Шта нам сваког дана непрестано говоре наши руководиоци?
Да смо већ 23 године независни и слободни. Ми нисмо робови, ми нисмо марва, ми
смо готово Европљани. Зар то није нешто најлепше што нам се могло десити.
Збацили смо све окове који се уопште могу збацити. Ослободили смо се од крвавих
тирана, од крваве историје. Од свега што нас је повезивало са „њима”.
Нашом земљом се већ одавно, готово четврт века шири такав ваздух Слободе, Једнакости, Братства, каквог нигде више нема. Зар није тако? Зар не треба да се тиме непрестано поносимо? Нисмо ли то желели и нисмо ли томе стремили свих ових година?
Зар то не слушамо на телевизији и Интернету сваког минута? Спремни смо животе да дамо за ту слободу! То је наша највиша вредност. Виша од ње не постоји.
Нема ничег важнијег на овом свету од наше независности. Даље руке од Украјине. И тако даље и томе слично.
А од кога смо независни? Као земља, као народ? На минут, просто размислите. Коме припада власт? Народу?
Или тајкунима? Ко се свих ових година богатио? Народ или они, ти који воде рачуна о народу, који најгласније вичу о нашем јединству и нашим слободама? Чији телевизијски канали и сајтови нам то сваког минута понављају?
Зашто нам сваки председник кога изаберемо сваки пут обећава толико свега... и зашто све ово време нисмо добили ништа осим те „слободе” и „независности”, ради које смо сада спремни да умиремо у борби са злобним и подмуклим суседом?
Свако од нас дугује преко 3.000 долара. Свако, укључујући одојчад! То је наш дуг читавом свету – 140 милијарди долара. Где су те паре? Нема их. А дугова има. И ти, и ја, и сваки члан наших породица треба да их отплаћује.
Ето, таква нам је независност. Може ли дужник да буде независан, како нам све време понављају?
Управо то и јесте наша главна вредност? Да враћамо дугове? А та вредност, узгред, из године у годину расте.
А коме је свих ових година главна вредност – Независност – служила? Власти, политичарима и тајкунима?Прикривајући се изборима, приморавали су нас да сваки пут опет бирамо бучне политичаре. Који су нам изнова, и изнова обећавали процват. И изнова, и изнова то се није дешавало. Тачније, до процвата је долазило код власти, политичара и тајкуна. А мислите ли да ћемо овога пута имати више среће?
А можда управо за тајкуне главну вредност представља независност? Независност од народа. Слобода да пљачкају, краду, слобода да лажу и пујдају нас једне на друге.
Све што нас окружује, што су градили наши родитељи, очеви, припада њима. Успело им је да, хипнотишући нас речима о слободи, демократији и независности, приграбе све. Они узимају кредите, граде замкове, виле, јахте. Они имају рачуне у иностранству, а њихови потомци студирају на најпрестижнијим и најскупљим универзитетима на Западу. А ми за то плаћамо.
А, ако посумњаш у вредност такве независности, онда си издајник, продао си се Москви и лично Путину.
Није ли тако?
А можда смо током ових година постали независни и слободни од сопствене историје, сопственог језика, сопствених корена и предака?
Приморали су нас да се одрекнемо сопствених подвига, великих подвига и достигнућа нашег народа. Нашег Великог Народа.
Ко зна зашто, наши јунаци сада су они које су наши преци убијали у Великом Рату. Како се то десило да рушимо своје споменике, споменике нашим прецима, очевима и дедама. Па то је наше сећање. Коме је толико потребно да га разори?
Опет се као слабоумни пентрамо на барикаде. Дерњамо се како ћемо овог пута свакако почети да живимо као у бајци. По ко зна који пут нам се то већ дешава, какво је то врзино коло? Каква је то опсена?
Опет смо збацили корумпирану власт. Већ по ко зна који пут. И опет привид наде као варка мами, дошаптавајући из сваког угла да ћемо овог пута свакако доживети процват и сви ће просто црћи од зависти.
Током ових година изгубили смо преко шест милиона наших грађана. То су немогуће бројке. У доба мира. То је близу укупних цивилних губитака СССР у најстрашнијем рату у историји човечанства. А ми смо их изгубили у доба мира, независности и демократије.
Шта смо то постигли за 23 године ове омамљујуће слободе? Чиме можемо да се поносимо?
Тиме што наше жене негују старице или раде у борделима? Што наши мушкарци конкуришу са пољским за право да беру јагоде у Португалији, или са Молдавцима – да полажу плочице у Русији? Што немамо нормалну војску која може да нас одбрани, а сада немамо ни милицију? А наша деца су спремна да се туку с исто нашим синовима и очевима из Беркута?
Преостаје нам да се поносимо што смо Украјинци. И то је једини наш повод за понос?
Зашто покушавамо да обелимо издајнике и од њих начинимо јунаке? Где су наши прави јунаци које за читав свет зна? Где је наш Шекспир, Ајнштајн, Гагарин? Било ко – да нам пружи трачак наде и вере?
Одврати на минут пажњу од свега и поседи у тишини. Покушај просто да размислиш: где је све оно што смо имали?
Зашто смо се одрекли наших победа? Зашто смо рашчепркали себи ране са гладомором и седимо, ридамо? Како се тиме може надахнути, нешто стварати и градити под таквом идеологијом?
Чекај, то смо ми лансирали први сателит. То смо ми победили Наполеона, Хитлера, Турке и Швеђане и још гомилу других народности и племена који су долазили на нашу земљу.
Нашом земљом се већ одавно, готово четврт века шири такав ваздух Слободе, Једнакости, Братства, каквог нигде више нема. Зар није тако? Зар не треба да се тиме непрестано поносимо? Нисмо ли то желели и нисмо ли томе стремили свих ових година?
Зар то не слушамо на телевизији и Интернету сваког минута? Спремни смо животе да дамо за ту слободу! То је наша највиша вредност. Виша од ње не постоји.
Нема ничег важнијег на овом свету од наше независности. Даље руке од Украјине. И тако даље и томе слично.
А од кога смо независни? Као земља, као народ? На минут, просто размислите. Коме припада власт? Народу?
Или тајкунима? Ко се свих ових година богатио? Народ или они, ти који воде рачуна о народу, који најгласније вичу о нашем јединству и нашим слободама? Чији телевизијски канали и сајтови нам то сваког минута понављају?
Зашто нам сваки председник кога изаберемо сваки пут обећава толико свега... и зашто све ово време нисмо добили ништа осим те „слободе” и „независности”, ради које смо сада спремни да умиремо у борби са злобним и подмуклим суседом?
Свако од нас дугује преко 3.000 долара. Свако, укључујући одојчад! То је наш дуг читавом свету – 140 милијарди долара. Где су те паре? Нема их. А дугова има. И ти, и ја, и сваки члан наших породица треба да их отплаћује.
Ето, таква нам је независност. Може ли дужник да буде независан, како нам све време понављају?
Управо то и јесте наша главна вредност? Да враћамо дугове? А та вредност, узгред, из године у годину расте.
А коме је свих ових година главна вредност – Независност – служила? Власти, политичарима и тајкунима?Прикривајући се изборима, приморавали су нас да сваки пут опет бирамо бучне политичаре. Који су нам изнова, и изнова обећавали процват. И изнова, и изнова то се није дешавало. Тачније, до процвата је долазило код власти, политичара и тајкуна. А мислите ли да ћемо овога пута имати више среће?
А можда управо за тајкуне главну вредност представља независност? Независност од народа. Слобода да пљачкају, краду, слобода да лажу и пујдају нас једне на друге.
Све што нас окружује, што су градили наши родитељи, очеви, припада њима. Успело им је да, хипнотишући нас речима о слободи, демократији и независности, приграбе све. Они узимају кредите, граде замкове, виле, јахте. Они имају рачуне у иностранству, а њихови потомци студирају на најпрестижнијим и најскупљим универзитетима на Западу. А ми за то плаћамо.
А, ако посумњаш у вредност такве независности, онда си издајник, продао си се Москви и лично Путину.
Није ли тако?
А можда смо током ових година постали независни и слободни од сопствене историје, сопственог језика, сопствених корена и предака?
Приморали су нас да се одрекнемо сопствених подвига, великих подвига и достигнућа нашег народа. Нашег Великог Народа.
Ко зна зашто, наши јунаци сада су они које су наши преци убијали у Великом Рату. Како се то десило да рушимо своје споменике, споменике нашим прецима, очевима и дедама. Па то је наше сећање. Коме је толико потребно да га разори?
Опет се као слабоумни пентрамо на барикаде. Дерњамо се како ћемо овог пута свакако почети да живимо као у бајци. По ко зна који пут нам се то већ дешава, какво је то врзино коло? Каква је то опсена?
Опет смо збацили корумпирану власт. Већ по ко зна који пут. И опет привид наде као варка мами, дошаптавајући из сваког угла да ћемо овог пута свакако доживети процват и сви ће просто црћи од зависти.
Током ових година изгубили смо преко шест милиона наших грађана. То су немогуће бројке. У доба мира. То је близу укупних цивилних губитака СССР у најстрашнијем рату у историји човечанства. А ми смо их изгубили у доба мира, независности и демократије.
Шта смо то постигли за 23 године ове омамљујуће слободе? Чиме можемо да се поносимо?
Тиме што наше жене негују старице или раде у борделима? Што наши мушкарци конкуришу са пољским за право да беру јагоде у Португалији, или са Молдавцима – да полажу плочице у Русији? Што немамо нормалну војску која може да нас одбрани, а сада немамо ни милицију? А наша деца су спремна да се туку с исто нашим синовима и очевима из Беркута?
Преостаје нам да се поносимо што смо Украјинци. И то је једини наш повод за понос?
Зашто покушавамо да обелимо издајнике и од њих начинимо јунаке? Где су наши прави јунаци које за читав свет зна? Где је наш Шекспир, Ајнштајн, Гагарин? Било ко – да нам пружи трачак наде и вере?
Одврати на минут пажњу од свега и поседи у тишини. Покушај просто да размислиш: где је све оно што смо имали?
Зашто смо се одрекли наших победа? Зашто смо рашчепркали себи ране са гладомором и седимо, ридамо? Како се тиме може надахнути, нешто стварати и градити под таквом идеологијом?
Чекај, то смо ми лансирали први сателит. То смо ми победили Наполеона, Хитлера, Турке и Швеђане и још гомилу других народности и племена који су долазили на нашу земљу.
То смо ми створили највеличанственију и највећу земљу у историји
човечанства. То смо ми створили нуклеарке и атомске бомбе. То се нас донедавно
бојао и поштовао нас читав свет. Где је то сада? Где? Зашто смо се одрекли тога
да будемо велики народ и прихватили судбину увређених? Ко нам је украо нашу
историју и наше победе? Русија? Москаљи?
Ми смо дозволили да нам то учине, сами смо се одрекли сопственог памћења, сопствених предака, подвига. Поверовали у нове лажљиве идоле и јунаке. Ситне и ништавне, у поређењу с оним што смо донедавно имали. Зар се могу поредити Гагарин и Бандера (Степан Бандера, 1909-1959. је био украјински екстремни националиста, терориста, квислинг и, на крају, агент западних тајних служби; прим. ред.)?
Кијевом ходају момци од идеје под маскама и са моткама. Један део народа спаљује живе из другог дела. Пуцају једни у друге. Како смо то дозволили? Опет верујемо новој револуцији, новим обећањима.
Зашто смо постали јадни, непрестано се дерњајући како смо независни и слободни.
Украли су нам прошлост, сада краду остатке будућности. Своју децу из лажних уџбеника учимо лажној историји. Како је то могло да нам се деси? Шта се то збило?
Завидим житељима Русије, завидим тим „кацапима” и „москаљима”.
Завидим њиховој Олимпијади и њиховој војсци; имам много познаника а имам и рођака у Русији. И видим како се мењају и расту.
Они верују свом председнику. Они верују у своју војску. Они се поносе својом великом историјом, својим достигнућима и победама.
А то је била наша заједничка историја... и победе и достигнућа. Све донедавно. Они су се помирили са самима собом. Њих баш брига за Запад, који ми боготворимо. И они иду даље и развијају се, ма шта нама причали на нашој телевизији и на нашим форумима.
И ја схватам да то ми губимо, а не они. Ми слабимо, а они јачају.
И ма колико гласно ми викали „Живела Украјина!” то се више не може зауставити.
Сасвим недавно бејасмо злуради када се њима дешавала Чеченија.
А сада су Чечени ништа мање Руси од самих Руса. Спремни су да се боре за своју препорођену и велику земљу, чији су део. И већ чеченским батаљонима плаше нас. Како се то десило?
Па они су све донедавно убијали једни друге. А разлог је прост: Чечени су узмогли да се сете да су они Руси, и да су део Велике Земље и Великог Народа.
Ми смо злуради када се код њих дешавају терористички акти и катастрофе.
А они их сваки пут савладају и постају јачи. Премда је читав свет против њих.
Они падају и поново устају. Стоје и цере се. Само што кроз зубе пљују крв.
А ми вичемо да су то они робови. Да ће се ускоро распасти, цена нафте ће пасти, НАТО ће напасти, и на њих ће се обрушити нове казне.
Али они – то смо ми! То ми пљујемо у свој одраз. Сами у себе.
Морамо се обавезно сетити да смо ми једна целина. И, када почнемо то да схватамо и увиђамо, доћи ће онај осећај који је некада постојао у нашим прецима. Осећај унутаршње снаге, наде, вере и поноса због тога што смо и ми Руси.
И није важно ко су наши преци: Украјинци, Татари, Јевреји, Бурјати или Узбеци. Није важно које смо вере: католичке, православне, муслиманске или јеврејске. Није то главно. Главно је то да смо Руси. И ми смо део Великог Народа и Велике Земље.
Да, наша Велика Земља и Велики Народ још имају проблеме. Али, ако се сетимо да смо Руси, промениће се све и заувек. И тога се боје сви.
Боје се да ћемо се тога сетити и поново бити заједно.
И зато се са свих страна плете ова паучина лажи, измишљотина. Сва ова злоба и мржња подржава се и код нас и у Русији.
Они нам не дају да се пробудимо. А ако се не сетимо ко смо, више се никада нећемо пробудити.
Поводом настале ситуације, окупације и осталог, ко то најгласније виче како треба да бранимо „нашу” независност, јединство и слободу? Исти ти чиновници, тајкуни и посланици. Они се ужаснуто боје да ће за све што се ових година десило са нашом Отаџбином морати да одговарају.
А можда ово није окупација? А можда се то одиграва ослобођење? То су дошли наши, када већ готово да уопште није преостало наде, када смо се већ готово предали.
И треба да скупа устанемо и уништимо све те лажљиве политичаре, тајкуне, градоначелнике и чиновнике који нам запењених уста вичу да идемо да умиремо. Да умиремо за њихове виле, јахте и замкове, за њихове рачуне у банкама, за њихову слободу да пљачкају и независност од одговорности за своје поступке.
Схватам ја да ће овај манифест исецати са Интернета. Биће хиљаде злобних коментара, викаће да сам издајник, да сам се продао Путину, да сам кацап, сељобер и москаљ. Мени је свеједно. Знам да је истина на мојој страни.
Ја сам родољуб Украјине, прави родољуб, и сада се решава судбина мог народа и моје Украјине.
Ми ћемо се или сетити ко смо, или ћемо просто нестати.
Ја волим мој украјински народ, своје претке и своју културу.
Ја сам Украјинац, али сам изнад тога Рус!
Андреј Авраменко, град Харков
Ми смо дозволили да нам то учине, сами смо се одрекли сопственог памћења, сопствених предака, подвига. Поверовали у нове лажљиве идоле и јунаке. Ситне и ништавне, у поређењу с оним што смо донедавно имали. Зар се могу поредити Гагарин и Бандера (Степан Бандера, 1909-1959. је био украјински екстремни националиста, терориста, квислинг и, на крају, агент западних тајних служби; прим. ред.)?
Кијевом ходају момци од идеје под маскама и са моткама. Један део народа спаљује живе из другог дела. Пуцају једни у друге. Како смо то дозволили? Опет верујемо новој револуцији, новим обећањима.
Зашто смо постали јадни, непрестано се дерњајући како смо независни и слободни.
Украли су нам прошлост, сада краду остатке будућности. Своју децу из лажних уџбеника учимо лажној историји. Како је то могло да нам се деси? Шта се то збило?
Завидим житељима Русије, завидим тим „кацапима” и „москаљима”.
Завидим њиховој Олимпијади и њиховој војсци; имам много познаника а имам и рођака у Русији. И видим како се мењају и расту.
Они верују свом председнику. Они верују у своју војску. Они се поносе својом великом историјом, својим достигнућима и победама.
А то је била наша заједничка историја... и победе и достигнућа. Све донедавно. Они су се помирили са самима собом. Њих баш брига за Запад, који ми боготворимо. И они иду даље и развијају се, ма шта нама причали на нашој телевизији и на нашим форумима.
И ја схватам да то ми губимо, а не они. Ми слабимо, а они јачају.
И ма колико гласно ми викали „Живела Украјина!” то се више не може зауставити.
Сасвим недавно бејасмо злуради када се њима дешавала Чеченија.
А сада су Чечени ништа мање Руси од самих Руса. Спремни су да се боре за своју препорођену и велику земљу, чији су део. И већ чеченским батаљонима плаше нас. Како се то десило?
Па они су све донедавно убијали једни друге. А разлог је прост: Чечени су узмогли да се сете да су они Руси, и да су део Велике Земље и Великог Народа.
Ми смо злуради када се код њих дешавају терористички акти и катастрофе.
А они их сваки пут савладају и постају јачи. Премда је читав свет против њих.
Они падају и поново устају. Стоје и цере се. Само што кроз зубе пљују крв.
А ми вичемо да су то они робови. Да ће се ускоро распасти, цена нафте ће пасти, НАТО ће напасти, и на њих ће се обрушити нове казне.
Али они – то смо ми! То ми пљујемо у свој одраз. Сами у себе.
Морамо се обавезно сетити да смо ми једна целина. И, када почнемо то да схватамо и увиђамо, доћи ће онај осећај који је некада постојао у нашим прецима. Осећај унутаршње снаге, наде, вере и поноса због тога што смо и ми Руси.
И није важно ко су наши преци: Украјинци, Татари, Јевреји, Бурјати или Узбеци. Није важно које смо вере: католичке, православне, муслиманске или јеврејске. Није то главно. Главно је то да смо Руси. И ми смо део Великог Народа и Велике Земље.
Да, наша Велика Земља и Велики Народ још имају проблеме. Али, ако се сетимо да смо Руси, промениће се све и заувек. И тога се боје сви.
Боје се да ћемо се тога сетити и поново бити заједно.
И зато се са свих страна плете ова паучина лажи, измишљотина. Сва ова злоба и мржња подржава се и код нас и у Русији.
Они нам не дају да се пробудимо. А ако се не сетимо ко смо, више се никада нећемо пробудити.
Поводом настале ситуације, окупације и осталог, ко то најгласније виче како треба да бранимо „нашу” независност, јединство и слободу? Исти ти чиновници, тајкуни и посланици. Они се ужаснуто боје да ће за све што се ових година десило са нашом Отаџбином морати да одговарају.
А можда ово није окупација? А можда се то одиграва ослобођење? То су дошли наши, када већ готово да уопште није преостало наде, када смо се већ готово предали.
И треба да скупа устанемо и уништимо све те лажљиве политичаре, тајкуне, градоначелнике и чиновнике који нам запењених уста вичу да идемо да умиремо. Да умиремо за њихове виле, јахте и замкове, за њихове рачуне у банкама, за њихову слободу да пљачкају и независност од одговорности за своје поступке.
Схватам ја да ће овај манифест исецати са Интернета. Биће хиљаде злобних коментара, викаће да сам издајник, да сам се продао Путину, да сам кацап, сељобер и москаљ. Мени је свеједно. Знам да је истина на мојој страни.
Ја сам родољуб Украјине, прави родољуб, и сада се решава судбина мог народа и моје Украјине.
Ми ћемо се или сетити ко смо, или ћемо просто нестати.
Ја волим мој украјински народ, своје претке и своју културу.
Ја сам Украјинац, али сам изнад тога Рус!
Андреј Авраменко, град Харков
Нема коментара:
Постави коментар