Подаци говоре да је под светим царем Николајем Русија била једна од
најнапреднијих земаља на свету.
Погибија Царске породице до данас је обавијена тајном, и нема пуне истине о њој, осим да је смрт била мученичка.
Документи, написани лично, руком Николаја Александровича о одрицању од круне, ни у Русији, ни у иностранству - нису нађени. Изгледа, и не постоје.
Многа поколења била су у недоумици због чега после марта 1917. године Николај Други није с породицом отпутовао у иностранство. Он је настављао да, овде, буде Помазаник Божји, јер је тако схватао своје одређење: не напустити земљу и народ, ма шта да се деси.
Подсетимо се: царски воз су изоловали, не пропуштајући га ни у Петроград, ни у Москву, ни у Ставку, ни у Могиљев. Да је хтео, Николај Други је спокојно могао напустити земљу, и запутити се у емиграцију. Он то није учинио, већ је отишао на муке, чак није дозволио ни да наследника одвезу из родне земље. Поступио је као древни Словен - није се дао.
Шездесет година је прошло и одједном су кућу Ипатјева, где је Царска породица уморена, срушили. Али, неким чудом, лик Цара остао је жив у народној свести и почео је да поприма облик духовног владаоца над идејама, који утиче на догађаје и тежње савремене епохе.
СТОЛИПИН
Рецимо, решавајући аграрно питање, напредни људи су принуђени да сврате поглед унатраг: како је то питање решавао Цар?
Александар Трећи, који се никад у животу није разболео, умро је у напону снаге, и двадесет шестогодишњи Николај се нашао на челу Русије. Током читаве своје двадесеттрогодишње управе бавио се земљишном политиком, сматрајући је за једну од главних. Систематски читајући извештаје губернатора, Цар је приметио П.А. Столипина, и позвао га да се дужности лати у Петрограду. Иако је властела на њега гледала с висока и „провинцијалцу” није допуштала да уђе у престоничке салоне, Столипин је, заједно са царем, извршио аграрну реформу, познату као „столипинску”, на коју све до данас са страхом гледају реформатори „демократске перестројке”, који се труде да распродају земљу будзашто. Империјална земљишна политика је тада била динамична и доследна, у шта се може убедити свако, бацивши и само летимичан поглед на датуме активности у тој области.
12. јуна 1900. године - Закон о ограничењу пореза на земљу.
1902. - Формирање комисије поводом „заостајања центра Русије”, под председништвом В. Н. Коковцова. Комисија је радила до 1908. године и утврдила да је основни разлог заостајања у пољопривредној производњи - задруга.
23. јануара 1902. - Савет за утврђивање и поправљање сеоскопривредних недостатака.
12. марта 1903. - Укинуто је заједничко јемство за наплату дуга.
11. августа 1904. - Укидање телесних казни за сељаке, и друга лица.
3. новембра 1905. - Смањење, за половину, трговачке марже, а од 1. јануара 1907. и њено укидање. Истовремено, увећана су средства Сељачке кредитне банке, која је добила могућност да успешније помаже сељацима који немају довољно земље. Утврђене су олакшице за бескаматно кредитирање сељака.
6. октобра 1906. - Указ о изједначавању сељака у правима са другим слојевима становништва. Укинуто је обавезно становање сељака у месту пописа.
9. новембра - Закон о праву издвајања сељака из задруге, са уписом издвојене земље у личну својину.
14. јуна 1910. - Закон о јачању Сељачке банке.
27. маја 1912. - Из говора сељака Нарижног, Харковска губернија у Скупштини: „Нови поредак на нашој сељачкој земљи породио је нов начин нашег живота: на њивама свако од нас ради по сопственој памети и потребици”.
Са чисто очинском упорношћу остваривао је Николај Александрович еволуционе промене у Русији, доследно и постепено. Као резултат такве политике, 1909. године је само у европске државе било извезено 314 милиона пудова пшенице, то јест, више него САД и Аргентина заједно (266 милиона). Извоз сеоских производа из САД-а од 1907-1910. године опадао је, а из Русије је растао. Русија је премашивала САД и по општем роду зрнастих житарица: године 1909. у Русији летина је износила 97,7 милиона квартара, у САД - 92,1, а у Аргентини - 20,5.
За време владавине Нуколаја Другог, принос жита се удвостручио, земља је постала основни увозник прехрамбених производа у западну Европу (70 посто светске производње уља и 50 посто светске производње јаја падало је на Русију). На Пјотра Столипина покушано је једанаест атентата, и 1911. године он је, коначно, у дванаестом, убијен.
У августу 1914. године половина (43 посто) земље која је припадала задругама, прешла је у индивидуалну сопственост сељака. Такође, била им је предочена могућност да по најлакшим условима купе земљу од племића, и 1914. године више од 80 посто земље у Европској Русији било је у рукама сељака. У пролеће 1917. године сељацима је, по праву својине и закупа припадало свих 100 посто обрадиве земље у Азијатској Русији и око 90 посто у европској. Тако говоре подаци познатог истраживача-емигранта Бориса Бразоља.
Погибија Царске породице до данас је обавијена тајном, и нема пуне истине о њој, осим да је смрт била мученичка.
Документи, написани лично, руком Николаја Александровича о одрицању од круне, ни у Русији, ни у иностранству - нису нађени. Изгледа, и не постоје.
Многа поколења била су у недоумици због чега после марта 1917. године Николај Други није с породицом отпутовао у иностранство. Он је настављао да, овде, буде Помазаник Божји, јер је тако схватао своје одређење: не напустити земљу и народ, ма шта да се деси.
Подсетимо се: царски воз су изоловали, не пропуштајући га ни у Петроград, ни у Москву, ни у Ставку, ни у Могиљев. Да је хтео, Николај Други је спокојно могао напустити земљу, и запутити се у емиграцију. Он то није учинио, већ је отишао на муке, чак није дозволио ни да наследника одвезу из родне земље. Поступио је као древни Словен - није се дао.
Шездесет година је прошло и одједном су кућу Ипатјева, где је Царска породица уморена, срушили. Али, неким чудом, лик Цара остао је жив у народној свести и почео је да поприма облик духовног владаоца над идејама, који утиче на догађаје и тежње савремене епохе.
СТОЛИПИН
Рецимо, решавајући аграрно питање, напредни људи су принуђени да сврате поглед унатраг: како је то питање решавао Цар?
Александар Трећи, који се никад у животу није разболео, умро је у напону снаге, и двадесет шестогодишњи Николај се нашао на челу Русије. Током читаве своје двадесеттрогодишње управе бавио се земљишном политиком, сматрајући је за једну од главних. Систематски читајући извештаје губернатора, Цар је приметио П.А. Столипина, и позвао га да се дужности лати у Петрограду. Иако је властела на њега гледала с висока и „провинцијалцу” није допуштала да уђе у престоничке салоне, Столипин је, заједно са царем, извршио аграрну реформу, познату као „столипинску”, на коју све до данас са страхом гледају реформатори „демократске перестројке”, који се труде да распродају земљу будзашто. Империјална земљишна политика је тада била динамична и доследна, у шта се може убедити свако, бацивши и само летимичан поглед на датуме активности у тој области.
12. јуна 1900. године - Закон о ограничењу пореза на земљу.
1902. - Формирање комисије поводом „заостајања центра Русије”, под председништвом В. Н. Коковцова. Комисија је радила до 1908. године и утврдила да је основни разлог заостајања у пољопривредној производњи - задруга.
23. јануара 1902. - Савет за утврђивање и поправљање сеоскопривредних недостатака.
12. марта 1903. - Укинуто је заједничко јемство за наплату дуга.
11. августа 1904. - Укидање телесних казни за сељаке, и друга лица.
3. новембра 1905. - Смањење, за половину, трговачке марже, а од 1. јануара 1907. и њено укидање. Истовремено, увећана су средства Сељачке кредитне банке, која је добила могућност да успешније помаже сељацима који немају довољно земље. Утврђене су олакшице за бескаматно кредитирање сељака.
6. октобра 1906. - Указ о изједначавању сељака у правима са другим слојевима становништва. Укинуто је обавезно становање сељака у месту пописа.
9. новембра - Закон о праву издвајања сељака из задруге, са уписом издвојене земље у личну својину.
14. јуна 1910. - Закон о јачању Сељачке банке.
27. маја 1912. - Из говора сељака Нарижног, Харковска губернија у Скупштини: „Нови поредак на нашој сељачкој земљи породио је нов начин нашег живота: на њивама свако од нас ради по сопственој памети и потребици”.
Са чисто очинском упорношћу остваривао је Николај Александрович еволуционе промене у Русији, доследно и постепено. Као резултат такве политике, 1909. године је само у европске државе било извезено 314 милиона пудова пшенице, то јест, више него САД и Аргентина заједно (266 милиона). Извоз сеоских производа из САД-а од 1907-1910. године опадао је, а из Русије је растао. Русија је премашивала САД и по општем роду зрнастих житарица: године 1909. у Русији летина је износила 97,7 милиона квартара, у САД - 92,1, а у Аргентини - 20,5.
За време владавине Нуколаја Другог, принос жита се удвостручио, земља је постала основни увозник прехрамбених производа у западну Европу (70 посто светске производње уља и 50 посто светске производње јаја падало је на Русију). На Пјотра Столипина покушано је једанаест атентата, и 1911. године он је, коначно, у дванаестом, убијен.
У августу 1914. године половина (43 посто) земље која је припадала задругама, прешла је у индивидуалну сопственост сељака. Такође, била им је предочена могућност да по најлакшим условима купе земљу од племића, и 1914. године више од 80 посто земље у Европској Русији било је у рукама сељака. У пролеће 1917. године сељацима је, по праву својине и закупа припадало свих 100 посто обрадиве земље у Азијатској Русији и око 90 посто у европској. Тако говоре подаци познатог истраживача-емигранта Бориса Бразоља.
У СВЕМУ ИСПРЕД
АМЕРИКЕ
Данас много пишу о бурном формирању средње класе у савременој Русији, сећају се чак Ивана Иљина, знаменитог руског философа, који је, размишљајући о разлозима због чега је Октобарска револуција уопште постала могућа, написао, још четрдесетих година, при крају Другог светског рата, да „у Русији тада још није била ојачала средња класа, која уравнотежује државу”.
Међутим, пажљиво проучавајући делатност Николаја Другог, у области социјалне политике из данашње перспективе, остаје само да се чудимо: Цар је све то схватао и доследно реформисао руско друштво. Тако је омогућио изједначење сељака са другим сталежима још 1906. године - 11 година пре Октобарске револуције - дајући им једнака права са племством да ступају у државну службу, у школе, право на добијање пасоша, издавање меница; сељаци су бирани у покрајинске скупштине, и у Државну Думу, а у рату 1914. године већ су били активни официри, што је раније било незамисливо. За првог човека империје то је био, безусловно, смео, прогресиван и свесни корак. Сељак који излази из задруге добијао је део земље у личну својину; Влада је током неколиких година предузимала мере за ојачавање Сељачке банке. На тај начин, сељаци су прелазили у јачи социјални слој, постајући фармери-сопственици.
То је била политика владаоца-реалисте, модерног делатника двадесетог века који је пратио савремен развој светске привреде.
Опште је позната ствар да је управо овај економски модел, касније, прихваћен у земљама Западне Европе и САД-у.
РУСИЈА КАО ТВОРАЦ ХАШКОГ СУДА
У области међународних односа, позиција Русије је такође била самосвојна. Николај Други се обратио осталим земљама са политичким позивом на разоружање у „читавом свету”, после чега је у Хагу формиран стални међународни арбитражни суд, који ради све до данас. У августу 1898. године, Русија је послала владама свих држава ноту, где је било речи о тешким економским, финансијским и моралним последицама трке у наоружању. Године 1905. Николај Други је лично изглађивао инцидент са Великом Британијом (око Догер-банке) преко Хашког суда, а 1914. године се обратио Кајзеру са иницијативом да спор између Аустрије и Србије буде решен такође мирним путем, у Хагу. „Европа је зачуђена чињеницом да се та изванредна идеја о неопходности једне трпељиве светске заједнице родила у Русији”, пише Роберт Мејзи, аутор књиге „Николај и Александар”.
Када је СССР наступао на међународној арени са мировним иницијативама, совјетски људи су мислили да је то плод размишљања КПСС-а. Нису ни знали да се само наставља оно што је утемељио Николај Александрович. Многи су његове идеје наставили да развијају, прећуткујући то.
На пример, у прошлом веку, у Русији су волели музику, позориште, оперу и балет. У Кијеву, Одеси, Варшави, Тифлису, постојала су специјализована оперска позоришта. Само у Петрограду било их је 4. Схватајући да обичан народ није у прилици да посећује раскошне драматске и оперне спектакле, цар је својим личним средствима у престоници изградио огромну зграду у којој је сместио позоришта, концертне сале, ресторане. За улаз је утврђена само симболична цена од 20 копејки Ту су позивани најбољи оркестри, истакнути глумци и музичари. Петроградско друштво је масовно хрлило у Народни дом.
На тај начин први дом културе у Русији изградио је - цар Николај Други. Он се тако и звао - Народни дом, и отворен је 1901. године.
На жалост, у области земљишне политике, бољшевици нису следили цара: сељаштво је уништено, колхозници су опет лишени пасоша и „привезани за место рада”, слично ропству. Садашњи реформатори, решавајући аграрно и друга питања, никако не разумеју да су слобода иницијативе и могућност избора већ постојали код нас: желиш ли - остани у задрузи, ако нећеш - изађи. Али да би се наставило у том духу, били су потребни ширина идеја, свестрана образованост, аналитичко мишљење, далековидост, такође и личне врлине и добронамерност према сопственом народу - за чим је код бољшевика владала отворена несташица.
Данас много пишу о бурном формирању средње класе у савременој Русији, сећају се чак Ивана Иљина, знаменитог руског философа, који је, размишљајући о разлозима због чега је Октобарска револуција уопште постала могућа, написао, још четрдесетих година, при крају Другог светског рата, да „у Русији тада још није била ојачала средња класа, која уравнотежује државу”.
Међутим, пажљиво проучавајући делатност Николаја Другог, у области социјалне политике из данашње перспективе, остаје само да се чудимо: Цар је све то схватао и доследно реформисао руско друштво. Тако је омогућио изједначење сељака са другим сталежима још 1906. године - 11 година пре Октобарске револуције - дајући им једнака права са племством да ступају у државну службу, у школе, право на добијање пасоша, издавање меница; сељаци су бирани у покрајинске скупштине, и у Државну Думу, а у рату 1914. године већ су били активни официри, што је раније било незамисливо. За првог човека империје то је био, безусловно, смео, прогресиван и свесни корак. Сељак који излази из задруге добијао је део земље у личну својину; Влада је током неколиких година предузимала мере за ојачавање Сељачке банке. На тај начин, сељаци су прелазили у јачи социјални слој, постајући фармери-сопственици.
То је била политика владаоца-реалисте, модерног делатника двадесетог века који је пратио савремен развој светске привреде.
Опште је позната ствар да је управо овај економски модел, касније, прихваћен у земљама Западне Европе и САД-у.
РУСИЈА КАО ТВОРАЦ ХАШКОГ СУДА
У области међународних односа, позиција Русије је такође била самосвојна. Николај Други се обратио осталим земљама са политичким позивом на разоружање у „читавом свету”, после чега је у Хагу формиран стални међународни арбитражни суд, који ради све до данас. У августу 1898. године, Русија је послала владама свих држава ноту, где је било речи о тешким економским, финансијским и моралним последицама трке у наоружању. Године 1905. Николај Други је лично изглађивао инцидент са Великом Британијом (око Догер-банке) преко Хашког суда, а 1914. године се обратио Кајзеру са иницијативом да спор између Аустрије и Србије буде решен такође мирним путем, у Хагу. „Европа је зачуђена чињеницом да се та изванредна идеја о неопходности једне трпељиве светске заједнице родила у Русији”, пише Роберт Мејзи, аутор књиге „Николај и Александар”.
Када је СССР наступао на међународној арени са мировним иницијативама, совјетски људи су мислили да је то плод размишљања КПСС-а. Нису ни знали да се само наставља оно што је утемељио Николај Александрович. Многи су његове идеје наставили да развијају, прећуткујући то.
На пример, у прошлом веку, у Русији су волели музику, позориште, оперу и балет. У Кијеву, Одеси, Варшави, Тифлису, постојала су специјализована оперска позоришта. Само у Петрограду било их је 4. Схватајући да обичан народ није у прилици да посећује раскошне драматске и оперне спектакле, цар је својим личним средствима у престоници изградио огромну зграду у којој је сместио позоришта, концертне сале, ресторане. За улаз је утврђена само симболична цена од 20 копејки Ту су позивани најбољи оркестри, истакнути глумци и музичари. Петроградско друштво је масовно хрлило у Народни дом.
На тај начин први дом културе у Русији изградио је - цар Николај Други. Он се тако и звао - Народни дом, и отворен је 1901. године.
На жалост, у области земљишне политике, бољшевици нису следили цара: сељаштво је уништено, колхозници су опет лишени пасоша и „привезани за место рада”, слично ропству. Садашњи реформатори, решавајући аграрно и друга питања, никако не разумеју да су слобода иницијативе и могућност избора већ постојали код нас: желиш ли - остани у задрузи, ако нећеш - изађи. Али да би се наставило у том духу, били су потребни ширина идеја, свестрана образованост, аналитичко мишљење, далековидост, такође и личне врлине и добронамерност према сопственом народу - за чим је код бољшевика владала отворена несташица.
ЗЛАТНА ВАЛУТА
Дужина железничких пруга увећавала се и до 1574 километара годишње (највиша дужина за време совјетске власти изнела је 995 километара, и то тек 1956. године). Године 1909. у Русији летина је износила 97,7 милиона квартара, у САД - 92,1, а у Аргентини - 20,5.
Због свега овога, младом Николају Другом је, већ после две године, успело да, без проблема, спроведе најважнију финансијску реформу - прелаз на златну валуту, и да учврсти међународни финансијски положај Русије. Формиран је специфични руски финансијско-валутни систем, што у данашњим условима звучи одиста невероватно.
Захваљујући сталном повећању прихода над расходима, без дугова, слободна расположивост државних прихода достигла је, крајем 1913. године, невероватну суму од 514,2 милиона рубаља (1908. године износила је 30 милиона рубаља).
Године 1911. у буџету руске владе приходи Министарства просвете у поређењу са претходном годином повећани су чак за 28,4 посто, Министарства мора за 21,3 одсто, а Главне управе земљоделства за 18,6 посто! Ето, таква је била финансијска политика нашега Цара.
Период од 1907-1914. године је период највећег процвата Русије, када је она, по сведочанству статистике, џиновским корацима ишла напред у свим областима државног и народног живота.
Директни порез у Русији за време Николаја Другог био је 4 пута мањи него у Француској и Немачкој, и 8,5 пута мањи него у Енглеској.
Индустрија је доживљавала процват, и продуктивност рада је од 1884. до 1913. година увећана четири пута.
Четири године пре августа 1914 године, број опет ојачалих акционарских друштава порастао је за 132 посто, а капитал уложен у њих се учетворостручио.
Дужина железничких пруга увећавала се и до 1574 километара годишње (највиша дужина за време совјетске власти изнела је 995 километара и то тек 1956. године). Извоз сировина у Русији сачињавао је тада 12 одсто целокупног извоза.
Многи су, у то време, иступали против самодржавне власти, али Цар је имао свој непоколебљив став и чврсту веру, који му нису дозвољавали да се промени. Он је постепено уводио основе народног представништва и изборе, помно пратећи све процесе у земљи. Ипак, постојала је разлика у концепцијама. Цар је на народно представништво гледао са тачке саборности, док су многи политичари и јавни делатници размишљали у западним категоријама „парламентаризма” и „демократије”.
Циљ Цара Императора Николаја Александровича био је свеопште народно образовање Отваране су основне, средње и високе школе, на пример Саратовски универзитет и четири политехничка института (у Петрограду, Кијеву, Варшави и Новочеркаску). Већ од почетка његове владавине, образовање у Русији постало је бесплатно, а од 1908. године - обавезно. До 1913. године општи буџет за Народну просвету достиже суму од пола милијарде златних рубаља, а темпо његовог увећања у току 20 година износио је - 628 процената. Много деце васпитавало се на рачун Цара, много добротворних установа, болница и слично, издржавано је, такође,личним средствима царевим, и носило његово име.
Цар Император Николај Други сматрао је грешком тежњу Петра Другога да, по западном обрасцу, материјално начело постави испред духовног и тежио је да врати Русију на самосвојан пут Свете Русијице, да обнови њене идеале, да ојача јединство које је у прошлости постојало између цркве, цара и народа, и које, како је Он сматрао, лежи у темељу њене снаге.
У вези с а тим, тачно је мишљење које је В. Карпец изнео 1990. године: „Сам народ увек именује своју земљу саобразно сопственом идеалу: 'Стара добра Енглеска', 'Предивна Француска', 'Велика Немачка' - али 'Света Русија'! Светост је била јединствени идеал свих, и за други идеал руски народ није знао. Сва добра дела - просвета, хероизам, култура и друго, за руски народ су се стапала у један јединствен идеал светости и имала су вредност само кад су тежила светости. У тренуцима спознаје своје греховности, Руси су се кајали због грехова, исповедајући своје јединство са светима, савременим и негдашњим, признајући њихову над њима безграничну превласт и молећи их у молитвама за заступништво”.
Руски цар је био дубоко православан човек. Чин крунисања за Њега је био пун најдубљег смисла и значења. Тренутком када је крунисан и кад је дао свету заклетву Богу и народу, вечно се сјединио са Русијом - не само у земаљском, већ и у небеском свету.
Дужина железничких пруга увећавала се и до 1574 километара годишње (највиша дужина за време совјетске власти изнела је 995 километара, и то тек 1956. године). Године 1909. у Русији летина је износила 97,7 милиона квартара, у САД - 92,1, а у Аргентини - 20,5.
Због свега овога, младом Николају Другом је, већ после две године, успело да, без проблема, спроведе најважнију финансијску реформу - прелаз на златну валуту, и да учврсти међународни финансијски положај Русије. Формиран је специфични руски финансијско-валутни систем, што у данашњим условима звучи одиста невероватно.
Захваљујући сталном повећању прихода над расходима, без дугова, слободна расположивост државних прихода достигла је, крајем 1913. године, невероватну суму од 514,2 милиона рубаља (1908. године износила је 30 милиона рубаља).
Године 1911. у буџету руске владе приходи Министарства просвете у поређењу са претходном годином повећани су чак за 28,4 посто, Министарства мора за 21,3 одсто, а Главне управе земљоделства за 18,6 посто! Ето, таква је била финансијска политика нашега Цара.
Период од 1907-1914. године је период највећег процвата Русије, када је она, по сведочанству статистике, џиновским корацима ишла напред у свим областима државног и народног живота.
Директни порез у Русији за време Николаја Другог био је 4 пута мањи него у Француској и Немачкој, и 8,5 пута мањи него у Енглеској.
Индустрија је доживљавала процват, и продуктивност рада је од 1884. до 1913. година увећана четири пута.
Четири године пре августа 1914 године, број опет ојачалих акционарских друштава порастао је за 132 посто, а капитал уложен у њих се учетворостручио.
Дужина железничких пруга увећавала се и до 1574 километара годишње (највиша дужина за време совјетске власти изнела је 995 километара и то тек 1956. године). Извоз сировина у Русији сачињавао је тада 12 одсто целокупног извоза.
Многи су, у то време, иступали против самодржавне власти, али Цар је имао свој непоколебљив став и чврсту веру, који му нису дозвољавали да се промени. Он је постепено уводио основе народног представништва и изборе, помно пратећи све процесе у земљи. Ипак, постојала је разлика у концепцијама. Цар је на народно представништво гледао са тачке саборности, док су многи политичари и јавни делатници размишљали у западним категоријама „парламентаризма” и „демократије”.
Циљ Цара Императора Николаја Александровича био је свеопште народно образовање Отваране су основне, средње и високе школе, на пример Саратовски универзитет и четири политехничка института (у Петрограду, Кијеву, Варшави и Новочеркаску). Већ од почетка његове владавине, образовање у Русији постало је бесплатно, а од 1908. године - обавезно. До 1913. године општи буџет за Народну просвету достиже суму од пола милијарде златних рубаља, а темпо његовог увећања у току 20 година износио је - 628 процената. Много деце васпитавало се на рачун Цара, много добротворних установа, болница и слично, издржавано је, такође,личним средствима царевим, и носило његово име.
Цар Император Николај Други сматрао је грешком тежњу Петра Другога да, по западном обрасцу, материјално начело постави испред духовног и тежио је да врати Русију на самосвојан пут Свете Русијице, да обнови њене идеале, да ојача јединство које је у прошлости постојало између цркве, цара и народа, и које, како је Он сматрао, лежи у темељу њене снаге.
У вези с а тим, тачно је мишљење које је В. Карпец изнео 1990. године: „Сам народ увек именује своју земљу саобразно сопственом идеалу: 'Стара добра Енглеска', 'Предивна Француска', 'Велика Немачка' - али 'Света Русија'! Светост је била јединствени идеал свих, и за други идеал руски народ није знао. Сва добра дела - просвета, хероизам, култура и друго, за руски народ су се стапала у један јединствен идеал светости и имала су вредност само кад су тежила светости. У тренуцима спознаје своје греховности, Руси су се кајали због грехова, исповедајући своје јединство са светима, савременим и негдашњим, признајући њихову над њима безграничну превласт и молећи их у молитвама за заступништво”.
Руски цар је био дубоко православан човек. Чин крунисања за Њега је био пун најдубљег смисла и значења. Тренутком када је крунисан и кад је дао свету заклетву Богу и народу, вечно се сјединио са Русијом - не само у земаљском, већ и у небеском свету.
Нема коментара:
Постави коментар