Saberi se Srbijo!

Bas pred Uskrs, u Londonu, jedan diplomata koji nas dobro poznaje zapitao je svoje goste iz Srbije: Da li je vama tamo jasno da Srbija može i da nestane kao država, ukoliko nastavite da se međusobno svadjate? Prosto je neverovatno da ne mozete da se slozite oko elementarnih pitanja sopstvenog opstanka. Kako ćete se onda odbraniti? Deo po deo zemlje će se odvajati. I? Pa niko u svetu neće primetiti da vas nema, ionako nigde vise de fakto niste prisutni, izuzev Haga.
Šta ovaj zabrinuti diplomata nije znao dok je ovako glasno razmišljao?
Mi već dugo uspevamo da živimo od danas do sutra. Ne pitamo se šta će biti, jer će biti kako Bog kaže i onako koliko sreće imamo. I za nas vecite optimiste ovo danas nema nikakve veze sa onim što je bilo, jer je bilo kako je Bog hteo, i poznato je da nas nije uvek sreća sluzila, pri tom su nas svi pomalo mrzeli, i Svabo i Madjar i Rus, pa siledzija Amer, i one kurve Englezi, prevrtljivi Francuzi...
A šta bi bilo da nas ne mrzi da mislimo na sutra i kada ne bismo odmah zaboravljali ono sto je bilo juče?
Shvatili bismo da godinama živimo u državnim provizorijumima. Da iz njih ne izlazimo.
I da Srbija nije resila, i još ne resava, svoje državno pitanje, ona je samo putovala, i još putuje, kroz istoriju kako su je nosile, i još je nose, razne struje.
I kada bismo hteli da gledamo, šta bismo videli?
Da je Berlinski kongres odobrio Knezevinu Srbiju. Jer velike sile su pocele da izbacuju Tursku sa Balkana, a Austro-Ugarska je dobila Bosnu. Da je u Versaju kralju Aleksandru
poklonjena Jugoslavija. Jer je trebalo upokojiti Austro-Ugarsku. Da je na Jalti priznata Titova FNRJ. Jer je Istoku i Zapadu trebala tampon zona. Da je sa rusenjem Berlinskog zida srusena i SFRJ. Jer je Nemacka tako htela, a Americi je odgovaralo da se vrati u Evropu. Da ni danas Srbija nije, bez obzira sto svi mislimo da jeste, međunarodno priznata država. Jer su je sile odlozile u provizorijum državne zajednice SCG dok ne odluce šta će dalje.
Šta još gorenavedeni diplomata nije znao kada se cudio nad našim svadjama?
Srpski politicari se svadjaju još od Prvog srpskog ustanka. I sto su vise oslobadjali državu od Turaka te svadje su bile sve zesce. Srbi su plivali i davili se u okeanima spletki i intriga. Sve od onda pa do sutra.
Da li se zavrsavalo samo na svadjama?
Nije se zavrsavalo, niti se zavrsilo. Atentati, ubistva, trovanja.
Trovanja?
Bordzije bi mogle da zavide. Mnogi su se politicki protivnici naglo razboljevali i napustali ovaj svet a da pre toga nisu ozdravili.
Ali to ne piše u istorijskim udzbenicima?
Tek treba napisati istoriju nasilja i zločina u srpskoj politici, koja je surovo nalicje oficijelne, ideologizovane istorije.
Cemu ta podsecanja?
Ne bi nas iznenadilo ubistvo Djindjica, koje je dokaz da smo verni svojoj proslosti, mada je nismo svesni.
Ima li nade da se danasnje svadje prekinu i da Srbija jednostavno ne iscezne?
Ima. Novi svetski rat.
Znaci, dok se drugima ne smrkne, nama ne može da svane?
Do sada je tako bilo. Kada velike sile menjaju kartu sveta mi dobijemo državni provizorijum, koji u miru rasturamo svadjama.
Pa neka bude sto biti mora?
Ne mora.
Zašto?
Istorija je puna iznenadjenja.
Kako?
Onako kako pretpostavlja onaj diplomata u Londonu.
Sve sto zasluzi da nestane i mora da nestane.