O
ponašanju vlasti, njihovom delovanju, nedelovanju, sposobnosti, nesposobnosti, humanosti, licemerstvu, upotrebi, zloupotrebi medija u samoreklamerske svrhe
neću ni reči dok pošast ne prođe.
Ne
zbog vlasti, već zbog ljudi koji stradavaju, koji su preko noći ostali bez
igde ičega, koji se bore za život, koji umiru, koji su prepušteni sami sebi u
potopu biblijskih razmera.
Ali
hoću o sveštenstvu Srpske pravoslavne crkve koje nije ništa preduzelo da se
stradalim pomogne. Vrh SPC-a pozvao je sve vernike da pomoć donesu u parohije,
ali kome predati pomoć kada je ne primaju. Bar u Banjaluci.
Satima
sam pozivao Eparhiju da pitam gde se pomoć može predati. Uzalud. Niko se ne
javlja na telefon. Mrsko im. Spavaju, šta li.
Oni
su na sigurnom, a sigurni su i prihodi, jer ima stradalih. Vanredna zarada je
tu; nesreća je ogromnih razmera, biće para za popove.
Odem
do prodavnice, vlasnik mi kaže da je i on pozivao; neko mu se javio i uputio ga
na Crveni krst. Uzimam koliko sam u mogućnosti, odlazim do Crvenog krsta,
veliki broj građana je tamo, predaju pomoć; desetak mladih aktivista spremno
prihvata, ljubazni, poletni, spremni...
Preko
puta Crvenog krsta je vladičanski dvor, nikog u dvorištu.
Njihov
posao uradiće Crveni krst. To što je vrh SPC-a pozvao, koga briga; primanje i
distribucija pomoći se ne naplaćuju, što bi se Crkva u to mešala.
Poziv
je deklarativnog karaktera; kako drugačije ga shvatiti. Tek da bi se oglasili i
demonstrirali kako je „Crkva uvek uz svoj narod“.
Jeste,
ali samo kada uzima. Ništa ne daju.
Gde
su im javne kuhinje za postradale, gde je njihova pomoć poplavljenim
područjima, gde su šleperi sa hranom, vodom, odećom, obućom, čamcima..., koje
je Crkva od svojih para kupila i uputila u područja užasa?!
Gde
su njihova lična vozila da pomognu, gde je sveštenstvo da se nađu na usluzi?!
Nema
ih, jer ti „božiji manekeni“ nisu zaduženi za nesreće i stradale, već samo za
njihove „duše“.
A i
auti su im preskupi, mogli bi se oštetiti, skvasiti, uprljati... generalka je
par hiljada; ko zna koliko je to u sahranama. Mrsko im je napuštati stančuge od
150m2, kućerine koje su preko noći stekli „služeći“ Bogu,
Zato
nisu zaboravili izvesati cenovnike po Crkvama-sahrana toliko i toliko maraka;
osim ako nećete tandara-mandara ili nabrzaka; venčati se možete po toj i toj
cieni, a ako hoćete u Božije stado, uzimamo za ruke po kršenju tu i tu sumu.
Bez tih para nema vam mesta među ovčicama.
Nije
Crkva pijaca pa da se narod verujući pogađa sa popovima o cenama; zato čim
uđete u Hram prvo cenovnik, pa tek onda Isus, Bogorodica, Sveti Jovan, Nikola,
Ilija....
Toliko
su u svojoj gramzivosti daleko došli da vam sveće za pokoj duši iz ruku,
maletene, otimaju, kako bi ih pretopili i ponovo vam ih prodali. Jezivo.
Zaboravih
da su ipak učinili „napor“- molili su se da kiša stane. Šta su to postali -
Šamani?!
A
onda su, usred Potopa, ispaljivali političke poruke.
Čekajući
Noju nisu imali pametnijeg posla, već da
potopljene, utopljene, pridavljene, zadavljene, nesretne prekonoći beskućnike
upoznaju sa svojim najnovijim egzibicionističkim stavovima.
Ako
već ništa ne čine, bio bi red da ništa i ne govore i da ne obmanjuju narod,
pričajući o svojim dobrim namerama, koje niti postoje, a kakvi su oni koji
vode Crkvu, zadugo neće ni postojati.
Нема коментара:
Постави коментар