Шпанско-амерички рат (1898) изазвала су три човека: Теди Рузвелт, Хенри Кабот
Лоџ и Вилијам Рандолф Херст. Рат који је убио велики број Шпанаца и
Американаца, укључујући и неке истакнуте харвардске богатуне, био је у целости
заснован на лажима и махинацијама поменуте тројице и није имао никакав други
циљ сем њихових личних мотива. Принстонски историчар Јан Томас ову тројицу
монструма зове „љубитељи рата”.
Херсту је требао рат да би подигао тираж својих новина. Рузвелту је рат био потребан да би утажио своју крвожедност и жељу за ратничком славом. Лоџу је рат био потребан да би оживео мушкост Американаца и да би америчку мушку популацију придобио за своју „Велику политику” америчког царства. Захваљујући незнању и глупости америчког народа, ону су успели да га изазову.
Њихов главни противник био је спикер (председник) Представничког дома Томас Брекет Рид звани Цар, најмоћнији политичар Вашингтона. Поштен и непоткупљив политичар, Рид је Лоџову политику „америчке изузетности” видео као голи империјализам, који је био у потпуној супротоности са америчким стварним интересима и био за њих опасна претња. Рид је Рузвелтову жеђ за ратом видео као диверзију националних циљева кроз обнову економије, која је све више служила све мањој групи људи на рачун америчког народа. Са друге стране, Херст, Рузвелт и Лоџ су од мира начинили епитет. Амерички народ, чијој кривици краја нема, био је зачаран жеђи за ратом. Рид је изгубио поверење у амерички народ, коме је тако верно служио. Он није могао да сагледа моралну сврху у гурању земље у рат око ничег другог сем лажних новинских извештаја жуте штампе.
ЖРТВОВАЊЕ АМЕРИЧКИХ ГРАДОВА
Само коју годину раније, Рид је био приморан да заустави администрацију Грувера Кливленда да не уђе у рат са Великом Британијом због њиховог сукоба око границе са Венецуелом, који су се тицали рудом богате земље на коју је полагала право Британска Гвајана. Овај гранични сукоб – који са америчком безбедношћу нема више везе него што то данас имају Хондурас, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Пакистан, Сомалија, Јемен, Грузија, Украјина и Јужно кинеско море – био је схваћен као „претња америчкој безбедности”.
Рузвелт и Лоџ су били потпуно занети могућношћу рата с Британијом. Рат је постао сам себи циљ. Рузвелт је писао Лоџу: „Не занима ме да ли ће наши поморски градови бити бомбрадовани или не; ми ћемо зграбити Канаду”. На срећу, или можда на несрећу, суве чињенице су превагнуле над америчком ратничком жеђи. Америчка морнарица имала је три војна брода; Британија их је имала 50. Да је тада Вашингтон ступио у рат са Британијом због њиховог пограничног сукоба с Венецуелом, потпуно уништење америчке ратне морнарице и приобалних градова можда би Американце научило памети а становништво учинило мање жедним рата и сумњичавијим према вашингтонским ратним лажима – Тонкиншком заливу, оружју за масовно уништење Садама Хусеина, иранским нуклеарним бомбама, Асадовој употреби хемијског оружја, руској инвазији на Крим итд.
Рувелт и Лоџ тражили су слабијег противника од британске морнарице и задовољили се Шпанијом. Али како да изазову рат са ослабљеним и уморним четверовековним царством, толико удаљеним од америчких интереса?
У очајничкој жељи да прода новине, Херст је схватио шта му је чинити. Најмио је Фредерика Ремингтона, уметника коме се и данас диви конзервативна Америка. Овај је начинио илустрацију која је заузела половину насловне стране Херстовог Њујоршког журнала, на којој је била згодна млада жена окружена Шпанцима претећег изгледа. Херст је тврдио да су три путнице америчког поштанског пароброда Оливет биле претресене до голе коже у кубанској Хавани од стране пожудних Шпанаца.
Америка је имала редак тренутак рационалне мисли и филозофског разматрања у кратком периоду њених Отаца Оснивача (Founding Fathers). Од тада до данас, Америка је била земља петпарачких романа и дворских догодовштина писаних у стилу витешких подвига. Херст је упитао где су амерички мужеви који ће да спасу женскадију од таквих недостојности којој је изложена у рукама суровог и неморалног шпанског олоша.
Херсту је требао рат да би подигао тираж својих новина. Рузвелту је рат био потребан да би утажио своју крвожедност и жељу за ратничком славом. Лоџу је рат био потребан да би оживео мушкост Американаца и да би америчку мушку популацију придобио за своју „Велику политику” америчког царства. Захваљујући незнању и глупости америчког народа, ону су успели да га изазову.
Њихов главни противник био је спикер (председник) Представничког дома Томас Брекет Рид звани Цар, најмоћнији политичар Вашингтона. Поштен и непоткупљив политичар, Рид је Лоџову политику „америчке изузетности” видео као голи империјализам, који је био у потпуној супротоности са америчким стварним интересима и био за њих опасна претња. Рид је Рузвелтову жеђ за ратом видео као диверзију националних циљева кроз обнову економије, која је све више служила све мањој групи људи на рачун америчког народа. Са друге стране, Херст, Рузвелт и Лоџ су од мира начинили епитет. Амерички народ, чијој кривици краја нема, био је зачаран жеђи за ратом. Рид је изгубио поверење у амерички народ, коме је тако верно служио. Он није могао да сагледа моралну сврху у гурању земље у рат око ничег другог сем лажних новинских извештаја жуте штампе.
ЖРТВОВАЊЕ АМЕРИЧКИХ ГРАДОВА
Само коју годину раније, Рид је био приморан да заустави администрацију Грувера Кливленда да не уђе у рат са Великом Британијом због њиховог сукоба око границе са Венецуелом, који су се тицали рудом богате земље на коју је полагала право Британска Гвајана. Овај гранични сукоб – који са америчком безбедношћу нема више везе него што то данас имају Хондурас, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Пакистан, Сомалија, Јемен, Грузија, Украјина и Јужно кинеско море – био је схваћен као „претња америчкој безбедности”.
Рузвелт и Лоџ су били потпуно занети могућношћу рата с Британијом. Рат је постао сам себи циљ. Рузвелт је писао Лоџу: „Не занима ме да ли ће наши поморски градови бити бомбрадовани или не; ми ћемо зграбити Канаду”. На срећу, или можда на несрећу, суве чињенице су превагнуле над америчком ратничком жеђи. Америчка морнарица имала је три војна брода; Британија их је имала 50. Да је тада Вашингтон ступио у рат са Британијом због њиховог пограничног сукоба с Венецуелом, потпуно уништење америчке ратне морнарице и приобалних градова можда би Американце научило памети а становништво учинило мање жедним рата и сумњичавијим према вашингтонским ратним лажима – Тонкиншком заливу, оружју за масовно уништење Садама Хусеина, иранским нуклеарним бомбама, Асадовој употреби хемијског оружја, руској инвазији на Крим итд.
Рувелт и Лоџ тражили су слабијег противника од британске морнарице и задовољили се Шпанијом. Али како да изазову рат са ослабљеним и уморним четверовековним царством, толико удаљеним од америчких интереса?
У очајничкој жељи да прода новине, Херст је схватио шта му је чинити. Најмио је Фредерика Ремингтона, уметника коме се и данас диви конзервативна Америка. Овај је начинио илустрацију која је заузела половину насловне стране Херстовог Њујоршког журнала, на којој је била згодна млада жена окружена Шпанцима претећег изгледа. Херст је тврдио да су три путнице америчког поштанског пароброда Оливет биле претресене до голе коже у кубанској Хавани од стране пожудних Шпанаца.
Америка је имала редак тренутак рационалне мисли и филозофског разматрања у кратком периоду њених Отаца Оснивача (Founding Fathers). Од тада до данас, Америка је била земља петпарачких романа и дворских догодовштина писаних у стилу витешких подвига. Херст је упитао где су амерички мужеви који ће да спасу женскадију од таквих недостојности којој је изложена у рукама суровог и неморалног шпанског олоша.
ХЕРСТОВА „ЛАЖНА ЗАСТАВА”
Херст је исту такву причу поновио и са Евангелином Сиснерос, „лепом младом женом од најплеменитијег рода”. У Херстовој причи Евангелина је кренула на Острво борова да измоли пуштање свога оца из руку крволочних Шпанаца. Када је одбила насртљиво удварање пожудног шпанског команданта затвора, била је бачена у бедни затвор за проститутке.
Пошто је својој хероини начинио лик, Херст је кренуо да је спасава. За задатак спасавања, унајмио је Карла Декера, сина пуковника конфедералне коњице да спасава племкињу. Декеров смели подухват описиван је хиљадама речи, а оно што се заправо збило било је то да је Херст потплатио шпанске стражаре да је пусте да напусти своју удобну хотелску собу. Пошто је ослобођена „једна Кубанка”, Херст се питао „када ћемо ослободити Кубу”.
Теди Рузвелт је желео да буде звезда догађаја. За то су се постарали сенатор Лоџ и амерички новинар Ричард Хардинг Дејвис. Теди је у првим борбеним редовима, а не командујући одзада, сам поразио Шпанце и добио рат.
Шта је то значило за Кубанце, мешавину разних народа која се против Шпанаца годинама борила за независност, када су Американци спазили прилику да обезбеде своје интересе и каријере? За Кубанце то је значило да је једног господара сменио други.
Главнокомандујући америчких окупационих снага генерал Вилијам Шафтер је изјавио: „Па овом народу (Кубанцима) самоуправа не одговара ништа више него барут паклу!” Каликсту Гарсији, који се три деценије борио за ослобођење Кубе од Шпанаца, није било допуштено да буде присутан када су Шпанци предавали Кубу. Био је то само амерички шоу, без револуционара у чије име се тај рат водио.
Рузвелт је писао кући да су се Кубанци лоше борили и да нису били заслужни за своје ослобођење. Слободу су Куби донели Теди и његова коњица, жестоки коњаници. Телеров амандман, који гарантује независност Кубе, изгласан у Конгресу 1898, био је замењен Платовим амандманом из 1901. Он је Вашингтону давао право да интервенише на Куби кадгод му се то свиди.
Кубанцима је дефинитивно свануло кад су схватили да „цивилизација” – реч коју су Американци волели да употребљавају – заправо значи „забрану тамнопутим расама да имају моћ управљања”. Године 1908. Кубанци, који су се борили против Шпанаца, основали су независну политичку партију. Хиљаде њих масакрирала је кубанска влада, сада спремнија да удовољи Вашингтону него да чује глас сопственог народа.
КАД БИ АМЕРИКАНЦИ ЧИТАЛИ КЊИГЕ
Прича о америчким интервенцијама увек и свугде је иста. Америчке интервенције никад не доносе добит ниједном народу осим онима који су савезници Вашингтона и америчким корпорацијама.
Херстов ривал у жутом новинарству био је Џозеф Пулицер, чије је име завршило на престижној новинарској награди. Данас се читава америчка штампа и ТВ медији баве жутим новинарством из ере Херста и Пулицера. Жуто новинарство помогло је да се Америка, откако је почео 21. век, упушта у исто толико бесмислене ратове као што је то био Шпанско-амерички рат. Неоконзервативци су успоставили Лоџову „Велику политику” америчког империајлизма, коју оправдава доктрина о америчкој изузетности.
Кад би Американци прочитали три историјске књиге, ослободили би се свог самозаваравања, које угрожава живот целе планете. Ове књиге су: Народна историја САД Хауарда Зина, Неиспричана историја САД Оливера Стоуна и Питера Кузника и Ратољупци Јана Томаса. Нико ко прочита само једну од ових књига неће више веровати да је америчка влада у Вашингтону „светлост света”, „изузетна и незамењива”, влада која доноси „слободу и демократију” освојеним провинцијама америчког царства.
Вашингтон је дом ратнохушкачих себичних струја, које не познају појмове као што су саосећање или правда, и служе само сопственој моћи и богаћењу. Американци су исто толико индиферентни према народима које бомбардује њихова влада као што је то био Теди Рузвелт према могућности да буду бомбардовани приобални градови његове сопствене земље. Као што је 18. марта 2014. Владимир Путин подсетио свет, САД више од међународног права воли закон оружја.
Херст је исту такву причу поновио и са Евангелином Сиснерос, „лепом младом женом од најплеменитијег рода”. У Херстовој причи Евангелина је кренула на Острво борова да измоли пуштање свога оца из руку крволочних Шпанаца. Када је одбила насртљиво удварање пожудног шпанског команданта затвора, била је бачена у бедни затвор за проститутке.
Пошто је својој хероини начинио лик, Херст је кренуо да је спасава. За задатак спасавања, унајмио је Карла Декера, сина пуковника конфедералне коњице да спасава племкињу. Декеров смели подухват описиван је хиљадама речи, а оно што се заправо збило било је то да је Херст потплатио шпанске стражаре да је пусте да напусти своју удобну хотелску собу. Пошто је ослобођена „једна Кубанка”, Херст се питао „када ћемо ослободити Кубу”.
Теди Рузвелт је желео да буде звезда догађаја. За то су се постарали сенатор Лоџ и амерички новинар Ричард Хардинг Дејвис. Теди је у првим борбеним редовима, а не командујући одзада, сам поразио Шпанце и добио рат.
Шта је то значило за Кубанце, мешавину разних народа која се против Шпанаца годинама борила за независност, када су Американци спазили прилику да обезбеде своје интересе и каријере? За Кубанце то је значило да је једног господара сменио други.
Главнокомандујући америчких окупационих снага генерал Вилијам Шафтер је изјавио: „Па овом народу (Кубанцима) самоуправа не одговара ништа више него барут паклу!” Каликсту Гарсији, који се три деценије борио за ослобођење Кубе од Шпанаца, није било допуштено да буде присутан када су Шпанци предавали Кубу. Био је то само амерички шоу, без револуционара у чије име се тај рат водио.
Рузвелт је писао кући да су се Кубанци лоше борили и да нису били заслужни за своје ослобођење. Слободу су Куби донели Теди и његова коњица, жестоки коњаници. Телеров амандман, који гарантује независност Кубе, изгласан у Конгресу 1898, био је замењен Платовим амандманом из 1901. Он је Вашингтону давао право да интервенише на Куби кадгод му се то свиди.
Кубанцима је дефинитивно свануло кад су схватили да „цивилизација” – реч коју су Американци волели да употребљавају – заправо значи „забрану тамнопутим расама да имају моћ управљања”. Године 1908. Кубанци, који су се борили против Шпанаца, основали су независну политичку партију. Хиљаде њих масакрирала је кубанска влада, сада спремнија да удовољи Вашингтону него да чује глас сопственог народа.
КАД БИ АМЕРИКАНЦИ ЧИТАЛИ КЊИГЕ
Прича о америчким интервенцијама увек и свугде је иста. Америчке интервенције никад не доносе добит ниједном народу осим онима који су савезници Вашингтона и америчким корпорацијама.
Херстов ривал у жутом новинарству био је Џозеф Пулицер, чије је име завршило на престижној новинарској награди. Данас се читава америчка штампа и ТВ медији баве жутим новинарством из ере Херста и Пулицера. Жуто новинарство помогло је да се Америка, откако је почео 21. век, упушта у исто толико бесмислене ратове као што је то био Шпанско-амерички рат. Неоконзервативци су успоставили Лоџову „Велику политику” америчког империајлизма, коју оправдава доктрина о америчкој изузетности.
Кад би Американци прочитали три историјске књиге, ослободили би се свог самозаваравања, које угрожава живот целе планете. Ове књиге су: Народна историја САД Хауарда Зина, Неиспричана историја САД Оливера Стоуна и Питера Кузника и Ратољупци Јана Томаса. Нико ко прочита само једну од ових књига неће више веровати да је америчка влада у Вашингтону „светлост света”, „изузетна и незамењива”, влада која доноси „слободу и демократију” освојеним провинцијама америчког царства.
Вашингтон је дом ратнохушкачих себичних струја, које не познају појмове као што су саосећање или правда, и служе само сопственој моћи и богаћењу. Американци су исто толико индиферентни према народима које бомбардује њихова влада као што је то био Теди Рузвелт према могућности да буду бомбардовани приобални градови његове сопствене земље. Као што је 18. марта 2014. Владимир Путин подсетио свет, САД више од међународног права воли закон оружја.
Нема коментара:
Постави коментар