Rusija neće izvršiti samoubistvo kao SSSR

Berlin, Pariz i Rim Moskvu smatraju sastavnim delom kontinentalne ravnoteže. Stoga i odbijaju da učestvuju u formiranju antiruske koalicije u Evropi, na kojoj rade jastrebovi iz Vašingtona, predvođeni Čejnijem i Mekejnom. Zapadni raskol povodom Rusije prolazi i kroz NATO i kroz EU
Da nije bilo Sakašvilija - Putin bi morao da ga izmisli. Nerazumni gruzijski arhineprijatelj obema nogama upao je u južnoosetinsku zamku, bacivši izazov Moskvi na vojnom polju. A za samo nekoliko dana Putin ne samo da je uspeo da uspostavi kontrolu nad spornom enklavom, nego i suočio Tbilisi sa realnom pretnjom da celu Gruziju svede na njenu virtuelnu suštinu.
Putin je, pre svega u Gruziji, Sjedinjenim Državama udario vruć šamar. Prvi put posle raspada Sovjetskog Saveza - ruska imperija nastupa. Gruzinski rat ima ne samo kolosalni regionalni efekat, nego će uticati i na prekomponovanje globalne ravnoteže koja je, kako se činilo, bila zadugo učvršćena krajem prošlog veka.

Bliskost Rusa za zapadnoevropljanima
Za vreme hladnog rata strateški cilj SAD bio je suprotstavljanje svemu što bi vodilo ka tome da zapadna Evropa potpadne pod rusko-sovjetski uticaj. A sada, gotovo 20 godina posle svoje pobede nad SSSR, Amerikanci počinju da shvataju da su Rusi i zapadnoevropljani - pre svega Nemci, Francuzi i Italijani - bliski kao što nikad do sada nisu bili. Ne samo zbog nafte i gasa. Berlin, Pariz i Rim Moskvu smatraju sastavnim delom kontinentalne ravnoteže. Stoga i odbijaju da učestvuju u formiranju antiruske koalicije u Evropi, na kojoj rade jastrebovi iz Vašingtona, predvođeni Čejnijem i Mekejnom.
Koliko god o tome maštale male i srednje zemlje istočne Evrope - proamerički i rusofobski orijentisane (a takođe i evroskeptički, osim kada dobijaju pare iz Brisela) - takva koalicija ima male izglede. Zapadni raskol povodom Rusije prolazi i kroz NATO i kroz EU. Zapad je podeljen. Čak se njegov bitniji deo približio Rusiji.
Da li su se za ovakvu Evropu i za ovakav Zapad borile Sjedinjene Države u hladnom ratu? Naravno, ne. Amerika nije gurala SSSR ka samoubistvu da bi se našla oči u oči sa ruskom imperijom koja želi revanš, koja želi da bar delimično ponovo osvoji teritorije koje je izgubila u „geopolitičkoj katastrofi” (Putin) 1989-1991, a pokazuje sposobnost da izgradi trajne odnose sa zapadnom Evropom.
Da li je za SAD bilo dobro da menjaju takve satelite kakvi su bili Bon (danas Berlin) i Rim, a da se i ne govori o protivrečnim ali plodonosnim odnosima Vašingtona sa Parizom, za nove kakvi su Talin, Riga i Viljnus, u kojima su američki ambasadori najviša vlast, kao što je to bilo i kod nas, u krajnjem slučaju 1950-ih godina? Ili čak za satelite kakvi su Varšava, Kijev i Tbilisi?
„Nova Evropa”, na koju je apelovao Ramsfeld u vreme iračke kampanje, stvara Vašingtonu više problema nego što ih razrešava. Gruzinski slučaj je dobar primer za to. Uprkos tome što Sakašvili sebe smatra većim Amerikancem nego mnogi Amerikanci.

Strateška praznina administracije SAD
Buš je podržao i naoružao Sakašvilija da bi ga iskoristio kao iglu koja treba da se zabode u bok ruskog kolosa u strateškoj zoni energetskih koridora u kojoj su naftovod Baku-Tbilisi-Džejhan i zasad pomalo futuristički gasovod Nabuko, iako oba imaju sumnjiv ekonomski smisao, ali su i zamišljeni da igraju ulogu geopolitičkih poluga za otvaranje puteva eksporta centralnoazijske nafte i gasa u Evropu koji bi bili alternativa ruskim.
U igri naivnosti i obostranih manipulacija, kao i u slučaju Kosova na kraju krajeva, rep je vrteo kucu, ali, ako su Albanci iz UČK imali priliku da majstorski iskoriste NATO protiv Srbije, Gruzini - u krajnjem slučaju, njihov avanturistički vođa - bili su žrtve iluzije da će moći da se okoriste američkom protekcijom protiv Putina. Međutim, niko u Vašingtonu nije spreman da zarati sa Rusijom u ime prava Gruzije.
Na zalasku Bušove ere, američki odgovor na rusko-gruzijski rat samo reflektuje stratešku prazninu unutar njegove administracije koja se koleba između namigivanja Putinu i pokušaja da se učvrsti širenje NATO radi likvidacije bilo kakve sfere ruskog uticaja u Evropi.

Odgovor na teror NATO
Sve je izgledalo kao opasni zaokret dok je Rusija bila terorisana ofanzivom NATO prema njenim granicama i „revolucijom ruža” u Gruziji i, verovatno još više, „narandžastom revolucijom” u Ukrajini. To je izazvalo vidljivu političku reakciju, a sada i vojnu. Pretnje isključivanjem Rusije iz G 8 i slanjem humanitarne pomoći Gruzinima američkim vojnim brodovima, može, naravno, odigrati ključnu ulogu u predizbornoj kampanji republikanaca protiv „mekog” Obame. Ali, to, naravno, neće uplašiti Putina. On je, pored ostalog, uveren da može računati na partnere iz „stare Evrope”.
Sledeći američki predsednik moraće da napravi izbor za koji Buš posle Klintona nije imao petlju. Alternativa je biranje između prihvatanja Rusije kao obaveznog faktora u jednačini snaga u Evroaziji i stajanja iza poljsko-baltičke, a takođe ukrajinske i gruzijske uverenostiÖ da jednom zauvek treba izolovati i razoriti rusku imperiju, osuđenu na širenje jedino vojnim putem.
Oba moguća izbora imaju svoju cenu. Pri drugom izboru teško se može izbeći rat, ili čak niz ratova u samom srcu našeg kontinenta. Zato što Rusija nema nameru da izvrši samoubistvo kao SSSR. To je Putin i hteo da stavi na znanje celom svetu svojom gruzinskom operacijom. Mi smo to u „staroj Evropi” i primili k znanju.
Autor:
Ekipa Glasa javnosti