ULTIMATUM BESKUĆNICIMA – ILI U FEMA KAMP, ILI U ZATVOR!
Pod lupom radoznalih očiju javnosti, Južna Karolina je pravno rešila problem beskućnika. Ljudima je ponuđen izbor: FEMA kamp ili zatvor. Ironija svega toga je što se to dogodilo upravo na 50. godišnjicu građanskih sloboda u avgustu 2013. Loša strana je što se beskućnici premeštaju iz različitih delova gradova od Bostona do Njujorka, a nikoga nije briga.
Još jedan od članaka koji su prešli iz domena „teorija zavere” u stvarnost.
U avgustu je grad Kolumbija (City of Columbia) u Južnoj Karolini imao problema. Festival u čast 50. godišnjice pokreta za građanska prava je došao u grad i pritom se nisu smeli videti svi ti beskućnici tokom dolaska gostiju iz svih krajeva Amerike. Stoga je gradsko već́e održalo glasanje kojim su beskućništvo proglasili zločinom.
„Savet grada Kolumbije je jednoglasno odobrio plan stvarajući specijalne policijske patrole koje će prisiliti stanovništvo na ”kvalitet života„ zakonom koji onemoguć́ava dangubljenje, javno uriniranje i druge zločine koji nisu vezani za beskućnike. Te specijalne policijske patrole su ponudile beskućnicima izbor: da odu u zatvor zbog beskućništva ili u sklonište sa početnih 240 kreveta pod celodnevnom prismotrom na periferiji grada iz kojeg ne bi mogli tako lako izaći.
Druga opcija nije zatvorenička, jer beskućnici su zatočeni uz pomoć́ lokalne dobrotvorne organizacije. To je, zapravo, dobrotvorno zatočenje. Beskućnici mogu otići, ali moraju ugovoriti sastanak i biti otpremljeni kombijem.”
Uprkos nekim vestima iz mejnstrim medija, izgleda da je grad Kolumbija prekoračio početno punjenje kapaciteta od 240 kreveta sa celodnevnom prismotrom uz okruženje bodljikavom žicom samog FEMA kampa, koji je trebalo da bude korišćen tek u slučaju katastrofe, a kao što inače obznanjuje i sama FEMA.
Zapamtite, o FEMA kampovima se ne govori u mejnstrim medijima.
Inače, FEMA je sagradila svoje kampove za gradove kao što su Gejlston, Hjuston,
Njujork, Boston, Nju Orleans, Kolumbija itd.
Južna Karolina je sprovela te planove, a čak je dobila i pažnju ACLU-a. Da bi se beskućnici „kvalifikovali” za „privremeno sklonište”, morali su biti među prvih 240 beskućnika i u tom slučaju ne bi mogli biti u moguć́nosti da odu iz istih osim prebacivanja iz jednog skloništa u drugo.
Zakoni su čak otišli tako daleko da su uklonjene neke klupe širom grada gde su beskućnici inače spavali , tako da je beskućnicima uskraćen i taj minimalan komfor, a otvoreni su i pozivni centri za stanovnike samog grada, ako bi uočili beskućnika da ga prijave.
Ali, to nije jedino područje gde je zločin biti beskućnik. Ispada da od 2011. godine i grad Boston premešta svoje beskućnike iz grada u ono što oni zovu „Baza” u blizini Salema. Stanovnici Južne Kalifornije se takođe sve više pitaju kako beskućnici nestaju s ulica.
Većina beskućnika, u mestima kao što su Sakramento, su premešteni izvan grada u šatore pod okriljem FEMA-e. Beskućništvo i manjak krova nad glavom (stalnog smeštaja) su proglašeni zločinom, pa su ti ljudi premešteni u te logore i izolovani, gde postoje čuvari koji ih, osim bodljikave žice i ograde, takođe okružuju.
Samo stanovništvo grada i okoline je obavešteno o pozivnim centrima koje trebaju nazvati ako primete beskućnika. Beskućnici iz tih logora ne smeju otići, pa tako ni lutati ulicama većih gradova bez dozvole, koja se, pitanje je, uopšte i dobija.
Beskućnici se premeštaju u FEMA kampove i u Majamiju, kako bi se dobio utisak da je zločin biti beskućnik i da je to zapravo nešto dobro za zajednicu.
Grad Kolumbija je bio brz u odricanju tog zakona krajem septembra 2013., ali i dalje postoje nekoliko drugih gradova i država koji to još nisu. Postoji nekoliko pojedinaca koji su tokom godina upozoravali ostale ljude da će se ovako nešto dogoditi. Ako ne pronađemo ljudskost u našim srcima, pitanje je kada će ovo ludilo prestati.
To je gotovo isto kao kada su 1940. godine terali nepoželjne baš pred našim očima. Jedino je razlika u tome što se sada radi o Americi, a ne Nemačkoj.
Sada imamo i uskraćivanje zaliha hrane u vrednosti i do 5 milijardi dolara, dok nezaposlenost i dalje rapidno raste, te s više od 3,5 miliona beskućnika čija brojka takođe svakodnevno raste. Imamo 18,5 miliona kuća za odmor i kuće u Detroitu koje se prodaju za 1 dolar, a ne možemo naći mesta za smeštaj ljudi, osim u FEMA kampove? Mislim da svi znamo šta se ovde događa i šta će se tek događati ako to i dalje dopuštamo.
Kada se ljudi u većim gradovima probude i otkriju da su svi beskućnici nestali preko noći, vi ćete, zapravo, znati gde su. Pitanje je, jeste li vi sledeći?
Južna Karolina je sprovela te planove, a čak je dobila i pažnju ACLU-a. Da bi se beskućnici „kvalifikovali” za „privremeno sklonište”, morali su biti među prvih 240 beskućnika i u tom slučaju ne bi mogli biti u moguć́nosti da odu iz istih osim prebacivanja iz jednog skloništa u drugo.
Zakoni su čak otišli tako daleko da su uklonjene neke klupe širom grada gde su beskućnici inače spavali , tako da je beskućnicima uskraćen i taj minimalan komfor, a otvoreni su i pozivni centri za stanovnike samog grada, ako bi uočili beskućnika da ga prijave.
Ali, to nije jedino područje gde je zločin biti beskućnik. Ispada da od 2011. godine i grad Boston premešta svoje beskućnike iz grada u ono što oni zovu „Baza” u blizini Salema. Stanovnici Južne Kalifornije se takođe sve više pitaju kako beskućnici nestaju s ulica.
Većina beskućnika, u mestima kao što su Sakramento, su premešteni izvan grada u šatore pod okriljem FEMA-e. Beskućništvo i manjak krova nad glavom (stalnog smeštaja) su proglašeni zločinom, pa su ti ljudi premešteni u te logore i izolovani, gde postoje čuvari koji ih, osim bodljikave žice i ograde, takođe okružuju.
Samo stanovništvo grada i okoline je obavešteno o pozivnim centrima koje trebaju nazvati ako primete beskućnika. Beskućnici iz tih logora ne smeju otići, pa tako ni lutati ulicama većih gradova bez dozvole, koja se, pitanje je, uopšte i dobija.
Beskućnici se premeštaju u FEMA kampove i u Majamiju, kako bi se dobio utisak da je zločin biti beskućnik i da je to zapravo nešto dobro za zajednicu.
Grad Kolumbija je bio brz u odricanju tog zakona krajem septembra 2013., ali i dalje postoje nekoliko drugih gradova i država koji to još nisu. Postoji nekoliko pojedinaca koji su tokom godina upozoravali ostale ljude da će se ovako nešto dogoditi. Ako ne pronađemo ljudskost u našim srcima, pitanje je kada će ovo ludilo prestati.
To je gotovo isto kao kada su 1940. godine terali nepoželjne baš pred našim očima. Jedino je razlika u tome što se sada radi o Americi, a ne Nemačkoj.
Sada imamo i uskraćivanje zaliha hrane u vrednosti i do 5 milijardi dolara, dok nezaposlenost i dalje rapidno raste, te s više od 3,5 miliona beskućnika čija brojka takođe svakodnevno raste. Imamo 18,5 miliona kuća za odmor i kuće u Detroitu koje se prodaju za 1 dolar, a ne možemo naći mesta za smeštaj ljudi, osim u FEMA kampove? Mislim da svi znamo šta se ovde događa i šta će se tek događati ako to i dalje dopuštamo.
Kada se ljudi u većim gradovima probude i otkriju da su svi beskućnici nestali preko noći, vi ćete, zapravo, znati gde su. Pitanje je, jeste li vi sledeći?
https://www.youtube.com/watch?v=TcZZVTHFRIA
https://www.youtube.com/watch?v=M16hw5MfJvs
https://www.youtube.com/watch?v=lz5wT1xmfvo
https://www.youtube.com/watch?v=Sbb0PIIS4iE
https://www.youtube.com/watch?v=4h20gAa9-Fc
https://www.youtube.com/watch?v=M16hw5MfJvs
https://www.youtube.com/watch?v=lz5wT1xmfvo
https://www.youtube.com/watch?v=Sbb0PIIS4iE
https://www.youtube.com/watch?v=4h20gAa9-Fc
Нема коментара:
Постави коментар