Srbi su 1914. bili samo – Evropljani

„Come on! Zar ne vidite šta se sprema“ – to bi istoričar Kristofer Klark pitao moćnike iz 1914. Profesor Kembridža je nedavno oživeo debate knjigom „Mesečari“ u kojoj iznosi zanimljiva tumačenja o početku rata.

DW: Profesore Klark, skoro sto godina traju debate o uticaju atentata Gavrila Principa na autrougarskog prestolonaslednika na početak Prvog svetskog rata. Vi ste često Principa označavali kao „teroristu“, a onda ste u nemačkom izdanju knjige „Mesečari: Kako je Evropa krenula u Prvi svetski rat“ Tu reč zamenili rečju „atentator“. Zašto?

Kristofer Klark: Neko ko je za jedne terorista uvek je za neke druge borac za slobodu i obratno. To u potpunosti zavisi od perspektive. Čini mi se da čitava ta debata nema naučnu pozadinu, to je pre rasprava o patriotski, jugoslovenskim idejama Gavrila Principa. Problem sa izrazom „terorizam“ je u tome što danas pod tim pod pojmom podrazumevamo napade na lake mete – žene, decu, tržne centre, restorane sa hamburgerima… cilj tih napada je sejanje straha među širokom populacijom. Princip i njegove kolege nisu želeli da ubijaju nedužne ljude i šire strah među stanovništvom. Istina, oni su želeli da stvore klimu straha u bečkoj političkoj eliti, ali nisu bili teroristi u današnjem pežorativnom značenju reči. Zato treba tražiti nijanse u izražavanju.

U Srbiji ste kritikovani jer ste atentat označili kao jedan od razloga, a ne samo kao opravdanje za rat. U tamošnjim udžbenicima piše da bi rata svakako bilo, samo nekom drugom prilikom.

Često ćete čuti da je atentat iz Sarajeva samo izgovor ili, kako mi u engleskom kažemo – pretext. Moje mišljenje je drugačije, ne mislim da je taj događaj samo izgovor. Tokom kriza pre 28. juna 1914. u diskusijama u Beču golubovi uvek pobeđuju sokolove, a tih sokolova i te kako ima – recimo, načelnik Generalštaba Konrad fon Hecendorf zaziva rat svakom prilikom. Ali politička hemija u Beču značajno se promenila tek nakon sarajevskog atentata. Najmoćniji zagovornik mira je upravo Franc Ferdinand, a on više ne može da govori jer je mrtav. Mislim da je ubistvo imalo duboke i dramatične posledice po austrijsku elitu. Car je bio veoma star i znalo se da će Ferdinand uskoro naslediti presto. Iako prestolonaslednik nije bio omiljen, on je predstavljao budućnost monarhije, koja u tom trenutku ima sijaset problema. Austrijska štampa nije nimalo preterala kada je izvestila da Principovi meci nisu samo ubili muža i ženu, nego potresli i habzburšku državnu ideju. Atentator je pogodio u centar. I zato mislim da to ubistvo nije samo izgovor nego i razlog za rat.

U knjizi opisujete 37 dana između atentata i rata. Nije moguće da je ceo svet krenuo u najveće krvoproliće u istoriji samo zbog jednog čoveka, Gavrila Principa?

U pravu ste, zapravo je Sarajevo veoma brzo zaboravljeno. Mesec dana kasnije jedan američki diplomata iz Brisela javlja pismom Vašingtonu da je "pre samo nekoliko dana Srbija bila u glavnoj ulozi", ali da je sada "nestala negde iza scene". To je zgodna pozorišna metafora. Atentat jeste pokrenuo krizu – ne mogu da zamislim da Austrougarska objavljuje rat Srbiji u nekom drugom scenariju – ali onda u igru uskaču razni drugi razlozi. Polovinom jula britanski ministar spoljnih poslova Edvard Grej jasno kaže – nećemo valjda u rat za srpski račun! Za njega je to bilo groteskno. Britanci ne gaje simpatije prema Srbiji, ovdašnja štampa u to vreme čak i rasistički piše o Srbima. Jednostavno, svi proračunavaju rizik od rata i moguću dobit, i svi se odlučuju za rat.

Naslov Vaše knjige „Mesečari“ zapravo se odnosi na sve političke moćnike onog vremena koji nisu spremni da politički prevladaju krizu nego se listom odlučuju za rat?

Termin „Mesečari“ je zbunio mnoge, ali nisam mogao da odolim, to je tako lepa reč koja znači nešto ljudima. Ako mesečare bukvalno shvatite kao osobe koje su nesvesne svojih postupaka, pa ne mogu biti odgovorne za ono što urade, onda metafora naravno ne funkcioniše. Ali metafore ne treba shvatati bukvalno. Ja sam više mislio na osobinu mesečara da imaju određene namere, ali da ne mogu da sagledaju posledice svojih dela. Moj brat je, na primer, sa devet godina mesečario po kući pripremajući doručak, a zapravo je bilo tri sata ujutru i on uopšte nije bio u kuhinji. Bilo je nečeg sličnog u ponašanju aktera iz 1914. godine. Kad čitate šta su radili u tih 37 dana između atentata i rata, poželite da upadnete, prodrmate ih i viknete: Ma, dajte, ljudi, zar ne vidite kuda ovo vodi!? Pitao bih Austrijance da li je stvarno vredno odbaciti sve u ime osvete Beogradu. Svi oni nisu bili sposobni da prepoznaju ono što je danas očigledno – rat velikih sila bio je najgori mogući scenario, katastrofa. Njihova nesposobnost da vrednuju nadolazeću katastrofu čini ih, na neki način, mesečarima.

Prebacuje Vam se i da želite da okrivite Srbiju za rat… koliko uopšte danas ima smisla rasprava o krivici?

Svakako nisam želeo da okrivim Srbiju za izbijanje rata. Čitava knjiga – i to mi je veoma važno – jeste pokušaj da se odmaknemo od priče o krivici i potrage za krivcima. Treba da shvatimo da je Evropa 1914. bila opasno mesto, a da ta opasnost nije dolazila samo iz jednog ili dva centra, recimo Beča i Berlina, nego se krila svuda. Na Balkanu je postojala ozbiljna regionalna kriza oslikana u dva balkanska rata. Srbija tu ima svoju ulogu, ali bilo bi apsurdno i smešno kriviti Srbiju za rat. U nameri da prošire nacionalnu teritoriju, ako treba i nasilno i ratom, Srbi nisu postupali ništa drugačije od Nemaca ili Italijana. Sve su to Evropljani i ponašali su se evropski za ono vreme.

Kristofer Munro Klark je australijski istoričar i profesor moderne evropske istorije na Kembridžu. Od 1985. do 1987. studirao je na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i danas važi za jednog od najveći poznavalaca pruske istorije. Za knjigu „Mesečari: Kako je Evropa krenula u Prvi svetski rat“ nedavno je nagrađen Braunšvajgskom nagradom za istoriju.