За разлику од бројних ратова који данас пламте широм света, овај који разара бившу Украјину је некако „наш“. Не ради се само о томе што тамо страдавају „браћа Руси“ или што се на страни Новорусије бори(ло) четрдесетак самозваних четника – мада је и једно и друго фактор. Просто, рат у бившој Украјини представља репризу српске драме из деведесетих: исти сценарио, исти писци и спонзори, а слични глумци, статисти и жртве.
Јуче је колега Степски Соко (The Saker) указао на видео снимак сахранe једног бојовника хунте са питањем српским читаоцима: „Зар овај свештеник не звучи и не изгледа као типични усташа?“ Очас су се појавили многи „брижни тролови“ који су покушали да скрену причу са теме, али је Степски Соко неумољив: „Немам апсолутно ништа против Хрвата, али, ако подржавате Павелића и његове побеснеле геноцидне манијаке, за вас сам српски четник.“
Украјинска бандеровшчина и хрватско усташтво су сабласно слични. Није ни чудо: потичу из исте бечко-ватиканске кухиње. И бандеровци и усташе нашли су после 1945. уточиште на „демократском“ Западу, одакле су се вратили почетком деведесетих у своје свеже „неовисне“ псеудо-државе. И СР Хрватска и Украјинска ССР скупљане су с коца и конопца како би се направиле псеудоисторијске политичке творевине које би биле противтежа „реакционарном“ национализму Срба или Руса – с тим да је тај пројекат дерусификације углавном напуштен у СССР после Другог светског рата, док је у Југославији процес расрбљавања тек узимао маха.
СРПСКЕ ФАНТАЗИЈЕ У УКРАЈИНИ
Али да сад ово не пређе у дискусију о аналогијама и паралелама, рецимо да их има. И да су очигледне. Да и Туђманова у Загребу и Јацењук-Порошенко-Јарошева хунта у Кијеву имају исте спонзоре: Атлантску империју. Уз њену помоћ, Загреб је пре 19 година остварио Павелићев сан, што и данас слави као „домовински“ празник. У Кијеву признају да сањају исто.
Чак и Империја форсира паралелу: још у марту је некадашњи дописник Гардијана из БиХ поредио Владимира Путина са Слободаном Милошевићем. Крајем јуна је водећи лист америчких либерал-демократа =, идући корак даље и представљајући покрете Павелића и Бандере као наводно легитимни отпор „цивилизираних западних католика“ Хрвата и Украјинаца (!) злим источно-православним варварима Србима и Русима. Овакве клеветничке и геноцидно-расистичке пашквиле не само што „перу образ“ Туђману, Павелићу и Бандери већ и данашњим нацистима у служби Кијева, који у презентацији западних медија постају „фашистички браниоци слободе“.
Није онда никакво чудо што је Србима овај сукоб пречи и у сваком смислу ближи од других ратова широм света. Симпатије Срба за становнике Новорусије, народ у крајевима које под страховладом држе бандеровци, а поготово за Русију и Владимира Путина, сасвим су разумљиве. Проблем је када оне престану да буду симпатије и постану посредно проживљавање сопствене борбе за слободу, док се та борба међу самим Србима потпуно запоставља.
Док се ми бавимо фантазијама „ко ће кога“ у бившој Украјини, жалимо што Путин није увео војску или што новоруски тенкови још нису ушли у Кијев, Србије и Срба сваким даном све више нестаје. Ево само једног примера: на друштвеним мрежама гледам како се људи смеју „украјинском“ језику и његовим извитопереним именима и речима – на кусој латиници и „мачећем“ српском, неретко свим великим словима и без интерпункције. Па у чему је онда разлика између „укра“ и нас?
Није овде реч о давању добронамерних савета Русима да обрате пажњу на југословенска искуства. Они бар памте дуже од јуче и усуђујем се да кажем како су свеснији југословенске трагедије него ми сами. Ево пре неки дан је у Москви одржана конференција на којој су учесници испитивали паралеле између Југославије и Украјине. Путин помиње разарање Југославије у скоро сваком говору посвећеном украјинској ситуацији. Лавров такође. Чак је и Александар Захарченко, премијер Доњецке републике, навео комадање Југославије у контексту цикличне агресије Запада. Исток памти. Памтимо ли ми?
Памтимо ли своје хероје или ћутке прихватамо када их Запад и квислиншки култ одреда проглашавају за злочинце? Памтимо ли своје жртве или ћутке трпимо крештање „боркиња за људска права“ које виде само туђе, а за које Срби нису људи? Чујем да је крајем августа неко уклонио (!) бисту Милице Ракић са споменика убијеној деци на Ташмајдану. Зашто? Да се НАТО не увреди? Да нам опрости што нас је убијао?
ЗАШТО СРБИ ЋУТЕ?
Жандара Стевана Синђелића убише мучки на граници (!) са „репубљиком косовес“, коју је ова власт у Београду фактички признала а преостале Србе на окупираним територијама чак физички присиљавала да учествују у „изборима“ те „државе“. Кад сам се упитао зашто Срби ћуте и трпе, дочекала ме злурада оптужба.
„Угледали се на аутора, само им није ‘дато’ да се против србских душмана боре у срцу Империје, на интернету, измишљајући крупне речи и текбирећи ‘Русија екбер’“.
Ко заиста мисли да ја то овде радим… да парафразирам колегу Степског Сокола, молим да ме сматра за муџахедина и торња се са Сокола заувек. Таквом нема више шта да кажем јер не жели да ме чује (а камоли саслуша). Сва срећа па то није био случај са аутором наведеног коментара јер смо донекле успели да нађемо заједнички језик. Али, и када сам похвалио његов предлог борбе за слободу ненасилним, поштеним и моралним путем – преко бојкота – он је одмахнуо руком. То је стара идеја, вели, и закључује:
„Уосталом, све ће доћи на своје место кад се сибирска мечка пробуди и поослобађа сву своју браћу (и сестре), тако да нема потребе да се деранжирамо бојкотима и којекаквим индиј(ан)ским беспослицама.“
Али баш се о томе ради: не може нас да ослободи ни Бог ни Русија, ако ми сами то не желимо. Ако смо успешно преумљени у робове, слуге, послушнике и поданике, по жељама и шаблонима Империје и њеног квислиншког култа. Зашто је нешто од пре годину дана „старо“ и превазиђено? Да није власт у међувремену постала боља, а проблем мањи? Када је то време за пасивни, постепени и свакодневни отпор ако не већ данас? Негде мора да се почне. А ако смо већ у слободном паду, онда ћемо морати више да се трудимо да преокренемо путању што дуже будемо чекали да почнемо.
Још поразније је што многи за врхунац родољубља сматрају подлу теорију о „мудром чекању“ у неком фантомском запећку. То вам је она иста прича која жали што Срби нису остали у савезу са Хитлером, што нису некаквим (каквим?) уступцима умилостивили или придобили Запад деведесетих, што се не угледају на Бугаре или Хрвате (!), па мало клече како би живели (и клечали?) дуже.
НАВИЈАЧИ НЕ ДОБИЈАЈУ УТАКМИЦЕ
Они који су тако радили, постали су Бугари или Хрвати (или било која од новокомпонованих „нација“ Брозославије). И нешто не видим да им је ишта боље: имају исте или чак горе проблеме са привредом, наталитетом, дрогом, џихадистима, пропадањем села и криминалом у градовима као и Срби – иако је Србе Запад држао под блокадом, бомбардовао, окупирао, а њих „подржавао у реформама“. Нити Империја оставља Србима могућност забијања главе у песак: ево Дојче Веле заговара „превентивну“ интервенцију на Балкану како би се спречило да Зли Руси својим постојањем (преко Злих Срба који су неизлечиво зли) ремете бајковити ЕУропски сан…
Наде има у томе што се борци и „нојеви“ бар слажу да је идеолошко подаништво чисто зло. Проблем је што опортунистичко подаништво „нојева“ нити је могуће, нити може дати боље резултате – напротив, њиме се само убија воља за отпором и шире очај и безнађе, чиме тај патворени патриотизам у ствари игра улогу „корисног идиота“ за окупаторе.
Оне што чекају да им Руси донесу слободу подсетио бих да је један од разлога што Путин није „увео војску“ у бившу Украјину и заузео Кијев – што би за Русију био тривијалан задатак – управо то што он не жели да буде освајач или окупатор. Што неће да буде Атлантска империја само са другим предзнаком, него нешто суштински другачије. И што неће да жртвује руске животе за људе који слободу не желе. У Донбасу су показали да су спремни да се боре и гину за слободу – и Русија им је послала помоћ. У Харкову, Одеси и другим местима су – истина, после стравичних злочина кијевских нациста – заћутали и прихватили хунту. Зато су хунти и препуштени, бар засад.
И зато са нелагодом гледам на овај навијачки однос према сукобу у бившој Украјини као делимично и манифестацију неспремности или одсуства воље да се решавају сопствени проблеми и воде сопствене битке. Ко не може или неће да се бави спортом, осећа се боље тако што постане ватрени навијач победничке екипе. Али колико год уживали у успесима „својих“, сами навијачи никада нису добили утакмицу. А, када је утакмица која се игра питање живота и смрти, слободе или ропства, опстанка или нестанка…, онда више није време за навијање. Него за игру.
Јуче је колега Степски Соко (The Saker) указао на видео снимак сахранe једног бојовника хунте са питањем српским читаоцима: „Зар овај свештеник не звучи и не изгледа као типични усташа?“ Очас су се појавили многи „брижни тролови“ који су покушали да скрену причу са теме, али је Степски Соко неумољив: „Немам апсолутно ништа против Хрвата, али, ако подржавате Павелића и његове побеснеле геноцидне манијаке, за вас сам српски четник.“
Украјинска бандеровшчина и хрватско усташтво су сабласно слични. Није ни чудо: потичу из исте бечко-ватиканске кухиње. И бандеровци и усташе нашли су после 1945. уточиште на „демократском“ Западу, одакле су се вратили почетком деведесетих у своје свеже „неовисне“ псеудо-државе. И СР Хрватска и Украјинска ССР скупљане су с коца и конопца како би се направиле псеудоисторијске политичке творевине које би биле противтежа „реакционарном“ национализму Срба или Руса – с тим да је тај пројекат дерусификације углавном напуштен у СССР после Другог светског рата, док је у Југославији процес расрбљавања тек узимао маха.
СРПСКЕ ФАНТАЗИЈЕ У УКРАЈИНИ
Али да сад ово не пређе у дискусију о аналогијама и паралелама, рецимо да их има. И да су очигледне. Да и Туђманова у Загребу и Јацењук-Порошенко-Јарошева хунта у Кијеву имају исте спонзоре: Атлантску империју. Уз њену помоћ, Загреб је пре 19 година остварио Павелићев сан, што и данас слави као „домовински“ празник. У Кијеву признају да сањају исто.
Чак и Империја форсира паралелу: још у марту је некадашњи дописник Гардијана из БиХ поредио Владимира Путина са Слободаном Милошевићем. Крајем јуна је водећи лист америчких либерал-демократа =, идући корак даље и представљајући покрете Павелића и Бандере као наводно легитимни отпор „цивилизираних западних католика“ Хрвата и Украјинаца (!) злим источно-православним варварима Србима и Русима. Овакве клеветничке и геноцидно-расистичке пашквиле не само што „перу образ“ Туђману, Павелићу и Бандери већ и данашњим нацистима у служби Кијева, који у презентацији западних медија постају „фашистички браниоци слободе“.
Није онда никакво чудо што је Србима овај сукоб пречи и у сваком смислу ближи од других ратова широм света. Симпатије Срба за становнике Новорусије, народ у крајевима које под страховладом држе бандеровци, а поготово за Русију и Владимира Путина, сасвим су разумљиве. Проблем је када оне престану да буду симпатије и постану посредно проживљавање сопствене борбе за слободу, док се та борба међу самим Србима потпуно запоставља.
Док се ми бавимо фантазијама „ко ће кога“ у бившој Украјини, жалимо што Путин није увео војску или што новоруски тенкови још нису ушли у Кијев, Србије и Срба сваким даном све више нестаје. Ево само једног примера: на друштвеним мрежама гледам како се људи смеју „украјинском“ језику и његовим извитопереним именима и речима – на кусој латиници и „мачећем“ српском, неретко свим великим словима и без интерпункције. Па у чему је онда разлика између „укра“ и нас?
Није овде реч о давању добронамерних савета Русима да обрате пажњу на југословенска искуства. Они бар памте дуже од јуче и усуђујем се да кажем како су свеснији југословенске трагедије него ми сами. Ево пре неки дан је у Москви одржана конференција на којој су учесници испитивали паралеле између Југославије и Украјине. Путин помиње разарање Југославије у скоро сваком говору посвећеном украјинској ситуацији. Лавров такође. Чак је и Александар Захарченко, премијер Доњецке републике, навео комадање Југославије у контексту цикличне агресије Запада. Исток памти. Памтимо ли ми?
Памтимо ли своје хероје или ћутке прихватамо када их Запад и квислиншки култ одреда проглашавају за злочинце? Памтимо ли своје жртве или ћутке трпимо крештање „боркиња за људска права“ које виде само туђе, а за које Срби нису људи? Чујем да је крајем августа неко уклонио (!) бисту Милице Ракић са споменика убијеној деци на Ташмајдану. Зашто? Да се НАТО не увреди? Да нам опрости што нас је убијао?
ЗАШТО СРБИ ЋУТЕ?
Жандара Стевана Синђелића убише мучки на граници (!) са „репубљиком косовес“, коју је ова власт у Београду фактички признала а преостале Србе на окупираним територијама чак физички присиљавала да учествују у „изборима“ те „државе“. Кад сам се упитао зашто Срби ћуте и трпе, дочекала ме злурада оптужба.
„Угледали се на аутора, само им није ‘дато’ да се против србских душмана боре у срцу Империје, на интернету, измишљајући крупне речи и текбирећи ‘Русија екбер’“.
Ко заиста мисли да ја то овде радим… да парафразирам колегу Степског Сокола, молим да ме сматра за муџахедина и торња се са Сокола заувек. Таквом нема више шта да кажем јер не жели да ме чује (а камоли саслуша). Сва срећа па то није био случај са аутором наведеног коментара јер смо донекле успели да нађемо заједнички језик. Али, и када сам похвалио његов предлог борбе за слободу ненасилним, поштеним и моралним путем – преко бојкота – он је одмахнуо руком. То је стара идеја, вели, и закључује:
„Уосталом, све ће доћи на своје место кад се сибирска мечка пробуди и поослобађа сву своју браћу (и сестре), тако да нема потребе да се деранжирамо бојкотима и којекаквим индиј(ан)ским беспослицама.“
Али баш се о томе ради: не може нас да ослободи ни Бог ни Русија, ако ми сами то не желимо. Ако смо успешно преумљени у робове, слуге, послушнике и поданике, по жељама и шаблонима Империје и њеног квислиншког култа. Зашто је нешто од пре годину дана „старо“ и превазиђено? Да није власт у међувремену постала боља, а проблем мањи? Када је то време за пасивни, постепени и свакодневни отпор ако не већ данас? Негде мора да се почне. А ако смо већ у слободном паду, онда ћемо морати више да се трудимо да преокренемо путању што дуже будемо чекали да почнемо.
Још поразније је што многи за врхунац родољубља сматрају подлу теорију о „мудром чекању“ у неком фантомском запећку. То вам је она иста прича која жали што Срби нису остали у савезу са Хитлером, што нису некаквим (каквим?) уступцима умилостивили или придобили Запад деведесетих, што се не угледају на Бугаре или Хрвате (!), па мало клече како би живели (и клечали?) дуже.
НАВИЈАЧИ НЕ ДОБИЈАЈУ УТАКМИЦЕ
Они који су тако радили, постали су Бугари или Хрвати (или било која од новокомпонованих „нација“ Брозославије). И нешто не видим да им је ишта боље: имају исте или чак горе проблеме са привредом, наталитетом, дрогом, џихадистима, пропадањем села и криминалом у градовима као и Срби – иако је Србе Запад држао под блокадом, бомбардовао, окупирао, а њих „подржавао у реформама“. Нити Империја оставља Србима могућност забијања главе у песак: ево Дојче Веле заговара „превентивну“ интервенцију на Балкану како би се спречило да Зли Руси својим постојањем (преко Злих Срба који су неизлечиво зли) ремете бајковити ЕУропски сан…
Наде има у томе што се борци и „нојеви“ бар слажу да је идеолошко подаништво чисто зло. Проблем је што опортунистичко подаништво „нојева“ нити је могуће, нити може дати боље резултате – напротив, њиме се само убија воља за отпором и шире очај и безнађе, чиме тај патворени патриотизам у ствари игра улогу „корисног идиота“ за окупаторе.
Оне што чекају да им Руси донесу слободу подсетио бих да је један од разлога што Путин није „увео војску“ у бившу Украјину и заузео Кијев – што би за Русију био тривијалан задатак – управо то што он не жели да буде освајач или окупатор. Што неће да буде Атлантска империја само са другим предзнаком, него нешто суштински другачије. И што неће да жртвује руске животе за људе који слободу не желе. У Донбасу су показали да су спремни да се боре и гину за слободу – и Русија им је послала помоћ. У Харкову, Одеси и другим местима су – истина, после стравичних злочина кијевских нациста – заћутали и прихватили хунту. Зато су хунти и препуштени, бар засад.
И зато са нелагодом гледам на овај навијачки однос према сукобу у бившој Украјини као делимично и манифестацију неспремности или одсуства воље да се решавају сопствени проблеми и воде сопствене битке. Ко не може или неће да се бави спортом, осећа се боље тако што постане ватрени навијач победничке екипе. Али колико год уживали у успесима „својих“, сами навијачи никада нису добили утакмицу. А, када је утакмица која се игра питање живота и смрти, слободе или ропства, опстанка или нестанка…, онда више није време за навијање. Него за игру.
Нема коментара:
Постави коментар