Модерно робље са уговором о раду

Сведочанства о непријављеним радницима, шиканирању на послу, издавању умрлица свакоме ко пређе педесету, отпуштању жена које остану у другом стању, незаконитом давању отказа представљају књигу утисака о сумраку радничких права у српској транзицији која се жанровски може сврстати у хорор комедију. Послодавци, наиме, умиру од смеха, а запослени, то су они срећници који су уопште добили посао, умиру од страха да га не изгубе.
Ако су тајкуни, или угледни бизнисмени, по природи ствари, погодни за преговарање таман као Џон Готи, коме засузе очи кад га његови момци смарају да им уплаћује стаж, топли оброк, регрес и маркицу за превоз, велика акционарска друштва и стране компаније постигле су задивљујућу вештину да корпоративним новоговором увере службенике како је врхунац животне радости кад тај исти живот преселиш у компанију, без додатка за прековремени рад. Ти кажеш: „Долазим раном зором и одлазим пре поноћи”, а они ти одговарају: „Немаш стратешку визију, ниси лојалан компанији и хоћеш одмах паре”.
Ако солидно плаћени менаџер средње категорије у преговорима са агентима за људске ресурсе мултинационалне корпорације почне да муца својим речима, како да тек своја права гласно затраже раднице за разбојем у Брусу, којима романтични директор конфекције не дозвољава да иду у тоалет јер ваљда могу да се стисну 12 сати поред разбоја. Нажалост, не постоји СОС телефон инспекције рада, јер био би затрпан позивима, као хитна помоћ прошле недеље. Једна жена је полагала психо-тест за рад на пумпи, па је открила да је кандидат за Менсу, али не и довољно паметна да точи бензин. Превалила је тридесету и мали шеик из провинције јој је препоручио да затражи пензију.
У синдикалним централама, организацијама нешто мање утицајним од удружења за заштиту биосфере, сведоче да се по приватним фирмама синдикалне подружнице оснивају у највећој тајности и тек онда, кад добију контуре тајног друштва, пријављују директору. Онда, по правилу, директор купи синдикат и књижи га као потрошни материјал, па се запослени у оваквом систему осећају једнако заштићено као Јозеф К. кога одводе у последњу шетњу.
Радник обезбеђења прича ми да чува једну београдску банку 260 радних сати месечно за 19.000 динара. Према српском транзиционом календару, његов месец има 32,5 дана, ако би имао осмочасовно радно време. Ипак, не сме да се жали газди фирме што су његова права из радног односа идентична Кунта Кинтеу који с власником плантаже преговара о слободном викенду без ланаца.
Политика према запосленима једног од јунака српског дивљег капитализма, оног што је првобитни капитал акумулирао у Сурчину, већ је ушла у легенду. Он своје раднике без проблема из једне фабрике премешта у другу, педесетак километара даље, тек да им пренесе поруку да је боље да сами дају отказ, него да их лично он отпушта, што осим духовног може да изазове и физички бол. Постоје и они софистицирани, зову их јапији, који вам саставе такав уговор о раду да схватите како сте се својим потписом добровољно учланили у касту модерног робља које, за утеху, ипак спава код куће.
Могу ли Срби макар да олабаве своје окове? После 5. октобра, шанса је пропуштена јер је држава чинила све да заштити интересе крупног капитала који је финансирао политичке партије. У том систему спојених судова политике и велике лове, интереси запослених су исцурили у канализацију неолиберализма, а сваки раднички бунт био је немогућ.
Почетак рада нове владе је нова прилика да радна снага изврши притисак на владајућу коалицију и убеди их да се у Европу не путује са уверењем да бриселско царство још живи у епохи Чарлса Дикенса. Французи су, рецимо, хтели да запале Париз и Саркозија претворе у вешалицу, а Карлу Бруни у Марију Антоанету када је намеравао да продужи седмочасовно радно време и, као друг Маркс, предложи поданицима осам сати рада.
Живахни Кркобабић је живи доказ како једна маргинална странка може да оживи пензионере, а то што социјално одговорни Тадић звиждуће „Интернационалу” и када Папандреу није присутан, не говори толико о његовом музичком укусу, већ свести да је сазрело време за нови пакт између државе и радника и стварања друштва у којем се можда неће умирати од среће као у Данској, али ће се барем пристојније живети.

Александар Апостоловски