Светска економија сваког часа може ући у савршену олују
Берлин – Сва интрига око грчких дугова завршила се пре два дана привременим резултатима. Општи тон постигнутих договора, како их приказују светска медија, је да је Грцима дата последња шанса. Решавање питања изласка Грчке из Европске Уније одложено је за четири месеца, а за толико је продужен и постојећи програм рефинансирања дуга већег од триста милијарди. Сва, међутим, аналитика посвећена овом питању ни мало не објашњава стварну слику оног што се догађа, него је само замагљује. Суштина ствари је у томе што су не само Грчка, него и многе друге земље ЕУ постале објективне жртве владајућег светског економског модела. У стварности, међутим, жртве данашње глобалне економије нису земље дужници, него су управо баш земље повериоци. Проблем чак није ни у јединственој валути, него лежи много дубље. Пробаћемо овде да, што је могуће једноставније, објаснимо у чему леже корени проблема и ка којим објективним последицама ти проблеми гурају цео свет.
Почнимо од Немачке. Сматра се да је то моћна економија, која је признати лидер ЕУ. Годишњи суфицит трговинског биланса Немачке чини више од 200 милијарди евара. „Вау?!” – узвикнуће економисти – „то је профит?!”. Површно гледајући, били би и у праву. Дату државу је могуће у оквирима глобалне економије замислити као једно предузеће, за које би тај суфицит представљо профит од пословања. При подробнијем разматрању тај резултат, међутим, и не мора да буде толико блистав. У накнаду за уложени рад и продату квалитетну робу економија је добила паре, али с њима мора одмах нешто да чини.
Јер, паре саме по себи не представљају никакву вредност. Ако се не инвестирају, паре једноставно ништа нити вреде нити значе. Пошто Немачка ово веома добро разуме, милијарде, које је стекла од трговинског суфуцита, она и инвестира. А улаже их тако што даје зајмове другим, мање успешним, економијама. На ово ће економисти опет узвикнути: „вау?! Па то онда значи да, купујући економије других држава, Немачка постаје све већи економски монструм!?” Међутим, и то може тако да изгледа само ако се посматра површно. Инвестирање свог новца у задуживање других има два веома лоше последице.
С једне стране, тај процес неизбежно доводи до тога да економски раст земаља дужника почиње да се успорава. Паре које су раније земље дужници могле да употребе за свој развој, сада иду на отплату дугова и камата Немачкој. Као резултат свега економски дисбаланс још се више повећава. Конкурентност немачке робе расте, а конкурентност роба других земаља опада. Услед тога се још више повећава немачки трговински суфуцит – а с њим се повећавају како и немачке позајмице другим земљама, тако и задуженост неуспешних земаља дужника. Грчка је ту само најочигледнији пример диспропорције у регионалном развоју. А при свему томе, употреба у свему томе само једне валуте овај процес још и многоструко увећава, пошто Грчкој и осталим дужницима не дозвољава да макар делимично успоставе економски раст и конкурентност својих економија на рачун девалвације домаће валуте.
С друге пак стране, текући процес повећања дужничке оптерећености земаља с неконкурентном економијом претвара се, за њихове повериоце, у проблем. Будући задужене, земље дужници могу све мање да купују производа конкурентних земаља – што се негатвно одражава и на економију Немачке. А осим тога неизбежно се погоршава и сам бонитет потраживања (тј. немачких инвестиција), а то у непосредној сразмери с повећањем економских проблема дужника. Као резултат свега тога може да дође до ситуације (а то је практично и неизбежно) да ће и дугови и инвестиције морати просто да буду отписани. А то су онда чисти минуси у билансима пверилаца. На крају испадне да је поверилац фактички цело време радио у празно и бесплатно – прво је дужнике на сопствени рачун снабдевао робама, а после тога и новцем.
-Данас је модерно говорити о томе како, економским методама блокирајући околне европске земље, Немачка фактички гради нови Немачки Рајх у размерама целог континента. И то још под својом искључивом управом. Такву слику и није тешко замислити. Довољно је само себи представити како Немачка на рачун својих потраживања преузима све активе банкротиралих земаља дужника. То, међутим, ни издалека није тако просто а још је и мање повољно. На почетку треба узети у обзир да је квалитет тако стечених актива веома сумњив. Ако су Грци или Шпанци навикли да раде полако а и да после подне оду на сиесту – они ће то тако и надаље радити, без обзира ко ће постати власник њихове земље или предузећа у ком су запослени. А од тога ни конкурентност тих актива неће никако порасти. Било какав покушај да се ишта промени и да се у оквиру тога у земљама Јужне Европе заведе онај познатти немачки „орднунг” не може завршити ничим другим него социјалним немирима и протестима. Стога ће се и вредност актива стечених по основу неплаћених дугова, на крају свега показатио као сасвим мизерна. А последица свега су упрраво ти стварни губици. Али, ни то није све. Свет није само Европска Унија. Било какав покушај Немачке да под собом обједини Европу обавезно ће се насукати на противљење других земаља, којима ће чак и тако сумњив и формалан напор Немачке бити изазов што се тиче њихових погледа на свет. Ту се пре свега ради о САД, којима се свакако још морају додати и Енглеска и Кина.
А све постаје још много интересантније тек кад се и ово последње узме у обзир. Иако је општи трговински биланс Немачке са осталим светом недвосмислено позитиван, у трговини с Кином све је, међутим, потпуно другачије. Данашњи трговински дефицит Немачке са „светскм фабриком” није исувише велики и износи негде око десетак милијарди. Међутим, за Немачку су тенденције веома лоше. Ради се о томе што Кина купује само високо-технолошку опрему – углавном само технологије и производне линије, које после бивају локализоване. А то су роба и технологије с дугим роком употребе. Овај процес је у данашње време близу тога да се може сматрати завршеним. Претежни део немачких технологија већ се преселио у Кину а и већи део производње већ је успешно локализован. Стога се у наредним годинама очекује озбиљно смањење Немачког извоза у Кину. Међутим, што се кретања у супротном правцу тиче – ствари стоје сасвим обратно. Немачка потражња за робама широке потрошње и ретким металима неће престати, а и пораст цена кинеских роба томе ће само додати допунску динамику. Другим речима – прогнозе су да ће се трговински дефицит Немачке с Кином само повећавати. А то, с друге стране, само по себи ставља и Кину у исти положај, у коме се Немачка налази према својим дужницима из Европе. Обзиром на чињеницу да је дефицит осталих земаља ЕУ према Кини још већи него према Немачкој, може се уствари пре свега поставити питање: а ко се ту заправо спрема да створи нови Рајх у Европи – Немачка или Кина?
Али, пођимо и још даље. Укључимо у модел и САД, као светског дужника последње инстанце. Слика одмах постаје још интересантнија. Обзиром на то да глобални светски проблем дугова није могуће решити путем мирних банкротстава, ситуација има само два могућа излаза. Или ће се банкротство дужничких земаља спроводити путем прерасподеле света, у коме ће царевање преузети неколико светских поверилаца (Кина, Немачка, Русија, арапски шеици из Залива), или ће дужници уједињеним силама покушати да своје повериоце униште заједно и с дуговима. Ово се у историји већ више пута дешавало и нема гаранције да се неће и опет поновити. Тим пре што се данас формална војна и политичка моћ налази у рукама главних поверилаца.
Настала ситуација је објективна а мирно решење у виду договора о узајамном пребијању потраживања и отписивању преосталих дугова једноставно не постоји. Укупна данашња економска – а што је још важније – и војна сила светских поверилаца потпуно је довољна да се супротстви растућем притиску дужника. На све то и процес њиховог политичког зближавања још више повећава напрегнутост и експлозивност будућег сукоба.
Због тога многи иначе не сасвим јасни политички маневри, јавно исказиване несугласице или савези у разним деловима света, кад се размотре из овог угла, постају сасвим схватљиви и логични. Та нас, међутим, логика неминовно доводи до трагичног закључка – да је тзв. „савршена олуја” светске економије неизбежна. А ако до тог дође, онда дај боже да небуде праћена и лавином термонуклеарних експлозија по целој планети.
http://tinyurl.com/mqxtr4a
Берлин – Сва интрига око грчких дугова завршила се пре два дана привременим резултатима. Општи тон постигнутих договора, како их приказују светска медија, је да је Грцима дата последња шанса. Решавање питања изласка Грчке из Европске Уније одложено је за четири месеца, а за толико је продужен и постојећи програм рефинансирања дуга већег од триста милијарди. Сва, међутим, аналитика посвећена овом питању ни мало не објашњава стварну слику оног што се догађа, него је само замагљује. Суштина ствари је у томе што су не само Грчка, него и многе друге земље ЕУ постале објективне жртве владајућег светског економског модела. У стварности, међутим, жртве данашње глобалне економије нису земље дужници, него су управо баш земље повериоци. Проблем чак није ни у јединственој валути, него лежи много дубље. Пробаћемо овде да, што је могуће једноставније, објаснимо у чему леже корени проблема и ка којим објективним последицама ти проблеми гурају цео свет.
Почнимо од Немачке. Сматра се да је то моћна економија, која је признати лидер ЕУ. Годишњи суфицит трговинског биланса Немачке чини више од 200 милијарди евара. „Вау?!” – узвикнуће економисти – „то је профит?!”. Површно гледајући, били би и у праву. Дату државу је могуће у оквирима глобалне економије замислити као једно предузеће, за које би тај суфицит представљо профит од пословања. При подробнијем разматрању тај резултат, међутим, и не мора да буде толико блистав. У накнаду за уложени рад и продату квалитетну робу економија је добила паре, али с њима мора одмах нешто да чини.
Јер, паре саме по себи не представљају никакву вредност. Ако се не инвестирају, паре једноставно ништа нити вреде нити значе. Пошто Немачка ово веома добро разуме, милијарде, које је стекла од трговинског суфуцита, она и инвестира. А улаже их тако што даје зајмове другим, мање успешним, економијама. На ово ће економисти опет узвикнути: „вау?! Па то онда значи да, купујући економије других држава, Немачка постаје све већи економски монструм!?” Међутим, и то може тако да изгледа само ако се посматра површно. Инвестирање свог новца у задуживање других има два веома лоше последице.
С једне стране, тај процес неизбежно доводи до тога да економски раст земаља дужника почиње да се успорава. Паре које су раније земље дужници могле да употребе за свој развој, сада иду на отплату дугова и камата Немачкој. Као резултат свега економски дисбаланс још се више повећава. Конкурентност немачке робе расте, а конкурентност роба других земаља опада. Услед тога се још више повећава немачки трговински суфуцит – а с њим се повећавају како и немачке позајмице другим земљама, тако и задуженост неуспешних земаља дужника. Грчка је ту само најочигледнији пример диспропорције у регионалном развоју. А при свему томе, употреба у свему томе само једне валуте овај процес још и многоструко увећава, пошто Грчкој и осталим дужницима не дозвољава да макар делимично успоставе економски раст и конкурентност својих економија на рачун девалвације домаће валуте.
С друге пак стране, текући процес повећања дужничке оптерећености земаља с неконкурентном економијом претвара се, за њихове повериоце, у проблем. Будући задужене, земље дужници могу све мање да купују производа конкурентних земаља – што се негатвно одражава и на економију Немачке. А осим тога неизбежно се погоршава и сам бонитет потраживања (тј. немачких инвестиција), а то у непосредној сразмери с повећањем економских проблема дужника. Као резултат свега тога може да дође до ситуације (а то је практично и неизбежно) да ће и дугови и инвестиције морати просто да буду отписани. А то су онда чисти минуси у билансима пверилаца. На крају испадне да је поверилац фактички цело време радио у празно и бесплатно – прво је дужнике на сопствени рачун снабдевао робама, а после тога и новцем.
-Данас је модерно говорити о томе како, економским методама блокирајући околне европске земље, Немачка фактички гради нови Немачки Рајх у размерама целог континента. И то још под својом искључивом управом. Такву слику и није тешко замислити. Довољно је само себи представити како Немачка на рачун својих потраживања преузима све активе банкротиралих земаља дужника. То, међутим, ни издалека није тако просто а још је и мање повољно. На почетку треба узети у обзир да је квалитет тако стечених актива веома сумњив. Ако су Грци или Шпанци навикли да раде полако а и да после подне оду на сиесту – они ће то тако и надаље радити, без обзира ко ће постати власник њихове земље или предузећа у ком су запослени. А од тога ни конкурентност тих актива неће никако порасти. Било какав покушај да се ишта промени и да се у оквиру тога у земљама Јужне Европе заведе онај познатти немачки „орднунг” не може завршити ничим другим него социјалним немирима и протестима. Стога ће се и вредност актива стечених по основу неплаћених дугова, на крају свега показатио као сасвим мизерна. А последица свега су упрраво ти стварни губици. Али, ни то није све. Свет није само Европска Унија. Било какав покушај Немачке да под собом обједини Европу обавезно ће се насукати на противљење других земаља, којима ће чак и тако сумњив и формалан напор Немачке бити изазов што се тиче њихових погледа на свет. Ту се пре свега ради о САД, којима се свакако још морају додати и Енглеска и Кина.
А све постаје још много интересантније тек кад се и ово последње узме у обзир. Иако је општи трговински биланс Немачке са осталим светом недвосмислено позитиван, у трговини с Кином све је, међутим, потпуно другачије. Данашњи трговински дефицит Немачке са „светскм фабриком” није исувише велики и износи негде око десетак милијарди. Међутим, за Немачку су тенденције веома лоше. Ради се о томе што Кина купује само високо-технолошку опрему – углавном само технологије и производне линије, које после бивају локализоване. А то су роба и технологије с дугим роком употребе. Овај процес је у данашње време близу тога да се може сматрати завршеним. Претежни део немачких технологија већ се преселио у Кину а и већи део производње већ је успешно локализован. Стога се у наредним годинама очекује озбиљно смањење Немачког извоза у Кину. Међутим, што се кретања у супротном правцу тиче – ствари стоје сасвим обратно. Немачка потражња за робама широке потрошње и ретким металима неће престати, а и пораст цена кинеских роба томе ће само додати допунску динамику. Другим речима – прогнозе су да ће се трговински дефицит Немачке с Кином само повећавати. А то, с друге стране, само по себи ставља и Кину у исти положај, у коме се Немачка налази према својим дужницима из Европе. Обзиром на чињеницу да је дефицит осталих земаља ЕУ према Кини још већи него према Немачкој, може се уствари пре свега поставити питање: а ко се ту заправо спрема да створи нови Рајх у Европи – Немачка или Кина?
Али, пођимо и још даље. Укључимо у модел и САД, као светског дужника последње инстанце. Слика одмах постаје још интересантнија. Обзиром на то да глобални светски проблем дугова није могуће решити путем мирних банкротстава, ситуација има само два могућа излаза. Или ће се банкротство дужничких земаља спроводити путем прерасподеле света, у коме ће царевање преузети неколико светских поверилаца (Кина, Немачка, Русија, арапски шеици из Залива), или ће дужници уједињеним силама покушати да своје повериоце униште заједно и с дуговима. Ово се у историји већ више пута дешавало и нема гаранције да се неће и опет поновити. Тим пре што се данас формална војна и политичка моћ налази у рукама главних поверилаца.
Настала ситуација је објективна а мирно решење у виду договора о узајамном пребијању потраживања и отписивању преосталих дугова једноставно не постоји. Укупна данашња економска – а што је још важније – и војна сила светских поверилаца потпуно је довољна да се супротстви растућем притиску дужника. На све то и процес њиховог политичког зближавања још више повећава напрегнутост и експлозивност будућег сукоба.
Због тога многи иначе не сасвим јасни политички маневри, јавно исказиване несугласице или савези у разним деловима света, кад се размотре из овог угла, постају сасвим схватљиви и логични. Та нас, међутим, логика неминовно доводи до трагичног закључка – да је тзв. „савршена олуја” светске економије неизбежна. А ако до тог дође, онда дај боже да небуде праћена и лавином термонуклеарних експлозија по целој планети.
http://tinyurl.com/mqxtr4a
Нема коментара:
Постави коментар