Karadžić ukrao milione maraka

Radovan Karadžić nije prvi put u zatvorskoj ćeliji. Osim ratnih zločina koje mu na dušu stavlja međunarodna zajednica, bivši lider bosanskih Srba prethodnih decenija već je boravio po zatvorima i zbog malverzacija, prevara, a pripisivan mu je i nestanak miliona tadašnjih nemačkih maraka.
Tako je godine 1984, osam godina pre rata u Bosni, optužen je da je državnim novcem sagradio vikendicu na Palama, 1. novembra je priveden u sarajevski istražni zatvor i pušten je posle jedanaest meseci. Naredne godine, 26. septembra, osuđen je na tri godine zatvora zbog pronevere i prevare, ali kaznu nije odslužio.
Posle rata u Bosni i izricanja haške optužnice, a na početku svog dvanaestogodišnjeg skrivanja u proleće 1997. godine pripisivano mu je da je u torbi, iz trezora Narodne banke Republike Srpske, odneo je 36 miliona maraka.
„Postoje dokumenti da je Karadžić odneo 36 miliona maraka. Prvo je iz trezora odneo apoene u vrednosti od 28 miliona maraka, a drugom prilikom još osam. Tada je već bio smenjen i krio se od ruke međunarodne pravde”, izjavio je premijer Republike Srpske Milorad Dodik 2005. godine, u jeku potrage za jednim od najtraženijih haških begunaca. Izjavu premijera Dodika mogao je da čuje i sam Karadžić jer je tada već živeo ugodnim životom u Beogradu pod imenom Dragan Dabić i počinjao sa učenjem bioenergije u školi Mine Minića.

Nehuman i neodgovoran
Za ime Radovana Karadžića, osim ratnih zločina i ove finansijske malverzacije, vezuje se i nehumanost i neodgovornost. Biljana Plavšić, potpredsednik RS u vreme kada je Karadžić bio predsednik i predsednik RS posle povlačenja Radovana Karadžića (1996-1998), koja je trenutno u zatvoru u Švedskoj posle priznavanja krivice pred Haškim sudom (optužena za genocid, zločin protiv čovečnosti, kršenja Zakona i običaja rata), u svojoj knjizi „Svedočim”, napisanoj u zatvoru, optužila je Karadžića za prevaru, nehumanost i neodgovornost i da je rat koristio za lično bogaćenje.
Plavšićka u knjizi navodi da je u predvečerje rata u Bosni rukovodstvo Srpske demokratske stranke više brinulo o novcu nego o ljudima. „Pohlepa je bila prisutna već na prvom zasedanju Skupštine srpskog naroda BiH 1991, kada se u pauzi zasedanja tražilo da SDS uloži devize za otkup hotela ‘Holidej in’. Sa rasplamsavanjem rata, sve više se priča o švercu”, navela je u knjizi.
- Kada sam pitala Karadžića da mi protumači papir, reče da od nečega stranka mora živeti. Ako sam u nekom pogledu idealista, ipak nisam izgubila smisao za realnost da se od nečeg mora živeti. Ali zar ovaj događaj, srpska Skupština, ne zaslužuje posebno poštovanje? Zašto se sa zahtevom za pare nije moglo pričekati još koji dan? Već tada je pohlepa bila prisutna. Tih dana se pričalo o sumnjivim poslovima Ljiljane Karadžić i Miroslava Toholja oko kioska lista „Javnost”. Odbijala sam da to slušam. Mislila sam, što bi se supruga predsednika petljala u nečiste poslove. Kasnije, kako je vreme proticalo, uverila sam se da upravo ona ima afinitet prema nezarađenom novcu - napisala je Plavšićka.
- Uveliko se pričalo o švercu, ali ja to odbijam, ne mogu da verujem da se to prakticira uz blagoslov Radovana i Mome (Krajišnika) i da oni dele dobit. Bilo mi je jasno da su po uzoru na komunističko rukovodstvo pribavili sebi sve privilegije jer je to karakteristika svih skorojevića, a takvi su oni, ali ne prihvatam da se bave švercom u ratnim vremenima. Kakvi su to ljudi? Pa to nisu Srbi i ja u to ne mogu poverovati. I dok se ja nadam da Radovan i Momo nisu upleteni u to, na moje pitanje Radovan odgovara: „Treba od nečeg živeti!” Isti odgovor kao i pre rata, kada je bio hotel „Holidej in”. A šta je sa nesretnim narodom, i on mora da živi, ja ih pitam, a Radovan kaže svoju omiljenu uzrečicu: „Neka narod ide u p... m...” - svedoči Plavšićka.
- Jedna žena drži u naručju bebicu i kuka, udara se po grudima, jer je na putu koji je prešla izgubila devojčicu od devet godina. Ovo je samo jedna od priča, a svako od njih koji beže pred neprijateljem ima svoju i svaka je gora od one prethodne. Na povratku sa Sokoca u bašti vidim Radovana i njegovu suprugu, upravo su ručali. Ja mu referišem o zbivanjima na Sokocu i o jadnim goraždanskim izbeglicama. Nakon deset minuta njegova supruga Ljilja traži da odmah krenu jer ona to ne može slušati, a osim toga im se žuri. Radovan pođe za njom, ne upitavši ništa, ne prozborivši nijednu reč. Tako je to bilo tada i, nažalost, ponoviće se još više puta za vreme rata - napisala je Plavšićka.
Uvek je bila prisutna nezainteresovanost za ljudsku muku ili ne samo to nego Radovan daje do znanja da neće dozvoliti da ga neko optereti tuđom tragedijom.

Gde su pare dijaspore
- Radovan i Momo (Krajišnik) raspolagali su velikim novcem koji nije njihovo vlasništvo. Obojica, ali i Koljević, bili su tada u kontaktu sa našom dijasporom. Upravo negde u avgustu dođe jedan naš čovek iz Švajcarske, zatekla sam ga kod Krajišnika. Čovek je doneo spisak imena Srba koji su dolazili u različitim vremenskim razmacima u posetu našim ljudima u Švajcarsku. Često su po njima slali novac u otadžbinu da pomognu stranku ili za neku namensku potrebu. To je bio dugačak spisak onih koji su preuzeli novac i svojim potpisom to potvrdili i nema sumnje da su taj novac predali da se namenski potroši. Sve je bilo jasno i regularno do jednog, najvećeg novčanog iznosa, koji je preuzeo Radovan Karadžić, a odbio je da potpiše, još ih je izgrdio kako mogu od predsednika da traže potpis...
- Da mu je to bila navika i praksa pokazao je još jedan slučaj, kojem sam takođe bila svedok. Mislim da je to bilo 1994. godine u Bijeljini, gde je održan sastanak humanitaraca, te su se okupili predstavnici mnogih humanitarnih organizacija iz dijaspore.
Među njima i Mićo Kojić iz Frankfurta, čestiti i vrlo požrtvovan čovek. Ja nisam prisustvovala sastanku humanitaraca u Bijeljini, a Radovan jeste. Dan posle sastanka došao je Mićo Kojić u moj kabinet zabrinut, moli da mu pomognem i objašnjava da je u Bijeljini dao 150.000 nemačkih maraka Radovanu i pripremio je potvrdu da mu potpiše. Ovaj je uzeo pare i rekao da on ne daje potpise na potvrdu... Inače mi je Mićo rekao da mu je poznat Radovanov manir, razgovara dugo sa ljudima, ali kad primi novac, odmah prekida razgovar sa obrazloženjem da mu se žuri. Radovan Karadžić je iznad svega voleo novac, ali onaj do kojeg se dođe na lak način. Na ovu temu ima mnogo sličnih priča, ali ja ovde govorim o onome o čemu mogu svedočiti - napisala je Biljana Plavšić.