Dakle, dragi
izdajnici i ostala gamadi slušajte:
Preduzeće se, naravno, pravi radi dobiti (engl. profit), tj. radi sticanja više
novca nego što je uloženo.
Šta se onda radi s tim novcem? Kuda taj stečeni novac ide?
U kapitalističkom privatnom obrtu taj se novac oporezuje, pa jedan deo ide državi za njene potrebe, dok se drugi deo isplaćuje vlasnicima, odnosno ulagačima u vidu dividendi. Praktično to znači da višak vrednosti stvoren naporima mnogih radnika odlazi na uživanje ljudima koji najčešće nisu uložili ni sat rada u taj profit.
Uzmimo kao matematički primer da je porez na profit 20%, pa država uzima 20% od novostvorene vrednosti, dok privatnici uzimaju 80% i troše uglavnom za svoje uživanje.
Država sa tih 20% mora da podmiri svoju administraciju, vojsku i da vidi šta će s onim što preostane.
Svaka država određuje u startu kakva će biti (obično ima neki dokument po imenu Ustav, mada nije neophodno) - tj. da li će biti više socijalna, ili više individualistička.
Socijalna država počiva na filosofskom gledištu da sve članove društva treba održavati u životu i dati im pristojne uslove za život, bez obzira na njihovo poreklo i sposobnost da doprinesu društvu.
U tom smislu socijalna država organizuje i daje besplatno školovanje, besplatnu zdravstvenu zaštitu, socijalna davanja (pomoć, iliti velfer) itd, isl, s ciljem da svi kao društvo napredujemo.
Individualistička država (nesocijalna) smatra da se svako bori za sebe, svako po svojoj sposobnosti mora da izbori svoje mesto u društvu, ali ranije izborena mesta su nedodirljiva. Ako neko oboli ili izgubi radnu sposobnost - sorry, but yebi ga, žao nam je.
Naravno, to se odnosi na one koji žive od svog rada, a takvih je većina. Takvo društvo ima i obrazovanje i zdravstvo, ali samo za one koji mogu sebi da priušte.
U zavisnosti od toga koji model društva država odabere, tj. kakavu filosofiju imaju, biće u toj državi više ili manje socijalnih davanja.
U opisanoj kapitalističkoj državi od onih 20% poreza na profit isplaćuju se socijalne pomoći i nešto školstva i zdravstva.
Onih preostalih 80% privatnici koriste za svoje kaprice, da naprave sebi vile ili da daju sirotinji pod kredit da sebi nešto kupi.
U socijalističkoj državi ostvareni profit 100% ostaje državi i jasno je da se iz te količine više para može odvojiti i za školstvo i za zdravstvo i za stambenu izgradnju i za socijalna davanja.
Filosofski pristup komunista je bio da treba poštovati radnog čoveka, pa se gledalo da i ljudima koji nemaju neke posebne kvalifikacije omogući da nešto rade, čisto da ne bi hvatali zjale po ulici i da bi se osećali kao korisni članovi društva.
U tom smislu se svesno išlo na 5 kafe-kuvarica i slična prekomerna zapošljavanja, jer ti je u principu svejedno - ako si socijalna država ili moraš dati platu, ili socijalnu pomoć.
Ovo je u susštini bila socijalna pomoć zamaskirana kao plata, da bi se ljudi osećali korisnima. Siguran sam da bi se i američki psihlozi složili s tim da je za čoveka bolje da nešto radi i bude bar malo koristan, nego da sedi i tupo bulji u zid.
Svaki privatnik u kapitalističom društvu teži da smanji troškove, da bi time povećeo onih svojih 80%.
U socijalističkom državnom vlasništvu svih 100% profita ide državi, pa je moguće svesno povećati troškove poslovanja i time smanjiti profit, ali istovremeno time završiti pitanje socijalne pomoći.
Socijalističko društvo je prosto bilo HUMANIJE i više okrenuto običnim ljudima, što posebno pada u oči danas, kada toga više nema.
To jednostavno prizilazi iz filosofije komunizma, što papci s Ravne gore nikad shvatiti neće...
Šta se onda radi s tim novcem? Kuda taj stečeni novac ide?
U kapitalističkom privatnom obrtu taj se novac oporezuje, pa jedan deo ide državi za njene potrebe, dok se drugi deo isplaćuje vlasnicima, odnosno ulagačima u vidu dividendi. Praktično to znači da višak vrednosti stvoren naporima mnogih radnika odlazi na uživanje ljudima koji najčešće nisu uložili ni sat rada u taj profit.
Uzmimo kao matematički primer da je porez na profit 20%, pa država uzima 20% od novostvorene vrednosti, dok privatnici uzimaju 80% i troše uglavnom za svoje uživanje.
Država sa tih 20% mora da podmiri svoju administraciju, vojsku i da vidi šta će s onim što preostane.
Svaka država određuje u startu kakva će biti (obično ima neki dokument po imenu Ustav, mada nije neophodno) - tj. da li će biti više socijalna, ili više individualistička.
Socijalna država počiva na filosofskom gledištu da sve članove društva treba održavati u životu i dati im pristojne uslove za život, bez obzira na njihovo poreklo i sposobnost da doprinesu društvu.
U tom smislu socijalna država organizuje i daje besplatno školovanje, besplatnu zdravstvenu zaštitu, socijalna davanja (pomoć, iliti velfer) itd, isl, s ciljem da svi kao društvo napredujemo.
Individualistička država (nesocijalna) smatra da se svako bori za sebe, svako po svojoj sposobnosti mora da izbori svoje mesto u društvu, ali ranije izborena mesta su nedodirljiva. Ako neko oboli ili izgubi radnu sposobnost - sorry, but yebi ga, žao nam je.
Naravno, to se odnosi na one koji žive od svog rada, a takvih je većina. Takvo društvo ima i obrazovanje i zdravstvo, ali samo za one koji mogu sebi da priušte.
U zavisnosti od toga koji model društva država odabere, tj. kakavu filosofiju imaju, biće u toj državi više ili manje socijalnih davanja.
U opisanoj kapitalističkoj državi od onih 20% poreza na profit isplaćuju se socijalne pomoći i nešto školstva i zdravstva.
Onih preostalih 80% privatnici koriste za svoje kaprice, da naprave sebi vile ili da daju sirotinji pod kredit da sebi nešto kupi.
U socijalističkoj državi ostvareni profit 100% ostaje državi i jasno je da se iz te količine više para može odvojiti i za školstvo i za zdravstvo i za stambenu izgradnju i za socijalna davanja.
Filosofski pristup komunista je bio da treba poštovati radnog čoveka, pa se gledalo da i ljudima koji nemaju neke posebne kvalifikacije omogući da nešto rade, čisto da ne bi hvatali zjale po ulici i da bi se osećali kao korisni članovi društva.
U tom smislu se svesno išlo na 5 kafe-kuvarica i slična prekomerna zapošljavanja, jer ti je u principu svejedno - ako si socijalna država ili moraš dati platu, ili socijalnu pomoć.
Ovo je u susštini bila socijalna pomoć zamaskirana kao plata, da bi se ljudi osećali korisnima. Siguran sam da bi se i američki psihlozi složili s tim da je za čoveka bolje da nešto radi i bude bar malo koristan, nego da sedi i tupo bulji u zid.
Svaki privatnik u kapitalističom društvu teži da smanji troškove, da bi time povećeo onih svojih 80%.
U socijalističkom državnom vlasništvu svih 100% profita ide državi, pa je moguće svesno povećati troškove poslovanja i time smanjiti profit, ali istovremeno time završiti pitanje socijalne pomoći.
Socijalističko društvo je prosto bilo HUMANIJE i više okrenuto običnim ljudima, što posebno pada u oči danas, kada toga više nema.
To jednostavno prizilazi iz filosofije komunizma, što papci s Ravne gore nikad shvatiti neće...
Нема коментара:
Постави коментар