Лондонски уговор 1915 – пропуштена шанса

Двадесет шестог априла се навршава 99 година од догађаја који би Србији, да је прихватила том приликом донете одлуке, обезбедио сасвим другачију судбину. Један од наших најзначајнијих мислилаца тога доба, проф. др Лазо Костић (1897-1979) прокоментарисао је то следећим речима: „Један такав пример великодушности и истовремено лудости није познат у историји. Србија се одриче у корист својих највећих непријатеља, Хрвата, добитка, који се само једанпут у историји додељује”. 

Три силе Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) састале су се у Лондону са Италијом да би се договориле о условима за ступање Италије у рат на страни Антанте. Двадесет шестог априла 1915. потписан је уговор, који поред територијалних интереса Италије дефинише и територије које треба да припадну Србији и Црној Гори.
Заједно са делом обале, који је већ припадао Црној Гори, Србији и Црној Гори је била намењена обала од реке Крке до реке Дрим, укључујући Сплит и Дубровник, као и острва Брач, Велики и Мали Дрвеник, Циово, Шолта, Јакљан и Колочеп.
Северна Далмација, од Крке до Привлаке, треба да припадне Италији, док хрватско приморје, од Привлаке до Истре, као и острва Крк и Раб, остају Аустроугарској, односно Хрватској. Сва остала острва (осим поменутих), Истру и добар део данашње Словеније добија Италија.
Осим тога се Србији додељују Босна и Хрцеговина, Срем, Бачка и Славонија. Начелно је одлучено, али не и тачније дефинисано, да делове Албаније добију Србија, Црна Гора и Грчка.
Италија је била против тога да се Србија информише о донетим одлукама, али се савезници нису с тим сложили и у званичној ноти Србији су 4. августа 1915. потврдили територијално проширење Србије и Црне Горе.
По завршетку рата је дошло до ревизије овог уговора. Амерички председник Вилсон је инсистирао на етничком принципу код повлачења нових граница. Погођена је била искључиво Италија, која није добила део обећаних територија. Као компензација су јој обећани део немачких колонија у Африци и контрола над Албанијом.
Главни добитник је била Србија или, тачније речено, Србија је могла да буде велики добитник да је прихватила лондонску варијанту плус део Баната и далматинска острва, која су првобитно била понуђена Италији! На несрећу Србије и Срба у целини Србија то није прихватила него је инсистирала на заједничкој држави са Хрватима и Словенцима. Има историчара који тврде да су савезници присилили Србију на то уједињење. То не одговара истини, чак напротив: Савезници, а посебно Вилсон су хтели да сачувају (мада умањену) Аустроугарску као противтежу Немачкој и бољшевизму, па су вршили притисак на Пашића и Александра да се задовоље Великом Србијом.
Пашић, који је био опседнут идејом једне заједничке државе јужних Словена, успео је да за то придобије и младог регента Александра, који у почетку није схватио суштинску разлику између (Велике) Србије и заједничке државе са католичким Хрватима и Словенцима, видећи у томе само проширење своје државе! После уједињења је брзо схватио ту разлику, па је у лето 1928. чак намеравао да повуче српске трупе иза линије Лондонског уговора и „ампутира” Хрватску.

Од те идеје је нажалост одустао из разлога за чији је опис потребна опширнија анализа. Он лично је ту одлуку платио шест година касније сопственим животом, а српски народ огромним људским и територијалним жртвама за време Другог светског рата и касније.
Главни савезник Пашића у остварењу идеје једне заједничке државе јужних Словена су били француски масони, који су по сваку цену хтели да разбију хабзбуршку монархију видећи у њој само једну неман римског католицизма, свог највећег противника. Њихов утицај на западне савезнике, као и деловање словеначких и хрватских масона у националним саветима су били одлучујући фактор у остварењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Хипотетичко питање: Каква би била судбина Словенаца и Хрвата да их Србија није прихватила?
Одговор: Словенци би били подељени између Италије и Аустроугарске односно Аустрије, и с временом асимилирани; појам „држава Словенија” би остао непознат. Хрватска би остала у својим историјским границама као провинција у оквиру Аустроугарске, односно Мађарске, наравно без Славоније, Далмације и Истре.
Како су се захвалили Србији? 

Одговор: Словенци су нахушкали Шиптаре на Косово да траже статус републике и међу првима признали „државу” Косово! Хрвати су узурпирали Славонију и Далмацију, а већину Срба, који су преживели њихов холокауст за време Другог светског рата, потерали из (Велике) Хрватске. Још их и туже због геноцида! Цинизам на квадрат!
То, наравно, није била никаква препрека да их ЕУ прими као пуноправне чланове, док Србија испуњава све, па и понижавајуће, захтеве да би добила статус „кандидата”. Изгледи да постане пуноправни члан ЕУ се најбоље могу дефинисати оном народном изреком: „Када на врби роди грожђе”. ЕУ је првенствено удружење католичко-протестанских европских држава. Изузеци потврђују правило! Грчка је својевремено примљена из стратегијских разлога као НАТО члан. Бугарска и Румунија су примљени под америчким притиском у пакету са НАТО чланством да би се затворио НАТО зид према Русији. Србија нема тај стратешки значај, јер се налази иза тог зида.
Колико воле те православне чланове, најбоље се види из суровог поступка према Грчкој, коју су намерно увалили у те дугове. Однос према Португалу и Шпанији, који су у сличној финансијској ситуацији, сасвим је другачији. Бугарску и Румунију трпе, али их не толеришу као пуноправне чланове. Врло привлачна перспектива за Србију!
На крају један интересантан аспект: Одлука Хрвата и Словенаца да напусте Хабзбуршку монархију и да се припоје Србији је изазвала ланчану реакцију, која је довела до коначног распада те монархије. То ипак није сметало Аустрији да увек буде на страни Хрвата и Словенаца против Срба. Очигледно се греси браће по вери заборављају, а кривица пребацује искључиво на оне друге!