Milovan Brkić

Prijatelju Slavku Drinskom, koji dvadeset godina živi u Kanadi, napisao sam pismo, žaleći se da me sustižu godine, da sam nabacio trideset kilograma više, da nikako ne mogu da izađem na kraj s barabama. Sa dosta pesimizma opisao sam mu prilike u Srbiji.
''Žališ se da ne vidiš plodove svog rada'' - otpisuje mi Slavko - ''a zaboravljaš da su tvoji preci kalemili voćke, znajući da neće dočekati za života njihove plodove. Ali, predano su radili, ostavljajući ih potomcima. Ponosiš se svojim seljačkim poreklom, a zaboravljaš da se seljak svake godine bori protiv korova i da ovu beskrajnu borbu smatra delom života. Oni koji imaju trideset kilograma manje, uopšte se ne žale, jer im je duša u nosu.''
Prijatelj mi, dalje, piše, da ko kuka nad prošlošću, već je sahranio budućnost. „Srbi zapevaju iz sveg glasa kako su im Turci silovali prababe, a u isto vreme oni siluju Srpkinje, i ponose se time. Na međunarodnu političku scenu izlazimo sa kosovskim mučenicima, misleći da ćemo tako izazvati sažaljenje kod zmija i vukova” - podseća me Slavko.
U trenucma kada pišem ovaj uvodnik, u Narodnoj skupštini Srbije započinje procedura izbora nove vlade Srbije. Manadatar Mirko Cvetković, kome je kabinet sastavio predsednik Srbije Boris Tadić, nastaviće da Srbiju gura u još veće blato. Banda Mlađe Dinkića preuzela je u svoje ruke naše pare - resore ekonomije, finansija, telekomunikacija, zdravlja. Ostaviće nas bez gaća. Dovršiće svoj krvavi pir, i preko Vesne Džinić, iz Agencije za privatizaciju rasprodaće preostalu imovinu, a potom će uteći kod svojih savetodavaca iz svetskih centara moći. Svi Dinkićevi ministri imaju pasoše stranih država.
Nesrećni, i teškom bolešću ophrvani predsednik Tadić, umišljeno će smatrati da preko premijera Cvetkovića vlada Srbijom. Njemu je duša u nosu, i krvavo ćemo platiti njegovu potrebu da se oseća vlasnikom Srbije.
Danica Drašković, nezadovoljna što je njen muž u kolaiciji sa Tadićevom kamarilom, misleći posebno na Ivicu Dačića, učinila je konkretan potez. U nedelju je iz svoje kuće isterala Vuka, savetujući mu da ide kod Borisa i Dačića, da ga oni zbrinu.
A šta je, svako od nas, učinio za sebe i za pokolenja, da se ratosiljamo ološa i bandita poput Borisa Tadića, Mlađe Dinkića i njegovih pljačkaša? Milioni građana Srbije danas su polugladni, bez nade da će im se, u dogledno vreme, pružiti šansa da mirnije žive.
Da li neka majka u Srbiji kaže svom punoletnom sinu da je vreme da se žrtvuje za otadžbinu? Da ga podstakne da mu ne zadrhti ruka, da se pomoli za njegovo zdravelje i da zločince pogodi prvim metkom.
U našoj istoriji najcitiraniji su stihovi - „Svi junaci nikom ponikoše, i u crnu zemlju pogledaše''. Mi smo svikli da trpimo. Svaki narod se ponosi svojim sinovima koji su smakli kraljeve, careve, paše, subaše, kanove, koji su bili zulumćari, koji su radili protiv interesa naroda svog.
Mi smo zaboravili na Gavrila Principa, na Aliju Alijagića...
Hoće li nas Borisova banda jahati do kraja njihovih života, a da mi od sebe nećemo pustiti ni glasa?