ГРАНИЦЕ САМОПОНИЖАВАЊА НАШИХ ПОЛИТИЧАРА

Наши политичари су решени да се у Србији одмах примењује све оно што друге земље неће да примене ни као чланице ЕУ
Упоредо са темама које заузимају прве странице новина одигравају се и други догађаји. Они су значајни за нашу будућност, али се о њима слабо говори. Некада човек помисли да се то ради намерно. Као да се јавности даје звечка, да би се забавила, док велики играчи не заврше посао.
Тако се ових дана, упоредо са нашим свесрдним бављењем Николићем, отворио процес чије је име: „једнострана примена Прелазног споразума и ССП”. Сви знамо да је Савет министара ЕУ у понедељак одбио да одмрзне Прелазни споразум. Како би нас утешио, Оли Рен је предложио да Србија почне сама, једнострано, да примењује одредбе ССП-а које су до ње. Тако ће Србија дати још један знак своје решености да остане на путу евроатлантских интеграција.
Исте вечери, преко медија обратио нам се хор бивших и садашњих политичара. Они су нам објашњавали како је Ренова идеја одлична. Речено нам је да се од Србије пре свега очекује да једнострано смањи или потпуно укине царину за већи део робе из ЕУ. Истина, српска роба ће и даље на границама ЕУ бити царињена. Али, уверавали су нас, корист ћемо имати сви. Добићемо тржиште пуно квалитетне робе. Као потрошачи, бићемо презадовољни. Једнако ће бити задовољни и бриселски службеници. Они ће још једном моћи да се увере да „Србија на тај начин самаради на убрзању свог европског пута” (Горан Свилановић, „Политика”, 17. септембра, стр. 5).
У тим радосним анализама само два питања остала су без одговора. Прво – како се неко у Србији већ раније није сетио тако генијалне идеје? И друго, са којим парама ће српски потрошачи да купују ту робу? Предузећима, у којима српски потрошачи зарађују плату, европска тржишта остаће једнако (не)приступачна као и до сада. Са друге стране, та иста предузећа на домаћем тржишту добиће јаку конкуренцију. Хиљаде радника ући ће у категорију „незапослених потрошача”. А незапосленом потрошачу свеједно је каква га све роба чека у продавници.
Најгоре је од свега што ми уопште не знамо шта све још из ССП-а наши политичари могу почети једнострано да примењују. Сам текст ССП-а (са анексима) има 720 страна. У нашој јавности пажња се првенствено обраћала на ону реченицу о Косову. Међутим, као што су упозоравали неки стручњаци, у тих 720 страна ССП-а налазе се и неке друге важне, али спорне одредбе. На њих је, рецимо, указивала Маја Ковачевић, некадашњи шефКанцеларије за придруживање СРЈ Европској унији(2001–2003), у тексту објављеном у „Политици” 24. априла 2008.
Маја Ковачевић је тада протестовала што су наши преговарачи укључили у ССП и одредбу по којој се предузећима из ЕУ даје право стицања власништва над непокретностима у Србији. По тој одредби странци се изједначавају са српским привредним друштвима и у погледу коришћења јавних добара. Ковачевићева је указала да су многе земље, које су склапале ССП, изричито ограничиле могућност да фирме и појединци из ЕУ постају власници природних богатстава и земљишта. Тако су Естонија, Летонија, Литванија, Словачка и Мађарска прописале да странци не могу да купују пољопривредно земљиште и шуме у наредних седам година од учлањења тих земаља у ЕУ (са могућношћу да се тај рок продужи за још три године). Чешка је поступила слично овим земљама, а Пољска је исту рестрикцију проширила на читавих 12 година! И Словенија је оставила могућност да може примењивати сличан механизам током седам година од учлањења. Албанија и Хрватска су, упозорава даље Маја Ковачевић, у својим ССП изричито искључиле могућност да у тим државама странци купују земљиште. Једино је то допустила Србија. Далеко пре учлањења, па чак и реално далеко пре званичног стицања статуса кандидата.
Зато се можемо запитати да ли ће, као део пакета доказивања „европског пута”, и ова одредба ССП-а бити примењена? Уосталом, зашто да не? Што да наши богаташи, који су покуповали на хиљаде хектара ораница по Војводини, нешто не зараде? За неке од њих кажу да су правили ову владу. Што да им се не дозволи да наплате тај тежак посао?
Нешто дубоко није у реду са нашом јавношћу. Она пречесто поставља погрешна питања и бави се погрешним темама. Пољска, чланица ЕУ, не дозвољава привредним субјектима из ЕУ да купују земљу, чекајући да ЕУ коначно дозволи Пољацима да се могу легално запошљавати по целој ЕУ. Србија не само да није чланица ЕУ. Она још није ни кандидат за чланство у ЕУ. Србији ни ССП није ратификован. На Србију се чак не примењује ни елементарни Прелазни споразум. Али, наши политичари су решени да се у Србији одмах примењује све оно што друге земље неће да примене ни као чланице. А питања која би слободна и одговорна јавност поставила јесу: Зар је могуће да нема граница нашем (само)понижавању? Зар је могуће да смо толико бедни? Или се то самопонижавање и дешава само зато да би неко постао још сиромашнији, а неко још богатији?

Rode retko svraćaju

CEPANJE očeve garderobe, cigar u dedine zube i muzika do jutra... Ustaljena slika najradosnije proslave u Srbiji je sve ređa. U prvih šest meseci ove godine zaplakalo je 30.943 novorođenčadi, kažu u Republičkom zavodu za statistiku i nadaju se boljem proseku.
U ovoj ustanovi svake godine beleže sve manje beba. Lane je rođeno samo 68.102 dečaka i devojčice, što je gotovo 3.000 manje nego prethodne, a skoro 11.000 manje nego pre samo pet godina!
Država je još jednom iznela svoju crnu računicu - stopa rađanja u našoj zemlji je 30 odsto ispod potrebne, a svake godine nestaje po jedan grad veličine Bajine Bašte, Sremske Mitrovice, Gornjeg Milanovca... Srpski usud tako je opisan i u Strategiji za podsticanje rađanja. Donete su brojne mere i predlozi, ispisani silni proračuni, ali se ovaj dokument u narodu više doživljava kao mrtvo slovo na papiru.
I dok se fenomenom nedovoljnog rađanja podjednako bave demografi, sociolozi, ekonomisti, pa čak i crkva, majke gotovo uglas imenuju istog krivca - državu!
Pre nego što donese bebu na svet, buduća majka ostaviće gomilu novca na obavezne lekarske preglede. Kada se saberu cene svih analiza, koje trudnica u većini slučajeva uradi privatno, cifra premašuje 60.000 dinara! Na samom početku trudnoće buduća majka mora da utvrdi krvnu grupu i Rh faktor, a analiza krvne slike košta 1.000 dinara. Radi se i papa-test, analiza vaginalnog brisa, kao i „torch” test, koji košta 7.500 dinara. U 16, 24, 28. i 32. nedelji obavlja se ultrazvučni pregled, a svaki staje 3.500 dinara. Preporučljivo je i da se na početku „blagoslovenog stanja” testira na HIV i hlamidiju.
Jednom mesečno obavezna je ginekološka kontrola sa dodatnim analizama. Svaka komplikacija je dodatni udar na džep.
Trošak ne prave samo pregledi, već i posebna ishrana, a na pakovanje vitamina i gvožđa mesečno odlazi najmanje 1.100 dinara.
- Da bi beba izašla iz porodilišta potrošili smo oko 1.000 evra - priča Snežana Radić, majka tromesečne Teodore. - To se odnosi na tetra pelene, „švedske”, benkice, nekoliko „zeka”, nosiljku, kreme i ostalu kozmetiku,flašice... U Srbiji je sve skuplje ako je za bebe. Tako, kesica čaja košta 30 dinara, iako za odrasle za celo pakovanje treba izdvojiti oko 50 dinara.
Bebi oprema je u Srbiji najskuplja u okruženju. Najjeftinija dečja kolica su oko 18.000 dinara, a garderoba i obuća imaju cene za odrasle.
- Nekako smo se snašli, jer je Teodora dobijala novac za „babine” od rođaka, ali nam je i dalje teško - priča Radićeva, i polako sabira koliki će im budžet biti potreban kada Teodora pođe u školu. U tom „besplatnom školovanju” kreće naplata „đačkog dinara” za krečenje učionica, za obezbeđenje, ekskurzije, udžbenike...
U Srbiji se zato sve manje mladih parova odlučuje na roditeljstvo. A da bi se zemlja iole podmladila, svaka druga majka bi trebalo da rodi najmanje - troje. Ovakve mnogočlane porodice su, međutim, izuzetak a ne pravilo. Naročito u gradovima.
- Država mora da učini sve što može kako bi ublažila ekonomsku cenu podizanja deteta - isticao je ministar Rasim Ljajić na „okruglim stolovima”, gde je pre nekoliko meseci započela borba sa „belom kugom”. - Strategijom za podsticanje rađanja se predviđa donošenje mera koje bi značile finansijsku olakšicu porodicama kroz različita davanja.
Po njenom usvajanju, čiji su rokovi zasada još nepoznati, budućim roditeljima bile bi obezbeđene jednokratne pomoći posle rađanja deteta, mesečne isplate nezaposlenim majkama, porodični dodaci za treće i četvrto dete, mesečne isplate za zaposlene porodilje, besplatni udžbenici za treće i četvrto dete...
Bojan Anđelković, pomoćnik ministra za populacionu politiku, podsetio je da već postoji direktna finansijska pomoć u vidu roditeljskog dodatka, kao i da je ukinut PDV pri kupovini prvog stana.
Osim finansijskih mera, planira se usklađivanje rada i roditeljstva tako što će se širiti mreža za zbrinjavanje predškolaca, kao i uvođenje celodnevnih boravaka. U dugoročne ambicije spada i promovisanje reproduktivnog zdravlja adolescenata kako bi se smanjio izuzetno visok procenat neželjenih trudnoća i porast polno prenosivih infekcija, a najavljena je i pojačana borba protiv neplodnosti, pre svega, besplatnim lekovima i podizanjem stručnosti u domovima zdravlja.
I dok će većina budućih roditelja za belu kugu okriviti nedostatak novca, ima i stručnjaka koji ih demantuju brojkama.
- Žene sa nižim nivoom obrazovanja se češće odlučuju na potomstvo i imaju više dece, dok nivo fertiliteta opada sa većim obrazovanjem - kažu u Institutu društvenih nauka. - To dokazuje da novac nije presudan faktor da bi se neko odlučio da zasnuje porodicu. U našoj, a i u ostalim zemljama, kao razlog za fenomen nedovoljnog rađanja pre svega se navodi brza industrijalizacija društva, liberalni zakoni o abortusu, insistiranja na kvalitetu života...

SUMORNE ČINJENICE
* Da bi beba izašla iz porodilišta potrebno 1.000 evra
* Bebi - oprema u Srbiji skuplja nego od svim zemaljama u okruženju
* Svake godine nestaje po grad veličine Bajine Bašte, Sremske Mitrovice ili Gornjeg Milanovca

Јужна Осетија и Абхазија - узроци и последице

Прави циљ подршке Грузије у рату против Осетије од стране алијансе било је тражење новог идеолошког напријатеља.
То је мишлење изнео у интервјуу нашој радиокомпанији експерт Института САД и Канаде Виктор Супјан. У условима, када не постоји конфронтација два система, све теже је оправдати ширење НАТО-а и раст војних трошкова, — истиче Супјан. Данашња администрација САД мора да измисли ради тога различите поводе. Раније су то били Југославија и Ирак. Данас је на реду ситуација око Јужне Осетије. У кризној економској ситуацији унутар САД није ни чудо што за ширење блока на рачун Грузије и Украјине иступају два висока представника републиканаца – председник Џорџ Буш и кандидат за председника Џон Маккејн, — сматра експерт.

ŠOS

Takav je jedan ode osnovnih zaključaka koji se može izvesti iz rezultata jučerašnjeg samita ŠOS-a u Dušanbeu uz učešće lidera Tadžikistana, Rusije, Kine, Kazahstana, Kirgizije i Uzbekistana.
Nije slučajno to što se i u Finalnoj deklaraciji rukovodilaca zemalja ŠOS-a, i u prethodnim govorima, posebno predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva, ističe prioritetna uloga borbe protiv terorizma i osudjuje upotreba sila u rešavanju medjunarodnih problema. Pri tome, ruski lider je govorio o tome i u neposrednoj vezi sa nedavnim dogadjajima na Kavkazu.
„Moram, na žalost, konstatovati da se i dalje pokušava da se izvesni interesi obezbede upotrebom sile. I gruzijska agresija na Južnu Osetiju je primer takvih zločinačkih i neodgovornih dejstava. Dobro je poznato ko je gledao kroz prste na vlasti Gruzije, pa čak i podsticao ih u svoje sebične svrhe. Takvo ponašanje j nedopustivo i treba ga najodlučnije suzbijati. U ovim ekstremnim uslovima ćemo nastaviti odgovornu predvidljivu politiku u regionu. Zahvaljujemo vam se na razumevanju i objektivnoj oceni mirovnih napora koje Rusija preduzima. Sigurni smo da će stav država-članica ŠOS-a izazvati potrebne medjunarodne odjeke. Nadam se da će to poslužiti kao ozbiljan signal za one koji pokušavaju da izdaju crno za belo i da opravdaju izvršenu agresiju“.
A u Finalnoj deklaraciji samita ŠOS-a piše da računanje samo na upotrebu sile nema perspektive, da to sprečava kompleksno regulisanje lokalnih konflikata. Iako se pri tome ne spominje situacija vezana za gruzijsku agresiju na Južnu Osetiju, analogija se nameće sama po sebi. Jer, upravo nedavnim dejstvima zvaničnog Tbilisija stvorene u nesavladive prepreke na putu mirnog rešavanja problema u odnosima Gruzije sa bivšim autonomijama.
Uzgred rečeno, taktika koju je primenila gruzijska strana uveliko podseća na terorističku. Radi se o masovnom uništavanju civilnog stanovništva i njegovom zastrašivanju neposredno tokom agresije. A posle njenog suzbijanja uz pomoć ruskih trupa čine se pokušaji organizacije diverzione aktivnosti sa ciljem da se poseje panika medju stanovništvom i da se osujete radovi na obnovi. Uopšte, zaoštravanjem situacije na Kavkazu kao rezultat gruzijske agresije osetno je porasla i teroristička opasnost. Na primer, ruske specijalne službe raspolažu podacima da ekstremne grupacije tipa „Al Kaide“ planiraju korišćenje napete situacije na južnim granicama Rusije za pripremanje terorističkih napada. To je još jedan argumenat u prilog širenju saradnje zemalja-članica ŠOS-a u oblasti borbe protiv medjunarodnog terorizma.

Koga je za moliti nije ga za srditi

Poslovni krugovi Zapada zalažu se za dalju saradnju sa Rusijom i pored oružanog konflikta na Kavkazu i negativna reagovanja SAD i njihovih saveznika na dejstva Moskve u ovom regionu.
Karakteristično je da su čak i u SAD kompanije orijentisane na izvoz svojih proizvoda ispoljile zainteresovanost za razvoj trgovine sa Rusijom i zamolile Buševu administraciju da bude obazrivija u odnosima sa Moskvom. O tome je saopštio predsednik Nacionalnog saveta za medjunarodnu trgovinu Bil Rajnh. U dotičnom savetu zastupljeno je preko 300 američkih kompanija, uključujući „Boing“, „Katerpilar“, „Dženeral elektrik“ i „Majkrosoft“.
Kao drugi pozitivan momenat može se navesti izjava američke korporacije „Konoko Filips“ o nastavljanju saradnje sa ruskim kompanijama „Gasprom“, „Rosneftj“ i „Lukojl“. Kada jedan od najvećih američkih naftnih koncerna govori da je spreman za nastavljanje saradnje, onda ne može biti ni govora o nekoj ozbiljnoj ekonomskoj ili političkoj izolaciji Rusije.
Uzgred rečeno, eksperti konstatuju da do sada oružani konflikt na Kavkazu nije rezultirao smanjenjem poslovne aktivnosti stranih firmi na ruskom tržištu. To se, pre svega, tiče Nemačke. Predsednik Federalnog saveza nemačke industrije Jirgen Tuman je sa tim u vezi ukazao na medjuzavisnost Nemačke i Rusije u ekonomskoj i energetskoj sferi. Naravno da se ne možemo snaći bez ruskih isporuka gasa, nafte i drugih sirovina, pa smo mi, naprotiv, potrebni Rusima kao potrošači – naglasio je Jirgen Tuman. Zamolili smo ruskog eksperta Igora Davidenka da prokomentariše stav zapadnih preduzimača.
„Naftaši i industrijalci pravilno misle. Jer, danas svet ne može živeti bez Rusije. Razume se, ugljovodonici su glavni adut Rusije u uspostavljanju normalnih kontakata. Političari mogu govoriti bilo šta. Ali u Americi je vrlo konzervativno društvo. Ono je toliko konzervativno da će održavati dugoročne veze ukoliko je zainteresovano za njih. Recimo, Amerka može imati negativan odnos prema Saudijskoj Arabiji sa političkog gledišta i saradjivati sa njom na ekonomskom planu. Ista je situacija i sa Rusijom. A pojava NATO-brodova u Crnom moru je samo demonstracija za zadovoljstvo svojih jastrebova koji se uglavnom i bave političkim biznisom. Jedan od njih je gruzijski pedsednik Mihail Sakašvili. Može da govori što god želi,ali čim se izoluje, postaće politički mrtvac“.
Najzad, mnogi zapadni preduzimači vezani za energetsku sferu izražavaju sigurnost da situacija oko konflikta na Kavkazu ni najmanje neće uticati na isporuke ruskog gasa i naftinih derivata Evropi. I, sa tim uvezi, podsećaju da je „Gasprom“ uvek, bez obzira na bilo koje političke peripetije, redovno snabdevao potrošače plavim gorivom. Mnogi na Zapadu svesni su da se bez Rusije medjunarodna energetska bezbednost ne može osigurati.

Korak u svestan poraz

SAD ili nisu htele, ili nisu bile u stanju da spreče agresiju Gruzije na Južnu Osetiju.

To je rezultiralo pogibijom ljudi, ozbiljnim zaoštravanjem situacije u Zakavkazju i nanošenjem štete rusko-američkim odnosima – izjavio je premijer Rusije Vladimir Putin u intervjuu za američki TV-kanal Si-en-en.
Kada je počela gruzijska agresija, Vladimir Putin se nalazio u Pekingu, gde je tog dana otvarana Letnja olimpijada. On se sastao sa američkim predsednikom Džordžom Bušem i saopštio mu da je Tbilisi počeo borbena dejstva. Taj je odgovorio da niko ne želi rat. Nade da će se administracija Sjedinjenih Država koja je mnogo toga učinila za učvršćivanje Sakašvilijevog režima i preoružavanje gruzijske vojske umešati u konflikt i da će prekinuti agresivna radnje gruzijskog rukovodstva nisu se opravdale. Amerika ništa nije učinila.
Zašto? U samim Sjedinjenim Državama i drugim zemljama iznose se različite verzije toga. Jedna od njih je sledeća: zvanični Vašington bio je blagovremeno informisan o nameri Gruzije da silom razreši konflikte sa Južnom Osetijom i Abhazijom, te je faktički pomagao tome. Uspostavljanje kontrole Tbilisija nad ovim republikama odgovaralo je planovima Pentagona koji je izabrao Gruziju za svoje uporište u kavkaskom regionu. Odande je mogao neposredno ugrožavati Iran i Rusiju. To u izvesnoj meri potvrdjuju informacije da su se u zoni borbenih dejstava nalazili američki državljani, što se sada proverava.
Konflikt u Južnoj Osetiji mogao je imati i unutarpolitičku američku dimenziju i Vladimir Putin je ovu stranu pitanja pomenuo u intervjuu za Si-ern-en.
"Ukoliko se moje pretpostavke potvrde, onda se javljaju sumnje da je neko u ma specijalno izazvao ovaj konflikt sa ciljem zaoštravanja situacije i stvaranja prednosti za jednog od kandidata u borbi za položaj predsednika Sjedinjenih Država. Potreban je manji pobednički rat. Ako ne uspe, može se prebaciti krivica nas, napraviti od nas lik neprijatelja i, zahvaljujući takvom patriotizmu, postići konsolidacija zemlje oko izvesnih političkih snaga".
Postoji još jedno objašnjenje zašto je uloga Vašingtona prvih časova gruzijske agresije bila pasivna. Nije, naime, mogao da zaustavi svoju marionetu. Sakašvili je, izgleda, već sanjao o lovorikama velikog kavkaskog vojskovodje, pa se oglušio kako o nagovaranja svojih gazda, tako i o glas razuma.
Ali ne može se isključiti i verzija da su sva 3 navedena faktora imala svoju ulogu u nedavnim dogadjajima u Južnoj Osetiji.

Konflikt u Gruziji

Cilj oružanog konflikta uspostavljanje kontrole nad tranzitom nafte i gasa u regionu

Učesnici jučerašnje diskusije u Moskvi, najveći domaći eksperti za energetsku politiku, smatraju da osnovni cilj oružanog konflikta koji je inicirala Gruzija nije samo uspostavljanje kontrole nad tranzitom nafte i gasa u regionu. Tom prilikom iznesena su mišljenja da je podrška Gruzije od strane Zapada objektivno uslovljena težnjom da se liši svake kontrole trasa strateškog gasovoda Baku-Tbilisi-Erzerum kojim će gas transportovati iz Srednje Azije u Evropu uz zaobilaženje Rusije. Eksperti su ubedjeni da je naftovod Baku-Tbilisi-Džejhan koji takodje zaobilazi Rusiju instrumenat pritiska na Moskvu. A ovde već stupaju na snagu zakoni geopolitike. Iako nije uspeo, oružani konflikt Gruzije sa Južnom Osetijom je eksperimentalno huškanje kavkaskih naroda na Rusiju – smatraju analitičari. Po njihovom mišljenju, sledeći zadatak ovih huškača je zaoštravanje rusko-azerbejdžanskih odnosa. Ovu misao formulisao je direktor Instituta za probleme globalizacije Mihail Deljagin.
„Glavni razlog ovog rata bio je energetski rat. Štaviše, gn Sakašvili imao je bezumne garancije od strane Zapada na visokom političkom nivou bezuslovne informativne podrške. To što su zapadni mediji prećutkivali izjavu koju je Dmitrij Medvedev dao prvog dana rata nije moguće postići bez ozbiljnih napora na najvišem nivou od strane naših zapadnih partnera. Razlog ovakve bezuslovne podrške Gruzije protiv Rusije je pragmatičan interes koji naši zapadni partneri, posebno Amerikanci, i ne kriju. Postoji strateški zadatak da se gas iz Srednje Azije transportuje u Evropu uz zaobilaženje Rusije“.
Sa svoje strane, šef odseka za Kavkaz u Institutu za zemlje ZND-a Mihail Aleksandrov smatra da je konflikt koji je isprovocirao Sakašvili deo strategije Zapada čiji je cilj njegova kontrola nad Severnim Kavkazom. …
Ova strategija izradjena je 2004. godine i odražena u Istambulskom kominikeu NATO-a. Područje Severnog Kavkaza već se razmatrao kao region važnih strateških interesa Alijanse koji je trebalo da se, kao i Centralna Azija, faktički nadje pod njenim kontrolom. I ovde su rešavani širi zadaci, nego kontrola nad energetskim resursima. Da je Rusija ustuknula u konfliktu za Južnu Osetiju, počeli bi otpadanje celog regiona od nje i brza integracija Azerbejdžana i Gruzije u NATO, blokiranje kontakata Rusija sa prikaspijskim državama i podrška separatizma i terorizma na ruskoj teritoriji.
Po mišljenju analitičara, ovaj rat nije imao osetnog uticaja na svetsko energetsko tržište. Jer, Rusija nije imala za cilj presecanje saobraćajnice za snabdevanje svetske privrede ugljovodonicima. Istraživanje pravih razloga gruzijske agresije nisu završena, te se svakog dana otkrivaju globalni ciljevi manjeg krvavog rata.

Amerika više ne može prisiliti Rusiju ni na šta!

Džejms Džatras, direktor Američkog saveta za Kosovo, piše za Glas o nejednakim aršinima Zapada
Amerika više ne može prisiliti Rusiju ni na šta!!!
Vašington je međunarodno pravo zamenio zakonom džungle i sad nema pravo da se žali na bilo šta što bilo ko drugi uradi - tvrdi Džejms Džatras
Vaš komentar će biti objavljen na sajtu pošto ga administrator odobri.

VAŠINGTON - Neki u Srbiji su možda u iskušenju da pomisle kako je Moskvino priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije loše po Srbiju i da će Rusija možda da promeni svoj stav o Kosovu i Metohiji. Ovo ne samo da je daleko od istine, već je ovakav razvoj događaja dobar za Srbiju i to iz više razloga:

1. Rusija neće promeniti stav o Kosovu i Metohiji. Moskva će nastaviti da insistira na principijelnom stanovištu da je, pod „a”, Beograd uvek insistirao na sporazumnom rešenju za Kosovo, a nije pribegao nasilju kao Sakašvili. Upravo su Albanci i njihovi sponzori preduzeli ilegalne korake koji ne mogu da ugroze suverenitet Srbije. Nasuprot tome, Sakašvili je sam oštetio gruzijski argument svojim nasilnim delovanjem.

Pod „b”, premalevantnim jugoslovenskim zakonima, Kosovo nema pravo da se otcepi ni od Srbije ni od Jugoslavije. Međutim, po sovjetskim zakonima, autonomne republike Abhazija i oblasti Južna Osetija su imale pravo da se izuzmu od nezavisnosti republika, u ovom slučaju Gruzijske SSR po zakonu o otcepljenju od SSSR iz 1990. Dakle, Abhazija i Južna Osetija su bile deo Gruzijske SSR, ali nikad nezavisne Gruzije. Nasuprot tome, Kosovo i Metohija je neupitno bilo deo Srbije još i pre nastanka Jugoslavije.

Predsednik Medvedjev, ministar Lavrov i ambasador Čurkin su sve ovo vrlo jasno rekli i ispravno insistiraju da ovi „zamrznuti” delovi bivšeg SSSR zaslužuju nezavisnost daleko više nego Kosmet.

2. Ruski čin pokazuje da američko priznanje Kosova nema objektivnu vrednost, već samo subjektivnu. Da li rusko priznanje rešava status Osetije i Abhazije u svetu? Ne. Moskva sada traži podršku drugih zemalja. Koliko će ih podržati priznanje, pet, deset, dvadeset? Kosovo priznaje 46, a Zapadnu Saharu 47. I onda se proglašenje nezavisnosti svodi na „Dobro, to je tvoj stav. Ti kažeš da si nezavisan, ja kažem da nisi”. Vašington je međunarodno pravo zamenio zakonom džungle i sad nema pravo da se žali šta kod bilo ko drugi uradi„. Nezavisnost je sada u očima posmatrača. U suštini, sad više nema jasnog odgovora na sukobe u nekoliko regija u svetu, ali je jasno da nijedna od ovih novoproglašenih država neće ući u UN.

3. Pošto je jasno da je upravo kriza na Kosmetu izazvala ovu najnoviju nestabilnost, biće manje volje u svetu da se podrži ”nezavisno„ Kosovo. Isto tako, sada su veće šanse da će Generalna skupština UN pitanje Kosova, a možda i drugih mesta poslati na razmatranje Međunarodnom sudu pravde, kako ne bi morala sama da zauzme stav.

4. Sadašnja situacija dodatno naglašava koliko je Moskva - prijatelj Srbije po pitanju Kosova i Metohije - jaka, a Vašington - neprijatelj Srbije po pitanju Kosova i Metohije - slab. Američki funkcioneri osuđuju ”kršenje gruzijskog suvereniteta i integriteta„, nesvesni sopstvenog licemerja. Zahtevaju da Rusija ”mora ovo„ ili ”mora ono„, ali je svima jasno da ne mogu da prisile Rusiju ni na šta. Možda im nije jasno koliko jadno izgledaju, ali ostatak sveta vidi i zna.

Priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije

Priznanje nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije od strane Rusije je legitimni čin koji odgovara opšteprihvaćenim medjunarodnim normama, moralu i istorijskim realijama. Ovako ruski političari i politikolozi ocenjuju ovaj dogadjaj. Upoznajemo vas sa mišljenjem nekih od njih.
Predsednik Spoljnopolitičkog odbora Državne dume Konstantin Kosačov smatra priznanje nezavisnosti jedino mogućom varijantom za Rusiju. Poslanik je obratio pažnju na činjenicu da je Rusija poslednjih godina, praktički, sama branila principe medjunarodnog prava.
„Rusija je bila primorana da deluje ne samo odlučno, već i dosledno štiteći svoje državljane, život i bezbednost ljudi — kaže Konstantin Kosačov. – Pokušavali smo da to učinimo drugim sredstvima, ali nismo naišli na podršku u tome. Jednostavno smo se razuverili u spremnost naših partnera da štite život i bezbednost ljudi kada to ne odgovara njihovim interesima“.
U dotičnom slučaju reč je o Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima iz NATO-a. Tokom poslednjih godina oni su sa odredjenim ciljem preoružavali Gruziju i, samim tim, stvorili uslove za agresiju koju je Sakašvilijev režim početkom avgusta ostvario u Južnoj Osetiji. Pri tome, zvanični Tbilisi i njegovi zapadni pokrovitelji otvoreno su ignorisali st5aqv Rusije koja je vršila mirovnu misiju u zonama zakavkaskih konflikata i snosila odgovornost za razvoj situacije u regionu – podsetio je politikolog Aleksej Arbatov i nastavio.
„Zar Rusija nije upozoravala da nikada neće dopustiti rešavanje problema Južne Osetije i Abhazije pomoću sile? Ali Zapad se 90-ih godina i kasnije navikao da je ne shvata ozbiljno. Pa evo, sada je Rusija pokazala da je treba ozbiljno shvatati, da ima svoje interese i da je spremna da ih brani“.
Sa svoje strane, istoričar i predsednik Fonda „Istorijske perspektive“ Natalja Naročnicka misli da Južna Osetija i Abhazija imaju sva prava na samostalnost. Istorijski, Osetinci i Abhazi nisu bili u sastavu gruzijske države. Oni su dobrovoljno ušli u sastav Ruskog Carstva pre više od 200 godina, i to ranije od Gruzije. Posle raspada bivšeg SSSR-a Osetincima i Abhazima uskraćeno je pravo da odrede svoje državo uredjenje, iako se to predvidjalo zakonom iz 1990. godine i u Gruziji su već besneli medjuetnički konflikti – podsetila je gdja Naročnicka.
„Ped ovim konfliktom su zatvarani oči. Gruzija u tom trenutku čak nije kontrolisala svu teritoriju. Gruziju su priznali u granicama upravo one sovjetske socijalističke republike, a zatim proglasili konflikt separatističkim kao da je izbio na teritoriji države koja je u ovim granicama postojala barem 200 godina“.
Drugim rečima, istorijske realije žrtvovane su političkim računicama Sjedinjenih Država i njihovih partnera koji su već 90-ih godina kovali planove utvrdjivanja na Kavkazu. Danas se upravo oni revnosno zalažu za teritorijalni integritet Gruzije.
27.08.2008

Pozadina konflikta na Kavkazu

Njegovi inicijatori imali su dalekosežne ciljeve, naime: zaoštravanje odnosa izmedju Rusije i EU. Do ovog zaključka dolaze evropski političari sposobni za objektivnu analizu pravog stanja stvari.
Dotičnog gledišta pridržava se,na primer, vodeći italijanski stručnjak za Rusiju, poslanik Evropskog parlamenta Djulijeto Kjeza. Po njegovom mišljenju, gruzijski plan rata i sam rat koji je počeo Sakašvilijev trebalo je da isprovociraju sukob izmedju Rusije i Evrope. Djulijeto Kjeza smatra da postoje, uglavnom američke, sile koje imaju neznatnu podršku na Starom kontinentu i koje žele da Evropa ide protiv Rusije. Otuda su, na primer, i današnji napori za zaoštravanje situacije i povećanje grupacije ratnih brodova NATO-a u Crnom moru – naglasio je italijanski parlamentarac u intervjuu za ruski novinski TV-kanal Vesti.
Namere Vašingtona umnogome su očigledne. Kriza na Kavkazu odgovara interesima Sjedinjenih Država iz niza razloga. Pre svega, omogućuje im da postignu veću solidarnost u redovima Severnoatlantske alijanse neki članovi koje su se pre nekoliko meseci izjasnili protiv pristupanja Gruzije i Ukrajini Akcionom planu NATO-a. Ali postoje i drugi, kudikamo značajniji za SAD, razlozi. U poredjenju sa drugim industrijski razvijenim zemljama, Amerika doživljava teža vremena. Njena ekonomija je u groznici, što dolazi do izražaja u hipotekarnoj krizi, usporavanju tempa ekonomskog razvoja, smanjivanju učešća u svetskoj privredi i slabljenju dolara. Ujedno, ekonomija jedinstvene Evrope, glavnog konkurenta Amerike, uspešno se razvija, a evro se učvršćuje.
S obzirom na ove uslove, neki prekookeanski političari smatraju zaoštravanje odnosa izmedju Rusije i EU krajnje korisnim za njihovu zemlju. Reč je o nanošenju štete ekonomskim vezama Moskve i Brisela, odnosno o smanjenju obima robne razmene, stvaranju prepreka na putu investicija i, razume se, krnjenju energetske bezbednosti Starog kontinenta. Podmetanjem noge svom glavnom konkurentu Vašington dobija šansu da učvrsti svoje ekonomske i finansijske pozicije. Jučerašnji osetan pad kursa evra prema dolaru svedoči da Amerikanci već negde bacaju zapadnim Evropljanima klipove pod noge.
Pitanje je u tome da li je Evropa spremna da igra prema prekookeanskim pravilima. Već pomenuti Djulijeto Kjeza smatra da sukob sa Rusijom zbog konflikta u Južnoj Osetiji ne odgovara interesima Evrope. Ovi scenariji izazivaju opreznost i u samoj Americi. Pozvaćemo se sa tim u vezi na poznatog američkog analitičara Petrika Bjukenena koji je ovako prokomentarisao apele na kažnjavanje Rusije: „Pre nego što krenemo putem koji vodi izolaciji Rusije, neophodno je da razmislimo do čega to može, na kraju krajeva, dovesti.
27.08.2008

Komentatora Anatolija Bolgareva

Prebacivanje krivice na nevinog svojstveno je nizu licemernih zapadnih političara koji govore o dogadjajima u Južnoj Osetiji. Rusija je izvršila invaziju u suverenu državu ugrozivši demokratsku vladu koju je izabrao narod. Takva dejstva nisu prihvatljiva u 21. veku – izjavio je gn Buš, lider zemlja koja je svojevremeno bacila atomske bombe na japanske gradove i koja u 21. veku vedri i oblači u okupiranom Iraku. Za gazdu Bele kuće nema značaja to što je soldateska gna Sakašvilija zbrisala sa lica zemlje osetinska sela i skoro potpuno razorila Chinvali, što je poginulo hiljadu i po civila i što je armija izbeglica porasla za 35 hiljada.
Sada u svetu niko ne može delovati onako kao za vreme hladnog rata. Reagovanje Rusije na najnovije osetinske dogadjaj bilo je neadekvatno. Želimo da ona bude odgovoran igrač na medjunarodnoj sceni. To je već rezonovanje gna Solane koji je rukovodio NATO-om kada je ovaj blok nemilosrdno bombardovao projektilima sa punjenjem od urana jugoslovenske gradove i koji je bezočno odvojio od suverene države znatan deo njene teritorije, Kosovo.
Sva ova retorika ima jedan jedini cilj. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov rekao je sa tim u vezi da je evidentna uporna namera da se gruzijski agresor izda za žrtvu.
Daleko je, medjutim, od toga da su svi na Zapadu rusofobi. Prema pisanju italijanskog lista „Corijere dela sera“, Francuska i Nemačka stale su na čelo „fronta opreza“ i francuski predsednik je posetio Moskvu. Kao rezultat, plan Medvedeva-Sarkozija čini osnovu mirovnog procesa na Kavkazu. Nikakvih ultimatuma Rusiji! Nikakve kazne! Da – dijalogu – izjavio je ministar inostranih poslova Francuske Bernar Kušner posle obilaska kampa osetinskih izbeglica.
Saveznici ne treba da reaguju na uslovne reflekse – kaže njegov nemački kolega Frank Valter Štajnmajer.
Britanski list „Indipendent“ dao je, po našem mišljenju, trezvenu ocenu situacije koja je vredna pažnje. Jedna od najopasnijih tvrdnji – čitamo u ovom izdanju – postale su, sigurno, reči da Rusija, navodno, želi da promeni režim u Gruziji. Ruski zvaničnici su kategorički to demantovali. Zašto je onda strancima toliko teško da poveruju da Moskva želi upravo to što njeni lideri govore: da se postigne situacija koja je bila pre gruzijske invazije u Južnu Osetiju? Namere Rusije bile su protumačene apsolutno pogrešno. I to je važno. Ako stranci tvrde o motivima i zadacima Moskve koje ona nema, to će u dugoročnoj perspektivi iskomplikovati rešavanje mnogih medjunarodnih problema. Došlo je vreme da se više ne rukovodimo najgorim stereotipima i da se prema postsovjetskim liderima Rusije odnosimo kao prema odgovornim ljudima koji brane legitimne interese svoje zemlje.
Tuga napaćenih ljudi, sahrana rodjaka, teško postupna normalizacija života zahvaljujući, pre svega, humanitarnoj pomoći Rusiji – takav je danas Chinvali. Kad odjednom, koncert simfonijske muzike! Da li je to zamislivo? Maestro svetskog glasa, umetnički rukovodilac sanktpeterburškog Marijinskog teatra Valerij Gergijev, nije mogao a da ne dodje u razoreni grad. Pregledavši njegove ruševine, muzičar je rekao: „Gadjanje žena, dece i staraca iz tenkova – to je bruka i sramota! To je težak zločin!“ Ispred polusrušene zgrade parlamenta, uz svetlost stotina sveća, on je dirigovao izvodjenjem 7. simfonije koju je Dmitrij Šostakovič komponovao u opsadjenom Lenjingradu. Fašisti nisu uspeli da zauzmu grad na Nevi. Pretrpela je fijasko i vojna avantura Mihaila Sakašvilija.
27.08.2008

Rusija neće izvršiti samoubistvo kao SSSR

Berlin, Pariz i Rim Moskvu smatraju sastavnim delom kontinentalne ravnoteže. Stoga i odbijaju da učestvuju u formiranju antiruske koalicije u Evropi, na kojoj rade jastrebovi iz Vašingtona, predvođeni Čejnijem i Mekejnom. Zapadni raskol povodom Rusije prolazi i kroz NATO i kroz EU
Da nije bilo Sakašvilija - Putin bi morao da ga izmisli. Nerazumni gruzijski arhineprijatelj obema nogama upao je u južnoosetinsku zamku, bacivši izazov Moskvi na vojnom polju. A za samo nekoliko dana Putin ne samo da je uspeo da uspostavi kontrolu nad spornom enklavom, nego i suočio Tbilisi sa realnom pretnjom da celu Gruziju svede na njenu virtuelnu suštinu.
Putin je, pre svega u Gruziji, Sjedinjenim Državama udario vruć šamar. Prvi put posle raspada Sovjetskog Saveza - ruska imperija nastupa. Gruzinski rat ima ne samo kolosalni regionalni efekat, nego će uticati i na prekomponovanje globalne ravnoteže koja je, kako se činilo, bila zadugo učvršćena krajem prošlog veka.

Bliskost Rusa za zapadnoevropljanima
Za vreme hladnog rata strateški cilj SAD bio je suprotstavljanje svemu što bi vodilo ka tome da zapadna Evropa potpadne pod rusko-sovjetski uticaj. A sada, gotovo 20 godina posle svoje pobede nad SSSR, Amerikanci počinju da shvataju da su Rusi i zapadnoevropljani - pre svega Nemci, Francuzi i Italijani - bliski kao što nikad do sada nisu bili. Ne samo zbog nafte i gasa. Berlin, Pariz i Rim Moskvu smatraju sastavnim delom kontinentalne ravnoteže. Stoga i odbijaju da učestvuju u formiranju antiruske koalicije u Evropi, na kojoj rade jastrebovi iz Vašingtona, predvođeni Čejnijem i Mekejnom.
Koliko god o tome maštale male i srednje zemlje istočne Evrope - proamerički i rusofobski orijentisane (a takođe i evroskeptički, osim kada dobijaju pare iz Brisela) - takva koalicija ima male izglede. Zapadni raskol povodom Rusije prolazi i kroz NATO i kroz EU. Zapad je podeljen. Čak se njegov bitniji deo približio Rusiji.
Da li su se za ovakvu Evropu i za ovakav Zapad borile Sjedinjene Države u hladnom ratu? Naravno, ne. Amerika nije gurala SSSR ka samoubistvu da bi se našla oči u oči sa ruskom imperijom koja želi revanš, koja želi da bar delimično ponovo osvoji teritorije koje je izgubila u „geopolitičkoj katastrofi” (Putin) 1989-1991, a pokazuje sposobnost da izgradi trajne odnose sa zapadnom Evropom.
Da li je za SAD bilo dobro da menjaju takve satelite kakvi su bili Bon (danas Berlin) i Rim, a da se i ne govori o protivrečnim ali plodonosnim odnosima Vašingtona sa Parizom, za nove kakvi su Talin, Riga i Viljnus, u kojima su američki ambasadori najviša vlast, kao što je to bilo i kod nas, u krajnjem slučaju 1950-ih godina? Ili čak za satelite kakvi su Varšava, Kijev i Tbilisi?
„Nova Evropa”, na koju je apelovao Ramsfeld u vreme iračke kampanje, stvara Vašingtonu više problema nego što ih razrešava. Gruzinski slučaj je dobar primer za to. Uprkos tome što Sakašvili sebe smatra većim Amerikancem nego mnogi Amerikanci.

Strateška praznina administracije SAD
Buš je podržao i naoružao Sakašvilija da bi ga iskoristio kao iglu koja treba da se zabode u bok ruskog kolosa u strateškoj zoni energetskih koridora u kojoj su naftovod Baku-Tbilisi-Džejhan i zasad pomalo futuristički gasovod Nabuko, iako oba imaju sumnjiv ekonomski smisao, ali su i zamišljeni da igraju ulogu geopolitičkih poluga za otvaranje puteva eksporta centralnoazijske nafte i gasa u Evropu koji bi bili alternativa ruskim.
U igri naivnosti i obostranih manipulacija, kao i u slučaju Kosova na kraju krajeva, rep je vrteo kucu, ali, ako su Albanci iz UČK imali priliku da majstorski iskoriste NATO protiv Srbije, Gruzini - u krajnjem slučaju, njihov avanturistički vođa - bili su žrtve iluzije da će moći da se okoriste američkom protekcijom protiv Putina. Međutim, niko u Vašingtonu nije spreman da zarati sa Rusijom u ime prava Gruzije.
Na zalasku Bušove ere, američki odgovor na rusko-gruzijski rat samo reflektuje stratešku prazninu unutar njegove administracije koja se koleba između namigivanja Putinu i pokušaja da se učvrsti širenje NATO radi likvidacije bilo kakve sfere ruskog uticaja u Evropi.

Odgovor na teror NATO
Sve je izgledalo kao opasni zaokret dok je Rusija bila terorisana ofanzivom NATO prema njenim granicama i „revolucijom ruža” u Gruziji i, verovatno još više, „narandžastom revolucijom” u Ukrajini. To je izazvalo vidljivu političku reakciju, a sada i vojnu. Pretnje isključivanjem Rusije iz G 8 i slanjem humanitarne pomoći Gruzinima američkim vojnim brodovima, može, naravno, odigrati ključnu ulogu u predizbornoj kampanji republikanaca protiv „mekog” Obame. Ali, to, naravno, neće uplašiti Putina. On je, pored ostalog, uveren da može računati na partnere iz „stare Evrope”.
Sledeći američki predsednik moraće da napravi izbor za koji Buš posle Klintona nije imao petlju. Alternativa je biranje između prihvatanja Rusije kao obaveznog faktora u jednačini snaga u Evroaziji i stajanja iza poljsko-baltičke, a takođe ukrajinske i gruzijske uverenostiÖ da jednom zauvek treba izolovati i razoriti rusku imperiju, osuđenu na širenje jedino vojnim putem.
Oba moguća izbora imaju svoju cenu. Pri drugom izboru teško se može izbeći rat, ili čak niz ratova u samom srcu našeg kontinenta. Zato što Rusija nema nameru da izvrši samoubistvo kao SSSR. To je Putin i hteo da stavi na znanje celom svetu svojom gruzinskom operacijom. Mi smo to u „staroj Evropi” i primili k znanju.
Autor:
Ekipa Glasa javnosti

Energetski sporazum - Srbija, Rusija

Енергетски споразум између Русије и Србије поново заузима прве стане српских листова. Повод је, истина, поприлично сумњив. Све чешће и чешће се појављују некакве сплетке, случајне омашке и претпоставке, сасвим сувишне у тако озбиљном послу као што је изградња гасовода из Русије у Европу. Штампа углавном размишља на тему да ли ће мистар економије Динкић успети да пресуди потписаном у присутству предеседника двеју земаља споразуму, и да ли ће опозиција пустити најзад ратификацију овог документа на скупштински дневни ред.
На речима, истина, сви су спремни за сарадњу. Исти тај Динкић уверава јавност да ће споразум бити ратификован у првој поливи септембра, а лидер опзиције радикал Тома Николић чак тражи ванредну седницу српског парламента 2. септембра искључиво у циљу ратификације гасног споразума са Русијом.
Али, ако се мало дубље копне испада да Динкић одмах после ратификације планира да ревидира све његове услове, од цене за НИС, за шта је чак за велике паре најмио ревизоре из „Дилојт Туша“, — они, као, боље од „Гаспрома“ знају колико компанија кошта, — до повећања капацитета српске деонице гасовода. Узгред, ту би требао да бира шта је важније, — капацитет гаса на коме Србија може реално да заради, или НИС са његовом једнократном вредношћу, јер ако се рачуна на побољшање услова око гаса, не би требало истовремено лицитирати око цене за нафтну компанију. Тако се седа између две столице.
Динкићеви маневри, уосталом, не збуњују само посматраче. Министар енергетике Петар Шкундрић био је приморан да посети да озбиљна држава мора да стане иза онога што је највише државно руководство Србије потписало.
Сад неколико речи о опозицији, која на све могуће начине изражава подршку Русији и свему што је за њу везано. Ни ту није све баш тако једноставно. Без обзира на изјаве о прворазредном значају енергетског споразума, опозиција је спремна да га ратификује само на специјално заказаној ванредној седници парламента. А ако власти одлуче да наставе ону прекинуту у јулу, на којој је поред осталих питања стајао и потписани у Москви документ, онда ће се наћи важније теме од гаса.
А време иде. Док српски политичари решавају своја унутрашња, често дневна питања, чека их не само једна од највећих енергетских компанија у свету, — „Гаспром“, већ и италијански концерн „Ени“ праћен бројним европским партнерима, који желе да се придруже пројекту. И само жеља руског руководства да помогне Србији претворивши је у једног од значајних гасних играча на континенту ограничава тежњу наших партнера да пренесу трасу гасовода на територију Румуније.

Sve vise milionera u Rusiji

21.08.2008.
Broj domaćinstava koja imaju primanja veća od milion dolara porastao je na oko 330.000, sa 210.000, pokazalo je istraživanje Centra za strateška istraživanja (CSI) ruske osiguravajuće kompanije „Rosgostrah” obavljeno je ovog leta.
Po tempu rasta ne zaostaje ni grupa sa primanjima većim od 125.000 dolara godišnje (stopa od 75 odsto), dok je broj porodica sa godišnjim primanjima većim od 25.000 dolara za šest meseci porastao za 50 odsto (na 13,7 miliona).
„Najslabiji” rezultat ostvaren je u grupi koja se može pohvaliti godišnjim porodičnim primanjima većim od pet miliona dolara, s obzirom da je njihov broj porastao za „svega” 20 odsto.
Rubaljskih milionera je u Rusiji sve više, a tim statusom već može da se pohvali 6,38 miliona ruskih porodica ili 16 odsto ukupnog broja domaćinstava.
Reuzultati istraživanje ukazuju na jačanje srednje klase, sloja stanovništva sa mesečnim primanjima od 500 do 10.000 dolara, koja je garant stabilnog razvoja zemlje u perspektivi, smatra direktor CSI Aleksej Zubec.
Čak 12 odsto ruske populacije je krajem prvog polugodišta ove godine primalo više od 25.000 rubalja (1.023 dolara) mesečno, u odnosu na 10 odsto u 2007. godini.
Ukazujući da statistika ne odražava uvek realna primanja stanovnika, eksperti CSI ističu da ona ne obuhvata podatke o grupi sa ekstravisokim prihodima, te da se može korigovati i dopuniti procenama, dobijenim na osnovu indirektnih indikatora, kao što su korišćenje Interneta, posedovanje „firmiranih” proizvoda (kućne tehnike, nakita i sl), promet na tržištu i cene stanova, struktura privatnih automobila...
Jačanje rublje takođe doprinosi rastu prihoda stanovništva, ukoliko se on obračunava u dolarima. Za sedam meseci ove godine nominalni kurs rublje prema dolaru je ojačao za 5,2 odsto, a realno je vrednost ruske valute prema američkoj porasla za 9,3 procenta.
Istraživanja CSI u pojedinim ruskim gradovima pokazuju da je 44 odsto moskovskih porodica u julu ove godine po članu domaćinstva imala više od 15.000 rubalja, a 14 odsto više od 60.000 rubalja.
Kad su u pitanju drugi ruski gradovi, udeo porodica sa primanjima većim od 15.000 rubalja po članu je u Sankt Peterburgu bio 35 odsto, a u ostalim 30 i manje procenata.
Rusi u celini optimistično gledaju na budućnost, stanovništvo je uvereno u nastavak stabilnog razvoja ekonomije i spremno je da iskoristi ponuđene šanse za povećanje svog standarda, očekujući rast realnih primanja od 11 odsto u ovoj godini.
Realno gledano, tempo rasta BDP Rusije iznosi najmanje 5,5 odsto, što se može ostvariti bez obzira na sve veću ekonomsku krizu u svetu. Stabilnost priverednog rasta i povećanje standarda stanovništva, garantuju da se neće ponoviti finansijski kolaps ruske privrede zabeležen 1998. godine, ukazuju analitičari CSI.
Od 1. januara ove godine do 27. jula ukupna populacija ruskog stanovništva je smanjena sa 142 miliona, na 141,888 miliona ljudi.
U Rusiji, prema statističkim podacima, postoji 40 miliona porodica, pri čemu je 30 odsto nepotpunih, 34 odsto sa jednim djetetom, 15 odsto sa dva, 2,7 odsto sa više dece i gotovo 50 odsto bez dece.
Stotine hiljada NOVIH ruskih milionera pa i desetine miliajrdera na jednoj strani se stalno umnozava i raste a na drugoj stotine hiljada amerikanca ostaje bez posla, bez kuca, stanova, zdravstva, hrane...itd.
Na jednoj strani donedavno posprdno zvanih ruskih banaka, kompanija stalno rastu pa tako i zarade rusa u tim kompanijama a na drugoj donedavni giganti svetske kompanije pojam sjaja, zarade se urusavaju a zaposlene otpustaju i klize k bankrotu. Pre par dana bankrot je anjavilo nekoilo nekada svetskih ayto-kompanija poput GM, FORD, CRYSLER...itd.
Ovo je bilo nezamislivo sve do pre par godina i najsmeliji prognozeri nisu mogli da ovako nešto prognoziraju.

Ocuvanje Srpstva

Завештања Стефана Немање – Завештање језика
Чувајте језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч,
знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ. Постоји болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа. Два народа могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна. Кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ. Знај да та битка имзеђу језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљеног језика нема народа. Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Tо је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било што мора. И ја сам у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада и дуго после тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем. Чувајте се инојезичника. Дођу неприметно, не знаш када и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш што ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте. Они први који долази да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна. Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим. На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио. Језик је тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша риеч, где се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша реч, знај да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дeо земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу. Запамти да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

Male tajne velike naftne oligarhije

Piše: Ivona Živković

Tačno dve nedelje je prošlo od završetka velike vojne vežbe u Atlantskom okeanu združenih snaga SAD, Velike Britanije i Francuske. Vežba je nazvana «Operation Brimstone» i cilj je bio da se izvrše pripreme za moguću potpunu blokadu Irana, a što se može izroditi i u ratni sukob ogromnih razmera koji bi direktno i indirektno uključio i Rusiju i Kinu. Obe zemlje imaju u Iranu strateške interese. Kina se iz Irana snabdeva naftom i gasom, a Rusija je u toj trgovini starteški partner koji treba da omogući ovaj transport.
Verovatno da je postojala opcija da ova čitava vojna armada odmah nakon vežbe krene u Sredozemlje, i o tome su postojale spekulacije i dezinformacije. Tako je navodno ka Iranu krenuo nosač aviona na nuklearni pogon «Teodor Ruzvelt» uz koji ide Udarna Grupa Dva (CCSG-2), dok je istovremeno iz Japana krenuo nosač aviona «Ronald Regan» sa Udarnom Grupom Sedam (CCSG-7).
Oni bi se se navodno pridružili već postojećem vojnom američkom arsenalu u Persijskom zalivua, a to je nosač aviona «Abraham Linkoln» i amfibijski nosač Peleliu (LHA-5).
Prva operacija bi bila potpuna pomorska blokada Irana kako bi se sprečilo dopremanje u Iran benzola i drugih sastojaka od prerade sirove nafte. Iran ima nedovoljne rafinerijske kapacitete I dobija samo 40 % benzola za svoje potrebe, pa ostatak mora da uvozi. Veruje se da bi ovo nanelo Iranu veliku ekonomsku štetu. Blokada bi imala efekta samo ako bi potrajala najmanje nekoliko godina, pa se tako i mogu tumačiti izjave nekih izraelskih analitičara koji tvrde da do oružanog sukoba neće doći bar još dve godine. Veoma utešno.
Naravno, problem za Amerkance i saveznike Britaniju i Francusku bi nastao ukoliko bi ruska i kineska ratna flota bile u pratnji iranskih komercijalnih transportnih tankera.
U Sredozemlju se već nalazi deo ruske Crnomorske flote i to na čelu sa nosačem aviona «Admiral Kuznjecov» i njegova prateća udarna grupa, a tu je i ofanzivna krstarica «Moskva» koja nosi najsavremenije projektile sa daljinskim navođenjem. Ruska flota ima trenutno u sredozemlju namanje 11 razarača i nepoznat broj podmornica.
Ruska vojna flotila može za snabdevanje da koristi sirijsku luku Tartus.
Ovome treba dodati i izuzetno naoružan Iran koji poseduje preko 100 najbržih aviona na svetu, F-14, koje je on dobio od Amerikanaca još za vreme šaha Reze Pahlavija. Posebno ubojito oružije Iranaca su rekombinovani virusi koje su im razvili ruski stručnjaci nakon raspada SSSR-a, I koji su na tome 15 godina radili u Iranu. Ovim oružijem se lako može delovati po čitavoj Evropi I SAD I to među civilima. Posledice mogu biti katastrofalne jer odbrane nema, osim karantina u koji se moraju smestiti desetine miliona stanovnika. Norveška već ima takav plan, ali samo za dva miliona ljudi.
Iranski brigadni general Ahmad Mikani se na sav glas hvali da je Iran danas sasvim sposoban da sam potpuno održava i remontuje svoje naoružanje, a F-14 remontuju za samo 40 dana. Iran ima i veliki broj bespilotnih letilica i podmornica, ali su im najopasniji projektili iz serije Sahab koji mogu do Izraela stići za samo 11 minuta.
Po najavama iz Irana, Izrael će biti njihova glavna meta. I to odavno glasno izgovara Iranski predsednik Ahmadinedžad. Za svaku raketu koja bude pogodila Iran, Arapi će svoj gnev svaliti na Izraelu. I to neće biti samo Iranci, već i Sirija, a moguće i Saudi Arabija, sada glavni saveznik SAD. Kuvajt je već podigao borbenu gotovost na nivo „ratnog stanja”.
Zašto im smeta Izrael? Najzad, zašto Izarel toliko izaziva okolne arapske zemlje? Zar im nije bolje da imaju sa njima dobar odnos jer zavise od njihove nafte? Pitanje je logično, ali samo za one koji su čitali lažni istoriju. Baš kao što biste se logično mogli zapitati - ako su SAD pripretile Iranu zbog nukleranog progrema još pre tri godine i najavile rat, zašto su čekale da se Iran dobro naoruža, dok su se oni kilavili i trošili po Iraku?
Legendarno iskrcavanje američkih vojnika na ostro Ajvo Džima u Drugom svetskom ratu i moderna verzija kao simbol svih američkih ratova u 20.veku.
Ako to sve Amerikanci rade zbog nafte, onda se opet logično možete zapitati zašto nisu investirali u naftne bušotine na Aljasci ili u Meksičkom zalivu, koje praktično već postoje , ali se ne eksploatišu. Iran ima saveznika i u Venecueli, koja je veliki snabdevač SAD naftom, a pri tom je njihov najveći neprijatelj koji im sedi iza leđa. I takođe se poslednjih godina dobro naoružao takođe ruskim oružijem. Dakle, Amerika ide da ratuje protiv onih od kojih zavisi njihovo snabdevanje naftom, ali I vrednost njihovog dolara, koji je važan za naftnu berzu. Mnogo glupo, zar ne?
Da li Amerikanci uopšte znaju šta rade kada idu u ratne pohode iz kojih ne profitiraju, a teško stradaju i zadužuju se?
Onaj ko poznaje pravi mehanizam vladanja državom zna da država u kojoj vlada „demokratija” nije u stanju da rukovodi sobom. Običan narod nema znanja potrebna za vođenje dobre politike.
Pravu igru igra moćna globalna oligarhija. Svuda u svetu.
Današnja vlastela svet jednostavno vidi kao šahovsku tablu, usitnjenu na što više polja. Polja se oblikuju u skladu sa potrebom da se vojska koju vlastela kontroliše uvek nađe, kao obezbeđenje, u blizini strateških puteva i nalazišta minerela i nafte. Naftna oligarhija ima samo jedan cilj -da obezbedi svoje naftno nalazište i naftne puteve.
Ako imate transnacionalni biznis, a to je danas upravo naftni biznis, onda vam je potrebna i vojska koja može da ide svuda- a to su takozvane „međunarodne snage”.
Izazivanje građanskih ratova, elementranih nepogoda ili organizovanje terorističkih akcija na „šahovskim poljima” tamo gde je potrebno da smestite „međunarodne vojne snage” postali su već uobičajana praksa u politici koju pritajeno orkestrira globalna naftna oligarhija. Onaj ko to nije još shvatio, teško će razumeti američku politiku i predstoječi oružani konflikt oko Irana, ali i u Južnoj Osetiji ili Sudanu.

PROJEKAT IZRAEL
Izrael je država zvanično stvorena 1948. upravo zahvaljujući Vatikanu i «nacističkom papi» Piju 12, Hitleru (koji je evropske jevreje šikanirao i praktično ih proterao iz Evrope, Ruzveltu (koji im nije dozvolio da beže u SAD), Čerčilu koji je čitav ovaj pakleni plan nadgledao i, naravno, porodici Rotšild koja je sve isfinansirala. Ovaj projekat je međutim počeo mnogo ranije, praktično otkrivanjem nafte na Srednjem Istoku (1908), i tekao je u nekoliko pripremnih faza što je sve kontrolisao baron Edmond de Rotšild. Pre otkrića nafte u Persiji ova navodno jevrejska dinastija uopšte nije bila zainteresovana za investicije drevnu Palestinu i rešavanje „jevrejskog pitanja”. Prvi svetski rat imao je za cilj da oslabi Tursku, tako da je 1919. Versajskim ugovorom Persija, koju je do tada držala Turska, prekrojena i izdeljena na Irak, Iran i Kuvajt. Ovo su i danas tri rivalske države . Divide et impera!
Danas je Izrael glavna vojna baza kojom globalna naftna oligarhija kontroliše naftne sirovine na čitavom Srednjem Istoku. To je najjača vojska u blizini „šahovskog polja” koje je u danas u najprofitnijoj igri. U njega je nakon Drugog svetskog rata useljeno oko 5 miliona Rusa i Poljaka hazarskog porekla, koji se danas za 48 sati regrutuju u vojsku od milion vojnika. Regularna armija ima oko 15 000 vojnika. Tu je i milion Arapa, od kojih su mnogi na privremenom radu. Useljeno je i nekoiko stotina hiljada drevnih Judeja iz Iraka, koji su tamo stotinama godina živeli kao posebna etnička zajednica. I oni su proterani odande i to perfidnom i koordinisanom akcijom prvog izraelskog premijera Ben Guriona i Hašemistke kraljevine. Pre ulaska u Izrael potpuno su opljačkani. Judeji i Jevreji su dve slične reči, pa je ovoj mešavini naroda iz praktičnih razloga dato ime Jevreji. Judeji su tako namerno „prekrtšteni”, pa su Jevreji postali „biblijski narod”. Sefardski Judeji iz Evrope koji su se još u srednjem veku obogatili, „trange-frange” trgovinom i bankarskim poslovima pod zaštitom i za račun Vatikana, nikada se nisu vratili na svoja „drevna ognjišta”.
Priča o „konačnom rešavanju jevrejskog pitanja” kako je to zamislio naivni Teodor Hercl, koji je u stvari mislio na Judeje, samo je bajka napravljena za udžbenika lažne istorije. Hercl je naprasno umro u svojoj 44 godini, 1904. Moguće je da je otrovan. Istorijska slava za stvaranje jevrejske države - Izraela je pripala tako Herclu, a suštinska kontrola nad Izraelom – vlastelinima i naftnoj oligarhiji.
Palestinska pustara 1919. na početku njenog naseljavanja i prvi jevrejski naseljenici na jednoj od bivših turskih alija. Ova zemlja uopšte nije bila pogodna za život i tu niko nije želeo, niti mogao da se nastani. Naseljavanje Jevrejima je išlo jako teško i odvijalo se u više faza uz mukotrpan rad na navodnjavanju i pripremi suvog zemljišta. Oplemenjivanje zemljišta organizovali su Rotšildi, a proces useljavanja je konačno ubrzao Hitler koga je naftno-bankarska oligarhija sa Vol Strita dovela na vlast.
Preko 80 % današnjih stanovnika Izraela (novokomponovanih Jevreja) je rođeno tu i praktično i nema gde da pobegne, dok se glava moćne cionističke oligarhije koja vlada Izrealom preko svojih generala –političara, i nameće im politiku konstantne zavade sa Arapima, nalazi u Londonu I SAD. Odatle se orkestrira izraelskom državnom politikom preko svojih isturenih odeljenja i cionističke mreže širom sveta. Najjača je američka. Strah i trepet u Izraelu je Vrhovni sud koji ima apsolutnu moć, pa čak i da poništava zakone. Vrhovne sudije se suštinski biraju međusobno tako su postali sila nad svim drugim državnim institucijama. Imaju snagu kao drevni Savet mudraca -sanhedrin. On može da naredi policiji isleđivanje bilo koga i da organizuje sudski proces svakom generalu, svakom ministru ili poslaniku. Poslednja žrtva ovog suda je trenutno premijer Ehud Olmert, kome sledi zbacivanje sa vlasti. Izraelska demokratija se prostire samo do Vrhovnog suda.
Rođeni Izraelci su danas kao nekada rođeni Jugosloveni. Jugoslavija je takođe bila projekat iste oligarhije sa sedištem u Londonu. Jugoslovena i Jugoslavije danas više nema. A Izrael? Da li će on biti večan? To najviše zavisi od nafte.
Prvi predsednik je postao Haim Vajcman, bliski prijatelj veoma moćne žene, Lole Han Varburg. Dinastija Varburg kao i dinastija Šif, pored dinastija Rotšild I Rokfeler, najveći su finansijeri u stvaranju Izraela.
Izrael je tako godinama snabdevan oružijem i krišom pomagan najviše iz SAD kako bi danas postao treća vojna sila na svetu.
Iranski šah Reza Pahlavi godinama je Izrael tajno snabdevao naftom skoro besplatno pljačkajući sopstveni narod. Prvi je od svih arapskih zemalja priznao Izrael. Krišom je godinama potkradana nafta i od Iraka, koju su prevozili tankeri Aristotela Onazisa, ali su izgleda ostali veliki neraščišćeni računi (milijarde dolara) koje mu nisu plaćene, koje je nakon njegove smrti, veruje se, pokušala da naplati (od Izraela ili nekog vlastelina) njegova ćerka Kristina. Rezultat toga je bilo njeno „samoubistvo” u Argentini. CIA je kasnije finasnisrala i organizovala „Islamsku revoluciju” i dolazak na vlast verskog vođe Homeinija, koji je ubrzo uveo Iran u rat sa Irakom. Veliki skriveni biznisi u aferi Iran-kontra takođe su ostavili brojne neraščišćene račune među akterima. Šahovi ljudi, koji u jednom trenutku više nisu bili potrebni, jer se politika promenila, završili su obešeni na banderama Teherana.
U iračko-iranskom ratu 1980-88. testirano je i biološko oružije koje je pobilo mnoge Arape, a na američkim vojnicima su kasnije u Zalivskom ratu 1990-91. isprobane antrax vakcine. Reakcija na ove vakcine je nazvana „stručnim” imenom „sindrom zalivskog rata”. Američke hemijske i farmaceutske kompanije su napravile biznis prodajom ovih otrova i vakcina vojsci, a američki građani (sheeple) su sve to platili.
Naravno, narodi su uvek obične ovce u poređenju sa mogzovima i biznisom koji ima vlastela i o čemu narod nema pojma.
Naoružavanje Izraela krišom je pomagao i Josip Broz Tito, dok zvanično Jugoslavija sa ovom državom nije imala diplomatske odnose (da se Vlasi ne dosete). Zato je gromoglasno finansiran i pomagan Palestinski pokret otpora (PLO) na čijem čelu se nalazio izraelski pion i plaćenik i ratni huškač, Jaser Arafat. Njegova uloga je bila da seje strah kod izraelskih doseljenika i pokazuje im kako moraju uvek biti vojno budni I naoružani, čak i žene, jer su „palestinski teroristi” uvek spremni na okršaj.
Mrtvi civili, žrtve brojnih teorističkih napada i otmica aviona i brodova, Jevreji kao i Palestinci, samo su bili sitni pioni velike šahovske igre na \\\\\\\„naftnoj tabli” moćne oligarhije.

„PROROČKE” VIZIJE BEN GURIONA
Tako je prvi izraelski premijer David Ben Gurion (Poljak) odmah došao na „veliku ideju” da od tek stvorenog Izraela treba da nastane „Veći Izrael”. Tako bi praktično „Erec Jizrael” zauzeo teritoriju starog Vavilona, po Bibliji Jevrejima od Boga „obećane zemlje”. Jehova nije pominjao naftu, ali sticajem okolnosti to je područije sa najvećim naftnim zalihama. Naravno, onaj ko bi kontrolisao sirovu naftu na čitavom područiju Srednjeg Istoka (uključujući nalazišta u iranskom područiju Zargos) i Kaspijskog regiona, praktično bi gospodario svetom.
Gurion je u „svojim” vizijama bio pravi globalista. Maštao je o jednom jedinstvenom boljem i lepšem svetu u kome više ne bi bilo vojske, već bi postojala međunarodna policija. U Jeruslimu bi bio centar Ujedinjenih Nacija i to u pravom smislu tih reči. Zapadna i istočna Evropa bile bi ujedinjene u veliki savez autonomnih država gde bi svaka bila demokratska i socijalistička. Prosto rečeno, Gurion je eleborirao viziju sveta Novog Svetskog Poretka – koja se upravo i ostvaruje. U ovoj viziji on je Rusiju (koju su kreatori cionizma i komunizma osvojili 1917.) video kao veliki Sovjetski Savez odnosno kao jednu veliku evroazijsku federalnu državu. Upravo ono o čemu „mašta” danas Vladimir Putin. Gurion u „svojim” vizijama SAD, kao imperiju, nije video, jer ove imperije verovatno više neće ni biti nakon Trećeg svetskog rata. Po Gurionu, SAD bi bile transformisane u jednu bogatu državu sa planskom ekonomijom (to znači komunističkom).
Ali da Gurionovu globalističku maštu, moćne porodice Varburg, Rotšild i Rokfeler danas već uveliko realizuju, nije baš realno. Biće da je bilo obrnuto. Gurion je samo javno razotkrio njihove prave namere.
Dakle, cionisti su imali jasan zadatak da rade u interesu naftne oligarhije na Srednjem Istoku. Komunisti su to isto radili u Sovjetskom Savezu, a američki cionisti (neokonzervativci) u SAD. Mreža je naravno razapeta I po čitavoj Južnoj Americi. Tu su upravo najveći neprijatelji SAD.
Tako je cionistička i komunistička mreža razapeta da obuhvati sve strateške pozicije u državama gde ima nafte i u državama gde postoji vojni potencijal koji bi naftne puteve mogao da obezbeđuje. Za glavnu vojnu silu 20. veka koja će ići u ratove izabrane su SAD.
Zato je Amerika morala da postane imperija koja će „svoje” interese braniti širom sveta, a naftu na sopstvenoj teritoriji neće eksploatisati. To je planirano za kasnije. SAD će ratovati čak i kada bude na čistom gubitku, kao što je to bio rat u Vijetnamu, Koreji ili u Persijskom zalivu, Libiji, Avganistanu, Jugoslaviji, Iraku…
Iračka nafta danas ide preko izraelske luke u Haifi.
Cionistički klan (neokonsi) koji danas sedi na strateškim pozicijama u Beloj kući i u Pentagonu i Stejt Dipartmentu i Kongresu praktično je u obe vodeće političke partije SAD.
Mnogo je teži problem za naftne oligarhe bio kako se izboriti sa moćnim Arapima i starim arapskim dinastijama. Zato se došlo na ideju da je najbolje pokrasti im sirovu naftu.
Krađa iračke nafte, i njeno sprovođenje preko izraelske luke u Haifi je projekat koji su cionisti praktično već ostvarili. Amerikanci su u rat sa Irakom ušli sa izmišljenom pričom o oružiju za masovno uništavanje koje je imao Sadam Husein. Pored ogromnog broja mrtvih, osakaćenih i dezertiralih vojnika, Amerikanci su ovaj rat platili i sa najmanje trilion dolara. Zato im je i nafta svakog dana sve skuplja, a vrednost dolara pada.
Ako neko nije primetio, američki „Abrams” tenkovi su sve vreme rata u Iraku imali diskretna obeležja sa izraelske zastave- takozvane Davidove zvezde, uemsto svoju belu zvezdu. Naravno, ova dva trougla su demontirana i nezavršena kako se glupi ne bi dosetili. Upućeni su znali da raspoznaju svoj znak.
Oni američki generali koji su shvatili perfidnu igru i za koga su u iraku ratovali odmah su smenjeni. To je iskusio i elitni admiral Vilijem Felon, dugogodišnji glavnokomandujući general združenih snaga SAD u Avganistanu i Iraku koji je bio prinuđen, pre nekoliko meseci, da podnese ostavku.
Amerika je danas samo cionistički sluga. Ništa više. Medijsko svaljivanje mržnje ka SAD zbog svih počinjenih zločina u 20. veku samo je deo perfidne medijske kampanje koju vrše cionistički lobisti i njihovi mediji i popularni „intelektualci” koji kritikuju politiku sopstvene države, kao Noam Čomski, na primer. Danas su svi srpski mediji pod kontrolom cionista. Kao I političari. Kritički tonovi upućeni na račun SAD koje čete često videti u ovim „objektivnim” javnim glasilima samo su farsa. Kritike cionizma nema. Što je , takođe, logično, zar ne?

KASPIJSKA NAFTA U POLITIČKOJ „PARTIJI ŠAHA”
Da li je rasplamsavanje ratnog sukoba u Gruziji samo deo plana da se privremeno odvuče pažnja sa onoga što počinje da se događa oko Irana? Priča tako kaže da su cionisti zamislili da naftu iz Bakua transportuju naftovodom do Izmira, ali im je nakon zemljotresa taj plan propao. Tako su se preorijentisali na Gruziju kroz koju bi išao naftovod koji bi vodio do turske luke Cejhan u Crnom moru. Sve to navodno da bi izbegli naftovode koje kontroliše Rusija.
„Događanjem naroda” doveden je na vlast lepuškasti Mihail Sakašvli, pandan srpskom Borisu Tadiću koji o politici i nafti i globalnoj „šahovskoj tabli” zna koliko i Tadić, verovatno.
Naivan i politički neuk, ali sa puno mržnje prema svemu što je deo Sovjetskog Saveza, Sakašvili je odmah počeo velike priče o demokratiji i okretanju Gruzije zapadu i njenom pristupanju NATO-u. Cionistički mediji su mu otvorili sva vrata i on se obraćao „svetu” na engleskom jeziku, koji je kao i svi pioni odlično naučio. Sve je bio spreman da učini kako bi Gruziju okrenuo Zapadu, gde je sve lepše, bogatije, demokratskije... U reorganizaciji gruzijske vojske odmah su, da pomognu, dotrčali izraelski i američki plaćeni treneri i savetenici. Gruzijci su bili srećni jer sa Rusima nakon komunističkog terora više nisu želeli ništa da dele.
Ali, ruska naftna oligarhija na čelu sa Vladimirom Putinom, koja danas navodno brani ruske interese (koje običan narod baš i ne oseća), ne želi da Gruzija ima kontrolu nad naftovodima.
Tako se na sred projektovanog naftnog puta ka luci Poti i Supsa u Crnom moru, našla, kao slučajno, odcepljena etnička zajednica u Južnoj Osetiji kojoj ne odgovara vlast u Gruziji i koja hoće da se pripoji braći u Severnoj Osetiji u Rusiji. Put do luka vodi i preko Abhazije. I tako se Vladimir Putin našao tu da im „pomogne”. Bez obzira što je na drugoj političkoj funkciji, Putin je i dalje prvi čovek Rusije. Iznad njega je FSB (bivši KGB, odnosno bivši NKVD, koji je nakon svrgavanja cara Nikolaja Romanova pobio 20 miliona pravoslavnih Rusa). Da li se tu išta promenilo? Možete sami zaključiti kako se u Rusiji može niotkuda doći na veliku vlast. Ili kako se jedan mali narod samorganizuje i traži nekakvu autonomiju.
Posledica ove igre oko naftovoda je žestoka ruska vojna intervencija i preko 2000 mrtvih civila u „bratskoj” Južnoj Osetiji i malom gradiću Škivali. Zapadni mediji kažu da su to učinili ruski vojnici, a nezavisni novinari tvrde da su Gruzijci. Zar je važno? U čemu je uopšte svrha ubijanja civila, osim da se napravi jaka tenzija i medijska i politička zavrzlama? I Rusi nekako uvek „nespretno” pobiju mnogo svojih civila, bilo u ratu, bilo u oslobađanju od terorista u školi u Beslanu ili u pozorištu. O tome koliko će biti sve to pogubno za Gruzijce, ne treba ni govoriti. Jer Rusija ovaj sukob ne može izgubiti. Jaka vojska koja je bila potrebna da bude prisutna u tamo gde prolazi nafta - sada je dobila i priliku da se iz opravdanih „humanitarnih” razloga tu i postavi. Gruzija i Južna Osetija su samo dobile ulogu Trojanskih konja.
I to je logično. Ako imate transnacionalni biznis pomoću koga ćete imati energetsku kontrolu nad čitavom EU, valjda više volite da vam transport nafte čuva jaka ruska armija, a ne mala gruzijska. Pa zašto ste inače investirali toliko u oktobarsku revoluciju 1917. i dovodili preko Londona Trockog i Lenjina njihove boljševike koji su 50 godina komunizmom čistili rusku inteligenciju i staru aristokratiju pomoću jednog moskovskog nepismenog kafedžije, Staljina, i njegovih naslednika, sve seljačke i neuke dece (Hruščova, Brežnjeva, Gorbačova, Jeljcina, Ševarnadzea), a koju ste preko formule - vlast narodu - ubacili u „veliku politiku”. Kako mogu seljačka i radnička deca da pariraju viševekovnim vlastelinskim dinastijama? Nikako. Mogu samo da ispadnu „majmuni” i odigraju ulogu piona na „šahovskom polju” gde prava vlastela organizuje šahovsku igru, da bi na dređenom područiju napravila šah-mat poziciju. Šah mat u ovom trenutku je napravljen pomoću Gruzije, Južne Osetije, Abhazije i Rusije i Izraela. Kosovo je koriščeno kao džoker karta.
Zanimljivo je da mnogi zapadni „nezavisni” analitičari, koji rusku vojnu intervenciju opravdavaju, za sve krive SAD i potpredsednika Dika Čejnija koji je navodno glavni huškač koji je Gruzijce i naivnog Sakašvilija uveo u rat sa Rusijom. Cioniste i njigovu vlastelu ovi kritičari ne pominju. Ovo je, naravno, stara lopovska taktika skretanja pažnje na drugu stranu.
U svakom slučaju ljudske žrtve će opet biti najveće kod Belih Rusa. Kad god se Veliki Medved probudi najviše stradaju slovenski narodi.
Ruska profesionalna vojska danas je članica organizacije „Partnerstvo za mir”, dakle, na istom zadatku sa NATO „mirotvorcima”.
Svi globalni mediji koji deluju sa zapada sada su okrenuli svoju pažnju ka Južnoj Osetiji i kritikuju Putina. U tome im pomažu prozapadnjački državnici iz zemalja bivšeg sovjetskog bloka: Gruzije, Litvanije, Letonije, Estonije i Poljske. Danas su sve pro-natovske zemlje. Oni traže od NATO-a da hitno interveniše.
Bože kako ovi ljudi vole rat i međunarodnu vojsku! Ko im je to usadio u mozak? Možete li da pogodite?

AMERIČKA STRAHOVANJA
Akcija u Južnoj Ostiji svakako će SAD staviti u veliko iskušenje. Ako Rusi mogu tako očas da vojno intervenišu, zašto ne bi i SAD? Recimo u Iranu. Da li je to poruka za američki „sheeple” i smernica američkom predsedniku? Jer američka administracija zna da se tu radi o sukobu zbog kontrole naftovoda, a sticajem okolnosti i Buš, Čejni i Rajs su u naftnom biznisu. To što će SAD iz iranskog sukoba izaći teško obogaljena i oslabljena, pa je kao imperije više neće ni biti - niko od zvaničnika ne sme previše da potencira. Jer privatan biznis, transnacionalni , je ispred svakog državnog interesa. Ovaj biznis je uvek veći.
Ali strahovanja u Pentagonu postoje i vodeći američki genarali i nezavisni analitičari ipak shvataju šta se od njih traži.
Od kada je postao glavnokomandujući združenih snaga američke vojske, admiral Majk Mjulen (koji je nasledio admirala Felona) primetio je da vojne akcije protiv Irana, mada moguće, mogu biti „izuzetno stresne za već prenapregnuti američku vojsku”. „Ja već bijam dva rata, i nije mi potreban treći”, izjavio je Mjulen .
„Postoji realana opasnost da bi svaki udar mogao da izazove više nestabilnosti u regionu nego što je sada ima”, smatra jedan stariji oficir SAD. „Time bi se postigao suprotan efekat od onog što se navodno želi”.
I ministar odbrane Robert Gejts je javno obznanio da bi to izazvalo „katastrofu na više nivoa”.
Gotovo svaki scenario napada koji je razrađivan u Pentagonu pokazao je veoma teške posledice po SAD. Posebno su protiv rata u Iranu generali vazduhoplovnih snaga, koji i treba da budu u prvim borbenim redovima. Zanimljivo je da cionistički mediji u SAD ove njihove kritičke stavove ne objavljuju, kao što nije objavljan ni informacija o velikoj studiji koju su uradili i koja jasno predočava katastrofalne posledice za SAD u slučaju ove agrseije.
Najgora je eventualna kopnena opsada Irana. Za tako nešto, po nekim vojnim stratezima, Americi bi trebalo najmanje četiri godine da mobiliše više od milion ljudi. A to bi opet značilo da se računa sa destinama hiljada žrtava svake godine okupacije. Kome to treba? Americi sigurno ne. To je evidentno.
Ali, možete biti američki general sa tri ili četiri zvezdice i ići u rat ili da vam se više decenijska vojna služba jednostavno poništi I da pod stare dane prodajete „pop corn” na ulici. To vam je izbor kada Amerikom vlada moćna vlastela preko svoje cionističke mreže.
Ako sve bude išlo po planu kako je zacrtala globalna vlastela i SAD uđu u veliku ratnu zamku koja se može izroditi u globalni rat, glavna žrtva tog rata biće svakako SAD, kao i Izrael (kolateralna šteta), koga možda više neće biti. Ali biće Jerusalima i „Hrama Proroka” koji će služiti „federalnoj uniji svih kontinenata”, i tu će se nalaziti „Vrhovni sud čitavog Čovečanstva” iz „vizije” bena Guriona. Jer Jerusalim je večan. Na to računa i Vatikan, koji već diskretno radi na proglašavanju Jerusalima izraelskom ex teritorijom. Pitanje je samo kako će se to jevrejima objasniti.
A Arapi? Šta će biti sa njima? To je pravo pitanje jer po Gurionu sa njima nije moglo nikada biti mirnog rešenja. Ili će ga naprasno biti (na neki način) u Novom Svetskom Poretku i novom večnom gradu Jerusalimu.

Milosevic kriv za sve

„Milosevic je kriv za razbijanje Jugoslavije zato što nije prihvatio hrvatski predlog o asimetricnoj federaciji” - kažu savremeni soroshevski agitatori, ustaški propagatori i domaći idioti.
Iz ovoga se vidi da ta antisrpska bulumenta ima strah od posledica razbijanja Jugoslavije, pa se strahovito trudi da tu krivicu baci na Milosevica i Srbiju.
Milosevic nije bio dobar politicar, ali on je jedini koji je Jugoslaviju (nazalost!) branio! Optuziti njega da je kriv za Jugoslaviju, a verovati kako su je Mesic i Tudjman želeli ocuvati, zaista je budalastina na koju mogu da nasednu samo polupismeni Amerikanci i srpske budale.
Zamislite, nisi prihvatio „asimetricnu federaciju” i mi zato idemo u rat. Idemo se naoruzati i napadati zvanicnu vojsku zvanicne države! Idemo oduzeti ustavna prava konstitutivnom narodu na „nasoj teritoriji” i idemo se nasilno otcepiti. Nećeš „asimetricnu federaciju”, e onda mi idemo u rat!
A, šta je to „asimetricna federacija”? Izmišljotina koja nigde nije profunkcionisala! Slaven Letica, hrvatski nazovi doktor politickih nauka, obrazlazuci hrvatski predlog „asimetricne konfederacije”, toj „konfederaciji” je namenio samo jednu instituciju - konfederalni sud! Nešto kao sadasnji Haski Sud! Postoji li takva država igde u svetu?
„Srbe ćemo proterati milom ili silom, mirnim pristankom Beograda, ili ratom” - porucivali su Hrvati istovremeno kad su nudili i „asimetricnu federaciju”.
Unesreceni ljudi na svim stranama sve vise za svoju nesrecu vide krivca među vlastitim politicarima koji su isli u razbijanje Jugoslavije. Ljudi nisu slepi i lepo vide da bi Jugoslavija pre 10 godina već bila u EU, a sada se svi trte i poturaju bulju da u tu EU budu primljeni. Treba to nekako i objasniti ljudima, a jedino jalovo „objašnjenje” je da je „Milosevic kriv”.
Zamislimo krvavi raspad jednog braka u kome žena kaže muzu: „Ti si kriv sto smo se razisli jer nisi prihvatio brak na distanci”.
Šta ti je to „brak na distanci” - pita muž.
Pa to je samo da imamo zajednickog advokata u brakorazvodnoj parnici i deobi imovine - kaže ona.
E, to mi ne treba. Imovinu koju sam uneo u brak uzimam sebi - kaže muž.
E, neće moći, kaže žena. Od toga sto si uneo, sad je moje pola...
I tako pocnu raditi serpe, lonci, flase, sekire, a nakon toga dodju i njeni svaleri da isteraju muza sa njene „polovine”...
Naivna prica, zar ne?
E, ali soroshevci i njegovi zuti saradnici dobro znaju kome je ova prica namenjena...

Slobodan Milosevic - da se podsetimo

Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije

02. oktobar 2000. godine

Poštovani građani,
Pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji.
Kao što i sami znate punu deceniju traju napori da se celo Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. Veliki deo tog posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta ili lišene svakog suvereniteta.
Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo. Svoje iskustvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenja država i naroda na rub siromaštva - sve je to primenjeno na našu zemlju i naš narod.
Događaji koji su organizovani za naše izbore su, takođe, deo te organizovane hajke na zemlju i narod, zato što su naša zemlja i narod barijera uspostavljanju potpune dominacije na Balkanskom poluostrvu.
U našoj javnosti je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije.
Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države. Njen dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke i saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao ni da sakrije. Uostalom, čitavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je neophodno da bi se njen otpor slomio. Na čelu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle, zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije.
Zastupajući te interese, iz ove grupacije su našoj javnosti poslate poruke - da će sa njima na čelu Jugoslavija biti izvan svake opasnosti od rata i nasilja, da će doći do ekonomskog prosperiteta, vidno i brzo ostvarenog višeg standarda, takozvanog povratka Jugoslavije u međunarodne institucije, i tako dalje.

Poštovani građani,
Moja je dužnost da vas javno i na vreme upozorim da su ta obećanja lažna. I da stvari stoje obratno, jer upravo naša politika garantuje mir - a njihova samo trajne sukobe i nasilje. A evo zašto.
Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosno koju instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO alijansi, Jugoslavija bi neizbežno postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala. To nisu samo namere NATO, to su i predizborna obećanja Demokratske opozicije Srbije. Od njihovih predstavnika smo čuli da će Sandžak dobiti autonomiju za koju se član njihove koalicije Sulejman Ugljanin, vođa separatističke muslimanske organizacije, zalaže već deset godina i koja faktički definitivno izdvaja Sandžak iz Srbije. Njihova su obećanja takođe vezana za davanje autonomije Vojvodini koja je takva da je ne samo izdvaja iz Srbije i Jugoslavije, već je, po svemu, čini sastavnim delom susedne Mađarske. Na sličan način bi se odvojila od Srbije i druga područja, naročito neka njena rubna područja. Njihovo pripajanje susednim državama odavno je vruća tema tih država, a koje stalno podstiču pripadnike manjina tih država u Jugoslaviji da daju svoj doprinos prisajedinjenju delova naše zemlje susednim državama.
U sklopu te politike za rasparčavanje Jugoslavije Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi se ona morala da oprosti, ne izražavajući, pri tom, čak ni nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom moći da bude vraćen.
Teritorija koja bi preostala da nosi ime Srbije bila bi okupirana od strane međunarodnih, američkih ili nekih trećih vojnih snaga koje bi tu teritoriju tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo kojim se raspolaže u skladu sa interesima sile čija se vojska na njoj nalazi.
Sliku tog raspolaganja i posledice toga raspolaganja, gledali smo već decenijama, a naročito, u ovoj deceniji u mnogim zemljama širom sveta, nažalost poslednjih godina i u Evropi, na primer na Kosovu, Republici Srpskoj, Makedoniji, u našem neposrednom okruženju. Srpski narod bi snašla sudbina Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže jer ih je manje od Kurda i jer bi im kretanje bilo ograničeno na manji prostor nego što je onaj na kome se Kurdi već decenijama nalaze.
Što se Crne Gore tiče njena sudbina bi bila prepuštena mafiji čija bi pravila igre građani trebalo dobro da znaju. Svaka nedisciplina, a pogotovo svako protivljenje interesima mafije stavlja vas na listu za odstrel koja isključuje pravo na svako pomilovanje.
Dao sam ovaj prikaz o sudbini Jugoslavije u slučaju da se prihvati izbor NATO-a za našu zemlju, sa ciljem da upozorim i na to da bi u tom slučaju osim gubitka zemlje i poniženja njenih građana, svi živeli pod neprekidnim nasiljem.
Novi vlasnici državne teritorije nekadašnje Jugoslavije kao i okupatori preostale srpske teritorije vršili bi, po prirodi stvari, teror nad stanovništvom, čiju su teritoriju okupirali. Sam srpski narod bi istovremeno vodio neprekidnu borbu za ponovo uspostavljanje srpske države i za svoje ponovno okupljanje u njoj. Oni ne žele mir i blagostanje na Balkanu, oni žele da ovo bude zona stalnih sukoba i ratova koji bi im pružili alibi za trajno prisustvo.
Marionetska vlast, dakle, garantuje nasilje, mogući dugogodišnji rat, sve samo ne mir. A samo naša sopstvena vlast garantuje mir.
Zatim, sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom su brzinom postajale siromašne. I to na način koji isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose. Velika podela na većinu siromašnih i manjinu bogatih - to je slika Istočne Evrope već nekoliko godina i nju svi možemo da vidimo. Ta slika ne bi mimoišla ni nas. I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma, veoma neizvesna i daleka. Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske elite, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje.
Javna i društvena svojina bi se brzo transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, bi po pravilu bili stranci.
Mali izuzeci bi bili isključivo oni koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću koja ih izmešta iz sfere elementarnog, i nacionalnog i ljudskog, dostojanstva. Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvo stranaca, a oni koji su njima do sada upravljali, činili bi to, u ovim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.
Uz nacionalno poniženje, rasturanje države i socijalnu bedu nužno bi moralo da dođe do mnogih oblika socijalne patologije, među kojima bi kriminal bio prvi. To nije puka pretpostavka već iskustvo svih zemalja koje su prošle taj put koji mi izbegavamo po svaku cenu. Prestonice evropskog kriminala već skoro decenijama nisu na Zapadu, kao što je nekada bilo, već na istoku Evrope. Našem narodu i ovaj sadašnji kriminal teško pada jer smo dugo, od Drugog svetskog rata do 90-ih godina, živeli u društvu koje za kriminal tako reći nije znalo. A neki veći kriminal koji se ne može izbeći u društvu koje bismo postali, gubljenjem suvereniteta i velikog dela teritorije, taj veći kriminal bio bi za naš mali i na kriminal nenaviknut narod, opasan kao što je za društvo i njegove građane opasan rat.
Jedan od bitnih zadataka marionetske vlasti u svakoj zemlji, pa i u našoj, ako bismo je imali, jeste gubljenje identiteta. Zemlje kojima se komanduje spolja, relativno se brzo rastaju sa svojom istorijom, sa svojom prošlošću, sa svojom tradicijom, sa svojim nacionalnim simbolima, sa svojim navikama, često i sa sopstvenim književnim jezikom. Nevidljiva na prvi pogled, ali veoma efikasna i nemilosrdna, selekcija nacionalnog identiteta, svela bi ga na nešto nacionalnih jela, poneku pesmu i kolo, imena nacionalnih heroja nadenuta prehrambenim proizvodima i kozmetičkim sredstvima.
Jedna od zaista nesumnjivih posledica zaposedanja teritorije neke zemlje od strane velikih sila u dvadesetom veku je poništavanje identiteta naroda koji u toj zemlji živi. Iz iskustva drugih zemalja vidi se da narod jedva da je u stanju da prati brzinu kojom počinje da upotrebljava tuđi jezik kao svoj, da se identifikuje sa tuđim istorijskim ličnostima zaboravljajući svoje, da poznaje bolje književnost svog okupatora od svoje književnosti, da glorifikuje tuđu istoriju često se rugajući svojoj, da liči na druge umesto na sebe... Gubljenje nacionalnog identiteta je najveći poraz jedne nacije, a to se ne može izbeći u savremenom obliku kolonizacije. Osim toga, taj novi oblik kolonizacije isključuje, već po svojoj prirodi, svaki uslov za izražavanje mišljenja, ispoljavanje volje, a pogotovo isključuje mogućnost za stvaralaštvo bilo koje vrste. Neslobodne zemlje ukidaju pravo građana koji u njima žive da slobodno izraze svoje mišljenje, jer bi se to mišljenje, pre svega, sukobilo sa neslobodom. Otuda je tortura nad mišljenjem najdosledniji i najneophodniji oblik torture u zemlji koja je izgubila slobodu. A o ispoljavanju volje, razume se, tek o tome nema ni govora. Manifestovanje volje je dopušteno samo u vidu farse, ispoljavaju ga samo skutonoše stranih gazda. A njihova simulacija slobodne volje služi kao pokriće okupatoru da je uspostavio demokratiju u čije ime je i zaposeo teritoriju tuđe zemlje. Naročito želim da naglasim, zbog mladih ljudi, intelektualaca, naučnih radnika, da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a naročito na stvaralaštvo u oblasti nauke. Veliki centri, velike moći, finansiraju naučno stvaralaštvo, kontrolišu domašaje i odlučuju o primeni njegovih rezultata. Zavisne države, ukoliko imaju naučne laboratorije i naučne institute nemaju ih kao samostalne subjekte, već kao ispostave centrale koja im kontroliše sve, a naročito domašaje u stvaralačkom mišljenju i radu. Ti domašaji se moraju kretati u granicama koje u okupiranu zemlju i okupirani narod neće uneti seme pobune ili emancipacije. U ovom trenutku, pred drugi krug izbora, zbog sumnje Demokratske opozicije Srbije da može da ostvari rezultat koji im je potreban, pripadnici vrha DOS-a, novcem unesenim u zemlju potkupljuju, ucenjuju i zastrašuju građane i organizuju štrajkove, nemire i nasilje, ne bi li zaustavili proizvodnju, svaki rad i svaku aktivnost. Sve, razume se, sa ciljem da u Srbiji stane život i sa obrazloženjem da taj život može ponovo da počne i da se odvija uspešno i dobro, kada počnu da ga organizuju oni koji ovde zastupaju okupatorske namere, planove i interese. Naša je zemlja suverena država, ima svoje zakone, svoj Ustav, svoje institucije.
Srbija je dužna a i zaslužila je da se odbrani od invazije koja joj je pripremljena kroz razne oblike subverzije.
A građani su dužni da znaju da učešćem u subverziji kojoj je cilj spoljna dominacija nad njihovom zemljom, odnosno okupacija njihove zemlje, snose istorijsku odgovornost za ukidanje prava svojoj zemlji da postoji, ali snose odgovornost i za gubljenje kontrole nad sopstvenim životom.
Prepuštajući svoju zemlju drugima, tuđoj volji, prepuštaju isto tako tuđoj volji i sopstveni život i život svoje dece. I mnoge druge ljude.
Smatrao sam kao svoju dužnost da upozorim građane naše zemlje na posledice aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade zemalja NATO alijanse. Građani mogu da mi veruju i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće moći nikada da se otklone.
Moj motiv da izrazim svoje mišljenje na ovaj način nije uopšte lične prirode. Dva puta sam biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije. Valjda bi svakome posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije. Moja savest je u tom pogledu savršeno mirna. Moja savest, međutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina na njegovom čelu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam.
Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi najopasnija je zabluda i glavni je razlog moje odluke da se javno obratim građanima Jugoslavije.

Hvala.

Хакер који је посрамио Пентагон

Самоуки компјутерски геније из северног Лондона, оптужен у Америци за „највећи хакерски упад у историји”, платиће своју опседнутост ванземаљцима можда деценијама проведеним у америчком затвору
Гери Мекинон
Док је пре седам година у лондонском стану своје девојке пијуцкао пиво и пушио канабис, почео је са јефтиног компјутера и уз помоћ простих софтвера да „чачка” по системима америчке владе. Хтео је да потврди личне сумње да Американци имају сазнања о постојању неидентификованих летећих објеката и да скривају „ванземаљске технологије” које би биле од користи за цео свет. Међутим, интересовања су се проширила и прешла на политички осетљив терен.
Ове седмице је британски Дом лордова одбио жалбу на пресуду о изручењу и, уколико суд у Стразбуру не одлучи другачије, самоуки компјутерски геније Гери Мекинон (42), у сајберспејсу познат као „Соло”, одговараће пред америчким судом за „највећи хакерски упад у историји” – током 2001. и 2002. провалио је у неколико стотина компјутера америчке војске и министарства одбране. На основу осам тачака оптужнице, следује му 70 година затвора, мада амерички адвокати процењују да ће вероватно добити између три и пет година.
Мекинон је само у једној таквој хакерској пустоловини, и то баш у врло осетљивом периоду, непосредно после 11. септембра 2001, срушио цео компјутерски систем центра у Њу Џерзију који лоцира бродове морнарице и проверава њихову борбену готовост. Материјална штета рушења система, како преносе агенције, процењена је на скоро милиона долара, али је ипак много већи ударац претрпео понос америчких безбедносних служби, већ пољуљан догађајима који су поделили новију америчку историју на „пре 11. септембра и после њега”.
„Соло” је признао је да је осим занимања за НЛО хтео да укаже и на безбедносне рупе у институцијама попут Пентагона и Насе. Али, како су се виртуелна врата невероватно лако отварала, интересовања су се проширила на теорију завере по којој је Америка била умешана у поменуте нападе. Потрага се претворила у опсесију. Постао је немаран и остављао је поруке помоћу којих су му ушли у траг. Тужиоци га терете да је намерно покушао да застраши америчку владу и показују поруку остављену на једном војном компјутеру у којој „Соло” каже да је „америчка спољна политика слична државно спонзорисаном тероризму”.
Британски агенти су му закуцали на врата 2002. Исте године је у САД подигнута оптужница. Уследио је, према писању „Гардијана”, тајанствени сусрет у америчкој амбасади у Лондону, када му је понуђено да призна кривицу и добије три или четири године затвора које ће служити у Британији. Када је то одбио, Американци су, наводно, рекли да више нема погодби и 2005. упутили су захтев за изручење.
Адвокати, породица и бројни обожаваоци које је у међувремену стекао кажу да је Мекинон жртвено јагње. Они тврде да је његово „поигравање безбедносним системима америчке војске” било без злих намера и страхују да би могао да заврши у озлоглашеном Гвантанаму.
Његов адвокат Клер Ендерсон верује да Америка тражи изручење да би на његовом примеру застрашила остале хакере који с пажњом прате цео случај, али и да би се осветила човеку који их је понизио тако што је помоћу релативно простог софтвера и скромног дајл-ап модема провалио у системе за које би свако претпоставио да су најбоље чувани на свету.
У интервјуима за британску штампу рекао је да је неке своје сумње потврдио.
Нашао је, каже, документ у коме један званичник Насе тврди „да у фотошопу бришу неидентификоване летеће објекте са сателитских снимака, јер их има превише”. Није ипак могао да скине тај документ са модемом 56к.
Један стручњак за компјутерску безбедност рекао је за Асошијетед прес да је Мекинон разоткрио „срамно ниску” безбедност појединих делова америчког сајберспејса, јер неки важни компјутери нису чак били заштићени ни лозинком.
Исто су касније потврдили и бројни извештаји владе САД.
„Соло” је у међувремену зарађивао за живот као возач камиона, јер му је забрањен приступ Интернету и нико неће да га запосли у струци. Армија његових обожавалаца је бројна. Чине је људи који верују у ванземаљце и теорије завере и сви они који његове подухвате не посматрају као преступ, већ му аплаудирају што је надмудрио светску суперсилу.
Међутим, уколико Европски суд за људска права одбије жалбу, сусрет са америчким правосуђем биће неизбежан.

Ј. Каваја
[објављено: 03/08/2008]

Прича о златној рибици

„У наредних десет дана ће бити расписан јавни позив за избор за новог саветника за приватизацију ”Нафтне индустрије Србије„, који ће извршити процену вредности ове компаније” – изјавио је крајем јула државни секретар Министарства економије Србије Небојша Ћирић. Влада је већ донела одговарајућу одлуку. „То је једини начин да се утврди колико компанија стварно вреди и да ли је понуда од 400 плус 500 милиона евра, коју предлаже Гаспромнефт, реална или не” — објаснио је Ћирић одлуку кабинета.
Подсетимо да је продаја НИС-а део међувладиног споразума потписаног 25. јануара у Москви, који предвиђа изградњу гасовода „Јужни ток” на територији Србије, подземног спремишта гаса „Банатски двор” и куповину 51% акција „Нафтне индустрије Србије” по горе наведеној цени.
Слика неће бити потпуна ако се не дода да „Јужни ток” граде на паритетној основи „Гаспром” и италијанска компанија ЕНИ. Претпоставља се да ће гасовод проћи по дну Црног мора до Бугарске, а затим преко Србије, Мађарске, Словеније и Аустрије до севера Италије. Други крак иде преко Грчке до југа Италије. Ови подаци су занимљиви због броја земаља које чекају још само на одлуку Србије.
А сада о новцу. Изградња Јужног тока гарантује земљама-учесницама пројекта додатну зараду од транзита руског гаса. Средњеевропска тарифа за транзит хиљаду кубика гаса на сто километра је од 2,4 до 3,2 долара, и ако се има у виду да је планирани капацитет „Јужног тока” негде око 30 милијарди кубних метара гаса годишње, то значи стотине милиона долара за буџет земаља-транзитера. А једна од њих требала би да буде и Србија.
Али чини се да Србију брину друга питања. Није довољно то што се Скупштина Србије заглавила у протоколарним питањима, па из тих разлога, наводно, још није ратификовала међувладин гасни споразум, него се и влада бацила у сумње колико је реална цена понуђена за НИС.
Да покушамо да пренесемо ситуацију у некакву једноставнију раван, ближу свакодневици. Рецимо, комшија вам предлаже да купи ваш стари ауто, да уложи у оправку још толико па и више новца, и да га потом обоје возите.
Осим тога, за ауто вам треба и гориво, и зато вам комшија нуди изградњу на вашем земљишту још и пумпе на коју ће долазити по бензин цео комшилук, а проценат од продаје иде вама у џеп. И све то у условима страшне несташице горива. А затим када почиње да вам се врти у глави од пребројавања пара, ви се још питате, — а да нисам ја дао ауто за мале паре? Нешто слично већ је било описано, — у причи о старцу и златној рибици.
А сада о разлозима из којих нова српска влада доноси овако, благо речено, чудну одлуку. Први је најављен у јавности – постоји решење да се преиспитају сви споразуми, наслеђени од прошле владе. Пожељно све до укидања, јер признати да је претходни кабинет могао да учини нешто корисно за народ исто је што и признати пораз. Иначе, као куриозитет делује чињеница да је цео финансико-економски блок садашњег кабинета претекао из оног јучерашњег.Само су мало прерасподелили функције.
Осим тога, постоји мишљење да покушај преиспитивања нафтно-гасног споразума са Русијом има везе са лобистима алтернативног „Јужном току” пројекта „Набуко”. Овај магистрални гасовод је замишљен као покушај да се гас из Средње Азије спроведе у земље ЕУ мимоилазећи Русију. Учествују у овом конзорцијуму земље као што су Аустрија, Турска, Бугарска, Румунија, Мађарска. Приметно је да неке од њих учествују у оба пројекта. И таквих ће земаља бити све више.
Зашто?
Питајмо експерте. „Иако се ЕУ труди да што мање енергетски зависи од Русије, за Европу је као и раније најважнија стабилност испорука, а ”Набуко„ има велике проблеме са ресурсном базом –споразум ни са земљама Средње Азије, ни са Ираном још није постигнут” – изјавила је ових дана генерални директор компаније „2К Аудит” Тамара Касјанова. Знају ли то у Београду? Наравно да знају. Али онима који лобирају поништавање нафтно-гасног споразума са Русијом — а промена цене за НИС томе и води, као и потрази за стабилнијим партнером – интереси Европе и саме Србије очигледно нису приоритет.
Уосталом, губитак у случају одбацивања споразума није само економске природе. Одуговлачење са ратификацијом и игре око већ уговорене цене за НИС већ лоше утичу на узајамне односе две земље. Поставља се и логично питање – ако се са сваком променом владе у Србији буду ревидирали и међудржавни споразуми , може ли се Србија сматрати поузданим партнером?
Мислим да на то питање одговор зна само председник земље Борис Тадић, који је у своје време осветио потписивање овог документа сопственим присуством. Документ који данас настоји да поништи влада коју је сам и формирао.

01.08.2008

Glas Rusije/Voice of Russia
http://www.ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=8177&cid=108&p=01.08.2008