Fejbukom poslednjih dana kruži status za sve one koje su rođeni 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina pre nego što je tehnologija preuzela naše živote
luk, strela, deca, foto profimedija
Žaljenje za prošlim vremenima nije besmisleno sanjarenje nego važan korektiv, koji uravnotežuje telo i duh. On je zapravo pravi eliksir, koji u teškim trenucima nudi emotivni lek. U ovom slučaju nije reč samo o sećanju na prošla vremena nego i o činjenicama da se nekada mnogo lepše i zdravije živelo. Naime, Fejbukom poslednjih dana kruži status za sve one koje su rođeni 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina pre nego što je tehnologija preuzela naše živote i živote naše dece.
* Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes...
* Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama...
* Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu pića s našim prijateljima i niko nije umro zbog toga...
* Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili sokove pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolje...
* Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše.
* Često nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanjaa bez zlostavljanja u porodici. I nikad nije bilo problema...
* Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon nekoliko padova, slomljenih prstiju i modrica...
* Naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Ni prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali!
* Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole.
* Nama nisu prodavali drogu ispred škole. Mi nismo imali plejstejšn, nintendo, x-boks, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od po podne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet, čet rums...
* Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!
* Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za novu godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posledica!
* Vozili smo se biciklom ili peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
* Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo s tim.
luk, strela, deca, foto profimedija
Žaljenje za prošlim vremenima nije besmisleno sanjarenje nego važan korektiv, koji uravnotežuje telo i duh. On je zapravo pravi eliksir, koji u teškim trenucima nudi emotivni lek. U ovom slučaju nije reč samo o sećanju na prošla vremena nego i o činjenicama da se nekada mnogo lepše i zdravije živelo. Naime, Fejbukom poslednjih dana kruži status za sve one koje su rođeni 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina pre nego što je tehnologija preuzela naše živote i živote naše dece.
* Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes...
* Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama...
* Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu pića s našim prijateljima i niko nije umro zbog toga...
* Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili sokove pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolje...
* Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše.
* Često nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanjaa bez zlostavljanja u porodici. I nikad nije bilo problema...
* Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon nekoliko padova, slomljenih prstiju i modrica...
* Naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Ni prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali!
* Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole.
* Nama nisu prodavali drogu ispred škole. Mi nismo imali plejstejšn, nintendo, x-boks, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od po podne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet, čet rums...
* Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!
* Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za novu godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posledica!
* Vozili smo se biciklom ili peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
* Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo s tim.
Нема коментара:
Постави коментар