Странице

субота, 29. март 2014.

Монолог крајишког избјеглице

Кад смо ономад, подно Динаре побигли испред усташа и смистили се поред Сурчина, прича ти мој дида како су у овом задњем рату недостајали партизани... 
Ма нису партизани недостајали, јеба и патак! Само ови су ти били неки модерни партизани са црвеним звиздама и генералским еполетама од жутих класова и звиздица, па им се није дало бижат по шумама, а ако не бижиш по шумама, немреш бит партизан, јебига.
А ови су ти волили да ратују преко телевизије, из комфорних кабинета и удобних фотеља. Отприлике су и заборавили за шта оно триба да ратују. А ја би казија да су се у овијем рату, ћа га једни зову домовински, други отаџбински, трећи ослободилачки, четврти агресија... потпуно збунили па нису знали ни ко су наши ни ко су њиови.
Ваљда и је Тито напија са онијем јаким коктелом што га зову братство и јединство, те су толико били пијани да се све до краја рата нису отризнили... А кад су се отризнили и пробудили у другој држави, јопет су почели да ''ратују'' преко телевизија. Једни причаду како без њиа не би било новије држава, а други причаду како су могли спасит ону стару државу , само да им је то политика дозволила.
А ћа ће ти дозвола да државу спасаваш, јеба га ти!?
Онда су јопет рекли да су без проблема могли направит државни удар, али им јопет политичари нису дали дозволу.
Па враг и одниа, ваљда се државни удар и прави да би сминиа и поапсиа политичаре!
Како онда мореш тражит дозволу за апшење од оније које триба да апсиш?!
Тако сан ти ја закључија да су ови партизани-генерали тотално пролупали, те их зато у овијем рату није ни било. Јербо, док су се тризнили од тог ''братства и јединства'', и док и је проша мамурлук, већ је бија проша и рат.

Нема коментара: