Slavimo one koji su pre 50 godina šutirali do smrti srpske heroje!
Znate li da su neki od heroja Prvog svetskog rata tučeni do smrti ili besomučno iscrpljivani u nacističkim logorima? Telegraf vas vodi u neverovatne priče vojvode Bojovića i majora Gavrilovića
Dragutin Gavrilović i Petar Bojović
“Skandal” oko izvođenja pesme “Marš na Drinu”, nastao nakon nastupa hora “Viva Vox” u holu Skupštine Ujedinjenih nacija, poslednjih dana “naterao” je srpsku javnost da se podseti svojih heroja. Iako je trenutno aktuelno veličanje srpskih uspeha iz Prvog svetskog rata i vojvoda-heroja tog doba, istine radi, treba se setiti i poniženja koja su neki od njih, od istog ovog naroda, preživeli.
Bez obzira na to kojoj političkoj ideologiji ste bliži ili kakve stavove imate, jedno je sigurno: Srbija je Prvi svetski rat završila na pravoj strani. S jedne strane, na strani vojnog pobednika, ali s druge – na strani istine. Uz stotine hiljada Srba koji su u borbi za ovaj cilj živote ostavili što u otadžbini, što van nje, najznačajnije ličnosti svakako su četiri srpske vojvode: Stepa Stepanović, Radomir Putnik, Živojin Mišić i Petar Bojović.
Odani kralju i otadžbini do poslednjeg dana, neki od njih imali su tu nesreću da vide kako se ideja za koju su se borili urušava pod silinom komunističke čizme koja ih je pregazila.
O prvoj trojici se gotovo sve zna. Četvrti je manje poznat i zato vam Telegraf približava ovu neverovatnu ličnost i njegovu ništa manje tragičnu sudbinu.
KO JE BIO VOJVODA BOJOVIĆ?
Vojvoda Petar Bojović u ratu protiv Turske 1876, kao pitomac Vojne akademije, nalazi se u štabu Vrhovne komande, a u nastavku rata od 1877. do 1878. kao pitomac Vojne akademije služi u bateriji na dužnosti podoficira. U Srpsko-bugarskom ratu 1885. je vodnik konjičkog eskadrona i zastupnik načelnika štaba Šumadijske divizije.
U Prvom balkanskom ratu (1912-1913) načelnik je štaba Prve armije, koja pobeđuje u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici. Učestvuje u mirovnim pregovorima s Turskom, u Londonu 1913. kao vojni stručnjak u delegaciji srpske vlade. U Drugom balkanskom ratu 1913. godine Bojović je načelnik štaba Prve armije, koja pobeđuje Bugarsku u bici na Bregalnici.
U Prvom svetskom ratu njegova Prva armija trpi velike gubitke u bici na Drini 1914. godine. Potom je januara 1916. imenovan za načelnika štaba Vrhovne komande umesto bolesnog vojvode Radomira Putnika, koga njegovi vojnici nose do Skadra. Tu poziciju zadržava do juna 1918, kada daje ostavku zbog nesuglasica s generalima Antante oko pitanja širenja Solunskog fronta.
Ponovo preuzima položaj komandanta Prve armije, koja prva probija neprijateljske linije na Solunskom frontu i napreduje duboko u okupiranu teritoriju. Srpska Vrhovna komanda ga 26. septembra odlikuje titulom vojvode za njegove zasluge tokom rata. Vojvoda Bojović preduzima Nišku operaciju i izbacuje neprijatelja iz Prokuplja i Niša 11. oktobra, a na čelu Dunavske divizije 1. novembra ulazi u oslobođeni Beograd.
Godine 1921. postaje načelnik Generalštaba na mestu preminulog vojvode Živojina Mišića, a 1922. godine povlači se iz aktivne službe.
Međutim, krajem Drugog svetskog rata u Srbiju je došla druga ideologija i “gvozdenom gumicom” pokušala da obriše kompletnu istoriju ovog naroda. Heroji nisu bili heroji, pobede nisu bile pobede, a i poštovanje se izgubilo negde usput.
Petra Bojovića je 20. januara 1945. pretukla grupa partizana koji su došli da ga prinudno isele iz njegove kuće u Trnskoj 25, u Beogradu. Prema jednom od svedočenja, ovaj sramni događaj izgledao je upravo ovako:
“Brozovi ‘oslobodioci’ upadaju u kuću vojvode Petra Bojovića u Trnskoj ulici pod brojem 25. Mnogo im se dopada ta kuća: rado bi se uselili. Kad su ušli, primećuju vojvodin mundir preko stolice, a na stolu vojvodinu šapku. Već i sama činjenica da je Bojović bio ‘kraljev vojvoda’ dovoljna je da ‘oslobodioci’ primene silu. Najpre šutiraju njegovu vojvodsku šapku, a potom, posle grubih reči, nasrću i na slabašnog vojvodu, na završnici devete decenije života. Vojvodin sin Dobrosav skače da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima i ubrzo potom biće upućen u robijašnicu Sremske Mitrovice.”
Od povreda zadobijenih tokom batinanja vojvoda je uskoro preminuo, a njegovo telo je na Novo groblje prebačeno taljigama. Kako bi sprečili davanje počasti jednom od najvećih junaka srpske istorije, komunisti su na Radio Beogradu objavili vest da će svako ko pokuša da dođe na sahranu vojvode Bojovića biti uhapšen i krivično gonjen.
TUŽNA SUDBINA MAJORA GAVRILOVIĆA
Tužnu sudbinu doživeo je i mnogo poznatiji major Gavrilović, koga Srbi najviše pamte po čuvenom govoru.
“Junaci! Tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!”, naredio je major Dragutin Gavrilović vojnicima svoja tri voda pred kafanom “Jasenica” 7. oktobra 1915. godine.
Nažalost, brojno i vojno nadmoćniji neprijatelj savladao je srpsku vojsku i dva dana kasnije osvojio Beograd. Ipak, nekoliko godina kasnije hrabra srpska vojska uspeće da povrati i prestonicu i otadžbinu.
Međutim, pri provlačenju Jugoslovenske kraljevske vojske, 1941. godine, u Sarajevu Dragutina Gavrilovića zarobili su nacisti, koji su ga odveli u logor u Nirnbergu, gde je bio do kraja rata. Kako su pre nekoliko godina objavile “Večernje novosti”, nova komunistička vlast kažnjavala je njegovu porodicu. Ćerke, u početku, dok je još bio u zarobljeništvu, nisu mogle da dobiju posao, jer se otac “nije vratio iz emigracije”.
Kada je umro, žena i deca nisu dobijali njegovu vojnu penziju punih deset godina. Označen je kao čovek bivšeg režima, a to se teško opraštalo. Pričalo se da je Dragutin Gavrilović bio hapšen, a potom pretučen na ulicama Beograda do smrti.
– Kad je moj pradeda došao iz zarobljeništva, bio je kost i koža. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Došao je kući i okupio porodicu oko sebe. Srce mu je desetog dana puklo od uzbuđenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u krajnjoj bedi. Sahranjen je u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju, jer nije imao svoju – kazuje Miloš Marinković, unuk slavnog vojskovođe.
- Najbolji način da uništite jedan narod je da poričete i uništite njegovo razumevanje sopstvene istorije – Džordž Orvel.
Znate li da su neki od heroja Prvog svetskog rata tučeni do smrti ili besomučno iscrpljivani u nacističkim logorima? Telegraf vas vodi u neverovatne priče vojvode Bojovića i majora Gavrilovića
Dragutin Gavrilović i Petar Bojović
Bez obzira na to kojoj političkoj ideologiji ste bliži ili kakve stavove imate, jedno je sigurno: Srbija je Prvi svetski rat završila na pravoj strani. S jedne strane, na strani vojnog pobednika, ali s druge – na strani istine. Uz stotine hiljada Srba koji su u borbi za ovaj cilj živote ostavili što u otadžbini, što van nje, najznačajnije ličnosti svakako su četiri srpske vojvode: Stepa Stepanović, Radomir Putnik, Živojin Mišić i Petar Bojović.
Odani kralju i otadžbini do poslednjeg dana, neki od njih imali su tu nesreću da vide kako se ideja za koju su se borili urušava pod silinom komunističke čizme koja ih je pregazila.
O prvoj trojici se gotovo sve zna. Četvrti je manje poznat i zato vam Telegraf približava ovu neverovatnu ličnost i njegovu ništa manje tragičnu sudbinu.
KO JE BIO VOJVODA BOJOVIĆ?
Vojvoda Petar Bojović u ratu protiv Turske 1876, kao pitomac Vojne akademije, nalazi se u štabu Vrhovne komande, a u nastavku rata od 1877. do 1878. kao pitomac Vojne akademije služi u bateriji na dužnosti podoficira. U Srpsko-bugarskom ratu 1885. je vodnik konjičkog eskadrona i zastupnik načelnika štaba Šumadijske divizije.
U Prvom balkanskom ratu (1912-1913) načelnik je štaba Prve armije, koja pobeđuje u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici. Učestvuje u mirovnim pregovorima s Turskom, u Londonu 1913. kao vojni stručnjak u delegaciji srpske vlade. U Drugom balkanskom ratu 1913. godine Bojović je načelnik štaba Prve armije, koja pobeđuje Bugarsku u bici na Bregalnici.
U Prvom svetskom ratu njegova Prva armija trpi velike gubitke u bici na Drini 1914. godine. Potom je januara 1916. imenovan za načelnika štaba Vrhovne komande umesto bolesnog vojvode Radomira Putnika, koga njegovi vojnici nose do Skadra. Tu poziciju zadržava do juna 1918, kada daje ostavku zbog nesuglasica s generalima Antante oko pitanja širenja Solunskog fronta.
Ponovo preuzima položaj komandanta Prve armije, koja prva probija neprijateljske linije na Solunskom frontu i napreduje duboko u okupiranu teritoriju. Srpska Vrhovna komanda ga 26. septembra odlikuje titulom vojvode za njegove zasluge tokom rata. Vojvoda Bojović preduzima Nišku operaciju i izbacuje neprijatelja iz Prokuplja i Niša 11. oktobra, a na čelu Dunavske divizije 1. novembra ulazi u oslobođeni Beograd.
Godine 1921. postaje načelnik Generalštaba na mestu preminulog vojvode Živojina Mišića, a 1922. godine povlači se iz aktivne službe.
Međutim, krajem Drugog svetskog rata u Srbiju je došla druga ideologija i “gvozdenom gumicom” pokušala da obriše kompletnu istoriju ovog naroda. Heroji nisu bili heroji, pobede nisu bile pobede, a i poštovanje se izgubilo negde usput.
Petra Bojovića je 20. januara 1945. pretukla grupa partizana koji su došli da ga prinudno isele iz njegove kuće u Trnskoj 25, u Beogradu. Prema jednom od svedočenja, ovaj sramni događaj izgledao je upravo ovako:
“Brozovi ‘oslobodioci’ upadaju u kuću vojvode Petra Bojovića u Trnskoj ulici pod brojem 25. Mnogo im se dopada ta kuća: rado bi se uselili. Kad su ušli, primećuju vojvodin mundir preko stolice, a na stolu vojvodinu šapku. Već i sama činjenica da je Bojović bio ‘kraljev vojvoda’ dovoljna je da ‘oslobodioci’ primene silu. Najpre šutiraju njegovu vojvodsku šapku, a potom, posle grubih reči, nasrću i na slabašnog vojvodu, na završnici devete decenije života. Vojvodin sin Dobrosav skače da zaštiti oca, ali je savladan snažnim udarcima i ubrzo potom biće upućen u robijašnicu Sremske Mitrovice.”
Od povreda zadobijenih tokom batinanja vojvoda je uskoro preminuo, a njegovo telo je na Novo groblje prebačeno taljigama. Kako bi sprečili davanje počasti jednom od najvećih junaka srpske istorije, komunisti su na Radio Beogradu objavili vest da će svako ko pokuša da dođe na sahranu vojvode Bojovića biti uhapšen i krivično gonjen.
TUŽNA SUDBINA MAJORA GAVRILOVIĆA
Tužnu sudbinu doživeo je i mnogo poznatiji major Gavrilović, koga Srbi najviše pamte po čuvenom govoru.
“Junaci! Tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!”, naredio je major Dragutin Gavrilović vojnicima svoja tri voda pred kafanom “Jasenica” 7. oktobra 1915. godine.
Nažalost, brojno i vojno nadmoćniji neprijatelj savladao je srpsku vojsku i dva dana kasnije osvojio Beograd. Ipak, nekoliko godina kasnije hrabra srpska vojska uspeće da povrati i prestonicu i otadžbinu.
Međutim, pri provlačenju Jugoslovenske kraljevske vojske, 1941. godine, u Sarajevu Dragutina Gavrilovića zarobili su nacisti, koji su ga odveli u logor u Nirnbergu, gde je bio do kraja rata. Kako su pre nekoliko godina objavile “Večernje novosti”, nova komunistička vlast kažnjavala je njegovu porodicu. Ćerke, u početku, dok je još bio u zarobljeništvu, nisu mogle da dobiju posao, jer se otac “nije vratio iz emigracije”.
Kada je umro, žena i deca nisu dobijali njegovu vojnu penziju punih deset godina. Označen je kao čovek bivšeg režima, a to se teško opraštalo. Pričalo se da je Dragutin Gavrilović bio hapšen, a potom pretučen na ulicama Beograda do smrti.
– Kad je moj pradeda došao iz zarobljeništva, bio je kost i koža. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Došao je kući i okupio porodicu oko sebe. Srce mu je desetog dana puklo od uzbuđenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u krajnjoj bedi. Sahranjen je u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju, jer nije imao svoju – kazuje Miloš Marinković, unuk slavnog vojskovođe.
- Najbolji način da uništite jedan narod je da poričete i uništite njegovo razumevanje sopstvene istorije – Džordž Orvel.
Нема коментара:
Постави коментар