Како је јужна српска покрајина постала инспирација свим сепаратистима света, иако су нас уверавали да ће остати 'изузетак'
Петнаест година после бомбардовања Југославије и шест година од отцепљења Косова, ни камен на камену није остао од западне тврдње да је косовски случај „јединствен” и да сепаратисти широм света неће моћи да га користе као преседан.
Нико тезу о косовској уникатности није заступао с више ентузијазма и домишљатости од Вашингтона и Брисела. А онда је прекрајање граница сасвим ненадано стигло и на врата Даунинг стрита 10.
Без обзира на то како ће Шкоти гласати на референдуму о независности у четвртак, јасно је да су приче о случају sui generis биле замајавање Срба и међународне јавности. То је од почетка било јасно европским државама које имају сличне проблеме и које су, упркос свим притисцима, остале упорне у намери да не признају независност Косова, знајући да ће косовски преседан бити инспирација многим сепаратистичким покретима. Реч је о Грчкој, Румунији, Кипру, Шпанији и Словачкој.
На тај проблем упозорио је јуче и британски спољнополитички аналитичар Џејмс Кер-Линдзи, рекавши да референдум Шкотске изазива нјавећу забринутост због могућег утицаја на Балкан. „Несумњиво је да би могао да има утицаја на Босну, Македонију, Србију и Косово. Сигурно да постоји страх да би могао да води обнављању регионалних тензија", рекао је британски стручњак за Балкан у изјави Танјугу, наглашавајући да ће се онда и друге заједнице и територије у Европи питати зашто њима није дозвољено то исто што и Шкотској.
И заиста, поставља се питање шта би после референдума у Шкотској Брисел могао да одговори председнику Републике Српске Милораду Додику када буде давао изјаве, које их нарочито нервирају, о тежњи РС да организује референдум и издвоји се из БиХ.
Занимљиво је да је расположење Шкота шокирало је Британце који су својевремено, као колонијална сила, многе границе света повукли лењиром. Изненађење британског премијера Дејвида Камерона било је тим веће што је рачунао да ће кратак рок за припрему референдума затећи Шкоте неспремне, односно нерасположене за независност. Прво им је запретио да неће моћи са собом да „понесу” фунту, а онда је почео да им нуди и оно што никад нису тражили: огроман степен аутономије, максималну контролу расхода, фискалну аутономију, контролу убирања пореза и социјалних издвајања.
Нудећи све и свашта, Камерон је заиграо и на емоције, рекавши у Единбургу да би му се „срце сломило” уколико би Шкоти направили „скок у непознато”.
За Шкоте ћемо још видети, али његове речи изазвале су злураде коментаре у многим земљама, не само у оним које су запамтиле британску улогу у (раз)градњи државних заједница. У настојању да задрже своју јужну покрајину, па макар и о танком концу, Срби су за Косово предлагали модел „више од аутономије, мање од независности” (отприлике оно што Камерон сада нуди Шкотима), разрађивали су моделе Јужног Тирола и Оландских острва. Влада Војислава Коштунице и Млађана Динкића била је спремна да Косову понуди чланство у Светској банци и ММФ-у у замену за останак у државној заједници, али због несагласности у власти те 2006. године, предлог је одбачен.
Нико од посредника у бечким преговорима о Косову није се озбиљно бавио ниједним од ових предлога. Бившиспецијални изасланикгенералног секретара УН Марти Ахтисари чак је, пре формалног почетка преговора, тражио састанак у четири ока с Коштуницом, до кога није дошло, али је у проширеном саставу ипак саопштио шта ће бити исход преговора који још нису ни почели.
Сви најважнији функционери САД и одлазећи британски премијер Тони Блер су, још од бомбардовања НАТО-а (у коме је погинуло око 3.000 људи, а 250.000 Срба протерано из јужне покрајине), готово свакодневно изјављивали да је Косово јединствен случај и да неће бити преседан. Није озбиљно схватано ни упозорење руског председника Владимира Путина да Косово као „страховит преседан може да изазове читав ланац непредвидивих последица”.
А онда су покренута жаришта у Авганистану, Сирији, Ираку, Либији, Јужној Осетији, све до најсвежијих на Криму и у источној Украјини. И показало се да нема те светске силе којој ће се веровати на реч да ће оно што је било дозвољено њима бити забрањено другима.
И у свим тим сукобима не једанпут је помињано Косово, у директној или обрнуто пропорционалној вези.
Косовски преседан и једнострано проглашење независности Косова (коју су дан по проглашењу, 18. фебруара 2008, признале САД, Велика Британија, Француска и Турска) искористила је и Русија, признавши, само пет месеци касније, Јужну Осетију и Абхазију, које су се отцепиле од Грузије. Руску подршку добило је и Придњестровље. А после Крима, све је већ постало много озбиљније. После Мајдана у Кијеву и онога што су учинили проруски побуњеници у источној Украјини, по свему судећи, ова земља више никада неће бити иста. Као што ће и Британци, без обзира на то да ли ће референдум за отцепљење Шкотске успети или не, од четвртка с извесном дозом нелагоде своју државу звати Уједињено Краљевство.
Онима који су свесни да британски инструктори у Каталонији обучавају припаднике који траже отцепљење од Шпаније и да су то они исти који су обучавали припаднике ОВК на Косову и Метохији – биће још неугодније. Јер су, заједно са својим америчким пријатељима и савезницима, утицали на то да свет постане место у коме не важе иста правила за све.
Петнаест година после бомбардовања Југославије и шест година од отцепљења Косова, ни камен на камену није остао од западне тврдње да је косовски случај „јединствен” и да сепаратисти широм света неће моћи да га користе као преседан.
Нико тезу о косовској уникатности није заступао с више ентузијазма и домишљатости од Вашингтона и Брисела. А онда је прекрајање граница сасвим ненадано стигло и на врата Даунинг стрита 10.
Без обзира на то како ће Шкоти гласати на референдуму о независности у четвртак, јасно је да су приче о случају sui generis биле замајавање Срба и међународне јавности. То је од почетка било јасно европским државама које имају сличне проблеме и које су, упркос свим притисцима, остале упорне у намери да не признају независност Косова, знајући да ће косовски преседан бити инспирација многим сепаратистичким покретима. Реч је о Грчкој, Румунији, Кипру, Шпанији и Словачкој.
На тај проблем упозорио је јуче и британски спољнополитички аналитичар Џејмс Кер-Линдзи, рекавши да референдум Шкотске изазива нјавећу забринутост због могућег утицаја на Балкан. „Несумњиво је да би могао да има утицаја на Босну, Македонију, Србију и Косово. Сигурно да постоји страх да би могао да води обнављању регионалних тензија", рекао је британски стручњак за Балкан у изјави Танјугу, наглашавајући да ће се онда и друге заједнице и територије у Европи питати зашто њима није дозвољено то исто што и Шкотској.
И заиста, поставља се питање шта би после референдума у Шкотској Брисел могао да одговори председнику Републике Српске Милораду Додику када буде давао изјаве, које их нарочито нервирају, о тежњи РС да организује референдум и издвоји се из БиХ.
Занимљиво је да је расположење Шкота шокирало је Британце који су својевремено, као колонијална сила, многе границе света повукли лењиром. Изненађење британског премијера Дејвида Камерона било је тим веће што је рачунао да ће кратак рок за припрему референдума затећи Шкоте неспремне, односно нерасположене за независност. Прво им је запретио да неће моћи са собом да „понесу” фунту, а онда је почео да им нуди и оно што никад нису тражили: огроман степен аутономије, максималну контролу расхода, фискалну аутономију, контролу убирања пореза и социјалних издвајања.
Нудећи све и свашта, Камерон је заиграо и на емоције, рекавши у Единбургу да би му се „срце сломило” уколико би Шкоти направили „скок у непознато”.
За Шкоте ћемо још видети, али његове речи изазвале су злураде коментаре у многим земљама, не само у оним које су запамтиле британску улогу у (раз)градњи државних заједница. У настојању да задрже своју јужну покрајину, па макар и о танком концу, Срби су за Косово предлагали модел „више од аутономије, мање од независности” (отприлике оно што Камерон сада нуди Шкотима), разрађивали су моделе Јужног Тирола и Оландских острва. Влада Војислава Коштунице и Млађана Динкића била је спремна да Косову понуди чланство у Светској банци и ММФ-у у замену за останак у државној заједници, али због несагласности у власти те 2006. године, предлог је одбачен.
Нико од посредника у бечким преговорима о Косову није се озбиљно бавио ниједним од ових предлога. Бившиспецијални изасланикгенералног секретара УН Марти Ахтисари чак је, пре формалног почетка преговора, тражио састанак у четири ока с Коштуницом, до кога није дошло, али је у проширеном саставу ипак саопштио шта ће бити исход преговора који још нису ни почели.
Сви најважнији функционери САД и одлазећи британски премијер Тони Блер су, још од бомбардовања НАТО-а (у коме је погинуло око 3.000 људи, а 250.000 Срба протерано из јужне покрајине), готово свакодневно изјављивали да је Косово јединствен случај и да неће бити преседан. Није озбиљно схватано ни упозорење руског председника Владимира Путина да Косово као „страховит преседан може да изазове читав ланац непредвидивих последица”.
А онда су покренута жаришта у Авганистану, Сирији, Ираку, Либији, Јужној Осетији, све до најсвежијих на Криму и у источној Украјини. И показало се да нема те светске силе којој ће се веровати на реч да ће оно што је било дозвољено њима бити забрањено другима.
И у свим тим сукобима не једанпут је помињано Косово, у директној или обрнуто пропорционалној вези.
Косовски преседан и једнострано проглашење независности Косова (коју су дан по проглашењу, 18. фебруара 2008, признале САД, Велика Британија, Француска и Турска) искористила је и Русија, признавши, само пет месеци касније, Јужну Осетију и Абхазију, које су се отцепиле од Грузије. Руску подршку добило је и Придњестровље. А после Крима, све је већ постало много озбиљније. После Мајдана у Кијеву и онога што су учинили проруски побуњеници у источној Украјини, по свему судећи, ова земља више никада неће бити иста. Као што ће и Британци, без обзира на то да ли ће референдум за отцепљење Шкотске успети или не, од четвртка с извесном дозом нелагоде своју државу звати Уједињено Краљевство.
Онима који су свесни да британски инструктори у Каталонији обучавају припаднике који траже отцепљење од Шпаније и да су то они исти који су обучавали припаднике ОВК на Косову и Метохији – биће још неугодније. Јер су, заједно са својим америчким пријатељима и савезницима, утицали на то да свет постане место у коме не важе иста правила за све.
Нема коментара:
Постави коментар