Фаберова теорија покретања америчке економије

Занимљива економска теорија најављена је у САД-у.
Најавио ју је Марк Фабер, берзански аналитичар и успешан пословни човек.

У Јуну 2008, када је Бушова администрација студирала један пројекат
за покретање америчке економије, Марк Фабер је у свом месечном
извештају објавио свој коментар с пуно хумора:
„Федерална влада разматра да свакоме од нас да износ од 600,00 УС $. 
Драги моји земљаци американци: ако тај износ потрошимо у Волмарту, 
новац одлази у Кину, ако га потрошимо на гориво, иде Арапима. Ако 
купимо компјутер, новац одлази у Индију. Купимо ли воће, новци иду у 
Мексико , Хондурас и Гватемалу. Купимо ли добар ауто, новац завршава у 
Немачкој или Јапану. Купимо ли поклончиће, иду у Тајwан, а ни један 
цент тог новца неће помоћи америчкој економији. 
Једини начин да тај новац остане у САД-у је да га потрошимо или с 
курвама или на пиво, јер то су још једине две ствари које још 
производимо овде. Ја свој део већ трошим на такав начин.” 

Један други економиста, Србин, а и он с добрим смислом за хумор,
одговорио му је:
„Драги Марк, ситуација код вас Американаца је још гора и све је гора. 
Жао ми је што морам да те информишем да је фабрику пива Бадвајзер 
купила бразилска мултинационална компанија АмБев. 
Због тога Америма остају само курве. 
Е сад, кад би те курве одлучиле своју зараду да пошаљу својој деци, тај новац би дошао директно у српску Скупштину, овде код нас у Београд, јер овде постоји највећа концентрација курвиних синова на свету.”

Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije

2 Oktobar 2000 - Slobin govor

https://www.youtube.com/watch?v=9rc7yo7TrRo

Poštovani građani, pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji. Kao što i sami znate, punu deceniju traju napori da se Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. Veliki deo tog posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta, ili zemlje lišene svakog suvereniteta. Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo.
Svoje iskustvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenja država i naroda na rub siromaštva – sve je to primenjeno na našu zemlju i narod. Događaji koji su organizovani za naše izbore su, takođe, deo organizovane hajke na zemlju i narod, zato što su naša zemlja i narod barijera uspostavljanju potpune zapadne dominacije na Balkanskom poluostrvu.

OKUPACIJA I RASPARČAVANJE SRBIJE 
U našoj javnosti je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritiska na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije. Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države. Njihov dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke i saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao ni da sakrije. Uostalom, čitavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u, da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je neophodno da bi se njen otpor slomio. Na čelu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle, zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije. Zastupajući te interese, iz ove grupacije su našoj javnosti poslate poruke – da će sa njima na čelu Jugoslavija biti izvan svake opasnosti od rata i nasilja, da će doći do ekonomskog prosperiteta, vidno i brzo ostvarenog višeg standarda, takozvanog povratka Jugoslavije u međunarodne institucije, i tako dalje.
Poštovani građani, moja je dužnost da vas javno i na vreme upozorim da su ta obećanja lažna. I da stvari stoje obrnuto, jer upravo naša politika garantuje mir – a njihova samo trajne sukobe i nasilje. A evo zašto. Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosno koju instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO alijansi, Jugoslavija bi neizbežno postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala. To nisu samo namere NATO-a, to su i predizborna obećanja Demokratske opozicije Srbije. Od njihovih predstavnika smo čuli da će Sandžak dobiti autonomiju za koju se član njihove koalicije Sulejman Ugljanin, vođa separatističke muslimanske organizacije, zalaže već deset godina i koja faktički definitivno izdvaja Sandžak iz Srbije. Njihova su obećanja takođe vezana za davanje autonomije Vojvodini koja je takva da je ne samo izdvaja iz Srbije i Jugoslavije, već je, po svemu, čini sastavnim delom Mađarske. Na sličan način bi se odvojila od Srbije i druga područja, naročito neka njena rubna područja. Njihovo pripajanje susednim državama odavno je vruća tema tih država, koje stalno podstiču pripadnike manjina tih država u Jugoslaviji da daju svoj doprinos prisjedinjenju delova naše zemlje susednim državama.
U sklopu te politike rasparčavanja Jugoslavije, Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi ona morala da se oprosti, ne izražavajući, pri tom, čak ni nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom moći da bude vraćen. Teritorija koja bi prestala da nosi ime Srbija bila bi okupirana od strane međunarodnih, američkih ili nekih trećih vojnih snaga, koju bi tu teritoriju tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo, kojim se raspolaže u skladu sa interesima sile, čija se vojska na njoj nalazi. Sliku tog raspolaganja i posledice tog raspolaganja, gledali smo već decenijama, a naročito, u ovoj deceniji u mnogim zemljama širom sveta, nažalost poslednjih godina i u Evropi, na primer na Kosovu, Republici Srpskoj, Makedoniji, u našem neposrednom okruženju.
Srpski narod bi snašla sudbina Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže jer ih je manje od Kurda i jer bi im kretanje bilo ograničeno na manji prostor nego što je onaj na kome se Kurdi već decenijama nalaze.
Što se tiče Crne Gore, njena sudbina bi bila prepuštena mafiji, čija bi pravila igre građani trebalo dobro da znaju. Svaka nedisciplina, a pogotovo svako protivljenje interesima mafije, stavlja vas na listu za odstrel koja isključuje pravo na svako pomilovanje.

SIROMAŠTVO I EKONOMSKA ZAVISNOST 
Dao sam svoj prikaz o sudbini Jugoslavije u slučaju da se prihvati izbor NATO-a za našu zemlju, sa ciljem da upozorim i na to da bi u tom slučaju, osim gubitka zemlje i ponižavanja njenih građana, svi živeli pod neprekidnim nasiljem. Novi vlasnici državne teritorije nekadašnje Jugoslavije, kao i okupatori preostale srpske teritorije vršili bi, po prirodi stvari, teror nad stanovništvom, čiju su teritoriju okupirali. Sam srpski narod bi istovremeno vodio neprekidnu borbu za ponovno uspostavljanje srpske države i za svoje okupljanje u njoj. Oni ne žele mir i blagostanje na Balkanu, oni žele da ovo bude zona sykoba i ratova, koji bi im pružili alibi za trajno prisustvo.
Marionetska vlast, dakle, garantuje nasilje, mogući dugogodišnji rat – sve samo ne mir. A samo naša sopstvena vlast garantuje mir. Zatim, sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom brzinom su postojale siromašne. I to na način koji isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose. Velika podela na većinu siromašnih i manjinu bogatih – to je slika Istočne Evrope već nekoliko godina, i nju svi možemo da vidimo. Ta slika ne bi mimoišla ni nas. I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih, čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma neizvesna i daleka. Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske manjine, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje. Javna i društvena svojina brzo bi se transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, po pravilu bili bi stranci. Mali izuzeci bili bi isključivo oni, koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću izmeštenu iz sfere elementarnog, i nacionalnog i ljudskog dostojanstva. Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvo stranaca, a oni koji su do sada njima upravljali, činili bi to, u ovim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.

KRIMINAL I ROPSTVO 
Uz nacionalno poniženje, rasturanje države i socijalnu bedu, nužno bi moralo da dođe do mnogih oblika socijalne patologije, među kojima bi kriminal bio prvi. To nije puka pretpostavka već iskustvo svih zemalja koje su prošle taj put, koji mi izbegavamo po svaku cenu. Prestonice evropskog kriminala već skoro decenijama nisu na Zapadu, kao što je nekada bilo, već na istoku Evrope. Našem narodu i ovaj sadašnji kriminal teško pada jer smo dugo, od Drugog svetskog rata do devedesetih godina živeli u društvu koje za kriminal tako reći nije znalo. A neki veći kriminal, koji se ne može izbeći u društvu koje bismo postali, gubljenjem suvereniteta i velikog dela teritorije, taj veći kriminal bi bio za naš mali i na kriminal nenaviknuti narod, opasan kao što je za društvo i njegove građane opasan rat.
Neslobodne zemlje ukidaju pravo građana koji u njima žive da slobodno izraze svoje mišljenje, jer bi se to mišljenje, pre svega sukobilo sa neslobodom. A o ispoljavanju volje, razume se, tek o tome nema ni govora. Manifestovanje volje dopušteno je samo u vidu farse, ispoljavaju ga samo skutonoše stranih gazda. A njihova simulacija slobode volje, služi kao pokriće okupatoru da je uspostavio demokratiju, u čije ime je zaposeo i teritoriju tuđe zemlje.
Naročito želim da naglasim, zbog mladih ljudi, intelektualaca, naučnih radnika, da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a naročito na stvaralaštvo u oblasti nauke. Veliki centri, velike moći, finansiraju naučno stvaralaštvo, kontrolišu domašaje i odlučuju o primeni njegovih rezultata.
Zavisne države, ukoliko imaju naučne laboratorije i naučne institute, nemaju ih kao samostalne subjekte, već kao ispostave centrala koja im kontroliše sve, a naročito domašaje u stvaralačkom mišljenju i radu. Ti domašaji se moraju kretati u granicama, koje u okupiranu zemlju i okupirani narod neće uneti seme pobune ili emancipacije.

ISTORIJSKA ODGOVORNOST NARODA
U ovom trenutku, pred drugi krug izbora, zbog sumnje Demokratske opozicije Srbije da može da ostvari rezultat koji im je potreban, pripadnici vrha DOS-a, novcem unesenim u zemlju, potkupljuju, ucenjuju i zastrašuju građane i organizuju štrajkove, nemire i nasilje, ne bi li zaustavili proizvodnju, svaki rad i svaku aktivnost. Sve, razume se, sa ciljem da u Srbiji stane život i sa obrazloženjem da taj život može ponovo da počne, i da se odvija uspešno i dobro, kada počnu da ga organizuju oni koji ovde zastupaju okupatorske namere, planove i interese.
Naša je zemlja suverena država, ima svoj zakon, svoj Ustav, svoje institucije. Srbija je dužna, a i zaslužila je da se odbrani od invazije, koja joj je pripremljena kroz razne oblike subverzije. A građani su dužni da znaju da učešćem u subverziji, kojoj je cilj spoljna dominacija nad njihovom zemljom, odnosno okupacija njihove zemlje, snose istorijsku odgovornost za ukidanje prava svojoj zemlji da postoji, ali snose odgovornost i za gubljenje kontrole nad sopstvenim životom i životom svoje dece. I mnogih drugih ljudi.
Smatrao sam kao svoju dužnost da upozorim građane naše zemlje, na posledice aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade NATO alijanse. Građani mogu da mi veruju, a i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće moći nikada da se otklone.
Moj motiv da izrazim svoje mišljenje, na ovaj način, nije uopšte lične prirode. Dva puta sam biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije. Valjda bi svakom posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije. Moja savest u tom pogledu je savršeno mirna. Moja savest, međutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom čelu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini, ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam. Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi, najopasnija je zabluda i glavni je razlog moje odluke da se obratim građanima Jugoslavije.
Hvala.

Sloga kucu gradi

The World Misery Index: 108 Countries

JANUARY 22, 2015 4:28PM
The World Misery Index: 108 Countries
By STEVE H. HANKE SHARE

Every country aims to lower inflation, unemployment, and lending rates, while increasing gross domestic product (GDP) per capita. Through a simple sum of the former three rates, minus year-on-year per capita GDP growth, I constructed a misery index that comprehensively ranks 108 countries based on “misery.”
Below the jump are the index scores for 2014. Countries not included in the table did not report satisfactory data for 2014.
The five most miserable countries in the world at the end of 2014 are, in order: Venezuela, Argentina, Syria, Ukraine, and Iran. In 2014, Argentina and Ukraine moved into the top five, displacing Sudan and Sao Tome and Principe.
The five least miserable are Brunei, Switzerland, China, Taiwan, and Japan. The United States ranks 95th, which makes it the 14th least miserable nation of the 108 countries on the table.

Palma i Mocart

Pitaju "Palmu":

● "Palma", znaš li ti ko je Mocart?

● Ne. Ko ti je taj – upita "Palma".

● To ti je onaj što piše melodije za naše "Nokije".

Ovako se širi defetizam:

Ovako se širi defetizam:

- Ništa se ne može promeniti
- Sve je i onako propalo
- Najbolje je gledati svoja posla
- Ako se buniš niko te neće podržati
- Izgubićeš i to malo što imaš
- Jedan čovek ne može ništa
- Zar si ti bolji od njih?
- Bilo je i mnogo gore od ovoga
- Narod je zaslužio da mu se ovo dešava
- Sve stranke su iste
- Nemaš za koga da glasaš
- Oni te samo koriste za svoje ciljeve
- Sve je to već unapred rešeno 

Крагујевац на чело управе Народног музеја поставио „специјалног аутомеханичара”

ИЗ УПРАВЕ АПОТЕКЕ ИЗБАЦИЛИ ЛЕКАРА, А ПОСТАВИЛИ
СПЕЦИЈАЛИСТУ ЗА КЛИМАТИЗАЦИЈУ И ГРЕЈАЊЕ

Скупштина града Крагујевца
Зна крагујевачка владајућа коалиција са којим СПЕЦИЈАЛИСТИМА и специјалностима Србија једино има будућност и шансе у Европској унији
Објасниће напредњаци - првом приликом - и Меркеловој да не треба да превише верује својим машинским инжењерима и лекарима, да и њена земља - ако не жели да заостане за напредном Србијом - треба да се ослони на специјалине аутомеханичаре, специјалисте за климатизацију и остале специјалце-универзалце-генијалце без којих нема „бољег живота” и светле будућности
ШТА год ко мислио о напредњацима и њиховој власти, постоји нешто у чему ће их мало ко стићи престићи.
Ево за пример Крагујевца чији је председник високи функционер СНС Радомир Николић. Син председника Србије Томислава Николића.
Четврти по величини град Србије, Град Крагујевац, ускратио је у децембру поверење свом представнику у Управном одбору свог Народног музеја. Дипломираном машинском инжењеру Ивку Тодоровском.
Рекло би се: све за аплауз, шта ће у управи музеја МАШИНСКИ инжењер!
Пошто напредњаци себе представљају као НАЈНАПРЕДНИЈУ странку бар у новијој историји Србије, требало је очекивати да поставе неког историчара, археолога или музеолога. Али, не - зато они и јесу најнапреднији - поставише Зорана Павловића, СПЕЦИЈАЛНОГ АУТОМЕХАНИЧАРА!
Показаше - заједно са коалиционим партнерима - да даље гледају у будућност него цео остатак Србије. Да само они знају који специјалци су потребни европској Србији.
Поготово што је специјалац Павловић још и оснивач и члан ликовне колоније „Левач”.
Да неко не би помислио да се поводом Народног позоришта радило о неком надахнућу, које више неће бити у стању да понове, напредњаци се (са коалиционим партнерима) истакоше се и приликом именовања представника Града у Надзорном одбору Апотеке Крагујевац, који је истовремено постављен за његовог представника.
На то место поставише Марка Гавриловића, специјалисту за климатизацију и грејање, а уклонише са исте функције лекара специјалисту Славка Кнежевића.
У ослуци о именовању/разрешењу није наведено да ли је Гавриловић инжењер којем су ужа специјалност клима уређаји и грејање или, можда, најбољи крагујевачки мајстор у тој „области”.
У сваком случају, напредњаци зато и јесу напредни и најнапреднији што боље од лекара специјалиста знају шта је добро за апотеке! И са којим СПЕЦИЈАЛИСТИМА Србија има будућност и шансе у Европској унији.
Објасниће они - првом приликом - и Меркеловој да не треба да превише верује својим машинским инжењерима и лекарима, да и њена земља - ако не жели да заостане за напредном Србијом - треба да се ослони на специјалине аутомеханичаре, специјалисте за климатизацију и остале специјалце-универзалце-генијалце без којих нема „бољег живота” и светле будућности.
Меркелова има да „падне”, поготово кад чује да ни Павловић ни Гавриловић упоште нису ни чланови СНС ни њених крагујевачких коалиционих партнера...
Све се ово догодило у децембру и много је важније као тренд него као две одлуке у једном граду. Слично се, највероватније, догађа и другде по Србији. Зато нам и иде овако добро... 

Демократија

Демократија у Енглеској значила је да више краљу не командују војводе и барони, већ индустријалци и банкари. Ратовало се, клало, па је ствар дошла на своје место.
У Француској су демократе побиле 700.000 сународника (више него сви краљеви за 1.000 година) да би увели слободу-братство-једнакост, наравно за себе, а не за раднички башибозлук. До 1.св.рата у Европи је до 10% становништва имало бирачко право. Сва блага демократије и људских слобода односила су се на грађански сталеж, који се у једном тренутку историје нашао моћнији од земљопоседника и крупних капиталиста. Е то сучељавање различитих интереса средње класе - то се звало слободом. Радници су задржали право да се ваљају у блату и умиру гладни.
Иза 1.св.рата имамо развој лажне демократије у Француској и доста јасан елитизам у Енглеској, САД и пар земаља, као и нацизам и војну диктатуру у највећем делу Европе. Већ тада је грађанска класа избачена из власти, али је рецепт мира у кући подразумевао демократску фасаду.
Ствар се наставља и после 2.св.рата: како би парирале комунизму, НАТО-државе гајиле су контролисану демократију: може све док побеђују социјалдемократи, социјалисти, демохришћани. Ако не - онда Гладио, демонстрације, терористички напади.

Тако да ме јако занима: у коју се то демократију и грађанске вредности куну наши модернизатори и европејци?

Газпром обуставио испоруку гаса преко Украјине - Енергетска криза питање сати

Владимир Путин наредио је руској државној компанији Гаспром смањити испоруку гаса преко Украјине због оптужби, како пише The Daili Mail , да "руски сусед исисава и краде руски гас намењен европском тржишту".
Због "транзитних ризика преко подручја Украјине, Гаспром ће смањити извоз гаса у Европу за 60%, те гурнути континент у енергетску кризу у готово некоилко сати".
Можда ова одлука објашњава тренутну експлозију повећања цена нафте и гаса, а гасне компаније у Украјини су потврдиле да је Русија обуставила снабдевање. Шест земаља је саопштило да су потпуно престале добијати руски гас.
Европска унија је бесна због изненадног прекида снабдевања, а за неке од њених земаља чланица је то "потпуно неприхватљиво".

Лидер Газпрома, Алексеј Милер, касније је додао да Русија све транзитне правце који иду преко Украјине планира рутом преко Турске, док је руски министар енергетике Александар Новак изјавио "како је одлука несумњиво донесена".
Блумберг извештава да Русија планира пребацити транзит природног гаса преко Турске, што је изненадило све главне енергетске компаније Европске уније, које поручују "да је Русија нарушила своју репутацију као добављача".
"Ова одлука нема никаквог економског смисла, Марош Шефчович", након разговора с руским владиним званичницима и лидерима Газпрома у Москву је изјавио потпредседник Европске комисије за енергетику.
"Газпром је највећи светски добављач природног гаса, те планира испоручивати 63 милијарде кубних метара кроз предложени гасовод испод Црног мора до Турске, што у потпуности замењује транзит преко Украјине", током расправе је изјавио главни извршни директор Алексеј Милер.
Око 40 посто руског извоза гаса у Европу још од совјетског доба путује кроз гасоводе у Украјини, а сада ће ићи преко Турске.
Марош Шефчович је рекао да је "јако изненађен" изјавом коју је дао Миллер, додајући "како ослањање на турску руту, без Украјине, неће бити довољно да се одржи гасни систем ЕУ".
"Газпром планира испоручити енергенте до Турске, потом даље преко границе са Грчком, а сада је на Европској унији је да одлучи шта ће чинити", додаје Шефчович.
Како пише Даили Маил, ова је одлука "велики проблем Европу. Русија је смањила извоз гаса у Европу за 60 посто и гура континент у енергетску кризу, а спор са Украјином и даље ескалира ".

Јутрос су гасне компаније у Украјини потврдиле да је Русија у потпуности обуставила своју испоруку иу зимским условима се угрожавају европски потрошачи.
Прекид доставе руског гаса преко Украјине су пријавиле Бугарска, Грчка, Македонија, Румунија, Хрватска и Турска. Међутим, Турска је осигурана већ постојећим гасоводом од Русија до Анкаре, такод а неће осетити мањак гаса којег је добијала преко Украјине.
"Транзитни ризици за европске потрошаче који добијају гас преко Украјине су и даље присутни. Ми немамо друге опције! Ми смо обавестили наше европске партнере, а сада је на њима да се потруде да изграде потребну инфраструктуру, почев од турско-грчке границе", поручио је лидер Газпрома, Алексеј Милер.
"Русија неће згубити имиџ поузданог добављача због преусмеравања руте кроз Турску, јер смо увек били поуздан снабдевач гаса и никада нисмо прекршили своје обавезе", рекао је руски министар енергетике Александар Новак након састанка са Шефчович у Москви.
"Одлука је донесена. Ми смо се одлучили на диверсификацију и отклањање опасности од непоузданих земаља које узрокују проблеме у последњих неколико година, укључујући и за европске потрошаче", додао је Новак. "
"Руси су смањили испоруку за 92 милиона кубних метара дневно, у односу на обећаних 221 милион кубних метара, и то без објашњења. Не разумем како ћемо испоручити гас у Европу. То значи да ће проблеми у Европи почети за неколико сати", рекао је Валентин Землиански из украјинске гасне компаније "Нафтогас".
Међутим, Валентин Землиански заборавља да још од ране јесени 2014. из Газпрома упозоравају Брисел како украјински "Нафтогас" дословно краде гас намењен европским тржишту и задржава у га у својим подземним складиштима. Нема сумње да ће медији овај потез окарактерисати као "коришћење Путиновог геополитичког оружја", али у разговорима иза затворених врата и Милер и Шефчович добро знају да је влада у Кијеву крађом европског гаса одговорна за овако радикалне потезе Москве.
Коначно, Европска унија је Украјини одоборила зајам од 1,8 милијарди евра, које Кијев може проследити Москви, платити дуг и добити потребну количину гаса да Украјинци издрже зиму. Но, тешко је рећи и да би то ишта променило, јер је коначна одлука донета: гас ће ићи до Турске, потом до грчке границе, а ако га ЕУ жели, нега сама гради гасоводе у складу с "Трећим енергетским пакетом".

Газпром је обуставио комплетан транзит преко Украјине, због крађе гаса и непрестаних спорова са суседном земљом:
 Алтернатива је такозвани "Турски ток", но ту ће ЕУ морати градити потребну инфраструктуру, а не, као што је било договорено, Газпром са земљама партнерима:

Американци позиције долара бране трећим светским ратом

У САД СЕ ОДАВНО ВОЈНО-ИНДУСТРИЈСКИ СИСТЕМ ПРЕТВОРИО У ВОЈНО-БАНКАРСКИ

АМЕРИЧКИ долар сахрањиван је много пута, али још увек је жив.
Уочи распада Бретон-Вудског монетарног система, удео долара у светским монетарним резервама приближавао се цифри од 80% (1970. – 77,2%; 1972. – 78,6%). После преласка на Јамајски монетарни систем, тај удео се постепено смањивао и 1995. имао најнижи ниво од 59,0%.

На таласу финансијске глобализације позиције долара поново су ојачале (од 1999.-2001. његов удео достигао је 70-71%), али је после тога примећено ново опадање специфичне тежине долара у монетарним светским резервама – до нивоа испод 61% у 2014. Ипак, то је више од показатеља из 1995.
Према подацима Банке за међународно поравнање, у априлу 2010. удео долара у операцијама на међународном монетарном тржишту износио је 84,9%, а до априла 2013. повећао се до 87 одсто. Ради поређења: за исти тај период удео евра је пао са 39,1 до 33,4%.
Пада у очи диспропорција између позиције долара у светским финансијама и позиције САД у светској економији.
Данас удео САД у светском БДП износи око 20%. Кина је већ престигла САД по обиму БДП (рачунајући по паритету куповне моћи валута), али је удео јуана у операцијама на светском монетарном тржишту у априлу 2013 г. износио свега 2,2%. Нема прецизних података о уделу јуана у светским монетарним резервама, али процене експерата показују да износи мало више од 1%.
Ове диспропорције веома подсећају на светску економску панораму краја XIX - почетка XX  века. Тада се десило прегруписавање лидера светске економије.
Према обиму индустријске и пољопривредне производње на прво место доспеле су Сједињене Државе. По неким позицијама, на друго место избијала је Немачка, а Велика Британија - која је током већег дела XIX  века имала статус „светске радионице” - почела је да пада на треће место у свету. Истовремено је британска фунта - као и раније -  била светска валута која је имала функције резервног средства и средства за међународни обрачун.

         Уочи Првог светског рата, 1913., структура светских резерви по врстама валутаовако је у % изгледала овако: фунта – 47, француски франак – 30, немачка марка – 16, долар – 2, остале валуте – 5. (Officer, Lawrence H. Between the Dollar-Sterling GoldPoints: Exchange Rates, Parity, and Market Behavior. Cambridge: Cambridge University Press, 1996.).
Као што видимо, удео долара био је незнатан. Диспропорција између нивоа економског развоја САД и позиција долара у светском финансијском систему била је отприлике иста као што је данас диспропорција између економског развоја Кине и позиција јуана.
Светским банкарима, који су пре сто година ставили улог на долар, био је потребан светски рат да би долар могао да има место  под сунцем. Под јаким притиском богаташа на измаку 1913. године - Конгрес САД гласао је за оснивање Федералног резервног система који је 1914. почео да емитује долар као једину валуту САД, а након пола године почео је светски рат.
Рат је изменио однос снага водећих сила и њихових валута.
Године 1928. распоред светских валутних резерви у процентима је изгледао овако: фунта – 77, долар САД – 21, француски франак – 2. , (Officer, Lawrence H.). Односно, без обзира на нагло економско слабљење Велике Британије, фунта не само да није ослабила своје позиције него их је додатно и учврстила. У поређењу са 1913. - долар САД је знатно повећао своју специфичну тежину и чврсто заузео друго место. Друге валуте-конкуренти, повукле су се из трке.
Да би коначно победили британску фунту, власници ФРС морали су да припреме и организују још један светски рат, после којег је долар изједначен са златом и у суштини постао једина светска валута.
Позиције долара у свету сада су формално веома добре, али главне акционаре Федералног резервног система мора да брине то што се повећава диспропорција између БДП САД и позиције долара.
Долар све више постаје нестабилан. Ако хоће, неколико великих земаља могу да координирају напоре, да обједине ресурсе, да почну ослобађање од доларских резерви и изазову пад долара. Међутим, снага власника ФРС је у томе што су они увек умели да делују тако да предухитре. И сада има индиција да предузимају практичне мере за заштиту долара и опет, пре свега, припремањем великог рата. „Газде новца” (власници штампарске машине ФРС) имају неколико разлога за отпочињање таквог рата.

 1. Газдама штампарске машине потребно је да подржавају потражњу и цену својих производа. Пре више од пола века у Европи се завршила добровољна „трка за доларима”. У свету се не назиру рационални економски подстицаји за набављање долара, будући да данас доларска маса која силази са траке штампарске машине ФРС, много пута превазилази све што се ствара у економији САД. А златне резерве САД, иако су и највеће у свету (више од 8000 т.), покривају само део процента укупне масе зелених новчаница.
Остаје једно: читавом свету силом наметати „робу” коју производи Федерални резервни систем. Данас су једино покриће долара Оружане снаге САД, чија је основна функција да обезбеђују подршку потражњи за „зеленим папирима”. Већ одавно се у САД класични војно-индустријски систем трансформисао у војно-банкарски систем.
После распада Бретон-Вудског монетарног система на његово место дошао је Јамајски монетарни систем који представља систем петро-долара, будући да је 1970.-их година долар повезан са црним златом (нафта је почела да се продаје искључиво за доларе).
Нафта је још увек основа доларског система. Иако данас скоро не зависи од увоза нафте, Америка контролише земље произвођаче нафте. Циљ контроле је да сем долара у трговини црним златом– не дозволи прелазак на друге валуте. Ради тога Вашингтон, ако је то потребно, у регионима производње нафте прибегава војним операцијама. Пре свега, на Блиском Истоку.
Моамер Гадафи је свргнут и зверски убијен само зато што је у обрачунима за нафту прво прешао са долара на евро, а затим планирао да пређе на златни динар.

2. Када курс долара САД почиње да пада, Америка укључује све полуге за јачања ослабљеног долара (операције на дестабилизацији политичке ситуације у разним деловима света; грађански и регионални ратови). У том светлу, без обзира на све већу економску деградацију - Америка се претвара у вештачко „острво стабилности”. Из разних крајева света капитал почиње да се усмерава према Америци повећавајући курс „зелене хартије”.      
Зашто је Америци потребан високи курс долара? Није тешко одговорити.
Прво, САД добијају могућност за јефтин увоз који обезбеђује унутрашњу потрошњу. Штампарска машина заједно са повећаним курсом америчке новчане јединице – идеалан је услов за постојање државе-паразита.
Друго, помоћу скупог долара Америка (тачније власници ФРС) добија могућност да по читавом свету јефтино откупљују природне ресурсе, предузећа, некретнине и друге активе. Формирани доларски систем биће потребан власницима све док читав свет не пређе под њихову контролу.
Треће, „власницима новца” (главним акционарима ФРС) може да затреба не само регионална, него и глобална дестабилизација, односно светски рат. Таква дестабилизација треба да доведе до узајамног уништења или, барем, слабљења свих потенцијалних конкурената Америке. Вашингтону (прецизније, Федералном резервном систему) неопходан је искључиво моноцентрични модел света. Без великог рата тај модел се не може изградити.
Светски рат ће омогућити да се реше многи економски проблеми Америке који прете да у блиској будућности за њу постану критични.
На пример, крајем 2013. државни дуг САД већ је износио 104,5%, док је у Европи, која већ неколико година доживљава дужничку кризу, тај показатељ нижи. У земљама у зони евра крајем 2013. износио је 92,6%.
За Вашингтон није мање акутан проблем спољног дуга. У августу 2014. релативни ниво тог дуга достигао је 107% БДП. Све већи део прихода мора да се троши на сервисирање дугова.
Проценти за државни дуг у расходима буџета САД сада нису високи (око 7%), али су у америчкој економији као резултат деловања програма квантитативних олакшица (КС) и каматне стопе биле сасвим симболичне. Програм КС се затвара, расходи за сервисирање државних и свих других дугова нагло ће се повећати. У таквој ситуацији, владајући кругови САД сигурно се присећају историје од пре једног века.
Уочи Првог светског рата Америка је већ заузимала прво место у свету по индустријској производњи, али је при том имала огроман спољни дуг (пре свега, Британији). Први светски рат кардинално је променио ситуацију. САД су постале највећи и прави међународни  зајмодавац. Истовремено су њихови главни савезници у рату – Велика Британија и Француска – постале највећи дужници Америке.
На крају Другог светског рата Америка је код себе сконцентрисала 70% светских резерви злата (без Совјетског Свеза). Такво јачање САД омогућило им је да легализују позиције долара као светске валуте (одлуке међународне конференције у Бретон-Вудсу 1944.).
У случају да САД буду умеле да постану једини корисник трећег светског рата - проблем старих дугова нестаће сам по себи. Вашингтон ће моћи да са свог салда једнострано отписује дугове других земаља и произвољно одређује које земље сносе „кривицу” за рат. Новчана потражња „кривих” земаља према Америци анулирају се по дефиницији, како су управо поступиле земље Антанте према Немачкој на Париској мировној конференцији 1919. Сем тога Америка као победник може „кривима” да удари репарације и контрибуције, као што су слично учиниле земље Антанте на поменутој конференцији у Паризу 1919.
Трећи светски рат биће принципијелно другачији од свих за које је свет до сада знао. Он ће започети без званичног објављивања. И, мада још нисмо тога потпуно свесни, али такав рат је највероватније већ почео. Коришћењем плаћеника (приватних војних компанија), ослањањем на пету колону унутар појединих земаља уз активну примену технологија „мајдана”, ангажовањем медија које контролише Вашингтон, објављивањем економских санкција и т. д. Тај необјављени рат води се под заставом борбе са тероризмом, „радикалним исламизмом”, „руском агресијом”, кршењем људских права и т.д. и т. сл.
Током таквог необјављеног светског рата „власници новца” (акционари ФРС) решаваће накупљене проблеме долара. На пример, под заставом борбе са тероризмом и „прљавим новцем” САД могу да спроведу „монетарну реформу”. Њена суштина је једноставна. ФРС емитује нове доларе и организује њихову замену за стару „зелену масу”. При том су подносиоци захтева за старе доларе дужни да доставе поуздане доказе о легалности њиховог порекла.
Филтери за контролу могу да буду толико строги да највећи део старих долара неће положити „испит” и претвориће се у отпад. Тако ће се уклонити проблем „доларске надстрешнице”, који притиска ујка Сема. Ипак, за САД и та варијанта није идеална – истовремено пљачкање читавог света може да покрене друге земље на коришћење својих националних валута у међународним обрачунима, на стварање регионалних валута и потпуно одустајање од долара.
Због тога, у трећем необјављеном светском рату могу бити искоришћене и друге економске методе. На пример, без обзира што је „зелена маса”  преплавила читав свет, куповна моћ долара на тржиштима робе доста је висока. Не види се никаква претња од хиперинфлације.
Све је веома једноставно. Огроман део производње штампарије новца одлази на финансијска тржишта. Међутим, постоји 101 начин да се затворе или чак потпуно ликвидирају та тржишта. Тада ће сва „зелена маса” појурити на тржишта робе. Настаће хиперинфлација упоредива са оном коју је преживела Вајмарска Република  почетком двадесетих година ХХ века. У најбољем случају од куповне моћи данашњег долара остаће 1%. Да ли је то катастрофа? Како се узме. У том случају код поседника билиона долара по читавом свету у рукама ће остати само смеће.
Само у Кини залихе злата већ су премашиле 4 билиона долара, при чему на „зелену хартију” одлази најмање 1/3. После тога Америка спроводи монетарну реформу и уводи нови пуноважни долар. Пре пет година активно је разматран проблем могуће реализације такве „новчане реформе”, само што су на место новог долара тада планирали новчану јединицу под називом „амеро”. Претпостављало се да ће то бити заједничка валута три земље – САД, Канаде и Мексика. Варијанта замене долара „амером” још може да се поврати, али ће захтевати веома озбиљно покриће силом од стране Вашингтона.
У сваком случају не треба рачунати на слабљење нестабилности у свету. Та нестабилност је – испољавање слабости долара и агоније власника штампарије ФРС.
Као рањена звер, они ће се борити до краја. Ако се још до недавно говорило да Вашингтон намеће свету „контролисани хаос”, онда је већ сада очигледно да хаос постаје неконтролисан. Иначе, ни прва два светска рата нису се завршила онако како су планирали банкари који су их и започели.

ZABORAVLJEN OD SVOJIH: Kako je Đurađ srpski vitez postao albanski heroj!

Đurađovo srpsko pravoslavno poreklo nije sporno. Engleski istoričar Edvard Gibon je u svom delu “History of the Decline and Fall of the Roman Empire” iz 1788. jasno napisao da Kastriotići vode poreklo od starog srpskog bratstva Branilovića iz Zete

SKENDERBEG: Albanski heroj, zaboravljeni srpski vitez
Srpski narod i istoričari olako se odriču srpskih vitezova i heroja. Od sopstvenog naroda zaboravljeni, od srpskih istoričara neistraženi, ovi junaci padaju u tamu zaborava, ili ih jednostavno drugi narodi prisvoje!
Ovakva sudbina zadesila je srpskog viteza i papskog generala Đurađa Branilovića Kastriotovića, kog su Albanci proglasili za svog nacionalnog heroja, a njegov porodični grb preuzeli za svoj nacionalni steg. Njegovo pravo ime danas je gotovo zaboravljeno, ali zahvaljujući albanskoj propagandi, ceo svet zna za njega. Ime mu je Skenderbeg.
Đurađovo srpsko pravoslavno poreklo nije sporno. Engleski istoričar Edvard Gibon je u svom delu “History of the Decline and Fall of the Roman Empire” iz 1788. jasno napisao da Kastriotići vode poreklo od starog srpskog bratstva Branilovića iz Zete.

Đurađov deda se doselio u Janjinu u Epir, kao srpski kefalija (u srpskoj srednjevekovnoj državi: poglavar, starešina grada). Otac Đurađev Jovan Kastriotić nazvao se princem Epira, koji je uključivao Mat, Kroju, Mirditu i Diber.
Njegova majka Vojislava bila je princeza srpskog porekla iz porodice Tribalda. Đurađov otac Jovan se među prvima suprostavio vojnim upadima Bajazita I, ali njegov otpor nije imao uspeha. Sultan ga je naterao da plaća danak, a kako bi osigurao vernost srpskih plemića na teritoriji današnje Albanije, odveo je Đurađa i njegovu braću na svoj dvor kao taoce.
Na turskom dvoru je Đurađ preveden u islam. Završio je prestižnu vojnu školu u Jedrenu, pa je kao komandant u turskoj vojsci odneo mnoge pobede. Zbog svojih vojničkih vrlina stekao je nadimak Iskander-beg, jer su Turci poredili ratnička umeća Đurđeva sa slavnim Aleksandrom Velikim.

Kad je drugi zaboravljeni Srbin Sibinjanin Janko (Janoš Hunjadi) porazio Turke kod Niša 1443, Đurađ je napustio tursku vojsku, vratio se u rodni kraj gde je ponovo prihvatio pravoslavlje, sakupio svoje saplemenike i poveo bespoštednu borbu protiv Osmanlijskog carstva. Ubrzo je preuzeo kontrolu nad Krojom, koja je postala njegov glavni grad i iz koje je vodio borbu protiv Turaka, ali i Mletačke republike i neprijatelja Napuljskog kralja u narednih 25 godina.
Pod pokroviteljstvom Venecije, Đurađ je marta meseca 1444. određen da komanduje vojnim savezom plemića iz današnje severne Albanije i Zete. Osmanlijsko carstvo je od 1443. do 1478. četiri puta bezuspešno pokušavalo da osvoji Kroju. Dva puta je sultan lično predvodio vojsku.
Papa Kaliktus III za zasluge u borbi protiv Osmanlija, iako je Đurađ Skenderbeg (Srbi su njegov nadimak pod kojim su ga Turci poznavali: Iskander-beg, skratili u Skenderbeg) bio Srbin pravoslavac, dodelio ovom srpskom plemiću titulu – glavni general Svete Stolice.
Tokom 15. veka Osmanlije su osvojile srpsku Bosnu, srpsku despotovinu i sam Carigrad od Istolnog rimskog carstva. Skenderbeg je u Kroji odolevao sve do 1468. Tog 17. januara 1468. u Lješu, umro je Đurađ Branilović Kastriotić - Skenderbeg, pošto se razboleo od malarije.
Posle Skenderbegove smrti Kroja podpada pod direktnu mletačku vlast, sve dok je nisu zauzeli Turci 1478. godine. Kroja i teritorija kojom je gospodario Đurađ ostala je u sastavu Otomanskog carstva sve do 1912. godine, kada ju je tokom I balkanskog rata nije zauzela vojska Kraljevine Srbije.
Skenderbegova slava vekovima je bila sačuvana u hrišćanskoj Evropi, dok je u pretežno islamizovanoj Albaniji bila izbledela, obzirom da je Đurađ kao veliki protivnik islama bio gurnut u zaborav.

U nedostatku svoje srednjovekovne države i nacionalnih heroja, arnauti (jer tada naziv Albanija nije postojao, a i on je srpski izraz, isto kao i Banija) su se dosetili Skenderbega. 1898. godine Naim Frašeri objavljuje knjigu “Istori’e Skenderbeut”, gde Skenderbega proglašava najvećim arnautskim junakom svih vremena, prenebregavajući činjenicu da je Đurađ gotovo čitavog svog veka ratovao upravo protiv samih islamiziranih arnauta.
Mit koji su stvorili arnautski nacionalisti od ukradenog srpskog plemića Đurađa Kastriotića traje i danas, a njegovi vojni uspesi, iako mit o arnautskom Skenderbegu ima malo dodira sa stvarnošću, duboko usađen u tzv. istoriju Albanije.
Skenderbeg nije jedini srpski vitez kojeg su se srpski istoričari olako odrekli, ali je najupečatljiviji. Na žalost, shvativši da svoju državnost ne mogu zasnivati na ukradenom junaku, arnautski istoričari, pod punom podrškom zapadnih istorijskih škola, sada pribegavaju još jednoj velikoj laži - tvrde da su potomci Ilira, a samim tim starosedeoci na Helmu (Balkanu).

Африка Француској још увек плаћа колонијални порез – на “бенефите француске колонизације”

Када је Француска уништила Гвинеју која је тражила независност, алтернатива је била да Гвинеја плаћа “колонијални порез”. Ниједна афричка земља није предвидела какве ће последице тога бити за четрнаест земаља.

Када је Гвинеја захтевала независност и да се ослободи француске колонијалне власти, Французи су, њих више од 3000, у бесу напустили земљу и са собом понели сву имовину, а оно што нису могли – уништили:школе, вртиће, јавне управне зграде, аутомобиле, књиге, лекове, инструменте у истраживачким институтима; тракторе су полупали и онеспособили, животиње побили, а храну у складиштима спалили или затровали. У ствари, Французи су другим колонијама послали поруку да је цена одбацивања Француске висока.
Колонијализам као трајна мрља у историји Африке и економско угњетавање постоје и данас. Такву праксу описује чланак Мавуне Ремарк Кутонина, мировног активисте и уредника SiliconAfrica.com.
Чланак скреће пажњу на то да су афричке земље чак и данас принуђене да Француској плаћају колонијални порез. У ствари, Француска је ту праксу чак и унапредила, тако да од афричких земаља сваке године цеди око 500 милијарди долара.
Како Кутонин примећује, чудовишни колонијални порез афричку привреду лишава преко потребних средстава, увећава дуг и властима афричких земаља одузима управу над сопственим природним ресурсима. Али штета није само економска, јер се пошаст колонијализма манифестује и социјално, уништавајући достојанство и идентитет афричких народа.
Тако је, на пример, Силвус Олимпио, први председник Републике Того, уместо да са Де Голом потпише пакт о наставку колонизације, био принуђен да пристане да Того сваке године Француској отплаћује дуг на име тзв. бенефита француске колонизације. То је спречило да Французи разоре земљу пре него што је напусте, међутим, износ “дуга”, који су проценили Французи, био је толико велики да је накнада за “колонијални дуг” у 1963. износила 40% државног буџета за ту годину. Сан Олимпиа је био да изгради независну и самосталну земљу, али су га Французи убили преко једног наредника коме је француска амбасада за то исплатила 612 долара награде.

Како историја показује, упркос дугогодишњој борби Африканаца за слободу, Француска је успешно користила многе бивше припаднике Легије странаца, да изведу државни удар и збаце изабраног председника. Жан-Бедел Бокаса је, на пример, убио Давида Дакоа, првог председника Централноафричке Републике, а у последњих педесет година, у 26 афричких земаља, од којих су 16 биле француске колоније, изведено је 67 државних удара. То доказује колико Француска очајнички жели и труди се да задржи све што у Африци “поседује”.
Бивши француски председник Жак Ширак је марта 2008. изјавио:
“Без Африке, Француска ће постати трећеразредна (светска) сила”. рекао је и да је његов претходник, Франсоа Митеран, још 1957. године, добро предвидео, да :” Без Африке, Француска у 21. веку неће имати историје.”
Колонијални порез у милијардама
Од јануара 2014. године, 14 афричких земаља је, на основу колонијалног пакта и под контролом француског министра финансија, обавезно да 85% својих девизних резерви држи у Централној банци Француске. Ефективно, то је 500 милијарди долара за француски трезор сваке године. Одбију ли то, афрички лидери бивају убијени и/или постају жртве државног удара. Покорни и кооперативни су награђени животом на високој нози, док им народ очајава у екстремном сиромаштву, беди.
Има још много компоненти колонијалног пакта које су на снази од 1950-их. Али, главне одредбе се односе на то да афричке земље морају да националне девизне резерве депонују у Централну банку Француске. Француска од 1961. године држи националне девизне резерве 14 афричких земаља: Бенина, Буркине фасо, Обале Слоноваче, Малија, Нигера, Сенегала, Тогоа, Камеруна, Централноафричке Републике, Чада, Конго-Бразавила, Екваторијалне Гвинеје и Габона.
Иако две главне афричке банке имају афричке називе, оне немају сопствену монетарну политику. У ствари, Француска им омогућава приступ само до 15% новца у једној години. Уколико им треба више, морају да позајме од својих сопствених 65%, новца који држе у Централној банци Француске. И то по комерцијалној камати.
Пакт такође има и клаузулу по којој су афричке земље обавезне да им званични језик буде француски и да се француски језик учи у школама, као и клаузулу да су обавезне да користе француски колонијални новац FCFA – францускиколонијални франак. (Нордијске земље су, када су откриле овај систем, покушале да га укину. Без успеха.). Бивше француске афричке колоније су такође обавезне да француској шаљу своје годишње билансе и извештаје о стању девизних резерви, ако одбију да то пошаљу, немају право на никакав новац.
Обавезе из савезништва с Француском у случају рата и/или глобалне кризе
Преко милион афричких војника се борило у Другом светском рату, да се победи нацизам и фашизам. Иако њихов допринос игноришу или минимизирају, Французи знају да Африканци могу бити корисни у борби, што показује да се Французи психопатски понашају када је у питању Африка.
Какогод, једино питање на које још нема одговора је оно које људи често постављају када сазнају за француски колонијални порез: “До када?”
Кристоф Леман је 2012. године за nsnbc.me написао: “Француска задужује и поробљава Африканце њиховим сопственим богатством. На пример: 12,000 милијарди уложених по три посто даје 360 милијарди у каматама које француска одобрава Африци као кредит по каматним стопама од пет, шест или више одсто. Алегорија “Африка својом крвљу храни Француску” није претеривање, није узбуњивање, није револуционарна.”

Извор: French colonial tax still enforce for Africa | Africa | Worldbulletin News

БЕОГРАД ДАО ДОЗВОЛУ: Ватикан отвара школе по Србији

ВАТИКАН – Римокатоличка црква убудуће ће у Србији моћи да оснива и води сопствене школе и високошколске установе.
Наиме, споразум којим је то питање регулисано ступио на снагу након што су га ратификовале обе уговорне стране, саопштио је данас Ватикан.
Споразум о сарадњи између Србије и „Свете Столице” у области високог образовања, потписан је у Београду 27. јуна 2014. године, а ступио на снагу 12. јануара ове године.
Споразум предвиђа сарадњу католичке цркве и државе Србије у образовању, директне контакте установа које делују у тој области као и узајамно признавање звања и јавних исправа о стеченом високом образовању, наводи се у саопштењу.
Према саопштењу Ватикана, конкретни организациони и финансијски детаљи споразума биће у наредном периоду дефинисани додатним протоколима.
Ватикан је саопштио да је Споразум ступио на снагу у складу са чланом 7. који предвиђа услове за то.
У самом споразуму пише да он ступа на снагу „на дан пријема последњег обавештења дипломатским путем о испуњености свих услова који су предвиђени унутрашњим законодавствима две стране за почетак важења овог споразума”.
Закон о споразуму су у јуну прошле године потписали шеф српске дипломатије Ивица Дачић и члан ватиканске курије надлежан за правосуђе, надбискуп Доминик Мамберти. 

Planeta prekoračila četiri od devet ekoloških granica

Zemlja je usled ljudskih aktivnosti prekoračila četiri od devet ekoloških granica i tako sebe približila „zoni opasnosti”, ističe se u studiji objavljenoj u časopisu „Nauka”.
Klimatske promene, nestanak biodiverziteta, promene u korišćenju zemljišta i izmenjeni biohemijski ciklusi, koji su delimično posledica upotrebe đubriva, drastično su promenili funkcionisanje planete, navodi 18 vodećih međunarodnih istraživača koji stoje iza ove studije.
Ove promene destabilizuju kompleksnu interakciju ljudi, okeana, tla i atmosfere, upozoravaju autori dokumenta koji nosi naslov „Planetarne granice: vodič ljudskog razvoja na planeti koja se menja”.
Prekoračenjem pomenutih granica, ne samo da je Zemlja postala manje gostoprimljiva već se potkopavaju i napori za smanjenje siromaštva i unapređenje kvaliteta života ljudi na planeti.
„Prvi put u istoriji čovečanstva, postoji opasnost od destabilizacije čitave planete”, kazao je u izjavi za Fondaciju Tomson Rojters Johan Rokstrom, jedan od autora studije i profesor ekoloških nauka na Univerzitetu u Stokholmu.
Naučnici su 2009. godine identifikovali i kvantifikovali devet planetarnih granica unutar kojih čovečanstvo može da se razvija i opstaje - klimatske promene, iščezavanje živih vrsta, ciklus azota u prirodi, kiselost okeana, plodnost zemljišta, sveža voda, ozon, aerosoli i hemijsko zagađenje).
Granične vrednosti pet preostalih granica - oštećenje ozonskog omotača, zakiseljenje okeana, pijaća voda, mikroskopske čestice u atmosferi i hemijsko zagađenje, zasad nisu prekoračene.
Prekoračenje ovih granica ne izaziva automatski haos ali gura planetu u period nesigurnosti.
Naučnici smatraju da je najozbiljnije prekoračena granica klimatskih promena.
Trenutna vrednost koncentracije ugljen dioksida u atmosferi, gasa koji utiče na porast temperature na Zemlji, je 395 što je znatno iznad granične vrednosti od 350.
„Dostigli smo tačku u kojoj se mogu dogoditi nagle i ireversibilne promene”, upozorio je Rokstrom, ističući da bi otopljavanje moglo da izazove nestanak arktičkog ledenog pokrivača.
Rezultati studije će biti integrisani u novi dokument o globalnim razvojnim ciljevima koji će biti finalizovan na konferenciji Ujedinjenih Nacija u septembru i koji bi trebalo da zameni Milenijumske ciljeve razvoja čiji rok ističe ove godine.
Naučnici se nadaju da će njihova studija doprineti stvaranju ravnoteže između neophodnosti ekonomskog razvoja i ekološke održivosti, što će svakako biti tema konferencije u Njujorku.
„Samo zato što danas nismo svedoci nikakvog kolapsa ne znači da ne podvrgavamo čovečanstvo procesu koji bi mogao da nas dovede do katastrofalnog ishoda u ovom veku”, zaključio je Rokstrom.

Velika sličnost 1914. i 2015

4 elementa za Svetski rat su ispunjena, čeka se peti za apokalipsu! 

Prvi svetski rad usledio je nakon perioda velikog optimizma i mira u Evropi. Ljudi su samouvereno govorili o budućem prosperitetu i veoma brzo napredovali, nadajući se mirnoj budućnosti. Međutim, stvari su se promenile 1914.

Nuklearna bomba 
Svet je na rubu Trećeg svetskog rata. Tri velika antagonista, Rusija, Kina i SAD sve manje pričaju i sve se više spremaju da zakorače u rat.
Događaji koji su doveli do Prvog svetskog rata se događaju na gotovo isti način kao i pre sto godina. Međutim, ovaj put živote neće izgubiti milioni, već milijarde.
Novinar Dejv Hodžis detaljno je analizirao prolog Prvog svetskog rata i uzeo u obzir akuelno političke i ekonomske konstelacije doba... Evo šta je zaključio!

Prvi svetski rat 
Prvi svetski rad usledio je nakon perioda velikog optimizma i mira u Evropi. Ljudi su samouvereno govorili o budućem prosperitetu i veoma brzo napredovali, nadajući se mirnoj budućnosti. Međutim, stvari su se promenile 1914. godine, Evropa se skotrljala u katastrofalni konflikt ljudskog užasa u kojem su stradali milioni, bile uništene nacionalne ekonomije, porušila se dugogodišnja carstva i ugrozila dominacija Evrope nad ostatkom sveta.
Mnogi istoričari veruju da se ovaj rat mogao izbeći do poslednjeg trenutka. Zašto se onda dogodio Prvi svetski rat?

Razlozi za Prvi svetski rat 
Postoje pet velikih razloga koji su doveli do Prvog svetskog rata. To su imperijalizam, militarizam, nacionalizam, savezi zajedničke odbrane i ubistvo vojvode Franca Ferdinanda.
Imperijalizam u potrazi za prirodnim resursima u Africi
Pre Prvog svetskog rata, dominacija nad Afrikom i delovima Azije postala je tema rasprave među evropskim državama. Ovo je naročito bilo tačno zato što su sirovine, koje su ove oblasti mogle da pruže, trebalo da postanu važan deo evropskih industrijskih ekonomija. Rastuća konkurencija i želja većih carstava za sukobom dovela su do Prvog svetskog rata.

Militarizam i trka naoružanja 
Početkom 20. veka, Nemačka, Rusija, Velika Britanija i Francuska su posvećivale sve veći deo svog BDP-a militarizaciji, uključujući pojačavanju mornarice. Kada je ubijen vojvoda Franc Ferdinand, evropske nacije su već bile spremne na rat.

Nacionalizam 
Koreni rata su se većinom nalazili u političkoj želji slovenskih naroda, konkretno Bosne i Hercegovine, da više ne budu deo Austrougarske, već deo Srbije. Ubistvo Ferdinanda je ujedinilo sve ove snage i dovelo do Prvog svetskog rata. Međutim, generalno, nacionalizam u različitim državama širom Evrope, ne samo da je doprineo početku rata, već je uticao i na njegovo produženje. Svaka država je pokušavala da pokaže svoju dominaciju i snagu kako ne bi izgledala slabo pred svojim narodom.

Sporazumi o zajedničkoj odbrani 
U vreme kada je izbio Prvi svetski rat, postojali su sledeći veći sporazumi o odbrani između:
Rusije i SrbijeFrancuske i RusijeVelike Britanije, Francuske i BelgijeJapana i Velike BritanijeNakon smrti Ferdinanda, ovi savezi su formirali strane Prvog svetskog rata.

Ubistvo vojvode Ferdinanda – Okidač Prvog svetskog rata 
Savez između Rusije i Srbije i savez između Nemačke i Austrougarske su bili posebno značajni pošto je austrougarskog vojvodu Ferdinanda ubio Srbin, Gavrilo Princip.
Ubistvo je odmah dovelo do Prvog svetskog rata kada je Austrougarska prosledila ultimatum kraljevini Srbiji, koji je delimično odbijen. Austrougarska je proglasila rat protiv Srbije, a Rusija je odmah počela sa mobilizacijom kako bi zaštitila Srbiju. Isto tako je sa mobilizacijom počela i Nemačka.
Nemačka se plašila da će se naći u ratu na dva fronta sa Rusijom na istoku i Francuskom i Velikom Britanijom na zapadu, te je odlučila da napadne Francusku kroz neutralnu Belgiju u pokušaju da što pre okonča rat. Posledično, Prvi svetski rat se ozbiljno zahuktao.

Zašto su 1914. i 2015. godina slične 

Uslovi koji su doveli do Prvog svetskog rata se ponavljaju i jezivo su slični onome što se danas dešava u svetu.

Imperijalizam u potrazi za prirodnim resursima 
Veliki put svile će zacementirati pojačanu trgovinu između Kine, Evrope i većeg dela Evroazije. To će takođe doprineti Putinovoj želji da se oživi Sovjetski savez. Zapad je potpuno isključen iz ovog sporazuma o trgovini.
Kina je takođe proširila svoje imperijalističke želje u oblast Panamskog kanala, ali i još jednog kanala u regionu. To je direktna ekonomska pretnja u samom dvorištu Amerike.
Diskusija o globalnom imperijalizmu bi bila nepotpuna bez pominjanja BRICS-a, čiji je trenutni cilj uništenje petrodolara. BRICS je sve uspešniji u svom cilju, obzirom da se mnoge nacije sveta spremaju za odbacivanje dolara, što bi označilo kraj američke ekonomije. To je najprovokativniji mogući ekonomski čin imperijalizma.
Militarizam i trka naoružanja
Kina i Rusija su stavile poseban naglasak na izgradnju svoje vojske. Iako su SAD dosta provokativne u svojim vojnim manevrima u Siriji i Ukrajini, Obama čini sve što je u njegovoj moći da povrati veličinu američke vojske na stanje pre Drugog svetskog rata. Skoro da se čini da Obama želi da da Rusiji i Kini šansu u borbi protiv SAD za vreme rata koji sledi.

Nacionalizam 
Reč „nacionalizam” je sinonim Putinove unutrašnje i inostrane politike. Njegovi napori da održi Ukrajinu u ruskoj sferi uticaja, ali i ekspanzija ka Evroaziji u pokušaju izgradnje značajnog bloka trgovine, vode ka oživljavanju Sovjetskog carstva. Ne zaboravite i na Putinovu aneksiju Krima, koji, prema Putinovim rečima „sadrži ljude koji govore ruski” kojima je potrebna zaštita, što podseća na ono kada je Hitler preuzeo delove Čehoslovačke pred početak Drugog svetskog rata.
Kineski nacionalizam se jasno mogao uočiti tokom Olimpijade u Pekingu, gde nisu štedeli novac kako bi pokazali svetu koliko su napredni.
Kina je sada u mogućnosti da projektuje svoju vojnu moć na načine koji do sada nisu viđeni.

Sporazumi o zajedničkoj odbrani 
Prosto je, strane u Trećem svetskom ratu će suštinski predstavljati BRICS i njegove članice, kao i NATO i njegove članice.
NATO savez je na staklenim nogama. Padajuća cena nafte ne utiče samo na Rusiju i BRICS, već i na nemačku ekonomiju. Zapad mora da postane svestan toga, jer ako Nemačka pređe iz NATO-a u BRICS, to će dramatično promeniti vojni bilans moći. Kao šlag na tortu, Nemačka je preuzela zlato koje su joj dugovali godinama. Zlato predstavlja najvažniji medijum razmene među zemljama BRICS-a.

„Ubistvo vojvode” 
Prva četiri elementa Prvog svetskog rata su nesumnjivo prisutna u modernom dobu. Ono što nedostaje je katalizator, događaj koji će biti okidač.
Svet spremno čeka apokalipsu.

Analiza 
Šta će predstavljati događaj okidač za Treći svetski rat? Ako se uzme u obzir trenutno stanje dešavanja, postoje dva scenarija koja bi lako mogla da dovedu do Trećeg svetskog rata, a oba scenarija uključuju dramatični pad cene nafte.
Ruske rezerve zlata i novca se koriste za očuvanje ruske ekonomije zbog pada cene nafte. Koji je Putinov plan? Da li će vojno da napadne jer je sateran u ćošak?
Sa druge strane, hoće li strategija BRICS-a uspeti i hoće li ekonomija SAD pući? Ono što se takođe mora uzeti u obzir jeste opcija da bi Rusija i njeni saveznici mogli započeti čin terorizma koji će pokoriti ekonomiju SAD. Sajber napad na američki bankarski sistem i berzu bi mogao da ostvari taj cilj.
Ako bankari omoguće da se cena nafte vrati na 100 dolara po barelu, ove krize bi se mogle sprečiti. Međutim, to bi bio samo privremeni predah pred neizbežno.
Naravno, postoji i niz budućih događaja „okidača” koji su sada nepoznati, a koji bi mogli dovesti do rata. Bez obzira na to šta će biti „ubistvo vojvode”, svet je spreman na rat i to se sigurno neće promeniti jer smo prešli pet koraka apokalipse.
Ne zaboravite, zaustavite sva ulaganja, preuzmite svoj novac iz banaka i pretvorite ta sredstva u nešto što će vam omogućiti nezavisan opstanak. To možda ne garantuje opstanak, ali znatno povećava šanse za preživljavanje.

Dejv Hodžis

(Webtribune.rs)

Razmisljanje Aleksandra Vucica

Кад рецимо ортак и ја будемо градили фабрику намештаја у Африци (а не знам кој ће им ђаво, једино ако Европљани пристану да им извозимо?), мораћемо да будемо свесни која је то дивљина и сељана:

- прво - има да се оградимо жицом од 6м и платимо шабане да патролирају. И не да су локалци, јер ће да се ушемирају са комшилуком и све нас скувају. Него Арапе 3.класу, оне што не могу код Ал-Каиде.
- друго - Црње има само да носају иверицу и да чисте по кругу. И то има да доведем наше најгоре скотове да их контролишу и иду свуда за њима. А платићу их таман толико да долазе на посао, ко неће - има ко оће!
- сва стручна места само наши људи, Руси и Индуси, може пар Немаца за рекламу,
- школовање, екологија, здравствена заштита - ма таман посла - има их довољно и само се коте! довешћу европског лекара да их прегледа и вакцинише да се неко од мојих не зарази, а за остало - нек поцркају!
- и каке црне школе, нек мисли о томе њихова влада - сами су је бирали!
- има да им саградимо цркву у кругу фабрике, православну, и да нам долази попа авионом. И црнци: који пређе у православље - њему 10% плата горе, и могу деца на опоравак на Тару (да виде мало за кога раде), а остали са својим вуду-људождерским обичајима да ми се не појављују на очи.
- и да радимо док не потрошимо шуму и не уништимо земљиште. Кад се више не буде исплатило - на авион па кући. А ако се из владе буду бунили - нек дођу њихова деца овамо на школовање, па ће мање да кеwају ((

"Zapadna integracija" - OSVAJANJE TREĆEG SVETA

BIO SAM PLAĆENI EKONOMSKI UBICA: Prvootkrivamo resurse države, sledi zajam, dugovi, i
preuzimanje!
U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite

Džon Perkins, autor knjige „Priznanje jednog plaćenog ekonomskog ubice”!
Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide stranim kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji.
Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri.
Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: „S obzirom na to da ne možete
da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama."
U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite. To se meni dogodilo u Panami i Omar Torijos je bio ubijen kao rezultat toga.
Ako bi i šakali podbacili, onda ide američka vojska – kao što je slučaj s Irakom.
Međunarodni ekonomski odnosi su takvi da, dobrim delom, određuju sudbinu međunarodnih odnosa u celini, naročito zato što je sve izraženija bolna podela na razvijene zemlje i na zemlje u razvoju, na one koji mogu sve i na one koji ne mogu ništa.
Mračna strana svetske ekonomije postaje očigledna sada kada političko pozicioniranje jedne slabe
države u međunarodnom institucionalnom sistemu postaje sve više zavisno od privredne podobnosti te iste države, odnosno od njene bezuslovne otvorenosti za ulazak stranog kapitala. Na taj način, bogati će postati još bogatiji, a siromašni još siromašniji.
U senci priče o ulaganju ”u razvoj nerazvijenih" krije se druga priča, prilično surova u svojoj suštini,
iskren prikaz stvarnosti koji daje čovek, nekadašnji najuspešniji Economic Hit Man (EHM), odnosno
ekonomski plaćeni ubica. Džon Perkins je sumirao svoje bogato profesionalno iskustvo u džungli
privredne globalizacije, period u kome je u ime korporatokratije i profita najmoćnijih doveo mnoge
zemlje u razvoju na rub ekonomske propasti a time i do početka kraja njihovog političkog života.
Na osnovu svega toga napisao je i objavio 2004. godine fascinantnu knjigu ” Priznanje jednog
ekonomskog plaćenog ubice „, koja i dan-danas uzbuđuje javnost širom sveta. Džon Perkins završio
je studije za rukovodioce kompanija na Univerzitetu u Bostonu i vrlo brzo je postao zanimljiv, kao
odgovarajući potencijal, izvesnim političko-privrednim strukturama, kao što su Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) i MAIN, mala kompanija koja je bila konsultant Svetske banke, oko investicionog programa za zemlje Trećeg sveta.
Preko noći postao je neka vrsta tajnog agenta ex officio, ekonomski plaćeni ubica koji je odlično,
pokazalo se, radio svoj posao jer je dugo godina opstao u srži sofisticiranih privrednih manipulacija
na međunarodnom nivou.
Perkins u svojoj knjizi primećuje sledeće: ”U zemljama kao što su Ekvador, Nigerija ili Indonezija
oblačimo se kao učitelji ili vlasnici radnji. U Vašingtonu i Parizu izgledamo kao vladini službenici ili bankari. Delujemo skromno i prosečno. Posećujemo projekte i obilazimo osiromašena sela.
Propovedamo altruizam i govorimo za lokalne novine o dobrobiti koju će doneti naši humanitarni
projekti. Konferencijske stolove i vladine odbore prekrivamo tabelama i visokim proračunima, a na
Harvardovoj školi za ekonomiju držimo predavanja o čudesima makroekonomije. Mi smo stalno
prisutni i radimo otvoreno. Ili, u najmanju ruku, tako se predstavljamo i takvi smo prihvaćeni.
Tako funkcioniše ovaj svet.„ Taj njegov svet uključuje i Međunarodni monetarni fond i Svetsku
banku , koji su i te kako odigrali značaju ulogu u novom ekonomskom porobljavanju sveta„ i zato
Džon Perkins veruje da samo jedinstven odgovor ugroženih zemalja u razvoju može razbiti obruč te
nove svetske imperije bez milosti. Nekadašnji ekonomik hitmen, Džon Perkins, bez straha od revanšizma ”šakala koji su u službi privredne mafije„ i sa zadovoljstvom probuđene savesti, pokušava da nam pokaže da stvari nisu uvek onakve kakvima se čine i da vredi se boriti za bolji svet, za svet bez globalne prevare, korupcije, ucene i brutalnosti.

Gospodine Perkins, Vi ste napisali knjigu ”Priznanje jednog ekonomskog plaćenog ubice„, koja je
izazvala i još uvek izaziva burne reakcije širom sveta, iako je to, zapravo, samo istinita priča o poslu kojim ste se nekada bavili. Možete li da nam objasnite ko su ekonomske plaćene ubice i šta je njihov zadatak?
Mi primarno stvaramo globalnu imperiju bez sile. Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu
je da otkrije sve one zemlje Trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane strane korporacije (uzmimo primer nafte), zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije
dozvoljavaju ogromne pozajmice. Ali, novac ne ide direktno u tu zemlju. On pre ide američkim
kompanijama koje grade moćne fabrike, industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne
infrastrukturne projekte u toj zemlji. Od toga imaju koristi lokalne bogataške familije jednako koliko i američke korporacije, ali to ne pomaže i većini populacije, koja je suviše siromašna da koristi struju, nije obučena dovoljno da radi u novoj industriji i koja faktički ostaje da živi van tog ekonomskog sistema.
Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri. Tada mi ekonomski plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo: ”S obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite – prodajte vašu naftu, po niskim cenama, našim naftnim kompanijama. Ili nas podržite svojim glasovima u UN – u ili pošaljite svoje trupe da podrže naše u Iraku.„ U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti – šakali, bili su poslati da sruše tu vladu ili eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite.
Kako ste Vi postali jedan od njih, ekonomski plaćeni ubica?
Regrutovala me je Nacionalna agencija za bezbednost (NSA) a završio sam radeći kao rukovodeći ekonomista u privatnoj konsultantskoj firmi, gde sam bio obučavan kao ekonomski plaćeni ubica. Danas ekonomske ubice i šakali obično rade za privatne kompanije a ne direktno za NSA ili CIA.

Na koji način su, po Vašem mišljenju, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka učestvovali u
izgradnji te korporatokratije u zemljama u razvoju i koje su posledice tog njihovog delovanja tamo?
Već sam pomenuo na koji način Svetska banka i njene sestrinske organizacije funkcionišu u čitavoj ovoj priči ali treba dodati da, jednom kada se zemlje zaduže, Međunarodni monetarni fond im nudi dodatnu finansijsku pomoć. U izvesnom smislu, to je smanjenje dugovanja ali tek onda kada se država ili države slože da prodaju svoja dobra i druge resurse stranim kompanijama i da privatizuju
javni sektor. Posledica toga je da te države potpadaju pod tu svetsku imperiju.

Da li možete da nam kažete da li je moguće da se zemlje u procesu tranzicije (na primer – Srbija)
izbore s negativnim posledicama ekonomske globalizacije?
Da, moguće je. Nikada nisam radio u Srbiji i ne poznajem specifičnosti vaše situacije konkretno, tako da ne mogu ni da predložim neki jasan plan. U svakom slučaju, najvažnija stvar je da se ne prihvati ideja da vi morate nekome da robujete. U kooperaciji s drugim zemljama, koliko je moguće širom sveta, od Afrike, preko Latinske Amerike, do Evrope i Azije, treba odbiti ulazak u nove dugove ili
preuzimanje plaćanja starih dugova koje su napravili neki bivši lideri, korumpirani od strane
ekonomskih ubica. Tek ako svi zajedno i složno ustanete i pobunite se, možete da se nadate
uspehu. 

„Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999

Погледајте насловне стране листа „Шарли Ебдо“ пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)

АРАНЂЕЛОВАЦ – Српски народни покрет „Наши“ издао је саопштење у којем је позвао све који пале свеће због масакра у редакцији француског сатиричног листа „Шарли Ебдо“ да запале и свећу за убијене у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Ова организација је објавила две насловне стране тог чаописа из 1999. године у коме се вређају Срби.

Погледајте насловне стране листа Шарли Ебдо пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)

Погледајте насловне стране листа Шарли Ебдо пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)

Погледајте насловне стране листа Шарли Ебдо пред бомбардовање Србије 1999. (ФОТО)

– Сваки злочин је страшан и за осуду, посебно губитак људских живота,  па зато постављамо питање „Зашто се нико од српских политичара не оглашава о жртвама бомбародвања 1999. године„, или је о тим страдањима забрањено говорити, јер су Србе  карикатуристи листа „Шарли Ебдо““  представљали као злочинце уз натписе „шта је нема више ништа да се силује„ и „романтични растанак Србије и Косова„Такве карикатуре су допринеле да дође до војне интервенције на Србију, а српски народ је представљан као геноцидан у злочиначки. У то име позивамо све српске политичаре који се утркују да изјаве саучешће, да са својим колегама из француске Амбасаде оду и упале свеће за малу Милицу Ракић – саопштавају СНП Наши.

Ратно ваздухопловство Русије у 2015. добија 150 авиона и хеликоптера

СТИЖУ ВИШЕНАМЕНСКИ СУ-30СМ И СУ-35С, СУ-30М2, ФРОНТОВСКИ ЛОВЦИ МИГ-29СМТ, ЛОВЦИ-БОМБАРДЕРИ СУ-34

         РАТНО ваздухопловство Русије ће у оквиру војних јавних набавки добити ове године више од 150 авиона и хеликоптера, рекао је новинарима представник управе прес-службе и информисања Министарства одбране РФ за Ратно ваздухопловство пуковник Игор Климов.
         „У складу с војним јавним набавкама за 2015. годину планирано је да војска добије више од 150 хеликоптера и авиона” — казао је Климов.
         По његовим речима, РВ Русије ће добити следећу технику: вишенаменске ловачке авионе Су-30СМ, Су-30М2, фронтовске ловце МиГ-29СМТ, ловце-бомбардере Су-34, реактивне супер-манерабилне вишенаменске ловце Су-35С, школско-борбене Јак-130, путничке авионе Ан-148, транспортне авионе Ил-76МД-90.
         Армијској авијацији ће бити испоручени хеликоптери Ка-52, Ми-28Н, Ми-8АМТШ (МТВ-5-1), Ми-8МТПР, Ми-35М, Ми-26, Ка-226 и Ансат-У.
         „Планирано је да Ратном ваздухопловству буду испоручени радарски системи „Небо-М”, „Гама”, „Сопка”, радари за мале висине ”Подљот”, зенитни ракетни системи С-400 и зенитни ракетно-топовски системи „Панцир-С” — додао је пуковник.
         Такође, планирана је испорука више од 30 тренажера за припаднике ПВО једницица и размештање нових авијацијских тренажера у Торжку, Рјазању, Сизрању и другим градовима.

Америка, део ЕУ и Пољска желе да разбију Русију

КЛАУС: Америка, део ЕУ и Пољска желе да разбију Русију као што су разбиле Украјину

        СЈЕДИЊЕНЕ Државе, део западне Европе и Пољска желе да разбију Русију и да је одбаце деценијама уназад - рекао је бивши чешки председник Вацлав Клаус.
        У разговору са групом пољских новинара, он је изговорио и ово:
        „Не схватам заслепљеност неких људи поводом узрока избијања украјинске кризе. Такође не схватам Америку, део западне Европе и Пољску које желе да разбију Русију, као што су разбиле Украјину, и да је врате деценијама уназад. То је огроман и неопростив ризик“.
        Клаус је и до сада више пута критиковао САД и земље Европске уније због увођења економских санкција против Русије.

Хашка сведокиња из друге руке Б-129: Банализација и етаблирање издаје

СЕКРЕТАРИЦА АРКАНОВЕ СТРАНКЕ: ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ ЊЕНЕ БАНАЛНЕ ИЗДАЈЕ, ТОН У СРБИЈИ ДИКТИРАЈУ ЉУДИ ЊЕНОГ КОВА
У Србији је у пуном замаху нормализација нелојалности и издаје, па представљање сведокиње Б-129 у позитивном светлу - као изигране младе идеалисткиње, спремне да се (бар до одређене границе) жртвује за спровођење „међународне правде“ - поприма јасну логику
Још увек уздржано и обазриво, особа која је под заклетвом очигледно углавном сведочила лажно у интересу противника своје земље ипак се представља као жртва добрих намера, или наивности у најмању руку, у сваком случају као све остало осим на нормалан начин, као издајница достојна презира
У најављеној операцији преумљивања Србије, сведокиња Б-129, са својом плачљивом причом, којом се безочно маскира баналност издаје, одређена је да још једанпут послужи. Овом приликом, као перверзни role model понашања које се њеним дезоријентисаним бившим суграђанима приказује као масовни узор без обзира на то што је за њих и њихову државу -  погубно
Пише: Стефан КАРГАНОВИЋ

        СВИ су пре неки дан потражили марамице да утру сузе када су  прочитали дирљиву исповест особе идентификоване као Б-129, перфидно преварене бивше сведокиње Тужилаштва хашког Трибунала која се неутешно жали да су је спонзори из ове угледне међународне установе за дељење правде цинично искористили и откачили:
        „Живот у новој земљи деловао је као шок“, са симпатијама о њој пише сарадница „Њујорк тајмса“ Марлиса Симонс. „Уселили су нас у кућу пуну црног буђа, једва намештену, без кухиње и купатила...“, сведокиња се исповеда новинарки. Симонсова додаје да се дугови  обесправљене српске породице у Енглеској „гомилају, и да су морали да се појаве пред судом услед неплаћања кирије“ („Њујорк тајмс“, 15.08.14.).
        Уместо признања у виду аутомобила и комфорне куће, за шта је обманута Б-129 била убеђена да јој следује, полазећи од начина како се заштићени сведоци третирају у холивудским филмовима („Дејли мејл“, 02.01.15.), она већ више од деценије са породицом тавори у мемљивом стану на кишном и непријатном северу Енглеске. Да би прогнаници саставили крај с крајем, бивша београдска адвокатица сада је принуђена да ради као продавачица. Правдољубива Б-129 више то не може да трпи. Зато је мобилисала преостале медијске адуте (лондонски „Дејли мејл“ [1] и „Њујорк тајмс“ [2] да се изјада и припрети британској држави да је стан у Београду ставила на продају. Средства намерава да уложи у тужбу за одштету против покварене владе Њеног величанства.
        Парница коју припрема озлојеђена Б-129 требало би да привуче пажњу не само саосећајне јавности већ и активиста „цивилног сектора“ у Србији којима су на хоризонту оштри буџетски резови платних спискова донедавно издашних иностраних покровитеља па би се и они ускоро могли наћи у сличном положају. Шанса да ће их задесити судбина сведокиње Б-129 све је мање теоретска у светлу наговештаја - буквално са највиших места - друштвених турбуленција у Србији чији исход нико не би могао да поуздано предвиди.
        Повољан преседан у предмету Б-129 пред енглеским судом послао би снажан и охрабрујући сигнал госпођама Наташи Кандић и Соњи Бисерко да ни оне неће моћи тек тако бити пуштене низ воду.
        Тада још увек млада идеалисткиња, Б-129 је као заштићена „инсајдерка“ 16. и 17. априла 2003. године на суђењу Слободану Милошевићу изнела компромитујућа сазнања о везама српског режима и дружине Жељка Ражњатовића. По извештајима западних медија који су пропратили њен наступ, њено излагање је „омађијало судско веће и публику“ у судници. („Њујорк тајмс“, 15.08.14.)
        Наводно згранута, гледајући телевизијски пренос са суђења у Хагу, да би Милошевић ипак могао да се из Шевенингена некако извуче, Б-129 је дописници Марлиси Симонс изјавила да је тада схватила да „Милошевић лаже и све пориче, чак и везе са Арканом, па сам одлучила да дигнем свој глас зато што сам видела ствари о којима већина људи ништа не зна или одбија да прихвати“.
        Обузета племенитом стрепњом да се у Хагу не догоди неправда, одлучила је да сведочи против њега.
        Додуше, до својих сазнања Б-129 није дошла као командант у Ражњатовићевим паравојним одредима нити као функционерка Милошевићевог режима него са стратешког положаја секретарице у канцеларији Арканове Странке српског јединства.
        У једном од филмова Џејмса Бонда гледали смо да је у совјетској амбасади чистачица заправо била највише рангирани официр КГБ и главна личност у дипломатском представништву од које је чак и амбасадор стрепео. Зато не можемо априори искључити могућност да је у комплексној међуигри између Аркана, Милошевића и ДБ Србије секретарица Б-129 заиста била кључни играч и да је она вукла конце и усмеравала јавно експониране актере, па је самим тим била упозната и са њиховим тајнама. Једино би се тако могла објаснити изузетна заинтересованост Трибунала за њено спектакуларно сведочење.
        Околности под којима је Б-129 била регрутована да сведочи за оптужбу у Хагу подједнако су мутне као и њен значај у хијерархији деведесетих. Поредећи одговоре које је дала под Милошевићевим унакрсним испитивањем са каснијим сентименталним изјавама британској и америчкој штампи, долазимо до противуречних закључака. У судници хашког Трибунала 2003. године Б-129 није крила да су је мотивисали материјални обзири (Милошевић, Транскрипт, стр. 19519-20) док у новој, прочишћеној медијској верзији својих мотива тврди не само да је била побуђена сажаљељем над судбином дванаесторице Аркановаца који су, по њеном мишљењу, бесмислено погинули (Милошевић, Транскрипт, стр. 19512-13) него и узвишеним моралним циљевима:
        „Не размишљам о ризицима зато што желим да проговорим јасно и гласно”, „Дејли мејл“ преноси њену изјаву лондонском „Тајмсу“, „жртве и сведоци треба да буду заштићени. Анонимност мене чини криминалцем уместо њих“ („Дејли мејл“, 02.01.15.).
        Ни на основно питање, ко је кога 2003. први контактирао, Трибунал њу или она Трибунал, немамо недвосмислен одговор. Под Милошевићевим унакрсним испитивањем, Б-129 је чврсто остала при тврдњи да је Тужилаштво контактирало њу, и то три пута (Милошевић, Транскрипт, стр. 19508). Међутим, пре кратког времена, она је дописници „Њујорк тајмс-а“ Марлиси Симонс испричала дијаметрално супротну причу:
        „Када се ова млада жена из Београда добровољно пријавила да посведочи на једном од најсензационалнијих суђења за ратне злочине у задњих неколико деценија, у предмету бившег српског председника Милошевића, њој је била обећана анонимност“ („Њујорк тајмс“, 15.08.14.).
        Какав год да је био редослед повезивања, током Милошевићевог разорног унакрсног испитивања на видело је узгред испливала једна чињеница која баца апсолутно поразно светло на професионалну деформисаност хашког судилишта. Наиме, у својим писменим изјавама и затим одговорима на питања тужиоца, Б-129 је безбрижно сведочила о низу догађаја за које тврди да су се одиграли између 1991. и 1995. године, мада је на свом „инсајдерском“ месту у Странци српског јединства као секретарица била запослена само неколико месеци током јесени 1994. На логично питање оптуженог одакле јој информације о наводним догађајима за које и не тврди да је у њима лично учествовала или их посматрала, одговор Б-129 је класичан одраз процесног беспућа хашког Трибунала:
        „Кад год сам сведочила у односу на период од 1991. до фебруара 1993, када је изведена последња операција у Книну, увек сам говорила да је то оно шта су људи говорили, шта су припадници Српске добровољачке гарде причали, они који су се налазили у штабу зато што су били рањени“ (Милошевић, Транскрипт, стр. 19497).
        Импликације цитиране изјаве надалеко су шире од исказа наведене сведокиње у овом предмету зато што је прихватање „доказа“ из друге или чак треће руке, што се савршено уклапа у популарну дефиницију „рекла-казала“, у хашком Трибуналу стандардна пракса, мада је то анатема са становишта процесних норми цивилизованог правосуђа. То је чињеница коју треба имати на уму не само приликом процењивања тежине доказа које износи сведокиња Б-129, већ подједнако и у процењивању озбиљности свих закључака и пресуда ове квазиправне установе, од Сребренице па надаље.
        Легитимно је поставити питање зашто је у овом тренутку доскора заборављена (ако је икада била примећена) Б-129, од свих особа, извађена из пропагандног нафталина и каквом политичком циљу драматизација њене проблематичне приче служи. Нагађања на страну, за сада уверљивих и кохерентних одговора на та питања - нема. Пажљиво праћење даљњег коришћења овог случаја, уз непрестано постављање кључног питања cui bono, временом ће нас усмерити на праве одговоре. Међутим, могуће је још и сада понудити радну хипотезу.
        Ако бисмо се сложили да је нормализација нелојалности и издаје - на начин који је Цицерон непревазиђено описао - у Србији у пуном замаху, онда представљање сведокиње Б-129 у позитивном светлу изигране младе идеалисткиње, спремне да се (бар до одређене границе) жртвује за спровођење „међународне правде“, поприма јасну логику. Још увек уздржано и обазриво, особа која је под заклетвом очигледно углавном сведочила лажно у интересу противника своје земље ипак се представља као жртва добрих намера, или наивности у најмању руку, у сваком случају као све остало осим на нормалан начин, као издајница достојна презира.
        У најављеној операцији преумљивања сведокиња Б-129, са својом плачевном причом, којом се безочно маскира баналност издаје, одређена је да још једанпут послужи. Овом приликом, као перверзни role model понашања које се њеним дезоријентисаним бившим суграђанима приказује као масовни узор без обзира на то што је за њих и њихову државу - погубно.
        При свем том, чини се да несретна, инструментализована Б-129 опет прави будаласту грешку. Ако заиста има стан у Београду, поступиће паметније, уместо што га зарад илузорне тужбе против британске Круне на депримираном српском тржишту некретнина продаје у бесцење, да га задржи и користи. Страх који испољава да  ће је, ако би се вратила у Србију и наставила живот под правим именом, сматрати „издајником“ („Њујорк тајмс“, 15.08.14.), лишен је сваког објективног основа. Десет година после њене баналне издаје, тон у Србији диктирају људи њеног кова.
        Она се у лоботомисану Србију можда још увек не би вратила тријумфално и са почастима, али сигурно не ни као издајница.
        Пријатно би се изненадила колико би је људи поздравило као хероину.

[1] Met's witness protection scheme ruined my life: Key witness in Milosevic war crimes trial ready to sue over her treatment
[2] Witness in War Crimes Court Tallies Cost of a Decade in Hiding