Када је Француска уништила Гвинеју која је тражила независност, алтернатива је била да Гвинеја плаћа “колонијални порез”. Ниједна афричка земља није предвидела какве ће последице тога бити за четрнаест земаља.
Када је Гвинеја захтевала независност и да се ослободи француске колонијалне власти, Французи су, њих више од 3000, у бесу напустили земљу и са собом понели сву имовину, а оно што нису могли – уништили:школе, вртиће, јавне управне зграде, аутомобиле, књиге, лекове, инструменте у истраживачким институтима; тракторе су полупали и онеспособили, животиње побили, а храну у складиштима спалили или затровали. У ствари, Французи су другим колонијама послали поруку да је цена одбацивања Француске висока.
Колонијализам као трајна мрља у историји Африке и економско угњетавање постоје и данас. Такву праксу описује чланак Мавуне Ремарк Кутонина, мировног активисте и уредника SiliconAfrica.com.
Чланак скреће пажњу на то да су афричке земље чак и данас принуђене да Француској плаћају колонијални порез. У ствари, Француска је ту праксу чак и унапредила, тако да од афричких земаља сваке године цеди око 500 милијарди долара.
Како Кутонин примећује, чудовишни колонијални порез афричку привреду лишава преко потребних средстава, увећава дуг и властима афричких земаља одузима управу над сопственим природним ресурсима. Али штета није само економска, јер се пошаст колонијализма манифестује и социјално, уништавајући достојанство и идентитет афричких народа.
Тако је, на пример, Силвус Олимпио, први председник Републике Того, уместо да са Де Голом потпише пакт о наставку колонизације, био принуђен да пристане да Того сваке године Француској отплаћује дуг на име тзв. бенефита француске колонизације. То је спречило да Французи разоре земљу пре него што је напусте, међутим, износ “дуга”, који су проценили Французи, био је толико велики да је накнада за “колонијални дуг” у 1963. износила 40% државног буџета за ту годину. Сан Олимпиа је био да изгради независну и самосталну земљу, али су га Французи убили преко једног наредника коме је француска амбасада за то исплатила 612 долара награде.
Како историја показује, упркос дугогодишњој борби Африканаца за слободу, Француска је успешно користила многе бивше припаднике Легије странаца, да изведу државни удар и збаце изабраног председника. Жан-Бедел Бокаса је, на пример, убио Давида Дакоа, првог председника Централноафричке Републике, а у последњих педесет година, у 26 афричких земаља, од којих су 16 биле француске колоније, изведено је 67 државних удара. То доказује колико Француска очајнички жели и труди се да задржи све што у Африци “поседује”.
Бивши француски председник Жак Ширак је марта 2008. изјавио:
“Без Африке, Француска ће постати трећеразредна (светска) сила”. рекао је и да је његов претходник, Франсоа Митеран, још 1957. године, добро предвидео, да :” Без Африке, Француска у 21. веку неће имати историје.”
Колонијални порез у милијардама
Од јануара 2014. године, 14 афричких земаља је, на основу колонијалног пакта и под контролом француског министра финансија, обавезно да 85% својих девизних резерви држи у Централној банци Француске. Ефективно, то је 500 милијарди долара за француски трезор сваке године. Одбију ли то, афрички лидери бивају убијени и/или постају жртве државног удара. Покорни и кооперативни су награђени животом на високој нози, док им народ очајава у екстремном сиромаштву, беди.
Има још много компоненти колонијалног пакта које су на снази од 1950-их. Али, главне одредбе се односе на то да афричке земље морају да националне девизне резерве депонују у Централну банку Француске. Француска од 1961. године држи националне девизне резерве 14 афричких земаља: Бенина, Буркине фасо, Обале Слоноваче, Малија, Нигера, Сенегала, Тогоа, Камеруна, Централноафричке Републике, Чада, Конго-Бразавила, Екваторијалне Гвинеје и Габона.
Иако две главне афричке банке имају афричке називе, оне немају сопствену монетарну политику. У ствари, Француска им омогућава приступ само до 15% новца у једној години. Уколико им треба више, морају да позајме од својих сопствених 65%, новца који држе у Централној банци Француске. И то по комерцијалној камати.
Пакт такође има и клаузулу по којој су афричке земље обавезне да им званични језик буде француски и да се француски језик учи у школама, као и клаузулу да су обавезне да користе француски колонијални новац FCFA – францускиколонијални франак. (Нордијске земље су, када су откриле овај систем, покушале да га укину. Без успеха.). Бивше француске афричке колоније су такође обавезне да француској шаљу своје годишње билансе и извештаје о стању девизних резерви, ако одбију да то пошаљу, немају право на никакав новац.
Обавезе из савезништва с Француском у случају рата и/или глобалне кризе
Преко милион афричких војника се борило у Другом светском рату, да се победи нацизам и фашизам. Иако њихов допринос игноришу или минимизирају, Французи знају да Африканци могу бити корисни у борби, што показује да се Французи психопатски понашају када је у питању Африка.
Какогод, једино питање на које још нема одговора је оно које људи често постављају када сазнају за француски колонијални порез: “До када?”
Кристоф Леман је 2012. године за nsnbc.me написао: “Француска задужује и поробљава Африканце њиховим сопственим богатством. На пример: 12,000 милијарди уложених по три посто даје 360 милијарди у каматама које француска одобрава Африци као кредит по каматним стопама од пет, шест или више одсто. Алегорија “Африка својом крвљу храни Француску” није претеривање, није узбуњивање, није револуционарна.”
Извор: French colonial tax still enforce for Africa | Africa | Worldbulletin News
Колонијализам као трајна мрља у историји Африке и економско угњетавање постоје и данас. Такву праксу описује чланак Мавуне Ремарк Кутонина, мировног активисте и уредника SiliconAfrica.com.
Чланак скреће пажњу на то да су афричке земље чак и данас принуђене да Француској плаћају колонијални порез. У ствари, Француска је ту праксу чак и унапредила, тако да од афричких земаља сваке године цеди око 500 милијарди долара.
Како Кутонин примећује, чудовишни колонијални порез афричку привреду лишава преко потребних средстава, увећава дуг и властима афричких земаља одузима управу над сопственим природним ресурсима. Али штета није само економска, јер се пошаст колонијализма манифестује и социјално, уништавајући достојанство и идентитет афричких народа.
Тако је, на пример, Силвус Олимпио, први председник Републике Того, уместо да са Де Голом потпише пакт о наставку колонизације, био принуђен да пристане да Того сваке године Француској отплаћује дуг на име тзв. бенефита француске колонизације. То је спречило да Французи разоре земљу пре него што је напусте, међутим, износ “дуга”, који су проценили Французи, био је толико велики да је накнада за “колонијални дуг” у 1963. износила 40% државног буџета за ту годину. Сан Олимпиа је био да изгради независну и самосталну земљу, али су га Французи убили преко једног наредника коме је француска амбасада за то исплатила 612 долара награде.
Бивши француски председник Жак Ширак је марта 2008. изјавио:
“Без Африке, Француска ће постати трећеразредна (светска) сила”. рекао је и да је његов претходник, Франсоа Митеран, још 1957. године, добро предвидео, да :” Без Африке, Француска у 21. веку неће имати историје.”
Колонијални порез у милијардама
Од јануара 2014. године, 14 афричких земаља је, на основу колонијалног пакта и под контролом француског министра финансија, обавезно да 85% својих девизних резерви држи у Централној банци Француске. Ефективно, то је 500 милијарди долара за француски трезор сваке године. Одбију ли то, афрички лидери бивају убијени и/или постају жртве државног удара. Покорни и кооперативни су награђени животом на високој нози, док им народ очајава у екстремном сиромаштву, беди.
Има још много компоненти колонијалног пакта које су на снази од 1950-их. Али, главне одредбе се односе на то да афричке земље морају да националне девизне резерве депонују у Централну банку Француске. Француска од 1961. године држи националне девизне резерве 14 афричких земаља: Бенина, Буркине фасо, Обале Слоноваче, Малија, Нигера, Сенегала, Тогоа, Камеруна, Централноафричке Републике, Чада, Конго-Бразавила, Екваторијалне Гвинеје и Габона.
Иако две главне афричке банке имају афричке називе, оне немају сопствену монетарну политику. У ствари, Француска им омогућава приступ само до 15% новца у једној години. Уколико им треба више, морају да позајме од својих сопствених 65%, новца који држе у Централној банци Француске. И то по комерцијалној камати.
Пакт такође има и клаузулу по којој су афричке земље обавезне да им званични језик буде француски и да се француски језик учи у школама, као и клаузулу да су обавезне да користе француски колонијални новац FCFA – францускиколонијални франак. (Нордијске земље су, када су откриле овај систем, покушале да га укину. Без успеха.). Бивше француске афричке колоније су такође обавезне да француској шаљу своје годишње билансе и извештаје о стању девизних резерви, ако одбију да то пошаљу, немају право на никакав новац.
Обавезе из савезништва с Француском у случају рата и/или глобалне кризе
Преко милион афричких војника се борило у Другом светском рату, да се победи нацизам и фашизам. Иако њихов допринос игноришу или минимизирају, Французи знају да Африканци могу бити корисни у борби, што показује да се Французи психопатски понашају када је у питању Африка.
Какогод, једино питање на које још нема одговора је оно које људи често постављају када сазнају за француски колонијални порез: “До када?”
Кристоф Леман је 2012. године за nsnbc.me написао: “Француска задужује и поробљава Африканце њиховим сопственим богатством. На пример: 12,000 милијарди уложених по три посто даје 360 милијарди у каматама које француска одобрава Африци као кредит по каматним стопама од пет, шест или више одсто. Алегорија “Африка својом крвљу храни Француску” није претеривање, није узбуњивање, није револуционарна.”
Извор: French colonial tax still enforce for Africa | Africa | Worldbulletin News
Нема коментара:
Постави коментар