Mali je “Fijat“ za sve naše muke

Grad na Lepenici, između decenijskog sna o uspehu i teške socijalno-ekonomske realnosti. Kako je i zašto, preko noći, u kakvoj-takvoj proizvodnji zauvek nestalo 40.000 radnih mesta

Iz „doline gladi“, kako su grad na Lepenici nazivali devedesetih godina, poleteće feniks koji će Šumadiji obezbediti socijalno i ekonomsko blagostanje, a pokrenuće i čitavu srpsku industriju. Samo da krene „Zastavi“ - najpre sa proizvodnjom „punta“, 2004, a pet godina kasnije i najavljenom kooperacijom sa torinskim „Fijatom“ - pa ćemo ponovo jesti iz zlatnih kašika... Tako je bilo, a kada se slegao oblak obećanja i podvukla „crta“, sadašnjost je još drastičnija i teža za apsolutnu većinu Kragujevčana.

Samo italijanski gigant ima realni osnov za radovanje, a oko 4.000 radnika u novoj Fabrici automobila privilegiju da redovno prima zarade u rasponu od 40.000 do 70.000 dinara. Pri tome, proces proizvodnje i zapošljavanja gotovo je zaokružen, pa broj angažovanih - u odnosu na oko 180.000 stanovnika, među kojima je više od 22.000 nezaposlenih - ispada tek simbloličan.

Jer, pre nešto više od decenije, u proizvodnji je bilo angažovano više od 40.000 radnika, mada se stručnjaci slažu kako je to bio više privid, nego realan posao. Jednostavno, održavala se proizvodnja za domaće tržište i plaćao socijalni mir, a onda je usledilo otrežnjenje u vidu masovnog otpuštanja - pre svega u Grupi „Zastava vozila“: uz skromniji socijalni program i obećanje da će, posle prekvalifikacije, ponovo biti angažovani, „kada sve krene“... Preko noći, samo sa spiska zaposlenih u Fabrici automobila nestalo je oko 10.000 radnika, a slično je i u drugim „Zastavinim“ preduzećima. Od 2004, do danas - na sličan način - bez radnog mesta ostalo je još 17.000 ljudi. Obećanja političara budila su, ispostavilo se, lažnu nadu i samo su čelnici „Fijata“ bili precizni, potencirajući da ih ugovor obavezuje da zaposle samo 2.443 radnika!

KOLAPS ZBOG “SITNINE“

UZ najavljeni posao stoleća sa „Fijatom“, stizala su i obećanja o angažovanju oko 80 firmi širom Srbije, koje su proizvodile za „Zastavu“ i u pratećoj industriji zapošljavaju gotovo 100.000 radnika. Iako su ih stručnjaci iz Italije sve posetili i za više od 20 njih procenili da imaju 75 odsto predispozicija za rad sa „Fijatom“, nije se našao novac za nabavku savremenijih mašina koje su, kada se sve sabere, koštale simboličnih stotinak hiljada evra. Istovremeno, grube procene ukazuju da je kompanija „Fijat automobili Srbija“ državu koštala oko tri milijarde evra...

- Kad proizvodnja krene punim kapacitetom, verujemo da ćemo zaposliti i nekoliko stotina ljudi više. Istovremeno, kod kooperantskih firmi iz inostranstva posao može da očekuje nešto više od hiljadu radnika - rekli su svojevremeno, u intervjuima za „Novosti“, De Filipis i Antaonio Ćesara, čelnici ove kompanije u prethodne četiri godine.

Njihove najave, međutim, prolazile su nezapaženo u odnosu na više puta ponovljena obećanja Nebojše Zdravkovića, zamenika gradonačelnika Kragujevca, zaduženog za lokalnu putnu infrastruktu - neophodnu kao bi „Fijat“ nesmetano izvozio.

- Kad započne proizvodnja, posao će dobiti najmanje 8.000, a najverovatnije i svih 10.000 radnika - tvrdio je pomenuti lokalni funkcioner...

Ispostavilo se, međutim, da i danas svi još čekaju. Oko 35.000 penzionera - penzije, a većina ostalih Kragujevčana neku vrstu socijalnih davanja koja kasne mesecima - baš kako i naknade porodiljama, najboljim đacima, studentima... Slična situacija je i sa platama u javnim i javno-komunalnim preduzećima, gde je alarmantnu količinu prekobrojnih najlakše objasniti apsurdom da je mnogima stranačka pripadnost obezbedila radno mesto, ali ne i stolicu. Jednostavno, „državne jasle“ toliko su prebukirane da više nema gde ni da se sedne!


OČAJ JEDNOG RADOMIRA

- VERUJEM da moj primer najbolje pokazuje kako su radnici otpuštani stihijski i kakve su im sve nepravde pričinjene - kaže Radomir Stevanović (66), penzioner „Zastavine“ Kovačnice. - Meni su iznenada saopštili da moram na Biro rada i da ću, tokom naredne dve godine, dobijati neku nadoknadu, sve do penzije, do koje mi je bilo ostalo još samo pet meseci. Zbog obećanja da će nam zaposliti decu, prihvatio sam tu nadoknadu od 13.000 dinara, umesto penzije od oko 27.000, ali se sve izjalovilo. Na kraju, sud presudi da vraćam pare sa Biroa, iako nisam primao penziju... Inače, supruga i ja imamo 75 godina staža u „Zastavi“, a dočekali smo da i bukvalno budemo izbačeni sa posla...