Stručnjak za izduvnu granu

Majstor Mile je, između ostalog, stručnjak i za krševe starije od svojih vlasnika. Pogleda i odma' zna šta im je: da li je (samo) pukao kaiš na alternatoru, ili je, ne dao Bog, vrisnula boš pumpa. U najgorem slučaju, pokaže na najbliži otpad, da se vlasnik prepotopskog kotrljala ne troši bezveze. I tu nema trte-mrte.
Ovaj naš glavni majstor za sve, od demontaže medija do montaže afera, nije baš neki znalac. Pokažeš mu birača, on vidi ovcu. Popuste mu kočnice, on doda gas. Otkaže mu ručna, a on parkira u leru, pa se onda iznenadi kad poljubi banderu.
A kola puna! Pa onda tu izginu i nedužni veselnici, uterani u krš za koji ih vozač-majstor ubeđuje da je de luks limuzina.
Na tu skalameriju, sklepanu zbrda-zdola i opasnu po život, liči i zlosrećna smederevska železara, posađena gde joj mesto nije, tamo gde treba da niču čokoti i plantaže. Prosto da čovek grešan poveruje u onu priču kako je Tile upitao:

- Majku ti božju, šta ovđe uspijeva?

- Grožđe, druže Tito.

- Gvožđe? Diži željezaru!

I, šta ćemo sad, druže glavni majstore? Da sipamo i dalje u taj ogromni kotao bez dna, koji topi budžet umesto gvožđa? Ili da nađemo najbliži otpad, a da tih 5.000 nesrećnih radnika lepo uposlimo kako Bog zapoveda: damo im kredit da zasade koji hektar breskve i šljive, pa pravac beogradska pijaca ili majčica Rusija?
Ali, on, kao što rekosmo, umesto ljudi vidi ovce, a umesto očajnih radnika glasačke listiće... Neki ćemo da preživimo, a neki ćete da izginete.
Glavni majstor, to i slepci vide, nije neki znalac, a još manje dijagnostičar. Bubrezi nam otpadoše, a on ne kapira da su nam propali amortizeri, što fizički, što mentalni, pa smo počeli komšije i poslovne partnere da pakujemo u plastične kese.
Usput, ako nam neko neoprezno svirne na prelazu, malo ga izbodemo, čisto da smanjimo stres čekajući bolji život za sezonu 2016/17/18/19...
Šta se, u stvari, dešava sa Železarom, pitaju neobavešteni. Oterali smo te Amere, pljačkaše, da im majku majčinu kaubojsku, i to pozdravlja vaskoliki narod. Tuđe nećemo, svoje im ne damo, viče obermajstor, ali šta 'oćemo - to niko ne zna pod kapom nebeskom.
Osim njega, naravno. On će još koji mesec, kao zagorelu sarmu, podgrevati iluziju metalaca-nesretnika da će i dalje raditi u kiklopu na samrti, grčevito će braniti tih pet hiljada puta tri (ili puta četiri) glasačkih listića, briga njega koliko će to da košta.
Ne plaća on, plaćamo mi, beslovesne ovce. Kao što plaćamo Arape da nam za šeikove babe zdravlje čerupaju budžet iz godine u godinu ne bi li glavni majstor pokazao sirotinji raji da, eto, i u Srbiji ima stranih investitora.
Njegove iluzije zasipaju nas sa ekrana i sa novinskih stubaca, njegova mitska hrabrost slavi se od obdaništa do vrha smederevskog metalskog sindikata koji Vođi šalje najsrdačnije pozdrave i čestitke na čvrstini kojoj ni čelik nije ravan.
Kad iz Železare izađe poslednja tabla lima i majstorovi muzičari odsviraju fajront, spustiće se zavesa na Smederevo, a onaj koji poslednji izađe ugasiće svetlo. Jer, u mraku se beda i beznađe ne vide, a TV kamere preseliće se na neko veselije mesto, tamo gde još sve nije propalo i gde postoji šansa da se primi hiljadu puta ponovljena laž: biće bolje.
Da je meštar naše opšte propasti imao zrna soli u glavi, pozvao bi, na primer, Mileta, pitao bi ga za savet, a ovaj bi mu jasno i prosto rekao:
- Majstore, gasi motor i pravac otpad. Nemoj da bacaš pare.
Jel?! A, petn'es, dva'es iljada glasića, roooođo?! Neće da može, dok ima koksa na stovarištu.
E, moj obermajstore, pa ne može se kršem u budućnost. Doduše, ne kapiraš ti to baš najbolje, ipak si ti stručnjak samo za izduvnu granu.