Pošto je ranije već ustvrdio „da je i pored smanjenja plata, prosečna plata u Srbiji porasla“, da je Vlada postigla „neočekivano dobre rezultate, i to toliko da mu je čak i neprijatno da pročita neke od njih koliko su dobri“, da će njegova vlada „ugasiti preduzeća koja ne postoje“ i „zadužiti se ne više od 1,2 do 1,3 milijarde evra“, sada nas je pak obavestio „da je naša zemlja prvi put u modernoj istoriji ostvarila suficit“ i „da je najveći problem Srbije to što nema projekte na koje može da potroši novac“ (?!).
Na ovakve izjave, koje su toliko suprotne čitavoj našoj stvarnosti da se čovek mora upitati – „ko je ovde lud?“, moguće su dve taktike odgovora. Prva je da se premijerova istupanja ozbiljno shvate i demantuju brojkama. Tu taktiku sprovodi Đorđe Vukadinović, a od stranaka, u poslednje vreme, DSS. Ova stranka u saopštenjima neprestano ide za premijerom i objašnjava da je „realna zarada manja za 3 odsto“, da je „bruto nacionalni dohodak pao za 2,5 odsto“, a „industrijska proizvodnja 7 odsto“, da je „javni dug Srbije povećan sa 59,6 na 72,2 odsto BDP“.
Druga taktika koja se primenjuje jeste da se ovako čudne izjave okrenu na šalu. Tako je Vladimir Dimitrijević našeg premijera duhovito uporedio sa Ostapom Benderom, likom iz humorističkog romana Dvanaest stolica, Iljfa i Petrova. Bender, podseća Dimitrijević, obećava lokalnim šahistima u provincijskoj varošici po imenu Vasjuki, da će im organizovati „svetski turnir“ i „dovesti Kapablanku i Aljehina“. To će preporoditi Vasjuke, najvaljuje dalje Bender zablenutim šahistima: prvo će im se izgraditi železnička pruga Moskva–Vasjuki, pa hoteli za smeštaj gostiju, pa „podići poljoprivreda u prečniku od hiljadu kilometara“, pa „radio-stanica džinovske snage“, pa aerodrom „Veliki Vasjuki“; takav razvoj dovešće do „premeštanja prestonice iz Moskve u Vasjuki“, zatim „Vasjuki automatski menjaju ime u Nju–Moskvu“, „Nju–Moskva postaje najotmeniji centar Evrope, a ubrzo i celog sveta, a kasnije i celog svemira. Iz Vasjuka će hitati signali, na Mars, Jupiter i Neptun. A posle će se u Vasjukima, prvi put otkako je nastala vasiona, održati međuplanetarni šahovski kongres“! A sve će to Vasjuki dobiti samo da se Benderu isplati „sto rubalja za telegrame“ koje će on slati Kapablanki i ostalima. Ali šahisti Vasjuka „imaju samo 21 rublju“? „Može i 21 rublja, davaj“!
Ali, umesto da se smejem, u premijerovim nastupima ima jedno mesto zbog kojeg se uvek iznerviram. Reč je o njegovoj omiljenoj temi – kako moramo da se odučimo od lenstvovanja („moramo se izlečiti od samoupravljanja“), odnosno kako treba da sviknemo „da mnogo više radimo“. Ta vrsta ruženja naroda – kako smo mi, valjda, nekakav lenjiv i razmažen svet, koji se mora naterati na posao – često je mesto ne samo kod naših političara bez dana staža, već i kod naših kapitalista bez dana stvarnog tržišnog preduzetništva (vidi ovde, str. 23-24). Kad god vidim kasirku u obližnjoj samoposluzi – koja ne diže glavu za 24.000 mesečno, ili kad vidim svog komšiju – koji i po najvećoj zimi stoji iza kartonske kutije na ulici, setim se tih nepodnošljivih prenemaganja o „našoj lenjosti“ i stvarno mi dođe da povratim.
No, ta priča o lenjosti – kao što je već odavno primećeno – ima funkciju da se ubrza prodaja strancima onog poslednjeg što nam je još preostalo: Telekoma, EPS-a, PKB-a i drugog što ima ozbiljnu vrednost. To je posebna tema, ali ovde ću da kažem samo ovo: sistematski se stvara atmosfera kako „ovaj lenji narod“ mogu da spasu jedino „strane gazde koje će nas naterati da radimo“.
Naši glavni političari se, zapravo, ponašaju kao gaulajteri u okupacionoj upravi – gledaju da što pre i što više toga predaju u ruke strancima. Oni ne prestaju da nam pričaju kako ne znamo šta da radimo sa Telekomom, EPS-om ili PKB-om, te da će jedino stranci znati šta s tim da čine (umeli smo da napravimo EPS ali ne umemo da ga eksploatišemo?; ma hajde!).
Nikada mi se nije dopadalo kvalifikovanje stanja u Srbiji kao „okupacije“. Okupacija podrazumeva ulazak strane vojske. Činilo mi se da je realističniji termin – s obzirom na ono što se kod nas dešava – „(polu)kolonijalna uprava“. Ali, sa drugog kraja gledano, strana vojska već drži 15% teritorije Srbije, a u ostatku je na delu svojevrsni višijevski režim. I taj režim ne samo da legalizuje kolonijalnu okupaciju Kosova, već izgleda da sve glavne resurse, u ostatku zemlje, ubrzano predaje ili hoće da preda u ruke istih tih kolonijalnih sila. Posledica će biti ta da ako se sutra vlast i promeni, to bude sasvim svejedno: nova vlast neće imati ništa čime bi upravljala, jer će sve vredno pripadati kolonizatorima.
Neki, poput Slobodana Reljića, ovakvo stanje nazivaju „mekom okupacijom“. Ali, i „meka“ okupacija je takođe okupacija. A oni koji su njeni nosioci nisu ništa drugo do „agenti okupacije“ – ma koliko „mekani“ bili u svom delovanju. Konsekvence takve kvalifikacije su veoma ozbiljne – kako po legitimnost poslova koji se obavljaju pod okupacijom, tako i za ljude koji u njima učestvuju. Zato ta ocena – „okupacija“ – traži ozbiljnu stručnu, naučnu i analitičku potkrepu, kako bi mogla biti šire prihvaćena.
Ovo dokazivanje svakako treba da bude zadatak srpske kritičke inteligencije. Mada je već sada u osnovi jasno. A jednom kada sve bude prodato – i kada se čak i za „Srbija šume“ zaključi kako ih „jedino stranci mogu dovesti u red“ – više nikakvo pokrpeljivanje neće ni biti potrebno. Onda će svako vrlo lako moći da vidi šta je posredi. No tad će verovatno biti dockan. Zato sada treba otvoriti oči, razumeti ono što se oko nas dešava i pod hitno pokušati – nešto uraditi. A za početak, ma koliko nam to teško padalo, najbolje je pažljivo slušati onog ko sve više postaje „glavni agent okupacije“.
Moramo slušati njegove nastupe. Da posle niko ne može da kaže „nismo znali“ i „niko nam nije rekao“. On nam govori.
