Јавност
на Западу кратко памти. Медији јој дресирају пажњу да буде у распону спастичне
веверице. Ако звучи познато, то је зато што јесте. А ко год се усуди да примети
нешто што медији и политичари не желе да се примети бива проглашен за
„заверолога“.
Један
од тих што веома политички некоректно примећују ствари је блогер и филмски
критичар Стив Сајлер (Steve Sailer). На његовом блогу сам недавно пронашао
сведочанство новинарке Ане Вилијамсон (Anne Williamson) о Великој Пљачки Русије
деведесетих. Ево шта каже Сајлер:
У
време распада СССР новинарка Ана Вилијамсон била је популарни слободњак на
руске теме за Волстрит журнал и друге престижне листове. Једна велика издавачка
кућа у Њујорку дала јој је 1993. уговор за књигу о Русији. Али када је 1997.
коначно послала рукопис, са предвиђањем да ће руско тржиште меницама да
колабира 1998 (као што је и било), нико (nobody) од издавача није хтео ни да је
дотакне. Вилијамсон је уверена да је постала „радиоактивна“ када је критиковала
Клинтонову владу и посебно Џорџа Сороша. Есеј објављен 2001. у Њујоршком
књижевном прегледу (New York Review of Books) наводи да је необјављени рукопис
књиге Ане Вилијамсон „читан нашироко.“
Успут,
сва ова прича о Русији подсетила ме на стару загонетку од пре ове економске
кризе. Харвард се деведесетих обогатио толиком брзином да то није могла да
објасни ни цењена Теорема о Ефикасном Тржишту. Када су их питали да објасне
тако енормно висок поврат на инвестиције, харвардске рачуновође одговарале су
општим местима о инвестирању у дрвену грађу (timber).
Тек
касније сам схватио да је Харвард у овом периоду, гле случајности, добијао
новац од америчких пореских обвезника да руску власт саветује како да
приватизује своју позамашну имовину. Тај процес је био толико добар по Харвард
да је за председника школе 2001. године именован Клинтонов главни менаџер за
политику према Русији Лари Самерс (Larry Summers)
А
ево шта је Вилијамс сведочила (testimony) пред Комисијом за банкарство и
финансијске услуге Представничког дома САД 21. септембра 1999 (превод и обрада
Сиви Соко):
* *
*
Непознавање
разлике где престаје комунизам а где почиње Русија неминовно је значило да ће
политика Клинтонове владе према Русији бити препуна грешака и на крају безуспешна.
Да бисмо разумели шта је пошло по злу и зашто, морамо да спознамо две кључне
грешке.
Прва
грешка је била западно поимање изабраног председника Русије Бориса Јелцина. Док
су амерички тријумфалисти на њега гледали као на великог демократу који је
одлучно рушио комунизам зарад слободе, совјетска историја памтиће га као
узурпатора. А први задатак сваког узурпатора је да од танког слоја саможиве
руље направи базу. Западна помоћ, зајмови ММФ и циљана расподела народног
богатства обезбедила је Јелцину почетни капитал да купи своју базу из редова
банкара, некадашњих комсомолаца, којима је дата слобода и начин да опљачкају
сопствену земљу у сарадњи са економски спретнијом и растућом криминалном
класом. Нова елита научила је све што може о отимачини, али ништа о стварању
богатства. Да све буде још горе, ова нова елита живи од хаоса и противи се оној
истој стабилности коју прижељкују САД, знајући врло добро да би стабилност
угрозила њихову невероватну добит. Отуд је Јелцинова „реформска“ влада била и
остала осуђена да служи овој паразитској политичкој бази коју чини банкарска
олигархија.
Друга
грешка је била у апсолутном неразумевању руске културе, при чему су саветници
са Харвардског Института за међународни развој игнорисали суштински фактор у
успеху сопствене земље: имовинске односе. Ово је била фатална грешка. Приватно
власништво није само најефикаснији облик економске организације, већ и
организациони механизам независног грађанског друштва.
Заштита имовине, како
приватне тако и народне, кључно је оправдање за постојање и народно прихватање
савремене државе и њених потраживања од јавности.
Руски
имовински односи су замршени. Историјски се имовина увек конфисковала и
расподељивала у циклусима. За моћнике, имовина постоји само када иза ње стоји
сила. Међу обичним светом, својинско право није напредовало даље од обичаја да
се не узимају туђи кров над главом, одећа или алат, све док их неко заиста и
користи. Додатна, чисто словенска карактеристика руског поимања својине је
веровање да свако има право на неки део опште целине.
У
древној Русији, имовина је постојала само као право појединца на приступ заједничком
добру – „вотчини“, имању у поседу племенске задруге. Ово поимање својине и
данас утиче на руску културу. Тако, док Западњаци осуђују што је московски
градоначелник Јури Лушков задржао систем боравишних дозвола („прописка“) и тиме
кочи флексибилност радне снаге, то је једна од најпопуларнијих мера међу
грађанима Москве. Московљани цене градоначелника који ограничава прилив
дошљака, јер се то сматра добром домаћинском политиком, а Москва се сматра за
једно велико домаћинство.
Пошто
су само Цар или Партија истински поседовали имовину, ниједан Рус није могао да
буде сигуран докле ће имати приступ било којим средствима за производњу.
Имовинска права најважнија су управо сиромашнима, јер је имовина улазна карта у
свет стварања богатства. Јер док богати могу да рачунају на новац и пријатеље
да заштите то што имају, сиротиња може једино да се ослони на закон.
У
одсуству имовине, Руси су трговали услугама и приступом – приликом да се тражи
прилика. Тако су везе које би неко могао да оствари постале најважније оруђе
које је могло да се узме, користи и пре или касније размени. Где год су
друштвене границе исцртане међуљудским односима, а не законима, слабији плаћају
данак јачима. Неминовни резултат су мито, изнуђивање и подвале. Оно што Русију
чини посебном је размера свих ових активности, која је заиста колосална. За
разлику од тржишне економије, која захтева отворену и такмичарску културу,
Русија је договорна култура.
(Сајлер:
Ево опширније дискусије [discussion] о проблемима са приватним власништвом у
царској Русији, који су допринели општем недостатку полета у руској привреди до
краја 19. века, а који нам звучи познато из драма А. П. Чехова.)
Иронија
је што се немогућност преноса задругарског права на својину вотчине могла
решити успешно кроз систем трговине деоницама, да је Лењинов револуционарни
слоган „Фабрике радницима, земља сељацима!“ заиста био примењен. А такав
програм је постојао. Направила га је Лариса Пјашева, економиста коју је
ангажовао московски градоначелник Гаврил Попов да изради и примени план
приватизације московске имовине. План Л. Пјашеве био је храбар и брзи скок у
тржишну привреду, који је предвиђао широку расподелу имовине у руке великог
броја Руса. Штавише, план – инспирисан политиком Лудвига Ерхарда и његовог
саветника Вилхелма Ропкеа – се није ослањао на зајмове са
Запада, већ је био
срачунат да привуче директне инвестиције.
Када
наша влада каже да није имала избора, да је морала америчку помоћ да упути
поквареним људима, Конгрес би требало да се сети Ларисе Пјашеве. Данас би
Русија могла бити далеко другачије, да су Бушова влада и силни западни
саветници из ММФ, Светске банке, ИФЦ, ЕБРД и Харварда – тада на терену у Москви
– изабрали да подрже програм Л. Пјашеве о брзој расподели имовине народу, а не
„златној деци“ совјетске номенклатуре.
Уместо
тога, амерички „храбри, млади руски реформатори“ су прво опљачкали једини
капитал који су Руси имали за учешће у новом тржишном систему – кућну штедњу –
тако што су у монополистичком систему потпуно ослободили цене, и тако до 1992.
створили инфлацију од 2.500 одсто. Потом су применили теорију „крупног
капитала“, засновану на погрешној тези Карла Маркса да капитализам захтева
„првобитну акумулацију капитала“. По њима, само пуњењем џепова изабраним
члановима њиховог бившег комсомолског кружока могло је да дође до појаве крупног
капитала, а потом би се створила широка тржишна привреда. Ко је хтео углед у
јавности морао је да обезбеди државну функцију са које би могао да усмерава
државну имовину родбини и пријатељима у новоствореној „бизнис“ заједници,
знајући да ће притом значајан постотак плена завршити у њиховим шапама. Запад,
предвођен САД, омогућио је примену ове наопаке шеме израдом плана брзе и
злоупотребама подложне приватизације „ваучерима“ (сертификатима), која је у
суштини била само пренос регистрације. Ово је онда финансирано са неких 325
милиона долара из џепа америчких пореских обвезника.
Премисе
сертификатске приватизације потом су додатно погоршане чистом увредом:
нерегулисаним фондовима за шпекулацију сертификатима, које су несигурним Русима
приватизатори представљали као велику прилику. Стотине инвестиционих фондова
просто је украло сертификате инвеститора, које би онда продали домаћим
криминалцима, „црвеним“ директорима,
западним банкарима и међународним перачима новца. Другим речима,
лавовски део прања руског новца десио се приликом уласка капитала – односно,
како данас видимо из скандала са Банком Њујорка (Bank of New York), при изласку
из земље. Када је јула 1994. окончан 18-месечни лоповски пир сертификатске
приватизације, резултат је био да је „друштвено“ власништво претворено у
државно, тј. да је контролу над сваким појединачним предузећем остварио државни
апарат. А програм је тако био и замишљен.
Истовремено
са сертификатском приватизацијом, развијала се раније покренута иницијатива
Бушове владе. Почетком 1992, бивши директор њујоршког огранка федералне резерве
Џералд Кориган (Gerald Corrigan) покренуо је пројект „Форум банкара“. Кориган
је претходно, по инструкцији Џорџа Буша, послао групу експерата из Феда,
приватних банака и Корпуса добровољаца у незваничну мисију да науче руску
Централну банку како да манипулише обвезницама. Објашњавајући позадину
пројекта, Питер Дерби (Peter Derby) из московске Дијалог Банке, изјавио је:
„Кад Кориган нешто затражи, нико га не одбија, јер су људи реаговали одмах. Приватни
инвеститори су одмах ускочили, јер је то од њих тражила особа којој се не каже
не.“
Невероватна
добит (у једном тренутку, чак 290 одсто на тромесечне менице) на руске хартије
од вредности је исплаћена из средстава америчког народа, преко зајмова ММФ. Где
су отишле све те инвестиције? Кроз тако анти-тржишни профит, тржиште меница
обезбедило је да сва средства у земљи и инвестиције са стране буду у служби
подршке држави – исто као што је био случај под царем или комунистима.
Током
председничког мандата Била Клинтона, његова администрација је посебно агресивно
радила да задобије политичку подршку финансијског сектора, нудећи дотад
невиђене количине државних услуга. [Притом су фирме које су уживале гаранције
државне компаније OPIC (Overseas Private Investment Corporation), зајмове
Експорт-Импорт банке и IFC (International Finance Corporation, огранка Светске
банке за приватне зајмове) и учесника у Руском Пословном Фонду несразмерно биле
донатори како кампањи Клинтонових, тако и Демократској странци.] Основна
формула била је једноставна, а не ракетна наука као што су саветници са
Харварда представљали: основа свих тржишта хартијама су менице. Вол Стрит је
хтео дуг. Ако га напрвите, ми ћемо доћи, рекли су они.
Програм
помоћи је кроз овај танко прерушени апарат за шпекулацију преусмерио државни
новац појединим Русима које су Клинтонови и Харвардски експерти одабрали, као и
инвеститорима са Вол Стрита које су
Клинтонови
хтели да привуку у сталну обриту донатора и спонзора. Другим речима, руско
тржиште меница било је међународна верзија Управе за развојно финансирање
Арканзаса.
Данас
се Клинтонисти правдају за своју улогу у разарању Русије аргументом да је неко
морао комунисте да држи под контролом. Али већ крајем 1991. у Русији није било
комуниста, само похлепних инвестиционих банкара жељних да негде пободу своју
заставу. Комунизам је испарио већ крајем 1987, када је народу Русије дозвољено
да поседује конвертибилну страну валуту. Моћ новца тада је преко ноћи заменила
моћ идеологије.
Иако
сада неки кажу да је приватизациони програм „зајмови за акције“ обележио
почетак пада реформиста, ја се не слажем с тим. Владимир Шчербаков, последњи
Први потпредседник владе СССР, успоставио је 14. септембра 1991. са два
партнера – један од њих је била сада озлоглашена аустријска фирма Nordex GmbH –
Међународну фондацију за приватизацију и приватне инвестиције (ФПИ). Повељу ФПИ
потписао је Горбачов, а одобрило је 13 лидера тада још увек конститутивних
република СССР. Шчербаков је 1993. дао интервју за VIP – лист сујетне
комерцијализоване номенклатуре – у којем се похвалио одлилним односима са новим
режимом „полетних младих реформатора“ попут Гајдара и Чубаиса, и њиховог вође
Бориса Јелцина. Све по систему „ја теби сердаре, ти мени војводо.“ (у оригиналу:
hail-fellows-well-met). ФПИ је имао слично присне односе са ММФ, ЕБРД, и УН
орзанизацијом за индустријски развој (UN-IDO). Шчербаков се чак хвалио
ФПИ-јевим „новим приступом проблему имовине Западне Групе Армија у Источној
Немачкој, који се састојао од заједничке експлоатације руског и немачког
бизниса“. Ово је било шокантно признање; само годину дана касније, Русију је
потресао скандал када је Бон оптужио да је илегалном продајом совјетског оружја
из зоне Западне Групе Армија неко противправно зарадио преко четири милијарде
долара!
Један
бивши запослени у ФПИ, невољко је објаснио: „ФПИ није веома позната
организација, али је једна од најбогатијих и најмоћнијих у Русији“, чија се
пословна активност састоји од аранжирања (за провизију) споразума о новцу или
привилегијама са Кремљом, тј. успостављања довода данка типичног за корумпиране
режиме. „Не могу ово да кажем јавно, не могу да то докажем документацијом, али
знам, да су приватизовали компаније, најбоље компаније, и пре него што је
постојао програм приватизације.“
ЦИА
је закључила да је ФПИ преко Нордекса конфисковао приходе руских компанија за
извоз природних богатстава – нафте, гаса, платине, злата, дијаманата – и од
индустрије која је извозила алуминијум и челик, а онда те велике суме новца положио
на рачуне у западним банкама. Тек сада, осам година касније, амерички порески
обвезници сазнају да су „полетни млади реформатори“ којима су они слали помоћ
да изграде нову Русију у ствари од првог дана у договору са старом совјетском
номенклатуром да опљачкају богатство Русије и извезу га на Запад.
Јегор
Гајдар и даље инсистира – подсећа нас Џон Лојд у недељном издању Њујорк Тајмс
Магазина – да „није имао избора него да допусти раст цена како би повећао
понуду, и укине трговинске препреке како би инострана роба могла да попуни
рафове у продавницама.“ Гајдарова тврдња је неодржива. Осим банана, кафе и
кокоса, Совјетски савез је био економски самоодржив. Није било потребе за
страном робом како би се попуниле полице совјетских продавница. А то што рубља
није била конвертибилна није имало никакве везе са изненадном несташицом у
јесен 1991, само донекле гором од оних уобичајених последњих гладних година
Горбачовљеве перестројке.
Нико
није престао да производи, али су продавнице одједном опустеле. И произвођачи и
уплашени купци почели су да гомилају залихе, али зашто? Не зато што је Јелцин
најавио у новембру намеру државе да ослободи цене, већ што је најавио и тачан
датум када ће до тога доћи. Произвођачи су, предвидиво, зауставили снабдевање
тржишта и са задовољством трљали руке гарантованом зарадом коју им је обећавала
Јелцинова најављена политика. У року од седам дана од лакомисленог говора,
Московљани су стајали у редовима за следовање.
Гајдар
јесте био под притиском – али притиском Запада да отвори Русију за неограничен
увоз, у замену за међународне зајмове. Гајдар је убрзо предочио трговинску
политику која је била 100 одсто наопака, у служби себичних потреба како Запада
тако и новонастајуће руске банкарске олигархије. Руска индустрија била је
потпуно изложена удару стране конкуренције, док су домаће банке биле потпуно
заштићене! Упркос протестима чак и директора руске Централне банке Виктора
Герашченка, удовољено је захтевима руских банкара и ММФ-а. Толико о „полугама“
спољне политике о којима причају заговорници тезе да инострана помоћ користи
САД.
Није
било шансе да се совјетска индустрија 1991. такмичи са Западом. Деценијама је
све цене одређивало државно министарство планирања (Госплан), свака остварена
добит се узимала на име пореза, купци су били загарантовани, и самим тим
ниједно предузеће није имало разлога да се такмичи са другима – а самим тим ни
потребе да побољша квалитет производа.
Слободно
формирање цена није могло да промени овај аранжман. Цене служе потрошачима само
када се произвођачи такмиче међусобно на тржишту, тако да потрошачи имају избор
најбољег квалитета робе по најнижој цени. Пре ослобађања цена, било је
неопходно да се изврши праведна и провидна приватизација, која би имовину
ставила у руке највећег броја заинтересованих Руса. А током те приватизације
било је потребно бар донекле заштитити домаће произвођаче, онако како је
Америка то радила током XIX века.
Способни
саветници знали би да у својој хиљадугодишњој историји Русија никада није
развила функционалан кредитно-банкарски систем. Прича о руском банкарству увек
је иста, само се мењају имена и датуми. Лако доступна историја банкарства у
XVIII веку, коју је писао С. Ј. Боровој, наводи типичну епизоду када је извесни
„Сутерланд, који је примио 2 милиона фунти за пренос у Лондон, ту суму позајмио
принцу Потемкину (800.000), министру финансија Вјаземском, министру иностраних
дела Безбородку, па чак и будућем императору Павлу. Дуг тих часних људи је
потом, по обичају, опроштен и платила га је држава.“
Свакако
да је требало вољним западним банкама дати приступ Русији. Сарадњом са
развијенијим и боље капитализованим западним банкама, а касније такмичењем с
њима, руске банке развиле би се брзо и данас могле бити одговорни и
профитабилни посредници капитала. Ништа добро није постигнуто давањем милијарди
у зајмовима Русији како би се тим средствима куповала потрошачка роба са
Запада.
Када
је у потпуности спроведен злочин сертификатске приватизације, настала је
вишегодишња криминална, често смртоносна, јагма за физичку контролу предузећа.
Директори су добит слали у иностранство а радницима ускраћивали плате, а када
је наступила несташица готовине, те су паре, отуђену добит и државне субвенције
користили да „откупе“ деонице од радника. Најбоља индустрија – нафта, челичане,
телеком – у основи је додељена седморици „олигарха“, који су се раније
договорили да наштимају лицитације. А када би успоставили контролу, директори –
који нису знали колико дуго ће уживати у новостеченој имовини – би уместо да
развијају предузећа почели да их некажењно пљачкају.
Не
изненађује стога што се цео подухват завршио у рушевинама. Тржиште меница је
пропало. Русија је сломљена под теретом отплате зајмова ММФ, а још се не зна
судбина скоро две милијарде долара у гаранцијама које су обезбедиле америчке
пореске платише преко OPIC. Најбољи избор за Запад, без обзира какву власт
народ Русије сада изабере, је да прихвати властити савет, престане да се петља,
прекине све субвенције и дозволи постојећим тржишним механизмима у Русији
(какви год да су) да делају. Што се пре допусти пропаст банкарских „усисивача“,
то ће се пре народна имовина вратити на тржиште, где ће је можда откупити
способније и продуктивније руке.
Док
Руси сами не реше својинске односе, и правно потврде ту одлуку, наставиће се
сви деструктивни економски аранжмани и културне специфичности из руске
историје. Богатство се не може стварати без приватне својине. Без права на
заштиту и пренос својине, Руси неће плаћати порезе. Без прихода од пореза,
руска власт не може да опстане ако не прибегне принуди, последњем уточишту
сваке државе.
Вишегодишње
лагање о погубним последицама политике Клинтонове администрације по Русију само
је још једна лаж остављена Американцима у наслеђе. Додатни новац са Запада само
ће продужити пропадање Русије, док им не преостане будућност коју симболизује
најпознатији симбол руске културе, матрјошка, та савршена метафора за руску
брехтовску стварност: свака лутка је заробљена у оној већој, док их на крају
све не прогута највећа.
Много
тога треба рећи по питању ММФ и Светске банке уопште, као и о детаљима њихове
улоге у светским финансијама. Слободари озбиљно греше кад кажу да власт ништа
не производи. Власт, наиме, производи једну ствар, али напретек: новац.
Амерички папирнати долари немају сами по себи никакву вредност, већ је црпе из
државног указа и поверења јавности. Зато долар у џепу данашњег Американца вреди
колико и цент у џепу његовог деде, пре сто година. Али дедин цент је био стоти
део долара у злату, а данашњи долар је производ државне „пирамидне шеме“.
Ослобођена „златник окова“ фискалне дисциплине успостављањем система Федералних
Резерви, држава је стекла способност да ствара неограничени дуг, односно
девалвира валуту – што је некада било у домену само тирана.
Управо
је постепеним исисавањем вредности из америчког долара, а не далеко мањим
сумама прикупљеним од директног опорезивања, политичкој класи омогућено да
купује гласове и ствара овисност од власти међу грађанима. Коначни резултат је
суноврат америчког друштва и грађана, ситуација о којој се данас много говори.
Пирамидална
шема одржива је једино док се шири основа пирамиде. Управо ова чињеница је
основни мотиватор америчке спољне политике током већег дела протеклог века.
Пошто је и политичарима и банкарима у интересу да праве дефиците и терају
грађане да откупљују државни дуг, брзо су схватили све предности стварања
иностраних дугова, као и приступа новим тржиштима и сировинама. Глобализација о
трошку пореских обвезника није нов феномен, али је достигла својеврстан врхунац
под руководством опортунистичке Клинтонове администрације.
Када
су се криминални токови новца из Русије и Азије придружили „лаким парама“ из
предизборне кампање, у пролеће 1995, није дуго требало да процене имовине
корпорација почну да пате од инфлације. Током 1995 и 1996, количина новца у
оптицају је стално расла, а с њом и богатство инвеститора – на папиру.
Привучене двоцифреним постотцима профита на ризичним, нерегулисаним страним
тржиштима, банке – охрабрене вишком ликвидности у изборној години коју је Фед
хтео да извози – су давале позајмице лакомислено и прекомерно. Морални ризик
који је представљало спасавање Мексика са 40 милијарди долара 1995 (дуг је
прекомпонован, али не и отплаћен, уз помоћ ММФ и профита од продаје
евро-обвезница 1996) за резултат је имао утростручени ток међународног
капитала. Инвеститори су ризиковали све више, убеђени да „нова економска
парадигма“ обећава да ће их, ако затреба, спасавати порески обвезници.
Последица шенлучења свих тих долара по егзотичним локалитетима је спасилачки
пакет од 141 милијарде долара за Азију, више од 20 милијарди за Русију само
1998, и 30 милијарди за Бразил 1999.
Сви
лекови који се разматрају имају једну заједничку особину: сваки на неки начин
нарушава независност и благостање америчких грађана, а политичкој класи даје
додатни простор за мешање. Додатна иронија света после Хладног рата је да
амбициозни амерички политичари који су „реформисали“ Русију на тако грозно
себичан и штетан начин нису извукли наравоученије из Русије: да слобода и
империјализам не могу заједно.
Међународне
политичке и финансијске елите су тридесетих година на овакав начин хтеле да
стекну добитак, путем контроле глобалне привреде. „Врући новац“, како су га
називали економисти, јурцао је од државе до државе у том периоду, остављајући за
собом рушевине девалвације. Пре шест деценија, када је држава за државом овако
понижавана и задављена манипулацијама финансијских инсајдера, историја је као
реакцију понудила Адолфа Хитлера.
Двадесет
година и један светски рат касније, савезници су основали ММФ као превентивну
касицу-прасицу, како би спречили неуравнотежени трговински салдо и самим тим,
мислили су, повратак тек минулог кошмара. Али ево пола века касније, ММФ,
Светска банка и њихова деца (које такође контролишу САД) – ИФЦ, регионалне банке
за развој, ЕБРД – постали су црне рупе економског поремећаја и инструменти
пљачке која, ако се не заустави, гарантује широко распрострањени међународни
сукоб и општи антиамериканизам.
Током
Хладног рата, ММФ је стално упадао у финансијске и етичке проблеме, служећи
Западу за борбу против совјетске империје. Али ексцеси ММФ-а нису били битни,
све док је његова финансијска моћ могла бити усмерена на потчињавање неке
државе која би се затетурала према совјетском табору.
Сад
када више не служи договореној сврси – колико год то раније чинио штетно – ММФ
је постао продужетак америчког министарства финансија, које директно служи
председнику САД. Овисан од САД, ММФ је задовољан: далеко се лакше служи једном
господару, него комисијама Конгреса.
Тријумф
Финансија над Стејт Департментом у пољу иностране политике резултат је
нео-меркантилистичке политике према свету, у којој привреда има да слуша
наређења председничке администрације. Проширивањем мандата и употребе хорде
међународних агенција којима доминирају САД – ММФ, Светске банке, ЕБРД, ИФЦ,
регионалних банака, итд. – и удруживањем њихових напора са радом Министарства
Привреде, Експорт-Импорт Банке, и фондова које финансирају OPIC и USAID,
Клинтонови су успели да створе међународну машинерију веза и протекције којом
господари амерички председник.
Данас
председникови људи траже да озваниче друштвено преузимање ризика приватних
инвеститора и глобалних банкара, кроз свеже капитализовани ММФ. Цена америчког
доприноса спасавању ММФ-а – 3,5 милијарди долара, поврх још 14,5 тражених –
сматра се безначајном наспрам финансијске катастрофе каква би била глобална
рецесија коју наводно спречава деловање ММФ-а. Али колико ту има истине?
Ако
нам као водич послужи понашање ММФ у Русији, одговор је да можемо очекивати
нагли пораст потраживања од пореских платиша како би се намирили резултати
неуспеле политике. После хаоса који је произвело инсистирање Фонда да све
чланице Заједнице независних држава користи јединствену рубљу – задуживши 12
централних банака да заједно управљају валутом – мудраци из ММФ су се вратили
уобичајеном послу давања великих зајмова у замену за тајновите програме
економског опоравка, које наводно строго надзиру. У случају Русије, строго се
надзирала само реторика.
На
пример, када је 1996. ММФ хвалио зајам од 10,2 милијарде долара тиме што је
Русија одлично испунила услове зајма од 6,7 милијарди из 1995, прећутан је
један суштински детаљ. Зајам од 6,7 милијарди одобрен је без икаквих услова
преко програма Систематске Трансформације, задуженог да шаље новац у Русију у
замену за „обећање реформи“. Такође је изостављено да је тај зајам финансирао,
скоро до последње копејке, Јелцинов крвави и пропали напад на Чеченију.
После
успеха Комуниста на парламентарним изборима у децембру 1995, ММФ је брже-боље
понудио зајам од 10,2 милијарде, са милијардом уплаћеном унапред да помогне
Јелцинов реизбор. Објављени снимци разговора г. Клинтона и г. Јелцина показују
да је заузврат од запрећеног повећања царине од 20 одсто изузет дугогодишњи
донатор Клинтонових, компанија Тајсон (Tyson Chicken), која годишње у Русију
извози пилетину у вредности од 700 милиона долара.
Када
је прва транша обећаног зајма пристигла у мају, Јелцин је истог часа почео да
исплаћује заостале плате и пензије. Када је потрошена милијарда од ММФ, ћудљиви
Сибирац наредио је својој Централној банци да му створи још милијарду. ММФ није
рекао ни речи иако се раније хвалио да је највећи успех ММФ у Русији у
протеклих шест месеци била независност Централне банке. Зато је у најмању руку
неуверљиво садашње порицање Фонда да нема појма шта је Централна банка Русије
радила преко оф-шор рачуна Фимако.
Американцима
је речено да су Јелцинов реизбор платили руски олигарси. Напротив, руски
банкари су дебело зарадили на Јелциновој изборној слабости, купујући државне
менице по вештачки обореним ценама, јефтиним новцем добијеним из државних
трезора. Лавовски део високог профита од домаћих меница исплаћен је из зајмова
ММФ. Како објашњава Леонид Григорјев, први руски представник у Светској банци:
„Дабоме, држава је морала да врати те паре, и зато је исплата на тромесечне
менице достигла чак 290 одсто. Потпуно је невероватно да је држава плаћала тако
велике, немогуће рате на државне менице. То није имало никакве везе са
тржиштем. Ово је просто била исплата за услугу, само другачијим путем.“
Изградња
империје финансијског капитала је очигледно скуп посао. Али ко то плаћа?
Амерички порески обвезници, који су платили директно кроз доприносе мулти и
билатералним пакетима помоћи, али и руски радници, који су платили индиректно
кроз ускраћене плате и стално пропадање привреде своје земље. Руски народ је
додатно платио тиме што му је ускраћено средство размене, јер су банкари и
трговци врло брзо између себе поделили оно мало рубаља што је ММФ дозвољавао
руској Централној банци да штампа.
Циљ
„нове економске парадигме“ коју су зацртали харвардски Клинтонови намештеници у
министарству финансија, био је да на свет прошири методе мешања (америчке)
федералне владе, путем контроле билатералних и мултилатералних јавних
зајмодаваца, где би се америчка власт бесплатно „шлепала“ на рачун америчке
привреде, нарасле на тековинама Реганових ниских пореза, умерене инфлације,
смањених регулатива и проширене светске трговине.
Ево како функционише цела
схема:
– наводно „хуманитарни“ и „тржишни“ програми помоћи успостављају се
државним даровима професорима који ће обезбедити интелектуалну камуфлажу, коју
политичари и новинари онда понављају до бесвести збуњеној јавности;
– на циљану државу се усмере ММФ и Светска банка, наговоре је да
повећа порезе и промени рад централне банке, охрабре задуживање путем политике
владе и банака, ако је потребно чак и исплатом из транши ММФ;
– циљану државу наговоре да приватизује народну имовину, а за то време
се на брзину подигне вештачка „инфраструктура“ за трговину хартијама, довољно
добра да привуче стране инвеститоре заинтересоване за високи ризик;
– кад власт циљане државе поклекне, посматра се како шпекуланти
черупају њену валуту;
– девалвација до које неминовно долази америчкој привреди доноси реку
јефтиних сировина и репроматеријала.
Завршница
ове преваре је конфискација новца од грађана Г-7 (понајвише од Американаца)
како би се финансирали „неопходни“ пакети спасавања ММФ, чиме се дозвољава
ММФ-овој агентури Ујка Сема да се још боље ушанчи у структурама власти циљане
државе. Онда порези скоче, а народ грца у дуговима, потребама власти и
неизбежној инфлацији која прати девалвацију валуте. Тада западни
неоколонијалисти, користећи нарастајући дуг као полугу, изнуде још више имовине
од циљане државе. Потом белосветски инсајдери јефтине деонице приватизације
продају америчким пензионим фондовима и инвеститорима. Америчке пореске платише
тако бивају ударене по џепу двапут – прво за помоћ, онда за спасавање – док се
недужни странци пљачкају или помоћу, или због, своје покварене власти. Велику
добит извлаче све корумпиранија светска владајућа класа, међународне бирократе,
и глобални банкари.
Учинак
америчке политике после краја Хладног рата је морално, политичко и финансијско
чудовиште засновано на превари, обмани и крађи. У Русији последица политике
Клинтонове власти је најдуже економска депресија ХХ века у земљи која све више
постаје хаотични хангар убојитог оружја, највећа пљачка државне имовине од
Лењинове диктатуре почетком века, и суноврат идеја слободног тржишта и
демократије.
Али
што вели стара пословица, коло среће се окреће (what goes around comes around).
Сви они долари које је Фед наштампао како би Бил Клинтон био поново изабран – а
Алан Гринспен добио трећи мандат на челу централне банке – сада се враћају у
САД у облику производа и робе јефтиније од било чега што амерички произвођачи
могу да понуде.
Када
курсеви валута варирају овако као данас, неке земље ће инфлаторно да делују
брже од других. Г-7 је једина група земаља која се труди да усклади монетарну
политику, а и то на дуже стазе не успева. Кад нека држава штампа превише новца,
вредност тог новца опада.
Неке
владе, поготово у предизборним годинама, прижељкују такву девалвацију јер онда
њихови извозници могу да продају више, пошто им роба постаје јефтинија.
Глобални зајмодавци попут ММФ исто тако воле девалвације, јер онда пораст
прихода од извоза обезбеђује средства за отплату камата и главнице на зајмове
Фонда. Само наводни „добри момци,“ глобални инвеститори који раде у доларима,
страхују од девалвације – јер онда њихов профит, израчунат у слабијој домаћој
валути, купује мање долара.
Али
када курс нагло падне, појави се могућност бекства капитала из земље. И странци
и домаће становништво склања штедњу негде другде. Валута уђе у слободни пад,
потпуно изгуби вредност, инвеститори почну да беже, и на крају циклуса каматне
стопе оду у небо. Управо ово се десило у Азији 1997, у Русији 1998, и у Бразилу
1999. године.
Узалуд
кунемо шпекуланте. Од колапса Бретонвудског договора 1972, када је прекинута
веза између долара и злата, страх од гореописаног синдрома је једини преостали
делић дисциплине у међународном финансијском систему. Зар не би било боље, веле
глобалисти, да постоји једна централна банка и једна светска валута, да би онда
државне власти (и олигархије које од њих зависе) могле да заједнички пљачкају
своје поданике инфлацијом?
Пре
или касније, профити америчких корпорација ће опасти због дефлације коју
форсира ММФ, а за њима ће пасти и деоница свих осим највећих мултинационалних
корпорација. Тежину тог пада поднеће вероватно они Американци до гуше у
дуговима од кредитних картица, док амерички ратари већ трпе велике губитке због
краха цена хране. Кад пресахне кредит, пашће приходи државе, а порашће државни
дуг и незапосленост. Онда ће држава да инфлацијом тражи излаз из нагомиланог
дуга.
Пре
него што закључим сведочење, хтела бих да споменем један занимљив и углавном
прећутани детаљ из 1994, који стрши у овој тужној причи попут чуперка на коси
дечака. Средином јула 1994, у време када су се доларске мексичке менице
(tesobonos) прекомерно продавале богатим клијентима Голдман Сакса и осталих
америчких инвест-банака – што ће довести до краха Мексика 1995. и увођења
моралног ризика у светске финансије – Мишел Камдеси (Michel Camdessus) је
изјавио на конференцији за штампу да намерава да затражи стварање нове бранше
ММФ-а, која би чланицама требало да понуди начин да се одбране од напада
шпекуланата на финансијским тржиштима.
Другим
речима, пре него што су акције спасавања целих држава постале рутинске, Камдеси
је тражио нови програм зајмова којим би хранио последње дисциплиноване актере
светског финансијског система – шпекуланте валутама – како би власти постале
још мање одговорне сопственим грађанима. Тада је Економист осудио предлог,
назвавши га „апсурдним и готово сигурно неизводљивим“, будући да је Камдеси
„бизарно“ претпостављао да ММФ зна више о економским принципима од тржишта. А
управо је та претпоставка, вели Економист, била семе пропасти централног
планирања у СССР. Али Камдесијев план из 1994. је управо овај који је применила
Клинтонова власт, и који сада покушава да озваничи.
Ко
врти репом финансијског пса? Грађани који раде да створе богатство за себе и
своје породице, или људи попут Камдесија – француског социјалисте и доживотног
бирократе – или његовог заменика Стенлија Фишера, који су вероватно два
најнеспособнија човека на планети?
(Сајлер
овде ускаче са примедбом: „Напротив, Стенли Фишер је итекако способан да
руководи каријером Стенлија Фишера: озмеђу 2005. и 2013. био је на челу
централне банке Израела, а тренутно је кандидат за заменика директора америчке
Федералне резерве.“)
Нажалост,
изгледа да се од некада слободног народа полако али сигурно праве кметови
бескорисних глобалистичких ждерача закуски и неспособних зајмодаваца.
Није
потребна теорија завере да се повеже пад грађанских слобода, независности,
врлине и америчке културе уопште са девалвацијом долара, који је од оснивања
Феда изгубио 99 одсто своје вредности, од чега 75 одсто откако је 1971.
прекинута последња веза са златом коју је успостаила конференција у Бретон
Вудсу. С тог становишта, заиста није велико изненађење да непуни век откако је
САД основала Федералну Резерву и тако почела процес којим ће политичка класа
овладати средством стварања неограниченог дуга, у Белој Кући седи пар који је
пре у заједничком криминалном подухвату него у браку.
Током
деведесетих заговорници финансијског капитализма нудили су нам „нову економску
парадигму“ толико бајну да се могло помислити да свакога од нас лично чекају
анђели небески. Славили су пораз пословног циклуса због глобализације, повећане
продуктивности и рачунарске технологије. Укротили су инфлацију, дунули у златни
рог, и увели нас у вечни живот пуне запослености, ниских камата и растуће
берзе. А страни новац који су опљачкали шпекуланти, намигивали би инсајдери
једни другима, ионако немају где него у машину Волстрита.
Али
шта ако нас иза угла на путу за Чистилиште не чекају анђели, него реприза
европске валутне кризе тридесетих, која се завршила најкрвавијим и најобимнијим
ратом у историји света?
Са
становишта милиона њене деце, Мајка Русија је касне 1991 била попут старице
која је остављена у блату на неком раскршћу, задигнуте сукње, предмет презира,
похлепе и непримерене радозналости других. Руски народ који је остао присебан
јој је помогао да се дигне, отресао с ње прашину и кал, исправио јој одећу,
поправио мараму. Руски је народ тај који може да јој врати достојанство – не
Борис Јелцин, нити Анатол Чубаис, Борис Березовски или неки други властољубац.
Руска
привреда саздана је од способности, снова и труда руског народа, а не Владимира
Потјанина, Виктора Черномирдина, Михаила Ходорковског или Владимира Гусинског.
Требало је да уложимо у руски народ, а наш улог да буде пристојност, здрав
разум и способност наших грађана, оличен не у зајмовима него у пореским
олакшицама за директне инвестиције у руску привреду; у обуци руских радника у
САД од шест месеци до годину дана; у укидању америчких царина на руске
производе.
Русија
је земља бајки, земља јединствене и изазовне хиљадугодишње културе, земља
богата ресурсима који су потребни свету, чији народ је имао храбрости и
издржљивости да победи највећу ратну машину овога века, Хитлеров агресорски
Вермахт. Али захваљујући властољубљу и мегаломанској неспособности Бориса
Јелцина, Русија је постала најновија жртва америчке саможивости и културно
испразне а економски пљачкашке глобализације.
Американцима,
који су мислили да својим новцима помажу земљу у нужди, укаљан је образ. Руски
народ, који нам је веровао, сада је двоструко задуженији него 1991, и с правом
се осећа издано.
Најгоре
од свега је што су неке веома добре идеје – приватна својина, чврста валута,
ограничена власт, светиња уговора и јавна одговорност – које су грађанима на
Западу донеле највеће благостање и слободу у историји света, и можда су то исто
могле донети Русима, прво искривљене у изопачене карикатуре, а тек онда
извезене преко банде Клинтонових намештеника повезаних са Харвардом, који су
потом о државном трошку финансирали своје харвардске пријатеље. Тим америчким
малверзацијама придружила се уобичајена легија прескупо плаћених саветника ММФ
и Светске банке, чији зајмовни тероризам наставља да хара светом.
Где
је ту добит, у земљи где данас више људи умире сваке године, него што се рађа?
Историја ће одвагати одговор на то питање, и бојим се да нам неће бити по вољи.
Нема коментара:
Постави коментар