Два лица Србије

После 12 година реформи ми смо једна деморалисана и осиромашена земља

Србија, земља у којој је држава одувек имала неограничену моћ, сада се нашла практично без државе. У парламенту нас уважени народни представници упозоравају да би на некој следећој фудбалској утакмици могло бити „много крви”. Је ли ми то плаћамо уважене народне посланике да на спортским приредбама не би било „много крви и паравојних хулиганских група”, или их плаћамо да академски индиректно констатују да се закони у овој земљи не поштују, да је правосуђе немоћно, да је Уставни суд вредан сажаљења, да они који су овако „правно перфектном” реформом правосуђа нанели свима нама милионску штету, а нико да их због те работе позове на одговорност?

Радници месецима не примају плате, па блокирају пруге и путеве, све резултат демократских реформи у последњих 12 година, реформи које су Србију оставиле и без државе и без привреде. Социјалне последице су катастрофалне, већи део становништва живи на ивици сиромаштва, људи све више губе наду, припадници образоване средње класе више не знају како да преживе. Криза је дубоко захватила све слојеве друштва у Србији, владу и њену политику, морал, спорт и културу, политички систем у целини.

После 12 година реформи ми смо једна деморалисана и осиромашена земља у којој лопови који су је опљачкали још уживају и слободу и уважавање. А понеки се на мала врата враћају и у систем власти.

Српским друштвом завладала је апатија, медији су мање више таблоидизовани, школство је на ивици пропасти, омладина је незаинтересована за политику и ако се овај тренд настави Србија ће се сврстати у ред земаља „четвртог света”. Владајуће странке, у жељи за што већим рејтингом, примају у своје редове демоне прошлости, политичаре-превртаче, „птице грабљивице”. То је стари историјски хендикеп Србије, тако је краљ Александар после 1918. примио у редове краљевске војске многе официре бивше аустроугарске војске и сви су редом 1941. године издали Југославију.

Увек када се у Србији мења држава, када на овај или онај начин треба да буде успостављена, из политичког подземља се, управо попут птица грабљивица, уздижу демони прошлости, поборници чистог етатизма, наклоњени деспотизму и тоталној бирократији. Они тврде да је њихов модел једини који су грађани Србије одувек желели и разумели.

Политика која је за себе тврдила да је отелотворење демократије изазвала је у међувремену и велико непријатељство према тој истој демократији. Јер, 12 протеклих година били су катастрофалан експеримент у животу Србије, сецирање наших живота „на живо”, стотине опљачканих предузећа и стотине покрадених милиона евра, радници избачени на улице. И још нико од крупних риба за то није правоснажно осуђен?

Наравно, могу овде да наведем и друге тенденције и идеје које данас постоје у Србији, али да будем искрен, грађани Србије не препознају идеју која би могла сада да их масовно и привуче. Јер, прави проблем лежи у нечем другом: стручњаци за односе с јавношћу и агенти агитпропа не могу данас у Србији да наметну националну идеју која би ујединила све грађане Србије, од Војводине до Санџака.

Национални идентитет, патриотизам и култура производ су историјског развоја на чије формирање утичу различите струје, како спољашње тако и унутрашње. Клептократски режими нису били у стању да окупе народ и управљају земљом, у међувремену су потрошили и српску историју. Патриотизам је добио пежоративан третман, национални идентитет се утопио на путу ка ЕУ.

Дакле, постоје ли данас у Србији уопште снаге које су у стању да креирају нов и здрав политички систем? Има ли таквих људи у бази, у провинцији, у предузећима, на факултетима, међу интелигенцијом? Одговор на ово питање могу да дају само способни кадрови којих има, али који су остали без „горива”, без мотивације, без наде, без рационалних и јасних програма. Јер, сведоци су, као и сви ми, метеорског напретка искључиво страначких кадрова. Истински демократски политички систем мора да се ослања на бројне друштвене, културне, политичке, па и опозиционе институције, на моћне синдикате, политичке партије...

Само такви фактори дају легитимитет једном систему, ма колико га критиковали. Потребна је и доза политичке културе, грађанин треба да верује систему, да они који бирају и они који су изабрани деле исто мишљење, да се залажу за иста начела и исте идеале. А не да политичари једно причају и обећавају пре избора, а после на све то забораве и заступају потпуно другачије ставове.

Можда је све ово помало идеализовано дефинисање одредница политичког система, али је теоретски свакако исправно и указује на дубину српске кризе. Историја се у Србији стално понавља, ова земља на својим плећима стално носи исти, стари терет, иако он поприма нове облике. Уништава нас исцрпљеност, немоћ да се одупремо унутрашњим слабостима. Реформска држава претворила се у паразита, зависимо од стране помоћи. Признали смо да смо поражени и срушили смо се под сопственом тежином. Као да смо промашили век.