokom sledećih par dana, izveštaj (cela „Ilijada“) će biti objavljen. Nadam se u celosti. Teleleprompter je objavio neka od naših krucijalnih pitanja iz našeg predloga izveštaja IZ SENKE. Interesuje me da li u „Ilijadi“ stoji odgovor na bilo koje od ovih pitanja?
Kad budemo videli i analizirali „Ilijadu“, daćemo našu analizu. Nikako pre…
TimeLine nesreće:
17.00 – 19.45 pilot Omer Mehić i letač-tehničar Nebojša Drajić nalaze se van aerodroma Batajnica.
19.26 – ministar odbrane Bratislav Gašić telefonom zahteva od generala Predraga Bandića da se razmotri mogućnost slanja helikoptera po bebu; Bandić obaveštava Gašića da postoje „minimalni meteo-uslovi“ na Batajnici, a da na Ušću kod Raške ne može da se sleti.
19.38 – Bandić mobilnim javlja majoru Omeru Mehiću da očekuje zadatak; Mehić sugeriše da zadatak može da se izvrši helikopterom Mi-17 (HT-48).
19.40 – Bandić obaveštava generala Ranka Živaka, komandanta RV i PVO, koji sugeriše da se pažljivo prouči meteo-situacija.
19.50 – pilot kapetan Milovan Đukarić i zastavnik Ivan Miladinović dolaze do helikoptera, gde se već nalaze major Mehić i zastavnik Drajić.
19.54 – 19.59 – major Mehić u dva navrata najavljuje let nadležnoj kontroli leta
19.56 – Bandić ministru Gašiću javlja da postoje tehnički uslovi za let, kao i da „nije poštovana standardna operativna procedura“, na šta ministar odgovara da je stvar urgentna i da se krene na zadatak.
19.59 – Bandić Mehiću daje informaciju da treba da sleti u Rašku i sa zadatkom upoznaje operativni tim RV i PVO.
20.12 – poleću sa Batajnice i penju se na 1.500 metara brzinom od 240 km/h
21.10 – sleće u kasarnu u Raški, gde ulaze bolesna beba i medicinski radnici iz Novog Pazara Dževad Ljajić i Miroslav Veselinović.
21.18 – poleću iz Raške, visina 1.800 metara. Od beogradske kontrole leta stiže informaciju da se sleti na Aerodrom „Nikola Tesla“; posada insistira na tome da sleti na VMA ili na Batajnicu, ka „Tesli“ se upućuju tek kada im je rečeno da je tamo organizovan kompletan prihvat bebe.
22.15 – prvi pokušaj sletanja; Mehić traži „follow me“ vozilo na pisti i potvrđuje da vidi pistu, ubrzo kaže da pistu više ne vidi iako je na samo 40 metara. Javlja
da mora u penjanje i dobija odobrenje da se popne na 200 stopa (oko 65 metara).
58 sekundi pre pada, helikopter u drugom pokušaju da sleti skreće ulevo, ali se i podiže za najmanje 40 metara, uz gubitak snage motora.
48 sekundi pre pada – gubi na brzini.
40 sekundi pre pada – skreće udesno (prema proceni zbog bočnog vetra) i brzina mu pada na 100 km/h.
18 sekundi pre pada – helikopter se naginje u desnu stranu.
13 sekundi pre pada – nosem kreće ka zemlji, povećava se brzina, ali ne i snaga motora.
8 sekundi pre pada – posada javlja „91, idemo u penjanje“.
5 sekundi pre pada – povećava se snaga motora; helikopter i dalje nagnut udesno i nosem ka zemlji.
3 sekunde pre pada – posada prvi put pokušava da ispravi helikopter.
22.31 – PAD, helikopter prvo udara desnom nosnom nogom, pa lopaticama glavnog rotora i raspada se.
Javnost je u petak, 03.04.2015. godine imala priliku da dobije na uvid izveštaj Komisije za ispitivanje uzroka nastanka vanrednog događaja (čudan naziv za udes) helikoptera Mi17. Tokom dana u medijima se konstantno provlačila priča da je posada bila pod dejstvom alkohola i da bi, u pozadini, to mogao biti osnovni uzrok udesa. Da li je to baš tako?
Javnost se uzburkala, eksplodirala. Poželeli smo da odmah damo svoj komentar, ali smo ipak odlučili da on prenoći.
Danas, 04.04.2015. hladnije glave, a nakon analize izveštaja NEOSPORNO konstatujemo da je gore pomenuta Komisija NESTRUČNO i PROTIVPRAVNO obavila svoj posao, što ćemo u narednom tekstu obrazložiti.
U tački 1.1 Komisija konstatuje da se snage TiS (traganje i spasavanje, u daljem tekstu TiS) nalaze u 1. stepenu pripravnosti. Šta je to 1. stepen pripravnosti?
Komisija je propustila da obrazloži detalje koji se odnose na 1. stepen u smislu:
- gde se posada mora nalaziti u to vreme;
- koja je zahtevana osposobljenost posade;
- da li se i helikopter nalazi u tom stepenu pripravnosti;
- koje uslove mora da ispuni u tehničkom smislu i tako dalje.
Javnost je ostala uskraćena za određivanje prvog stepena pripravnosti, sa činjenicama za koje mi smatramo da su od velike važnosti, čime su prikriveni detalji i propusti odgovornih lica u lancu komandovanja.
U tački 2.1 Komisija konstatuje da nije posebno uređena procedura za hitan medicinski prevoz civilnih lica (u daljem tekstu HEMS), jer takva procedura NE SME da postoji. Odgovorno lice nije smelo da naredi poletanje helikoptera u svrhu HEMS-a. Zašto to nije konstatovano u izveštaju Komisije? Pravni osnov upotrebe helikoptera Vojske Srbije za potrebe HEMS je PROTIVZAKONIT.
U tački 2.1 Komisija konstatuje da helikopter koji je pretrpeo udes nije bio u pripravnosti za TiS. Šta to znači? E, pa to znači da od 19.36 – kada je primljeno naređenje za poletanje, pa do 20.12 – kada je helikopter poleteo, ne postoje teorijske šanse da bi se drugi vazduhoplov koji u tom trenutku nije u pripravnosti, mogao pripremiti za let. Bar ne na bezbedan način.
Helikopter koji se nalazio u pripravnosti bio je sasvim drugi vazduhoplov, tipa Mi8. Komisija ne objašnjava zašto Mi8 nije poleteo. Ko je odlučio u izvršnom lancu komandovanja da promeni tip helikoptera i zašto, ako su uslovi za let bili ispod minimuma? Zašto i na osnovu čega Komisija tvrdi da je Mi17 bio potpuno ispravan? Šta Komisija krije?
U tački 2.1 Komisija konstatuje da je na helikopteru koji je pretrpeo udes od 12.06.2010. godine do udesa izvršeno ukupno 282 sata naleta, a samo 32 sata od 01.12.2014. godine do momenta udesa. Komisija je propustila da nam kaže koliko su članovi posade imali naleta na tom tipu helikoptera, a u skladu sa terminima koji se daju tokom istraga udesa. Mi pitamo: zašto komisija krije podatke o ličnom naletu posade na tom tipu helikoptera i da li je ostvareni nalet bio usklađen sa zahtevima bezbednosti za vrstu leta?
U tački 2.1.1 Komisija iznosi lažnu činjenicu da je standardna operativna procedura za TiS usklađena na svim nivoima komandovanja. Ali ovaj let nije bio TiS. Mi pitamo: da li je standardna operativna procedura za HEMS usklađena na svim nivoima komandovanja? NIJE i ne može biti, jer ta procedura ne postoji u Vojsci Srbije.
U tački 2.3 Komisija neosporno konstatuje da su meteorološki uslovi za izvršenje leta bili ispod propisanih minimuma. To znači da helikopter NE SME poleteti. Međutim, Komisija konstatuje da gen. Bandić izveštava ostala uključena lica da su uslovi “odgovarajući”. Mi pitamo: da li se ova lica još uvek nalaze na svojim redovnim funkcijama?
Podaci o meteo uslovima su dobijeni od strane meteo službe komande vazduhoplovstva. Da li je to normalno? Da li je neko pozvao meteo službu na aerodromu Nikola Tesla i preuzeo stvarne podatke o vremenu? Zašto Komisija nije obradila kako se posada za samo 30 minuta pripremila za tako složen let i uspela da poleti?
U tački 2.4 Komisija neosporno konstatuje da kompletna POSADA HELIKOPTERA NIJE BILA OSPOSOBLJENA za letenje u instrumentalnim uslovima noću, odnosno mlađi pilot nije bio osposobljen. Ta konstatacija, odnosno osposobljenost mlađeg pilota, daje osnovni nivo osposobljenosti posade koji se meri u skladu sa najslabije osposobljenim njenim članom. Pitamo: zašto im je onda naređeno da polete u tim uslovima kada već nisu osposobljeni? Zašto su oterani u smrt? Zašto komisija u tački 3. izveštaja lažno konstatuje da je posada bila osposobljena za let u datim uslovima?
U nemogućim uslovima neko menja posadi rutu leta. Neko ko se nalazi na zemlji šalje posadu na aerodrom za koji nije pripremljena. Posada se u toku leta informiše o prilaznim procedurama. A Komisiji je to normalno? Da li u njoj sedi i jedan pilot?
U tački 2.5.1.1 Komisija pominje hitnu medicinsku evakuaciju. Šta vam je to gospodo? TiS ili HEMS? U istoj tački Komisija navodi brojne propuste u šemi odlučivanja, sve vreme skrivajući ministre i prave razloge preusmeravanja helikoptera na aerodrom Nikola Tesla.
Zatim u tački 3 Komisija daje niz lažnih zaključaka koje je u prethodnim tačkama konstatovala kao neregularnosti i propuste. Između ostalog da su uspostavljene procedure za HEMS kroz uspostavljenu dokumentaciju za izvršenje zadatka, da je posada osposobljena i u trenaži i tako dalje.
Evidentno je da, ne ulazeću u STRUČNOST Komisije, ista ne zna da pročita ono što je napisala na nekoliko prethodnih strana svog izveštaja.
ZBOG PRETHODNO NAVEDENOG TRAŽIMO FORMIRANJE NOVE NEZAVISNE KOMISIJE KOJA ĆE U POTPUNOSTI RASVETLITI OKOLNOSTI OVOG UDESA, KAO I DRUGE ČINJENICE.
Nije nas briga za ministre, generale, poltrone i ulizice. TRAŽIMO ISTINU.
Tražimo da se ovaj izveštaj Komisije stavi van snage. Tražimo da se institucije koje su po zakonu nadležne za istragu ovog udesa, a to su Agencija za istraživanje udesa i ozbiljnih nezgoda u civilnom vazduhoplovstvu i Direktorat civilnog vazduhoplovstva, uključe u istragu, odnosno da je izvrše u skladu sa svojim ovlašćenjima.
Gospodo političari i generali, struka traži istinu. Samo to.
mehoMi nismo sigurni da imamo sve činjenice. Još uvek pristižu neki detalji koji bi mogli obojiti svetlo cele situacije u drugu boju. Zato ne želimo da se izlećemo i da dajemo ishitrena mišljenja. Ono što mi mnooogo bode oči je sledeće:
Izveštaj ima 500 stotina strana! 500 STOTINA! Znate li da kompletna Homerova „Ilijada“ ima 500 stotina strana? Ili trećina „Rata i Mira“. Kompletna knjiga! Kompletan FLight manual za Mi 17 ima 211 strana. Ne verujete? Na žalost, nemam ga skeniranog kompletnog ali OVDE možete videti privh 5 strana a iz menija se vidi da ima ih ima ukupno 211, uključujući i one na kojima piše „Page intentionally left blank“. Svi dosadašnji izveštaji komisije za ispitivanje udesa, imalu su između 5 i najviše 100-tinjak strana.
Drugo, procedura je potpuno pogrešeno sprovedena. Let nije bio pravilno pripremljen. Posada nije bila obučena (podsećam da se obučenost posade određuje po najslabije obučenom članu – vidi članak IZ SENKE. Izgleda da mi još uvek pišemo standarde krvlju?!! Ceo svet je sa takvim pisanjem standarda završio pre 50 godina!
Pilot i jedan od mehaničara imali alkohol u krvi! Nedavno se drugi pilot ubio zbog užasne materijalne situacije. Poznato mi je da je jedan od vojnih pilota imao epizode delirium tremens-a. Šta to radite sa vojskom? Dovodite ih do pucanja! Beznađa! Kako to upravljate vojskom i pilotima kad spas traže u smrti i alkoholu? Šta im nudite zauzvrat njihovog požrtvovanja? Apatiju, stres, male plate, loše uslove rada, pritiske, mobing, pretnje. Tako se ne vodi vojska.
Tokom sledećih par dana, izveštaj (cela „Ilijada“) će biti objavljen. Nadam se u celosti. Teleleprompter je objavio neka od naših krucijalnih pitanja iz našeg predloga izveštaja IZ SENKE. Interesuje me da li u „Ilijadi“ stoji odgovor na bilo koje od ovih pitanja?
Kad budemo videli i analizirali „Ilijadu“, daćemo našu analizu. Nikako pre…
TimeLine nesreće:
17.00 – 19.45 pilot Omer Mehić i letač-tehničar Nebojša Drajić nalaze se van aerodroma Batajnica.
19.26 – ministar odbrane Bratislav Gašić telefonom zahteva od generala Predraga Bandića da se razmotri mogućnost slanja helikoptera po bebu; Bandić obaveštava Gašića da postoje „minimalni meteo-uslovi“ na Batajnici, a da na Ušću kod Raške ne može da se sleti.
19.38 – Bandić mobilnim javlja majoru Omeru Mehiću da očekuje zadatak; Mehić sugeriše da zadatak može da se izvrši helikopterom Mi-17 (HT-48).
19.40 – Bandić obaveštava generala Ranka Živaka, komandanta RV i PVO, koji sugeriše da se pažljivo prouči meteo-situacija.
19.50 – pilot kapetan Milovan Đukarić i zastavnik Ivan Miladinović dolaze do helikoptera, gde se već nalaze major Mehić i zastavnik Drajić.
19.54 – 19.59 – major Mehić u dva navrata najavljuje let nadležnoj kontroli leta
19.56 – Bandić ministru Gašiću javlja da postoje tehnički uslovi za let, kao i da „nije poštovana standardna operativna procedura“, na šta ministar odgovara da je stvar urgentna i da se krene na zadatak.
19.59 – Bandić Mehiću daje informaciju da treba da sleti u Rašku i sa zadatkom upoznaje operativni tim RV i PVO.
20.12 – poleću sa Batajnice i penju se na 1.500 metara brzinom od 240 km/h
21.10 – sleće u kasarnu u Raški, gde ulaze bolesna beba i medicinski radnici iz Novog Pazara Dževad Ljajić i Miroslav Veselinović.
21.18 – poleću iz Raške, visina 1.800 metara. Od beogradske kontrole leta stiže informaciju da se sleti na Aerodrom „Nikola Tesla“; posada insistira na tome da sleti na VMA ili na Batajnicu, ka „Tesli“ se upućuju tek kada im je rečeno da je tamo organizovan kompletan prihvat bebe.
22.15 – prvi pokušaj sletanja; Mehić traži „follow me“ vozilo na pisti i potvrđuje da vidi pistu, ubrzo kaže da pistu više ne vidi iako je na samo 40 metara. Javlja
da mora u penjanje i dobija odobrenje da se popne na 200 stopa (oko 65 metara).
58 sekundi pre pada, helikopter u drugom pokušaju da sleti skreće ulevo, ali se i podiže za najmanje 40 metara, uz gubitak snage motora.
48 sekundi pre pada – gubi na brzini.
40 sekundi pre pada – skreće udesno (prema proceni zbog bočnog vetra) i brzina mu pada na 100 km/h.
18 sekundi pre pada – helikopter se naginje u desnu stranu.
13 sekundi pre pada – nosem kreće ka zemlji, povećava se brzina, ali ne i snaga motora.
8 sekundi pre pada – posada javlja „91, idemo u penjanje“.
5 sekundi pre pada – povećava se snaga motora; helikopter i dalje nagnut udesno i nosem ka zemlji.
3 sekunde pre pada – posada prvi put pokušava da ispravi helikopter.
22.31 – PAD, helikopter prvo udara desnom nosnom nogom, pa lopaticama glavnog rotora i raspada se.
Javnost je u petak, 03.04.2015. godine imala priliku da dobije na uvid izveštaj Komisije za ispitivanje uzroka nastanka vanrednog događaja (čudan naziv za udes) helikoptera Mi17. Tokom dana u medijima se konstantno provlačila priča da je posada bila pod dejstvom alkohola i da bi, u pozadini, to mogao biti osnovni uzrok udesa. Da li je to baš tako?
Javnost se uzburkala, eksplodirala. Poželeli smo da odmah damo svoj komentar, ali smo ipak odlučili da on prenoći.
Danas, 04.04.2015. hladnije glave, a nakon analize izveštaja NEOSPORNO konstatujemo da je gore pomenuta Komisija NESTRUČNO i PROTIVPRAVNO obavila svoj posao, što ćemo u narednom tekstu obrazložiti.
U tački 1.1 Komisija konstatuje da se snage TiS (traganje i spasavanje, u daljem tekstu TiS) nalaze u 1. stepenu pripravnosti. Šta je to 1. stepen pripravnosti?
Komisija je propustila da obrazloži detalje koji se odnose na 1. stepen u smislu:
- gde se posada mora nalaziti u to vreme;
- koja je zahtevana osposobljenost posade;
- da li se i helikopter nalazi u tom stepenu pripravnosti;
- koje uslove mora da ispuni u tehničkom smislu i tako dalje.
Javnost je ostala uskraćena za određivanje prvog stepena pripravnosti, sa činjenicama za koje mi smatramo da su od velike važnosti, čime su prikriveni detalji i propusti odgovornih lica u lancu komandovanja.
U tački 2.1 Komisija konstatuje da nije posebno uređena procedura za hitan medicinski prevoz civilnih lica (u daljem tekstu HEMS), jer takva procedura NE SME da postoji. Odgovorno lice nije smelo da naredi poletanje helikoptera u svrhu HEMS-a. Zašto to nije konstatovano u izveštaju Komisije? Pravni osnov upotrebe helikoptera Vojske Srbije za potrebe HEMS je PROTIVZAKONIT.
U tački 2.1 Komisija konstatuje da helikopter koji je pretrpeo udes nije bio u pripravnosti za TiS. Šta to znači? E, pa to znači da od 19.36 – kada je primljeno naređenje za poletanje, pa do 20.12 – kada je helikopter poleteo, ne postoje teorijske šanse da bi se drugi vazduhoplov koji u tom trenutku nije u pripravnosti, mogao pripremiti za let. Bar ne na bezbedan način.
Helikopter koji se nalazio u pripravnosti bio je sasvim drugi vazduhoplov, tipa Mi8. Komisija ne objašnjava zašto Mi8 nije poleteo. Ko je odlučio u izvršnom lancu komandovanja da promeni tip helikoptera i zašto, ako su uslovi za let bili ispod minimuma? Zašto i na osnovu čega Komisija tvrdi da je Mi17 bio potpuno ispravan? Šta Komisija krije?
U tački 2.1 Komisija konstatuje da je na helikopteru koji je pretrpeo udes od 12.06.2010. godine do udesa izvršeno ukupno 282 sata naleta, a samo 32 sata od 01.12.2014. godine do momenta udesa. Komisija je propustila da nam kaže koliko su članovi posade imali naleta na tom tipu helikoptera, a u skladu sa terminima koji se daju tokom istraga udesa. Mi pitamo: zašto komisija krije podatke o ličnom naletu posade na tom tipu helikoptera i da li je ostvareni nalet bio usklađen sa zahtevima bezbednosti za vrstu leta?
U tački 2.1.1 Komisija iznosi lažnu činjenicu da je standardna operativna procedura za TiS usklađena na svim nivoima komandovanja. Ali ovaj let nije bio TiS. Mi pitamo: da li je standardna operativna procedura za HEMS usklađena na svim nivoima komandovanja? NIJE i ne može biti, jer ta procedura ne postoji u Vojsci Srbije.
U tački 2.3 Komisija neosporno konstatuje da su meteorološki uslovi za izvršenje leta bili ispod propisanih minimuma. To znači da helikopter NE SME poleteti. Međutim, Komisija konstatuje da gen. Bandić izveštava ostala uključena lica da su uslovi “odgovarajući”. Mi pitamo: da li se ova lica još uvek nalaze na svojim redovnim funkcijama?
Podaci o meteo uslovima su dobijeni od strane meteo službe komande vazduhoplovstva. Da li je to normalno? Da li je neko pozvao meteo službu na aerodromu Nikola Tesla i preuzeo stvarne podatke o vremenu? Zašto Komisija nije obradila kako se posada za samo 30 minuta pripremila za tako složen let i uspela da poleti?
U tački 2.4 Komisija neosporno konstatuje da kompletna POSADA HELIKOPTERA NIJE BILA OSPOSOBLJENA za letenje u instrumentalnim uslovima noću, odnosno mlađi pilot nije bio osposobljen. Ta konstatacija, odnosno osposobljenost mlađeg pilota, daje osnovni nivo osposobljenosti posade koji se meri u skladu sa najslabije osposobljenim njenim članom. Pitamo: zašto im je onda naređeno da polete u tim uslovima kada već nisu osposobljeni? Zašto su oterani u smrt? Zašto komisija u tački 3. izveštaja lažno konstatuje da je posada bila osposobljena za let u datim uslovima?
U nemogućim uslovima neko menja posadi rutu leta. Neko ko se nalazi na zemlji šalje posadu na aerodrom za koji nije pripremljena. Posada se u toku leta informiše o prilaznim procedurama. A Komisiji je to normalno? Da li u njoj sedi i jedan pilot?
U tački 2.5.1.1 Komisija pominje hitnu medicinsku evakuaciju. Šta vam je to gospodo? TiS ili HEMS? U istoj tački Komisija navodi brojne propuste u šemi odlučivanja, sve vreme skrivajući ministre i prave razloge preusmeravanja helikoptera na aerodrom Nikola Tesla.
Zatim u tački 3 Komisija daje niz lažnih zaključaka koje je u prethodnim tačkama konstatovala kao neregularnosti i propuste. Između ostalog da su uspostavljene procedure za HEMS kroz uspostavljenu dokumentaciju za izvršenje zadatka, da je posada osposobljena i u trenaži i tako dalje.
Evidentno je da, ne ulazeću u STRUČNOST Komisije, ista ne zna da pročita ono što je napisala na nekoliko prethodnih strana svog izveštaja.
ZBOG PRETHODNO NAVEDENOG TRAŽIMO FORMIRANJE NOVE NEZAVISNE KOMISIJE KOJA ĆE U POTPUNOSTI RASVETLITI OKOLNOSTI OVOG UDESA, KAO I DRUGE ČINJENICE.
Nije nas briga za ministre, generale, poltrone i ulizice. TRAŽIMO ISTINU.
Tražimo da se ovaj izveštaj Komisije stavi van snage. Tražimo da se institucije koje su po zakonu nadležne za istragu ovog udesa, a to su Agencija za istraživanje udesa i ozbiljnih nezgoda u civilnom vazduhoplovstvu i Direktorat civilnog vazduhoplovstva, uključe u istragu, odnosno da je izvrše u skladu sa svojim ovlašćenjima.
Gospodo političari i generali, struka traži istinu. Samo to.
Пријавите се на:
Постови (Atom)