Србији нема будућности без Руске Федерације

ПРВИ КАНАЛ РУСКЕ ДРЖАВНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ НА ПРИМЕРУ СРБИЈЕ ПОКАЗАО - ШТА БИ ЧЕКАЛО УКРАЈИНУ ДА НИЈЕ ОДУСТАЛА ОД ЕУ

ЗЕЈНАЛОВА, водитељ програма Васкресное времја: Украјини је нуђена - у замену за обећање уласка уевропску породицу - позиција сиромашног рођака кога ће учити памети. У Европи већ постоји пример такве родбинске везе: Србија

БАРАНОВ: Украјина, која тек била направила корак према ЕУ, жали се на Румунију која је чланица ЕУ већ 7 година и на проевропску Србију да њихови пирати на Дунаву пљачкају њене бродове

САВИЋ: За протеклих десет година у Србију је, по разним основама, ушло 117 милијарди евра од којих је 113 било потрошено на увоз. О каквом развоју сопствене производње може да се говори?

БУЛАТОВИЋ: Ми смо као у сну купуовали туђу робу на кредит од придошлих банака по 30 одсто камате незамисливих за Европу и до дан данас не можемо да се пробудимо и уверимо да су наши снови били кошмар

БАРАНОВ: За разлику од Украјине, која се при првом апсурдном захтеву Европске уније – везану за судбину Јулије Тимошенко – заинатила, српско руководство наставља покорно да извршава све ултиматуме Брисела

БАРАНОВ: Погоршавање економске ситуације у Србији је било праћено и сменом власти, али је курс остао исти. Он је започет изручењима властитих грађана Хашком трибуналу и путем у Европу који је Србију довео до фактичког губитка суверенитета и коначног губитка Косова

НИКОЛИЋ: Нисам оптимиста што се тиче рока уласка у Европску унију. Мислим да се он неће десити ни за двоцифрен број година. Али, за нас то не мора бити лоше. За то време потребно је да уредимо земљу. Имаћемо могућност да видимо како се развија светска криза и како ће се она одразити на Европску унију

         ПРВИ канал руске државне телевизије – који је протеклих година емитовао серију информативно-коментаторских прилога и репортажа са Балкана, Србије и Косова и Метохије – у најновијем је настојао да одгонетне шта је разлог незадрживог српског срљања према Европској унији по сваку цену, укључујући и губитак дела националне територије.  

         Прилог је емитован у централном дневнику Првог канала - Васкресное времја - 24. новембра 2013. Године. Факти га преносе у целини:

         Ропски споразуми Београда и Брисела терају дојучерашње сељаке да се сами сналазе

         ИРАДА ЗЕЈНАЛОВА, водитељ програма Васкресное времја:

         Испоставља се, ево, да Европска унија инсистира: Украјина мора да се отргне од Европе за свој рачун. У замену за обећање уласка уевропску породицу предлаже јој се позиција сиромашног рођака кога ће учити памети.

         У Европи већ постоји пример такве родбинске везе: Србија.

         Србија је 2008. године непромишљено поверовала европским емисарима, потписала ропски споразум и поштено почела да га извршава.

         Али, испоставило се да је љубав скупља: Србији су дали кредите, али за куповину европске робе и других европских производа. Због тога су дојучерашњи сељаци подигли заставу Веселог Роџера. Покушавајући да се прехране, нови Европејци јуришају на старе барже са пшеницом и дизел-горивом и пљачкају украјинске бродове.

         Мој колега Јевгениј БАРАНОВ отпутовао је на обале Дунава које већ зову опасним пиратским правцем - исто као у Сомалији.

         На шпици пише: Још ћете да видите

         БАРАНОВ: Постоје различите представе шта је у суштини "Источно партнерство". Представе су практичне и политичке природе. У пракси се то партнерство најочигледније испољава на Дунаву.

         Прва практична примена "Источног партнерства" управо се огледа у недавној жалби Украјине да њене бродове, који плове Дунавом, све чешће нападају српски и румунски пирати.

         БАРАНОВ: Чамац српске речне полиције креће у патролирање. У последње време су учестали напади на речне конвоје који плове Дунавом. Украјинско речно бродарство на свом званичном сајту тврди да њихови капетани тврде да локално становништво - без икаквог страха, често и усред белог дана - пљачка његове барже. Напади се наводно догађају на српском току реке, али и на територији Европске уније – то јест на територији Румуније.

         Развлаче све: почев од обичне робе па све до бродских поклопаца, каблова и ланаца за сидра. Ипак, према тврдњи српских полицајаца, најкурентнија роба је дизел гориво из бродских резервоара. 

         „У овакве старе бродове стане од 6 до 10 тона. Међу онима које смо успевали да ухватимо, било је и таквих у које су сипали и до 30 тона” - каже Срђан Ераковић командир одељења речне полиције Србије. 

         БАРАНОВ: Прича о пиратству на Дунаву има симболички значај. У суштини, У Аустрији или Немачкој, чије обале такође запљускују дунавски таласи, нико никада за ништа слично није чуо. Али, када кренете низводно Дунавом, животни стандард је све нижи и све сте ближе реалности. И ето, Украјина, само што је пошла путем усвајања оригиналних европских вредности, већ се жали на Румунију - која је пре 7 година прешла пут европских интеграција и била примљена у Европску унију - и на Србију, која је на путу према јединственој Европи прешла дужи пут од Украјине. 

         „Земље као што су Украјина, Румунија, Бугарска и Србија, убрајам у четврти круг европских интеграција. Њих повезује то што се питање о њиховој блискости са Европском унијом често решава полазећи од политичке довитљивости која је мало повезана са бригом о њиховој економској будућности. Зато су све оне, у овој или оној мери, осуђене да буду извор јефтине радне снаге и полигон за реализацију онога што у Европској унији просто не може да буде” - указује Љубодраг Савић професор индустријске економије на Економском факултету Београдског универзитета. 

         БАРАНОВ: Према речима професора Савића, десетогодишње искуство зближавања Србије са Европском унијом може бити од користи новим претендентима на чланство у ЕУ.

         Али, машта о златној киши – због које земља само треба да отвори границе – неминовно  ће се завршити хладним тушем. 

         „Ево вам очигледан пример: за протеклих десет година у Србију је, по разним основама, ушло 117 милијарди евра од којих је 113 било потрошено на увоз. То је невероватно! О чему ту има још да се прича?! О каквом развоју сопствене производње може да се говори?” -  каже Љубодраг Савић. 

         БАРАНОВ: Прича о пропасти српске производње очигледан је пример шта би се десило са индустријским Истоком Украјине да је Кијев потписао споразум о асоцијацији са Европском унијом под ропским условима. У Србији је број запослених у производњи за две последње деценије смањен четири пута, а током протекле три године – и то у земљи која има само седам милиона становника - без посла је остало 300.000 људи. Штета од тоталне приватизације свега и свачега, а она је била један од услова за зближавање са Европом, у годинама српских европских интеграција износи 100 милијарди евра.

         БАРАНОВ: Момир Булатовић, бивши премијер Југославије за време НАТО агресије 1999. године, уверен је да ни санкције ни бомбе нису земљи нанеле толику штету као безглава тежња да се уђе у Европску унију. 

         „Када смо почели да се заносимо евроилузијама, те фабрике су још увек радиле. Али, маштали смо о нечем сасвим другом: сањали смо Париз и Лондон, огромна тржишта и туђе банке. Били смо отворени за инвестиције и оне су дошле. Половина у банкарски сектор, а део у трговину и комуникације. Само је 18 одсто тих милијарди било намењено производњи. И, фабрике су стале. А ми смо као у сну наставили да купујемо туђу робу на кредит од придошлих банака по 30 одсто камате незамисливих за Европу и до дан данас не можемо да се пробудимо и уверимо да су наши снови били кошмар” - истиче професор економије и премијер Југославије (1998 - 2000) Момир Булатовић. 

         БАРАНОВ: Када је од нас сазнао да су недавно украјинске власти почеле да говоре да је неопходно и обрадиво земљиште брзо претворити у робу, Миладин Шеварлић - председник српског Друштва аграрних економиста - само се горко насмешио. Јер, у том случају, будућност украјинског села биће унапред одређена.

         На инсистирање Европске уније, Србија је преузела обавезу да кроз три године дозволи странцима слободну куповину своје земље под истим условима као и својим грађанима.

         Слепо следећи инструкције европских чиновника, земља се претвара у колонију.

         Неће продавати само приватне парцеле, већ и државно пољопривредно земљиште. При том, Србија као што није имала, неће ни имати приступ европским фондовима. Државне субвенције по хектару су 80 евра, а у Европској унији од 300 до 800. А камате на кредите за српског сељака су три пута више.

         У Србији је зато, за протеклих 10 година, пропало 150.000 пољопривредних домаћинстава, а 450.000 сељака остало је без средстава за живот. 

         „Све се своди на то да наши сељаци могу постати робови на властитој земљи чија је судбина да буде подељена на латифундије. У прво време, та земља ће бити својина наших домаћих тајкуна који  је од сељака покуповали за ситне паре - од 15 до 150 евра за хектар. Већ сада је цена земљишта скочила на 10-15 хиљада евра. Замислите каква пљачка! Али, нико нема намеру да улаже у ту земљу, сада сви чекају закон о продаји земље странцима” - каже професор пољопривредног факултета Београдског Универзитета Миладин Шеварлић. 

         БАРАНОВ: За разлику од Украјине, која се при првом апсурдном захтеву Европске уније – везану за судбину Јулије Тимошенко – заинатила, српско руководство наставља покорно да извршава све ултиматуме Брисела.

         Погоршавање економске ситуације овде је праћено и сменом власти, али је курс остао исти. Он је започет изручењима властитих грађана Хашком трибуналу и путем у Европу који је Србију довео до фактичког губитка суверенитета и коначног губитка Косова.

         БАРАНОВ: Поставља се питање шта је на крају тог пута? 

         „Нисам оптимиста што се тиче рока уласка у Европску унију. Мислим да се он неће десити ни за двоцифрен број година. Али, за нас то не мора бити лоше. За то време потребно је да уредимо земљу. Имаћемо могућност да видимо како се развија светска криза и како ће се она одразити на Европску унију. Али, ако вас интересује моје мишљење шта даље, мислим да Србија нема будућности без Руске Федерације” - рекао је председник Србије Томислав Николић. 

         БАРАНОВ: Данас се полицијска патрола вратила без улова. Није открила пирате. Српска полиција негира све оптужбе за пасивност и одсуство жеље да истражи случаје напада на бродове који плове Дунавом, ма чији да су. Прво, зато што је тешко било кога ухватити, ако на десетине километара реке долази само један чамац, а друго, зато што није могуће ухватити нападаче, ако никаквих напада није било. 

         „Знамо да у већини случајева долази до дила између капетана бродова и оних које ви називате пиратима. На жалост, тешко је доказати такав дил. Када је реч о терету или гориву, онда је њихов нестанак, по правилу, последица незаконите продаје, а не крађе. Мањак било чега се утврђује тек на коначном одредишту. И када добијемо информацију да је терет нестао, све украдено је већ продато на црном тржишту по двоструко већим ценама, од оних које су плаћене на реци” - каже начелник одељења полиције у Смедереву Миливоје Нинчић. 

         БАРАНОВ: Тако, овде на Дунаву, изгледа право "Источно партнерство", које је лишено сваке геополитике, идеологије и илузија.

         Људи, остављени без средстава за живот, сами граде своје међународне односе, користећи оно што не могу ни да им одузму, ни да им откупе. У конкретном случају то је - Дунав! 

         (На емисији радили: Јевгениј Баранов, Виктор Швагерус, Александар Гусјев и Горан Шимпрага Васкресное времја)