Србија, поука за данашњи свет

Дејвид Јегли, 7. новембра 2013. (извор) 

До дана данашњег, због пристрасних либералних медија, већина света не зна шта се десило Србији. Наставља се превара, кварење и белосветска пљачка (international robbery) једног народа без признања, без оправдања, без казне. Хоће ли ово бити судбина сваке земље у истом положају? 
Срби на северу свог Косова успротивили су се изборима муслиманске албанске владе (Albanian Muslim government elections) у узурпираној покрајини. 
Много је текстова о Србији (numerous articles on Serbia) овде написано, о иронијама и агонији, о срамоти владе САД под председником Билом Клинтоном (President Bill Clinton) и његовим НАТО командантом Веслијем Кларком (Gen. Wesley Clark), па онда после под председником Бушом (President Bush) и сада Обамом (Obama administration). 
Суштина су криминал (crime), хероин (heroin), и албански муслимани (Albanian Muslims). Тако је Косово постало „независна” држава, хероинска мека (a heroin haven) за светску поквареност (world corruption), за шта су награђене такве славне вође као бивши фински председник Марти Ахтисари. Медији никада нису споменули ову подлогу зла. „Етнички Албанци” који су се масовно доселили на српско Косово представљени су као – жртве! А они који су им помогли као хероји достојни само похвала, без обзира на истину. 
Срби су проглашени за варваре, иако су били само бели хришћански националисти и родољуби, који су штитили и бранили своје. Либерални Запад није хтео ни да чује. 
Али има још српских родољуба, чак и на северу Косова, неких 40-50 хиљада. Одбили су да гласају за интеграцију у Косово и пореметили недавне изборе (disrupted the recent) у Митровици, на северу. 
Дабоме, нови либерални режим у Београду се очајнички труди да Србију интегрише у Европску унију и захтева од свих Срба да признају независно Косово. Стога је нова влада Србије издала Србе, прогласила их за ултра-националисте (ultra-nationalists) уместо за родољубе, и оптужила их за несарадњу, тврдоглавост и томе слично, представљајући их остатку Србије као проблем. За то време, као одговор на родољубље, Косово планира нове изборе (plans another election). 
Срби на Косову су представљени као неко ко мора да се интегрише у „нову државу” Косово, коју су створиле хорде албанских имиграната отмицом српске земље. Замислите да вас „интегришу” у нову државу на сопственој земљи, коју је од вас отео уједињени либерални Запад! 
Ове српске родољубе назвао сам Последњим Мохиканцима (last of the Mohicans). Они су српски православни хришћани. Наспрам њих су муслимани, либерали и западна нарко-машинерија. Хришћански белци су забрањени, а муслиманска тиранија пожељна. Западне владе, укључујући и Америчку, тако желе. 
Ова издаја Србије је међународна срамота. Да у њој кључну улогу имају Сједињене Државе само показује до које мере је влада САД постала покварена. Обостраначка издаја је у питању. Просто непојмљиво. 
Масовно досељавање непријатељски расположених страних завојевача; међународна сарадња са освајачима, уносни послови и злочиначко подмићивање; потпуно лажна слика коју стварају либерални медији. То су елементи овог космичког злочина. То је поука из Србије за свет. 
Чувајте се. Нико данас није безбедан. Нико. Силе интернационализма харају. Шта год ваша држава има што интернационалци желе, отеће вам то силом, принудом, чак и оружјем. Ни од чега не презају. 
Можемо само да се молимо Богу за правду. Када родољубе надјача свет, како могу бранити своје? Када душмани имају више људи, оружја и новца од родољуба, да ли је све чему ови могу да се надају „резерват”, попут америчких Индијанаца? Да ли ће истинска част ту и скончати, у резервату?

Избори били или само фарса од избора?

„Ако онај који пише програм неке своје нове Владе мора да састави Владу по списку који добија од САД, НАТО и ЕУ, онда и Русија, која зна за то, има исто право да допуни и преправи тај списак. Дакле, није важно да ли су страначки или нестраначки кандидати на списку? Ако је то тако, зашто се онда организују избори и чему служе политичке странке, ако на списак може свако, а поготово се више цене нестраначки. Која лудост. Страначки кадрови се боре на изборима и добију гласове, а на функције долазе нестраначки кандидати. Ненормално. Годинама су на изборе излазили и наводно нестраначки кандидати на листама странака или група грађана и нису могли да буду изабрани, а сада се досетили наводно велики интелектуалци и експерти морају у Владу, без обзира на изборну вољу грађана. 

Тако ћемо имати на власти људе који ће да владају, а да их народ није ни бирао. Да ли може бити утеха за то да мора тако зашто што траже НАТО, САД, ЕУ или неко други.

Коме одговара „неутралност” Србије?

Шта у ствари неутралност значи за Србију 

Они који проповедају да Србија остане по страни великих сила односно да остане „неутрална” су они који не знају сварити цеокупну политичку слику или су то они који свесно раде за западне силе! Jeдно је када Америка са 300 милиона грађана изјави да је неутрална (као у II светском рату), а друго је окрњена Србија са 7 милиона становника.
Србија (Југославија) је раније била неутрална, да би данас била доведена до дна у којем уништавање Србије није крај и да ли смо данас спасени? – Нисмо!
Србија - са мање становника него икада до сада, наводно броји нешто изнад 7 милиона становника, у којој пензионери чине највећи постотак становништва, гарнитура „са једном ногом у гробу”, па ко да брани државу?
Неутралност се не ствара речима него памећу, снагом привреде и физичком (војном) снагом. Управо свиме оним што је у данашњој Србији потпуно уништено.
Имамо „просрпску владу” која се непрекидно саставља по диктату Запада. Сви састави Владе које су од 5. Октобра 2000. Постојали били су пилот-план за све друге владе, од Ирака до Украјине. Уз помоћ исламских фундаменталиста и нео-нацистичких група - од балтичких држава до Југославије, и данас у Србији. Вучић, Тадић и Ђинђић су у блиском политичком и идеолошком сродству америчког плана за (освајање) свет(а).
Када су у питању Вучић, Николић и Динкић, који су се и те како показали као неподобни са моралног и принципијелног становишта, су ништа друго до део те нео-нацистичке управе, која врши - како ДулеБГ добро каже - тиху диктатуру над Србијом. Ако узмемо у обзир чињеницу да је Србија држава српског народа и других мањина, као и да није држава политичких странака које све раде без питања односно које не питају народ шта жели, јасно нам је да тај народ за њих не постоји, осим када се организују намештени избори, на које народ нема никакав утицај, јер се после првог круга гласања по обичају склапају коалиције о којима народ није могао ни да сања! Народ је ту да фингира демократију и даље да залуђује оне гласаче који нису свесни политичке околине.
Па се сваки који се брине за ову окрњену Србију треба упитати: где је ту неутралност, ако је могућа до када би она трајала? Да ли нас неко у последњих 14 година питао како желимо да живимо, док је за то време власт све радила не би ли се залепили за протестанско-католичку Западну Европу. Да ли нас неко пита или даје избор за сједињење са Русијом? У последњих 14 година Русија као и да не постоји за овај простор. Нешто мало дају старе руске серије, али је то превара пред изборе – седатив за оне који су нешто као прогледали.
Мантрање о неутралности није ништа друго до куповине времена и простора за деловање „демократа” чији је задатак да обезбеде прелазак Србије у западне руке, као што се данас и ради. Српски народ већински није за Нато и ЕУ. Жели блискије везе са Руском Федерацијом. При томе је једини присутан на српском простору баш тај Запад, који не жели освешћење Србије, све док Србија не буде чврсто у њиховим рукама. Што опет не значи да ће Србија бити део ЕУ!
Коштуница, Ђинђић, Динкић, Вучић, Дачић и Николић су сви од реда претходници или следбеници онога што се десило или данас дешава у арапским и словенским земљама - сви су они део те фашистичке нео-колонијалне политике и нема разлике између њих и Тимошенкове, и Турска - потпуно су исти!
Где постоји могућност да Србија опстане као неутрална земља? Разлог због којег је Коштуница гурао неутралност је следећи: мантрати о политичкој и војној неутралности (при чему је стварно стање на терену ураво супротно – немамо ни једно ни друго) је једини начин да се заправо неутралише негативно историјско искуство који Срби имају са Западом. Политичко искуство са Срба са Западом је такво да са њима никада нисмо имали позитивни напредак, већ само катастрофалне и кардијалне грешке. Да би покопао Србију и остранио било какву могућност отрежења, као и било какву идеју о српско-руском уједињењу - спасу Србије код свог великог и моћног брата, Запад је смислио перфидан и покварен анти-српски пут! Идеја и став о неутралности државе би онемогућила политички и физички опстанак и напредак Срба - најстаријег народа на Балкану. Али би сасвим сигурно омогућили остварење старог екпанзионистичког западног сна о проширењу на Исток и освајање српског простора. Да би у наставку и даље користили Србију за своје циљеве, која би за Запад на онај или овај начин ратовала у туђу корист. Западни утицај се никада не би прекинуо, све до нашег нестанка,
што би лакше запад добио ширење старе англосаксонске жеље – ЕКСПАНИЈА НА ИСТОК!
Са чим може србија да ту неутралност одржи'? Пара нема, снаге нема, држава разбијена на регионе и окрњена док у сваком министарству седи западњак да би нагледаликоригували наше битне одлуке, ... и?
Дакле неутралност је подметнута као „спасилачка идеја”, док је управо као идеја без икаквог покрића – неутралност није ништа друго него идеја која би држала србију укопану на месту где јесте а то је да никада не пође на пут ка Русији и ту међу својима крвно и верски исти нађе свој спас и мир 

СПИСАК 30 НАЈВЕЋИХ СРБОМРЗАЦА И ИЗДАЈНИКА МЕЂУ ЈАВНИМ ЛИЧНОСТИМА САОПШТЕЊА

Hародни покрет НАШИ обавештава јавност да је објавио списак 30 највећих србомрзаца и издајника међу јавним личностима.

Циљ објављивања овог списка јесте указивање јавности на све оне који у друштвено-културном простору Србије некажњено шире говор мржње према српском народу и чине тешка кривична дела дискриминације и ширења верске, националне и етничке мржње и нетрпељивости, а никада до сада нису изведени пред лице правде.

Највећи број међу њима је директно финансиран од стране САД-а и других западних држава кроз различите фондације и обавештајно-невладине структуре, али су често њихови отворено антисрпски пројекти финансирани и од саме државе.

СНП НАШИ на овај начин жели да им поручи да никако не могу преварити српски народ без обзира што уживају заштиту свих проевропских режима у последњих деценију и по, те да их раскринка као интелектуални отпад и квази-културне делатнике који су заједно са остатком политичког муља испливали на површину у послератној Србији.

СПИСАК 30 НАЈВЕЋИХ СРБОМРЗАЦА И ИЗДАЈНИКА МЕЂУ ЈАВНИМ ЛИЧНОСТИМА

Мирјана Карановић – некада позната глумица, а сада промотер антисрпских филмова, квази-културе и геј идеологије. Снимила филм о силованој муслиманки и узела учешћа у том пројекту који као и низ других сличних пројеката за циљ има да у јавности створи утисак о Србима као дивљацима и геноцидном народу. Ова глумица је активна као геј лобиста и бесрамни је носилац титуле „геј икона“. Један од симбола послератне квази-културе у Србији.

Никола Ђуричко – глумац који је зарад мало славе жртвовао своју каријеру у филму Анђелине Џоли „Земља крви и меда“ у којем се почетак рата у Босни и Херцеговини бесрамно фалсификује приказујући Србе као терористе и заташкава чињеница да је рат отпочео пуцњавом на младенце испред Српске православне Цркве. У филму су Срби представљени као ратни злочинци који силују муслиманке, што је још једна у низу неистина коју су формирали западни медији како би Срби били осуђени као геноцидан народ. Овом уметнику посвећеном „развоју уметничких духовних вредности“, овакав бесрамни неморал није сметао. Генерала Ратка Младића при томе назива „ружним убицом“, а сви који не подржавају геј параду за Ђуричка су „фашисти“. Један од симбола послератне квази-културе у Србији.

Горан Марковић – режисер који кроз своје филмове увек представља Србе као ратне злочинце и српски народ као геноцидан. Један од прозападних примитаваца, јефтини фалсификатор историјских чињеница и утемељивач послератне квази-културе домаћих простора.

Светислав Басара – књижевник, алкохоличар и пљувач свега што има у префиксу „српски“, велики обожавалац Александра Вучића од када су изашли на насловној страни Новог Магазина како се рукују уз заједничку поруку „Промена свести Срба биће најтежи посао“, чиме је Александру Вучићу и званично дао подршку и идентитет „европејца“. Један од симбола послератног квази-интелекта у Србији.

Јелена Карлеуша – симбол квази-културе данашње Србије. Имала је више иступа у јавности где је давала подршку геј паради, а хомосексуалци су јој били и гости на концерту. Често пљује по СПЦ, српској култури и српском народу. Велики фан ЛДП-а и Демократске странке. Користи медијски простор за промоцију антихришћанских идеологија, квази-политичких ставова и шири говор мржње према српској националној идеји. Једна од најомраженијих јавних личности у српском народу.

Биљана Србљановић – у народу позната као драмска списатељица и кокаински зависник. Од окорелог националисте постала је заштитник „грађанске Србије“, промотер америчке НАТО демократије и поборник паланачких погледа на „западни свет“, борац за права ЛГБТ популације. Залаже се за сорошевски тип отвореног друштва, мењање друштвене свести код Срба и кроз јавне наступе често се на највулгарнији начин односи према српском народу, цркви, српским великанима, итд. Реализовала позоришни пројекат о Гаврилу Принципу који је финансиран од стране аустријских фондација са све премијером у Бечу, а који за циљ има да замагли једноставну истину о Францу Фердинанду као окорелом диктатору и окупатору српског народа. Један од симбола послератног квази-интелекта и примитивизма у Србији.

Миша Бркић – велики поклоник Џорџа Сороша са којим се састајао у више наврата, дописник Гласа Америка, а у каријери био уредник више дневних листова и магазина. Увек непријатељски окренут према патриотским покретима и странкама, и уопште националној идеји, док здушно подржава ЕУ, НАТО и ММФ. Познат као русофоб и еврофанатик, а у јавности се говорило и да је припадник одређених масонских ложа. Један од симбола квази-интелектуалне елите послератне Србије.

Јован Бајфорд – социјални психолог чија је ужа специјалност блаћење лика и дела Светог Владике Николаја Велимировића, којег оптужује за антисемитизам и антиевропејство.  Кроз текстове често говори о опасности српског национализма и његове везе са СПЦ. Симбол квази-интелекта и паланачке свести у односу на „западни свет“.

Горчин Стојановић – интелектуалац (провинцијалац) из круга двојке чувен по млаћењу празне сламе и по реченици „да се више грози провинције него лошег живота“, а провинција за Горчина представља све што има „мирис тамјана“, парохијални начин мишљења… Очаран и опијен западом са видним комплексом „америчке жваке“ и „киндер јајета“. Један од симбола послератне квази-културе у Србији и говора мржње према српској нацији и српском национализму.

Жарко Кораћ – осведочени србомрзац који годинама оптужује српски народ за измишљене геноциде широм СФРЈ, док је изјавио „да Србија не треба да се бави злочинима НДХ, јер Хрватска није њена наследница“. Овај политички шарлатан је у јавности такође познат и као геј лобиста и заговорник одржавања геј парада.

Латинка Перовић -  идеолог и заштитник квази-елите која себе представља „модерном, грађанском и европском Србијом“. Умишљени борац против непостојећих категорија попут „великосрбијанског национализма“ и „антиевропске идеологије“.  Као главног кривца за ратове 90-их оптужује државу Србију, САНУ, СПЦ и српске интелектуалце. Велики заговорник независног Косова. Интелектуални отпад послератне Србије.

Борка Павићевић – једна од активисткиња и србомрзаца на платној листи Џорџа Сороша и разних фондација, испостава страних обавештајних служби. Велики борац против „српског национализма и СПЦ“, а као шиптарски лобиста у Београду је организовала изложбу слика шиптарског терористе Адема Јашарија. Као подршку организаторима Геј параде организовала срамну изложбу фотографија на којој су Господ Исус Христос и православни светитељи приказани као хомосексуалци. Као вишеструки плаћеник страних структура у Србији, ужива заштиту свих проевропских режима и никада није изведена пред лице правде. Једна од најомраженијих особа у српском народу.

Бранко Радун – самозвани политички аналитичар, који када није успео да се пробије у националним  интелектуалним круговима, а одмах по настанку СНС најпре преко свог сајта „ВИДОВДАН“ постаје њихов лобиста,  а затим и у својим јавним наступима подржава Александра Вучића и политичку корупцију „бриселског споразума“. Режимски кловн.

Драгомир Анђелковић – колега Бранка Радуна, квази- аналитичар који је увек ту да обавља прљаве послове (политичке анализе) у корист Александра Вучића и СНС-а. Спада у слој најопаснијих марионета који патриотизам своде на „салонски национализам“ и тако омогућавају антисрпским идеологијама кредибилитет. Миљеник свих проевропских режима.

Петар Луковић – некада пит бул другосрбијанског новинарства који је гризао све без икаквог пардона, а сада сијамска маца Александра Вучића која на свом интернет порталу Е-новине пише хвалоспеве свом вољеном лидеру. Несметано шири најгрубљи и најотворенији говор мржње према Србима, православљу и српској култури, док као симбол антисрпског квази-културног естаблишмента ужива заштиту свих проевропских режима и никад није позван на кривичну одговорност због ширења говора мржње и распиривања верске, националне и етничке нетрпељивости и мржње.

Владимир Арсенијевић – књижевник који је стекао славу деведесетих пљувањем по режиму Слободана Милошевића, а и свему што је српско, паралелно фанатично величајући „запад“. Чувена изјава „Србија је данас тужна, заостала, десничарска, паланачка државица, ксенофобична, неповерљива, дозлабога конзервативна, скучене, таблоидске свести, дезоријентисана изнад свега понекад се чини да из овог ковитлаца.заиста нема правог излаза.“ Један од квази-интелектуалаца са израженим комплексом ниже вредности у односу на „запад“.

Веран Матић – симбол екстремног антисрпског новинарства, велеиздајничке политике и ширења говора мржње према Србима. Дуги низ година врши тешка кривична дела и антисрпску медијску кампању преко националне фреквенције коју има Б92. Заштићени медвед свих европских режима. Преко своје телевизије водио је и води кампање за независност Косова, Србе представља као геноцидан народ који је крив за злочине широм бивше СФРЈ, водећи геј лобиста, један од миљеника америчке амбасаде, вишеструки страни плаћеник. Путем Б92 је извршио низ кривичних дела ширења говора мржње и распиривања верске, националне и етничке нетрпељивости и мржње, али никад није позван на одговорност. Вулгарност говора мржње према српској култури, српском идентитету и историји је достигао врхунац пљувањем лика и дела, сада блаженопочившег, патријарха Павла.

Наташа Кандић -  симбол за послератну велеиздајничку клику у Србији. Страни агент, дугогодишњи сарадник Џорџа Сороша, западних фондација и америчке администрације од којих добија новац за лажна прикупљања и објављивања материјала о ратним злочинима на простору бивше СФРЈ које су наводно починили Срби. Током рата на Космету 1999. године, одлазила је и доносила фалсификоване доказе који су касније коришћени на суђењима оптуженим Србима за ратне злочине на просторима Косова и Метохије. Наташа Кандић је била почасни гост на седници скупштине лажне државе Косово када је проглашена независност од Србије. Постоји цео низ тешких кривичних дела која је починила, али никад није изведена пред лице правде. Једна од најомраженијих особа у српском народу.

Иван Вејвода – најплаћенији амерички агент који финансира и координира пројекте изградње и јачања независног Косова и први човек за спровођење програма Балкан Траст фор Демокраси који је у власништву Сједињених Америчких Држава управљан под буџетом америчке државне агенције УСАИД. Редовно предаје рапорт америчким конгресменима и то истиче у својим биографијама. Од петооктобарског ЦИА преврата 2000. године наставља сарадњу са америчким обавештајним и политичким круговима све до данашњег дана.

Срђа Поповић – страни агент, некадашњи саветник покојног Зорана Ђинђића и један од вођа организације ОТПОР коју је основала ЦИА ради рушења режима Слободана Милошевића. Већ у првим годинама после успешне реализације ЦИА пројекта 5. октобра 2000. године бива ангажован од Стејт департмента и учествује у државним превратима у другим земљама, а од 2004. године оснива организацију КАНВАС која је наставља да ради за америчке обавештајне службе и преко које се организују насилне револуције у свим земљама које се не слажу са политиком САД. Поповић је један од најуспешнијих индоктринираних агената америчких обавештајних служби, а награђен је од стране светских моћника и целим острвом на Малдивима које му је предато у власништво. Вишеструки плаћеник страних обавештајних служби и западних фондација.

Теофил Панчић – заговорник квази-политичких теорија и промотер паланачких перцепција „западног света“. Један од најистакнутијих међу београдским политички ангажованим новинарима који сваку националну идеју проглашавају фашистичком, док прави неофашизам оличен у НАТО алијанси промовишу као демократске модерне обрасце цивилизованог понашања.

Соња Бисерко  – Србију представља као „бастион мрака“, а Србе као „патолошке убице и злочинце“. Поносна је власница хрватског пасоша и за потребе Хрватске амбасаде прикупља податке како би Срби били оптужени за ратне злочине. Велики заговорник „независног Косова“ и сарадник невладиних организација иза којих стоје шиптарски нарко картели. Добијала новац од Џорџа Сороша са којим се више пута и састајала. За време бомбародвања Србије од стране НАТО пакта позивала на убијање цивила. Једна од најомраженијих особа у српском народу.

Миљенко Дерета – један у низу страних агената и поборника паланачке идеологије комплекса ниже вредности према „западном свету“. Плаћеник низа страних невладиних организација, аустријских фондација и Џорџа Сороша са којим се и лично састајао.  Лобиста политике признавања независног Косова и поборник велеиздајничких марионетских квази-политичких ставова. Чувен по изјави „да је већина Срба ксенофобично“. Спада у круг невладиних активиста који подржавају „геј параду“. У јавности се често истиче као русофобни политичар и здушно подржава ЕУ и НАТО, као и неонацистичке теорије неолиберализма.

Јелена Милић – директор центра за евроатлантске студије, позната као НАТО лобиста који подржава бомбардовање Србије 1999. године под оправдањем да је „на други начин било немогуће спречити злодела која је чинио Милошевићев режим од 1998. до 1999. на Косову“. Позната и као геј лобиста и плаћеник евроатлантских, западних и америчких фондација. Каријеристички интелектуални отпад послератне Србије.

Мирко Ђорђевић – самозвани верски аналитичар који је познат по нападима на СПЦ. Тотални лаик и непознавалац православне теологије и хришћанства уопште који произвољно тумачи Црквене Каноне, по обичају како је тумачио статут Савеза Комуниста. Монахе на Светој Гори и Светог владику Николаја Велимироваића је називао нацистима и антисемитима. Подржава одржавање геј парада и ЛГБТ популацију, као и улазак Србије у ЕУ. Један од симбола послератног квази-интелекта.

Србијанка Турлајић – професорка , борац за „људска права“ и пут Србије ка Европи. Била активни члан организације ОТПОР коју је основала и финансирала ЦИА. Залаже се за амерички концепт „грађанских права“ који подразумева геј параде, рушење институције породице и уништење патријархалног друштва. Један од истканутих београдских промотера паланачке перцепције „западног света“. У интервјуу за дневни лист БЛИЦ рекла да „подржава оно што је Вучић урадио са Косовом“, мислећи на потписивање противуставног Бриселског споразума.

Милован Дрецун – војни новинар и политички аналитичар и коментатор, бранитељ Косова и Метохије, писац више књига које су величале херојство српске војске на КиМ током рата 1999. године. Сада издајник и политичка фукара која се зарад бољег живота учланила у СНС,  један од учесника издаје КиМ и потпсивања Бриселског споразума. Један од симбола велеиздајничке клике окупљене око Српске напредне странке.

Ненад Љ. Стефановић – симбол проевропског новинарског ругла који је врхунац достигао у току предизборне кампање за парламентарне изборе 2014. године у којој је кршећи закон и са циљем улагивања проевропском режиму брутално блокирао све патриотске странке и спречио гостовање представника странака које су у јавности профилисане као патриотске у емисијама РТС-а, иако је имао законску обавезу да омогући свима исти третман. Човек који је јавни сервис Србије претворио у порно канал владајућих партија, а уређивање изборног програма предао у руке америчких обавештајно-невладиних структура.

Светлана Лукић – један од симбола екстремистичког србомрзачког говора мржње. Пљувач свега што је српско и поборник америчких НАТО вредности и геј идеологија, поклоник Реганове нарко-демократије и промотер примитивизма оличеног у комплексу ниже вредности према „свету запада“. Путем сајта Пешчаник већ дуги низ година некажњено шири говор мржње према српском народу. Вишеструки плаћеник западних фондација и обавештајно-невладиних структура.

Небојша Крстић – симбол послератног квази-интелекта у Србији. Некадашњи члан поп бенда „Идоли“ који је постао „играч“ на маркетиншком тржишту Србије по принципу трговине политичким утицајем одмах по доласку његовог пријатеља Бориса Тадића на власт којем је био и лични саветник. Ситни каријериста, умишљени интелектуалац и отворени заговорник независног Косова, а до које мере иде политичко шарлатанство дотичног показује чињеница што је својевремено предлагао српској фудбалској репрезентацији да играју утакмицу са репрезентацијом Косова. Један од симбола велеиздајничког режима Бориса Тадића и велеиздајничке плаћеничке клике окупљене око некадашње Демократске странке за коју је доказано – на основу извештаја, изјава и саопштења Стејт департмента, фондације НЕД, организација ИРИ и НДИ, обавештајних служби ЦИА и ФБИ, као и Викиликс депеша – да је та странка плаћенички политички сервис Стејт департмента у Србији.

Како Бела Кућа и ЦИА финансирају политичке странке у Србији!?

НАШИ ексклузивно представља један део из документа „Бела књига антисрпских невладиних организација“ који се тиче српских политичара и политичких странака који се финансирају од западних обавештајних служби и њихових испостава.

Окупација Србије која је започела 1999. агресијом и бомбардовањем на тадашњу СРЈ још није завршена, а западне земље користе српске политичаре и њихове политичке странке како би преко њих остварили своје злочиначке циљеве.

Документ који представљамо говори о томе како је предизборне кампање ДС-а и Бориса Тадића 2004. године финансирао Стејт Департмент, те показује на који начин америчке власти практично владају преко домаћих локалних политичких сервиса, али нам открива и зашто је Борис Тадић фаворит за партнера нове владајуће коалиције Александра Вучића.

Следећи документ који ће објавити СНП Наши ће показати на који начин су СНС и Александар Вучић део ове мреже, а овде вам представљамо досадашњу владавину Беле Куће у Србији кроз свој марионетски политички сервис звани Демократска странка.

Припремили: Управни одбор СНП Наши

„Госпођа Медлин Олбрајт нам је обећала да ћемо одмах чим се ратосиљамо Милошевића добити 100 милијарди америчких долара за буџет Србије, а ми смо до сада добили свега ни пуних 100 милиона долара.“ – др Зоран Ђинђић (2001. година)

Цео посао људи окупљених око ДС-а током протеклих деценију и по је био да све само „добро одиграју“ и практично одглуме оно што неко смисли и изрежира у Стејт Департменту. У филму „Пад Милошевића“, Џејмс Рубин, саветник Медлин Олбрајт, јавно је посведочио да је Медлин Обрајт лупила шаком од сто и рекла: „Схватите да је Милошевић мој лични приоритет. Ја желим да он оде с власти пре него умрем.“, те да је на том састанку донета одлука да Зоран Ђинђић и ОТПОР буду финансирани. Ова одлуке уследила после успешне ревитализације државне инфраструктуре од последица НАТО бомбардовања, јер је Милошевић у тадашњој избомбардованој Србији, под санкцијама и после вишегодишњег рата у БиХ и Хрватској, после бомбардовања у невероватном року успео да изгради 55 мостова које је НАТО порушио.

Од тог тренутка и те одлуке Олбрајтове, ОТПОР практично постаје основан са првом финансијском ињекцијом од 30 милиона долара и постаје права невладина организација, а Демократска странка и Зоран Ђинђић добијају инфраструктуру која јој је потребна. После овога уследило је отварање ЦИА центра који је координисао рад Зорана Ђинђића у Србији, о чему је писао бивши амерички амбасадор у Београду, Вилијем Монтгомери, а што је званично потврђено и од стране Стејт Департмента, ЦИА и ФБИ.

Марионетски статус Зорана Ђинђића је трајао све до његове трагичне смрти, а иако многи у Србији данас желе ове чињенице да представе другачије, сам Зоран Ђинђић је сведочио, говорио и писао о својој политичкој промашености и „изиграности“ од стране САД и Запада. Тако се јавно жалио на Медлин Олбрајт која му је „обећала“ 100 милијарди долара за буџет Србије, а дала непуних 100, још увек тада не схватајући у потпуности улогу „политичког кловна“ која му је била дата од почетка и сву пропаст његове шарлатанске политике. Важно је напоменути да је један од важних индоктринаната Зорана Ђинђића био и Марти Ахтисари којег смо неколико година касније у потпуности упознали на Косову и Метохији. Ахитсари је такође убеђивао Ђинђића да ће добити 100 милијарди долара, те да Запад жели од Србије да направи „модерну европску државу“.

Ђинђић је већ крајем 2001. године донекле схватио да оно што му је Милошевић говорио о „западним партнерима“ је у потпуности тачно, међутим враћања политике на курс државотворности није било. Ђинђић је наставио да урушава државност Србије, безумно изручујући цео државни и војни врх Хашком трибуналу, грубо кршећи Устав и стављајући државу Србију у позицију његове приватне играчке, а о каквој квази-политици и квази-геополитици се ради најбоље сведочи чињеница што је нпр. изручивање Слободана Милошевића у Хаг, између осталог, оправдавао чињеницом да је „Влада Србије донела одлуку о изручењу Милошевића данас, јер западне земље сутра поподне треба да одрже инвестициону конференцију о Србији“.

Данас, две године после свог изборног краха 2012. године, Борис Тадић, наследник марионетске политике Зорана Ђинђића, спроводи свој велики „камбек“ и то наравно не случајно – одлуку о изласку на изборе 2014. године доноси тек после састанка са својим дугогодишњим спонзорима у Минхену. Ово „спонзори“ није субјективна оцена његових односа са струјама у Бриселу и Вашингтону, него документована чињеница. За оне којима је промакло, Борис Тадић је прво у медијима најавио да ће своју одлуку донети „у наредним данима“, а затим отишао у Минхен на међународну конференцију о безбедности да би сутрадан саопштио да је његова одлука о изласку на овогодишње изборе позитивна.

Наравно, за већину фанова Бориса Тадића и за некога ко се бавио Демократском странком и Борисом Тадићем информишући се о њима преко Б92 свих протеклих година, доношење одлуке о изборима тек после обављених састанака у Минхену може звучати чак и као паметан политички потез, а његов пут у Минхен као уобичајен одлазак једне „званице“ на конференцију, међутим истина је нешто другачија уколико ствар посматрамо из призме онога што знамо о Демократској странци ми који смо се њом бавили нешто озбиљније, а то је оно што Демократска странка и Борис Тадић (сада НДС – Нова Демократска Странка) успешно већ деценију и по од шире српске јавности „крију к’о змија ноге“.

Реч је о добро скриваној и непобитној чињеници да су све њихове предизборне, укључујући и председничке кампање Бориса Тадића, од 2000. на овамо, спонзорисане директно од стране Беле Куће и Стејт Департмента. И то не само да су спонзорисане, него осим што су спонзорисане и што су им Американци креирали политичке програме, стратегију политичког наступа у српској јавности и медијима, обезбеђивали и штампали пропагандни материјал, обучавали целокупан кадар и изборне штабове широм Србије, писали саопштења, руководили и стратешки и оперативно управљали њиховим кампањама, него су им осмишљавали, како се то Американци јавно хвале на својим званичним сајтовима, и изборне слогане под којима су наступали пред грађанима Србије у току тих изборних трка.

Деценију и по Демократска странка и Борис Тадић успешно „мајмунишу“ своје гласаче и од грађана Србије крије чињеницу да они нису ништа друго до политички сервис Сједињених Америчких Држава у Србији и да су под недопустивим директним и апсолутним утицајем највиших структура САД. Они су практично власништво или изнајмљени плаћеници Сједињених Америчких Држава. Јасно је наравно из њиховог политичког деловања и политичких „резултата“ да су они тзв. „слуге НАТО пакта“, али ове информације су баш због тога добро скриване од очију шире српске јавности, јер би их оне управо потврдиле слугама финансијске олигархије у Бриселу и Вашингтону и сасвим недвосмислено и јасно показале да су они заиста „црно на бело“ плаћеничке слуге САД-а и највећих душмана српског народа и грађана Србије. Овде је добро напоменути да велики број Викиликс депеша такође сведочи о томе да је Борис Тадић свесно спроводио НАТО планове у Србији и у потпуности потчињавао интересе Србије интересима и плановима САД-а.

Ко је тај неко ко је протеклих деценију и по све осмишљавао за ДС и Бориса Тадића у Стејт Депарменту? Реч је о организацијама НДИ (Национални демократски институт) и ИРИ (Међународни републикански институт) које функционишу као оперативни системи Фондације НЕД (Национална задужбина за демократију). НДИ и ИРИ јавно и званично су две организације установљене у оквиру Фондације НЕД и финансирају се кроз Фондацију НЕД. А Фондација НЕД се јавно и званично финансира директно од Стејт Департмента преко буџетске линије УСАИД-а коју паралелно и одобрава управо Стејт Депармент и највиши државни врх САД-а.

И поред тога што модел организовања и финансијска структура овог међународног система Сједињених Америчких Држава сведоче о смислу постојања ових организација, а то је спровођење политике САД-а на глобалном нивоу, постоје и друга бројна директнија сведочанства и докази да су НДИ и ИРИ заправо јавна лица и јавне испоставе обавештајних америчких служби, тј. на првом месту обавештајне службе ЦИА, односно, америчког државног врха који се бави глобалном стратегијом и глобалним операцијама. Такође, битно је напоменути да се на управљачким функцијама ових поменутих организација смењују најистакнутији амерички властодршци попут Медлин Олбрајт, Збигњева Бжежинског, итд.

СНП НАШИ су у неколико наврата јавно позивале ДС и Бориса Тадића да одговоре на питања о сарадњи са овим америчким организацијама и спонзорисању свих њихових кампања, али наравно – одговора није било, него само уренебесно смешних захтева за забрану СНП НАШИ. Овде је добро рећи и пар ствари о основним методама индоктринације које се користе у управљању тзв. тупанима (dummies) које примењују америчке обавештајне службе и обавештајно-невладине структуре. Основна ствар у индоктринацији је да она буде двоструко постављена. С једне стране она је дубоко осигурана, укорењена и као систем имплементирана у свим видовима деловања и укупног система „индоктриниране мете“, а са друге стране она је лабава, јер се држи само темељних процеса и тачака које осигуравају њен успех, али је постављена тако да је увек лако окренути леђа „индоктрираној мети“ и опрати руке од ње. На тај начин, постиже се важна ствар, а то је да се у јавности ствара привид да одређена странка или политичар функционишу „својом памећу“ и независно од било ког утицаја. То се постиже, тако што се тој структури увек оставља „слобода“, односно, привид слободе да уређује маргиналне ствари у односу на главну коју диктира индоктринациони центар. Попићете чашу, а број гутљаја одредите сами. Простије и грубо речено.

Колико су све ове информације о утицају ИРИ на ДС и Бориса Тадића добро скриване, ми у СНП НАШИ смо открили у процесу прикупљања информација за документ „Бела књига антисрпских невладиних организација“. На сајту поменуте америчке организације ИРИ постоји цела архива њихових објава, али је уклоњена само једна страница. Можете претпоставити која и на коју тему!

Реч је о саопштењу ИРИ организације од 8. јула 2004. године под насловом „IRI Alumni Elected President of Serbia“ – или у преводу, „ИРИ дипломац је изабран за председника Србије“. Енглеска реч „алумни“ означава некога ко је под покровитељством прошао одређену обуку, курс, стипендију или оног ко је добио диплому. Оно што је суштински у вези ових „алумнија“ и тих „диплома“ јесте да су они учествовањем у програмима ових организација потврдили свој марионетски карактер. Због тога је вест и објављена, али и уклоњена са сајта организације ИРИ (International Republican Institute).

То је било очигледно несмотрено саопштење организације ИРИ у којој се ова организација хвали како је „њихов човек“ постао председник Србије, а реч је наравно о Борису Тадићу и његовој победи на председничким изборима 2004. године. Они у овом саопштењу, не само што се хвале како су успешно убацили „свог човека“ на место председника Србије, него детаљно описују свој утицај на ДС и све активности које су претходиле победи Бориса Тадића на тим председничким изборима. Они у том саопштењу пишу како су обучавали лично Бориса Тадића, обучавали и организовали Тадићеве тимове, водили изборне штабове широм Србије, припремали и штампали пропагандни материјал, управљали кампањом, управљали јавним наступима и врхунац свега – како су они осмислили кампањски слоган Бориса Тадића. Како то они наводе, „ИРИ је креирао и спровео практично сваки детаљ, од најнижег до највишег нивоа“.

Ова информација о Тадићу као индоктринираној луткици САД-а се провлачи на неколико иностраних андерграунд сајтова и блогова, те сама по себи може бити третирана као испразна гласина и ту су СНП НАШИ наишли на проблем да у рукама имају конкретан доказ и оригиналну страницу која је уклоњена из архиве ИРИ. Међутим, СНП НАШИ не би били СНП НАШИ да нису дошли до те странице, те у сврху спречавања даљег ширења америчких политичких испостава у структуре власти у Србији и раскринкавања свих фактора који су део велеиздајничке клике која уништава Србију и за Србију нити сме нити може да уради било шта сем спровођења планова Беле Куће, а захваљујући нашим пријатељима из Руске Федерације, ту оригиналну страницу ИРИ архиве ексклузивно објављујемо у овом тексту. Изволите: