Странице

понедељак, 28. април 2014.

Teorija zavere se obistinjuje

ULTIMATUM BESKUĆNICIMA – ILI U FEMA KAMP, ILI U ZATVOR! 

Pod lupom radoznalih očiju javnosti, Južna Karolina je pravno rešila problem beskućnika. Ljudima je ponu
đen izbor: FEMA kamp ili zatvor. Ironija svega toga je što se to dogodilo upravo na 50. godišnjicu građanskih sloboda u avgustu 2013. Loša strana je što se beskućnici premeštaju iz različitih delova gradova od Bostona do Njujorka, a nikoga nije briga.

Još jedan od članaka koji su prešli iz domena „teorija zavere” u stvarnost.

U avgustu je grad Kolumbija (City of Columbia) u Južnoj Karolini imao problema. Festival u čast 50. godišnjice pokreta za građanska prava je došao u grad i pritom se nisu smeli videti svi ti beskućnici tokom dolaska gostiju iz svih krajeva Amerike. Stoga je gradsko ve
ć́e održalo glasanje kojim su beskućništvo proglasili zločinom.

„Savet grada Kolumbije je jednoglasno odobrio plan stvarajući specijalne policijske patrole koje će prisiliti stanovni
štvo na kvalitet života zakonom koji onemoguć́ava dangubljenje, javno uriniranje i druge zločine koji nisu vezani za beskućnike. Te specijalne policijske patrole su ponudile beskućnicima izbor: da odu u zatvor zbog beskućništva ili u sklonište sa početnih 240 kreveta pod celodnevnom prismotrom na periferiji grada iz kojeg ne bi mogli tako lako izaći.

Druga opcija nije zatvorenička, jer beskućnici su zato
čeni uz pomoć́ lokalne dobrotvorne organizacije. To je, zapravo, dobrotvorno zatočenje. Beskućnici mogu otići, ali moraju ugovoriti sastanak i biti otpremljeni kombijem.

Uprkos nekim vestima iz mejnstrim medija, izgleda da je grad Kolumbija prekoračio početno punjenje kapaciteta od 240 kreveta sa celodnevnom prismotrom uz okruženje bodljikavom žicom samog FEMA kampa, koji je trebalo da bude korišćen tek u slu
čaju katastrofe, a kao što inače obznanjuje i sama FEMA. 

Zapamtite, o FEMA kampovima se ne govori u mejnstrim medijima. Inače, FEMA je sagradila svoje kampove za gradove kao što su Gejlston, Hjuston, Njujork, Boston, Nju Orleans, Kolumbija itd.

Južna Karolina je sprovela te planove, a čak je dobila i pažnju ACLU-a. Da bi se beskućnici
kvalifikovali za privremeno sklonište, morali su biti među prvih 240 beskućnika i u tom slučaju ne bi mogli biti u moguć́nosti da odu iz istih osim prebacivanja iz jednog skloništa u drugo.

Zakoni su čak otišli
​​tako daleko da su uklonjene neke klupe širom grada gde su beskućnici inače spavali , tako da je beskućnicima uskraćen i taj minimalan komfor, a otvoreni su i pozivni centri za stanovnike samog grada, ako bi uočili beskućnika da ga prijave.

Ali, to nije jedino područje gde je zločin biti beskućnik. Ispada da od 2011. godine i grad Boston premešta svoje
​​beskućnike iz grada u ono što oni zovu Baza u blizini Salema. Stanovnici Južne Kalifornije se takođe sve više pitaju kako beskućnici nestaju s ulica.

Većina beskućnika, u mestima kao što su Sakramento, su premešteni izvan grada u šatore pod okriljem FEMA-e. Beskućništvo i manjak krova nad glavom (stalnog smeštaja) su proglašeni zločinom, pa su ti ljudi premešteni u te logore i izolovani, gde postoje čuvari koji ih, osim bodljikave žice i ograde, takođe okružuju.

Samo stanovništvo grada i okoline je obavešteno o pozivnim centrima koje trebaju nazvati ako primete beskućnika. Beskućnici iz tih logora ne smeju otići, pa tako ni lutati ulicama većih gradova bez dozvole, koja se, pitanje je, uopšte i dobija.

Beskućnici se premeštaju u FEMA kampove i u Majamiju, kako bi se dobio utisak da je zločin biti beskućnik i da je to zapravo nešto dobro za zajednicu.

Grad Kolumbija je bio brz u odricanju tog zakona krajem septembra 2013., ali i dalje postoje nekoliko drugih gradova i država koji to još nisu. Postoji nekoliko pojedinaca koji su tokom godina upozoravali ostale ljude da će se ovako nešto dogoditi. Ako ne pronađemo ljudskost u našim srcima, pitanje je kada će ovo ludilo prestati.

To je gotovo isto kao kada su 1940. godine terali nepoželjne baš pred našim očima. Jedino je razlika u tome što se sada radi o Americi, a ne Nemačkoj.

Sada imamo i uskraćivanje zaliha hrane u vrednosti i do 5 milijardi dolara, dok nezaposlenost i dalje rapidno raste, te s više od 3,5 miliona beskućnika čija brojka takođe svakodnevno raste. Imamo 18,5 miliona kuća za odmor i kuće u Detroitu koje se prodaju za 1 dolar, a ne možemo naći mesta za smeštaj ljudi, osim u FEMA kampove? Mislim da svi znamo šta se ovde događa i šta će se tek događati ako to i dalje dopuštamo.

Kada se ljudi u većim gradovima probude i otkriju da su svi beskućnici nestali preko noći, vi ćete, zapravo, znati gde su. Pitanje je, jeste li vi sledeći? 


https://www.youtube.com/watch?v=TcZZVTHFRIA

https://www.youtube.com/watch?v=M16hw5MfJvs

https://www.youtube.com/watch?v=lz5wT1xmfvo

https://www.youtube.com/watch?v=Sbb0PIIS4iE

https://www.youtube.com/watch?v=4h20gAa9-Fc

Ruski vic

Pričaju Amerikanac, Englez i Rus ko ima najveći avion. 

Englez: „Naš najveći avion ne može sleteti na aerodrom u Frankfurtu ...”


Amer: „Naš najveći avion ne može sleteti nigde u Europi ...”

Rus: „Vozim ja avion s još 19 kopilota kad čujem neko zujanje ... Kažem ja 19. kopilotu” Sergej idi vidi šta to zuji dok još nije kasno „... Sergej sedne u džip ode u sredu ujutro vrati se u petak naveče i kaže ”Šefe ostavili smo otvoren prozor od klozeta uleteo nam Boing 747 i zuji oko sijalice 

субота, 26. април 2014.

Сензационални догађај у свету финансија

Пре неколико дана британски The Guardian, а потом и информативна агенција Bloomberg, саопштиле су сензационалну вест: током недеље од 5-12 марта, акције америчких државних обвезница које се држе у трезорима Федералног Резервног Система (ФРС) смањене су за 104,5 милијарди долара.
Према подацима министарства САД, укупан обим државних хартија од вредности (облигације и други видови дужничких папира) на крају 2013. године је износио 12,3 трилиона долара. То је више од 70% укупног државног дуга САД. Отприлике 6,5 трилиона долара налазило се код различитих америчких инвеститора од којих је најкрупнији ФРС који је на свом билансу имао хартија од вредности у износу од 2,2 трилиона долара. Страним власницима припадало је 5,79 трилиона долара државних обвезница САД, а по тим показатељима на првом месту се налазила Кина (1,27 трилиона долара), на другом Јапан (1,18 трилиона долара). Русија заузима девето место са актовком од 138,6 милијарди долара или 1,1 од укупног обима америчких државних обвезница.
Рекло би се да у позадини таквих обима државних обвезница САД у глобалном финансијском систему, скраћење њихових резерви у трезору ФРС не изгледа значајно. Међутим, све то изгледа другачије у позадини онога што се са резервама тих хартија догађа у последњим годинама. Ако су на крају 2013. године акције хартија од вредности у трезору ФРС износиле 3. 020 милијарди долара, то су 12. марта 2012. године спале на 2. 855 милијарди долара, то јест, за 165 милијарди долара. Истовремено, на недељу од 5-12 марта 2014. године отпада 1/3 тог пада. Максимални недељни пад у прошлој години је забележен крајем јуна 2013. године (19.06. – 26.06.) и био је три пута мањи од садашњег мартовског пада. Ако претпоставимо да ће се излазак државних хартија од вредности из депоа ФРС наставити истим темпом као у периоду од 1. јануара до 12. марта текуће године, онда се залихе резерви ових хартија током 2014. године могу умањити за отприлике 1 трилион долара.
Детаље о рекордном скраћењу залиха државних обвезница САД није објавио ни ФРС, ни Министарство финансија САД. Појавиле су се различите верзије. Скоро сви аналитичари се слажу да је операцију са повлачењем хартија од вредности из депозитарија ФРС произвела Русија, али се стручњаци разилазе по питању даље судбине тих хартија… тешко је претпоставити да су хартије од вредности биле потребне Банки Русије како би их претворила у готовинску валуту и стабилизовала девизни курс рубље. Уколико би државне хартије од вредности веће од 100 милијарди долара биле изнете на тржиште, оно би аутоматски реаговало смањењем цена ових вредносних папира. Међутим, то се не догађа. Штавише, аналитичари су скренули пажњу да је наведене недеље (5-12. март) забележен пад приноса америчких државних обвезница. Ако је почетком марта принос од десетогодишњих хартија од вредности износио 2,73%, то је њихов принос 13 марта износио 2,63%. Према законима тржишта, уколико се на тржиште убаци папира од 100 милијарди долара, онда би то морало довести до супротног ефекта – снижењу њихових цена и порасту профитабилности.
Друга верзија оштрог скраћења државних обвезница САД изгледа уверљивије. Русија је остварила премештање својих хартија од вредности из америчког у неки други трезор, који се налази изван сфере непосредног утицаја Вашингтона. Стручњаци ово извлачење повезују са догађајима у Украјини и на Криму и очекивањима санкција против Русије од стране САД. Ту функцију могу да испуне (и испуњавају) централне банке неких земаља, па тако и оне које се налазе у оф-шор зони. Укупна слика расподеле светских резерви хартија од вредности САД по трезорима, не постоји у отвореним изворима. Постоје изолована сведочења о федералним резервама неких депозитара. Тако је Централна Банка Белгије крајем 2013. године имала на чувању државних обвезница САД у вредности од 568,8 милијарди долара, при чему су њихове резерве за последњих месец дана прошле године увећане за 28%.
Уколико су операцију са извлачењем хартија од вредности из трезора ФРС спровели руски инвеститори, онда би требало рачунати да се Русија неће на томе зауставити. Због чега? Због тога што је чување државних хартија од вредности САД повезано са ризиком. Вашингтон може против Русије увести своје санкције, а затим натерати и своје савезнике (ту исту Белгију) да се придружи тим санкцијама. У министарству се тиме бави одељење које се зове Office of Foreign Assets Control (OFAC). У оваквој ситуацији следећи корак Русије морао би бити претварање актива под називом US Treasuries у ликвидну валуту, пожељно да то не буду САД долари. Имајући у виду велики девизни дуг државних предузећа према нерезидентима, та валута би се могла искористити на гашење тих дугова. Као и за куповину актива руске привреде који припадају страним инвеститорима. Постоје и други начини да се искористи девизна ликвидност. Њихово чување на депозитним рачунима страних банака није пожељно у светлу очекиваних санкција.
Остаје нејасно због чега је Вашингтон дозволио тако велико повлачење својих хартија од вредности из трезора ФРС. Очигледно су страховали од таквих потеза Москве који би имали непредвидиве последице за доларски систем. Познато је да је Вашингтон у прошлости већ остваривао “тиху” блокаду повлачења. Тако је после катастрофе на нуклеарној електрани “Фукушима”, за ликвидацију последица хаварије, Јапан затражио велику количину готовог новца. Они су у ту сврху предвиђали извлачење велике количине хартија од вредности из трезора ФРС, али је то извлачење блокирао Вашингтон. Јапан није због тога подигао прашину.
* * *
О избављењу од доларских резерви размишља и њихов највећи власник – Кина. Заменик председника Народне банке Кине у новембру прошле године је изјавио да Кина прекида са даљњим скупљањем државних обвезница САД. Кина је брзо прешла са речи на дела: у последњем месецу 2013. године, Поднебесна (1) се избавила од државних обвезница САД у вредности од 47,8 милијарди долара, тако скративши размер власништва над тим хартијама за 3, 6%, до 1, 27 трилиона долара. Кина је по други пут у својој економској историји продала рекордну количину државних хартија од вредности САД.
Иако су неки аналитичари наговестили да Русија и Кина делују координирано по питању скраћења својих доларских резерви, не виде се јасни знаци сарадње у тој области. Међутим, овде обе земље морају деловати веома опрезно, јер ће неочекивани крах долара нанети удар како по Кини, тако и по Русији. Разлика је у томе што је цена тог питања за Русију много мања него за Кину: доларске резерве Русије неупоредиво су мање него код Кине.
Ово није први пут да се Русија суочава са претњама замрзавања или чак конфискације њених девизних резерви у иностранству. Тако је пре сто година, када се у ваздуху већ осећао мирис барута, Државна банка Руске Империје успела да извуче своје девизне депозите из немачких банака. А већ са Француском, која је као била савезник Русије у Атанти, царска влада се прерачунала. Французи су на почетку Првог светског рата замрзли руске девизне резерве у својим банкама. Други инцидент догодио се у совјетском периоду руске историје: после догађаја у Мађарској 1956. године појавила се претња замрзавања девизних рачуна СССР од стране Вашингтона у америчким банкама. Током 1957. године сви девизни рачуни “Внешторгбанка” (2) били су пребачени у банке Лондонског ситија. Тај новац је означио почетак тржишта евродолара и препород некадашње славе Лондона као међународног финансијског центра.
Данас стручњаци подсећају да ФРС представља трезор не само хартија од вредности него и злата из међународних резерви других земаља. Према неким проценама у трезорима Федералне резервне банке Њујорка на Менхетну налази се злато десетак светских земаља. И како су показали покушаји Немачке за репатријацијом свог злата из америчких трезора, то је изузетно тешко урадити. У медијима се понекад појављују информације да у америчким трезорима има и руског злата. Да напоменем да је Русија уочи првог светског рата такође имала одређену количину драгоценог метала у иностранству, али да је до 1. августа 1914. године све било премештено на чување у Државну банку Руске Империје.

Zli dusi pred vratima Rusije

Treba činiti ono što smatramo da je potrebno - spasiti nama blisku Ukrajinu od vlasti tame i laži. Ne treba gledati na Zapad. Mi za njih nikada nećemo biti dobri jer smo pravoslavci. Nećemo im biti dobri čak ni ako im damo celu našu zemlju, a sebe pretvorimo u njihove robove. Nas bi odavno uništili, zasuli bi nas raketama i bombama, kad bi tamo, na Zapadu, verovali da za to kao odgovor ne bi dobili po zubima.

Ja bih predložio rukovodstvu Rusije da ne razgovara s rukovodstvom SAD i zemljama EU. Da ne razgovara, da ih ne ubeđuje, ne nagovara, i ne traži njihovo razumevanje.
S njihove strane nikad neće biti razumevanja, niti prijateljstva. Njih samo treba obaveštavati o koracima koje preduzimamo. I to iz učtivosti. I s nadom na to da među liderima Zapadnog sveta još uvek postoji neko kome se um nije do kraja pomračio i ko je sposoban da prihvati realnost koja ga okružuje relativno objektivno. A još zbog toga što na Zapadu, na sreću, ima još mnogo običnih ljudi koji su sposobni da razlikuju crno od belog.
Zato Rusija ne treba da gubi vreme. Treba činiti ono što smatramo da je potrebno - spasiti nama blisku Ukrajinu od vlasti tame i laži. Ne treba gledati na Zapad. Mi za njih nikada nećemo biti dobri. Čak i ako im damo celu našu zemlju, a sebe pretvorimo u njihove robove.
Zašto se s njima ne može razgovarati? Postoji mnogo razloga, ali svi proizlaze iz jednog, osnovnog  - sa zlim dusima se, kao što je poznato, ne da ne sme da se dogovara. S njima se čak ne sme ni razgovarati. Prevariće te u svakom slučaju. I dovesti do propasti. Setimo se obećanja Zapada Gorbačovu da neće širiti NATO na Istok i primati u NATO istočnoevropske zemlje - Poljsku, Bugarsku, Mađarsku, Rumuniju. Gde su danas granice NATO? Na granicama Rusije. A šta su SAD i njihovi saveznici učinili s Libijom, Irakom, Avganistanom? Šta rade sa Sirijom?
Oni se ponašaju cinično i drsko. Krv nevinih ljudi ubijenih po volji SAD i Zapadne Evrope traži Božiju pravdu.
Strašno je i pomisliti kakva sudbina čeka te trenutne „gospodare sveta" u večnom životu. Mada, oni o tome ne misle. Njihov bog je novac. Njihov bog je vlast nad svetom. Amerikanci i oni koji su s njima naslađuju se svojom nekažnjivošću. Njihova beskrajna oholost potpuno ih je lišila razuma.
Zar će zdravomisleći čovek voditi dijalog s bezumnikom i računati na njegovu adekvatnu reakciju? Naravno da neće. Pa, zašto mi, onda, računamo na dijalog sa Zapadom?
U to da se Zapadni svet danas udaljio od Boga - ne treba ubeđivati nikoga. Ko odlazi u Zapadnu Evropu, vidi to. Hrišćanske crkve su, najblaže rečeno, puste, tamo nema onih koji se mole. Ali, u mnogim zemljama Evrope otišlo se još dalje. Hrišćanske crkve su pretvorene u restorane ili mjuzik-holove. Idite u Kopenhagen, Ženevu, Skandinaviju, uopšte u Evropu i - uverite se sami.
Mnogi se pitaju: zašto se američki lideri i mnogi njihovi evropski vazali ponašaju kao psihički bolesni ljudi? Samo bolesnom čoveku može da padne na pamet da bombarduje Siriju (setite se šta je nedavno planirao Barak Obama). Samo psihički bolesnom čoveku, koji je potpuno lišen zdravog razuma i prirodnog osećaja za samoodržanje i produženje vrste, može da padne na pamet misao da ozakoni istopolne brakove i propagira ih na sve moguće načine (pogledajte šta se radi u praktično svim zemljama Starog Sveta, da ne govorim o Holandiji i skandinavskim zemljama, gde se teško može naći čovek koji je ostao imun na homoseksualnu zarazu).
Da, sa svetovne tačke gledišta, ti ljudi nisu psihički zdravi. Ali, ako se pogledaju s duhovnog aspekta - a upravo s te tačke gledišta i treba na sve gledati, ako težiš da shvatiš suštinu onoga što se događa - postaće jasno da su u njih zaista ušli zli dusi. Njima upravljaju zli dusi. Ceo Zapad je već toliko pod vlašću duhova zlobe, da je teško očekivati od lidera tog sveta nešto razumno.
Mi gledamo vesti na televiziji iz Amerike i Evrope. Vidimo dobro obučene džentlmene koji cinično pričaju laži i besmislice, ledi i frau koje se osmehuju i pričaju to isto. Vidimo ljude koji su prisvojili pravo da rešavaju sudbinu čovečanstva i cinično odlučuju o tuđim životima. Mi se čudimo zašto ti džentlmeni, ledi i frau ne vide ono što je očigledno i ne usprotive mu se, zašto su prisvojili pravo da sude i odlučuju, upravljaju sudbinom sveta, a nama, Rusima, poriču elementarno pravo da svetu iznesemo istinu i branimo se u uslovima te totalne laži?
Zar niko još uvek ne vidi zašto Zapad toliko mrzi Rusiju? Zar to još nije jasno? Zato što smo pravoslavci. Zato što mi verujemo u Boga, u Njega se uzdamo i verujemo mu. Mi još uvek sledimo Boga, iako je sav ostali svet zaboravio Boga, iako naši neprijatelji - unutrašnji spoljni - žele da nas odvoje od Boga.
Zašto je NATO bez ikakve dozvole UN bombardovao Srbiju? Zato što je Srbija pravoslavna. Zašto je ceo Zapad odmah priznao nezavisnost Kosova? Zato što su se Albanci borili protiv pravoslavnih Srba.
Niko na Zapadu nije hteo da istraži zverstva vođe kosovskih terorista i aktuelnog kosovskog lidera Hašima Tačija, koji je neposredno umešan u trgovinu drogom i organima zarobljenih Srba, iako su svi dokazi, što se kaže, na dohvat ruke.
Zašto su SAD i Zapadna Evropa odmah proglasile za legitimnu vlast u Kijevu koja je to postala oružanim protivustavnim prevratom? Zašto niko na Zapadu ne želi da sluša da je snajperiste, koji su na ulicama Kijeva ubijali kako policajce, tako i svoje demonstrante, angažovala ta ista desna opozicija radi pogoršanja konflikta? Zato što ti uzurpatori žele da odvoje pravoslavnu Ukrajinu od pravoslavne Rusije i nanesu nam štetu koja i boli.
Rusiju ne slušaju i čuju na Zapadu. I nikad neće čuti. To i ne treba očekivati. To se nikada neće desiti. Zapad jednostavno hoće da uništi Rusiju. Zašto? Već je rečeno zašto. Zato što smo pravoslavci. Zato što se duh zlobe bori s Bogom i onima koji su odani Bogu. To nikada neće prestati.
Zato ne treba očekivati da će se Zapad ikada urazumiti. Nas bi odavno uništili, zasuli bi nas raketama i bombama, kad bi tamo, na Zapadu, verovali da za to kao odgovor ne bi dobili po zubima. Čim Rusija postane nesposobna da odgovori na agresiju, napašće nas i izbombardovati bez ikakvog povoda!
Da bi bombardovao Srbiju, Libiju, Siriju itd. - Zapad je pokušavao da izmisli povod, ali samo zato što postoji Rusija, koja se suprotstavlja Zapadu. Nas će, ako mi sami to dopustimo, bombardovati bez ikakvog povoda.
Ako nestane Rusija, doći će kraj celom svetu. U Srbiji kažu: Srbija ima samo dva zaštitnika - Rusiju na zemlji i Boga na nebu. Naša pravoslavna braća u Bugarskoj, Grčkoj itd. kažu to isto. Zato Rusija mora biti jaka. Kako u vojnom smislu, tako i u moralnom.
Ne smemo da pokleknemo pred ucenama i pretnjama Zapada. Oni nas neće dirati. Oni se nas plaše. Zato što smo još uvek jaki. Rusija je spas sveta od carstva laži i tame koje žele da uspostave na Zemlji SAD i njihovi evropski saveznici. A tačnije rečeno, carstvo laži i tame koje žele da uspostave zli dusi.
Ponavljam, sa Zapadnim svetom ne treba razgovarati. Treba stvarati našu istoriju. Onako kako je mi vidimo! Inače će umesto nas na našoj zemlji stvarati svoju istoriju natruli Amerikanci i Evropljani. I za nas u njoj neće biti mesta. Rusija danas polaže ispit iz prava da postoji. Ako ga danas ne položimo - neće biti popravnog.
Da, mi uzimamo Krim - zato što je on ruski. Da, treba vratiti Ukrajinu - jer je to naša zemlja. Ukrajina - zato što je na kraju Rusije.
Ne postoji takva zemlja - Ukrajina. Postoji naša zemlja s našim ljudima koji žive u njoj i koju Rusiju smatraju svojom rodnom zemljom, svojom Majkom, koji su spremni da umru za nju, onako kako je spreman da umre za Rusiju bilo ko od nas koji živimo u Moskvi, Tambovu, Rostovu, Habarovsku...Uostalom, Lavov i zapadni deo onoga što se zove državom Ukrajina vredi dati - ili Poljskoj, ili Mađarskoj, ili Austriji. Ako ostanu sami, plašim se da će umreti od gladi.
Za njih Rusija nije Majka. Zato ih treba pustiti da idu kuda žele. S mirom. Ne treba ih dirati i svetiti im se za ono što su učinili s Kijevom.

Oni teže da uđu u EU. U redu, treba im pružiti mogućnost da kupe kartu za taj „Titanik".

петак, 25. април 2014.

Српска економска генијалнст и решења

Излазак из кризе у Србији по спрези ММФ - Дос сателити + транвестити у периоду 2000.год - 2014. год. 
Пројекат под називом НЕМА ДРЖАВЕ - НЕМА ТРОШКОВА.
ЕЛЕМЕНТИ ПРОЈЕКТА:

1.Више гејева и проститутки. Више дроге и уранијума. Мање беба - мање школараца, мање издавање за школство, мање људи - мање пацијената, мање издвајање за здравство.

2. Мање војске - мањи трошкови. Нема војске - нема трошкова.

3. Мање фабрика - чистија околина. Мањи еколошки издаци.

4. Мања села - мање субвенције и издаци за пољопривреду.

5. Мањи градови - мањи трошкови инфраструктуре.

6. Мање пензионера, мањи пензиони фондови...

7. Мање, мање, мање, још мање...где оно беше?

ГЕНЕРАЛНО: МАЊЕ СРБА МАЊИ ТРОШКОВИ + ЧИСТИЈА ОКОЛИНА. НЕМА СРБА - 100% УШТЕДА - ИЗАШЛО СЕ ИЗ КРИЗЕ.

ГЕНЕРАЛНО - ГЕНИЈАЛНО. 

понедељак, 21. април 2014.

Лондонски уговор 1915 – пропуштена шанса

Двадесет шестог априла се навршава 99 година од догађаја који би Србији, да је прихватила том приликом донете одлуке, обезбедио сасвим другачију судбину. Један од наших најзначајнијих мислилаца тога доба, проф. др Лазо Костић (1897-1979) прокоментарисао је то следећим речима: „Један такав пример великодушности и истовремено лудости није познат у историји. Србија се одриче у корист својих највећих непријатеља, Хрвата, добитка, који се само једанпут у историји додељује”. 
Три силе Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) састале су се у Лондону са Италијом да би се договориле о условима за ступање Италије у рат на страни Антанте. Двадесет шестог априла 1915. потписан је уговор, који поред територијалних интереса Италије дефинише и територије које треба да припадну Србији и Црној Гори.
Заједно са делом обале, који је већ припадао Црној Гори, Србији и Црној Гори је била намењена обала од реке Крке до реке Дрим, укључујући Сплит и Дубровник, као и острва Брач, Велики и Мали Дрвеник, Циово, Шолта, Јакљан и Колочеп.
Северна Далмација, од Крке до Привлаке, треба да припадне Италији, док хрватско приморје, од Привлаке до Истре, као и острва Крк и Раб, остају Аустроугарској, односно Хрватској. Сва остала острва (осим поменутих), Истру и добар део данашње Словеније добија Италија.
Осим тога се Србији додељују Босна и Хрцеговина, Срем, Бачка и Славонија. Начелно је одлучено, али не и тачније дефинисано, да делове Албаније добију Србија, Црна Гора и Грчка.
Италија је била против тога да се Србија информише о донетим одлукама, али се савезници нису с тим сложили и у званичној ноти Србији су 4. августа 1915. потврдили територијално проширење Србије и Црне Горе.
По завршетку рата је дошло до ревизије овог уговора. Амерички председник Вилсон је инсистирао на етничком принципу код повлачења нових граница. Погођена је била искључиво Италија, која није добила део обећаних територија. Као компензација су јој обећани део немачких колонија у Африци и контрола над Албанијом.
Главни добитник је била Србија или, тачније речено, Србија је могла да буде велики добитник да је прихватила лондонску варијанту плус део Баната и далматинска острва, која су првобитно била понуђена Италији! На несрећу Србије и Срба у целини Србија то није прихватила него је инсистирала на заједничкој држави са Хрватима и Словенцима. Има историчара који тврде да су савезници присилили Србију на то уједињење. То не одговара истини, чак напротив: Савезници, а посебно Вилсон су хтели да сачувају (мада умањену) Аустроугарску као противтежу Немачкој и бољшевизму, па су вршили притисак на Пашића и Александра да се задовоље Великом Србијом.
Пашић, који је био опседнут идејом једне заједничке државе јужних Словена, успео је да за то придобије и младог регента Александра, који у почетку није схватио суштинску разлику између (Велике) Србије и заједничке државе са католичким Хрватима и Словенцима, видећи у томе само проширење своје државе! После уједињења је брзо схватио ту разлику, па је у лето 1928. чак намеравао да повуче српске трупе иза линије Лондонског уговора и „ампутира” Хрватску.
Од те идеје је нажалост одустао из разлога за чији је опис потребна опширнија анализа. Он лично је ту одлуку платио шест година касније сопственим животом, а српски народ огромним људским и територијалним жртвама за време Другог светског рата и касније.
Главни савезник Пашића у остварењу идеје једне заједничке државе јужних Словена су били француски масони, који су по сваку цену хтели да разбију хабзбуршку монархију видећи у њој само једну неман римског католицизма, свог највећег противника. Њихов утицај на западне савезнике, као и деловање словеначких и хрватских масона у националним саветима су били одлучујући фактор у остварењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Хипотетичко питање: Каква би била судбина Словенаца и Хрвата да их Србија није прихватила?
Одговор: Словенци би били подељени између Италије и Аустроугарске односно Аустрије, и с временом асимилирани; појам „држава Словенија” би остао непознат. Хрватска би остала у својим историјским границама као провинција у оквиру Аустроугарске, односно Мађарске, наравно без Славоније, Далмације и Истре.
Како су се захвалили Србији? 

Одговор: Словенци су нахушкали Шиптаре на Косово да траже статус републике и међу првима признали „државу” Косово! Хрвати су узурпирали Славонију и Далмацију, а већину Срба, који су преживели њихов холокауст за време Другог светског рата, потерали из (Велике) Хрватске. Још их и туже због геноцида! Цинизам на квадрат!
То, наравно, није била никаква препрека да их ЕУ прими као пуноправне чланове, док Србија испуњава све, па и понижавајуће, захтеве да би добила статус „кандидата”. Изгледи да постане пуноправни члан ЕУ се најбоље могу дефинисати оном народном изреком: „Када на врби роди грожђе”. ЕУ је првенствено удружење католичко-протестанских европских држава. Изузеци потврђују правило! Грчка је својевремено примљена из стратегијских разлога као НАТО члан. Бугарска и Румунија су примљени под америчким притиском у пакету са НАТО чланством да би се затворио НАТО зид према Русији. Србија нема тај стратешки значај, јер се налази иза тог зида.
Колико воле те православне чланове, најбоље се види из суровог поступка према Грчкој, коју су намерно увалили у те дугове. Однос према Португалу и Шпанији, који су у сличној финансијској ситуацији, сасвим је другачији. Бугарску и Румунију трпе, али их не толеришу као пуноправне чланове. Врло привлачна перспектива за Србију!
На крају један интересантан аспект: Одлука Хрвата и Словенаца да напусте Хабзбуршку монархију и да се припоје Србији је изазвала ланчану реакцију, која је довела до коначног распада те монархије. То ипак није сметало Аустрији да увек буде на страни Хрвата и Словенаца против Срба. Очигледно се греси браће по вери заборављају, а кривица пребацује искључиво на оне друге! 

недеља, 20. април 2014.

Нил Кларк: Збуњен Сам. Може ли Неко да ми Помогне

Збуњен сам. Пре неколико недеља су нам рекли на Западу да је то што људи заузимају владине зграде у Украјини, била веома добра ствар. Ови људи, рекли су нам западни политички лидери и елитни медијски коментатори, били су „продемократски демонстранти”. Америчка влада упозорила је украјинске власти да не користе силу против ових „мирних демонстраната” без обзира што су, према сликама које смо видели, неки од њих били неонацисти који су бацали молотовљеве коктеле и друге ствари на полицију, вандализовали јавну имовину и палили зграде. Сада, само неколико недеља касније, ти исти западни политички лидери и медијска елита су нам рекли да људи који заузимају владине зграде на Истоку и Југу Украјине нису „продемократски демонстранти” већ „терористи или милитанти”? 
Зашто је окупација владиних зграда у Украјини веома добра ствар у Јануару, а веома лоша ствар у Априлу? Зашто је употреба силе од стране власти против демонстраната потпуно неприхватљива у Јануару, а прихватљива три месеца касније? Понављам: Ја сам збуњен. Може ли неко да ми помогне?
Анти-владине демонстранте у Украјини током зиме посетили су неки истакнути западни политичари, укључујући америчког сенатора Џона Мекејна и Викторију Нуланд, из америчког Стејт Департмента, која је демонстрантима делила бесплатне пирошке. Наупрот томе нико из елитних медија или западне политичке елите није на сличан подржао велике анти-владине протесте који се ових дана одржавају широм западног света, нити су демонстранти на Западу добили бесплатне колачиће од званичника америчког Стејт Департмента.
Засигурно, ако су толико одушевљени антивладиним уличним протестима, и сматрају их „највишим обликом демократије”, Мекејн и Нуланд би требало да покажу солидарност и са уличним демонстранатима у Мадриду, Риму, Атини и Паризу? Збуњен сам. Може ли неко да ми помогне? 
Пре неколико недеља сам видео интервју са америчким државним секретаром, Џоном Керијем који је рекао: „Једноставно не може се напасти друга земља са лажним изговорима да би остварили своје интересе.” Али колико се ја сећам САД су радиле управо то, и то више него једном приликом у последњих 20 година.
Да ли грешим када се присећам тврдњи да „Ирак има оружје за масовно уништење”? Јесам ли сањао да су још 2002 и почетком 2003 политичари и аналитичари неоконзервативаца трубили сваки дан на телевизији како би нас (плебс) убедили да морамо да идемо у рат са Ираком због претњи од Садамовог смртоносног арсенала? Зашто се демократско гласање на Криму о томе да ли ће се Крим вратити у састав Русије сматра горим од бруталне, убилачке инвазије на Ирак - инвазије која је узроковала милион жртава? Збуњен сам. Може ли неко да ми помогне?
Западни политичари озбиљног изгледа, и „медијски стручњаци”, су нам такође рекли да референдум на Криму није био валидан јер је одржан под „војном окупацијом”. Али управо сам гледао изборе у Авганистану, који су без сваке сумње одржани под војном окупацијом НАТО-а, али су их ипак поздравили водећи западни политичари. Генерални секретар НАТО Андреас Фог Расмусен је рекао да су авганистански избори „историјски тренутак за Авганистан, и велики успех за демократију”. Зашто је кримско гласање одбацио, а авганистанско слави? Збуњен сам. Може ли неко да ми помогне?
Сирија такође прилично збуњује. Ми смо рекли да „радикалне исламске терористичке групе представљају највећу претњу миру, безбедности и нашем начину живота на Западу”. „Ал Каида и друге такве групе морају да буду уништене”. „Потребно је водити немилосрдан рат против тероризма”. Ипак, у Сирији, наши западни лидери су се удружили са таквим радикалним групама у њиховом рату против секуларне владе која поштује права верских мањина, укључујући и Хришћане.
Када бомбе Ал Каиде или њених филијала у Сирији убијају невине људе, нема осуде од наших западних лидера - њихова осуда је резервисана само за секуларну сиријску владу која се бори против радикалних исламиста и ту владу су наши западни лидери и медијска елита чврсто решили да сруше. Збуњен сам . Може ли неко да ми помогне?
Затим, ту су геј права. Речено нам је да је Русија веома лоша и заостала земља јер је донела закон против промовисања хомосексуалности међу малолетницима. Ипак, наши лидери, који су бојкотовали зимске олимпијске игре у Сочију због овог закона, посећују земље Залива, где хомосексуалци бивају затворени или чак погубљени, и срдачно прихватају заливске владаре, не помињући геј права.
Сигурно да је затварање или погубљење хомосексуалаца много горе него закон који забрањује промоцију хомосексуалности међу малолетницима. Зашто, ако су истински заинтересовани за геј права, наши западни лидери нападају Русију а не земље које хомосексуалце затварају или извршавају смртну казну над њима? Збуњен сам. Може ли неко да ми помогне? 

Речено нам је у много новинских чланака да је мађарска ултра-националистичка странка Јобик веома лоша и да је њен успон разлог за забринутост, иако она није ни у влади, нити ће вероватно икада бити. Али неонацисти и ултранационалисти држе позиције у новој влади Украјине, коју наши лидери на Западу одушевљено подржавају, а неонацисти и ултра десница су одиграли кључну улогу у збацивању украјинске демократски изабране владе у Фебруару - што је била „револуција” коју је Запад свесрдно бодрио. Зашто су ултранационалисти и ултра-десничарске групе неприхватљиве у Мађарској, али врло прихватљиве у Украјини? Збуњен сам. Може ли неко да ми помогне?
Речено нам је да је Русија агресивна империјалистичка сила и да је НАТО забринут како да отклони руску „претњу”. Кад сам погледао карту пре неки дан, могао сам да видим много земаља близу Русије (и неке њене суседне земље) које су чланице НАТО-а - западне војне алијансе предвођене САД-ом чији чланови су бомбардовали и напали многе земље у последњих двадесет година. Насупрот томе, нисам могао да видим ниједну земљу која је део руског војног савеза, a близу је Америци, нити се руске војне базе или пројектили налазе у страним земљама које се граниче, или су близу САД-у. Ипак Русија је, речено нам је, та која је агресивна. Збуњен сам. Може ли неко да ми помогне?

Превео: Александар Михајловић

среда, 16. април 2014.

The Red Line and the Rat Line

Seymour M. Hersh on Obama, Erdoğan and the Syrian rebels
In 2011 Barack Obama led an allied military intervention in Libya without consulting the US Congress. Last August, after the sarin attack on the Damascus suburb of Ghouta, he was ready to launch an allied air strike, this time to punish the Syrian government for allegedly crossing the ‘red line’ he had set in 2012 on the use of chemical weapons. Then with less than two days to go before the planned strike, he announced that he would seek congressional approval for the intervention. The strike was postponed as Congress prepared for hearings, and subsequently cancelled when Obama accepted Assad’s offer to relinquish his chemical arsenal in a deal brokered by Russia. Why did Obama delay and then relent on Syria when he was not shy about rushing into Libya? The answer lies in a clash between those in the administration who were committed to enforcing the red line, and military leaders who thought that going to war was both unjustified and potentially disastrous.

Obama’s change of mind had its origins at Porton Down, the defence laboratory in Wiltshire. British intelligence had obtained a sample of the sarin used in the 21 August attack and analysis demonstrated that the gas used didn’t match the batches known to exist in the Syrian army’s chemical weapons arsenal. The message that the case against Syria wouldn’t hold up was quickly relayed to the US joint chiefs of staff. The British report heightened doubts inside the Pentagon; the joint chiefs were already preparing to warn Obama that his plans for a far-reaching bomb and missile attack on Syria’s infrastructure could lead to a wider war in the Middle East. As a consequence the American officers delivered a last-minute caution to the president, which, in their view, eventually led to his cancelling the attack.

For months there had been acute concern among senior military leaders and the intelligence community about the role in the war of Syria’s neighbours, especially Turkey. Prime Minister Recep Erdoğan was known to be supporting the al-Nusra Front, a jihadist faction among the rebel opposition, as well as other Islamist rebel groups. ‘We knew there were some in the Turkish government,’ a former senior US intelligence official, who has access to current intelligence, told me, ‘who believed they could get Assad’s nuts in a vice by dabbling with a sarin attack inside Syria – and forcing Obama to make good on his red line threat.’

The joint chiefs also knew that the Obama administration’s public claims that only the Syrian army had access to sarin were wrong. The American and British intelligence communities had been aware since the spring of 2013 that some rebel units in Syria were developing chemical weapons. On 20 June analysts for the US Defense Intelligence Agency issued a highly classified five-page ‘talking points’ briefing for the DIA’s deputy director, David Shedd, which stated that al-Nusra maintained a sarin production cell: its programme, the paper said, was ‘the most advanced sarin plot since al-Qaida’s pre-9/11 effort’. (According to a Defense Department consultant, US intelligence has long known that al-Qaida experimented with chemical weapons, and has a video of one of its gas experiments with dogs.) The DIA paper went on: ‘Previous IC [intelligence community] focus had been almost entirely on Syrian CW [chemical weapons] stockpiles; now we see ANF attempting to make its own CW … Al-Nusrah Front’s relative freedom of operation within Syria leads us to assess the group’s CW aspirations will be difficult to disrupt in the future.’ The paper drew on classified intelligence from numerous agencies: ‘Turkey and Saudi-based chemical facilitators,’ it said, ‘were attempting to obtain sarin precursors in bulk, tens of kilograms, likely for the anticipated large scale production effort in Syria.’ (Asked about the DIA paper, a spokesperson for the director of national intelligence said: ‘No such paper was ever requested or produced by intelligence community analysts.’)

Last May, more than ten members of the al-Nusra Front were arrested in southern Turkey with what local police told the press were two kilograms of sarin. In a 130-page indictment the group was accused of attempting to purchase fuses, piping for the construction of mortars, and chemical precursors for sarin. Five of those arrested were freed after a brief detention. The others, including the ringleader, Haytham Qassab, for whom the prosecutor requested a prison sentence of 25 years, were released pending trial. In the meantime the Turkish press has been rife with speculation that the Erdoğan administration has been covering up the extent of its involvement with the rebels. In a news conference last summer, Aydin Sezgin, Turkey’s ambassador to Moscow, dismissed the arrests and claimed to reporters that the recovered ‘sarin’ was merely ‘anti-freeze’.

The DIA paper took the arrests as evidence that al-Nusra was expanding its access to chemical weapons. It said Qassab had ‘self-identified’ as a member of al-Nusra, and that he was directly connected to Abd-al-Ghani, the ‘ANF emir for military manufacturing’. Qassab and his associate Khalid Ousta worked with Halit Unalkaya, an employee of a Turkish firm called Zirve Export, who provided ‘price quotes for bulk quantities of sarin precursors’. Abd-al-Ghani’s plan was for two associates to ‘perfect a process for making sarin, then go to Syria to train others to begin large scale production at an unidentified lab in Syria’. The DIA paper said that one of his operatives had purchased a precursor on the ‘Baghdad chemical market’, which ‘has supported at least seven CW efforts since 2004’.

A series of chemical weapon attacks in March and April 2013 was investigated over the next few months by a special UN mission to Syria. A person with close knowledge of the UN’s activity in Syria told me that there was evidence linking the Syrian opposition to the first gas attack, on 19 March in Khan Al-Assal, a village near Aleppo. In its final report in December, the mission said that at least 19 civilians and one Syrian soldier were among the fatalities, along with scores of injured. It had no mandate to assign responsibility for the attack, but the person with knowledge of the UN’s activities said: ‘Investigators interviewed the people who were there, including the doctors who treated the victims. It was clear that the rebels used the gas. It did not come out in public because no one wanted to know.’

In the months before the attacks began, a former senior Defense Department official told me, the DIA was circulating a daily classified report known as SYRUP on all intelligence related to the Syrian conflict, including material on chemical weapons. But in the spring, distribution of the part of the report concerning chemical weapons was severely curtailed on the orders of Denis McDonough, the White House chief of staff. ‘Something was in there that triggered a shit fit by McDonough,’ the former Defense Department official said. ‘One day it was a huge deal, and then, after the March and April sarin attacks’ – he snapped his fingers – ‘it’s no longer there.’ The decision to restrict distribution was made as the joint chiefs ordered intensive contingency planning for a possible ground invasion of Syria whose primary objective would be the elimination of chemical weapons.

The former intelligence official said that many in the US national security establishment had long been troubled by the president’s red line: ‘The joint chiefs asked the White House, “What does red line mean? How does that translate into military orders? Troops on the ground? Massive strike? Limited strike?” They tasked military intelligence to study how we could carry out the threat. They learned nothing more about the president’s reasoning.’

In the aftermath of the 21 August attack Obama ordered the Pentagon to draw up targets for bombing. Early in the process, the former intelligence official said, ‘the White House rejected 35 target sets provided by the joint chiefs of staff as being insufficiently “painful” to the Assad regime.’ The original targets included only military sites and nothing by way of civilian infrastructure. Under White House pressure, the US attack plan evolved into ‘a monster strike’: two wings of B-52 bombers were shifted to airbases close to Syria, and navy submarines and ships equipped with Tomahawk missiles were deployed. ‘Every day the target list was getting longer,’ the former intelligence official told me. ‘The Pentagon planners said we can’t use only Tomahawks to strike at Syria’s missile sites because their warheads are buried too far below ground, so the two B-52 air wings with two-thousand pound bombs were assigned to the mission. Then we’ll need standby search-and-rescue teams to recover downed pilots and drones for target selection. It became huge.’ The new target list was meant to ‘completely eradicate any military capabilities Assad had’, the former intelligence official said. The core targets included electric power grids, oil and gas depots, all known logistic and weapons depots, all known command and control facilities, and all known military and intelligence buildings.

Britain and France were both to play a part. On 29 August, the day Parliament voted against Cameron’s bid to join the intervention, the Guardian reported that he had already ordered six RAF Typhoon fighter jets to be deployed to Cyprus, and had volunteered a submarine capable of launching Tomahawk missiles. The French air force – a crucial player in the 2011 strikes on Libya – was deeply committed, according to an account in Le Nouvel Observateur; François Hollande had ordered several Rafale fighter-bombers to join the American assault. Their targets were reported to be in western Syria.

By the last days of August the president had given the Joint Chiefs a fixed deadline for the launch. ‘H hour was to begin no later than Monday morning [2 September], a massive assault to neutralise Assad,’ the former intelligence official said. So it was a surprise to many when during a speech in the White House Rose Garden on 31 August Obama said that the attack would be put on hold, and he would turn to Congress and put it to a vote.

At this stage, Obama’s premise – that only the Syrian army was capable of deploying sarin – was unravelling. Within a few days of the 21 August attack, the former intelligence official told me, Russian military intelligence operatives had recovered samples of the chemical agent from Ghouta. They analysed it and passed it on to British military intelligence; this was the material sent to Porton Down. (A spokesperson for Porton Down said: ‘Many of the samples analysed in the UK tested positive for the nerve agent sarin.’ MI6 said that it doesn’t comment on intelligence matters.)

The former intelligence official said the Russian who delivered the sample to the UK was ‘a good source – someone with access, knowledge and a record of being trustworthy’. After the first reported uses of chemical weapons in Syria last year, American and allied intelligence agencies ‘made an effort to find the answer as to what if anything, was used – and its source’, the former intelligence official said. ‘We use data exchanged as part of the Chemical Weapons Convention. The DIA’s baseline consisted of knowing the composition of each batch of Soviet-manufactured chemical weapons. But we didn’t know which batches the Assad government currently had in its arsenal. Within days of the Damascus incident we asked a source in the Syrian government to give us a list of the batches the government currently had. This is why we could confirm the difference so quickly.’

The process hadn’t worked as smoothly in the spring, the former intelligence official said, because the studies done by Western intelligence ‘were inconclusive as to the type of gas it was. The word “sarin” didn’t come up. There was a great deal of discussion about this, but since no one could conclude what gas it was, you could not say that Assad had crossed the president’s red line.’ By 21 August, the former intelligence official went on, ‘the Syrian opposition clearly had learned from this and announced that “sarin” from the Syrian army had been used, before any analysis could be made, and the press and White House jumped at it. Since it now was sarin, “It had to be Assad.”’

The UK defence staff who relayed the Porton Down findings to the joint chiefs were sending the Americans a message, the former intelligence official said: ‘We’re being set up here.’ (This account made sense of a terse message a senior official in the CIA sent in late August: ‘It was not the result of the current regime. UK & US know this.’) By then the attack was a few days away and American, British and French planes, ships and submarines were at the ready.

The officer ultimately responsible for the planning and execution of the attack was General Martin Dempsey, chairman of the joint chiefs. From the beginning of the crisis, the former intelligence official said, the joint chiefs had been sceptical of the administration’s argument that it had the facts to back up its belief in Assad’s guilt. They pressed the DIA and other agencies for more substantial evidence. ‘There was no way they thought Syria would use nerve gas at that stage, because Assad was winning the war,’ the former intelligence official said. Dempsey had irritated many in the Obama administration by repeatedly warning Congress over the summer of the danger of American military involvement in Syria. Last April, after an optimistic assessment of rebel progress by the secretary of state, John Kerry, in front of the House Foreign Affairs Committee, Dempsey told the Senate Armed Services Committee that ‘there’s a risk that this conflict has become stalemated.’

Dempsey’s initial view after 21 August was that a US strike on Syria – under the assumption that the Assad government was responsible for the sarin attack – would be a military blunder, the former intelligence official said. The Porton Down report caused the joint chiefs to go to the president with a more serious worry: that the attack sought by the White House would be an unjustified act of aggression. It was the joint chiefs who led Obama to change course. The official White House explanation for the turnabout – the story the press corps told – was that the president, during a walk in the Rose Garden with Denis McDonough, his chief of staff, suddenly decided to seek approval for the strike from a bitterly divided Congress with which he’d been in conflict for years. The former Defense Department official told me that the White House provided a different explanation to members of the civilian leadership of the Pentagon: the bombing had been called off because there was intelligence ‘that the Middle East would go up in smoke’ if it was carried out.

The president’s decision to go to Congress was initially seen by senior aides in the White House, the former intelligence official said, as a replay of George W. Bush’s gambit in the autumn of 2002 before the invasion of Iraq: ‘When it became clear that there were no WMD in Iraq, Congress, which had endorsed the Iraqi war, and the White House both shared the blame and repeatedly cited faulty intelligence. If the current Congress were to vote to endorse the strike, the White House could again have it both ways – wallop Syria with a massive attack and validate the president’s red line commitment, while also being able to share the blame with Congress if it came out that the Syrian military wasn’t behind the attack.’ The turnabout came as a surprise even to the Democratic leadership in Congress. In September the Wall Street Journal reported that three days before his Rose Garden speech Obama had telephoned Nancy Pelosi, leader of the House Democrats, ‘to talk through the options’. She later told colleagues, according to the Journal, that she hadn’t asked the president to put the bombing to a congressional vote.

Obama’s move for congressional approval quickly became a dead end. ‘Congress was not going to let this go by,’ the former intelligence official said. ‘Congress made it known that, unlike the authorisation for the Iraq war, there would be substantive hearings.’ At this point, there was a sense of desperation in the White House, the former intelligence official said. ‘And so out comes Plan B. Call off the bombing strike and Assad would agree to unilaterally sign the chemical warfare treaty and agree to the destruction of all of chemical weapons under UN supervision.’ At a press conference in London on 9 September, Kerry was still talking about intervention: ‘The risk of not acting is greater than the risk of acting.’ But when a reporter asked if there was anything Assad could do to stop the bombing, Kerry said: ‘Sure. He could turn over every single bit of his chemical weapons to the international community in the next week … But he isn’t about to do it, and it can’t be done, obviously.’ As the New York Times reported the next day, the Russian-brokered deal that emerged shortly afterwards had first been discussed by Obama and Putin in the summer of 2012. Although the strike plans were shelved, the administration didn’t change its public assessment of the justification for going to war. ‘There is zero tolerance at that level for the existence of error,’ the former intelligence official said of the senior officials in the White House. ‘They could not afford to say: “We were wrong.”’ (The DNI spokesperson said: ‘The Assad regime, and only the Assad regime, could have been responsible for the chemical weapons attack that took place on 21 August.’)

The full extent of US co-operation with Turkey, Saudi Arabia and Qatar in assisting the rebel opposition in Syria has yet to come to light. The Obama administration has never publicly admitted to its role in creating what the CIA calls a ‘rat line’, a back channel highway into Syria. The rat line, authorised in early 2012, was used to funnel weapons and ammunition from Libya via southern Turkey and across the Syrian border to the opposition. Many of those in Syria who ultimately received the weapons were jihadists, some of them affiliated with al-Qaida. (The DNI spokesperson said: ‘The idea that the United States was providing weapons from Libya to anyone is false.’)

In January, the Senate Intelligence Committee released a report on the assault by a local militia in September 2012 on the American consulate and a nearby undercover CIA facility in Benghazi, which resulted in the death of the US ambassador, Christopher Stevens, and three others. The report’s criticism of the State Department for not providing adequate security at the consulate, and of the intelligence community for not alerting the US military to the presence of a CIA outpost in the area, received front-page coverage and revived animosities in Washington, with Republicans accusing Obama and Hillary Clinton of a cover-up. A highly classified annex to the report, not made public, described a secret agreement reached in early 2012 between the Obama and Erdoğan administrations. It pertained to the rat line. By the terms of the agreement, funding came from Turkey, as well as Saudi Arabia and Qatar; the CIA, with the support of MI6, was responsible for getting arms from Gaddafi’s arsenals into Syria. A number of front companies were set up in Libya, some under the cover of Australian entities. Retired American soldiers, who didn’t always know who was really employing them, were hired to manage procurement and shipping. The operation was run by David Petraeus, the CIA director who would soon resign when it became known he was having an affair with his biographer. (A spokesperson for Petraeus denied the operation ever took place.)

The operation had not been disclosed at the time it was set up to the congressional intelligence committees and the congressional leadership, as required by law since the 1970s. The involvement of MI6 enabled the CIA to evade the law by classifying the mission as a liaison operation. The former intelligence official explained that for years there has been a recognised exception in the law that permits the CIA not to report liaison activity to Congress, which would otherwise be owed a finding. (All proposed CIA covert operations must be described in a written document, known as a ‘finding’, submitted to the senior leadership of Congress for approval.) Distribution of the annex was limited to the staff aides who wrote the report and to the eight ranking members of Congress – the Democratic and Republican leaders of the House and Senate, and the Democratic and Republicans leaders on the House and Senate intelligence committees. This hardly constituted a genuine attempt at oversight: the eight leaders are not known to gather together to raise questions or discuss the secret information they receive.

The annex didn’t tell the whole story of what happened in Benghazi before the attack, nor did it explain why the American consulate was attacked. ‘The consulate’s only mission was to provide cover for the moving of arms,’ the former intelligence official, who has read the annex, said. ‘It had no real political role.’

Washington abruptly ended the CIA’s role in the transfer of arms from Libya after the attack on the consulate, but the rat line kept going. ‘The United States was no longer in control of what the Turks were relaying to the jihadists,’ the former intelligence official said. Within weeks, as many as forty portable surface-to-air missile launchers, commonly known as manpads, were in the hands of Syrian rebels. On 28 November 2012, Joby Warrick of the Washington Post reported that the previous day rebels near Aleppo had used what was almost certainly a manpad to shoot down a Syrian transport helicopter. ‘The Obama administration,’ Warrick wrote, ‘has steadfastly opposed arming Syrian opposition forces with such missiles, warning that the weapons could fall into the hands of terrorists and be used to shoot down commercial aircraft.’ Two Middle Eastern intelligence officials fingered Qatar as the source, and a former US intelligence analyst speculated that the manpads could have been obtained from Syrian military outposts overrun by the rebels. There was no indication that the rebels’ possession of manpads was likely the unintended consequence of a covert US programme that was no longer under US control.

By the end of 2012, it was believed throughout the American intelligence community that the rebels were losing the war. ‘Erdoğan was pissed,’ the former intelligence official said, ‘and felt he was left hanging on the vine. It was his money and the cut-off was seen as a betrayal.’ In spring 2013 US intelligence learned that the Turkish government – through elements of the MIT, its national intelligence agency, and the Gendarmerie, a militarised law-enforcement organisation – was working directly with al-Nusra and its allies to develop a chemical warfare capability. ‘The MIT was running the political liaison with the rebels, and the Gendarmerie handled military logistics, on-the-scene advice and training – including training in chemical warfare,’ the former intelligence official said. ‘Stepping up Turkey’s role in spring 2013 was seen as the key to its problems there. Erdoğan knew that if he stopped his support of the jihadists it would be all over. The Saudis could not support the war because of logistics – the distances involved and the difficulty of moving weapons and supplies. Erdoğan’s hope was to instigate an event that would force the US to cross the red line. But Obama didn’t respond in March and April.’

There was no public sign of discord when Erdoğan and Obama met on 16 May 2013 at the White House. At a later press conference Obama said that they had agreed that Assad ‘needs to go’. Asked whether he thought Syria had crossed the red line, Obama acknowledged that there was evidence such weapons had been used, but added, ‘it is important for us to make sure that we’re able to get more specific information about what exactly is happening there.’ The red line was still intact.

An American foreign policy expert who speaks regularly with officials in Washington and Ankara told me about a working dinner Obama held for Erdoğan during his May visit. The meal was dominated by the Turks’ insistence that Syria had crossed the red line and their complaints that Obama was reluctant to do anything about it. Obama was accompanied by John Kerry and Tom Donilon, the national security adviser who would soon leave the job. Erdoğan was joined by Ahmet Davutoğlu, Turkey’s foreign minister, and Hakan Fidan, the head of the MIT. Fidan is known to be fiercely loyal to Erdoğan, and has been seen as a consistent backer of the radical rebel opposition in Syria.

The foreign policy expert told me that the account he heard originated with Donilon. (It was later corroborated by a former US official, who learned of it from a senior Turkish diplomat.) According to the expert, Erdoğan had sought the meeting to demonstrate to Obama that the red line had been crossed, and had brought Fidan along to state the case. When Erdoğan tried to draw Fidan into the conversation, and Fidan began speaking, Obama cut him off and said: ‘We know.’ Erdoğan tried to bring Fidan in a second time, and Obama again cut him off and said: ‘We know.’ At that point, an exasperated Erdoğan said, ‘But your red line has been crossed!’ and, the expert told me, ‘Donilon said Erdoğan “fucking waved his finger at the president inside the White House”.’ Obama then pointed at Fidan and said: ‘We know what you’re doing with the radicals in Syria.’ (Donilon, who joined the Council on Foreign Relations last July, didn’t respond to questions about this story. The Turkish Foreign Ministry didn’t respond to questions about the dinner. A spokesperson for the National Security Council confirmed that the dinner took place and provided a photograph showing Obama, Kerry, Donilon, Erdoğan, Fidan and Davutoğlu sitting at a table. ‘Beyond that,’ she said, ‘I’m not going to read out the details of their discussions.’)

But Erdoğan did not leave empty handed. Obama was still permitting Turkey to continue to exploit a loophole in a presidential executive order prohibiting the export of gold to Iran, part of the US sanctions regime against the country. In March 2012, responding to sanctions of Iranian banks by the EU, the SWIFT electronic payment system, which facilitates cross-border payments, expelled dozens of Iranian financial institutions, severely restricting the country’s ability to conduct international trade. The US followed with the executive order in July, but left what came to be known as a ‘golden loophole’: gold shipments to private Iranian entities could continue. Turkey is a major purchaser of Iranian oil and gas, and it took advantage of the loophole by depositing its energy payments in Turkish lira in an Iranian account in Turkey; these funds were then used to purchase Turkish gold for export to confederates in Iran. Gold to the value of $13 billion reportedly entered Iran in this way between March 2012 and July 2013.

The programme quickly became a cash cow for corrupt politicians and traders in Turkey, Iran and the United Arab Emirates. ‘The middlemen did what they always do,’ the former intelligence official said. ‘Take 15 per cent. The CIA had estimated that there was as much as two billion dollars in skim. Gold and Turkish lira were sticking to fingers.’ The illicit skimming flared into a public ‘gas for gold’ scandal in Turkey in December, and resulted in charges against two dozen people, including prominent businessmen and relatives of government officials, as well as the resignations of three ministers, one of whom called for Erdoğan to resign. The chief executive of a Turkish state-controlled bank that was in the middle of the scandal insisted that more than $4.5 million in cash found by police in shoeboxes during a search of his home was for charitable donations.

Late last year Jonathan Schanzer and Mark Dubowitz reported in Foreign Policy that the Obama administration closed the golden loophole in January 2013, but ‘lobbied to make sure the legislation … did not take effect for six months’. They speculated that the administration wanted to use the delay as an incentive to bring Iran to the bargaining table over its nuclear programme, or to placate its Turkish ally in the Syrian civil war. The delay permitted Iran to ‘accrue billions of dollars more in gold, further undermining the sanctions regime’.

The American decision to end CIA support of the weapons shipments into Syria left Erdoğan exposed politically and militarily. ‘One of the issues at that May summit was the fact that Turkey is the only avenue to supply the rebels in Syria,’ the former intelligence official said. ‘It can’t come through Jordan because the terrain in the south is wide open and the Syrians are all over it. And it can’t come through the valleys and hills of Lebanon – you can’t be sure who you’d meet on the other side.’ Without US military support for the rebels, the former intelligence official said, ‘Erdoğan’s dream of having a client state in Syria is evaporating and he thinks we’re the reason why. When Syria wins the war, he knows the rebels are just as likely to turn on him – where else can they go? So now he will have thousands of radicals in his backyard.’

A US intelligence consultant told me that a few weeks before 21 August he saw a highly classified briefing prepared for Dempsey and the defense secretary, Chuck Hagel, which described ‘the acute anxiety’ of the Erdoğan administration about the rebels’ dwindling prospects. The analysis warned that the Turkish leadership had expressed ‘the need to do something that would precipitate a US military response’. By late summer, the Syrian army still had the advantage over the rebels, the former intelligence official said, and only American air power could turn the tide. In the autumn, the former intelligence official went on, the US intelligence analysts who kept working on the events of 21 August ‘sensed that Syria had not done the gas attack. But the 500 pound gorilla was, how did it happen? The immediate suspect was the Turks, because they had all the pieces to make it happen.’

As intercepts and other data related to the 21 August attacks were gathered, the intelligence community saw evidence to support its suspicions. ‘We now know it was a covert action planned by Erdoğan’s people to push Obama over the red line,’ the former intelligence official said. ‘They had to escalate to a gas attack in or near Damascus when the UN inspectors’ – who arrived in Damascus on 18 August to investigate the earlier use of gas – ‘were there. The deal was to do something spectacular. Our senior military officers have been told by the DIA and other intelligence assets that the sarin was supplied through Turkey – that it could only have gotten there with Turkish support. The Turks also provided the training in producing the sarin and handling it.’ Much of the support for that assessment came from the Turks themselves, via intercepted conversations in the immediate aftermath of the attack. ‘Principal evidence came from the Turkish post-attack joy and back-slapping in numerous intercepts. Operations are always so super-secret in the planning but that all flies out the window when it comes to crowing afterwards. There is no greater vulnerability than in the perpetrators claiming credit for success.’ Erdoğan’s problems in Syria would soon be over: ‘Off goes the gas and Obama will say red line and America is going to attack Syria, or at least that was the idea. But it did not work out that way.’

The post-attack intelligence on Turkey did not make its way to the White House. ‘Nobody wants to talk about all this,’ the former intelligence official told me. ‘There is great reluctance to contradict the president, although no all-source intelligence community analysis supported his leap to convict. There has not been one single piece of additional evidence of Syrian involvement in the sarin attack produced by the White House since the bombing raid was called off. My government can’t say anything because we have acted so irresponsibly. And since we blamed Assad, we can’t go back and blame Erdoğan.’

Turkey’s willingness to manipulate events in Syria to its own purposes seemed to be demonstrated late last month, a few days before a round of local elections, when a recording, allegedly of a government national security meeting, was posted to YouTube. It included discussion of a false-flag operation that would justify an incursion by the Turkish military in Syria. The operation centred on the tomb of Suleyman Shah, the grandfather of the revered Osman I, founder of the Ottoman Empire, which is near Aleppo and was ceded to Turkey in 1921, when Syria was under French rule. One of the Islamist rebel factions was threatening to destroy the tomb as a site of idolatry, and the Erdoğan administration was publicly threatening retaliation if harm came to it. According to a Reuters report of the leaked conversation, a voice alleged to be Fidan’s spoke of creating a provocation: ‘Now look, my commander, if there is to be justification, the justification is I send four men to the other side. I get them to fire eight missiles into empty land [in the vicinity of the tomb]. That’s not a problem. Justification can be created.’ The Turkish government acknowledged that there had been a national security meeting about threats emanating from Syria, but said the recording had been manipulated. The government subsequently blocked public access to YouTube.


Barring a major change in policy by Obama, Turkey’s meddling in the Syrian civil war is likely to go on. ‘I asked my colleagues if there was any way to stop Erdoğan’s continued support for the rebels, especially now that it’s going so wrong,’ the former intelligence official told me. ‘The answer was: “We’re screwed.” We could go public if it was somebody other than Erdoğan, but Turkey is a special case. They’re a Nato ally. The Turks don’t trust the West. They can’t live with us if we take any active role against Turkish interests. If we went public with what we know about Erdoğan’s role with the gas, it’d be disastrous. The Turks would say: “We hate you for telling us what we can and can’t do.”’

„Ко је приморао Хитлера да нападне Стаљина“

За Геополитику говори руски историчар Николај Стариков, аутор интригантне књиге

Поштовани господине Стариков, Ваша књига „Ко је приморао Хитлера да нападне Стаљина“ отвара нова историјска питања и доводи у сумњу званичну историографску оцену Другог светског рата. За почетак Вас молимо да прокоментаришете Вашу тезу да је Немачка била неспремна за Други светски рат и да то илуструјете подацима, које молимо да мало шире образложите: да је после три недеље напада на Пољску, Немачкој почело да понестаје авио-бомби, а после шест недеља кампање у Француској, немачкој армији је почела да понестаје муниција.

- Како би се водио светски рат, треба схватати две сасвим очите ствари. Као прво – за њега се треба спремати, и то темељно спремати, пошто ће тај рат дуго трајати. Ипак је то СВЕТСКИ рат. И друго, што треба схватати – да бисте у том рату победили, морате потући оне који су у тренутку његовог почетка најјача велесила. Таквих чак може бити и неколико. Замислимо да је 1970. године нека земља усхтела да освоји читав свет. Очигледно би морала да потуче две велесиле: СССР и САД. Данас – једну, САД. Скупа са чанколизима и савезницима. А сада се упитајмо која земља је била најјача 1939. године? После пораза Немачке и уништења Русије током Првог светског рата, најјача велесила била је Велика Британија, чија савезница је била нешто мање моћна Француска. Значи, планирајући СВЕТСКИ РАТ, Хитлер је морао да планира рат са тим земљама. А шта је у стварности? Наредбу за припрему рата против Пољске издао је... априла 1939. године, то јест четири месеца пре почетка рата. А шта је са плановима ратовања са Енглезима и Французима? Немачка их 1. септембра 1939. године уопште није имала. Признаћете, чудан је то агресор који чак нема ни планове за рат. На питање да ли је Хитлер био будала, одговор је негативан. Не, није био. Просто није намеравао да ратује са Енглеском, није хтео да ратује са Морем. Хитлер је маштао да и сâм постане део цивилизације Мора. Отуд и планови изградње бродова Трећег рајха. Да је Хитлер желео да освоји читав свет, то јест да уништи хегемонију Енглеске у свету, били би му потребни бродови, бродови, и опет бродови. А без моћне морнарице започињати борбу са Лондоном за предњачење у свету глупо је и безизгледно. Потребни су не само „полупоморски“ савезници попут Италије и Јапана, потребна је и сопствена морнарица. Гледамо програм изградње бродова који је одобрио Адолф Хитлер. Адмирал Редер, командант немачке морнарице, понудио је фиреру на избор два плана развоја немачке морнарице:

– први је претпостављао убрзану изградњу подморница у најкраћем року;

– други, познат као план „Z“, био је предвиђен за дужи рок, пошто је образлаган тиме „да у наредних десет година рат неће започети“. Према том плану, требало је изградити читаво мноштво великих бродова. Хитлер је управо њега изабрао. И премда је план био предвиђен за десет година (до 1948. године), затражио је да се оствари током шест година. Значи, судећи по изабраном плану развоја морнарице, фирер чак ни теоретски није требало да ратује са Енглеском пре 1944–1945. године. При томе је Хитлер практично забранио да се граде подморнице, јефтин и делотворан начин да се „изједначе изгледи“ са Британијом. И после тога нам кажу како је он одлучио да „освоји читав свет“ и започео остваривање своје жеље 1939. године. А однос снага на мору био је према стању на дан 1. септембра 1939. године: носачи авиона: Енглеска – 7, Француска – 1, Немачка – 0; тешке крстарице: Енглеска – 15, Француска – 7, Немачка – 2; лаке крстарице: Енглеска – 49, Француска – 12, Немачка – 6; ескадрени разарачи: Енглеска – 183, Француска – 59, Немачка – 22; разарачи: Енглеска – 0, Француска – 12, Немачка – 20; подморнице: Енглеска – 65, Француска – 78, Немачка – 57; торпедни чамци: Енглеска – 27, Француска – 9, Немачка – 20; монитори: Енглеска – 3, Француска – 0, Немачка – 0.

Стање у погледу подморница било је још жалосније него што бројке показују. Велики адмирал Редер извештавао је Хитлера да је за рат са Енглеском потребно 300 подморница. Али када су Енглеска и Француска објавиле Немачкој рат 3. септембра 1939. године, Немци су имали свега 57 подморница, од чега 23 у стању борбене способности. То јест, ионако их је било трипут мање него код савезника, а оних у стању борбене способности – читавих пет пута мање. Намеће се једноставан закључак – Хитлер није намеравао да освоји читав свет, није се спремао за светски рат, зато што није стварао снагу способну да одузме свет онима којима је припадао. Хитлер је намеравао да живи са Енглезима у миру, а да ратује са Русијом. Управо зато је његова припрема за рат била вапијуће лоша, и Вермахт је потрошио залихе муниције после двадесет дана борбе, још у Пољској. А војничку опрему и муницију за рат са Русима дале би му Енглеска и Француска.

Но, такође, ваздушна кампања Луфтвафеа (немачког ваздухопловства) на Енглеску је била са војног аспекта крајње чудна. Осим бомбардовања Лондона, које је пробудило отпор и вољу британског становништва, колико знамо, Луфтвафе није, као у другим земљама, приступио системском уништавању аеродрома, лука, војноиндустријских капацитета, индустријске и саобраћајне инфраструктуре. Да ли је овај закључак исправан, и како га Ви коментаришете?

- Хитлера су на власт довели Енглези ради рата са Русијом – СССР. Када је одлучио да започне своју игру, склопивши Споразум о ненападању са СССР, Енглеска и Француска су почеле да га на све могуће начине подстрекавају на рат са Стаљином, како би га вратиле првобитном сценарију. Хитлер је, са своје стране, пошто је до ногу потукао Француску, покушавао да „уразуми“ Лондон и заврши рат. Неколико пута је нудио мир Западу, али су Енглези увек одбијали. Бомбардовање Енглеске у лето 1940. године вршено је са половином, чак четвртином снаге. То је била некаква „принуда на мир“ а не удар на инфраструктуру у циљу уништавања и лишавања руководства. И колико су ти немачки напади били разорни и страшни? Према званичним подацима, у Лондону је током „Битке за Енглеску“ погинуло 842 и рањено 2.347 лица. У најпознатијем немачком ваздушном нападу на енглески град Ковентри 14. новембра 1940. године погинуло је 568 лица. Свакако, сваки погинули је за жаљење, али видимо да те бројке, у поређењу са бројем жртава бомбардовања у Русији, Србији и Немачкој, уопште не изгледају упечатљиво. Енглеска је током читавог Другог светског рата изгубила 388.000 људи, од чега 62.000 цивила. То значи да у жртве немачких бомбардовања током читавог Другог светског рата можемо убројати свега 62.000 Британаца. Да ли је то много или мало? Све постаје јасније у поређењу. Француска под немачком окупацијом није за савезничку авијацију представљала циљ број један. Зато је тамо од енглеског и америчког бомбардовања за четири године (од лета 1940. до лета 1944. године) погинуло 30.000 људи. Али када је дошло до искрцавања у Нормандији, авијација Британије и САД почела је да неупоредиво чешће бомбама равна француске градове и села ради уништавања немачке војске. Услед тога је током три летња месеца 1944. године, током којих су Немци избачени из Француске, од бомби својих ослободилаца погинуло још 20.000 Француза (а укупно – 50.000). Само у Стаљинграду је током једног страшног дана 23. августа 1942. године погинуло око 50.000 цивила. А губици немачких цивила услед бомбардовања и дан-данас су тајна иза седам печата. Укупан број нико не наводи. Зато што је ужасавајући. Да је у Другом светском рату победила Немачка, Черчилу, Рузвелту и савезничким руководиоцима авијације било би зајемчено место на оптуженичкој клупи и смртна пресуда за стотине хиљада жртава. Али историју пишу победници. Зато су у Нирнбергу судили другим злочинцима, за друге злочине, а они који су уништавали немачке градове, скупа са свим њиховим житељима, отишли су у пензију. Само у Дрездену је током два дана бомбардовања погинуло око 150.000 цивила.

Централно али суштинско питање које Ви постављате у својој књизи је – зашто је Немачка напала Совјетски Савез, када то није било у њеном интересу. Ви чак као илустрацију наводите изјаву Хитлера Герману Раушнингу, која је нама била потпуно непозната, а у којој је Хитлер, на питање шта ће бити у случају војног савеза Енглеске, Француске и Русије, одговорио: „Тада ће мени, просто, доћи крај“. Зашто је, упркос томе, Хитлер напао Совјетски Савез?

- Енглеска није хтела мировне преговоре. Хладнокрвно је бомбардовала немачке градове. Показивала је одлучност да се бори до краја. Са њом се могло ратовати, чак је и победити, али је Адолф Хитлер, претресајући те могућности, себи постављао два питања. По коју цену ће бити постигнута та победа? И оно најважније – зашто? Немачкој је предстојала тешка борба без видљивог краја, а на Истоку је СССР, макар и тренутно лојалан, спокојно решавао своје стратешке задатке. Одмах пошто је Хитлер до ногу потукао Француску, Стаљин је решио проблем Прибалтика: Летонија, Литванија и Естонија ушле су у састав СССР. Исто тако враћена је и Бесарабија коју је заузела Румунија. Совјетском Савезу је сасвим одговарао рат на Западу, рат Хитлера, кога су створили Англоамериканци, са својим бившим газдама. Али, да ли је такав обрт догађаја одговарао самом Адолфу Хитлеру? Читавог живота жудео је да уништи комунизам и уђе у савез са Англосаксонцима, а уместо тога све се дешавало обрнуто.

И тада је 10. маја 1941. године у Велику Британију, тобоже на сопствену иницијативу, одлетео Хитлеров најближи саборац Рудолф Хес1. То је био очајнички покушај да се склопи мир између Немачке и Енглеске. Заправо тај Хесов циљ није никаква тајна: „Он (Хес – Н.С.) је знао и схватао Хитлеров унутрашњи свет – његову мржњу према Совјетској Русији, његову страствену жељу да уништи бољшевизам, његово одушевљење Енглеском и искрену жељу да живи у пријатељству са Британском империјом...“2.

До напада на СССР преостало је нешто више од месец дана. Хитлер је морао да одлучи хоће ли „Барбаросу“ да спроводи или не. И тај удар није био унапред одлучен. Све до Хесовог лета није била донета никаква коначна одлука о нападу на нашу земљу: „Наредба о удару на СССР у складу са планом Барбароса појавила се тек 10. јуна“3. Адолф Хитлер никад не би започео рат на два фронта. Зашто је ипак започео? Зато што је у тренутку удара на СССР био убеђен како никаквог другог фронта нема нити ће бити! То је и представљало исход Хесовог лета.

Важно је схватити како у читавом загонетном случају са летом фиреровог заменика у Енглеску тајну не представља Хитлеров предлог, већ британски одговор на њега!

Енглези су зајемчили своју неутралност, благонаклону за Хитлера, у његовом будућем рату са СССР. Као и склапање за Немачку дугоочекиваног мира пошто Русија буде до ногу потучена...

„Немачки фашисти су у ствари зато и послали у Енглеску познатог Хеса како би убедио енглеске политичаре да се придруже свеопштем походу против СССР. Али су се Немци жестоко прерачунали. Без обзира на Хесове напоре, Велика Британија и САД су се /.../обрнуто, обреле у истом табору са СССР против хитлеровске Немачке“4, рекао је Стаљин у Москви, опседнутој од стране фашиста. То и јесте одговор. Како је у таквим приликама Адолф Хитлер могао да се прерачуна? Јер, да је енглеска влада категорички одбацила фирерове предлоге и недвосмислено одбила да са њим преговара, чему се шеф Немачке могао надати, отпочињући рат на Истоку? Откуд би Хитлер могао да сматра како ће се Лондон „придружити“ свеопштем походу на СССР, да је имао енглеско одбијање? Чисто је безумље нападати на Совјетски Савез у околностима када Енглеска не жели мир. Али зато, ако Енглези јемче своје немешање у сукоб, обећавају макар и то да ће мирно седети на свом Острву, ако не и да ратују заједно са нацистима против Руса, онда је то – излаз из ћорсокака! Само треба Русију потући до ногу и мир са Енглеском биће склопљен.

Да бисмо нашим читаоцима илустровали нелогичност напада на Совјетски Савез, молимо Вас да нам нешто више кажете о томе, о чему иначе у књизи пишете, да је Совјетски Савез био поуздан трговински и економски партнер Немачкој, да јој је испоручивао нафту, пшеницу и друге стратегијске сировине и материјале који су били од виталне важности за немачку војску и привреду – све оне материјале за којима се, након напада на СССР у Немачкој све више осећао дефицит.

- СССР није био савезник Немачке. СССР је био трговински партнер Немачке. При томе је трговао и са Енглеском и Француском. Енглези су све своје ратове водили по истом начелу: блокирали би морнарицом обалу, гушећи противничку земљу блокадом. Копнена трговина са СССР омогућавала је Немачкој да избегне гушење блокадом. Немци су преко територије СССР могли да превозе важну робу за своју привреду, купујући је по читавом свету. Све то одједанпут је завршено 22. јуна 1941. године. Уместо трговинског партнера Немачка је добила смртног непријатеља, сопственим рукама створивши савезника Енглезима.

Кључно питање је – ко је финансирао немачку ратну машинерију у њеном походу на исток, ко је обезбеђивао кредите за оружје и муницију, и са којим циљем? Ако је неко финансирао, преко кога су ишли ти финансијски трансфери? Каква је улога Швајцарске и њених банака у томе?



- Нико не зна тачан износ новца уложеног у обнову Немачке. Разне процене говоре о приближно 28–30 милијарди долара до 1930. године5. Занимљиво је да укупне ратне репарације Немачке за исто раздбље износе нешто више од 10 милијарди марака6. И такве прилике су настале управо онда када су Немачку почели да сматрају потенцијалним кандидатом за ново сатирање Русије. У Немачку привреду су упумпавали знатно више средстава него што су узимали. Наравно, таква сразмера доприносила је обнови индустријске производње у Немачкој, која је већ 1927. достигла предратну. Упумпавање средстава вршено је у складу са двама плановима: Јунговим и Давесовим. Њихово деловање приведено је крају 1932. године, а Немачка је фактички ослобођена плаћања репарација, премда је исплатила тек незнатан део. Зашто? Зато што ће у јануару 1933. године канцелар постати Адолф Хитлер, коме предстоји да изведе економско чудо. А за то му је потребан новац.

Ево само неколико бројки које показују какве врсте задатак је стајао пред Хитлером када је дошао на власт. Буџетски трошкови за наоружање порасли су од 1933. до 1939. године готово десет пута (са 1,9 милијарди марака на 18,41 милијарди марака). Пораст удела у буџету је ништа мање упечатљив: са 24 на 58%7. Ради поређења, главна светска „опасност“ која је тобоже намеравала да освоји читав свет, комунистички СССР, трошио је 1934. године на војне потребе 9% свог буџета, Француска – 8,1%, Јапан – 8%, Енглеска (која је као и увек намеравала да ратује туђим рукама) – 3%8.

Као што нам је из историје познато, Адолф Хитлер је свој задатак обавио. У невероватно кратком року – током свега шест година колико је био на власти успело му је да изгради војну машинерију невероватне моћи. То историчари зову нацистичким економским чудом. Ватрено се расправља: да ли је неоспоран раст немачке привреде у Хитлерово доба био реалан или је пре подсећао на економску пирамиду када најбољи излаз из ћорсокака постаје рат. Ма колико чудно изгледало – ниједна страна те апстрактне расправе није у праву. Раст и опадање немачке привреде уопште није одређиван унутрашњим разлозима. Успехе нациста финансирао је и организовао читав тадашњи „цивилизовани свет“, како земље Запада воле да називају њихови поклоници у нашој земљи. Зато Хитлер није одређивао ни рокове престанка раста или наставка развоја немачке индустрије. Јер, очито је да Немачка без помоћи са стране није могла дуго подносити папрене трошкове наоружања. Према томе, постојала су само два излаза: или уливање нових средстава са стране у немачку привреду, тј. њено даље спонзорисање, или отпочињање рата са Русијом, због чега су Хитлера и одгајали. Господари света – Англосаксонци нимало не воле да улудо троше новац. За њих је чисто економски (чак не политички!) био уноснији брзи почетак војног сукоба. Што пре почне, тим ће мање новца морати да уливају у бездано ждрело хитлеровске војне машинерије. Зато би почетак рата 1938. године био бољи него 1939. године, а 1939. бољи него 1940.

Сви смо ми одрасли људи и схватамо да никаква чуда у привреди не постоје. Тако и невероватни Хитлерови успеси на светској позорници нису били условљени његовим генијалним талентима као дипломате или државника, већ тиме што су Енглеска, САД и Француска унапред са њим договориле препуштање својих позиција.

Једно од питања које Ви постављате је зашто су немачки авиони имали енглеске моторе. Како је то могуће?

- Реално је Луфтвафе 1936. имао двокрилац Не 51. То није ништа друго до „пољопривредни авион“. Чак је коришћен у почетној фази Другог светског рата, премда се још у Шпанији показао као безнадежно застарео у поређењу са совјетским ловцима којима су били наоружани републиканци9. Али за немачко ратно ваздухопловство 1936. године Не 51 уопште није био старудија, већ нешто сасвим ново. Историја тог авиона почиње тек 1931. обраћањем Министарства саобраћаја Немачке, по поруџбини Рајхсвера, фирми „Хенкел“ са молбом да развију двокрилац једносед10. Први лет огледног узорка изведен је новембра 1932. године, да би серијска пеоизводња тог авиона започела тек у пролеће 1934. године. Али пошто Хитлер још није био огласио стварање Луфтвафеа, имали су цивилне ознаке и регистрацију. И две године касније Хитлер ће са тим најновијим „пољопривредним авионима“ престрашити читаву Европу?

Они немачки авиони које смо навикли да видимо на сличицама и у филмовима, стићи ће у немачку војску кудикамо касније од оног времена када је Запад почео да их се „боји“. Идемо редом. Најмасовнији и најпознатији немачки ловац Другог светског рата био је Месершмит Бф109. Израда његових прототипа почела је тек крајем 1934. године, а огледни узорак „месера“ извео јепрви лет 28. маја 1935. године11. Страховити борбени авион, засад у једном примерку, имао је енглески мотор „Ролс-Ројс“, „Кестрел V“. Зашто енглески, упитаћете? Једноставно зато што немачки мотори исте врсте још нису били готови. Те су британски „другови“ помагали. Јер, Енглеска је у то време била главни светски извозник оружја и војних материјала...

И није само један огледни узорак имао британски мотор. Сви серијски Месершмитови у почетку су имали те моторе, све док немачка индустрија није произвела довољан број сопствених: „Од 28 врста немачких војних авиона 1935. године њих 11 имало је енглеске и америчке моторе, које су испоручивале фирме ’Ролс-Ројс’, ’Армстронг-Сидли’, ’Прет-Витни’ и др.“12.

Успешна летачка испитивања учинила су ловац Вилија Месершмита фаворитом. Међутим, немачки пилоти су Бф 109испрва дочекали са неповерењем. Зашто? Зато што су навикли на отворене кабине својих „пољопривредних авиона“, а у том ловцу се пилотска кабина херметички затварала! Али нама нису важни страхови немачких пилота, него датуми масовног приспећа ловаца у летачке јединице, у оно време када су их се „бојали“ шефови Енглеске и Француске. Статистика производње тих авиона, нажалост, не пружа основ за такве страхове: 1936. године – два огледна узорка, 1937. године – 54 комада.

Пре неколико година, поводом годишњице споразума између Рибентропа и Молотова, западна штампа је веома негативно историјски оценила тај договор. Да ли су само споразум Рибентроп–Молотов, или и други историјски споразуми Немаца и Руса предмет критике англосаксонских историчара, али и политичара?

- Споразум о ненападању СССР-а са Немачком сасвим је побркао карте Енглеској, која је намеравала да нахушка Хитлера на СССР. Уместо тога, Немачка се са Русијом споразумела. Отуд и мржња према том документу, у коме се ради само о једној ствари: две земље неће међусобно ратовати. То је све. Ничег више тамо нема. А оригинале наводно потписаних тајних протокола нико НИКАДА није видео. Постоје некакве фотокопије. Лично сам уверен да су то кривотворине, сачињене у време владавине издајника Горбачова.

Такође, шокантна је и Ваша тврдња о мисији Рудолфа Хеса. Зашто је Рудолф Хес искочио падобраном у Енглеској? Да ли је то био индивидуални акт „болесног човека“ или је он предао личну поруку Хитлера Черчилу, и како објаснити његово самоубиство у позним годинама?

- Занимљива чињеница: одмах после Хесовог лета 10. маја 1941. године, већ сутрадан, моћни напади немачке авијације на Енглеску изнебуха су сасвим престали, и обновљени су тек јануара 1943. године. Сада о судбини самог Хеса. Он је 17. августа 1987. године, као последњи живи руководилац Трећег рајха, напустио овај свет. Рудолф Хес је у тренутку смрти у затвору Шпандау имао готово 93 године. У затвору је одлежао већ 46 година. Сви они који су заједно са њим по пресуди Нирнбершког трибунала доспели у затвор, већ одавно су га напустили. Он је од 1966. године био једини сужањ затвора Шпандау. Одлежавши 8 година од 15, под изговором слабог здравља, на слободу је изашао дипломата Константин фон Нејрат. Затвор су напустили адмирал Дениц и шеф „Хитлерјугенда“ Балдур фон Ширах, одлежавши својих 20 година. А Рудолф Хес је и даље остајао тамо. Зашто? Зато што је осуђен на доживотни затвор, рећи ће читалац. И... погрешиће. Иста таква доживотна пресуда није била сметња за ослобођење адмирала Редера после свега 10 година, и министра привреде Трећег рајха Валтера Функа, који је одлежао 12. Они су пуштени на слободу зато што нису поседовали тако страшну тајну као Хес. Јер је само он знао шта су Енглези обећали Хитлеру, и зашто им је Хитлер поверовао...

А и Хесова смрт била је врло загонетна. Деведесетогодишњи оронули старац покушао је да се током шетње убије и обесио се, омотавши електрични кабл око врата. Хесови чувари покушали су да му дају вештачко дисање, и то толико усрдно да су му сломили грудни кош и ребра13. Покојников син је, не верујући званичном извештају енглеских стручњака за судску медицину из британске болнице у коју је тело допремљено, наложио поновну обдукцију. И треба рећи да је имао озбиљне разлоге за то. Хес се увек налазио под надзором, а на дан смрти чувар га је напустио буквално на неколико минута. „За то време оронулом старцу је успело да напише опроштајно писмо, привеже продужни кабл за прозорску резу, провуче главу кроз омчу и затегне је – пошто је на врату остао водораван траг – и да падне или се баци на земљу?“14

Током поновне обдукције коју су извршили немачки лекари, на врату леша откривен је други траг од кабла. Испало је да је деведесетогодишњем старцу успело да се „обеси“ двапут. Трагови на врату и повреде унутрашњих органа врата недвосмислено су сведочили да је Хес задављен. А претходно су га отпозади ударили по глави, услед чега се појавио хематом на потиљку, чудан и необјашњив у случају самоубиства...15

Зашто су морали да убијају старца, и ко је то убиство извршио? Хесов син Волф Ридигер ни тренутак није посумњао у то да су његовог оца убили Енглези.16 Страшна тајна британске дипломатије, која је Хитлера загрејала за напад на СССР, није смела да се открије. А непосредни узрок убиства постала је необуздана брбљивост Михаила Сергејевића Горбачова. Тај нестручан политичар потписао је смртну пресуду не само сопственој држави, него и вајкадашњем нацисти. Ствар је о томе што су се већ поодавно чули гласови који позивају на Хесово пуштање из затвора. Главни противник тога увек је био СССР, чији став је био врло једноставан – нацистима није место на слободи. Знајући да Совјетски Савез неће дати сагласност за Хесов излазак из затвора, Велика Британија је могла да изиграва доброг иследника и увек изјављује како није против његовог ослобађања. И, ево, почела је „Перестројка“, „Ново мишљење“, и Михаил Сергејевић, ништа не схватајући у историји и политици, изјављује својим западним пријатељима како је спреман да им учини нешто пријатно и слаже се са Хесовим пуштањем. То је за Горбачова био гест добре воље, још један потез за портрет „социјализма са људским лицем“, а Лондону је та изјава задала мноштво непријатних брига. Пошто није преостао никакав повод за даље остајање опасног старца у затвору, Енглези су били принуђени да цурење информације спрече убијањем њеног носиоца.


Сви материјални докази узрока смрти Рудолфа Хеса кућица у врту, кабл и намештај, чак и сам затвор Шпандау уништени су одмах после његове смрти. Британска влада је одредила да списи у Хесовом предмету остану поверљиви до 2017. године. Али зашто? Шта би то могло да се крије у записницима његових саслушања? Шта то има Велика Британија да крије, ако је, како нас уверавају, одлучно одбила да преговара са нацистима? Обрнуто, те списе требало би качити на сваки стуб, штампати у свим новинама. Јер то је доказ прогресивности и демократичности Магловитог Албиона. Какав велелепан повод за пропаганду: ми, Енглези, категорички смо одбацили све предлоге крвавог Адолфа Хитлера! А уместо тога најстрожа поверљивост. Нелогично? Не, логично. Зато што ОДБИЈАЊА није било, већ је била САГЛАСНОСТ.