I umrli na platnim spiskovima

Nekoliko umrlih, desetak fantomskih lica čija se imena ne nalaze u evidenciji MUP-a Srbije i više desetina penzionera su na platnom spisku lica sa Kosova kojima se isplaćuje „zarada” iz državne kase Srbije.

Ovo je rezultat nedavne, samo delimične inspekcijske kontrole službe Penziono-invalidskog fonda u Gračanici. I laiku je jasno da je reč o prevarama, finansijskim malverzacijama i pljačkanju građana Srbije pod plaštom borbe za očuvanje Kosova.
Takođe je utvrđeno da je nekoliko odavno penzionisanih novinara na platnom spisku aktivnih radnika nedeljnika „Jedinstvo”.
Oko 250 bivših pripadnika Vojske Srbije je posle podizanja otpremnine i prestanka radnog odnosa zaposleno s punim radnim vremenom u takozvanoj civilnoj seoskoj zaštiti uz mesečnu nadoknadu od 550 evra.
Blagodeti države uživa oko 2.500 radnika zaposlenih u izmišljenim opštinskim javnim službama i ustanovama sa prosečnom platom od 450 do 1.500 evra. Tu je i blizu hiljadu bivših pripadnika MUP-a Kosovo, raspoređenih zbog potreba službe na nepostojeća radna mesta u centralama u Niškoj banji, Kruševcu, Jagodini, Leskovcu, Kraljevu i Vranju i isto toliko po Kosmetu , sa prosečnom zaradom od 650 evra.
Više stotina bivših snimatelja, tonaca, osvetljivača, čuvara radijskih i TV predajnika po Kosmetu, vozača prenosnih kola zaposlenih u Radiju i Televiziji Prištine iz nevolje smeštenih u Prokuplju, Zvečanu i Beogradu ostvaruju primanja kao da se nalaze na radnim zadacima po Kosmetu, u proseku po 500 evra. Tu je nekoliko stotina radnika gradskih saobraćajnih preduzeća, vodovoda i kanalizacije, gradske čistoće , omladinskih saveta, saveta za sport, pokrajinskih, gradskih i opštinskih sindikata, saveta za kulturu, do nepostojećih domova kulture i kulturno-umetničkih društava i ansambala sa prosečnim zaradama od 24.000 do 80.000 dinara..
Na spisku korisnika Kosovskog zarađenog dodatka izdvaja se grupa koja prima dvesta odsto uvećanu platu po nekoliko osnova. Na „zlatnom spisku” nalazi se više desetina koordinatora opština i njihovih savetnika za ekonomska, finansijska, urbanistička, ekološka, kulturna pitanja, za svih 29 kosmetskih opština sa prosekom zarade od 75.000 do 200.000 dinara. Upravo visoka primanja opštinskih činovnika dovela su do sukoba i fizičkih obračuna, poput tuče u Gračanici, između koordinatora Slaviše Nikolića i i novoizabranog prvog čoveka opštine Dragutina Perića pošto je obezbeđenje koordinatora, koje broji tridesetak ljudi, 15. juna sprečilo Perića da zauzme fotelju koordinatora.
A koliki je efekat tog ulaganja?
Predsednik Sindikata radnika zaposlenih u opštinskoj administraciji, javnim službama i ustanovama Prištine Nebojša Perić kaže da ne postoji kontrola nazovizapošljavanja i trošenja budžetskih sredstava.
„Pitam se da li je država svesna da jedan službenik Glogovca (smešten u zakupljenim prostorijama u Gračanici) godišnje košta, ne računajući plaćanje zakupa prostora od stotinak kvadrata, oko 10.000 evra, a njegov posao se sastoji u izdavanju mesečno jedne ili dve potvrde. Paradoks je”, veli on, „da prema evidenciji sindikata više od 50 odsto sa spiskova zaposlenih već godinama ne živi niti radi na Kosmetu. Sve su prodali ali su se prijavili kao navodni povratnici na adresama prijatelja ili rođaka i tako ostvaruju dvesta odsto uvećane plate, i uz to sa nazovigazdama dele izmišljene kirije koje knjiže u proseku od 250 do 1.000 evra”.
Novoizabrani ministar za KiM Goran Bogdanović tvrdi da neće dozvoliti nenamensko trošenje budžetskih sredstava. „Pooštrićemo kontrolu. Nećemo tolerisati dvojni radni odnos”, kaže Bogdanović, od koga je grupa od 24 građana iz Gračanice tražila da ispuni predizborno obećanje.
Priča za sebe su lekari, farmaceuti, doktori nauka - redovni predavači na univerzitetima po Srbiji, njih više od hiljadu, angažovani da srpske pacijente desetak dana u mesecu smenski leče, a učenike i studente obučavaju po Bolonji. „Uspeli su da uvere bivšeg ministra Zorana Lončara da se nastava navodno redovno izvodi u nepostojećim odeljenjima fakulteta ili viših škola u Ranilugu, Šilovu i Gračanici. Za svoj trud primaju astronomske plate koje se kreću od 1.500 do više hiljada evra.
Na spisku korisnika budžeta Srbije nalazi se i sedam od ukupno deset srpskih poslanika u ”Skupštini Republike Kosovo„, ministar za povratak i zajednice u Vladi Kosova, sa dvadesetak saradnika; stotinak radnika zaposlenih u kosovskim opštinama i institucijama lokalnog nivoa, desetak aktivnih oficira Kosovskog zaštitnog korpusa i oko 1.200 zaposlenih u misijama UN, OEBS, EU, MKCK, UNHCR…
- Budžetska inspekcija i inspektori za privredni kriminal ne bi smeli da izlaze sa Kosova i Metohije, uz uslov da sa ”zlatnih spiskova„ skinu nekoliko desetina poreskih izvršilaca, tržišnih, sanitarnih, finansijskih, ekoloških, zdravstvenih i inspektora rada koji u ime države Srbije sprovode kontrolu rada nepostojećih javnih službi i ustanova - kaže Nebojša Perić.
Povratnici
Prema zvaničnim podacima UNHCR-a, na Kosmet se u proteklih devet godina vratilo oko 17.000 Srba. Od tog broja, prema istom izvoru, više od 80 odsto su penzioneri koji su se prijavili na neku od adresa u srpskim sredinama, kako bi uz redovnu penziju koju ostvaruju u Srbiji primali po 42 evra penzije koju isplaćuje kosovski budžet.

Domaćica kao savetnik
Nedodirljivi i van svake vrste kontrole koordinatori su uzajamno jedan drugog ispomagali. Supruga jednog od njih, inače večita domaćica, angažovana je kao visoki savetnik koordinatora opštine Klina. Na spisku opštine Uroševac nalazi se četvoro ”mladih socijalista„ sa stalnim mestom boravka u Nišu. ”U pitanju su deca ‘zaslužnih’ bivših visokih funkcionera pokrajinskog SPS.„ Na platnom spisku opštine Priština, na preporuku Velimira Ilića i Zorana Rajčića, stavljeno je dvadesetak imena članova Nove Srbije, nastanjenih na području Nišavskog okruga, kao i supruge članova Koordinacionog centra iako su Prištinu napustile krajem marta 1999. godine.

Karadžić ukrao milione maraka

Radovan Karadžić nije prvi put u zatvorskoj ćeliji. Osim ratnih zločina koje mu na dušu stavlja međunarodna zajednica, bivši lider bosanskih Srba prethodnih decenija već je boravio po zatvorima i zbog malverzacija, prevara, a pripisivan mu je i nestanak miliona tadašnjih nemačkih maraka.
Tako je godine 1984, osam godina pre rata u Bosni, optužen je da je državnim novcem sagradio vikendicu na Palama, 1. novembra je priveden u sarajevski istražni zatvor i pušten je posle jedanaest meseci. Naredne godine, 26. septembra, osuđen je na tri godine zatvora zbog pronevere i prevare, ali kaznu nije odslužio.
Posle rata u Bosni i izricanja haške optužnice, a na početku svog dvanaestogodišnjeg skrivanja u proleće 1997. godine pripisivano mu je da je u torbi, iz trezora Narodne banke Republike Srpske, odneo je 36 miliona maraka.
„Postoje dokumenti da je Karadžić odneo 36 miliona maraka. Prvo je iz trezora odneo apoene u vrednosti od 28 miliona maraka, a drugom prilikom još osam. Tada je već bio smenjen i krio se od ruke međunarodne pravde”, izjavio je premijer Republike Srpske Milorad Dodik 2005. godine, u jeku potrage za jednim od najtraženijih haških begunaca. Izjavu premijera Dodika mogao je da čuje i sam Karadžić jer je tada već živeo ugodnim životom u Beogradu pod imenom Dragan Dabić i počinjao sa učenjem bioenergije u školi Mine Minića.

Nehuman i neodgovoran
Za ime Radovana Karadžića, osim ratnih zločina i ove finansijske malverzacije, vezuje se i nehumanost i neodgovornost. Biljana Plavšić, potpredsednik RS u vreme kada je Karadžić bio predsednik i predsednik RS posle povlačenja Radovana Karadžića (1996-1998), koja je trenutno u zatvoru u Švedskoj posle priznavanja krivice pred Haškim sudom (optužena za genocid, zločin protiv čovečnosti, kršenja Zakona i običaja rata), u svojoj knjizi „Svedočim”, napisanoj u zatvoru, optužila je Karadžića za prevaru, nehumanost i neodgovornost i da je rat koristio za lično bogaćenje.
Plavšićka u knjizi navodi da je u predvečerje rata u Bosni rukovodstvo Srpske demokratske stranke više brinulo o novcu nego o ljudima. „Pohlepa je bila prisutna već na prvom zasedanju Skupštine srpskog naroda BiH 1991, kada se u pauzi zasedanja tražilo da SDS uloži devize za otkup hotela ‘Holidej in’. Sa rasplamsavanjem rata, sve više se priča o švercu”, navela je u knjizi.
- Kada sam pitala Karadžića da mi protumači papir, reče da od nečega stranka mora živeti. Ako sam u nekom pogledu idealista, ipak nisam izgubila smisao za realnost da se od nečeg mora živeti. Ali zar ovaj događaj, srpska Skupština, ne zaslužuje posebno poštovanje? Zašto se sa zahtevom za pare nije moglo pričekati još koji dan? Već tada je pohlepa bila prisutna. Tih dana se pričalo o sumnjivim poslovima Ljiljane Karadžić i Miroslava Toholja oko kioska lista „Javnost”. Odbijala sam da to slušam. Mislila sam, što bi se supruga predsednika petljala u nečiste poslove. Kasnije, kako je vreme proticalo, uverila sam se da upravo ona ima afinitet prema nezarađenom novcu - napisala je Plavšićka.
- Uveliko se pričalo o švercu, ali ja to odbijam, ne mogu da verujem da se to prakticira uz blagoslov Radovana i Mome (Krajišnika) i da oni dele dobit. Bilo mi je jasno da su po uzoru na komunističko rukovodstvo pribavili sebi sve privilegije jer je to karakteristika svih skorojevića, a takvi su oni, ali ne prihvatam da se bave švercom u ratnim vremenima. Kakvi su to ljudi? Pa to nisu Srbi i ja u to ne mogu poverovati. I dok se ja nadam da Radovan i Momo nisu upleteni u to, na moje pitanje Radovan odgovara: „Treba od nečeg živeti!” Isti odgovor kao i pre rata, kada je bio hotel „Holidej in”. A šta je sa nesretnim narodom, i on mora da živi, ja ih pitam, a Radovan kaže svoju omiljenu uzrečicu: „Neka narod ide u p... m...” - svedoči Plavšićka.
- Jedna žena drži u naručju bebicu i kuka, udara se po grudima, jer je na putu koji je prešla izgubila devojčicu od devet godina. Ovo je samo jedna od priča, a svako od njih koji beže pred neprijateljem ima svoju i svaka je gora od one prethodne. Na povratku sa Sokoca u bašti vidim Radovana i njegovu suprugu, upravo su ručali. Ja mu referišem o zbivanjima na Sokocu i o jadnim goraždanskim izbeglicama. Nakon deset minuta njegova supruga Ljilja traži da odmah krenu jer ona to ne može slušati, a osim toga im se žuri. Radovan pođe za njom, ne upitavši ništa, ne prozborivši nijednu reč. Tako je to bilo tada i, nažalost, ponoviće se još više puta za vreme rata - napisala je Plavšićka.
Uvek je bila prisutna nezainteresovanost za ljudsku muku ili ne samo to nego Radovan daje do znanja da neće dozvoliti da ga neko optereti tuđom tragedijom.

Gde su pare dijaspore
- Radovan i Momo (Krajišnik) raspolagali su velikim novcem koji nije njihovo vlasništvo. Obojica, ali i Koljević, bili su tada u kontaktu sa našom dijasporom. Upravo negde u avgustu dođe jedan naš čovek iz Švajcarske, zatekla sam ga kod Krajišnika. Čovek je doneo spisak imena Srba koji su dolazili u različitim vremenskim razmacima u posetu našim ljudima u Švajcarsku. Često su po njima slali novac u otadžbinu da pomognu stranku ili za neku namensku potrebu. To je bio dugačak spisak onih koji su preuzeli novac i svojim potpisom to potvrdili i nema sumnje da su taj novac predali da se namenski potroši. Sve je bilo jasno i regularno do jednog, najvećeg novčanog iznosa, koji je preuzeo Radovan Karadžić, a odbio je da potpiše, još ih je izgrdio kako mogu od predsednika da traže potpis...
- Da mu je to bila navika i praksa pokazao je još jedan slučaj, kojem sam takođe bila svedok. Mislim da je to bilo 1994. godine u Bijeljini, gde je održan sastanak humanitaraca, te su se okupili predstavnici mnogih humanitarnih organizacija iz dijaspore.
Među njima i Mićo Kojić iz Frankfurta, čestiti i vrlo požrtvovan čovek. Ja nisam prisustvovala sastanku humanitaraca u Bijeljini, a Radovan jeste. Dan posle sastanka došao je Mićo Kojić u moj kabinet zabrinut, moli da mu pomognem i objašnjava da je u Bijeljini dao 150.000 nemačkih maraka Radovanu i pripremio je potvrdu da mu potpiše. Ovaj je uzeo pare i rekao da on ne daje potpise na potvrdu... Inače mi je Mićo rekao da mu je poznat Radovanov manir, razgovara dugo sa ljudima, ali kad primi novac, odmah prekida razgovar sa obrazloženjem da mu se žuri. Radovan Karadžić je iznad svega voleo novac, ali onaj do kojeg se dođe na lak način. Na ovu temu ima mnogo sličnih priča, ali ja ovde govorim o onome o čemu mogu svedočiti - napisala je Biljana Plavšić.

Yves Bataille - Interview

Intervju vodila Biljana Živković

- Od ranih devedesetih godina, Vi kao vrstan francuski istoricar, geopoliticar, ali i nepokolebljivi borac za prava malih ugnjetenih naroda, interesujete se za srpski problem i javno u vasoj državi istupate u odbranu već satanizovanog u svetu, srpskog naroda. Zašto ste branili Srbe ?
* To pitanje mi često postavljaju. Jugoslaviju sam upoznao 1970. godine kada sam sa roditeljima putovao ka Grckoj ili Turskoj. Zemlju sam upoznao u povratku, preko Dalmacije i Crne Gore. Isli smo od Rijeke , odnosno Fjumea, spavali u Sibeniku kod mestana, a zatim posetili Dubrovnik i Kotorski zaliv. Secam se da smo na Cetinje stigli usred noći Bilo je leto, a ulice su bile pune ljudi. Noc smo proveli u jednom starom hotelu sa vrlo visokim plafonom. Sutradan smo nastavili ka Srbiji prolazeci kroz Sandzak, odnosno Rasku. Put je bio uzasno los i pun guste prasine. Najzad smo stigli u tadasnje Titovo Uzice, a zatim u Beograd gde smo spavali u hotelu Balkan, koji još uvek postoji, kako vidim i renoviran je.
Iako ja u to vreme nisam bas najbolje razlikovao nacije i nacionalitarnosti, secam se samo da sam se na celom tom prostoru bivše Jugoslavije, najbolje osecao u Crnoj Gori i Srbiji. Ja i danas smatram da ste vi potpuno jedan isti narod u Srbiji i Crnoj Gori. U Dalmaciji se ne secam nikakvih kontakata sa Hrvatima. Ali, kako smo se priblizavali pravoslavnima, gostoprimstvo, ljubaznost i toplina su bili sve veci. Ja u sali često kažem da sam u nekom bivšem zivotu bio Srbin.
To je bilo dalekih sedamdesetih godina. A mnogo posle toga , 1990. godine u Parizu, već sam uveliko pisao o geopolitickim temama. Zauzeo sam odmah poziciju u odbranu Srba. Prvo zato što sam kao istoricar poznavao istoriju čitavog Balkana, a naročito istoriju Srbije i sto sam poznavao ono sto mi zovemo istorijske konstante bez kojih se ništa ne može razumeti. Po svim kriterijumima koje sam znao, shvatio sam odmah da su Srbi , po ko zna koji put u istoriji, nepravedno napadnuti. Na mene politicka opredeljenja drugih ljudi, mode, trendovi, konformizmi , propagande ili cenzure i zabrane, nisu nikada uticale. Svi kasniji dogadjaji u Srbiji i na Balkanu, samo su potvrdili moju analizu.
- Svih ratnih godina odlazite, posecujete Srbe u Bosni, dajete im podrsku i nosite pomoć.U toku bombardovanja Srbije 1999. godine odbili ste poziv francuske ambasade u Beogradu da napustite Srbiju i ostali ste poznati u srpskom narodu, jer ste sve vreme delili sudbinu našeg naroda. Bili ste na mostovima, rusevinama, velikim protestima. Dovodili ste vase uticajne prijatelje iz celog sveta kako bi sagledali svu nasu tragediju .
* Ne mislim da sam učinio nešto posebno, to je za mene bila prosto moralna obaveza. Tog 24. marta 1999. bio sam u Beogradu i naravno da sam odbio da napustim grad pred bombardovanje. Rekao sam sebi: nećeš valjda da odes sada kada NATO bombarduje tvoje prijatelje. Ostao sam da bih svedocio. A secam se i jedne tragikomicne situacije iz toga vremena. Videvsi da francuska ambasada maltretira sve vase ljude koji od rane zore po hladnom vremenu stoje ispred kapije u kilometarskom redu cekajuci za vizu, dok ambasada i konzulat ne otvaraju vrata, smucilo mi se sve to i posao sam sa druge strane da bih usao na sluzbeni ulaz ambasade. Usao sam, posvadjao se sa mojim sunarodnicima braneci Srbe, rekao im da je nehumano to što rade sa vasim ljudima. Ili neka im daju vize, ili neka im kažu da se razidju. Zalupio sam vrata pred francuskim funkcionerima, razisao se s njima.. Ambasadu sam napustio izlazeci na suprotni izlaz, upravo gde je bio dugacak red srpskih radnika , ljut zbog svega i još pod utiskom svadje sa sluzbenicima ambasade. U tom trenutku, videvsi da imam kravatu i sako, prisla mi je jedna starija žena koja je cekala u redu i koja, naravno nije prisustvovala mojoj svadji sa Francuzima. Pitala me je: jeste li vi Francuz ? Odgovorio sam da jesam, a ona se zaletela i iz sve snage pljunula mi u lice.
Bilo mi je teško, ali sam udahnuo duboko, smogao snage i rekao joj : ”U pravu ste gospodjo„... Vrativsi se kuci toga dana, pomislih : s mojima sam se posvadjao, a Srbi su me pljunuli... Ali, ipak, negde u sebi bio sam srećan i još sam srećan zbog hrabre i zdrave reakcije te opravdano revoltirane žene u gomili ljudi koji su očajno i uzaludno cekali vizu za Zapad, ljudi koji su cekali dolazak Godoa.
Za vreme bombardovanja , u ulici Kneza Milosa gde sam stanovao, video sam rakete koje prolecu ka zgradi Vojske, na par desetina metara od mog prozora. Sva stakla na prozorima bila su odletela u vazduh, a komadici su mi jedne noćiraskrvarili ruku. Stavio sam na ranu malo sljivovice i tako je izlecio. Ponasanje vaseg naroda bilo je tih dana vise nego junacko. Osecala se odluka da se pruzi otpor i niko se nije plasio. Bio sam ponosan sto sam među vama. Svake noćisam izlazio na ulicu upravo iz revolta, onda kada bi pocinjali da gadjaju.
Kada sam se mnogo kasnije vratio u Pariz, na radiju sam često svedocio i opisivao divljastvo bombardovanja koje sam video i doziveo. Govorio sam im o kasetnim bombama, o tome kako su namerno gadjani civili, kako je glavni udar uvek bio tek kada bi se na ulice skupio jadni narod u velikom broju...Svedocio sam o svemu sto sam svojim ocima video...
- Odličan ste poznavalac istorija Rusije, Srbije, Balkana. Na Sorboni ste napisali rad ”Memorandum„ SANU, dokazujuci da u ”Memorandumu„ nema nikave srpske hegemonije, takođe ste napisali prilog odbrani dr Vojislava Seselja u Hagu, kao istoricar odbacujuci optuzbe na racun dr Seselja o hegemonicnom projektu ”Velika Srbija„.
* Tokom 1996. redigovao sam na Sorboni jedan rad iz istorije o sadrzaju Memoranduma SANU.
Taj dokument koji je napravljen pre raspada Jugoslavije, u zapadnoj stampi predstavljen je kao doktrinalna baza ”velikosrpskog nacionalizma„. Kada sam ga detaljno procitao , video sam da tu nema ni traga o onome zbog čega je napadan, buduci da je Memorandum predstavljao samo konstatovanje , sa srpske tacke gledista, stanja u kome se Jugoslavija nalazila te 1986. godine . Bio je to radni materijal koji je napravilo vise akademika zajedno, a ne samo Dobrica Cosic, kao što se na Zapadu govorilo. Akademik Mihajlo Markovic mi je kazao da je nedovrseni radni tekst ovog Memoranduma , po naredjenju sefa politicke policije Staneta Dolanca, ukraden iz fijoke Akademije nauka, jer je tadasnjim strukturama smetao. Oni nisu želeli da ih kadrovi iz drugih republika tadasnje Jugoslavije proglase za ”nacionaliste„ zbog tog pisanja srpskih istoricara.
Na zahtev tih istih struktura , tekst je zatim javno napadnut i vivisekciran u tadasnjim ”Vecernjim novostima„.
Ja sam o svemu napisao rad u kome sam zeleo da pokazem da su potpuno neopravdano u istu ravan stavljeni Islamska Deklaracija Alije Izetbegovica, Skretanje istorijske istine Franje Tudjmana i Memorandum SANU. Hteo sam takođe da pokazem da je sve sto je u Memorandumu bilo receno o uslovima zivota Srba na Kosovu, bilo tačno. Ono što se kasnije odigralo, sve nam je to , na zalost, potpuno potvrdilo.
Što se tiče mog teksta o izvesnom Tomicu, coveku koji je bio deo optuzbe protiv Vojislava Seselja, to je vezano za koncept Velike Srbije i srpski nacionalizam. Kao istoricar , vrlo dobro znam šta je koncept Velike Srbije znacio u istoimenoj knjizi profesora Sorbone Ernesta Denisa i hteo sam da pokazem da je ovaj hrvatsko-srpski autor Tomic, u istorijskom smislu najobičniji diletant koji ne zna osnovne pojmove, niti samu istoriju, a zeleo je da posluzi optuzbi Haskog suda. Njegov tekst pun je gresaka, ad hok geografskih i istorijskih karti, falsifikata... A cilj mu je bio samo to da pokaze da su Srbi kolektivno krivi i da je Seselj glavni krivac za rat u Jugoslaviji. Uzgred budi receno, taj tip pripada u Parizu krugu bivših crnogorskih separatista, zatim grupi oko Courrier des Balkans i International World and Peace Report (IWPR), jednoj nevladinoj organizaciji koju finansiraju Amerikanci. Ova moja odbrana srpske ideje stampana je u casopisu ”Srpska Slobodarska Misao„, a uvrscena je i u italijansku knjigu Borba za Kosovo (La Lotta per il Kosovo ) , koju sam pisao sa prijateljima iz internacionalne grupe ”Evrazia„. - U Srbiji ste , među prvima, govorili o pozadini i misiji tzv. nevladinih organizacija, americkim, dajuci podatke o njihovim finansiranju i podrivackoj delatnosti zemljama tranzicije. Koliko je to , po vasem mišljenju , pomoglo da se u Srbiji sagleda njihova uloga?
* Mislim da su Srbi najzad razumeli. Nisam jedini koji sam o tome još davno govorio, ali ljudi su u prvo vreme bili jako naivni. Od vremena demonstracija protiv Slobodana Milosevica, pa sve do danas, posmatrao sam te „nevladine organizacije”. Kada sam u Putinovoj Rusiji na jednom skupu prvi put o tome progovorio, video sam da je ruska državna televizija nekoliko puta reprizirala ono sto su neki od nas na skupu izjavili. Putin je to oko „nevladinih organizacija” shvatio pre nego politicari u Srbiji, ali danas je stvar ipak demistifikovana. Ja naravno, nisam kritikovao prave nevladine organizacije, nego sam razotkrio one koje su u stvari para-vladine ili potpuno vladine, jer rade za vasingtonsku administraciju. U Parizu sam sasvim slučajno jednoga dana pronasao knjigu americkog profesora Žene Sarpa „Civilizovani rat”, i shvatio da je to upravo ono sto sam ja gledao u Beogradu tih dana. Sve oranz revolucije u svetu imale su isti dekor: festivalska atmosfera rezirana kao u teatru, selekcija slika za zapadna medija, u kojima se lepota neke mlade devojke sa cvetom u ruci, uvek suprotstavlja opasnim i „zlim” braniocima države u uniformi. Ista takva recept-slika poslata je u zapadna medija iz Srbije, Gruzije, Ukrajine i Libana. U svojim pisanjima koja je stampao Institut Albert Ajnstajn, profesor Sarp udario je osnove te rezirane psiho-politicke metode državnih udara u zemljama koje nisu po volji Americi i njenim ratnim saveznicima. Za sve vreme rata niskog intenziteta protiv Federalne Republike Jugoslavije, nisam razumeo zašto ste bili dozvolili da se jedan Soros toliko razmase, da pare organizacija kao sto su National Endowment for Democracy (NED), National Democratic Institute i International Republičan Institute (IRI) čija je adresa u ulici Kneza Milosa 51, tačno preko puta USA ambasade, prodru svuda i korumpiraju sva vasa medija. Čak i Freedom House, koji je vodio bivši sef CIA James Woosley, ima kancelariju u Beogradu u ulici Kneginje Ljubice broj 14. Predvodjena neokonzervativcem Peterom Akermanom, ova organizacija je takođe bila iza svih napada na Rusiju povodom Cecenije. Putin je to odmah shvatio , a i Lukasenko. Sve ove iste mreze aktivne su ne samo na Balkanu, već i na prostoru Rusije i čitave Evroazije. Njihov glavni zadatak bio je pothranjivanje konflikata, drobljenje teritorija i instaliranje fantomskih vlada.
Takođe, tvorevina pod nazivom United States Institutes for Peace (USIP) bivšeg clana Nacionalnog Saveta bezbednosti Ricarda Solomona, finansirala je antisrpske aktivnosti izvesne Biserko i tzv Helsinškog odbora za prava coveka. 11. aprila u Parizu , aktivistkinja Kandic i Nosov sastaju se sa Kusnerovom asistentkinjom Rama Jade Zimet, verovatno da razrade još neki antisrpski projekat. Ako vas zanima ko su njihovi „donors partners”, samo idite na internet adresu http://www.yi.org.yu/donors.php, pa će vam biti jasno.
Godinama je „Internacionalna Krizna Grupa”, posredstvom izvesnog Dzemsa Lajona, iz samog centra Beograda radila protiv Srba. Tu grupu „za mir” osnovao je bivši americki ambasador u Turskoj , Morton Abramovic. A to je isti onaj covek koji je u svojstvu agenta obavestajne sluzbe Stejt departmenta sredinom 1980. godine isporucio 500 raketa Stinger avganistanskom teroristi po imenu Gulbuddin Hekmatyar (coveku nadredjenome Bin Ladenu) za obaranje ruskih aviona. Osnivac Međunarodne krizne grupe Abramovic je takođe 1998. i specijalni savetnik albanskih separatista UCK u Rambujeu. Među clanovima te međunarodne krizne grupe su svi vasi prijatelji : Wesley Clark, Joschka Fischer, George Soros i Marti Ahthisaari. Tu je još i Christine Ockrent, žena Bernara Kusnera.
Pre neki dan u jednoj emisiji na televiziji Kosava, rekao sam i ko su finansijeri Cesida, organizacije koja pretenduje da je nezavisna nevladina organizacija politicke sondaze. Samo neki od finansijera su : Fondations Rockefeller, Soros , USAID, itd.. Primecuje se da ova grupa još pre zatvaranja birackih mesta i pre zvanicne izborne Komisije javno objavljuje „pobednika” koji je po ukusu Americi i takvu brzu i netacnu informaciju munjevito pusta u „čitav svet”. Tehnika „exit polls” je ovde potpuno uobicajena. 11. maja je napravljena, na primer, namerna zbrka između „vodi” i „pobedjuje”, sto sve olaksava manevrisanja i postizborne ucene kojih ste i sami bili svedoci.
Potpuno isto radjeno je u Gruziji i Ukrajini.
Iako ovi organizmi pretenduju da su nezavisni, kada ih sve povezete , dobijete jednu dugu mrezu „proamerickih imperijalnih atlantista” koji monopolisticki odlucuju o sudbini svake zemlje.
Koliko su novostvorene zemlje slobodne , mozete videti po tome sto je udruzenje americkih pravnika vezanih za fondaciju Carnegie, PILG (Public Interest Law Group), nedavno napisalo Ustav za tzv. nezavisno Kosovo. U toj grupi pisaca kosovskog Ustava, nalazi se i jedan vas bivši funkcioner ministarstva spoljnih poslova, izvesni Vladimir Matic, danas americke nacionalnosti, koga sam na sličnom poslu zapazio čak i u dalekom Nagorno Karabahu. On danas u svojstvu nekog „profesora” vodi americke studente po Srbiji . Tog coveka koji je među piscima Ustava nezavisnog Kosova, docekao je u Beogradu u „Diplomatskoj akademiji” vas ambasador u Parizu , covek koji je bio u pregovarackom timu za Kosovo. Reklo bi se da vasi politicari, ili ni o cemu nisu obavesteni, ili su potpuno sizofreni.
Govorio sam , dakle, o laznim nevladinim organizacijama, jer smatram da drustva i države koje žele da opstanu , moraju od ovakvih organizama da se odbrane. U Belorusiji, u Rusiji i u Kini to su shvatili. Bivša staticka i troma birokratija Savezne Republike Jugoslavije nije protiv toga ništa preduzela, nego je čak dozvoljeno i stvaranje jednog tzv. amerièkog kulturnog centra u Pristini koji je obavio svoj rusilacki posao. Nedavno ste takav isti kulturni centar dobili i u Novom Pazaru, ali sada je već kasno da se sirenje tako nečega spreči. Ne treba se onda cuditi sto svuda imate probleme sa separatistima. Od 2000, godine, vi ste fakticki u svemu vodjeni spolja. Čak i obnova Doma Omladine u Beogradu, pod simbolom je USAID grupe, iste te grupe koja već godinama gadja vasu stampu i medija. Jasno je da onaj ko drzi stampu, upravlja javnim mnjenjem, a onaj ko drzi omladinu, drzi u svojim rukama buducnost zemlje.
- Koliko je, prema vasem mišljenju sadasnja Srbija uspela da probije medijsku blokadu u svetu i koji su uzroci, razlozi , da vodece zapadne zemlje poslednjih 18 godina sistematski i uporno nastoje da geopoliticki prekomponuju i razdrobe prostor na kojem žive Srbi ?
* O Srbiji se poslednjih godina zaista dosta govorilo. Naročito se govorilo loše, ali to je kod nekih ljudi stvorilo upravo obrnutu reakciju. Ovo je psiholosko pravilo svake propagande : govoriti o nečemu ili dobro ili loše, samo ne cutati, jer je najgore ignorisanje. Slobodan Milosevic je već bio okrenuo javno mnjenje na Zapadu, jer je svet bio zapanjen srpskim otporom. A onda je potpisao Kumanovski sporazum. To je dalje pomoglo NATO paktu da okupira Kosovo. Pitanje koje se i danas postavlja je : kako podrzati i braniti Srbe ako se sami ne brane?
Nesreca koju ste vi pretrpeli u svim godinama crne propagande protiv vas, na zalost, i danas se oseca. Prva dostojanstvena vlada koja se oformi u Beogradu prvo bi morala da trazi placanje odstete za moralnu i fizicku stetu koju vam je NATO vojni savez naneo zajedno sa dugogodisnjim embargom. Nikakvim „partnerskim programima” se to ne može nadoknaditi.
Srbija je jedina država na prostoru bivše Jugoslavije koja po istorijskoj francuskoj skoli ima istorijsku realnost i legitimitet. Ostali entiteti na ovom prostoru sada su postali države, ali oni su u stvari i dalje entiteti koji samo glume vestacku nezavisnost. Slovenacki entitet je na neki način smanjena Austrija druge kategorije, zagrebacki entitet je letnja plaza za nemacke turiste, bosanski entitet je tajanstvena slagalica koja nikada neće pronaći jedinstvo, entitet FYROM (odnosno Makedonija) je zapravo regija bez imena, podeljena na dva dela, crnogorski entitet je samo karta protiv Srbije, a kosovski entitet je eksplozivna naprava podeljena na NATO s jedne strane i albansku mafiju s druge. Potpuno je jasno zašto je tzv. internacionalna zajednica, koju cine Anglosaksonci i Austro-nemci navalila na Srbe. Danas vas čak i novostvorena hrvatska država tuzi za genocid, a nije odgovarala za genocid pocinjen nad vama 1941.
Srbi su jedini koji su predstavljali nešto stvarno i istorijsko na Balkanu i jedini koji su mogli su da imaju ozbiljni politicki projekat. Ali, posle raspada Sovjetskog Saveza i posle ujedinjenja Nemacke, Srbija je smetala prolazu novih osvajaca, i napad na nju bio je neminovan. Pitali ste me zašto sam još u početku rata branio Srbe. Upravo zbog svega ovoga. To mi u istoriji zovemo „istorijske konstante”. - Clan ste Srpsko-evropskog Antiglobalistickog pokreta SEDEP sa sedistem u Francuskoj, organizator grupe italijanskih antiglobalista koji su značajno pomogli manastir Sv. Arhangele i ne zaustavljate se u vasoj nezadrzivoj podrsci srpskom narodu. Ko su u Evropi danasnji antiglobalisti ?
* Danasnji antiglobalisti su svi oni koji ispred politickog polozaja, novca, individualnog interesa, interesa grupa i partija, trgovackog ineteresa i interesa banaka, stavljaju, odnosno brane interes svoga naroda, nacije ili opsti interes. To su svi oni koji brane relativnu nezavisnost država, naspram internacionalnih organizama koje drže Atlantisti i njihov monopol. To su svi oni koji se bore za radjanje ili oporavljanje multipolarnog sveta. Svi koji ne žele da njihov narod, kultura i tradicija nestanu u amneziji kapitalistickog bazara. To su oni koji odbijaju da im narod i država budu jevtina kolonija Sjedinjenih Americkih Država. To su oni koji su sacuvali secanje i koji će pobediti jer imaju najduže pamcenje, kako bi rekao Nice.
To su slobodni ljudi, koji politiku ne shvataju kao naredjenja fizicki jaèeg.
Najzad, to su ljudi koji vide socijalne nepravde i neravnomernu raspodelu bogatstva na čitavoj planeti.
Ja toj velikoj porodici antiglobalista pripadam.
- Srpska vojska, a vojska je kljucni faktor u odbraani svake države, dozivela je reformu, kojom ocigledno nisu zadovoljne ni patriotske opcije u zemlji, ali ni gradjani. Kakav je vas stav ?
* Danasnja srpska vojska reducirana je na NATO-format, jer ona nije projektovana da brani Srbiju, već da ucestvuje u agresivnim americkim i zapadnim ratovima. Projektovana je da bude jevtina vojska placenika u milosti americkih generala. Svaki lokalni sef takve kolonijalne pesadije , samo je izdajnik srpskih interesa i sluga Sultana u Vasingtonu, ili njegovog Vezira u Briselu. Potrebno je da obnovite narodnu vojsku koja će za vas biti jevtinija nego obaveza da kupujete zastarelo americko naoruzanje.
- Po svoj prilici, posle nedavnih izbora Srbiju cekaju velika iskušenja, mogući su politicki diplomatski i vojni pritisci sa strane, kako bi velike sile realizovale ono sto su naumile. Da li se slazete i kakva bi prema vasem mišljenju trebalo da bude strategija Srbije u buducnosti, kako bi se Kosovo i Metohija povratili? Šta ciniti ?
* Najpre , vase institucije su potpuno neodgovarajuce. Vasa vlada do sada je zavisila od feudalne partijske podele vlasti i nije mogla ni da ima nikakvo jedinstvo.
Izborni sistem daje ogromna prava manjinama (čak vise nego u Evropi) koje često nisu prijateljske. Vladajuca vecina balansira na ceni za koju se prodaju poslanici koji idu tamo gde im se ponudi vise. Birate i izlazite na izbore beskrajno, a to biranje ne daje nikakav rezultat. Upravo ta situacija je i proizvela haos koji danas, posle 11. maja, gledate. U tom haosu drugorazredni politicari igraju glavne uloge i sprečavaju obrazovanje parlamentarne vecine koja bi bila manje losa nego prethodna. Velika partija kao sto je Srpska radikalna stranka zaustavljena je narcisizmom malih zaba drugih partija, koje bi da postanu volovi, kako kaže jedna francuska poslovica. Partije zbog cijih je sukoba izbio 5. oktobar, sada za pare hoće da sklope savez. Glasati u takvim uslovima ne vodi vas ničemu. Patriote će u toj logici stvari uvek biti nadglasani.
Izborna kampanja i izbori bacili su u drugi plan sustinsko pitanje Kosova. Tragedija je zamenjena komedijom, a nacionalno pitanje trivijalnostima tipa ko koje mesto hoće da zauzme, koji resor da prisvoji, ili gde da postane ambasador. Beskrajne parlamentarne kalkulatorske igre kada je zemlja ugrozena su jalove . Legalisticki konformizam pravi istu grešku koju je nekada pravio Milosevic: ponasate se kao da je sve normalno i igrate se beskrajnih smesnih izbora u trenutku dok vam je zemlja napadnuta i okupirana.
Bile su pocele prave ulične narodne demonstracije za Kosovo, a onda su se bez ikakvog objašnjenja (u stvari bez cilja), prekinule. Zašto niste nastavili demonstracije ispred americke ambasade? Svaka ljudska akcija nosi rizik, ali treba živeti s njim. Trebalo je da svuda organizujete ljude koji će okupirati vitalne centre, da proglasite kraj pobedjenih politicara koji neće da se sklone s vlasti, a zatim da obrazujete Konstitutivnu skupstinu i obnovite narodnu vojsku. Nije dovoljno biti rodoljub samo u toku izbora i izborne kampanje. Treba biti u visini istorijskog trenutka i znati šta se čini u legalistickom haosu u kakvom ste danas.
Sefovi omladinskih patriotskih pokreta su dobri momci, ali ne poznaju dovoljno tehnike agitacije, propagande i delovanja na mase. Nije dovoljno samo secati se heroja iz proslosti, jer svaki dan danasnjice nosi svoje heroje.
Obrazujte opstenarodni oslobodilacki i socijalni pokret koji će delovati i van Parlamenta. Nastankom Parlamenta , ne iscrpljuju se svi nacini ljudske politicke borbe, pogotovo u drustvu koje je korumpirano kao vase. Vama je danas potrebna prava nacionalna avangarda koja će izvesti drustvenu, socijalnu i kontinentalnu revoluciju.

Модерно робље са уговором о раду

Сведочанства о непријављеним радницима, шиканирању на послу, издавању умрлица свакоме ко пређе педесету, отпуштању жена које остану у другом стању, незаконитом давању отказа представљају књигу утисака о сумраку радничких права у српској транзицији која се жанровски може сврстати у хорор комедију. Послодавци, наиме, умиру од смеха, а запослени, то су они срећници који су уопште добили посао, умиру од страха да га не изгубе.
Ако су тајкуни, или угледни бизнисмени, по природи ствари, погодни за преговарање таман као Џон Готи, коме засузе очи кад га његови момци смарају да им уплаћује стаж, топли оброк, регрес и маркицу за превоз, велика акционарска друштва и стране компаније постигле су задивљујућу вештину да корпоративним новоговором увере службенике како је врхунац животне радости кад тај исти живот преселиш у компанију, без додатка за прековремени рад. Ти кажеш: „Долазим раном зором и одлазим пре поноћи”, а они ти одговарају: „Немаш стратешку визију, ниси лојалан компанији и хоћеш одмах паре”.
Ако солидно плаћени менаџер средње категорије у преговорима са агентима за људске ресурсе мултинационалне корпорације почне да муца својим речима, како да тек своја права гласно затраже раднице за разбојем у Брусу, којима романтични директор конфекције не дозвољава да иду у тоалет јер ваљда могу да се стисну 12 сати поред разбоја. Нажалост, не постоји СОС телефон инспекције рада, јер био би затрпан позивима, као хитна помоћ прошле недеље. Једна жена је полагала психо-тест за рад на пумпи, па је открила да је кандидат за Менсу, али не и довољно паметна да точи бензин. Превалила је тридесету и мали шеик из провинције јој је препоручио да затражи пензију.
У синдикалним централама, организацијама нешто мање утицајним од удружења за заштиту биосфере, сведоче да се по приватним фирмама синдикалне подружнице оснивају у највећој тајности и тек онда, кад добију контуре тајног друштва, пријављују директору. Онда, по правилу, директор купи синдикат и књижи га као потрошни материјал, па се запослени у оваквом систему осећају једнако заштићено као Јозеф К. кога одводе у последњу шетњу.
Радник обезбеђења прича ми да чува једну београдску банку 260 радних сати месечно за 19.000 динара. Према српском транзиционом календару, његов месец има 32,5 дана, ако би имао осмочасовно радно време. Ипак, не сме да се жали газди фирме што су његова права из радног односа идентична Кунта Кинтеу који с власником плантаже преговара о слободном викенду без ланаца.
Политика према запосленима једног од јунака српског дивљег капитализма, оног што је првобитни капитал акумулирао у Сурчину, већ је ушла у легенду. Он своје раднике без проблема из једне фабрике премешта у другу, педесетак километара даље, тек да им пренесе поруку да је боље да сами дају отказ, него да их лично он отпушта, што осим духовног може да изазове и физички бол. Постоје и они софистицирани, зову их јапији, који вам саставе такав уговор о раду да схватите како сте се својим потписом добровољно учланили у касту модерног робља које, за утеху, ипак спава код куће.
Могу ли Срби макар да олабаве своје окове? После 5. октобра, шанса је пропуштена јер је држава чинила све да заштити интересе крупног капитала који је финансирао политичке партије. У том систему спојених судова политике и велике лове, интереси запослених су исцурили у канализацију неолиберализма, а сваки раднички бунт био је немогућ.
Почетак рада нове владе је нова прилика да радна снага изврши притисак на владајућу коалицију и убеди их да се у Европу не путује са уверењем да бриселско царство још живи у епохи Чарлса Дикенса. Французи су, рецимо, хтели да запале Париз и Саркозија претворе у вешалицу, а Карлу Бруни у Марију Антоанету када је намеравао да продужи седмочасовно радно време и, као друг Маркс, предложи поданицима осам сати рада.
Живахни Кркобабић је живи доказ како једна маргинална странка може да оживи пензионере, а то што социјално одговорни Тадић звиждуће „Интернационалу” и када Папандреу није присутан, не говори толико о његовом музичком укусу, већ свести да је сазрело време за нови пакт између државе и радника и стварања друштва у којем се можда неће умирати од среће као у Данској, али ће се барем пристојније живети.

Александар Апостоловски

Saberi se Srbijo!

Bas pred Uskrs, u Londonu, jedan diplomata koji nas dobro poznaje zapitao je svoje goste iz Srbije: Da li je vama tamo jasno da Srbija može i da nestane kao država, ukoliko nastavite da se međusobno svadjate? Prosto je neverovatno da ne mozete da se slozite oko elementarnih pitanja sopstvenog opstanka. Kako ćete se onda odbraniti? Deo po deo zemlje će se odvajati. I? Pa niko u svetu neće primetiti da vas nema, ionako nigde vise de fakto niste prisutni, izuzev Haga.
Šta ovaj zabrinuti diplomata nije znao dok je ovako glasno razmišljao?
Mi već dugo uspevamo da živimo od danas do sutra. Ne pitamo se šta će biti, jer će biti kako Bog kaže i onako koliko sreće imamo. I za nas vecite optimiste ovo danas nema nikakve veze sa onim što je bilo, jer je bilo kako je Bog hteo, i poznato je da nas nije uvek sreća sluzila, pri tom su nas svi pomalo mrzeli, i Svabo i Madjar i Rus, pa siledzija Amer, i one kurve Englezi, prevrtljivi Francuzi...
A šta bi bilo da nas ne mrzi da mislimo na sutra i kada ne bismo odmah zaboravljali ono sto je bilo juče?
Shvatili bismo da godinama živimo u državnim provizorijumima. Da iz njih ne izlazimo.
I da Srbija nije resila, i još ne resava, svoje državno pitanje, ona je samo putovala, i još putuje, kroz istoriju kako su je nosile, i još je nose, razne struje.
I kada bismo hteli da gledamo, šta bismo videli?
Da je Berlinski kongres odobrio Knezevinu Srbiju. Jer velike sile su pocele da izbacuju Tursku sa Balkana, a Austro-Ugarska je dobila Bosnu. Da je u Versaju kralju Aleksandru
poklonjena Jugoslavija. Jer je trebalo upokojiti Austro-Ugarsku. Da je na Jalti priznata Titova FNRJ. Jer je Istoku i Zapadu trebala tampon zona. Da je sa rusenjem Berlinskog zida srusena i SFRJ. Jer je Nemacka tako htela, a Americi je odgovaralo da se vrati u Evropu. Da ni danas Srbija nije, bez obzira sto svi mislimo da jeste, međunarodno priznata država. Jer su je sile odlozile u provizorijum državne zajednice SCG dok ne odluce šta će dalje.
Šta još gorenavedeni diplomata nije znao kada se cudio nad našim svadjama?
Srpski politicari se svadjaju još od Prvog srpskog ustanka. I sto su vise oslobadjali državu od Turaka te svadje su bile sve zesce. Srbi su plivali i davili se u okeanima spletki i intriga. Sve od onda pa do sutra.
Da li se zavrsavalo samo na svadjama?
Nije se zavrsavalo, niti se zavrsilo. Atentati, ubistva, trovanja.
Trovanja?
Bordzije bi mogle da zavide. Mnogi su se politicki protivnici naglo razboljevali i napustali ovaj svet a da pre toga nisu ozdravili.
Ali to ne piše u istorijskim udzbenicima?
Tek treba napisati istoriju nasilja i zločina u srpskoj politici, koja je surovo nalicje oficijelne, ideologizovane istorije.
Cemu ta podsecanja?
Ne bi nas iznenadilo ubistvo Djindjica, koje je dokaz da smo verni svojoj proslosti, mada je nismo svesni.
Ima li nade da se danasnje svadje prekinu i da Srbija jednostavno ne iscezne?
Ima. Novi svetski rat.
Znaci, dok se drugima ne smrkne, nama ne može da svane?
Do sada je tako bilo. Kada velike sile menjaju kartu sveta mi dobijemo državni provizorijum, koji u miru rasturamo svadjama.
Pa neka bude sto biti mora?
Ne mora.
Zašto?
Istorija je puna iznenadjenja.
Kako?
Onako kako pretpostavlja onaj diplomata u Londonu.
Sve sto zasluzi da nestane i mora da nestane.

Who Killed the Electric Car?

http://video.google.com.au/videoplay?docid=-7202740060236675590&q=who+killed+the+electric+car&ei=QrtPSNfgGqj0qgOI38S5DA

Злослутна реприза октобарске лакрдије!

ПИШЕ: Часлав М. Дамјановић
Део Први: ''Власт!''
Баш као октобра 1944. године... најезда на Власт!
Скупштина прорадила! Седница сазвана преконоћ! Без претходног састанка посланичких клубова! Посланици сазнали за седницу из медија! Није утврђен кворум! Са конференције Савета Европе посланици враћени у Београд специјалним авионом ''Фалкон'' - ваљда зато да не утичу на одлуке Савета о трговини српским органима!
Баш као октобра 1944. године безумљем Партијске руље доминира само једна заслепљеност - ''Власт'': ''Главни одбор овластиће врх странке да делегира први партијски ешалон у извршну власт!'' ''Власт у Србији је договорена!'' ''Не ради се о условљавању - ради се о формирању власти!'' Власт, Власт, Власт... заслепљени прозивају Народну скупштину ''парламентом''! Зато што је тако у ЕУ! Али и зато што уз ''парламент'' не иде ''архаичан'' прилепак ''народна''!

Прича прва: О прапорцима!
''Празан прапорац, који се котрља и од котрљања звечи.''
(''Фигуре од прашине и димa'', Владика Николај Велимировић, ''Мисли о добру и злу'')
Као давног октобра ''Власт'' добија нову дефиницију:
''Што год ткаш, везуј конце за Партију''!
Опозиција није употребила изразе одомаћене у српском народу - ''ЕУ-ропска унија'', нити ''Фарисејски Синедрион'' - али је млако доказивала ''да је седница сазвана мимо правила!'' Најчудније су Николићеве поруке привременом председавајућем Кркобабићу да је ''дозволио да буде увучен у нечасне радње'' и ''да је за ових петнаестак година колико ви нисте активни, Србија постала демократска земља!''
Србија постала демократска? Циљ најпопуларније електронске игрице зване ''Демо-Лакрдија'' је јагма за ''Власт''!
Нема у тој јагми ничег ''нечасног''!
Помамљене скупштинаре није расвестио ''Соко'' звани ''Фалкон'' - расвестио их је Чеда: ''прошли пут смо бирали председника парламента у пет ујутру, владу у поноћ! Нема смисла да од скупштине правимо хаос!'' (Извор: ''Фалкон растурио седницу'', Р.О. Екипа Новости, 24/О6/2008, 20:08:09)
Нема смисла, повикаше... и прекиде се лакрдија!
После седнице Оливер рече ''нема размимоилажења!'' Размимоилажење Оливер не примећује јер његово дубоко југоносталгичарско осећање демократије вређа чак и само постојање опозиције!
Лакрдија је настављена једног од следећих дана.
За председника Скупштине изабран:
Једини кандидат који је номинован!
Један једини кандидат! Кажем ја вама, другови... доказ живе и здраве, здравцате Демократије у Србији... баш као октобра 1944.
Изабрана је Славица Ђукић-Дејановић! (И. Ловрић, Нова влада за два дана)
Тадићево ''приопћење'' о ''новој влади'' најбоље је прокоментарисао Драго Ковачевић у свом ''блогу'': ''Тадић је саставио владу и на крају као шлаг на торту поставио мандатара. Ово је тако наопак систем да свака прича о Европи пада у воду... јер је елементарно антиевропска''.
Искрени Драго није у праву.
''Прича'' није о Европи - ''Прича'' је о узурпацији Европе.
Одговор Петра Шкундрића на питање како ће обављати дужност министра у ''Новој Власти'' најречитије доказује и узурпацију и истоветност са давним октобром:
''И многи други су се снашли, па зашто се не би снашао и један професор београдског универзитета''! (Новости)
Као и 1944. године, једна од дефиниција ''Нове Власти'' је ''Снаћи ћу се!'' Зато је одлуку о мандатору ''најприхватљивием најужем врху Партије'' - Партија ''препустила'' искључиво Тадићу!
Друга дефиниција ''Нове Власти'' такође је реприза давног октобра ''Све за Партију!''
Иако Данијел Цвијетичанин сматра да би његов досадашњи сарадник, нови премијер Мирко Цветковић ''био рационалнији у одлукама када би мање подлегао страначким и политичким притисцима'' - нови Премијер je одлучно за Партију:
''Није то понуда, па ти хоћеш или нећеш, већ се договара које је најбоље решење за спровођење проевропске политике!'' (''Ко је Мирко Цветковић, кандидат за премијера'', SveVesti.com Press 22.06.2008 10:01)

''Уништили смо домаће банке да би смо отворили простор за стране!''
Поново је друг ''Суперлатив'' карактеристика ''Нове Власти''!
Као некад, све што ''Власт'' чини - све је у суперлативу:
Премијер ''Мирко Цветковић рођен je 1950. године од оца Србољуба и мајке Стане у Зајечару, који је већ изнедрио једног српског премијера Николу Пашића!'' То је посебно наглашено. Похваљено је и да је почео као ''као Милан Панић''! Иначе, ''име је добио по деди, крагујевачком наставнику кога су Немци стрељали 20 октобра 1941. године током ''крваве бајке''! То каже мајка Стана. ''Не воли Мирко да се експонира'', иначе ''миран је и није за политичара'', сматра мајка, ''породица му је најважнија''.
''Сјајан је то човек и врло карактеран'', каже некадашњи професор Владимир. ''Али, увек је био миран, дискретан и ненаметљив, без икаквих претензија да се наметне другима, да доминира или да буде предводник. Једино што га је занимало јесу књига и знање.'' ''Никад није омашио славу код својих кумова у Зајечару, као и годишњицу матуре'', каже један од пријатеља, док други сматра да Мирку ''недостаје особина озбиљног државника''. (''Ко је Мирко Цветковић, кандидат за премијера'', SveVesti.com Press 22.06.2008 10:01)
Све српски, све часно, српска крвава бајка у суперлативу! А ипак... као да се помаља карактер којим царује типична скојевска инфериорност која налази свој ''израз'' једино у тоталној заслепљености Партијом? И заиста, у Мирковом ''периоду вођења државних финансија пореска управа се улењила и ревизорска функција је занемарена'', каже један од сарадника. ''Док је био директор Агенције за приватизацију, под притисцима експерата из Г 17 дозволио је да се ради обратно!'' каже Данијел Цвијетичанин и напомиње:
''Уништили смо домаће банке да би смо отворили простор за стране!'' (Исто)
Зато нас је Тадић и усрећио са Мирком, зар не?

Света Љубичица жива и здрава!
Не брините, другови... на супрот лакрдијашком изгравању демокртије ''Новој Власти'' ће дужну озбиљност и дужну одговорност дати ''социјалистички'', заправо комунистички ''кадрови који после 8 година ступају у извршну власт''! (И. Ловрић, ''Нова влада за два дана'') Баш зато је ЕУ ''одушевљено поздравила одлуку Социјалистичке партије Србије да се придружи проевропском блоку у формирању српске владе''! (''Цветковић премијер'', Н. Чалуковић, 27/06/2008, 20:28:17)
Уксликнимо зато ''Боже хвала да је Света Љубичица жива и здрава!'' - нико није од Удбе бољи да тка друштвену правду у ''Новој Власти'', и наравно... да је ''обезбеди'' и... контролише. Прирепак ЕУ успешно је проследио директиву на извршење - по кратком поступку: натраг у октобар!

Део други: Декларација о Помирењу!
''Демократска странка и Социјалистичка партија Србије потписаће Декларацију о политичком помирењу и о заједничкој одговорности у руковођењу Србијом у наредним годинама'', каже председник СПС-а Ивица Дачић. ''То је политички документ који се односи на заједничку одговорност остваривања визије Србије као целовите, демократске, економски и културно развијене и социјално одговорне државе'', пошто се после ''дугог низа година'' СПС и ДС данас ''налазе се на истој политичкој страни!'' (ДС и СПС следеће недеље потписују декларацију о помирењу, Танјуг, 16:39,www.politika/vesti/najnovije)
Декларацију ће потписати само СПС и ДС јер се, по Дачићевим речима, она односи само на међусобни однос двеју партија! Народ је као и некад - као и увек - искључен из ''Помирења''!
Раније, на Међународном конгресу Социјалиста у Лагонисију, у Грчкој, Борис Тадић је изјавио:
''Формираћемо нову владу у петак или можда у понедељак.'' Влада ће изградити ''Боље и уравнотеженије друштво!'' (Лагониси, Грчка, ''Председник Србије каже да ће нова влада можда бити оформљена на дан 4. јула'', РИА Новости, 01/07/08
Тадићев ''петак'' је 4. јули - Дан проглашења америчке Декларације независности! И заиста, иако тог дана није изгласана нова влада, на дан 4. јула, у председништву на ''Андрићевом венцу'', потписана је Декларација о Помирењу.
''Састанак је трајао око сат времена!''
Читавих 56 минута дуже од черчиловог потписа!
''Осим Тадића и Дачића присутвовали су Милутин Мркоњић, Жарко Обрадовић, Славица Ђукић-Дејановић, Јован Кркобабић и Драган Марковић Палма.'' (С.С. Ровчанин, ''Стубови нове власти'', 04/07/08
У односу на датум проглашења Декларације - нова председница Скупштине Славица Ђукић-Дејановић напунила је на дан 4. јула 57 година - на исти дан потписана Декларација о Помирењу - на исти дан Америка слави Декларацију независности - председница Парламента каже уз осмех:
''У свему тома има неке симболике!''
Осим халабуке симболике, потписивање Декларације одисало је и дужном озбиљношћу - на дан 4. јула поново је ''потврђено да је СПС припало место првог потпредсеника Владе који ће бити и министар полиције'', место ''потпредседника који ће бити задужен за рад, социјалну политику и друштвене делатности'', и да ће ''Социјалистима између осталих позиција припасти и - просвета! '' (Исто)
Пошто нема Декларација без Принципа, у истом свечаном, озбиљном и одговорном духу, типичном за комунисте, Дачић је осим других најавио и следеће ''Принципе'':
''Економски развој земље!''
''Запошљавање 200.000 људи!''
''Улагање око 5 милијарди евра у инфраструктуру!''
''Повећање пензија!'' (Исто)
Одговорно комунистички, Дачић је нагласио да Декларација ''није споразум о функцијама већ о политици коју ћемо водити, политици помирења и превазилажењу сукоба из прошлости'' (Исто), а Драган Марковић Палма је указао на мудрост принципијелности Декларације ''Ова влада трајаће пун мандат, јер није створена на интересима партија, већ на интересима Србије!'' (Исто)
Говорећи о ''Принципима'', Дачић је споменуо да ће - ''уз очување државног интереса'' - Социјалисти дићи руку у Скупштини за потписивање уговора о придруживању ЕУ али уз ''ограду'' да Србија ''тај документ третира као доказ свог територијалног интегритета!''
Јавности није разјашњењено значење ''ограде'' након што је споразум потписан! Нити мистификација како то да је споразум ''доказ'' ма каквог ''интегритета''!
У односу на Косово Тадић је у Лагонисију рекао:
''Намеравамо да бранимо суверенитет у односу на Косово. Али ћемо то учинити на европски начин, дипломатским путем а не агресијом!'' (Лагониси, Грчка, ''Председник Србије каже да ће нова влада можда бити оформљена на дан 4. јула'', РИА Новости, 01/07/08 А говорећи у Београду о ''Принципима'' Дачић је био још оштрији - ''Никада нећемо признати Косово и Метохију'' (С.С. Ровчанин, ''Стубови нове власти'', 04/07/08), што је приликом инаугурације поновио и Мирко звани ''Крвава бајка''.
Упркос забатрганости помпом историјског симболизма Декларације Помирења, поставља се просто питање:
Зашто би се Косово бранило на ''европски начин'' кад Косово није ни отето на ''европски начин''? Пошто Косово јесте отето на ''ЕУ начин'' - не дипломатским путем већ агресијом - и пошто не може да се брани ''агресијом'' јер је Тадић разоружао Србију - питање шта је то заправо ''европски начин'' - и шта ЕУ заправо представља? Ту интелектуалну недотупавност, као за пакост, продубио је сам Тадић: ''Тражићемо компромис, водићемо преговоре и тражити решење прихватљиво за обе стране.'' (Лагониси, Грчка, ''Председник Србије каже да ће нова влада можда бити оформљена на дан 4. јула'', РИА Новости, 01/07/08)
Које су то те Тадићеве ''стране''?
Да ли на пример компромис сa Стипом Месићем? Или је на пример једна од Тадићевих ''страна'' амерички генерал Весли Кларк, кога пуковник Дејвид Хекворт назива ''напарфемисаним принцом'', а који, по речима Џејмса Џатраса, не престаје да од себе прави будалу доказivawem да је личност на коју се ''рачуна''? Или чак... да ли је једна од тих Тадићевих ''страна'' на пример некаква Титова ''страна''? Јер, на крају крајева... ако је српски народ ишта научио од свог данашњег председника - то је да мора да итекако ''поштива'' ''страну'' напарфемисаних ''принчева''... jер, зар није Декларација баш о томе, о Помирењу принчева?
Међутим, као што је Рамуш Харадинај био ''ослобођен'' као директна провокација ЕУ Србима да им Косово није отето него да им - Косово не припрада, тако је данас ''ослобђен'' и други српски крвник, Насер Орић, као директна провокација међународне заједнице Србији - да јој Србија не припада! Према томе о којем то ''европском начину'', којем ''компромису'', и којем задовољењу које то ''друге стране'' говори Тадић?
У једном од многобројних ''блогова'', Драго Ковачевић каже о Декларацији: ''како другачије коалиција Тадић-Солана поносна на учинак 4. јула 2008. године може да захвали својим творцима ако не овим симболичним гестом - dankeschon America!''
Наравно, под ''симболичним гестом'' Драго сматра дизање Декларације о ''превазилажењу партијског сукоба из прошлости'' на ''историјски ниво'' америчке Декларације о независности! Зато што он под ''творцима'' коалиције Тадић-Солана сматра њихове послодавце!
Зато Драго с правом указује на стварну историјску перспективу њиховог ''учинка'' поређујући га са ''оном мелодијом из Тадићеве домовине Хрватске'', која нам је као чувена dankeschon ''свима позната'', и која је ''свирала даноћно 78 дана 1999. а и пре тога'' - ''а Срби и Србија мораће да причекају... да се боре за неке боље дане''. (''Неприродна укрштања'', Драго Ковачевић, Б92 Блог, 01/07/08)
Међутим, пошто је Драго један од ретких који схвата не само накарадност преваре него и њене стравичне историјске димензије - прирепак ЕУ поставља нам владу за рачун стварних закулисних манипулатора и назива је ''социјално одговорном'' - што је најобичнија лаж на супрот Коштуничиној такозваној ''националној влади'' - иако је такође несхватљиво састављати ''националну владу'' са комунистима - српски ''блогиста'' Драго долази до још једног фрапантног закључка:
''Пратећи ту нит и аеродром ће убудуће бити социјално одговоран'', каже Драго, а ''изговори и не трепну! Влада коју смислише не само као социјално одговорну него и као владу дуплих кључева у којој ће премијер и његов заменик - пази то -имати златни глас, у којој је стожерска странка ДС, а која нема ниједног министра из Ђинђићевог и Живковићевог вакта, као да није био ДС-ов кадар, више личи на групацију у походу на плен!''
После анализе Боже ''најевропејца'' Ђелића, кога би за ''свеца прогласили гледајући га како се претвара да је скрушен, смеран и солидаран'', Драго закључује да је ''ДС uber alles!'' (Исто)
Међутим, чињеница да нема никог од Ђинђићевих и ничег од Ђинђићевог у Тадићевој данашњој ЕУ-овој влади поставља питање не само како то да ми не схватамо шта нам ради Пета колана, већ и неодложност историјског увида у данашње здружење сарадника са окупатором усред наше Србије.

Део трећи: ЕУ-ове Авнојске заврзламе!
Читам напис ''Ав-нојевске заврзламе''. Ној је познат по сакривању главе у песак! И схватам колико су нам, упркос разлике у годинама, Авнојске заврзламе пресудне за схватање прошлости - зато да би схватили садашњост.
''Када се каже АВНОЈ - увек се мислило на његово славно Друго заседање, 29. новембра у Јајцу'', каже Радослав Петковић, ''датума који је касније проглашен за онај државни празник који је у Србији донедавно слављен. Нечег другог битног у вези с АВНОЈ-ем, руку на срце, није ни било.'' (Радослав Петковић ''Ав-нојевске заврзламе'', Блиц, 10/07/2007)
Чудно ми зашто Радослав назива ''славним'' Друго засједање! Да ли можда због нојеве главе, јер то је баш оно Засједање на којем је Николетина опалио главурдом о затарабљена врата а Ћопић о ћорку, али... руку на срце, јесте било много чега битног на том Засједању.
''Значај и значење овог заседања, тако су нас учили, а тако је и било, да је њиме почела нова фаза социјалистичке револуције са чувеном паролом ''нема повратка на старо''. (Исто) И ја бих све да закерам, да то није био никакав почетак никакве ''нове фазе'', али... нема везе. Пошто Радослав каже ''тако су нас учили, а тако је и било'', а пошто су и мене тако учили, али поготово зато што сам доцније и сам учио, да рекнем неку о томе како је било!
Руководство НОБ-а јесте ''преформулисало'' сарадњу са окупатором која се брат брату одвијала од самог почетка.
То се, међутим, догодило само - наизглед!
А уствари, здружени савезнички и нацистички манипулатори историје и мрзитељи Срба ''преформулисали'' су улогу браваревог антисрпског тероризма - најмили су га за свог диктатора послератне Југе! Сходно тој ''преформулацији'' здружена нацистичко-савезничка антисрпска расистичка завера од 1943. године диригује заснованост диктатуре будуће ''Власти''. То је исти овај међународни тероризам који данас духовно и бојно послушно наставља ЕУ. Наивистичка поставка да ''нема повратка на старо'' није уопште била есенцијална! На против, баш као и данас, и тада је била есенцијална терористичка антисрпска директива ''слаба Србија, јака... ЕУ''! А зарад војне победе над Србијом активирана је сарадња са усташама. У томе није уопште било проблема јер су Хрвати и онако већ били на челу не само штабова НОБ-а и већих јединица већ и већине политичких органа.
Оно што је Петковић учио под комунистима, да се ''борба више не води против окупатора'' већ да се ''превасходно води против свих непријатеља Револуције'' - нетачно је зато што су Срби и Србија маркирани на Засједању као основни ''непријатељ револуције'', а посебно Равна Гора и Равногорски покрет српског народа. А нетачно је и зато што исто као и данас у случају ЕУ, сваки непријатељ Срба је добродошао без обзира на његово нацистичко или фашистичко ''подријетло''. И најзад, нетачно је и зато што НОБ никад није био учесник стварног рата за победу над Нацизмом - као на пример Равна Гора - јер ни вођење тог рата, нити победа у том рату - није био циљ НОБ-a чак ни пре ступања у најамнички однос.
С друге стране, мора се истаћи да се велики број комуниста - углавном најнижег ранга - јесте жртвовао у борби против окупатора, и јесте веровао да су борба против окупатора и ослобођење земље Тићкетов циљ!
Преживели то верују и дан-данас. Иако... уопште нису свесни чињенице да од Другог засједања Авноја НОБ заправо више нема никакве везе са комунизмом који се од тада па надаље једноставно користи као налепница за тероризам и завођење неупућених - баш онако како се данас демократија истоветно користи као налепница за наставак тог истог антисрпског тероризма. Сви ти искрени комунисти били су жртве манипулације најужег руководства којем је циљ била послератна диктатура - по сваку цену и без обзира на коначни исход рата.
Не-схватање те манипулације и прикривање те фундаменталне лажи потопом измишљотина у односу на НОБ и Равну Гору је, може се слободно рећи, основни разлог послератног и данашњег пада Србије.
Поготово од Другог Засједања Авноја, уже руководство, послушно обављајући тајне директиве, трћи НОБ кроз огромне непотребне жртве и својих сопствених бораца, углавном Срба, и недужног живља, такође углавном српског, зато да би после рата дошло на Власт. Када се све то зна, тачан је Петковићев утисак да је ''АВНОЈ слављен мање као симбол некакве антиокупаторске борбе, већ као симбол социјалистичке револуције!'' (Исто)
Наравно и ''револуција'' и ''социјалистичка'', као и ''слобода народу'', ''смрт фашизму'' и ''братство и јединство'' су празне фразе, заправо буквалне лажи којима се прикрива стварна терористичка природа некадашње ''Власти'' баш као што се прикрива терористичка природа ЕУ-ове ''Власти'' над данашњом Србијом!
Међутим, неупоредиво важније од жртава на ратишту, Друго засједање означава прекретницу у пропагандној индоктринацији. Од тренутка када су тајни здружени моћници званично устоличили бравара за маршала и диктатора, активирана је пропагандна индоктринација да се бравар умота у ореол измишљених победа да би се тако наметнуо западној јавности и војним круговима који о њему нису уопште имали појма! С друге стране, та иста масивна пропагандна индоктринација почела је продукцију лажи зато да, прво, ''оправда'' издају Равне Горе и српског народа - који су на Западу били огромно популарни и цењени због својих стварних подвига и заслуга у стварном Другом светском рату - и друго, да тим истим лажима сакрије здружену тајну ујдурму постављања Тита на власт.
Тако, на Петковићеву констатацију да ''60 и више година од завршетка Другог светског рата и даље чекамо историчаре који ће објективно, колико је могуће, дати процену врлина и мана, заслуга и кривице, јунаштва - и злочина'' (Исто) - одговор је да је било итекако историчара, и то не само у избеглиштву већ и у Србији, па чак и данашњој - али је у образовном и културолошком ситему Србије, чак и после ''свргавања'' Милошевића - настављена диктатура над историјом. Упитајмо се само шта је најкарактеристичније за такозвану ослобођену пост-Милошевићевску Србију? Србија није ослобођена од Титоизма! Србија је ослобођена - само од Милошевића! Па чак ни то уопште не значи да је ослобођена од послушности комуниста-социјалиста истом оном чему је и Тито био послушан! Према томе, значи једино што се догодило то је - смена ''Власти''!
И то диригована смена ''Власти''!
Баш тај безобзирни и планирани наставак диктатуре над историјом и Српством обезбеђује напарфимисаној Петој колони да данас хара Србијом како год јој се прохте!
Заправо... како год јој се нареди!
А моје огорчење... баш тим лажима којима сам у Југи био кљукан о ''партизанима и четницима'' већ пре тридесетак година прерасло је у решеност да схватим!

Помирење! - Покорење!
И ево данас најзад званичног доказа онога што се деценијама јогуним да разаберем:
''Сарађујемо искључиво са владама!''
То нама, Србима - али и Европи - поручује Кристина Гаљак, моћна помоћница премоћног марксистичког злобника са ''звањем'' накинђуренијим од свих проконзула Римског Царства и Ватикана - помоћница ''Високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност''! У интервјуу ''Новостима'', на питање ''Због чега је Социјалистичка партија Србије одједном добродошао партнер ЕУ?'' Гаљакова, одговара:
''Као што смо више пута до сада истакли, спремни смо да радимо са свим владама које имају жељу да раде са ЕУ!''
''Не радимо са политичким партијама, већ са владама!''
''Радићемо са (сваком) оном владом која жели да напредује у процесу европских интеграција.''
''С оном владом која не жели Европу - нећемо ни радити!'' (Горан Чворовић, ''Гаљак: Сарађујемо искључиво са владама'', 05/07/2008., 20:32:50)
То је одговор:
''Не радимо са политичким партијама, већ са владама!''
Значи не са народима!
Значи не чак ни са државама!
Него са ''Владама које имају жељу да раде са ЕУ!''
''С оном владом која не жели Европу - нећемо ни радити!''
Са којим владама? Селективним - заправо намештеним!
Доказ да ЕУ нe сарађује са демократски изабраним владама - него са - намештеним владама - јесте натеривање социјалиста-комуниста да напусте Радикале и Коштуницу и да - по директиви - преузму контролу над Тадићевом петом колоном!
Комунистима не смета да сарађују са Партијом која им је послала Милошевића у смрт!
ЕУ не смета да сарађује са комунистима због чијег је Милошевића - наводно - бомбардовала Србију!
Зато у Тадићевој петој колони нема ни једног Ђинђићевца и чак ничег Ђинђићевског - зато јер исто као и ЕУ и Пета колона извршава директиве! Зато је ''одушевљење'' ЕУ само маска:
Мањинским комунистима дата је безбедност и полиција - чак и просвета - значи контрола над пропагандом!
Мањинским комунистима дата је потпуна контрола!
То доказује да по директиви ЕУ сарађује искључиво са намештеним владама!
Рекламерска фразеологија наводног ''превазилажења'' ''сукоба у прошлости'', некаквог ''налажења на истој политичкој страни'' - све су то лажи! Упркос напарфемисаности, Тадићева и Динкићева Пета колона показала се неспособном да обави свој антисрпски задатак - зато је враћена на власт комунистичка екипа која је доказала да је итекако способна да тај задатак обави!
Све остале фразе, ''заједничка одговорност'', ''остваривањe'' некакве ''визије'' ''социјално одговорне државе'', некаква ''влада'' која ''није створена на интересима партија, већ на интересима Србије'' - истоветне су лажима титоистичке антисрпске диктатуре!
Најмљеној комунистичкој диктатури је - као и по завршетку Другог светског рата - поново додељен исти задатак - да у Србији створи ''боље и уравнотеженије друштво'' - исту Србију без Српства какав је био и Титов задатак!
Милошевић је био кажњен не зато што је био неспособан да настави обављање Титовог задатка - него зато што је закулисним моћницима било непојамно да Србин настави Титово дело. Зато је био искоришћен као изговор за систематско довођење Срба пред тоталну ликвидацију коју ће за ЕУ и њене наредбодавце спровести комунистички најамници - његови апаратчици ослобођени од њега!

Прича друга: O Лонцима
''Замисли, да се лонци, напуњени уљем, почну борити међу собом око тога, ко ће од њих остати, ко ли пропасти. Шта ће чинити лончар? Прво ће испразнити уље из лонаца, јер уље је скупоценије од лонаца, па ће онда неко време посматрати смешну борбу празних лонаца, и најзад, најзад ће их полупати све, и направити нове лонце''
(''Зли разговори'', Владика Николај Велимировић, ''Мисли о добру и злу'')

Прича трећа: О Партији
''Кад у пролеће гори гомила ђубрета, испод ђубрета се извлаче пробуђене змије.''
''Такав је фанатизам.''
''Фанатизам се показује у највећој сили својој у три случаја:
у партијској политици,
у револуцијама
и у ратовима.''
(''Ентузијазам и фанатизам'', Владика Николај Велимировић, ''Мисли о добру и злу'')

Прича четврта: О ЕУ и теби!
''Која не жели Европу...'' - у овим речима је срж:
Пошто ЕУ није заједница европских народа - пошто ЕУ није заједница европских држава - пошто је ЕУ заједница селективних влада - то значи да ЕУ није Европа - да је ЕУ апаратчик узурпатора Европе!
Ако половина Срба која је гласала за Тадића до сада није схватила да је гласала за Пету колону лажне Европе - онда је сада крајње време да то схвати!

Прича пета: Буквалисти и неписменост!
''Буквалисти и вратоломисти су нјавеће штеточине у човечанству.''
''Ако си и ти буквалиста, онда је твој разум неписмен.''
(''Трагедије људског разума'', Владика Николај Велимировић, ''Мисли о добру и злу'')

Део четврти: ''Жив је Дража, умро није, док је Срба и Србије!''

Прича пета: О лажи!
''Једна лаж рађа се из друге; једна се позива на другу; једна другу виче у помоћ.''
''И сви људи тада осећају, да се гуше у лажи, и сви вичу:
Све је лаж!
Но, нико се не враћа истини!''
(''Однос према Богу'', Владика Николај Велимировић, ''Мисли о добру и злу'')

Прича шеста: О теби!
Верујеш ли, читаоче, да дубина твоје националне, моралне и верске оданости, па чак ни твоје националне савести - није убијена у теби?
Није убијено, заиста.
Али је тешко рањено твоје рационално и интелектуално схватање одговорности према тој дубини.
Тешко је рањено мрцварењем културе и образовања, мрцварењем цркве, мрцварењем интелектуалне елите, диктатуром над историјом, и индоктринацијом лажима о стварном значењу Истине, Морала, Правде и Савести.
А баш то рационално и интелектуално схватање те дубине, и одговорност према њој, било је суштина српског поштења Равногорског покрета у Другом светском рату и Српства од Његовог историјског почетка на Балканском полуострву непрекидно све до завршетка Другог светског рата.
А ја, писац, пошто заиста верујем да је упркос свему та наша оданост жива и дан-данас, кажем да се она пркосно одражава баш у речима насталим из вечитости нашег Српског народа:
''Жив је Дража, умро није, док је Срба и Србије!''

Прича седма: О нама!
''Што год више неверовања у неверујућих, то јача вера у верујућих.''
(''Вера и вера'', Владика Николај Велимировић, ''Мисли о добру и злу'')

http://www.pogledi.co.yu/hronika.php

Osječka veza u srpskom pravosuđu

Bračni par Siniša i Nevenka Važić iz Osjeka, državljani Hrvatske, stalno zaposleni kao predstavnici najviših sudskih vlasti u Srbiji, danas potpuno gospodare ovom institucijom. Kakva je veza između supruge bivšeg ministra pravde Stojkovića i Vide Petrović-Škero?
Koga je „zastupala” Nataša Kandić i šta sa tim ima Vida Petrović-Škero?

Mile Ješanov

Srpsko pravosuđe je na najnižim grana u istoriji ove nesrećne zemlje.
Nesreća je počela izborom Zorana Stojkovića za ministra pravde. Bivši sudija Okružnog suda u Beogradu, koji se proslavio donošenjem osuđujućih presuda u političkim procesima sredinom osamdesetih, naterao je premijera Koštunicu da za predsednika Vrhovnog suda Srbije, mimo volje sudija ovog suda, postavi Vidu Petrović-Škero. Supruga doskorašnjeg ministra pravde i gospođa Vida su Jevrejke, i shodno toj činjenici veoma bliske.
Sunovrat pravosuđa pod Stojkovićevom komandom bio je nezaustavljiv. Razni belosvetski probisveti ''reformisali'' su srpsko pravosuđe, tako što su pokupili sve arhivske predmete i stavili pod potpuni nadzor trgovinske sudove u zemlji.
Posebno je napadnuto beogradsko pravosuđe. Ministar Stojković za predsednika Okružnog suda u Beogradu imenuje sudiju Sinišu Važića, a za okružnog tužioca Mariju Šušnjević iz Šapca, sestru od tetke Vide Petrović-Škero.
Okružno javno tužilaštvo u Beogradu i Okružni sud u Beogradu su najznačajnije pravosudne institucije u zemlji, kojima se osigurava vlast.
Okružno javno tužilaštvo u Beogradu ima u svom sastavu odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala, odeljenje za suđenje za ratne zločine i vojno odeljenje. Ono postupa pred krivičnim većima Okružnog suda u Beogradu, koje takođe ima tri specijalna odeljenja, kao i tužilaštvo.
Zbog teških zloupotreba položaja, gospođa Marija Šušnjević je dobila drugu funkciju, a zapravo je unapređena u zamenika Javnog tužioca Srbije i na njeno mesto je ministar Stojković doveo svog prijatelja iz Jagodine, Milovana Božovića.
Pre dva meseca g. Božović je otišao u penziju, ali i novi ministar štetno utiče na beogradske tužioce. Tako za v.d okružnog javnog tužioca u Beogradu imenuje Zagorku Dolovac, koja je zamenica okružnog tužioca u Novom Sadu!
Pravda u Beogradu je skupa i nedostižna. Osim u slučajevima kada se sudi optuženima za ratni zločin.
Da ništa nije slučajno, potvrđuje i izbor Siniše Važića za predsednika Okružnog suda u Beogradu.
Gospodin Važić je sa svojom suprugom Nevenkom došao iz Osijeka, nakon početka ratnih sukoba. Njegova i Nevenkina rodbina ostali su da žive u Osijeku. Siniša je bio sudija Okružnog, a Nevenka sudija Općinskog suda u Osijeku.
Odmah po dolasku u Beograd, Siniša je izabran za sudiju Prvog opštinskog suda, a Nevenka za sudiju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu.
Napredovanje opštinskih sudija je sporo, jer su pod ''nadležnošću„ Okružnog suda u Beogradu (pored pet opštinskih sudova) i sudovi u Mladenovcu, Lazarevcu, Obrenovcu i Sopotu.
Bračni par Važić nije imao nikakvih poteškoća. Prvo je za sudiju Okružnog suda u Beogradu izabran Siniša i raspoređen za predsednika drugostepenog krivičnog veća. Tri godine kasnije i Nevenku biraju za sudiju ovog suda i ona predsedava prvostepenim krivičnim većem. Nakon što se prošetala kroz ovaj sud, posle dve godine ''stažiranja”, Nevenku biraju za sudiju Vrhovnog suda Srbije! Ona je zamenik predsednika IV krivičnog veća u Vrhovnom sudu Srbije, a sudije ovog veća imaju status specijalnih sudija za suđenje u predmetima organizovanog kriminala. Ove sudije imaju beneficirani staž, dvostruko veće plate i druge privilegije.
Doskorašnji ministar pravde Zoran Stojković je odmah po stupanju na dužnost postavio Sinišu Važića za v. d. predsednika Okružnog suda u Beogradu, a potom ga je i Narodna skupština Srbije imenovala za predsednika, sa četvorogodišnjim mandatom.
Bračni par Važić je, odmah po dolasku u Beograd, stekao neobično poverenje tadašnje vlasti. Ministar pravde Srbije, u to vreme, Dragoljub Janković bračnom paru Važić obezbedio je trosoban stan, mada nemaju dece.
Koliko su Važići promenili stanova, u sudu niko ne raspolaže podacima, mada desetine sudija ovog suda, i sa po trideset godina radnog staža nemaju trajno rešeno stambeno pitanje.
Bračni par Važić očito ume da se snađe. Gospođa Nevenka i Siniša mesečno zarade preko šest hiljada evra!
Okružnim sudom u Beogradu, čiji predsednik je ovlašćen da nadgleda i kontroliše rad svih opštinskih sudova na teritoriji grada Beograda, rukovodi, u stvari, sudija Nevenka Važić.
Gospođa Nevenka odlučuje o svim pitanjima, i Siniša je u njenom životu samo prisutni građanin. Predsednik Okružnog suda u Beogradu, po nalogu svoje žene, sebe je odredio i za predsednika drugostepenog krivičnog veća i za rukovodioca odeljenja za suđenje za ratne zločine! Njegov posao - predsednika Okružnog suda u Beogradu, po Nevenkinoj odluci, obavljaju zamenici Biserka Živanović i Borivoje Živković! Oboje su pre tri godine izabrani za sudije okružnog suda i bili su sudije u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu!
Odmah po izboru, predsednik Siniša Važić ispred svog kabineta postavlja dvoje stražara. On ne prima stranke, ni sudije ne mogu da dođu kod njega na razgovor, osim ako ih on ne pozove. Zakonsku obavezu da predsednik suda prima stranke, g. Važić prenosi na svoje zamenike Biserku Živanović i Borivoja Živkovića!
Pre Važićevog postavljenja, građani su, bez ikakvih problema i najava, mogli da se požale predsednicima ovog suda - Dragiši Nikoliću, Bratimiru Točancu, Bogoju Marjanoviću i Veselinu Baćeviću.
Osnovni zadatak gospodina Važića je da sudije njegovog suda „ne izmaknu kontroli''. U stvari je sve pod njegovom kontrolom. Nasilje nad sudijama ovog suda i građanima koji traže pravdu je nezabeleženo u istoriji ovog suda.
Dugogodišnje sudije ovog suda, radi rešavanja njihovih radno-pravnih statusa i pitanja, prima Borivoje Živković, retardirani čovek, bez lekarskog uverenja. Upućeni tvrde da ovaj čovek nekontrolisanog, poluidiotskog ponašanja, ima odlične veze kod gospođe Nevenke. Živković je istovremeno i rukovodilac drugostepenog odeljenja za radne sporove.
Presude koje Živković odobri da izađu iz suda, moguće je sve odreda poništiti, ako nove vlasti ovog poluidota pošalju na lekarski pregled, kojim bi se utvrdila njegova radna nesposobnost. Hiljade radnika olako gube sporove, jer je bolesni Živković umislio da je svaka vlast od Boga i Gospodara, i za njega su poslodavci uvek u pravu.
Njegove teorije, i sudsku praksu koju je uspostavio, moraće brzo da obori veće koje odlučuje po zahtevima građana za rehabilitaciju.
Ali, ako ne prima stranke, sudije i advokate, to ne znači da gospodin Važić sedi skrštenih ruku. On se često slika u zgradi Specijalnog suda u Ustaničkoj ulici, čija su odeljenja i sudije pod njegovom nadležnošću. Često dođe u zgradu, da još na ulazu dočeka Natašu Kandić koja se pojavljuje u predmetima optuženih za ratne zločine, kao zastupnik žrtava. Po zakonu, gospođa Kandić ne bi mogla da bude punomoćnik oštećenih, jer nije advokat, ali nju gospodin Važić dočekuje kao značajnu ličnost.
Bračni par Važić su i državljani Republike Hrvatske!
Otuda se i smenjivanje sudije u veću za ratni zločin Gordane Božilović-Petrović, koja je presudila u predmetu optuženih ”Škorpiona„, može posmatrati iz drugog ugla.
Naime, nakon objavljivanja presude Nataša Kandić je bila nezadovoljna visinom kazne, pa je Nevenka naredila mužu da sudiju Gordanu Božilović-Petrović odmah razreši. Siniša je ponizno obećao da se takve ''greške'' sudija u presuđivanju neće ponoviti.
Prošle nedelje je veće za ratne zločine, kojim je predsedavala sudija koja inače sudi u drugostepenom krivičnom veću čiji je predsednik Siniša Važić, oslobodila jednog Albanca optužbi za ratni zločin. I njega je ”zastupala„ Nataša Kandić!
Koliki je uticaj gospođe Nataše Kandić svedoči i podatak da je u januaru 2006. godine Vrhovni sud Srbije ukinuo pritvor petorici Albanaca iz Bujanovca, koji su presudom Okružnog suda u Vranju bili osuđeni na višegodišnji zatvor zbog ubistva inspektora BIA. Oni su odmah po puštanju iz pritvora pobegli na Kosovo, a jedan od optuženih je prošlog meseca ubijen u Makedoniji, takođe u okršaju sa policijom.
Da lakrdija bude veća, Vrhovni sud Srbije je ovim optuženim, nakon puštanja iz pritvora, potvrdio kazne. Istraga koja je usledila potvrdila je da je Nataša Kandić platila predsednici Vrhovnog suda Srbije Vidi Petrović-Škero milion evra za ovu uslugu.
Njena sestra Marija Šušnjević bila je zadužena sa ovim predmetom u Javnom tužilaštvu Srbije. Predmet je držala skoro tri meseca, i pred samo isticanje roka za odlučivanje po žalbi u pritvorskim predmetima vratila ga predsedniku sudskog veća Slobodanu Gazivodi, koji je u to vreme bio zamenik Vide Petrović-Škero.
Nakon burnih reakcija poslanika Narodne skupštine Srbije, predsednica Vrhovnog suda Srbije oglasila se saopštenjem da se ”slučaj ispituje''. Smenila je svog zamenika Slobodana Gazivodu, koji i dalje predsedava petočlanim većem.
Rodbina Nevenke i Siniše Važić živi u Osijeku, u kojem su oni i završili pravni fakultet, kao istureno odeljenje Zagrebačkog sveučilišta.
Da li su bračni par Važić agenti hrvatskih obaveštajnih službi? Tabloid će u narednim brojevima predstaviti njihove lične, porodične, imovne i profesionalne prilike.
Ali, i bez poznavanja ovih podataka, sudije, advokati, tužioci i građani znaju da je ovaj bračni par naneo veliko zlo našem pravosuđu i svima koji traže pravdu.

Milovan Brkić

Prijatelju Slavku Drinskom, koji dvadeset godina živi u Kanadi, napisao sam pismo, žaleći se da me sustižu godine, da sam nabacio trideset kilograma više, da nikako ne mogu da izađem na kraj s barabama. Sa dosta pesimizma opisao sam mu prilike u Srbiji.
''Žališ se da ne vidiš plodove svog rada'' - otpisuje mi Slavko - ''a zaboravljaš da su tvoji preci kalemili voćke, znajući da neće dočekati za života njihove plodove. Ali, predano su radili, ostavljajući ih potomcima. Ponosiš se svojim seljačkim poreklom, a zaboravljaš da se seljak svake godine bori protiv korova i da ovu beskrajnu borbu smatra delom života. Oni koji imaju trideset kilograma manje, uopšte se ne žale, jer im je duša u nosu.''
Prijatelj mi, dalje, piše, da ko kuka nad prošlošću, već je sahranio budućnost. „Srbi zapevaju iz sveg glasa kako su im Turci silovali prababe, a u isto vreme oni siluju Srpkinje, i ponose se time. Na međunarodnu političku scenu izlazimo sa kosovskim mučenicima, misleći da ćemo tako izazvati sažaljenje kod zmija i vukova” - podseća me Slavko.
U trenucma kada pišem ovaj uvodnik, u Narodnoj skupštini Srbije započinje procedura izbora nove vlade Srbije. Manadatar Mirko Cvetković, kome je kabinet sastavio predsednik Srbije Boris Tadić, nastaviće da Srbiju gura u još veće blato. Banda Mlađe Dinkića preuzela je u svoje ruke naše pare - resore ekonomije, finansija, telekomunikacija, zdravlja. Ostaviće nas bez gaća. Dovršiće svoj krvavi pir, i preko Vesne Džinić, iz Agencije za privatizaciju rasprodaće preostalu imovinu, a potom će uteći kod svojih savetodavaca iz svetskih centara moći. Svi Dinkićevi ministri imaju pasoše stranih država.
Nesrećni, i teškom bolešću ophrvani predsednik Tadić, umišljeno će smatrati da preko premijera Cvetkovića vlada Srbijom. Njemu je duša u nosu, i krvavo ćemo platiti njegovu potrebu da se oseća vlasnikom Srbije.
Danica Drašković, nezadovoljna što je njen muž u kolaiciji sa Tadićevom kamarilom, misleći posebno na Ivicu Dačića, učinila je konkretan potez. U nedelju je iz svoje kuće isterala Vuka, savetujući mu da ide kod Borisa i Dačića, da ga oni zbrinu.
A šta je, svako od nas, učinio za sebe i za pokolenja, da se ratosiljamo ološa i bandita poput Borisa Tadića, Mlađe Dinkića i njegovih pljačkaša? Milioni građana Srbije danas su polugladni, bez nade da će im se, u dogledno vreme, pružiti šansa da mirnije žive.
Da li neka majka u Srbiji kaže svom punoletnom sinu da je vreme da se žrtvuje za otadžbinu? Da ga podstakne da mu ne zadrhti ruka, da se pomoli za njegovo zdravelje i da zločince pogodi prvim metkom.
U našoj istoriji najcitiraniji su stihovi - „Svi junaci nikom ponikoše, i u crnu zemlju pogledaše''. Mi smo svikli da trpimo. Svaki narod se ponosi svojim sinovima koji su smakli kraljeve, careve, paše, subaše, kanove, koji su bili zulumćari, koji su radili protiv interesa naroda svog.
Mi smo zaboravili na Gavrila Principa, na Aliju Alijagića...
Hoće li nas Borisova banda jahati do kraja njihovih života, a da mi od sebe nećemo pustiti ni glasa?

Rasipanje državnih sredstava!

Informacija koja je razgnevila celokupnu demokratsku i patriotsku javnost glasi: Iz budžeta Republike Srbije na ime isplate dnevnica krezubom polusvetu, genetski predodređenim neradnicima i društvenim štetočinama, koji sebe nazivaju „vojnim rezervistima s Kosova 1999. godine”, isplaćeno je, verovali ili ne, pola milijarde evra!!!!!!
1) Ako su bili na „ratištu” 1999. godine, zašto su se tek 2007. godine setili da naplate svoj patriotizam?! Zašto nisu tražili pare od onih koji su isprovocirali bombardovanje Srbije i gurnuli ih u rat?!
2) Radi se samo o rezervistima s juga Kosmeta! Zašto nisu isplaćene dnevnice i drugima koji su mobilisani za vreme NATO agresije?! Možda zato što se nisu ponašali kao ove „patriote”, koji su blokirali puteve i štrajkovali glađu tako što su se hranili pljeskavicama iz obližnje kafane?! A i nemaju vremena da mesecima protestuju u smrdljivim čojanim šinjelima, sa rukama u džepovima. Moraju da rade makar šta, da bi ishranili sebe i svoje bližnje!
3) Zašto nisu isplaćene dnevnice svima onima koji su mobilisani tokom devedesetih godina?!
4) Srbija je fenomen - ni više ratnih dobrovoljaca i učesnika u ratu, a ni manji odziv na mobilizaciju, ni više ratnih poraza i teritorija koje više nisu srpske!
5) Slična je situacija i u Hrvatskoj, i tamo ratni veterani ucenjuju državu, ali oni barem imaju pokriće - pobedili su u ratu!
6) 99 odsto tih rezervista nije ni metak ispalilo na Kosmetu 1999. godine! Uglavnom su menjali lokacije i krili se da ih ne bi registrovali avioni NATO-a!
7) Srbija je rekorder i po inflaciji raznoraznih dobrovoljačkih gardi tokom devedesetih: „Tigrovi”, „Obilići”, „Beli orlovi”, ... Čemu tolika maštovitost u nazivima kada su svi ti odredi, s obzirom na „osnovnu delatnost” na frontu, mogli slobodno da se zovu „Bela tehnika”!?
8) Šta je sa „Gardom cara Lazara” koja je obećala da ide u oslobođenje Kosmeta, čim šiftari proglase nezavisnost?! Doduše, krenuli su ka administrativnoj granici sa Kosmetom, ali su bili prinuđeni da se vrate zbog ogromne sile koja je stajala nasuprot njima - dvojice slabo naoružanih pripadnika UNMIK-a na kontrolnom punktu!
9) I postavljam pitanje: Na svim fotkama gde su uslikani mladi članovi „Obraza”, „Garde cara Lazara”, „Nomokanona” i ostalih „patriotskih” organizacija, uvek neki ćosavi i bubuljičavi likovi! Ako pripadnik ovih organizacija obavezno mora da bude ćosav (Vučić) i bubuljičav (opet Vučić), kako onda da se učlanim?!
U Srbiji se pogrešno shvata demokratija. To nije anarhija! Ne može svaka budala da blokira magistralni put tražeći neka svoja imaginarna prava! Demokratija ima pravo da koristi i sva nedemokratska sredstva da bi sačuvala svoje tekovine! Da je ovo normalna država, sve bi ove rezerviste potrpala u buvare, a ne bi ih još nagrađivala za imaginarni patriotizam! Ko zna koliko je njih stvarno i bilo na Kosmetu! Pored ovih lažnih boraca, koji ni metka nisu ispalili u šiftara, ima dosta i onih koji su falsifikovali svoje vojne knjižice da bi uzeli pare!
Da je ovo jedna kreativna država, potrpala bi sve te rezerviste u stočne vagone, plombirala vrata tih vagona, i poslala kompoziciju pravac Kosovo polje!

Корени ЕУ у плановима нациста

Широко је распрострањено уверење о Европској Унији као мултикултурној заједници, насталој на темељима антифашизма, те да је суштински супротна пројекту Трећег Рајха и нацистичке Немачке, са којима нема ничег заједничког. Видећемо да то није баш у потпуности тачно.
Иако су широко познати планови фашиста за успостављањем Новог Светског Поретка, и та сазнања су већ широко раубована, мање су познате њихове идеје за стварање Нове Европе, после евентуалне победе у рату. Ове идеје су иначе сасвим логичне, из њиховог угла гледања, јер ако су хтели да преуреде цео свет, што не би и Европу, континент на којем су смештене две од три силе Тројног пакта, и неколико њихових савезника.
Дискусије о питањима повезаним са Европом, почеле су како је моћ НСДАП расла. На Конгресу о Европи, 14-20.новембра 1932. у Риму, Алфред Розенберг (*1) је први пут на једном међународном форуму изнео идеје европског уједињавања. Сам Адолф Хитлер је у Нирнбергу 1937.г. рекао: „Нас више интересује уједињена Европа као хармонична породица народа од било које државе”. Шеф његове пропаганде Гебелс, ишао је корак даље 1940.г, опседнут технолошким напретком: „Технологија транспорта и телекомуникација смањује раздаљине између народа и то ће неминовно довести до европске интеграције, велики немачки рајх ће реорганизовати Европу, срушити границе које још раздвајају европске народе и омогућити им да лакше живе заједно; за 50 година људи више неће размишљати у категоријама нације”.
Најзад, 1942. у Берлину је одржана конференција на тему „Europaische Wirtschaftsgemeinschaft”, или дословно „Европска економска заједница”. Конференција је одржана под покровитељством Берлинског друштва за индустрију и трговину, у сарадњи са економским саветником Берлинског комитета НСДАП и Комором индустрије и трговине. На конференцији су говорили веома утицајни људи тог времена, практично врх економских наука Рајха. Теме којима су се учесници конференције бавили, покривале су широки опсег питања планиране заједнице - пољопривреду, транспорт, регионалне разлике, економске и трговинске уговоре, и наравно - монетарну унију и проширење економске заједнице.
Дефинисана је улога државе у регулисању привредних токова, слична улози какву данас има ЕУ дефинисањем својих стандарда. „Оно што долази је ново схватање са својом идеологијом и терминологијом, које дају основу међусобним уговорима и кооперацији.
Економско усмеравање није моментално решавање хитних ситуација, већ основа нове теорије и праксе.
• Економско усмеравање није идентично тенденцијама централне планске економије. Оно не покушава да онемогући индивидуално управљање кроз државну оперативу.
• Економско усмеравање значи следеће: нове инструкције креативним и конструктивним снагама појединаца, у вези са целим системом; креирање конзистентног погледа на економију; бирање важних задатака кроз политичко вођство и коначну одлуку државе о свим питањима у вези економске снаге. Осим ових ствари, економија је слободна и одговорна сама себи.”
(Увод - Професор Dr. Heinrich Hunke, саветник у Економском комитету НСДАП, председник Немачке агенције за економски публицитет).
Министар економије Рајха успоставио је паралелу између царинске уније (Zollverein) која је била претеча уједињавања немачке државе и планова за царинску унију Европе, као почетка ширих и дубљих интеграција. „Још једном је економски и технички прогрес тај који гура ка формирању великих континенталних економских области. Садашња технологија нуди могућности које не могу потпуно искористити националне економије. Границе нација су се приближиле кроз све већу брзину возова, проширење мреже путева и пловних токова, трансконтиненталне ланце набавке енергената, који нуде много потенцијала, и најзад, авиона. Изван Европе су већ формиране огромне економске области, или су у процесу формирања, дејством ових фактора. За своје добро, Европа мора бити гурнута из романтичне назадности.” (Економски изглед Нове Европе - Walter Funk, министар економије Рајха и председник Рајхсбанке).
У истом говору министар наставља са визијом заједничког тржишта као економског раја. „Размена роба између нација неће још бити посматрана као домаћа трговина, зато што је још рано разматрати потпуно уклањање баријера. Као велика трговинска област ипак ће уживати све привилегије као тржиште под државном управом. Румунски фармер, норвешки дрвосеча, холандски баштован и дански сточар, неће више бринути о томе где ће продати своје производе или да ли ће одговарајућа цена наградити њихове напоре. Они ће знати да међудржавни уговори одређују сигурну производњу и продају, и да су спекулације и кризе ствар прошлости. Текстилне компаније у Протекторату, француски хемијски радници и белгијски рудари неће више живети у страху од ниских надница и незапослености.”
У области монетарних питања, нацисти су одбацили до тада широко употребљавани златни стандард, док се клиринг такође сматрао неподесним. Уместо тога, плаћања би требало централизовати кроз једну „Банку Европе”, уз стварање заједничке монете - европског гулдена.
Сличности са актуелним пројектом интеграција су понекад запањујуће, па се поставља питање зашто ови подаци нису шире познати. Код нас је пажњу на ову конференцију скренуо текст Мирослава Лазанског „Србија на западу”, објављен у Политици, 12. априла ове године. У Британији се истраживањима планова нациста на уједињавању Европе бавио Родни Еткинсон. У својој књизи „Пун круг Европе” (Europe's Full Circle) он наводи низ паралела између ранијег и актуелног пројекта европског јединства:
Europaische Wirtshaftsgemeinschaft - European Economic Community
European Currency System - European Exchange Rate Mechanism
Europabank (Berlin) - European Central Bank (Frankfurt)
European Regional Principle - Committee of the Regions
Common Labor Policy - Social Chapter
Economic and Trading Agreements - Single Market
Остаје питање како тумачити ове податке, и који би се закључак могао извући. Јасно је да ширење сазнања о томе да су високи представници званично најмрачније идеологије у историји имали планове за стварање „Европске Економске Заједнице”, може обрадовати бројне антиглобалисте, евроскептике и остале противнике Европске Уније. Са друге стране, мало је оних, који би на овакве податке гледали афирмативно.
Екстремне десничарске организације, које се сматрају наследницима нациста, по правилу су против Европске Уније. Смета им њена прокламована мултикултуралност. Десница која би хтела да се представи као умеренија није против ЕУ, али тешко да би могла да јавно изнесе закључке, који би одобравали раније планове уједињења Европе, и указивати на њих као на користан пример. Постоји страх од идентификовања са мрачном прошлошћу, мада није искључено да ће тај страх бледети, како се земље Европе буду суочавале са све већим бројем имиграната и губљењем конкуренције од земаља које су некада сматрали „Трећим светом”. Ипак, за сада би оваквим подацима могли да се „похвале” једино политички кругови у земљама као што су Естонија или Литванија, где се јавно одаје почаст есесовцима, а Црвена армија се сматра окупаторском, а не ослободилачком. Мада, вероватно би се и тамо, о ранијим плановима за стварање „Уједињене Европе” говорило у пола гласа.
Најзад, можда би се ово могло посматрати и изван политичког контекста. Већ је широко позната чињеница да су немачки научници имали кључну улогу у развоју америчког свемирског програма, после Другог светског рата. Зашто би њихово евентуално учешће у пројекту европског уједињења, насталог од познате „Заједнице за угаљ и челик” и даље било обавијено велом таме? Мада, тешко је рећи у којој мери су сличности последица ангажовања конкретних људи, а колико је до њих дошло коришћењем сличне империјалне логике. Чињеница је да су многи стручњаци фашистичке Немачке, укључујући цитираног професора Хункеа, наставили своју каријеру после рата, често у оквиру државних служби.

Фусноте:
*1. Алфред Росенберг (1893-1946) један од првих и најутицајнијих чланова нацистичке партије. Сматра се једним од главних аутора нацистичких креда, као што је расна теорија, прогон Јевреја или животни простор...

Kazu Hag je u Holandiji, Evropi...

Diplomate koje su pomogle osuđenim pedofilima da pobegnu iz Brazila nisu krive, kažu u holandskom ministarstvu.
– Srpskom vicekonzulu koji je isto uradio u slučaju Miladina Kovačevića preti krivični proces
Slučajevi u kojima su diplomate pomogle svojim zemljacima da pobegnu iz država u kojima su osumnjičeni ili optuženi za teška krivična dela nisu retki, ali je holandsko ministarstvo spoljnih poslova otišlo korak dalje kad je nedavno objavilo da zaposleni u njenom generalnom konzulatu u Rio de Žaneiru nisu prekršili ni pravila diplomatske službe kad su dali privremene pasoše dvojici dokazanih pedofila.
Po svemu ovaj događaj liči na slučaj Miladina Kovačevića, srpskog studenta koji je u Sjedinjenim Državama optužen za nanošenje teških povreda jednom kolegi, a onda je sa privremenom putnom ispravom pobegao iz dosega američke pravde. Kad je otkriveno šta se desilo, vicekonzul u Generalnom konzulatu Srbije u Njujorku Igor Milošević povučen je u Beograd i protiv njega je pokrenut disciplinski postupak, a generalnog konzula Slobodana Nenadovića vlada je razrešila dužnosti (prethodno je u njujorškim medijima bilo objavljeno da je on podneo ostavku).
Miloševiću preti i mnogo teža kazna, jer je v. d. republičkog tužioca Slobodan Radovanović rekao da bi protiv njega mogao da bude pokrenut i krivični postupak.
„Ukoliko se utvrdi da je taj činovnik zloupotrebio službeni položaj da bi nekome pribavio korist – to je pravnička formulacija, a u prevodu znači: kako bi mu pomogao da napusti teritoriju Amerike da bi izbegao krivičnu odgovornost, apsolutno je reč o krivičnom delu”, izjavio je Radovanović za B92.
„To delo je kažnjivo po našem zakonu, a, s obzirom na to da je počinjeno na teritoriji Srbije, delo podleže krivičnoj odgovornosti i tu će biti pokrenut krivični postupak”, rekao je tužilac koji pod teritorijom Srbije podrazumeva generalni konzulat u Njujorku.
Na drugoj strani, holandski slučaj je mnogo teži, jer su dvojica državljana te zemlje u Brazilu pre četiri godine bila osuđena za snimanje dečje pornografije. U vreme kad su od konzulata u Riju dobili pasoše oni su na slobodi čekali odluku drugostepenog suda i uspeli su da pobegnu i vrate se u Holandiju. Tada je ministarstvo kojim rukovodi Maksim Ferhagen saopštilo da privremene putne isprave nije trebalo da budu izdate i da je generalni konzul čak obećao brazilskim vlastima da dvojica Holanđana neće pobeći iz zemlje.
Ferhagen je ipak pre nekoliko dana izjavio da tadašnja izjava nije tačna. „Kad je javnost saznala za ovaj slučaj, ministarstvo je pogrešno saopštilo da privremeni pasoši nije trebalo da budu izdati i da je generalni konzulat dao brazilskim vlastima pismenu garanciju da dvojica osuđenih neće napustiti zemlju... Istraga je pokazala da nisu počinjena krivična dela, a, prema uredbi o pasošima, generalni konzulat nije mogao da odbije izdavanje pasoša za hitne slučajeve. Međutim, trebalo je obavestiti brazilske vlasti da su ti pasoši izdati njima dvojici”, saopštio je Ferhagen.
U aprilu prošle godine dvojica Holanđana osuđena su u odsustvu na 21 i na 17 godina zatvora.
Proces protiv njih pokrenut je i u Holandiji – jedan je kažnjen obavezom da se bavi društveno-korisnim radom, a drugom nije ni suđeno.

Čedin slalom kroz istinu

Jovanović na skijanju, Mihajlović u „Hajatu”, Isakov pričao s Tadićem, Čume s Prijićem u Slovačkoj, Beba prolazio kolima između Balkanske i Admirala Geprata, Korać u Vladi, Mićićka kod kuće
U trenutku ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića tadašnji šef poslaničkog kluba DOS i lider LDP Čedomir Jovanović bio je sa svojom suprugom Jelenom u Italiji. To mu gotovo niko nije ni sporio, osim crnogorskog dnevnika „Dan”, koji je svojevremeno obelodanio da je Jovanović kritičnog dana bio na skijanju u Francuskoj sa jednim istaknutim članom surčinskog klana. Međutim, pojedini fragmenti Čedine uloge tog 12. marta 2003. ostali su do danas kontradiktorni. Možda su i drugi akteri davali sporne izjave, ali su to vešto uspeli da prikriju.

BAGZI - IZNEO TEŠKE OPTUŽBE
U svom četvorodnevnom svedočenju u Specijalnom sudu Dejan Milenković Bagzi izrekao je sledeće optužbe na račun bivšeg potpredsednika Vlade: Da mu je Dušan Spasojević po izlasku iz pritvora zbog otmice biznismena Miškovića poklonio zlatan sat „roleks”. Rekao je Bagzi i da je Čeda od Dušana tražio da ubije Sredoja Šljukića 2001. godine. Ispričao je i da je Čeda tri meseca pre 5. oktobra dolazio u Šilerovu i u Surčin kod Ljubiše Buhe i da je od Dušana Spasojevića dobio 1.000 DEM i pištolj, a koje mu je Bagzi uručio. Dolazio je Čeda u Šilerovu da se raspituje ko hoće da ubije premijera. Po njegovom iskazu „zemunski klan” je oružje nabavio na dva mesta. Jedan deo kontigenta nabavio je Legija iz kopnene zone bezbednosti, među kojima i snajpersku pušku „Hekler&Koh G3” iz koje je ubijen premijer. Drugi, oko 60 kalašnjikova, 15 mitraljeza, dosta zolja, snajpera, sanduka municije i pištolje nabavili su tokom petooktobarskog prevrata iz policijske stanice OUP Stari Grad.
- To oružje sam preuzeo od Buhe i Jovanovića. Čeda je rekao da obavezno izbrišeno brojeve da ne bi policija znala kada vršimo ubistva – svedočio je Bagzi i dodao da je Jovanović preko Buhe od biznismena Predraga Rankovića Peconija izdejstvovao „za neki posao” 100.000 evra.
U emisiji „Insajder B92” Čedomir Jovanović je izneo jednu varijantu svog učešća u dešavanjima posle ubistva premijera, da bi recimo u svojoj knjizi „Moj sukob s prošlošću” ispričao nešto drugačiju.
- To je praktično bila jedina pauza u radu Skupštine – ispričao je u „Insajderu” Čedomir Jovanović. - Pred nama je bila duga sezona zasedanja. To me je zateklo, onako sa telefonom u rancu na leđima. Pozvala me je Ivana koja je stajala na prozoru vlade i posmatrala ono što se dešava na parkingu. Rekla je da je strašno, da je Zoran pogođen. Nisam sačekao kraj razgovora, momentalno, potpuno instiktivno okrenuo sam 063/440-441, broj njegovog mobilnog telefona, koji je dugo zvonio. Zatim sam okrenuo Bebu, a potom Zorana Živkovića koji je bio u kolima na putu ka Urgentnom centru. Tada sam mu rekao da odmah traži zavođenje vanrednog stanja. Pozvao sam Nenada Čanka i od njega tražio da u tom trenutku, dok sam ja izvan zemlje odbrani pravo Demokratske stranke na predsednika vlade jer sam smatrao da je tako nešto neophodno i jako važno.
(R92: Interesatno, Jovanović inistira na ovom zahtevu, a u tom trenutku još nije poznato da li će premijer preživeti? )

SEDNICA - ISPOVEDALI GREHE
Tadašnji premijer Zoran Živković je u pokušaju da prekine javno prepucavanje „ko je gde pio viski i ko se gde kupao”, „ko je kome odlazio u posetu u CZ” sazvao sednicu Vlade na kojoj je to trebalo da bude definitivno raspravljeno.
Umesto toga, kako je napisao Mile Isakov u svojoj knjizi „ParaDOS”(str. 123-124), većina ministara je zapanjeno slušala međusobne napade Čovića sa jedne i Batića, Koraća i Čede sa druge strane.
- „U jednom trenutku iznerviran gurnuo sam laktom Mihajlovića, koji je mudro ćutao, i pitao ga ”jeli bilo ili nije bilo„? Dule se blago okrenuo prema meni, i gledajućime u oči, par sekundi, očigledno razmišljajući da li da mi kaže ili ne, odrečno klimnuo glavom sa poluosmehom koji su prikrivali brkovi. Dakle u njegovom najboljem maniru, ništa mi nije rekao i sve mi je bilo jasno. Od tog trenutka nisam imao sumnji da je Čeda bio na bazenu i kod ubica Zorana Đinđića u CZ. Druga je priča zašto. Verujem da nije to radio na svoju ruku i da je bio samo kurir. Možda mu se malo dopalo, ali to je i razumljivo za ambicioznog mladića njegovih godina. Ali ako ni danas to ne može da prizna i objasni šta je zapravo tamo radio, onda je u velikom problemu.”
Insajder – Zašto tadašnja vlada nije ranije krenula u obračun protiv organizovanog kriminala. Bilo je više pokušaja atentata na Zorana Đinđića?
Čeda – To nije organizovani kriminal kao što postoji u Francuskoj ili Nemačkoj. Deo paralelne države. Imaju svoje medije, novinare, svoje advokate, svoje političare, i oni (političari) imaju svoje kriminalce, imaju svoje Vladike, generale, druže se, menjaju telefone. To nije obračun sa Spasojevićem i Legijom. To je obračun sa paralelnom Srbijom koja je organizovana i funkcioniše. Koja ubija da bi nas srušila. Zbog toga je ubijen Gavrilović, Buha.

BIOGRAFIJA - OD „ŠETAČA” DO POTPREDSEDNIKA VLADE
Lider LDP Čedomir Jovanović rođen je 13. aprila 1973. godine u Beogradu. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Trenutno pohađa magistarske studije na odseku za filmologiju. Tokom studiranja radio kao novinar u više redakcija, novina, radija, agencija i TV stanica. Jedan od organizatora studentskih protesta 1996-1997. godine. Po završetku protesta 1997. godine osniva i postaje predsednik Studentskog političkog kluba. Od 1998. godine član je Demokratske stranke, a od 2001. i potpredsednik.
U kampanjama 2000. godine, za savezne (septembra) i republičke (decembra) izbore nalazi se na mestu šefa izbornog štaba DS i Demokratske opozicije Srbije.
Na republičkim izborima izabran za poslanika i predsednika poslaničkog kluba DOS. Od marta 2003. godine postaje potpredsednik Vlade, zadužen za evropske integracije i koordinaciju reformi.
U svoje zasluge ubraja i hapšenje Miloševića marta 2001. godine, a potom i izručenje Haškom tribunalu na Vidovdan iste godine. Učestvovao je i u izradi Akcionog plana i daljoj harmonizaciji odnosa Srbije i Crne Gore.
Oženjen suprugom Jelenom, ima sina i ćerku i govori engleski jezik.
Na pitanje novinara „Insajdera” zbog čega je odlazio u Centralni zatvor, Čedomir Jovanović je odgovorio da se iz sudbine Zorana Đinđića vidi kakve su bile njegove veze sa mafijom.
- Jel i mene treba da ubiju da o meni ne bi tako pričali? Zoran je bio ono što sam ja sada u Srbiji, sporan, kontroverzan, povezan sa mafijom, ekstreman...
(R92: „Pere” li Jovanović na ovaj način sebe preko Đinđića?)
Insajder – Da li ste se nekada družili sa ljudima iz „zemunskog klana”?
Čeda – Ne nisam. Ko normalan u Srbiji to može da veruje. Pa to i oni koji to govore ne veruju, pa kažu mi smo se samo šalili. Gade mi se takvi ljudi.„
(R92: Ima li to bivši potpredsnik Vlade monopol na dve istine ili?)

VUKOJEVIĆ - ČEDA I ČUME
U svom prvom iskazu datom UBPOK zaštićeni svedok Zoran Vukojević Vuk (ubijen juna ove godine) u više navrata pominje Čedomira Jovanovića i to baš po pitanju čestih poseta Šilerovoj ulici. On je naveo da postoje video - snimci koji to potvrđuju. Kasnije je Vukojević ”vrlo često„ preveo na pet-šest puta, dok je Jovanović ”jedva„ priznao dva odlaska. Tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, po svom dobrom starom običaju, ostao je nedorečen.
U svojoj knjizi ”Moj sukob s prošlošću„ (izdata 2005. godine) Čedomir Jovanović piše malo drugačije. Navodi da je još tokom dana tražio od Živkovića, Čanka i ljudi iz GSS da bez obzira na zakonske nedorečenosti dramatično ekstremnom reakcijom odgovore na Zoranovo ubistvo. Tada ne pominje da se prvo čuo sa Bebom Popovićem, pa tek onda sa pomenutom dvojkom.
Na strani 152. svoje knjige pisac se pita i zašto Živković to negira:
”Nedavno je Živković, kao i mnogo puta iz samo njemu poznatih razloga, demantovao ovu, ne samo moju inicijativu, iako je stajao kraj troje ljudi na hodniku Urgentnog centra kada sam mu na njegovu poruku „čuvaj se pri povratku” odgovorio „Traži proglašenje vanrednog stanja i shvati da ne sme biti imenovan vršilac dužnosti predsednika vlade” (prim. aut. u to vreme još se
ne zna da li je premijer živ). Uz taj razgovor sa njim i prethodni dogovor sa strankama koje su do kraja ostale u poslaničkom klubu „DOS-reforma Srbije”, da se na sednici koalicije nama pruži podrška i ostavi pravo na mandatara nove Vlade. Bio sam siguran da ćemo makar moći da odgovorimo ubicama.

AKTERI - VIŠE NEGO EKSPRESNI
Ispred pomoćnog ulaza 5 u zgradu Vlade Srbije u 12.25 časova premijer Zoran Đinđić smrtno je pogođen sa dva hica u grudi, a u 13.30 časova preminuo je u beogradskom Urgentnom centru.
Gde su bili i šta su radili vodeći srpski političari u tom trenutku?
*Dušan Mihajlović, ministar policije: „U sredu 12. marta, umesto na posao otišao sam da zamenim premijera dr Zorana Đinđića. Prethodnog dana popodne nazvao me je i tražio da umesto njega otvorim Međunarodno savetovanje posvećeno donacijama u Srbiji, jer su mu iskrsle neke druge obaveze. To je bio naš poslednji razgovor. Vest o ranjavanju zatekla me je u hotelu ”Hajat„ (”Povlenske magle i vidici 2, str. 388).
*Zoran Janjušević, u tom času, kako je kasnije u medijima izjavljivao, nije bio premijerov savetnik za bezbednost, već član Saveta za državnu bezbednost:„Sa Zoranom sam se toga dana čuo telefonom 15 minuta pre atentata. Pitao sam se kad dolazi da bismo se dogovorili o Ani Lind, trebalo je da se vide tog dana. On je rekao da brzo dolazi. Bio sam u hodniku kad se to desilo. Tam sam izlazio iz svoje kancelarije”.
*Mile Isakov, potpredsednik vlade: „Da su pucali na njega javljeno mi je u Novom Sadu, u trenutku kada sam telefonom razgovarao sa Borisom Tadićem o mogućnosti da vojska već napuštene kasarne u Subotici ustupi tamošnjim izbeglicama... Tako sam sticajem tragičnih okolnosti ja obavestio ministra odbrane i njegovog budućeg naslednika da je na Đinđića izvršen atentata (”ParaDOS„, str. 161).
*Nataša Mićić, predsednik Skupštine Srbije i v.d. Predsdnika Republike: Tragična vest ju je zatekla u rodnom Užicu, odakle je policijskim helikopterom prevezena u Beograd. Tokom leta razmišljala o uvođenju vanrednog stanja i čitala Ustav Srbije. U to vreme u Vladi već je bio koncipiran dokument za uvođenje vanrednog stanja.
*Žarko Korać, potpredsednik Vlade: Čuo je pucnje sedeći na nekom sastanku u Vladi, a sekretarica Jožefa Kase utrčala je da mu javi šta je bilo.
*Vladimir Beba Popović, čiji je tadašnji status u Vladi Srbije nedefinisan: U trenutku atenta vozio kroz Balkansku od Nemanjine ka Admirala Geparta(ulica odakle je pucano na premijera), pored Vojno-građevinske uprave. Kada mu je telefonom javljeno za pucnjavu (Čedomir Jovanović?)...
*Ljubiša Buha Čume, u to vreme u Slovačkoj daje iskaz, tek imenovanom specijalnom tužiocu Jovanu Prijuću: Zove Bebu Popovića, i proverava šta se dogodilo, ali mu ovaj prekida vezu.
*Istovremeno u Skupštini Srbije zaseda odbor za bezbednost. Tamo su načelnik Javne bezbednosti general Sreten Lukić, Goran Vesić i Dragan Šutanovac. Vest o atentatu prvi dobija Lukić i o tome obaveštava ostalu trojicu.
*Nebojša Čović, po sećanju Gorana Vesića predložio je uvođenje vanrednog stanja.
*Odluku o vanrednom stanju i poternice pisali su Dušan Mihajlović, Vladan Batić, Dragor Hiber, biznismen Miodrag Kostić (došao u Vladu naoružan i ponudio usluge svojih dvadeset naoružanih ljudi), Beba i Nataša Mićić.
*Saopštenje DOS sastavljali Rasim Ljajić, Bojan Kostreš i Nenad Čanak.
*Nenad Čanak, potpredsednik Vlade: ”Odmah po saznanju (i njega zvao Čeda Jovanović) da je došlo do atentata pozvao u Skupštinu Vojvodine Đorđa Ostojića, načelnika SUP Novi Sad i budućeg republičkog tužioca i komadanta Novosadskog korpusa VSCG generala Dragana Paskaša (budućeg načelnika Genralštaba). Politička istrukcija je bila da urade sve što treba odmah i da ne čekaju nikoga i ništa.
- Primetio sam, doduše, izvesnu rezervu, da ne kažem surevnjivost, prema Nebojši Čoviću da se:kao da se suviše nameće„, - svedočio je kasnije Čanak.
Prema tvrdnjama Isakova, tog dana, posle konsultacija sa kumom Miodragom Kostićem u toaletu Isakova, Čanak je tražio smenu Dušana Mihajlovića i posebno ga je zanimala policija.
*Zoran Živković, savezni mistar policije pod pratnjom stiže u Vladu Srbije, odakle ubrzo sa Bebom Popovićem odlazi u Urgentni centar. Tih dana po medijima se spekulisalo da je Živković viđen za novog ministra odbrane. Umesto toga postao je Đinđićev naslednik.
Jozef Kasa, tog trenutka dežurni potpredsednik vlade i koji je te nedelje imao zadatak da obavlja funkciju premijera, moli da tu funkciju preuzme neko drugi(Nebojša Čović) da ne bi putovao iz Subotice u Beograd.
Milorad Ulemek Legija, prvooptuženi za ubistvo premijera: u svojoj izjavi u Specijanom sudu rekao je da je vest čuo na televizije, dok je u svojoj kući u Košutnjaku čuvao svoju bolesnu decu:”... Držao sam mlađu ćerku na kolenu, kada je supruga dotrčala da mi javi da je bio pokušaj atentata na premijera Đinđića. Rekao sam: `Opet neka ekskluziva.` Onda sam sišao dole, počeo da vrtim kanale, nisam mogao da verujem da se to dogodilo... - izjavio je Legija.
Još jedna enigma. Otkud, baš u tom trenutku i njegov tast u Urgentnom?
O smrti premijera, kako se priseća tada još šef poslaničke grupe DOS, obavestio ga je Jelinin otac Minja, iz operacione sale rečima: „Ubili su nam Zokija”!
Za razliku od „Insajdera”, Čedomir Jovanović u svom prvencu ne spominje ni slova da je ubrzo posle atentata tražio da specijalno tužilaštvo sprovede istragu o njemu i Bebi, da se tačno ustanovi šta su njih dvojica tačno imali sa Čumetom i Zemuncima, zašto smo to radili i čime je to urodilo. Specijalni tužilac Jovan Prijić je to prihvatio i sproveo istragu, ali su njeni rezultati ostali nepoznati.
Na sednici Saveta za državnu bezbednost koja je održana 13. marta Čedomir Jovanović je, takođe, predložio da počne hapšenje po „Beloj knjizi”. Tada se prvi put pominje „bela knjiga” policije sa imenima svih vodećih kriminalaca i kriminalnih grupa. Ali i o tome u knjizi „Moj sukob s prošlošču”, takođe, nema ni rečice.